Jump to content

Најбољи чланови

  1. Архимандрит Сава Јањић

    • Points

      17

    • Број садржаја

      1177


  2. Ромејац

    Ромејац

    Члан


    • Points

      12

    • Број садржаја

      35238


  3. Снежана

    Снежана

    Члан


    • Points

      12

    • Број садржаја

      15370


  4. Данче*

    Данче*

    Члан


    • Points

      7

    • Број садржаја

      12556


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 09/05/15 in all areas

  1. Јако је тешко уопштено рећи како људи доживљавају Православље, јер свако има неки свој посебан доживљај. Оно што могу да приметим јесте да врло мало знају о нашој традицији јер Православна Црква далеко је од њиховог света, као и њихов од нашег, осим овако, када се нађемо у ситуацији да се упознамо и онда понешто разменимо. Сећам се када је г. Бајден долазио сви смо некако очекивали да ће бити неке озбиљне политичке дискусије и формалности. Реч је о веома моћном човеку, можда и будућем кандидату за председника САД. Он је и раније долазио као сенатор, али овај пут 2010. год. све је кренуло потпуно другим током. Пре свега атмосфера манастира је на њега тако деловала да је потпуно променио читав безбедносни режим и програм, са свима се руковао и остао је у цркви много дуже него иначе и припалио свећу. Многи не знају, односно знају само за неке његове изјаве из деведесетих, али он је врло верујући римокатолик. Причао нам је о својој породичној трагедији (он је изгубио жену и кћерку у саобраћајној несрећи и два сина су му била тешко повређена, један од њих је сада умро). Осећао је, каже да је то био као крај света, и мислио је чак да оде у неки манастир и напусти свет политике. Много му је каже помогла мајка и вера му је дала снаге да настави даље. Хоћу да кажем да је то био разговор који није био на нивоу политике. Наравно, поменуо сам и проблеме са којима се суочавамо и он је посебно поменуо пред новинарима да је манастир Дечани био уточиште за све људе без обзира на порекло за време рата, оаза мира у вихору рата, тако је рекао. Манастир, Св. Краљ, цело окружење делују на људе из политичког врха света да једноставно буду обични људи. Схватио сам да поента није у томе да ми "све кажемо", све наше проблеме или, не дао Бог, избацимо сву горчину изнашег срца другима у лице. Важан је лични контакт, да ти људи осете да је то пре свега кућа Божија и да смо ми пре свега монаси и хришћани. Када се успостави тај ниво поверења, онда се остало много лакше само по себи разуме. Ево данас на пример. Ген. Бридлав је главни командант НАТО снага, и каже иако је само неколико сати био на Косову са врло претрпаним програмом, хтео је да дође да ми донесе поклон њега и његове супруге и само да види да смо добро. Није доводио ни новинаре. То су људи који одлучују о судбини милиона на свету и јако је важно да ми као хришћани и монаси дамо свој допринос да благодат Божија која делује у нашој светињи позитивно утиче на те људе. Како и на који начин ће то бити ми не можемо да објаснимо, али увек остаје посебан утисак. Ми се не постављамо као неки фанатични ултра-хришћани који чекају са списком тужби и жалби, трудимо се да немамо нимало горчине у срцу јер горчина у срцу убија духовно и једноставно пуштамо да све остало иде својим током. Врло често, после када нешто затреба ови људи и те како нам изађу у сусрет. Важно је да наш однос није користољубив тј. да то радимо ради неке користи већ једноставно као део наше духовне мисије. Научио сам веома важну ствар, сви моћни људи света, а неке сам упознао и лично су увек на крају људи, људи са својим породицама, проблемима, ситним радостима. Рекох генералу, све ће проћи, али остаће неки лепи тренуци у животу, пријатељства, доброта, а то је највеће богатство. Пре неки дан нам је дошао један немачки генерал, у цивилном оделу, човек који нам је доста помогао након мартовског погрома да почнемо обнову Зочишта. Ти људи су јако добро обавештени и често видим да нема потребе да им неке ствари говоримо и тупимо. Једноставно, важно је да као хришћани покажемо људима да је наша вера вера радости, вера праштања, без горчине, фанатизма, прича о заверама, злу које нас свуда окружује. Ми никада зло у свету не можемо победити ако и сами постанемо део тог зла, а постајемо када реагујемо гневно, огорчено, видимо само непријатеље око себе и, наравно, нисмо никада спремни ни да помислимо да можда ми нешто не радимо како треба. Лично мислим да Православна Црква има огроман потенцијал за ту врсту духовне дипломатије. Свету који је намучен економским и политичким кризама, ратовима, болестима, избеглицама, страдањем и природним катастрофама, треба утеха и радост. Не треба људима морализаторски прилазити, провокативно, држати им буквицу као да само ми знамо нешто, а њих сводимо на ђачиће у клупи. Важан је нормалан људски контакт. То је тајна не само сваке добре дипломатије, већ уопште духовног живота. А духовни живот јесте једна врста дипломатије, ми представљамо Цара мира и покушавамо да оне идеје које су у темељу нашег веровања поделимо са другим. Највеће препреке томе јесу управо када ми наступамо са политиког и идеолошког становишта, а данас је, нажалост, тога јако много. Христос је из перспективе данашњег света био потпуно аполитичан, ниједне речи није рекао против Римске империје, а Јевреји су се осећали понижено и окупирано. Он говори о слободи, али о духовној слободи која се постиже потпуно другим средствима него политичка слобода која се често претвара у терор над другима. Такође, чврсто мислим да морамо да наступамо са једног универзалног, ето да кажем икуменског становишта. Ако Православље доживљавамо као нашу интерну српску или словенску или источну ствар (наспрам злог запада) мислим да пропуштамо велику прилику и заправо затварамо Христову поруку у уске оквире идеологије (политичке, националне и сл). Православље у 21. веку не сме да изгледа као фолклор, не смемо да будемо људи који чувају неке древне успомене Византије и Царске Русије, већ да будемо спремни да се суочимо и са реалношћу савременог човека обремењеног проблемима. Истина, неке Православљу управо привлачи тај осећај повратка у прошлост, у мистику, али ако се остане на томе да они не разумеју да стално враћање у прошлост може да нас онеспособи да идемо ка будућности и сусрету са живим Христом и да мистика није бег од стварности у неке тајновите ритуале, већ гледање света другим очима, онако како га Бог гледа и жели да буде. То је велики проблем за данашње православне, а не само за наш однос са онима који траже истину у Христу. На Западу је хришћанство јако секуларизовано, многи кажу да убрзано умире и да ће Европа можда за стотињак година или пре бити муслиманска. Шта је узрок том умору хришћанства. Да разјаснимо, када кажем Запад не мислим само на географски запад. Мултинационалне компаније, крупни капитал, светска политика новог империјализма данас постоји и на Истоку и на Западу. У раније православним земљама православни етос који живи у Цркви још помаже да се људи одупру томе, али и нас хришћане и посебно клирике савлађује тај дух потрошачког друштва, утилитарног односа према свима око нас. Проценат православних у Србији или Русији који редовно иду у цркву и учествују у евхаристијском животу је запрепашћујуће мали, Цркве чак избегавају да помињу конкретне цифре. Ми говоримо о стотинама милиона верника, али ситуација је далеко од тога. Нема данас хришћанских држава и целим светом влада дух овога света мање или више. Ми као Црква морамо да будемо со свету, а не да улазимо у тај лавиринт светских интереса, идеологија, сукоба моћних. Ево сведоци смо све већег сукоба између Запада (САД и ЕУ) са Русијом. То је велика трагедија нашег времена коју најбоље осећају наша браћа по вери у Украјини, и они који се осећају као Руси и они који се осећају као Украјинци. Црква чини колико може и шаље поруке мира и једино што те људе тамо може да повеже јесте она вера коју су њихови преци примили од Св. Кнеза Владимира. Ми морамо да знамо да православље данас не постоји само у Русији, Румунији, Грчкој или Србији, већ и у САД, у Мексику, у Западној Европи. Зато што пре морамо да решимо тај однос према мисији Цркве у свету јер у противном ћемо бити још више маргинализовани, а духовно гладни и жедни ће тражити утеху у другим верама и идеологијама, не само тамо, него и овде код нас. Што због наших пропуста и погрешки, а што због сензационалистичког писања медија (често недовољно тачног и недобронамерног) плашим се да углед наше Цркве у Србији све више пада. Однос са јавношћу је јако важан и са светом морамо да комуницирамо, отворено, јасно али и благовремено. Чим се нешто прећути или гурне под тепих, изађе кад-тад и онда проблеми, деманти и слично. Наравно, излаз није у прилагођавању духу овога света исто толико колико није у томе да се боримо против њега идеолошки. Мислим да је узор за данашње време живот хришћана у Римској империји пре Константина. То је било једно глобализовано друштво у коме је хришћанство било једва приметно и често прогоњено. Али, хришћани су прожимали то друштво изнутра, свако на свој начин, и на чудесан начин и Божијим промислом хришћанство је од једне мале групе постало и државна религија (наравно што је донело бројна олакшања, али и нове изазове и проблем о чему сам већ говорио). Наше сведочење вере мора да буде ненаметљиво, више примером, љубављу и разумевањем других, него сталним прекорима и уз гнев и огорченост. Ми нисмо од овога света али јесмо у њему још и то је веома важно да стално имамо у виду. Свако на свом послу, у својој породици, међу пријатељима теба да сведочи ту веру коју имамо, не тако што ће све друго ниподаштавати, већ једноставно што ће другима помоћи да у нама осете да смо другачији (не чудаци и фанатици) већ једноставно људи који шире мир. Прво морамо да остваримо мир у својим срцима, духовно, евхаристијски, молитвом, а потом да га и сами ширимо. Ту нису неопходне многе речи (посебно ако нико од нас не тражи савет). Довољно је топло срце које осећа и које не мрзи другога само зато што је другачији од нас. Ми можемо да се не слажемо са нечијим убеђењима и начином живота, али нико нам не даје право да друге због тога мрзимо или понижавамо. То нема везе са Христом. Ето ово су неке од најважнијих ствари које сам и сам научио и стално учим у сусретима са разним људима из света. Суштински важно јесте да не ниподаштавамо друге зато што су друге вере или нације, већ да покушамо од свакога нешто да научимо и у свакоме да видимо непоновљиво лепи и прекрасни лик Господа нашега по којем смо сви створени.
    10 points
  2. Свиђа ми се, о. Зоране, ваш смисао за хумор јер релаксира атмосферу у озбиљним темама. Елем, у вези физичког јављања светитеља заиста дубоко верујем да се они јављају не само у духовним виђењима, већ и у телесном облику. То знамо и из јављања бројних светитеља, а постоје и сведочанства о јављању Св. Краља Стефана Дечанског. У том смислу бих посебно поменуо књигу Фотија Кондоглуа и Митрополита Гуменице Преосвећеног Владике Димитрија (кога лично познам) "Живот из гробова". https://goo.gl/48AFgN Реч је о Св. Рафаилу, Николају и Ирини, мученицима из 15. века који су пострадали од Турака, и који су се физички јављали не само једној особи, већ десетинама људи и самом Митропоилту Митилине. На основу њихових прецизних упутстава ископан је из земље њихво манастир кога су Турци спалили и нађене њихове мошти тачно где су они рекли да се налазе. Они се јављају више пута и на различите начине. Св. Рафаило се час јавља као монах, час као официр (био је у византијској војсци пре тога), час на други начин. Човек не може да нађе логику. Они се јављају у телесном облику и говоре конкретно ствари које археологија потврђујуе. И када су севе ископали и реконструисали причу, одједном се јавила једна монахиња Олимпијада која је рекла да је на том месту у 13. веку био манастир кога су опустошили Сарацени и њу распели на вратима манастира. Археолози су још дубље почели да копају и нашли су и њене мошти и клинове којима је била прикована. Дакле, књига је заиста невероватна. Са Митрополитом Димитријем сам лично о томе причао, али и са госпођом Цолакис, која је и сама имала виђења и која се сада блажено упокојила у Господу. Свеититељи чине велика чуда и данас нема цркве у Грчкој, а да нема њихове иконе. Ово је један од најневероватнијих примера како свеитељи делују у нашем времену. Оно што је занимљиво јесте да се они јављају у телесном облику, али на разне начине. Они који их виде, виде их телесно, али не могу да потврде да је то заиста опипљиво тело јер су и сами у посебном духовном стању када их виде. Дакле јављају се у телесном виду. Лично нисам могао да закључим да је реч о јављању васкрслих светитеља иако су они веома живи и активни и непосредно помажу онима који им се молитвено обраћају. Најнеобичније ми је било када сам чуо од гђе Цолакис да када су се једном жене молиле у капелици на брду где се некада налазио манастир (а оне то нису знале) одједном су чуле звуке ван цркве и виделе целу сцену страдања мученика, чули њихове крике и галаму мучитеља. Невероватно, као у неком филму. Лично верујем да је то аутентично виђење јер су археолошки налази показали да је баш све онако како су светитељи рекли: Св. Рафаило је био наглавачке обешен о дрво и престругана му вилица, што се види на лобањи, Св. Николај је пострадао везан за дрво од срчаног удара видећи страдање свог вољеног старца, а мала Ирина, девојчица старешине села, је жива скувана у великом керамичком казану и ту су нађене њене кости. Сећам се да сам питао Вл. Димитрија, а шта је било са осталим монасима. Они који су имали виђење, кажу да је Св. Рафаило у једном од виђења и то објаснио. И они су мученички пострадали и прослављени су, али Бог је дао слободу само њему, Николају и Ирини да се јављају и чудотворе. Чудесни су путеви Божији. Ово сам морао да испричам јер нисам само читао књигу, већ сам и лично разговарао са особом која је била очевидац и са онима који су прикупљали бројна сведочанства. Неко може да каже да је то фантазија, али како су могли пре ископавања брда да знају да ће се све наћи онако како је речено у виђењима. Диван је Бог у светим својим, заиста! Успут да поменем да сам почео да сакупљам нека отачка сведочанства о животу након смрти и осталим есхатолошким темама о којима расправљамо, па ко има времена и интересовања може да прочита на: http://goo.gl/huVq04
    4 points
  3. @@Ћирило, Такво обраћање оцу Сави се неће даље толерисати на овој теми. Нико ко није био на месту народа и монаштва са КиМ не може да зна шта је у њиховом најбољем интересу, нити шта је неопходно да би се уопште преживело а камоли наставило са духовним радом и мисијом Цркве. Свако има право на своје мишљење, али ова тема је конципрана као постављање питања о. Сави а не као било какво преиспитивање, нарочито не о оним стварима које су више пута објашњење. Надам се да смо се разумели, са овом причом је завршено.
    3 points
  4. Дидим

    Srbija da podigne zid na granici sa Makedonijom!

    Људи нису проблем ако их посматрамо као појединце. Нико нормалан неће имати проблем са неким конкретним колегом, комшијом, пријатељем или рођаком ако је друге вере. Такође нису проблем ни ако их посматрамо док су далеко. Нека далека земља, са својим људима и својом вером, одемо тако као радо виђени гости, дође нам неко оданде као гост, упознајемо културе, одушевљавамо се. Проблем је кад се помешају масе јер у масама има свакога и масе имају свој колективни менталитет. Страхоте таквих сукоба гледамо на нашим просторима. Ништа не смета појединцима Албанцима који живе по српским градовима. Ништа не смета појединцима Србима који живе по Албанији. Проблем је настао када су се на Косову измешале српска и албанска маса. Резултате знамо. Либану се пријем муслиманских избеглица из Палестине обио о главу. Једина блискоисточна хришћанска земља, називали су је "блискоисточном Швајцарском" и у њој је било 70% хришћана, није више иста земља када су је муслимани природним прираштајем и досељавањем претворили у државу са 60% муслимана и 40% хришћана, где се хришћанска заједница још више осипа исељавањем јер све више младих хришћана више доживљава западне земље као своје по култури и менталитету, него своју сопствену. Ово није став против ислама или Арапа, имали су Арапи две јаке секуларне државе (Ирак и Либија) које су држале екстремизам под жестоком контролом, али ти секуларни режими су уништени, а испливали су екстремисти и онда јао онима који су другачији. Ово је озбиљно питање које директно може да угрози наше потомке и наш сопствени опстанак. Решење томе није подизање зидова или неке нехумане методе, али проблем се мора сагледати, не сме се игнорисати. Макар и неким потписаним "заветом" између хришћана и муслимана, да се и једнима и другима усади у моралну и религијску обавезу поштовање једни других. Ово мешање може да постане јако опасно у тренуцима кад нестане јака централна власт. И у Босни је био мир 500 година, па ево до чега је дошло једним искакањем варнице и нестанком државе.
    3 points
  5. Христос Васкрсе! Оче Зоране, благословите! Свако добро свима на овој врло интересантној и духовно-инспиративној теми. :good2: Заиста, тема о којој о.Зоран пише није нимало ( и још хиљаду пута нимало ) лака и једноставна за људски ум. Уопштено ма колико се трудили да објаснимо све ово, опет нам фали речи и израза. Вероватно грешим, али некако ми се чини да је једноставније разумети, то јест, дефинисати ( као што су урадили Оци Кападокијски ) над-уман Догмат о Светој Тројици, него тајну Живота Вечног и свега онога што се дешава после телесне смрти човека. Једноставно ми људи размишљамо у земаљским оквирима. Томе у прилог говори Апостол Павле када каже да није свестан да ли је у телу или не, и да је чуо неисказане речи... Апостол не може људским речима описати сфере Царства Небеског и живота у њему. ( узгред, врло користна слова од преп. Симеона НБ http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiSimeonNoviBogoslov/SvetiSimeonNoviBogoslov40.htm) Искрен да будем да ме је, ово о чему је писао о.3оран, на почетку нервирало. Али тек сад видим да то о чему пише у овом тексту ( а и оном прошлом о душама ) и текако има смисла ( ум ми се много пута противи, али срце ипак некако другачије осећа ). Као да Црква кроз векове баш и није много хтела детаљно да говори, јер је необјашњиво. То јест, није "систематизовала" ово учење. Мислим пак да су на овој парадоксалној теми сви парадоксално у праву. По мом тренутном мишљењу и размишљању, прича о митарствима и ишчекивању коначног Суда и Васкрсења Свеопштег, није аутоматски у супротности са ставом; ,,да се Васкрсење збива одмах по телесној смрти,, . Заправо, ми нашим категоријама покушавамо да објаснимо непросторну и не-временску сферу, а то је у нај мању руку крње. Када човек умре телесно, није никакав проблем да прође такозвана ,,митарства,, , и да у Руци Божијој ишчекује Васкрсење и да Васкрсне. Ако се то дешава ванвременски, ако "горе" нема времена ни простора, то се онда све догоди "одмах"! Једноставно то ми не можемо да објаснимо. Реч "одмах", "сада" су опет везане за наше земаљске појмове... Некако, тек сад видим да, сам појам да "свети ишчекују" никако се не може уклопити у појам оностраног живота. Како се може чекати, ишчекивати, па макар и у радости и светлости, тамо где нема ни времена ни простора нити било какве земаљске категорије. Ако тамо постоји некакво чекање, па макар и у радости и светлости.... то је онда опет земља, а не Небеса..... О. Зоран казује да се Свето нама тренутно јављају у телима. Свиђало нам се то или не овакве ствари су се догађале и догађају, реално. Узмимо пример старца Нектарија Виталиса. По Његовом личном, а и сведочанству неких пристуних људи, светитељ Нектарије Егински га је лично посетио у сред бела дана, не као визија, већ лично, материјално, загрлили су се, чак је и св. Нектарије заплакао, па је на крају отишао и ушао у аутобус. Није била визија, већ жив човек од крви и меса. Једном чух и причу из уста блаженопочившег старца Стефана из братства Данијелита у Светој Гори, како их је једном, пре неколико година, у сред бела дана посетио неки старац са штапом. Улазећи у порту Скита дочекао га је један стари монах који се ту налазио, и по светогорском обичају послужио у гостопримници. Кад у једном тренутку, тај старац са штапом, онако мало погрбљен, после послужења, рече монаху Данијелиту ; ,, Зашто се препирете коме ће те да посветите нову цркву,, ?. Овај монах гостопримац стоји у чуду, размишљајући ; одакле овај зна то ?! Кад му непознати старац рече ;,, Ја ћу ти рећи коме ће те да посветите цркву,,. И крене он гостопримца да води у унутрашњи параклис братства, знајући сам где се налази. Гостопримац монах иде за њим у чуду, а непознати старац му показује на икону преп. Андреја Јуродивог, која се налазила изнад певнице, и говори како је он тај Андреј и како њему треба да саграде нову цркву у скиту. Монах гостопримац не може да верује шта се дешава, али у тренутку непознати старац нестаје. Наравно нова црквица је била убрзо саграђена. И заиста постоји још много примера где су свети долазили као људи од крви и меса међу нас, реално, као већ васкрсле личности. И хтео бих још да додам да Свети Порфирије Кавсокаливит, један од највећих светитеља у историји Цркве, расуђује овако : Једног дана сам га упитао у његовој келији: „Старче, много се говори у последње време о броју 666, о доласку антихриста, који се приближава – неки, наравно, тврде да је већ дошао, о електронском жигу на десној руци или челу, о сукобу Христа са антихристом и пропасти овог другог, о Другом Доласку Господњем. Ви, шта кажете о свему томе?” Старац одговори: „Шта да кажем? Не кажем да сам видео Пресвету Богородицу, да ће бити рата и тако даље. Знам да ће доћи антихрист, да ће бити Другог Доласка Господњег, али када не знам. Сутра? После хиљаду година? Не знам. Међутим, ја се не узнемиравам због тога. Зато што знам да је час смрти за сваког од нас Други Долазак Господњи. А овај час је веома близу.” Иначе у Литургијским јектенијама се говори : ,, Крај живота нашег да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо. ,, . Дакле, молимо за спокојну смрт и одма након тога добар одговор на Страшном Суду... Опростите на паметовању, граматичким и свим осталим грешкама.
    2 points
  6. Плутон

    NJUZ piše

    ПРОДАО ЈЕ КУЋУ ДА БИ ЗАПОЧЕО БИЗНИС, ЦЕЛО СЕЛО МУ СЕ СМЕЈАЛО, А ДАНАС ЈЕ БЕСКУЋНИК! Овај бескућник жели да постане мотивациони говорник МАРКОВАЦ, 5. септембар 2015, (Њуз) – Милорад Јовановић из Марковца продао је своју породичну кућу, желећи да покрене приватни бизнис. Иако му се цело смејало и уверавало га не ради тако нешто, он је био истрајан у својој намери да се коначно финансијски осамостали и данас, скоро четири године касније, Милорад је бескућник. Он каже да је важно да човек зна шта жели и верује у себе, и да никако не дозволи да га злуради коментари околине одврате од циља. – Људи су завидни и на сваком ћошку се нађе неко, ко никада ништа није постигао у животу, а ко мисли да је довољно паметан да вас уверава како ваша идеја има неке мане. Важно је да човек научи да не чује те опаске и прати своје срце. Најбоља освета свим тим људима је угроман спех. Ствари се не дешавају, ствари су направљене да се десе. Победници никад не одустају, а људи који одустану никад не побеђују. Сви снови могу постати храброст, ако имате храбрости да их следите. Ако већ требам пасти нека то буде са што веће висине. Песимиста види потешкоће у свакој шанси, док оптимиста види шансу у свакој потешкоћи – изјавио је Милорад у краткој изјави за Њуз. Милорад наводи да већ неко време покушава да нађе посао и да би највише волео да почне да ради као мотивациони говорник. – Многи млади људи у овој земљи имају идеје и важно је да их неко охрабри да покушају да их спроведу у дело без обзира на све ризике. Пут од хиљаду миља почиње првим кораком. Питање није ко ће ми дозволити, већ ко ће ме зауставити. Реч сутра измишљена је за неодлучне људе и децу. Ко има воље има и начина. Планинарење по стрмим брдима захтева спор темпо на почетку – објашњава овај предузетник. Марко Дражић (njuz.net)
    2 points
  7. Znas i sam, bio sam prisutan od prve stranice, ove fantasticne teme, mislim da si i ti bio tu. Jednom sam i rekao, da otac Sava tako odgovara, da bi ga i dete moglo razumeti i nuciti od njegovog znanja i zivotnog opita. Vec tada a mislim da nisam usamljen se porodila ideja, da se sva pitanja i odgovori cuvaju i da se to javno i objavi kasnije. Ali sam bio i svestan da je jos prerano upravo zbog tog nekog spontanog i forumsko prisnog kontakta, koji ne bi imao opterecenje, da ce se negde stampati i objaviti van pouka.
    2 points
  8. СУБОТА ЧЕТРНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИСВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ 1 Кор. 130 зач. (IV, 1-5). Браћо, тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих. 2. А од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе вјеран. 3. А ја најмање марим што ме судите ви или човјечији дан; а ни сам себе не судим. 4. Јер не осјећам ништа на својој савјести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте Господ. 5. Зато не судите ништа прије времена, докле не дође Господ, који ће и освијетлити што је сакривено у тами и објавити намјере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога. Мт. 93 зач. (XXIII, 1-12). У вријеме оно, рече Исус народу и ученицима својим, 2. говорећи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. 3. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, 4. него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. 5. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим. 6. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. 7. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу! 8. А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. 9. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. 10. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос. 11. А највећи између вас да вам буде слуга. 12. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се. Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години. А највећи између вас да вам буде слуга (Мт.23,11). Сагласио речи Господњој, величина се не мери родом, ни влашћу, ни мером способности и умећа, него умењем чињења добра за друге. Највећи је онај ко најнеуморније и најшире делује у том смислу. Онај ко је у породици највећи, на себе узима бригу о свим члановима. Своју част и преимућство види у томе да све подмири и свима учини добро. Ко, пак, у хришћанској заједници xoћe да буде највећи, мора на себе да прими бригу о хришћанском благостању свих оних у чијем се кругу налази, и у оној врсти делатности коју је за себе изабрао. Боље рећи: нека одбаци сваку мисао о величини и прихвати се срдачне бриге о томе да колико је више могуће послужи на добро оних који га окружују. Тако ћe бити највећи у очима Божијим, а може бити, и код људи. Кад би сви највећи овај закон Христов начинили законом своје савести - одмах би се међу нама зацарило благостање и изобиље! Но, рђаво је т што се величина код нас брзо окреће у служење себи и својим интересима, и што се готово увек дешава да она захтева услуге за себе, а не да другима служи. Савест се, при томе, умирује исправношћу вођења официјелних послова. Због тога имамо много великих, али добро не успева међу нама, те добре установе не приносе добро које се од њих очекује.
    2 points
  9. Хвала на подршци. И ја осећам да много више учим када морам да размишљам о неким темама и када читам друга размишљања. Нисам још размишљао неком штампању. Требало би да се пречешљају поруке, све то среди, понешто исправи, велики је то посао, а обавеза јако много. За сада остаје овде "у памјати" Поука, али правим и копију свих одговора ако некада затреба.
    2 points
  10. 2 points
  11. Da li u Srpskom narodu postoji inicijativa za zivot .Ta teologija smrti nam je draza od svega ,samo umiranje stradanje trpljenje ,jadikovanje uzas nemastina beda .Koja je to vera ?Pravoslavna nije .Sto bi rekao Ava Justin Popovic pod tu vasionu koja glorifikuje smrt treba stavti dinamiti i razneti je !!!!!!Nema smrti samo zivot !Pa zivi zivot ovde sada ,ovo nije najgori od svih svetova iz koga samo cekamo da se izvucemo haos ,naprvaljen od strane nekog bica koje se izavljava nad ljudima .Svi narodi ukljucujuci Americki imali su stradanja i u 18 i 20 i u 13 veku .Mani se smrti zivot ne smrt
    1 point
  12. Снежана

    Како дивна слика!

    https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xtp1/v/t1.0-9/11947674_1038380646202632_3933190180192610892_n.jpg?oh=28ed1c8d5bbf37168259e190a9ebde70&oe=56652CB7
    1 point
  13. Схватања људи да Бог шаље невоље и катастрофе да би их извео на прави пут. Опет има донекле везе са јуридиком и то оном пре Христа када су људи законе и уставе приписивали божанствима.
    1 point
  14. JESSY

    Радио Славословље

    СЛУШАЊЕ УЖИВО: https://cp13.shoutcheap.com:2199/tunein/slavoslo.pls
    1 point
  15. cloudking

    Srbija da podigne zid na granici sa Makedonijom!

    Mrznja prema imigrantima nikad nece imati boljeg i veceg glasnogovornika od tebe...
    1 point
  16. Arsenija

    Мушко-женско пријатељство?

    Pitam se,kakav li je ovo forum,ciji li je,gde sam ja to zalutala... Boze,daj mi ruku... Musko-zenska ne samo da su moguca,vec su najiskrenija.
    1 point
  17. Pravoslavni popovi krstili su u vodama okeana dva bivša katolička biskupa, četiri sveštenika i svu njihovu pastvu Foto-Ilustracija: AP/Tanjug Crkvena opština Aglipajanske crkve, nezavisne filipinske katoličke crkve, iz sela Alabelj, u okrugu Ladon, u filipinskoj provinciji Saranigani prešla je u punom sastavu u pravoslavlje. Naime, katolička zajednica prešla je u pravoslavlje zajedno sa sve biskupima i sveštenicima, tom priliko se 239 Filipinaca istovremeno krstilo u Tihom okeanu. Kako izveštava Ortodoxy Cognate Page – pravoslavni popovi krstili su u pravoslavlje u vodama okeana dva bivša katolička biskupa, četiri sveštenika i svu njihovu pastvu. Bivši biskup Esteban Valjmera u pravoslavlju je kršten kao Stefan, njegov kolega Rohelio Ringor sada se zove Georgije, a sveštenici Elizera Delfina, Dioskura Bergada, Džona Koljada i Renata Bunijela sada imaju imena Eliazar, Aleksej, Timofej i Roman. Petorica od novokrštenih nameravaju da se upišu na neki od pravoslavnih seminara na teritoriji Rusije. Foto: Wikipedia/Mazbln Masovno krštenje obavili su sveštenici Georgije Maksimov i Kiril Škrabulj. Davanju svete tajne prethodile su dve godine katehizacije. Ovaj dolazak crkve na Filipine, koji je rezultat rada pravoslavnih sveštenika, jeste četvrti dolazak Ruske pravoslavne crkve na Filipinima a poktovitelj će mu biti sveti Jovan Krstitelj. Očekuje se da će u najbližim nedeljama u još 29 filipinskih opština doći do masovnog krštenja. (Telegraf.rs / Izvor: Ortodoxy Cognate Page)
    1 point
  18. Исто. Мислим да сам то већ и рекао Жексу. И ту има једно чудо у коме сам био протагониста, али га не бих помињао да ми се опет Велизар не наврзе. А редно је нешто и за Житије да оставимо:::::::::)))))))))
    1 point
  19. Ромејац

    Шале...вицеви...

    Могуће је да ниси Србин ако не радиш барем 2 од наведених ствари: 1. Имаш кесу пуну других кеса 2. имаш гомилу празних бочица на кади и како такнеш једну падну 10 3. Чуваш кутије од Тв-а, компјутера, видеа, ... од 1978 на овамо 4. Имаш пуну чашу оловака од којих можда једна ради 5. Даљински држиш уз тв на комоди 6. Пун шпајз чаша од јогурта и амбалаже од сладолед 7. Имаш у замрзивачу сарму замрзнуту за препрошлу нову годину 8. Десет нерадећих батерија за даљински од којих једна можда ради 9. Два тигања без дршке 10. Једну прегорелу шерпу 11. Једну фијоку коју сутра треба да поправиш 12. Имаш 3 нова а покриваш се најстаријим ћебетом 13. Имас фамилију која не уме да потрефи образ кад се љуби 14. Даљински без поклопца за батерије 15. Имаш барем још две генерације старих четкица за зубе које не користиш 16. Чувас стари видео који не ради а немаш ни где да га укључиш 17. Имаш у фијоци барем 5 000 000 000 старих инфлационих новчаница 18. Чуваш лекове са истеклим роком трајања 19. Имаш збирку ВХС касета 20. Чуваш две избушене лопте 21.Имаш гомилу аудио касета које немаш на чему да слушаш. 22. Имаш гомилу ручних радова (миљеа, шустикла) које су још баке хеклале за своје дете када једнога дана буде имало своју кућу, а које је тебе срамота да држиш на телевизору. (А у последње време ти је и бесмислено држати их на оним танким телевизорима јербо онда пратиш орнаментални тв програм.) 23. Држиш свињску маст у кантици еурокрема. 24. Легнеш после јела да се одмориш, покријеш се само преко стомака. 25. Кажеш: "Мени не треба факултет, мене је живот учио брале. Ја сам три факултета прош'о". 26. Купиш бријач за једнократну употребу. Обријеш се њиме бар петнаест пута. 27. На весељу иде твоја песма. Секунд пре рефрена кажеш: "Па каже!" 28. Гледаш шведски акциони на ВХС касети. На пола се филм прекине и креће стари снимак од свадбе. 29. Највише волиш да урадиш нешто из ината.
    1 point
  20. 1 point
  21. Oni su patološki opsednuti da im se neko ne zakači na socijalu. Zato i hoće da izađu iz EU, jer se boje da će iz novoprimljenih članica da im dolaze ljudi samo da bi uzimali socijalnu pomoć. To je inače razlog zašto nama i čitavom Zapadnom Balkanu i dalje trebaju vize za ulazak u UK i Irsku, jedine dve preostale evropske zemlje, i to skoro punih 6 godina od ukidanja viza za šengensku zonu.
    1 point
  22. Дидим

    Музика из видео игара

    Моја омиљена. Звучи као лепа песмица, али само они који су играли игрицу знају колико је болесна ("Портал"):
    1 point
  23. – Због чега многи људи, иако све имају, осећају страх и тугу? – Ако видите човека, који осећа велики страх, огорчење и тугу, иако све има, знајте да нема Бога. Тај човек који све има: и материјална добра и здравље, – и уместо тога да заблагодари Богу поставља још безумне захтеве и ропће, једнозначно припрема себи место у аду. Човек који зна шта је захвалност је свиме задовољан. Он размишља о томе да му Бог дарује сваки нови дан и радује се свему. Али ако је човек незахвалан, он је свиме незадовољан, ропће на северни ветар и доноси хладноћу …Није му се свидело сунце па ево сада дрхти од зиме. – Старче, шта тиме желите да кажете? – Хоћу да кажем да ако не примамо добра која нам Бог даје, и ропћемо, онда наилазе искушења која нас приморавају да се повијемо. Озбиљно вам говорим: ко има такав обичај да непрекидно ропће нека зна да ће од Бога добити ћушку како би у овом животу отплатио иако само део свог дуга. А ако не уследе ћушке онда је то још горе јер ће морати одмах све да плати у будућем животу. – Значи роптање може да постане навика? – Прелази у навику, јер за ропотом следи ропот и за жалбом жалба. Онај који сеје жалбе пожњеће страх. А онај који сеје славословље осећа Божанску радост и благослов вавек. Колико год Бог да да благослова човеку који ропће, он их не осећа. И зато Божија Благодат одступа од њега и наилази искушење. Искушење га следи за петама а благодарног Сам Бог следи Својим даровима. Неблагодарност је велики грех, који је Сам Христос осудио. «Нису ли се десеторица очистила? А где су деветорица?» (Лк. 17, 17) – упитао је губавца који се вратио да Му захвали. Христос је очекивао захвалност од десеторице губаваца не ради Себе него ради њих самих, јер би им она донела корист. Старац Пајсије Светогорац
    1 point
  24. У вези са одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве од 2. септембра, која се тиче Његовог Преосвештенства Епископа Нишког Г. Јована и његовог привременог ослобођења обавеза епархијског Архијереја до наредног заседања Светог Архијерејског Сабора, достављамо следеће САОПШТЕЊЕ Архијерејским намесницима, свештенству, монаштву, Епархијском савету, Епархијском управном одбору и верном народу Епархије нишке Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, бр. 1106, од 2. септембра 2015. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Јован је по личној молби привремено ослобођен обавеза епархијског Архијереја у Епархији нишкој, до наредног редовног заседања Светог Архијерејског Сабора. Истог дана Свети Архијерејски Синод је својом одлуком бр. 1107, умолио Нас, као Епископа рашко-призренског да у том периоду замењујемо Епископа Јована у обављању дужности епархијског Архијереја Епархије нишке. Овим вас обавештавамо и најављујемо да ћемо, благодаћу Духа Светога, руководити и надзирати живот и рад парохија, манастира и епархијских тела Епархије нишке у складу са поменутом одлуком Светог Архијерејског Синода. Такође, обавештавамо клир Епархије нишке да на богослужењима (на јектенијама и Великом входу) од сада помињу „…Епископа нашег Јована и Епископа нашег Теодосија…“. Богољубиво позивамо свештенство, монаштво и верни народ богоспасаване Епархије нишке, са молитвеном жељом да предано наставе да раде поверене им дужности, да живе у православном и светосавском духу, уз међусобно уважавање и братску љубав, редовно учествујући у богослужењима, нарочито у божанственим Светим Литургијама. У Нишу, 4. септембра 2015. год. Заменик Епископа нишког у обављању дужности епархијског Архијереја Епископ рашко-призренски Теодосије Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
    1 point
  25. ПЕТАК ЧЕТРНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИСВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ Гал. 201 зач. (II, 6-10). Браћо, за оне које су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко; јер они који су сматрани угледним мени ништа не додадоше, 7. него напротив, када увидјеше да је мени повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане, - 8. јер онај који поможе Петру у апостолству међу обрезанима поможе и мени међу незнабошцима, - 9. и познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима; 10. Само да се опомињемо сиромашних, што се и старах да тако чиним. Мк. 20 зач. (V, 22-24, 35 - VI, 1). У вријеме оно, дође Исусу један од старјешина синагоге по имену Јаир; и видјевши га паде пред ноге његове. 23. И мољаше га много, говорећи: Ћерчица је моја на самрти; да дођеш и метнеш на њу руке, да се спасе и да живи. 24. И пође с њим, 35. и дођоше од старјешине синагоге говорећи: Кћи твоја умрије; што још трудиш Учитеља? 36. А Исус, чим је чуо ријеч што казаше, рече старјешини синагоге: Не бој се, само вјеруј! 37. И не даде да ико пође за њим осим Петра и Јакова и Јована брата Јаковљева. 38. И дође у кућу старјешине синагоге, и видје вреву и оне који плачу и лелечу много. 39. И ушавши рече им: Шта сте се узнемирили и плачете? Дјевојчица није умрла него спава. 40. И подсмијеваху му се. А он истјеравши све узе оца и матер дјевојчице и оне који бијаху с њим, и уђе гдје лежаше дјевојчица. 41. И узевши дјевојчицу за руку рече јој: Талита куми, што значи: Дјевојчице, теби говорим, устани! 42. И одмах устаде дјевојчица, и хођаше; а бјеше од дванаест година. И зачудише се чудом великим. 43. И запријети им врло да нико не дозна за то; и рече да јој дају да једе. 1. И отиде оданде, и дође у постојбину своју; и за њим идоше ученици његови. Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години. Васкрсавши кћер Јаирову, Господ врло запрети њеним родитељима да нико не дозна за то (Мк.5,43). Тиме нам је указано: не тражи славу, нити похвале људске, макар твоја дела била таква да се не могу сакрити. Чини оно на шта те приморава страх Божији и савест, а према говору људском се држи као да уопште и не постоји. И гледај на своју душу: чим се макар мало накриви на ту страну, одмах је враћај на своје место. Жељу да нас људи виде проузрокује чежња за похвалом. Када примимо похвалу, постижемо циљ. Међутим, она подрива енергију и пресеца духовну делатност и, самим тим, продужење похвала. Одатле произилази да сам себе мрзи онај који жели да људи знају његова добра дела. Није лоше ако људи нешто хвале. Јер, како не хвалити оно што је добро? Ти, пак, немој о томе да мислиш, да очекујеш или тражиш. Ако то себи допустиш, сасвим ћеш се покварити. Попуштање у једној ствари доводи и до друге. Учесталост у томе доводи до стварања навике и човек постаје хвалисав. А ако дође дотле, већ неће сва његова дела бити похвална и похвале ћe се смањити. Услед недостатка похвала са стране, почеће самохвалисање, које је Господ назвао трубљењем пред собом. То је још горе. Душа постаје ситничава, тражи лажан сјај, и истинског добра више од ње не очекуј.
    1 point
  26. Хвала вам на коментару оче Зоране. Мислим да постоје извесни неспоразуми које треба да разјаснимо. Одговараћу на ваше поједине пасусе у којима налазим за потребно да појасним свој став. Можда сте стекли такав утисак али ни експлицитно, а ни имплицитно не сматрам да је Христос који се преобразио на Тавору другачији од Есхатолошког Христа који ће вечно царевати у Царству небеском. Ако ћемо баш ићи у детаље, васкрсли Христос је показао ране од страдања на свом васкрслом телу, које је апостол Тома лично опипао. Лично верујем да ће их вечно носити као знаке своје крсно-васкрсне љубави. Христос је на Тавору показао своју божанску природу, али не смемо заборавити да је то био и Христос Богочовек који се само пре кратког времена са тројицом апостола успео на Таворску гору. То је Христос који још није пострадао, јер је управо о томе и разговарао са Мојсејем и Илијом као о предстојећем догађају. Али да се опет не схвати погрешно, Христос је истовремено историјски и есхатолошки јер он се на Тавору показао као ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ у људској природи коју је оваплоћењем вечно ипостасно сјединио са својом божанском природом. У томе је разлика. Дакле, он јесте и Есхатолошки Христос, али догађај на Тавору је био и историјски догађај (о чему сведоче апостоли као очевици) који се догодио у конкретном времену и на конкретном простору, иако надмашује истовремено све појмове и времена и простора, како је лепо објашњавао Св. Григорије Палама. С поштовањем се не бих сложио да сам ишао у obscurum per obscurius, као што искрено верујем да и ваши приговори нису (хајде да користимо лепе латинске изреке) argumentum ad absurdum (тј. аргументовање чињенице да сте ви у праву самом чињеницом да сам ја у криву) Мислим да се стално вртимо око питања Есхатона тј. да ли ће он тек доћи или га већ видимо у огледалу, како кажете. Апостол заиста у 1 Кор 13, 12-13 каже „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“. Код Апостола Павла стално провејава то жарко очекивање будуће славе, иако је био узнесен на треће небо и видео Христа, вероватно као и тројица апостола на Тавору. Мислим да се сви слажемо да је Господ исти јуче, данас и сутра, како каже Апостол у Јев 13,8. Христос на Тавору је Онај исти Христос који ће вековима царевати, Онај исти Син Божији који је створио векове с тим да је тада био у телу кроз кога је пројавио Божанску благодат и не само то, него је показао тајну обожења људске природе у Христу, наше будуће постојање. Заиста не знам да ли ће Илија и Енох бити та два пророка из Откровења, али то је предање које сам поменуо само условно. Зато ово не треба узимати дословно. Уосталом, Откровење не наводи конкретно имена двојице сведока (мученика) и јако је символично да бисмо се упуштали у дубље анализе овог текста (Зато се ваљда једино та књига НЗ и не чита у црквама на богослужењима). Ха-шамаим се у јеврејском тексту заиста користи и за физичко и духовно небо као обиталиште Божије (има много примера, да не наводим јер би узело доста простора). Где су заиста Св. Пророк Илија и Енох, заиста не можемо знати. Можемо само да доконо спекулишемо, што није много богоугодан посао. Ја сам навео само неколико могућности, размишљајући о тој теми, али не и коначан став, јер како бих могао да знам прецизно и јасно. Верујемо у оно што пише у Св. Писму. Искрено мислим да нико од Св. Отаца није ескплицитно одговорио на ово питање. Што се тиче светих који су се упокојили, верујем и понављам да су живи у Богу, али мислим да има много показатеља да нису васкрсли јер Васкрсење свих на крају времена тек долази и сви га чекају. Наравно, износим само необавезно размишљање. Нити сам позван, нити довољно квалификован да доносим коначан суд. Постоји могућност је управо то оно „прво васкрсење“ о коме се говори у Откровењу, то прослављење светитеља који царују са Христом до Другог доласка (символичних хиљаду година), а да ће Парусија тек доћи на крају времена, али то је опет само једно крајње условно и необавезно размишљање без конкретних извора и узора. Опасно је о оваквим стварима имати експлицитне ставове и држати их се самоуверено. Моја главна премиса била је у томе да верујем да су светитељи заиста живи у Христу, што сви ми хришћани верујемо чврсто, и да нам се јављају из Васкрслог Христа, из заједнице светих, из „путира вечности“, али да и они и сви други чекамо Васкрсење као конкретан догађај. Ако можете да нађете неки светоотачки цитат на ову тему који говори да није тако, било би јако корисно. Вероватно је неко од Светих отаца о томе већ размишљао. Па ваљда нисмо ми први. Хвала на објашењењу. Нема потребе да се заоштравају аргументи. Стално имам осећај да се у нечему не разумемо како треба па настаје неспоразум непотребно. Ни на крај памети ми не пада идеја Аполинарија који је тврдио, колико се сећам из историје Цркве, да Христос није имао људски ум, већ само људско тело и одређене емоције, али је имао божански ум. То је савршена бесмислица коју врло јасно побија халкидонска христологија. Наравно да се није спустио Оваплоћени (Одакле вам то?). У цитату Јн 3, 13 под Сином Човечијим сматрам да се мисли на самог Бога Логоса који се оваплотио у утроби Пресвете Дјеве и вазнео након васкрсења „о десну страну Оца“. Нема потребе да ми импутирате оно што нисам желео да кажем. Оно што је заиста фасцинантно у халкидонској христологији, тј. нашем веровању Цркве о сједињењу божанске и људске природе у ипостаси Бога Логоса, јесте што је Христос истовремено и предвечни Бог, али и човек (по природи), описив, видљив, рођен од Пресвете Дјеве. Као Син Божији Он је непромењив по својој природи коју има предвечно од Оца, начала божанства (αρχή) вечним рађењем, као што и Дух Свети има вечним исхођењем. Али по својој човечјој природи, он је промењив - родио се, растао, узрастао (уп. Лк 2.52) „ И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи“. И Несторије и његови су се томе дивили, али њихов проблем је био што нису разумели да Христос има само божанску ипостас (личност), а не и људску (тј. има само људску природу). Зато са радошћу говоримо да се Бог родио од Дјеве, да је Бог повијен у пелене, да је Бог растао као дете, учио се од праведног Јосифа занату и сл. То је тако чудесно лепо. Као што не смемо да негирамо чињеницу да је Исус Христос увек био и јесте и биће Син Божији, и пре стварања света, и приликом свог земаљског живота и у Есхатону (односно изнад свих временских оквира и појмова) такође не смемо да негирамо да по својој човечјој природи он бива рођен, страда, и треба да се појави у васкрслом телу у последња времена и коначно све приведе у заједницу са Оцем и Духом Светим. То је тај свети парадокс око кога су се вековима ломила копља богослова и који је халкидонским оросом тако лепо објашњен. Дакле, само покушавам да нагласим и ову историјску, човечју перспективу, ничим негирајући да је Христос Син Божији истовремено и у сваком тренутку, па и на Крсту је вечно прослављени Син Божији никада раздвојени од Оца и Духа Светога који није само распетих рука прикован на крст, већ и раширеним рукама на крсту грли васцелу творевину - Цар славе. У том „парадоксу“ је величина кеносиса Божијег. Христос у Есхатону је дакле вечно-исти Син Божији али биће у телу и цареваће у васкрслом и преображеном телу у коме ћемо сви ми учестовати као његови удови. То нас учи божанствена Литургија. Тело које је Логос узео није узео привремено или само за ово време, већ оно је узнешено о десну страну Бога Оца. Како су важне оне категорије халкидонског ороса о сједињењу две природе (несливено, нераздељиво, непроменљиво, неразлучно - δύο φύσεσιν ασυγχήτως, ατρέπτως, αδιαιρέτως, αχωρίστως). Непромењиви постаје промењив, вечни узима на себе пролазну природу да би је учинио вечном, Бог Логос као личност има и божанску и људску природу које су вечно нераздељиве и неразлучне. Као што знамо наша Црква никада није дефинисала као учење да је Пресвета Богородица узнета телом на небо, као што је то учинила Римокатоличка црква, односно папа Пије XII 1. новембра 1950. г. у својој апостолској одлуци Munificentissimus Deus, користећи своје право "незаблудивости" ex cathedra (чудно ми је да им је требало толико векова да то одлуче). У Дечанима имамо читав циклус фресака које приказују Успење Пресвете Богородице коју анђели узносе на небо. Имамо и сведочанства у житијима светих иако нпр. Св. Епифаније Кипарски сматра да нико не зна да ли је Пресвета Дјева умрла или не (Panarion, Haer. 78.10–11, 23). На Истоку је углавном већ од 5 века било општеприхваћено да је Пресвета Дјева након смрти узнешена телом на небо. Данас имамо предање где је гроб Пресвете Богородице у Гетсиманији, али никада нико није говорио о њеним моштима, што је додатни аргумент да је телом узнета у небо. Ипак нико се изгледа није бавио тиме где је тачно сада Богородица, али она је живо присутна у животу Цркве и делује из пуноће Христове са посебном слободом као и други светитељи. Обично кажемо са неба, које означава пре свега присуство Божије, а не неки део атмосфере или стратосфере. Мислим такође, када кажемо да светитељи делују са неба својим молитвама, не мислимо да делују из пуноће есхатолошког Царства, за које верујемо да тек треба да дође у пуноћи. Опет долазимо на исто питање, да ли су светитељи већ васкрсли, и они који су узети у телу на небо и они чије мошти имамо још овде на земљи. Мислим да је цела дискусија и почела око тога. Искрено да кажем, овоме морамо да прилазимо са дужним страхопоштовањем. Могу да кажем да знамо да су светитељи истински живи и да им се зато и обраћамо, да чују наше молитве, да се јављају (али као и анђели нису свудаприсутни, иако очигледно не подлежу истим правилима простора и времена), али да експлицитно објаснимо стање у коме се налазе мислим да је опасно и да може да нас одведе непотребно далеко. Лично верујем, Бог да ми прости ако сам у криву, да и они чекају Васкрсење иако су посебно прослављени од Бога и имају од њега слободу да делују на начин на који не делују остали упокојени од којих немамо ни јављања ни гласа. Опет понављам хипотетички, можда је то оно „прво васрксење“ о коме говори Откровење у 20. глави, а да ће друго бити оно које ћемо доживети сви ми остали грешници када се све сврши. Не знам, Бог зна! Хвала вам што ипак нисам аполинариста, лепо је то чути Врло је корисно што сте поменули и овај први стих из Марковог Еванђеља о Преображењу. Заиста, у Преображењу Христовом Царство Божије је дошло у сили. Господ нас учи да Царство Божије није нешто што ће само доћи на крају времена. Исус је почео проповед „да се приближило Царство“, учи нас у молитви „да дође Царство Твоје“, каже када изгоним демоне Духом Светим онда је „дошло вама Царство“, Царство се помиње у бројним параволама. Видимо из многих цитата у Св. Писму да је Царство нешто и што долази и што је ту већ међу нама. Посебно бих издвојио цитат Лк 17, 20-21“упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“ Мислим да можемо разумети да је Царство Божије присуство самога Бога и заједница Бога и човека. Ипак када говоримо о Царству Небеском у есхатолошком смислу, пре свега мислимо на Царство које ће у пуноћи доћи тек након Другог доласка Господњег. На Тавору је Господ рекао како ће апостоли видети Царство Божије у сили (ἐν δυνάμει) и заиста су га видели – Преображеног Христа, у савршеном јединству божанске и људске природе, Богочовека Христа, као што ће га видети у вечности. Сво време сам цитирао Св. Григорија Паламу који је управо критиковао оне који су тврдили да је на Тавору реч о привиђењу, символу. Апостоли су реално видели Бога какав јесте (јакоже можаху, што се каже у тропару). Они су реално видели Бога учествујући у његовом преображењу, бивајући просветљени нетварном светлошћу, божанским енергијама. Што се тиче речи όραμα искористио сам само еванђелску реч управо из речи Христових након завршетка Преображења на Тавору: Лк 17.9 „И када силажаху са горе, заповједи им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне“, односно у оригиналу: „καὶ καταβαινόντων αὐτῶν ἀπὸ τοῦ ὄρους ἐνετείλατο αὐτοῖς ὁ ᾿Ιησοῦς λέγων· μηδενὶ εἴπητε τὸ ὅραμα ἕως οὗ ὁ υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου ἐκ νεκρῶν ἀναστῇ“. Реч ὅραμα означава виђење, а не привиђење, иако може да се у савременом грчком језику поистовети са речју όπτασια и тумачи више као привиђење. Апостоли нису имали привиђење (нису фантазирали) већ су живо учествовали у ВИЂЕЊУ ЖИВОГ БОГА, не само да су видели, они су учествовали у Преображењу, јер иначе не би ни видели преображеног Христа. Ваљда се ту слажемо и апсолутно нема потребе да идете даље у доказивању као да сам говорио о некој префигурацији и сл. Управо сам цитирао Св. Паламу јер је баш Варлам тврдио да је реч о привиђењу (фантазији), неком физичком феномену, а не пројави живог Бога, као што је тврдио да су исихасте заправо месалијанци. Таворско преображење је заиста долазак Царства небеског у сили, али Царство небеско није само есхатолошко царство које тек треба да дође у пуноћи. Царство долази у самој личности Христа који јесте заправо сам Царство Божије, односно васцела твар у Христу постаје Царство Божије, а после Парусије у пуноћи све бива сједињено и предато Оцу. „А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему“ (1 Кор 15.28). Наравно да је Исус преображен. У нашем језику је некако природније да кажемо да се преобразио. Исто вреди и за васкрсење. Христос је васкрсао, односно васкрсао га је Отац Духом Светим. Све бива тројично. Наравно да каже једно смо „εγώ και ο Πατήρ εν εσμέν“ (Јн 10.30). То је кључни показатељ једносуштности. Они нису „један“ јер би тиме поништили њихову ипостасну разлику. Бог је један пре свега зато што је Отац као извор божанства (начало, αρχή) један. Мала дигресија, пошто је ово важно за проблем Filioque. У одговору Римокатолицима на ново тумачење Filioque Митрополит пергамски посебно на томе инсистира. Бог је један јер је један Отац тј. једно начало (αρχή) божанства, а не само што је једна природа божанска. На том началу почивају односи између ипостаси. Митрополит Јован чак тврди да за нас чињеница да је Бог један није толико питање аритметике или простог јединства природе, на чему Запад посебно инсистира. Тајна је у ипостасном односу Сина и Духа са началом - Оцем. Западњаци, да би разјаснили Filioque, уводе на Лионском Сабору (1272.) формулацију да Дух Свети вечно происходи из обојице (Оца и Сина), из једног принципа и јединственог процеса происхођења (Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit) што ствара невиђену конфузију. Мислим да је немогуће помирити ставове око овог питања док се ова несрећна дефиниција једноставно не поништи. Ово је јако комплексно питање, није питање само додатка Символу вере, већ нарушавања кључног елемента на коме православни темеље своје схватање да је Бог Један. Не бих се сложио са вашом интерпретацијом оног што сам рекао. Ево сво време покушавам да поновим оно што сам већ рекао. Апсолутно је апсурдно и није коректно да кажете да сматрам да Преображење има само дидактички смисао. Не знам да ли сте пажљиво прочитали моју поруку или покушавате у стилу argumentum ad absurdum да покажете да сам a priori у криву. Ја јесам поменуо да се Господ преобразио како би охрабрио ученике, али то ни најмање не умањује реалност његовог Преображења. Неки од Светих отаца су помињали у својим тумачењима да је Господ желео да охрабри ученике пред своје страдање јер су они још на неки начин сумњали да је он истински Бог, иако га је Петар исповедио као Сина Божијег (па га се после опет одрекао у страху). Апостоли су били још слаби и неутврђени до Силаска Духа Светога и зато је овај догађај поред суштинског значаја пројаве Христовог божанства имао и извесни дидактички смисао охрабрења. Не видим шта је ту погрешно, осим што покушавате сво време да ми импутирате негирање аутентичности таворског преображења, што заиста није у реду са ваше стране. Тврдња да је Мојсеј (за кога већ из 4 Мој. знамо да је умро природном смрћу) васкрсао пре Христа и појавио се у васкрслом телу веома је смела. Они који су умрли у старозаветном времену доживљавају присуство Божије у „Аваамовом наручју“, али још чекају телесно васкрсење које ће доћи након Парусије. Радије бих рекао да су се Мојсеј и Илија појавили на Тавору (како – не знамо, али су их апостоли видели да разговарају са Христом), али не мислим да има икакве основе да мислимо да су они већ примили трајна васкрсла тела. Како су апостоли доживљавали таворско преображење веома је занимљиво. То је било виђење, али истовремено реални опит пројаве божанских енергија. Било је виђење јер и сам Палама тврди да та светлост није била тварне природе и да је други нису видели, иначе би светлела цела Ездралонска равница око планине Тавора. У виђењима често имамо случајеве да се јављају светитељи, али то не значи да се они јављају телесно. Виђења су духовни доживљаји који подразумевају другачији ниво стварности и посебно духовно стање оних који виде божанска виђења. У виђењима говоримо о духовној реалности, која није нимало мање реална, или је чак заправо много реалнија од физичке, али није физичке природе. Ово је јако широка тема, али тврдити да се светитељи у виђењима јављају у већ васкрслим телима или из Есхатона мени је и даље јако необична и смела јер, као што већ рекох, неизбежно релативизује Други долазак Господњи и свеопште Васкрсење из мртвих, што је важан догађај у који Црква верује и који чекамо. Илија и Мојсеј су били у слави тј. обасјани божанском благодаћу, нетварном светлошћу Христовом, као и сами апостоли јер иначе не би могли да виде преображеног Христа. Мислим да се ἐν δόξῃ (у слави) овде не односи на прослављена васкрсла тела која ће сви добити након Парусије. То што апостол Петар говори о сеницама, само потврђује ралност духовног виђења. Господ се апостолиима појавио у васкрслом телу тек након Васкрсења када се срео са Апостолима и рекао им да није фантазма, тражио је да једе рибе и хлеба како би показао да је истовремено у телу и изнад закона природе (уп. Јн 24, 39-43) Он се чудесно појављује међу апостолима, не улази на врата, а ипак је реалан и опипљив. После Васкрсења се апостолима није пројавио у пуној слави, као што ће бити приликом Другог Доласка, чега је Таворско Преображење икона, јер се још није вазнео и сео о десну страну Оца. Господ пролази кроз целокупни домострој спасења и сваки догађај има свој дубоки смисао. Када говоримо о аутентичним духовним виђењима не говоримо о визијама (привиђењима), као што данас читамо о политичким или сличним визијама будућности. Духовно виђење је дубоко реалан и заправо надреалан догађај, али који надилази физичке границе овог света. Ово је јако озбиљна тема која тражи посебну прилику. Не знам да је Св. Палама говорио о Илији и Мојсеју као душама у телесном обличју, могуће да јесте. Апостоли су их у сваком случају видели у телесном облику, али то неопходно не значи васкрсла тела или, пак, тела која подлежу законима физике јер убрзо после њих није било и видели су само Христа. Молим вас, већ сам рекао да можемо из бројних цитата у Св. Писму видети да Царство небеско не значи само оно есхатолошко Царство које ће се у пуноћи јавити након Парусије. Царство небеско долази у Христу, оно је Христос, његово присуство, његова заједница са светима, већ сам горе то рекао, и самим тим и Есхатолошко Царство када се све испуни. Христос је наравно рекао истину „док не виде Царство Божије које долази у сили“. И видели су га на Тавору, не у визији маште, већ у духовном виђењу. Мени је барем ово сасвим логично. Када се причешћујемо ми доживљавамо и видимо на духовни начин Царство небеско јер се причешћујемо Христом. Христос кога примамо и са ким се сједињујемо јесте онај исти који ће у вечности царевати и који и сада царује. Богочовек Христос надилази време и простор, а ипак по свом крајњем смирењу истовремено учествује као оваплоћени Логос у нашем времену и простору. Зато понављам да је христологија основа за разумевање есхатологије. Наравно, ово су све јако занимљиве теме и цела ова дискусија. Добро би било наћи још светоотачких сведочанстава. Ја лично не видим неко озбиљно разилажење у нашим ставовима осим ту и тамо . Наглашавање значаја Парусије као почетка Царства небеског које ће у пуноћи бити остварено видим коначно и у Символу вере и засигурно ове речи нису случајно унесене у наше Веровање: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“ «Προσδοκῶ ἀνάστασιν νεκρῶν καὶ ζωὴν τοῦ μέλλοντος αἰῶνος». Дакле чекамо, још није било, а биће сигурно!
    1 point
  27. ЧЕТВРТАК ЧЕТРНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ Гал. 198 зач. (I, 1-10, 20 - II, 5). Павле, апостол не од људи ни преко човјека, него кроз Исуса Христа и Бога Оца који га васкрсе из мртвих, 2. и сва браћа која су са мном. Црквама Галатије: 3. Благодат вам и мир од Бога Оца и Господа нашега Исуса Христа. 4. Који даде себе за гријехе наше да избави нас од садашњега вијека злога, по вољи Бога и Оца нашега, 5. Којему слава у вијекове вијекова. Амин. 6. Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље, 7. које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. 8. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! 9. Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јсванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! 10. Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов. 20. А што вам пишем, ево Бог ми је свједок да не лажем. 21. Потом дођох у предјеле Сирије и Киликије. 22. А бијах лично непознат Христовим Црквама Јудеје, 23. него само бијаху чули да онај који нас је некада гонио сада проповиједа вјеру коју је некада рушио, 24. и слављаху Бога због мене. 1. А потом, након четрнаест година, опет изиђох у Јерусалим са Варнавом, узевши са собом и Тита; 2. А изиђох по откривењу, и изложих им јеванђеље које проповиједам незнабошцима, посебно пак изложих угледнима, да како не трчим или не трчах узалуд; 3. Али ни Тит, који бјеше са мном, и бјеше Јелин, не би приморан да се обреже; 4. И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе; 5. Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас. Мк. 19 зач. (V, 1-20). У вријеме оно, дође Исус преко мора у земљу Гадаринску. 2. И кад изиђе из лађе, одмах га срете из гробова човјек с духом нечистим, 3. који борављаше у гробовима и нико га не могаше свезати ни веригама; 4. Јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити. 5. И стално ноћ и дан он бјеше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем. 6. А кад видје Исуса издалека, потрча и поклони му се. 7. И повикавши из свег гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме! 8. Јер му говораше: Изиђи, душе нечисти, из човјека! 9. И питаше га: Како ти је име? И одговори му и рече: Легион ми је име: јер нас је много. 10. И молише га много да их не шаље из оног краја. 11. А ондје по бријегу пасијаше велико крдо свиња. 12. И молише га сви демони говорећи: Пошаљи нас у свиње да у њих уђемо. 13. И донусти им Исус одмах. И изишавши духови нечисти уђоше у свиње: и навали крдо с бријега у море; а бијаше их око двије хиљаде: и утопише се у мору. 14. А свињари побјегоше, и јавише у граду и по селима. И изиђоше људи да виде шта се догодило. 15. И дођоше Исусу, и видјеше бјесомучнога у коме је био легион гдје сједи, обучен и присебан; и уплашише се. 16. И испричаше им они што су видјели шта се догодило бјесомучноме, и о свињама. 17. И почеше га молити да иде из њихових крајева. 18. И кад уђе у лађу, мољаше га онај што је био бјесомучан да буде с њим. 19. А Исус му не даде, већ му рече: Иди кући својој к својима и кажи им шта ти је Господ учинио, и како те помиловао. Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години. Легион ми је име; јер нас је много (Мк.5,9). Духови нису телесни и због тога не заузимају и не испуњавају простор, као што је случај са телима. Тиме се објашњава физичка могућност пребивања многих духова у једном човеку. Наравствена могућност таквог пребивања са стране духова је схватљива услед њихове безнаравствености, или одсуства сваког начела нарави, а са стране човека - услед многостуког додиривања његовог душевног устројства са мрачним областима нечистих сила. Ипак, тиме се објашњава само могућност, док стварност усељења бесова подлеже условима које не можемо да одредимо. Можемо само рећи да усељење духова не бива увек видљиво и да се не препознаје увек по одређеном понашању ђавоиманих. Постоји усељење духова које се не показује, тј. - скривено. Постоји, опет и власт духова над умовима мимо тела. У таквим случајевима, они умом руководе како хоће, путем страсти које у њему делују. При томе, људи све мисле да сами дејствују, због чега постају подсмех нечистим силама. Шта ту да се ради? Буди прави Хришћанин и никаква вражја сила те неће моћи савладати.
    1 point
  28. Драшко

    Шта ЈА тренутно слушам...

    8086.gif важи ћеро, фала, не разумем се много у ту технику
    1 point
  29. Када кажем пријатељство, ја подразумевам везу која захтева блискост, познавање другог, везу у којој нема места за али и само...Заједничко блејање, трачарење и испијање кафе - није пријатељство.
    1 point
  30. Јесте ли видели ово? http://www.troll.me/meme/ryan-gosling-yeah/page/2/
    1 point
  31. Слажем се са реченим. Ипак, боље је рећи да је подвиг не победа наше природе већ њено ослобођење.
    1 point
  32. Obično bi muškarci malo da 'zabijaju golove' u takvim situacijama. Pa kad dobiju golmanskom rukavicom po nosu, onda bude "jao, žene bre nisu normalne..."
    1 point
  33. Дејан

    Мушко-женско пријатељство?

    Jeste brate, mnogo su sebične, samo bi da te veže za sebe, samo o njoj da misliš, samo nju da slušaš, da ti bude centar sveta...nemaju milosti ni malo.
    1 point
  34. Од пре десетак дана, па закључно са данашњим. На путу ка лијепој њиховој... Успутна станица Нирнберг. Крајња станица Холандија. Типично насеље. Табле са именима улица садрже информацију о личности по којој је улица добила име. На путу до новог радног места, наравно бициклом. Прво што сам угледао по изласку из лифта на петом спрату. Зграда је унутра врло пријатна, у жућасто-наранџастим нијансама, зависно од спрата. Чиста и сређена, све како Бог заповеда. А споља је сива и иста ко оне комунистичке кутије на Новом Београду и широм Источне Европе. Новије зграде у кампусу су лепше и у модерним стиловима. Види се горе на слици путоказ ка кафеџијском ћошету. Ту је, поред кухиње, аутомат за кафу (веома добру), а прво што су ми дали је кључ од канцеларије и картица за практично бесконачно конзумирање кафе. На фору ”требаће ти”. И коначно, поглед из канцеларије. У даљини се виде овчице на ливади. Не знам из које су оне приче, вероватно припадају ветеринарском факултету. Кад ветар има одговарујући правац, осете се мало и они карактеристични мириси, као на селу. Ово усликах јутрос по изласку из стана. Изгледа да је и код њих петак пијачни дан. Све у свему, први утисци су ми више него позитивни. Холаднија је пријатна, уређена, али истовремено и скроз откачена земља, у односу на остале у којима сам био и живео. Једино што је време мало... хм, чудно. Али што би рекла Српска Мајка, жив се човек на све навикне.
    1 point
  35. javor

    Песнички покушаји форумаша

    ... Милиха Удао сам драгу своју далеко нек сад њему кућу чисти и пева чорбу кува меки јастук намешта нек га лови оком својим ватреним и окива својим дивљим бедрима краде паре и из куће продаје све покрива својим смехом лажљивим нек му врача и путеве везује и по рани нек му соли посипа месечину нек му сири по ноћи а ујутру каже да се просула за његово каже да је крадено пред људима каже да је ничија Моја драга Милиха је скитара кад се вратим узећу је поново платићу му овим лажним златником
    1 point
  36. Данче*

    Шале...вицеви...

    Ja: Moram da se uozbiljim Prijatelj:hahahahahaha Kum:Hahahahaahaha Lea Kis: Hahahahahahahaha..
    1 point
  37. jel mogu ili ne mogu ?
    1 point
×
×
  • Креирај ново...