Најбољи чланови

Ипак има једна разлика:

Добро си уочио - она је левак!

У смедеревском крају веле: Опрем добро! До сада се видела сасвим јасно њихова студиозност. И вредноћа. Текст од 20 страница неће да преведе, а иако је обећао... Тако да смо и реч видели... Нема шта нису покушали да учине са Епифанијевим текстом. То ме је подсетило на јехове када су ми изнели аргумент да је теос у Јн јеванђељу, када се вели за Логоса у једном падежу, а за Оца у другом, па им то значи да није исти бог у питању... Ја прво нисам могао да схватим шта говоре. Тек после када сам укачио да они лупетају галактички, колосално, тада сам разумео какву су бесмислицу рекли. Тако и ови јадници: евномијанско крштење добро-лоше, ако ово ако оно... Како год да се обрне, Епифаније га је осудио, као што је једнако осудио тиме прекрштавање аријанаца. Мислим да ми не треба да гајимо никаквих илузија са каквим људима имамо посла: ово су наши јеретици који се само квантитативно разликују и формално од артемита и акакијеваца. Духовна су пак браћа. Потписујем.

Potpuni apsurd, nista manje od toga. Ne da ovo receno nema blage veze s Crkvom, nego joj se otvoreno protivi. Neverovatno je da se ljudi neprestano mlate i zaludjuju prazninama, pa bi eto da rado naprave tabele za sve i svasta, recimo tabelu "hriscanskih imena". Prelepo je nositi ime po svetom, naravno, ali je isto tako lepo nositi i neko novo - a normalno i miloznacno - ime, koje se krstenjem uhristovljava i ucrkovljuje. I dalje - a ocigledno i na ogromnu zalost - ima mnogo ljudi koji prosto ne kapiraju sta to znaci kad kazemo da je Crkva vaseljenskog karaktera. I uopste - znamo li kakva su to sve imena koja imaju bas nasi sveti? Razumemo li da su oni upravo svojim zivotom opravdali i ucinili svestenim svoja imena, a ne da su ih uzimali iz nekog "kataloga" kao "gotova"? Recimo, sv. Dimitrije ima isto ime i sa istim znacenjem kao nekadasnja laz-boginja Demetra. I? Nije ga promenio, zamislite, niti se bavio time, nego se bavio sobom i svojom dusom (onim jedino potrebnim!), a ime je osvestano tom njegovom brigom, odnosno - svetim zivotom i stradanjem. Lepih imena - bez ikakve sumnje - ima u svim kulturama, i njih takodje treba krstavati i osvestavati, da ih sto vise ima u Crkvi, i da ljudi s tim novim imenima tako Crkvu uvek osecaju kao potpuno svoju, bez i najmanjeg ostatka, isto onako kao sto Je i mi osecamo. Ovako, kako pisac ovog odogovora neznaveno predlaze, pokazujemo se sebicnim i nadobudnim, em zatucanim. Nista drugo osim toga.

Како су пре седамдесет година вршене чистке на Београдском универзитету. Суд части за две године протерао са факултета око 70 декана, професора и асистената. Капетан Мишино здање у коме је заседао Суд части ЈЕДНОМ приликом ће Емир Кустурица рећи да вековима градимо кућу на стази слонова и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Ако смо, на овој стази слонова, наследили срушену кућу, оправљали је и градили, да бисмо је опет потомцима оставили срушену, то није само од нас зависило. Али наш, и само наш грех биће ако им у наслеђе не оставимо истину о томе ко им је и зашто наслеђену кућу рушио, ко нам је, и са чим, на мобу долазио, да је поправљамо. Морамо да се помиримо са чињеницом да сутра већ данас постаје јуче. Историја и није нешто што пролази, то су знаци нашег трајања у времену и простору, који ће нам помоћи да видимо будућност. Ваљда због тих рушених и обнављаних кућа на стази слонова, Срби су завршетак сваке окупације дочекивали са великим надама, чини се већим него код других народа. Можда и зато што су окупације биле честе и сурове, а и дуговечне. Са сличним осећањем Срби су дочекали крај Другог светског рата и нову, "народну власт". И ТАДА, у првим данима слободе, интелектуална елита Србије и Београда нашла се на оптуженичкој клупи. Почела је провера идеолошке правоверности декана, редовних и ванредних професора, асистената. О овој погромашкој акцији и раду Суда части Београдског универзитета деценијама се ћутало, иако су у депоима Архива Србије у Железнику остали многи писани трагови. Тај такозвани Суд части деловао је од 1944. до 1946. године, и за то време удаљено је са факултета више од 70 предавача. Чланови Суда части - Павле Савић, Петар Матавуљ, Борислав П. Стевановић, Стефан Ђелинео, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Душан Недељковић, Т. Бунушевац - једног дана, а то је било 3. априла 1945, превазићи ће себе. Успели су да са Београдског универзитета избаце више од 30 асистената и доцената, ванредних и редовних професора, врхунских стручњака готово из свих области науке и стваралаштва. Београд после 20. октобра 1944. године Седамдесеторо интелектуалаца које би у том тренутку пожелеле и много развијеније земље од Југославије, послато је у историју, а које ће чак и ужа научна и стручна јавност у међувремену заборавити. Седамдест судбина, седамдесет трагичних прича. Издвајамо две које бар делимично могу да приближе атмосферу која је владала тих година на Универзитету. ЈЕДАН од страдалника је био Хенрик Барић, редовни професор Филозофског факултета. Угледни научник, експерт за лингвистику индоевропских језика, дугогодишњи директор Балканолошког института. Трагичном иронијом судбине професор Барић ће пре Другог светског рата заложити сав свој ауторитет да држава не удаљи са Универзитета једног његовог колегу, а после рата ће га тај исти професор, заборављајући на ту Барићеву велику услугу, хладнокрвно избацити са тог истог универзитета. Био је то др Душан Недељковић, један од главних заступника "народне власти" на Универзитету. Током рата, професор Барић уопште није био миљеник ни окупационих власти, ни режима Милана Недића. Напротив. Тај исти режим, кога ће "народна власт" прогласити квислиншким, непрестано га је уходио и шиканирао. И то већ од 1941. године, када је др Барић одбио да потпише Недићев Апел српском народу. Др Барић то није учинио ни после силних притисака, чак ни после отворених претњи помоћника министра Недићевог Министарства просвете, који је од овог професора тражио да тај документ бар накнадно потпише. Др Барић је те притиске стоички издржао, а онда су уследила шиканирања која је организовао Велибор Јонић, Недићев министар просвете. Његови напади на професора Барића ће ићи дотле да ће Јонић на неколико седница Универзитетског савета упорно понављати да ће се он пре повући с положаја министра просвете него што ће пристати да се др Барић постави за професора. Српска интелигенција нашла се на удару нових власти Још већа понижавања и шиканирања др Барић ће доживети после рата. Његов ход по мукама почеће 31. децембра 1944, када ће га Ели Финци, потоњи добитник Награде АВНОЈ-а и члан Академије наука и уметности БиХ, погромашки напасти у "Борби". У том тексту, који је за др Барића и многе друге водеће интелектуалце Београда представљао осуду пре суђења, Финци ће професора Барића паушално, без навођења било каквих аргумената, прогласити "моралном пропалицом". ДЕСЕТАК дана касније, Суд части позива др Барића на саслушање. Ставили су га на оптуженичку клупу, изнад које је више стајао него што је на њој седео. Испред њега била су тројица његових колега које су га надмено, са "академских висина", кињиле и саслушавале. Били су то др Јован Томић, минеролог и петрограф, затим онај исти др Душан Недељковић, за кога се др Барић борио пре рата, и физиолог др Стефан Ђелинео, који ће потом постати стручњак за експерименталну биоенергију. Неопростиви грехови професора Барића комплетирани су оптужбом што је у божићном броју часописа "Српски народ" 1942. године објавио чланак "Старо српско име Божић", у коме је писао о "обичају слављења бадњака и Божића кроз векове". Професор Барић се бранио и доказивао своју невиност, а Суд части је терао по своме. Уважио је његове "материјалне неприлике" и пресудио: "На основу свега изложеног, суд је нашао да је професор Барић у пуној мери сарађивао са окупатором и његовим помоћницима и да се на тај начин огрешио о част и углед Београдског универзитета и свог народа, па је одлучио да се др Барић казни удаљењем са Универзитета, с тим да се његов предмет преда суду за суђење злочина и преступа против српске националне части." Павле Савић, Душан Недељковић, Јеремија Митровић ЈЕРЕМИЈА Митровић, асистент за историју на Филозофском факултету у Београду, вероватно је једна од најтрагичнијих личности послератне "обнове" Београдског универзитета. Овај угледни јавни радник, родом из села Брзана код Крагујевца, био је по убеђењу демократа, противник сваке диктатуре. Припадао је оном ретком соју људи који и у најтежим ситуацијама истрајавају на елементарном људском достојанству. Власти предратне Југославије два пута су га искључиле из студентског дома. Оба пута зато што је био противник диктатуре краља Александра Карађорђевића. Тако су га 8. марта 1932. заштитници Шестојануарске диктатуре избацили из дома због тога што је "у сали викнуо доле Петар Живковић", који је био председник диктаторске владе. Школске 1939/40. године био је председник Месног одбора Савеза трезвене омладине Београда. Тада су га београдски властодршци, због организовања литерарних састанака средњошколаца, прогласили комунистом. ПОЧЕТКОМ рата, и поред многобројних притисака сарадника Милана Недића, одбио је да потпише Апел српском народу. Недићеви министри одмах су повели кампању против њега и забранили Митровићеву "Историју Југославије", која је била уважен средњошколски уџбеник. Убрзо је уследила и нова одмазда - 14. новембра 1941. отпуштен је са свог асистентског посла на Филозофском факултету. На изрицању ове драстичне казне, која га је лишила било каквих средстава за живот, највише се ангажовао Обрад Залад, један од најсуровијих агената београдске Специјалне полиције. Он је у јесен 1941. године Недићевом Министарству просвете упутио доставу која је била више него довољна да се Митровић избаци са Филозофског факултета. У њој је писало да је он "опасан комуниста". Митровић ће новој "народној власти" пружити руке пре него што се она и докопала Београда. Иако је био болестан, у лето 1944. успео је да изађе из Београда и да дође до Рудника, где се добровољно јавио Петој личкој ударној дивизији с молбом да га приме за свог борца. Старешине и лекари ове дивизије поздравили су његов гест, али су га због болести вратили кући. Све то неће бити довољно Брозовим правоверницима који ће се потрудити да Јеремија Митровић доживи вишегодишњу тортуру, која ће бити још гора од оне из Недићевог времена. Нажалост, српска интелигенција је често у нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до данашњих дана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране окупационе власти низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи. Не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. КОМЕСАРИ УНИВЕРЗИТЕТА ПОРЕД Суда части, Комисија за обнову Београдског универзитета је крајем 1944. године поставила комесаре Ректората и деканата појединих факултета. Тако је послове из надлежности Ректората водио др Јеврем Недељковић, а функцију декана обављали су: др Васа Чубриловић (Филозофски факултет), др Јован Ђорђевић (Правни), др Александар Леко (Технички), др Баја Бајић (Богословски), др Петар Матавуљ (Медицински), др Младен Јосифовић (Пољопривредно-шумарски) и др Драгољуб Јовановић (Ветеринарски факултет). Први редовни ректор Београдског универзитета био је др Стеван Јаковљевић, а први проректор др Душан Недељковић. Они су на ове дужности изабрани 28. августа 1945. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:632504-Susret-sa-istorijom-Pogrom-intelektualne-elite

Караматина улица у Земуну

Са оцем Мојсијем предивним монахом !

Country store in 1939. Gordonton, North Carolina. https://twitter.com/historylvrsclub

Пошто ови наши духоборци веле како су они проницатељи Духових планова и акција, па свако мало наведу неко чудо, ја бих навео једну епизоду из Сократове Историје (не Платонов, ово је црквени исторчар, такозвани Схоластик: Historia ecclesiastica, 7, 17). Епизода у својој егзактној историчности није ни битна, него изражава веру цркве. То је оно што нас интересује око јеретичког крштење. Сократ говори о новацијанском епископу Павлу, верзираном у римској литератури и језику, посвећеном аскетском животу, испоснику евагријанске провенијенције, али и мотивисан хр бригом о сиромасима, утамниченима, свагда као заступник обесправљених... Елем, неки Јеврејин лажов, претварајући се да је хр, често се крштавао и тако је прикупљао новац. Омиљени му је био спорт да се крштава у јеретика тако да се крстио код аријанаца, па онда код македоњана, и на крају је дошао новацијанском епископу Павлу говорећи како ватрено жели крштење од његове руке, јер су они најчистији, али му није рекао да се пре крстио у јеретика. Павле га је топло примио и кренуо да га поучава вери, што све захтева време. Међутим, Јеврејин га је пожуривао ватреним преклињем (није му пост пријао), тако да је Павле попустио, скратио рок, и купио све што је било потребно за крштење (светлу одећу и сл.) и наредио да се напуни водом крстионица. Али по некој невидљивој сили Божијој, вода је нестала. Владика и присутни су се згледали и помислили да је вода истекла кроз неку рупу у купељи, па је поново напунише. Али чим се Јевреј врати, вода изненада неста. Тада Павле му рече: „Види, или си ти неки преварант, или си, ни сам не знајући већ примио крштење“. Сократ нам преноси, дакле, да је један већ био крштен у јеретика, и да му је Бог спречио да понови и овај пут ту бласфемију, а нагласак је на Павлу као светом човеку код кога се десило чудо и запрека понављања ВАЛИДНОГ КРШТЕЊА, а које је било јеретичко. Ово сведочанство побија у корену о крштењу као празној форми.

Jooooj Boki nasmeja me na ovaj moj slavski dan, svetoga Georgija u slavu preseljenja njegovih živih moštiju, koji se Gospodu ljube. Da ti kaem, da sam se nasmejao barem tri puta. Prvo jer ti je pitanje deteta koji ne može dobiti željenu čokoladu jer mu otac kaže da je nema trenutno, pa kaže eto nemaš je trenutno znači da je imaš i daj mi odmah. Drugo što ne vidiš da Augustin ne ublažava greh nego ga POVEĆAVA jer veli da je prekrstiti jeretika GREH a tek ako to činiš sa katolikom onda je to MONSTRUOZNI ZLOČIN. Ovim monstruoznim zločinom, Augustin ustvari pokušava da POVEĆA I NAGLASI KAKAV JE TO GREH PREKRŠTAVATI JERETIKA A NE PO TVOJOJ LOGICI UMANJIVATI GREH (KAO DA SE GREH MOŽE UMANJITI). Treće tek posle 210 strana sam na ovom primeru video KAKVOM SE LOGIKOM VODITE SVE VREME i smejem se kao lood na brašno (nadam se da me neće neki sava savanović naskočiti zbog toga), jer bi ustvari treba da te upozorim da se ustrojiš i izagnaš iz sebe onog LEGIONA, koji ti se prikrada u udove dok razgovaraš o ovim pitanjima. Lepo vam je Zoran rekao pridjite ovom problemu racionalano a ne ostrašćeno, jer nećete videti svoje misli, koje mi vidimo i zato vam ne govorimo da ste amebe. (mada zaslužujete, kad bi se vodili vašom logikom u dijalogu i pristupu prema sagovorniku). Srećna slava svima koji danas slave kao i ja i želim vam puno ispovedanja jednog krštenja za oproštenje grehova koje svaki čovek bio on jeretik ili pravoveran ima u izobilju. Ne otežavajte ikonomiju Isusa Hrista u Njegovom delu spasenja.

Mama i ja na Egini od 10.11. do 14.11.2016.

За ове важи само она са Крста: Оче, опрости им јер не знају шата раде! - Под крстом се сада ругају Распетоме!

Епифанијев текст је сасвим у склади са оним из Августина, који давно видесмо, али неки овде нису украшени меморијом памћења: „Прекрстити, наиме, јеретика је... засигурно грех (Rebaptizare igitur haereticum hominem... omnino peccatum est), али, прекрстити католика, монструозан је злочин“ (rebaptizare autem catholicum, immanissimum scelus est. Еp. 23, 2). Августинови донатисти су прекрштавали и јеретике и католике. Августин је осудио ту праксу као богохулну. Епифанијеви евномијанци су прекрштавали и јеретике (и саме аријанце из којих су потекли) и католике. Епифаније је осудио ту праксу као богохулну. Какав мозак треба да би се ово укапирало? И дете из основне школе то може да укачи, али секташки мозак не може. Нема никаквих назнака да јеретицима Аг и Еп прихватају крштење као форму, него га прихватају као валидно. Нема благе везе да ли онај који прекрштава даје право или лажно крштење. Јер крштеног не можеш поново крстити. То је ругање Господу, како рече Дамаскин, а апостолски канони таквог рашчињују. Овој гнусоби је прво на пут стао св. Константин Велики. Кажњавао је донатисте, нису могли да никоме ништа у наследство оставе. Мени је жао што Теодосијево законодавство данас није на снази. Не би ми се овде шепурили Иван, Васијан, Боксит и сл. и млатили шта им падне на памет. Императори Хонорије и Теодосије II су наредили да се одузму сви објекат који се користе за поновно крштење или за сакупљање евномијанаца. Не могу тестаментом ни примити ни дати имовину, а они који учествују у прекрштавању бивају протерани. Овај нови закон каже да ће се куће евномијанаца одузети од стране државе ако се докаже да тамо прекрштавају. Јер Бог дозвољава само једно крштење, као што се човек рађа само једном (The houses of Eunomian clerics will be confiscated by the state if it can be proved that nefarious assemblies have been held or baptism has been repeated in these houses. God only permits one baptism, after the analogy of the birth of man, which also occurs just once). Слично да се казне и други јеретици ако замишљају да се божанско крштење треба поновити (1. To prevent this crime from being committed by other heretics, a similar punishment should be expected by all other heretical clergy if they imagine that divine baptism should be repeated). Анабаптисти да се изгнају (2. Moreover, if anyone willingly lets themselves be tainted with or wrongfully called away to a second baptism, they will not be able to avoid the penalty of exile). Евномијански свештени ако се усуде да служе, да се протерају (3. A similar punishment of deportation will be imposed on Eunomian clerics if they dare to hold assemblies either in Constantinople or anywhere else, or if they create clerics for their accursed dogma). Евномијанцима је негирано све око тестамента (4. We confirm previous laws which not only prohibit assemblies of Eunomians, but also banned last wills and gifts for them. No Eunomians may make a testament in favor of a Eunomian and no adherent of this perversity can receive anything via the testament of a Eunomian [CTh 15.5.58]). Како други закони каштигају анабаптисте видети на: http://www.fourthcentury.com/imperial-laws-chart-395/. Прекрштавање, или прецизно говорећи: прво и једино крштење је дозвољено само Католичкој Цркви. А и она може да крсти само некрштене, како је канонски одређено. Иначе је осуђују апостолски канони (Канон 47: Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога који истински има крштење... нека се свргне; јер исмејава крст и смрт Господњу), као и све до сада изложено предање. Дакле, вас, анабаптисте, кажњава и црквено и византијско цивилно законодавство.

Пре 10-ак година, одем у Ниш службено и останем да ноћим. Класић ме зове да идем да спавам код њега. Али, каже, жена му није ту, па нема шта да се једе, а мрзи га да готови, па ћемо ићи негде у кфану. Ја ћутим, не помињем да је пост. Ипак, предложим дидемо негде на рибу. Прихвати он и одемо у Градску кафану, кад, она се реновира. На неко друго, треће место... Углавном, гдегод смо отишли-нема рибе... Онда он "уклавири" па рече: "Ако је због пост, не морамо дидемо на роштиљ, има код мене у крају нека кафана, ће баце неко џигерче на скару, то је посно" . Углавном, завршимо на аутобуској станици, тамо било гирица. Тад ми класа рече: "Јебага друже, дошаја си у Ниш да постиш!"

E sad bi voleo da vidimo dečance koji ne vide problem u ponavljanju krštenja, jer se navodno tajne crpe iz Liturgije, Evharistije a pošto rimokatolička crkva nema blagodati Svetoga Duha, nema je ni u tajnama koje vrše, te je takvo krštenje samo u formI i podsećanju na tradiciju pravoslavne crkve ali ne i valjano i validno, te se stoga prekrštavanje rimokatolika smatra za prvo i jedino krštenje. JEDINO OVAKVA FORMA JE ISPRAVNA U NEISPRAVNOSTI DEČANACA.

Мозаик Пресвете Богородице из хола САНУ, Заштитнице Академије Поглед на салу САНУ из Кнез Михајлове Наши академици Ово је потврда САНУ о одржаном предавању Предавање Бог је култура, заправо је сећање на шетњу аутора са академиком Матејом Бећковићем, Кнез Михајловом. Заправо "замишљени" дијалог, мада је инспирисан правом шетњом у потпуности прати данашња дешавања на терену. Нешто слично као разговор душе и духа. Биће већ сутра у медијима...

Свети Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше!

Los znak xD

Mama i ja i naš emocionalni incest By Milan Jovanović Kada sam video na internetu tekst "Direktorka Etnografskog muzeja Mirjana Menković omogućila je sinu da pravi svadbu u ovom, jednom od najstarijih muzeja na Balkanu", samo sam pomislio koje sve ludosti majke rade za svoje sinove. Onda sam sebe postavio u poziciju tog sina i shvatio da su neke majke najbolji manipulatori na svetu, a na kraju balade, još bude i žrtva koja će mu svakom prilikom "natrljati nos" šta je sve učinila za njega. Foto: Iz arhive autora "Moja mama divno priča svake noći o nekakvim prinčevima što će doći i princeza ima neka u toj priči mama kaže da na mene liči a izmisli čini mi se vrlo često imena i prezimena i sve resto zatim počne da mi pjeva neke pjesme sasvim tiho jesen jače ne sme: i sve tako dok ne zaspi,dok ne zaspi ona sama a ja tiho sasvim tiho kažem tati spava mama." To je pesma koju je meni majka pevala kad me je uspavljivala, a imao sam otprilike šest godina i dalje sam tražio mami da me uspava, da bude tu, da mi veže pertle čak i obriše guzu kad kakim, zašto ne, jer je sve to sa zadovoljstvom činila. Nikada nije insistirala da sam odradim neke stvari. Kako bi ona sada rekla "Nikada se nisam vodila priručnicima za odgoj dece!" Volela je jako često da mi uradi domaći ili nacrta crtež, jer bi mene to mrzelo. Naravno majka je sela, nacrtala, potrudila se da to verodostojno izgleda. Posle bismo uz neki dobar krimi film analizirali loše postupke oca, koji se obično kasno vraćao kući dok sam bio mali. Dakle, već od malih nogu smo postajali saveznici, a sestra je bila mala, mlađa šest godina koja je bila zaštićeni svedok cele naše porodice i nikada nije bila umešana u ozbiljnije događaje, jer je ''mala''. Kako su godine prolazile, naš odnos je sve 'čvršći', 'iskreniji'. Postajem polako mamina desna ruka, a i ona moja, kao da se pupčana vrpca nije ni presekla, a zapravo se i tu u nekom uzrastu adolescencije kristalizuje reč manipulacija i samo njeno značenje, ali i postavljanje pitanja 'Da li je to što moja majčica radi manipulacija ili ja manipulišem njome, zapravo da li postoji mogućnost da jedno drugo manipulišemo'? Nikad mi nije bilo jasno zašto je mojoj mami bitan taj nedeljni ručak i da svo četvoro budemo na okupu, kada ništa ne funkcioniše kako treba?! Zašto mama mene non stop involvira u svoj brak, a da tata nema ni pojma o tome? Zašto joj je izgovor da nam ne bi bilo lepo bez oca ako se razvedu? Zašto mislim da je moja mama borac i za šta se ona uopšte bori? Zašto je sve moje nestašluke krila od oca, a posle me terala da budem zahvalan zbog toga? Šta joj uopšte znači rečenica ''Ubio bi te otac da ovo zna!'' Zašto mislim da je moja mama borac i za šta se ona uopšte bori? Sve i dok pišem ovaj tekst sa namerom da možda opravdam to ponašanje i dalje imam ogromnu dozu paranoje da ja nisam u pravu i da sam ja kriv za mnoge stvari pa neka sam, ali sada nakon dosta analize mogu sve da razumem, a da ne osudim, razdvojim odnos sa majkom i odnos sebe sa samim sobom. Prvo pitanje na terapiji je bilo:" Kakav vam je odnos sa majkom?" Najviše je volim na svetu, a onda se posvađamo pa ne mogu da je podnesem narednih pola sata, a onda kreće griža savesti i šlihtanje. Uvek se nakon svađe setim scene iz filma I killed my mother kada majka prati sina u internat u koji on ne želi i na rastanku je pita "Šta bi uradila da ja sada umrem?", na šta ona za sebe kaže "Umrla bih i ja istog trenutka ?" i onda pomislim da bi moja majka dala isti odgovor. "Zbog čega se svađate, šta joj zamerate?" Pa verovatno smo se udaljili, jer nismo živeli više od pet godina zajedno, ali ona je i dalje ista, nabija mi na nos sve što radim, nije zadovoljna mojim pozivom, nije zadovoljna odnosom sa ocem, svaki dan kuka kako je boli neki drugi deo tela, objašnjava mi kako nema izlaz za neke finansijske probleme, ali ko tu mene pita 28 godina, kako sam ja, da li sam zaljubljen i da li patim, da li imam novca. Šta mene boli? Zapravo uvek sam ja taj koji treba da bude najzreliji, onaj koji radi od svoje 17-e godine, stariji brat, svedok, savetnik itd. Terapeutkinja mi je pored analiza ostalih stvari uočila jedan sasvim novi, ali dovoljno jasan termin Emocionalni incest, što bi se recimo na prvi pogled moglo definisati kao velika ljubav prema detetu pomešana sa pasivnom agresijom i manipulacijom. Pa i bio sam u pravu, ali sam samo sebi postavio par pitanja i našao odgovore, jer je to bio i jedini način kako da sve to razumem, a da me toliko ne dotiče, jer se zaista vodim time da stvari koje ne razumemo ne možemo da osuđujemo: Šta je to emocionalni incest? Zašto roditelj i dete ne treba da budu najbolji prijatelji? Kako roditelj, razočaran brakom, od deteta pravi partnera? Kako da deca koja nisu smela da budu deca povrate svoje živote? Kada odrastu u kakve veze ulaze i kako iz njih izlaze: mamin mali muškarac, mamin sin, mamin princ, mamin ispovednik, mamin terapeut ( ovo sam sve bio ja)? Žrtve prikrivenog incesta, koji se naziva i emocionalnim seksualnim zlostavljanjem, trpe bol sličan onome s kojim se suočavaju i žrtve otvorenog incesta. To se mnogo teže prepoznaje budući da ne dolazi do direktnog seksualnog kontakta. (Opširnije o tome v. u: Bradshaw, 1988. i Woititz, 1985.) Premda o broju slučajeva otvorenog incesta postoje neke procene, o žrtvama prikrivenog incesta ne postoje slične statistike.Taj broj može biti ogroman, budući da se mogućnost za prikriveni incest javlja kad god se u emocionalnoj, duhovnoj i seksualnoj vezi među roditeljima dešava hroničan lom. Prikriveni incest se događa kada dete postane objekat roditeljeve privrženosti, ljubavi, strasti i preokupacije. Roditelj, koga motivišu samoća i praznina nastale u hronično problematičnom braku ili partnerskom odnosu, od deteta pravi surogat partnera. Granica između zdrave i incestuozne roditeljske ljubavi biva prekoračena kada taj odnos sa detetom ima za cilj da zadovolji roditeljeve a ne detetove potrebe. Kako se brak sve više pogoršava, zavisnost od deteta raste, te su u reakciji roditelja suprotnog pola na dete sve prisutnija osećanja ljubomore i očajanja, kao i neprihvatanje ličnih granica deteta. Dete postaje objekat kojim roditelj manipuliše i koji koristi da bi izbegao bol i realnost problematičnog braka. Robert Barni, terapeut i duhovni učitelj, u svojoj knjizi: "Ples ranjenih duša" piše ovako: "Zamislite sledeći scenario: majka je u spavaćoj sobi i plače, njeno trogodišnje dete naiđe. Detetu izgleda kao da majka umire, prestrašeno kaže: Volim te, mama! Majka pogleda u svoje dete, oči joj se ispune ljubavlju i osmeh joj se razvuče licem: Oh, dušo, toliko te volim, ti si moj divan dečak [divna devojčica], dođi da te zagrlim, činiš me tako srećnom. Dirljiva scena? Ne! Emocionalno zlostavljanje! Dete je upravo dobilo poruku da ima moć da spasi majci život, a pošto ima moć onda ima i odgovornost za mamin život i mamina osećanja.Ovo je emocionalno zlostavljanje i priprema razvoj emocionalno incestuoznog odnosa u kome se dete oseća odgovorinim za emotivne potrebe roditelja. " Sve porodice funkcionišu kao sistem u kom postupci jedne osobe utiču na drugu i obrnuto. Premda svaka osoba funkcioniše samostalno, ona isto tako utiče na celinu kao što i celina utiče na nju. Salvador Minuhin u svojoj knjizi Porodice i porodična terapija (Minuchin, Families and Family Therapy) kaže da porodični sistem ima funkciju ili svrhu da teži da povrati ravnotežu kada joj je ona narušena. Dakle, u bračnoj vezi koja se ne gradi na zdrav način, roditeljeve nezadovoljene potrebe za zavisnošću, bliskošću i emocionalne potrebe bivaju ispunjene ostatkom sistema – decom. Sam pokušaj racionalizacije tog odnosa je jako dug i mukotrpan posao. Ponekad sam pomišljao da pustim taj odnos i da ne radim na njemu. Teško je. To je majka, jedan oblik božanstva. Kakva god da je ona je moja majka i ne postoji druga. Ostalo mi je da je prihvatim onakvu kakva ona jeste sa svim vrlinama i manama.Zatvorio sam poglavlje, razveo se od nje i sada je samo odlično osećam i razumem, samo više nisam deo toga! To je recimo slično kao kada se roditelji razvedu, pa jedan shvati sve greške, ali više nema potrebu da bude učesnik, jer je racionalizovao taj odnos. Ja i dalje obožavam svoju majku, samo sada kapiram sve. http://www.vice.com/rs/read/mama-i-ja-i-nas-emocionalni-incest?utm_source=vicefbsr

Nazalost, ali, stvarno mislim iskreno, nazalost, tako je otac postupao i cinio i u svim drugim temama. Sv.Stefan Prvovencani, primio krunu od pape. Dobro, ali, koji je kontekst i implikacija tog cina, zbog cega, kako, sta se dalje desavalo i slicna pitanja. Nema odgovora. Sv.Marko Efeski. Ceo slucaj, gradjen na pretpostavci slucaja , opsteg crkvenog i civilizovanog pozdravljanja, kada se razmenjuju celivi i 'blagoslovi', ....i to posle velikih pregovora izmedju carigradskog patrijarha i papskih legata, o nalazenju nekih kompromisnih resenja, koji ce odgovarati i papi i pravoslavnima sa tim celivanjem, i za papu, da ne ispadnu da se ne postuje, ali, i da pravoslavni ne ispadnu kao da se potcinjavaju papi.... I na tome se gradi citava prica, o nekom toboznjem priznavanju pape i rimske crkve i tajni od strane sv.Marka. A, sto je Marko i po cenu nekog mucenistva , jos na Firentiskom saboru, branio pravoslavno ispovedanje vere, i sto je bio glavni protivnik unije , kasnije u Carigradu, zbog cega je bio i gonjen, i od cara i patrijarha unijate, ni pomena. Sto se tice, artemitskih horoepiskopa, tu je otac u pravu. Razmisljao sam da li da napisem ovo, i IPAK sam napisao. Nemam srca, da nekoga ovoliko otvoreno 'napadam'. Ali, otac je u poslednje vreme, vrlo agresivan sa nametanjem cinjenica i svoga misljenja, pa, deluje da ne postoji neki boji izbor, da se drugacije odgovori. Toliko od mene.

Еееее а ово је фреска у првој припрати светог Кнеза Лазара са ликом Милоша Обилића ! Јединствена фреска које колико сам упућен не постоји нигде више само овде ! Ово сам тајно снимио пошто нема благослова да се слика унутар цркве , мој ВЕЛИКИ ГРЕХ !

Многи се саблазне и не разумеју ме када ископавам из кртичњака ове мале зле хрчке... Код мене нема милости за зло. Као што рече св. Марко Ефески: У питањима вере нема компромиса. А овај перверзни нараштај је добио Аву у складу са собом. Ово је све противприродни блуд и оживљавање древних јереси. Тући ћу их докле могнем да мавам рукама - и ногама!

Не, грех је грех. Аг другим речима вели: Слепац си ако крстиш јеретика, јер не видиш да је човек крштен, сумашедши си ако крстиш католика, који је из Велике цркве.

То је за цицијаштво.

Дан Копнене војске обележава се 16. новембра. Тог дана 1914. године почела је једна од најзначајнијих битака у Првом светском рату, Колубарска битка. Носилац борбених дејстава српске војске у току те битке било је једанаест пешадијских и једна коњичка дивизија, подржане са 426 артиљеријских оруђа. Копнена војска је најмасовнији и најстарији вид војске. Њена организација, састав, оружје и опрема прилагођени су додељеним мисијама и задацима Војске Србије, пре свега за дејства на копну. ОСНОВНИ ЗАДАЦИ одвраћање од оружаног угрожавања одбрана територије обезбеђење услова за мобилизацију и развој Војске и других органа и организација система одбране учешће у мировним операцијама и међународној војној сарадњи и подршка цивилним властима у супротстављању невојним изазовима, ризицима и претњама безбедности Дан Копнене војске обележава се 16. новембра. Тог дана 1914. године почела је једна од најзначајнијих битака у Првом светском рату, Колубарска битка. Носилац борбених дејстава српске војске у току те битке било је једанаест пешадијских и једна коњичка дивизија, подржане са 426 артиљеријских оруђа. Командант Копнене војске је генерал-потпуковник Милосав Симовић. Начелник Генералштаба, генерал Љубиша Диковић, упутио је честитке припадницима вида Копнене војске и рода пешадије. Честитка поводом Дана Копнене војске Свим припадницима Копнене војске честитам 16. новембар –Дан вида. Настављајући традицију дужу од једног века српске војске и јунака са Колубаре, у години обележавања за српски народ и Војску историјски значајног јубилеја – Првог светског рата, упркос сложеним условима у којима радите, јединице Копнене војске су у овој години реализовале бројне постављене задатке, постигле врло добре резултате у обуци и оспособљавању и успеле да одрже захтевани ниво оперативних способности. Успешно извршавајући редовне и ванредне задатке у Копненој зони безбедности и на заштити дела државне границе, показујете висок ниво обучености и професионализма, доприносећи јачању угледа Војске Србије и Републике Србије у целини. Такође, успевате да у складу са објективним могућностима опремите ваше јединице савременим наоружањем и војном опремом. Честитам вам празник, уз жељу за пуно успеха и уверење да ћете и у наредном периоду професионално извршавати наменске задатке и допринети афирмацији вида у целини. Честитка поводом Дана пешадије Свим припадницима пешадије честитам 16. новембар – Дан рода. Захваљујући стручности и оспособљености, успевате у савременим и сасвим новим условима рада да изградите и одржите наређени ниво оперативних способности и функционално одговорите намени и задацима рода, настављајући традицију јунака Колубарске битке дугу више од стотину година. Сигуран сам да ћете и у предстојећем периоду оспособљеност ваших састава подићи на још виши ниво, што ће допринети укупном развоју Копнене војске. Уз жељу да у томе успете, честитам вам празник.

Zato što miropomazanje nije krštenje jel, da?

@Avocado Немам појма шта со то толико исписао, ал је сигурно нешто левичарско у питању!

Бум се ја већ некако снимила (обећала сам то некад некоме). А сад овако могу само рећи да имам анђеоски глас. Топао, баршунаст. А кад запојем................пуца земља

I ne treba da se stidis, vec da nam otpjevas nesto, neki divan tropar Bogorodici na primjer...

Čestitam kolega, i hvala na podršci. Mislim da odradismo veliki posao. Naravno da Zoran, koji bi morao da zna metodologiju naučnih istraživanja, ne postupa po tim pravilima. Zato mu i nisam dao predaha dok nije otišao. Nigde kontekst, nigde ništa, samo par rečenica. Pa kad mu tražim, on:"Pa ti znaš ko je Epifanije". Pa šta? Znam i ko je Anselmo Kenterberijski, pa ne pročitah sva njegova dela. I sad sam ja trebao da bunarim po netu! A zašto bih? Dovoljno je da se uhvatim za njegove protivrečnosti. Eto. To je moja metodologija. Inače, čemu ona bela zastava? Pa pobedili smo!

Za kraj. Nocni post. Najveci greh u odnosu na ipostas prave Crkve oci su smatrali prekrstavanje svojih clanova od strane inoslavnih. Zbog toga sv.Epifanije, pvo kaze da je to 'tesko zlo'. Recimo, donatisti su prekrstavali pravoslavne i to se smatralo za veliki greh od strane crkve. Kada su latinski misionari ponovo miropomazivali hriscane u Bugarskoj koji su vec dobili miropomazanje od carigradske crkve, sv. Fotije je to smatrao za veliki greh i napad na ipostas Crkve i osudio je Rimsku crkvu i prestao da pominje papu po diptisima. Zato sv.Epifanije smatra da evnomije cini tesko zlo, prvenstsveno prema pravoj crkvi, pogotovo sto njegovo krstenje nije bilo pravilno , ni po formi , ni po sustini i duhu kanona. Drugo, arijancima i drugim jeresima, vec je na 2.Saboru, priznata forma i obred krstenja. Sv. Epifanije, ovde ponavlja , samo ono sto se vec ustanovilo u crkvi u prethodnom periodu, a to je misljenje i praksa, da kod jeresi koje se ne ogresuju o ipostas i prirodu krstenja, postoji FORMA I OBRED i pravilno misljenje o Trojici kao bozanstvu, bez obzira na pojedinacna ucenja o svakom licu ponaosob u Trojici. Takvima se, ne ponavljaju one stvari kod krstenja, koje su vec dobili u inoslavnim crkvama. Ali, se po 7.kanonu, mora izvrsiti MIROPOMAZANJE. Takva praksa je bila uobicajna i u staro vreme i u vreme sv.Epifanija i nema sumnje da je ZNAO i ( Epifanije ) za takav sled crkvenih dogadjaja i odluka. JASNO je da se u ovom opisu, sv.Epifanije, bavi samo OPISIVANJEM jeresi i njihovih odlika i ucenja. Takva je i svrha njegovog dela o jeresima, Kovcezic. To nije KANONSKO i eklisiolosko DELO i ne ulazi u detalje takvih stvari, kako i zbog cega se posmatra na krstenja kod inoslavnih i primenjivanja razlicitih praksi primnjanja. Zbog toga i ne precizira sv.Epifanije sve te bogoslovske stvari oko krstenja. Uostalom, ovo je jedna recenica, treba videti kako i sta svetitelj prica i pise u celom KONTEKSTU oko ovog pitanja. Nije pravilna naucna METODOLOGIJA u kojoj se o bitnim stvarima vere, samo analiziraju posebne recenice i pasusi nekog svetiteja, ne uzimajuci u obzir, CELOKUPNO misljenje nekog Oca o konkretnim pitanjima. To se tako ne radi u naucnim istrazivanjima. Na takav nacin se nikako ne moze doci do istinitih i obejktivnih rezultata. Lepo je to i zapazio g.Ivan, onako sarkasticno, rekavsi, ...' mozda je Epifanije ustao na levu nogu i setio se Evnomija i napisao nesto protiv njega'. Drugacije vidjenje ovog teksta od sv, Epifanija nije moguce, osim samo u svetlu tadasnjeg gledanja SVE Crkve na status krstenja kod inoslavnih. Ili, kroz neki teologumen. Moje misljenje je, da nije teologumen.

Брате Иване, желим ти свако добро од Господа. Да ти да здравља, снаге и мудрости да о Богу словиш, и да узрасташ до висине мере Христове. Даће Бог, упознаћемо се и лично. Ја ћу имати уз твоје допуштење, ту слободу, па те упишем у мој помјаник, и да се ја грешан помолим. Свако даље разводњавање теме је безплодно, и свако ко жели може, ако има снаге и времена, да после 200 страна, изведе закључак. Свако добро, теби и твојој породици....

Nema potrebe, verujte, secam se tacno sta sam pisao. Ako ja kazem, da su apostoli radili i misionarali, onako kako ih je Hristos naucio i kako im je pokazao, i ako je to posle zapisano kako su apostoli cinili i pricali, zar nije to upravo to sto i vi pricate, pisano po Apostolima ? Zbog toga sam i rekao, da mislim da pisemo istu stvar, na razliiciti nacin izrazavanja. Mislim, da je to sustina stvari i da ne bi vise trebalo da bude nekog spora i nerazumevanja.

вечерњи сати испред сеника према зидинама

Лоза Светог Симеона

А, можда му се и родитељи нису надали