Најбољи чланови

Jos poneka moja I bekana

Na selu Lena i tata

Бог да га прости. Био је ненадмашни таленат. И, у овом часу, није неумјесно поменути, скромни, али стрпљиви молитвеник у Саборној београдској цркви. Нека га Свети архангел Михаило не напушта ни данас ни во вјеки вјеков.

Драги мој Кордунашу, имаш право. Највише сам писао изиритиран чињеницом да Милован Бојић предводи наводно љекарски тим. Други пут о њему. Али и владика Атанасије Јевтић је ишао по првим линијама фронта, постављао главу, ђе други не би ни ногу, моји пријатељи борци херцеговачки више су се плашили за њега ("да нам не убију владику") него од непријатеља. Па све то и јасна Атанасијева ријеч из 1992.г. у којој је прорекао како ће се све завршити, не спречева ме да га критикујем. А Шешељ се о њега много огријешио, мада родни херцеговачки фронт није ни видио. Такође Жарко Гавриловић, с којим могу да се не слажем у много ствари, је два пута поштено докторирао, на теологији и на историји, спречио претварања Спомен Храма у "Дом Светог Саве", Шешељ се прославио са дисертацијом "Марксистички концепт наоружаног народа", па га, кажем све то није спречавало да напада ђе год стигне и Атанасија и Жарка Гавриловића који га први уведоше у Цркву, иако га политички ништа нијесу угрожавали.

Pusti sad politicare, o tepisima pricamo...

Црква светог Јована Крститеља на Таксим тргу, Цариград. Место где сам купио најскупље свеће . Улаз у храм, за туристе, је да купе свећу (3 свеће око 7евра) и упишу име за помињање (ово друго ми је баш леп обичај), међутим кад је црквењак сазнао да смо ми Срби, тј да смо и ми ''ортодоксо'', онда је кренуо да ми се правда зашто узимају толке паре за свеће , показивао ми је места која треба да се реконструишу... Једино ми је жао што сам закаснио да посетиом Патријаршију п.с. овај дух поред мене је особа чије слике немам права да објављујем.

Bog da mu dusu prosti! Car koji je glumio Pantica i dao glas Dusku Dugousku i Megatronu se radja jednom u hiljadu godina ako ne i redje.

Шефе, који ти је враг, па да нас тако изненадиш? Вечан му спомен и Царство небеско. Легенда!

Ево већ четврти пут на грани крај нашег прозора исти пар гугутки подиже младе... Фотке су од пре пар недеља...птићи пред полетање из гнезда...

Легендарни Душко Дугоушко - "Шефе који ти је враг"

Djetici

Uhapsen Kosmajac i to u svojoj kuci :D Taman pred dolazak kuma, da se malo skrene paznja.

Milose, jel rano da je kibicujem za snajku? Lutka je

Meni je ovo pored tebe izgledalo kao da monah okrenut ledjima ide prem hramu. Tek nakon čitanja tvog objašnjenja sam shvatio da je mrlja... i dalje mi izgleda kao monah okrenut ledjima haha

Grupa intelektualaca podržala "patriotski blok" DSS-a Predsednica Demokratske stranke Srbije (DSS) Sanda Rašković Ivić dobila je podršku grupe intelektualaca za stvaranje bloka koji bi činili stranke, pojedinci, udruženja i organizacije koje podržavaju slobodnu i suverenu Srbiju, saopštio je danas DSS. Kako je navedeno u saopštenju, Sanda Rašković Ivić razgovarala je sa grupom u kojoj su bili Kosta Čavoški, Milo Lompar, akademik Svetomir Arsić Basara, Miloš Ković, Slobodan Antonić, Željko Cvijanović, Đorđe Vukadinović, Vladimir Kršljanin, Aleksandar Simić, Časlav Koprivica, Rajko Petrov Nogo, Milivoje Glišić, Dušan Proroković. Dogovoreno je da se u narednim nedeljama održi još jedan sastanak, ali "u širem sastavu". "Za Demokratsku stranku Srbije je od izuzetne važnosti da se u sve buduće rasprave o budućnosti Srbije uključe vodeći intelektualci i dokazani stručnjaci, jer bi se na takav način pomoglo osmišljavanju novih, kvalitetnih rešenja za mnogobrojna otvorena pitanja", navodi se u saopštenju. Podsetimo, Demokratska stranka Srbije započela je pregovore sa strankama, pokretima, udruženjima i intelektualcima za formiranje bloka koji će nazvati "patriotsko-suverenistički". Vrh DSS očekuje da suverenističkom bloku priđu i predstavnici nacionalnih manjina u zemlji, koji su patriotski orijentisani. БЕТА

Брат, ова моја љубимица је поприлично растерећена машина, 2.0 мотор + неке лексмаул усисне и издувне гране, не можеш да замислиш која је већ брзина на тих 2000рпм, зато исекосно брзиномер. sHa_sarcasticlol Шалим се, тих 2000рпм је 120км/ч, нема потребе возити брже. Нема се и где... Кад на сваком дужном метру пута можеш остати без точка, а негде и без већег дела трапа. Људи, форумаши, нарочито ови млађи, памет у главу, да возите како треба, без глупирања. Прошла су времена ложења. Брините о свом ауту да би и он бринуо о вама. Хвала и живели. Ваш Б. - мајстор- крпач. :bendoff:

Evo i snimka hapsenja, opustencija, kao da nije najveci diler droge u Srbiji I jos jedan dobar komentar sa B92 Rezija: Aleksandar Vucic Ton: Aleksandar Vucic Montaza: Aleksandar Vucic Glavne uloge: Dragoslav Kosmajac, Aleksandar Vucic Asistent na snimanju: Dr Nebojsa Stefanovic Publika: Ovce (dule, 9. novembar 2014 14:29) # Link komentara Preporučujem (+1464) Ne preporučujem (-538) Potpuno se slazem. Da li covek zbog novca moze toliko da se sroza? Sumnjam da i sam veruje u ono sto prica.

Redovno, neophodno je razmjeniti mišljenja.

Hej, vi koji verujete u evoluciju, kako objasnjavate Daru Bubamaru?

Господе , заштити раба твојег Милену и помози да се што пре опорави.

i pantic

Шешељ је у младости, разумије се, био марксиста. Dobro primjećeno, to znam jer mi je Šešeljev asistent predavao marksizam na faxu u Sarajevu dok su još tramo bili i on i Karadžić. A Karadžić bio poznat medju studentima po tom što je dijelio ta opravdanja kapom i šakom, odmah s vrata pitao, kakvo ti treba. Kad neko nije bio na mnogo predavanja i imao dosta prošvihnuto vježbi onda su svi hodalií za njim, mnogima to spasilo semestre.

Нисам видео о. Серафима баш дуже време. Драго ми је да је добро. Иначе, он има пар хиљада имена за која се моли свако вече, на коленима (а има болесне ноге), од два или три ујутро, народ у редовима чека да се код њега исповеда и чује коју реч и слично. Не знам како коме може изгледати овако преко Јутјуба, али уживо се речима не може описати благост којом зрачи. Ко није отишао, стварно вреди отићи.

Mislim da neutralnost nije moguća danas. Osim ako bi Srbija pronašla ''rupu'' sa neiscrpnom energijom. Ali u svakom slučaju, naša sudbina prirodno stremi Rusiji. Sve ostale ideje, kao američki filmovi, će proći.

Rano je,to za jedno 30 i kusur godina,tako sam se dogovorio sa njom :P Hvala i tvoj sincic je presladak

Bukvalno tako! Ja imam neke screen shotove Slađine delatnosti po fb-u, toliko je bilo retardirano da nije humano. Javljaju joj se na grupi roditelji sa bolesnom decom, traže pomoć... dete 40 temperatura, bolesno siroto, sećam se da je beba bila u pitanju- ona neke nebulozne ,,lekove'' savetuje, govori da se ne ide kod lekara... kako se sećam razvoja situacije roditelji su nakon par dana slušanja njenih saveta ipak otišli kod pedijatra jer je dete bilo sve gore i gore, dete nakrkano lekovima jer je ozbiljno bolesno... onda kad je detetu bilo malo bolje,oni se vraćaju njenim nebulozama pa posle idu i srećno pričaju kako im je ona pomogla i spasila dete...

Naprotiv, komentar da je pogrešno opisati Veliki prasak tako da je "ništa eksplodiralo" nije cepidlačenje oko pojedinačnih reči, već suštinska primedba... niti je u pitanju "ništa", niti je nešto "eksplodiralo"... ne znam oko čega drugog bi u vezi sa tvrdnjom da je "ništa eksplodiralo" mogli da pričamo osim da ni jedan jedini deo te tvrdnje nije tačan opis Velikog praska. Ako je verovati fizici tj. fizičarima, zakoni fizike su nastali u Plankovom vremenu (nakon Velikog praska), stoga je tvoj komentar nerazumljiv i ostaje nejasno zašto ti to smatraš smešnim, nemogućim ili neverovatnim... Dakle, ta poenta koju toliko voliš da pominješ opet negde ostaje sakrivena... ne mogu da "zanemarujem poentu" kad nikakvu poentu nisi ni izneo... osim što sad znamo da Kordun neke tvrdnje fizičara smatra smešnim i neverovatnim ali ne znamo zašto. Šta to zahteva "veliku količinu vere"? U šta konkretno (a neverovatno) moram da poverujem da bih prihvatio teoriju Velikog praska? Koje verovatnije objašnjenje mi stoji na raspolaganju?

''Svaka cast Vucicu. Za samo godinu dana je uspeo da vrati Seselja.''

Претходну фотографију бих назвао ”'Ладно, али топло”.

Радован баца даску?

А које су Шешељеве заслуге за српску ствар, а да су трајне и корисне?

Одличан текст. Добродошао иначе на форум, брате, надам се да ћеш остати дуго и писати конструктивно као до сада.

Бог да му души опрости.

evo daaa obrazlozim sto sam protiv eutaanazije... zato sto je besmislena.. ukoliko osoba hoce d umre.. uvek moze da se ubije... proguta tablete i to je to.. .jedina eutaanazijaa u kojoj bi doktor bio neophodan je kada je neko u komi... a tu odluku ne donosi on vec njemu neko blizak. Sto mislim da je nema pravo. Dakle nikom nije uskraceno nikakvo pravo nad sopstvenim zivotom ako bi eutaanzik bil zabranjena.

Много Вам хвала, што сте се у дискусији усмјерили на питање еутаназија, мада ће вјероватно пажња јавности бити скренута на неке друге теме, као што су истополни бракови итд. И ми атеисти и ми који се трудимо да будемо хришћани, а граница је увијек између нас танка и протеже се до "посљедњег удиханија", дијелимо исти свијет и природом смо једнаки. Ми "практични вјерници" молимо се за спокојну кончину, но и лаици и ја као љекар који је радио претежно са умирућим пацијентима, знамо да у пракси често није тако. Медицински сам васпитан да се за живот борим управо до "посљедњег удиханија", такву сам и заклетву положио, али, искрено, много пута сам се запитао да ли је то оправдано.

БЛАГОВЕШТЕЊЕ Рудничко – Благовести Пресвете Богородице Историја, архитектура, сликарство На северним обронцима планине Рудник, у клисури Благовештенске реке, шест километара западно од Страгара, подигнут је око 1400. године овај манастир, који живи, уз мале прекиде, шест столећа. Како се манастир не помиње у сачуваним средњовековним изворима, не зна се ко је био ктитор; једино скромне димензије првобитне цркве упућују на незнатног, скромног ктитора. На време настанка упућују првобитне фреске, испод млађих слојева, које су настале на прелазу XIV у XV век. Турски дефтери о манастирским пореским обавезама Благовештење помињу од 1476. године, са два инока, па до друге половине XVI века, са врло скромним приходима. Око 1580. године изгледа да Митрополит руднички Диомидије има седиште у манастиру Враћевшници, али повремено и у Благовештењу Рудничком. У манастиру је 1615. године сахрањен бивши смедеревски Митрополит Софроније чију је гробницу четири године доцније обновио Митрополит смедеревски Сивестар. Уз ове податке, имајући у виду турске изворе о организацији Српске цркве у XVII веку, закључује се да су Митрополити смедеревски почетком XVII века могли да столују у овом манастиру. Манастир је свакако био напуштен током Велике сеобе Срба 1690. године, али се током треће и четврте деценије XVIII века, када су Аустријанци привремено заузели знатан део Србије јужно од Саве и Дунава, па се потом повукли 1739. године, манастирско братство обновило и увећало о чему сведоче записи на рукописним и штампаним богослужбеним књигама, све до осамдесетих година XVIII века (типик 1725, два јеванђеља 1732. и 1735, псалтир 1733, рукописни молебник 1730, минеј 1747. и 1782, требник 1786. године). У време Кочине крајине, вероватно 1788. или 1789. године, уз многе друге српске манастире, пострадало је од Турака и Благовештење. Када у њега 1791. године долази студенички проигуман Григорије, „у манастиру ништа не нађе, но пуст луг, оструга, зарасло“. Студеничко братство са архимандритом Григоријем, након дозволе турског везира у другој половини 1793. године, за две године започиње и довршава обнову: саграђене су келије и подрум над њима, покривене су келије код олтара, прорадила је чесма изнад кухиње, начињени су столови у цркви, набављене су одежде, подигнута је нова манастирска воденица, а утврђене су и старе границе манастирског поседа. Од Благовести 1796. године, када Карађорђе у манастиру, пред народом тражи опроштај због убиства оца, па до слободе након Другог српског устанка, Благовештење ће имати истакнуту улогу у устаничким догађањима, између осталог, током Првог устанка поред манастира правио се барут, а 1814. године овде је одржан сабор српских првака са којег је упућено писмо руском цару да се заузме за њих код турских власти. У доба игумана Јосифа, 1819. године, на манастирској цркви замењен је кровни покрвач. Током посете Јоакима Вујића 1826. године, архимандрит благовештенски Герасим Георгијевић, потоњи Владика шабачки, Турчину спахији за земљу „плаћа на годину главнице по 12 гроша“. Иако је Феликс Каниц забележио да је у осмој деценији XIX века манастир био мало запуштен, у периоду од 1835. до 1886. године, када је архимандрит био Василије Нешић из Страгара, подигнути су зид око храма и конака који су темељно обновљени, велика троспратна звонара, а манастир поседује и две воденице и механу. Мада на размеђу XIX и XX века манастир није економски назадовао, озбиљнија обнова предузета је тек 1937. године, за време игумана Варнаве. За време Другог светског рата казнена експедиција окупатора спалила је све манастирске конаке и срушила их, а двојица затечених манастирских житеља су убијени. Здање цркве није страдало. У разрушеном манастиру нашла се 1945. године, уз привремено настањене руске монахиње, и млада сестра Михаила (Кнежевић). Она је 1947. године постала игуманија и од тада је манастир потпуно преображен. Поред осталог, обнова старог конака завршена је 1957, а три године касније саграђен је нови конак, на којем је 1982. године дозидан спрат са капелом. Великом препороду манастира Благовештења Рудничког допринели су много сви Епископи шумадијски, Владике Валеријан, Сава и Јован. Данашњу цркву манастира Благовештења сачињавају три спојене целине, наос са олтарским простором, припрата и звоник. Настајали су између приближно око 1400. године и средине XIX века. Најстарији део је наос са олтарским простором, настао почетком XV века. То је омања грађевина правоугаоне основе дуга скоро осам и по, а широка пет метара, на чијој источној страни је нешто издужена апсида. Зидана је од ломљеног камена и била је првобитно омалтерисана, али сада није. Олтарски простор одељен је од наоса иконостасном преградом. Због малог пространства храма две нише замењују проскомидију и ђаконикон. Апсиду, несразмерно велику, а доста ниску, прекрива полукалота, а наос храма полуобличасти свод. Кровна површина је прво била прекривена оловним плочама, потом клисом, а данас бакарним лимом. Западни зид наоса је већим делом делом уклоњен приликом градње припрате да би се објединили простори наоса и припрате. Припрата је придодата старијем храму, највероватније у трећој деценији XVII века. Она има скоро квадратну основу, са зидовима од око четири метра. Пресведена је полуобличастим сводом и шира је и виша од цркве настале у доба владавине деспота Стефана Лазаревића. Нарочито упада у очи висина припрате – око девет метара – у односу на висину првосаграђене цркве од пет и по метара. Несразмерно висока припрата подигнута је, вероватно, по жељи монаха, да би у највишим деловима грађевина имали скривницу, чији трагови се назиру и данас. Уз припрату цркве подигнут је 1844. године масиван звоник манастирске цркве. Висок око осамнаест метара, он је једноставне конструкције: изнад приземља кроз које се улази у храм, издижу се два спрата и један полуспрат на коме почива кровна конструкција у облику пирамиде. Грађен је делом од притесаног, делом ломљеног камена, док су за сводне површине у звонику коришћени опека и отесана сига. На улазу звоника са западне стране полукружно завршена врата уоквирује плитак резани камени рељеф на који се преноси декорација типична за народно дрворезбарство. Дуж јужног спољашњег зида цркве налази се четрнаест гробних плоча некадашњих игумана и истакнутијих монаха. Већ први истаживачи зидног сликарства у Благовештењу Рудничком запазили су да се испод видљивог слоја фресака у храму налазе и неке старије. Помињани су само фрагменти најдоњих делова прве зоне. Конзерватори, приспели 1981. године у манастир, не само да су заштитили раније већ примећене остатке старих фресака, већ су открили, једним делом очувану, првобитну представу Страшног суда у некадашњем трему на спољашњој страни западног зида наоса. Данас је то источни зид припрате. После открића ових фресака закључено је да су настале на размеђи XIV и XV столећа. Аутор очуване благовештенске фреске, настале око 1400. године, има сигурну руку и лепо цртачко знање. То огледа нарочито у лику Христа, чија глава је лепо насликана, као и на његовој одећи – хитону и хемтиону, чији богати набори падају складно. Али, главна врлина овог Страшног суда је истанчан колорит. Префињене нијансе употребљених боја које је нанела лака рука, њихова тананост неодољиво подсећа на најбоља сликарска остварења моравског раздобља. Позније фреске у храму Благовештенског манастира су доста добро очуване. Сликане су у техничком погледу доста ваљано за своје време. Рађене су на влажном кречном малтеру у коме је, ради учвршћивања, била и исецкана слама. Само су на појединим местима, посебно на лицима, вршена досликавања на сувом малтеру. Живопис Благовештења Рудничког урадиле су две групе мајстора, можда у краћем временском раздобљу, или што је вероватније, истовремено. Једни су сликали олтарски простор и наос, други припрату. Аутори фресака у олатру и наосу су, по знању иконографије и зографској вештини, несумњиво бољи од оних који су радили у припрати. Настале су током треће или треће деценије XVII века, приближно око 1630. године. У цртачком погледу, вероватно захваљујући добрим сликарским предлошцима, живописцима олтара и наоса не могу се ставити веће замерке. Њихов цртеж је наглашен и упадљив, јер ликове оивичавају дебљом црвеном линијом. Лица светитеља у најнижој, првој зони лепо су моделована, а на њиховој одећи набори доста природно падају. Поједини ликови, као Богородице, светог Теодора Тирона, светог Јована Претече, као и нека попрсја светитеља у медаљонима лепо су сликарски решени. При приказивању композиција сликари наоса и олтара, међутим, не обраћају велику пажњу живописању учесника у неком догађају. Осим тога, све личности су размештене у првом плану, а простор иза њих је тек мало назначен. Живописци користе доста неизразите боје, очигледно стога што су лакше доступне и јевтиније – сиву, тамно љубичасту, црну, прљаво жуту. Све оне утичу неповољно на општи утисак о овим фрескама. Срећом, на сликарским палетама нашла се и изразито тамнија црвена боја која местимично оживљава зидне слике наоса. Ко су сликари не зна се, па ни њихово порекло. Судећи по натписима ове фреске су дело српских сликара, иако се може помишљати због дватри назива написана на грчком, да је учествовао и неки грчки мајстор. Сликарство у припрати заостаје знатно за фрескама у наосу и олатару манастирске цркве, како у иконографском тако и у уметничком погледу. Зографи који су сликали припрату, могу се убрајати међу слабије мајсторе свога времена. То се уочава посебно на пропустима како при распоређивању тематике, тако и у иконографским решењима. Фреске у припрати цркве манастира Благовештења нису много привлачне. Главни разлог лежи у колористичкој учмалости. Док у наосу тамно црвена боја освежава донекле монотони колорит, сликари припрате су коришћењем претежно угаслих боја – љубичасте, мрке, сиве – допринели једноликости ансамбла фресака. На садашњем иконостасу најстарији очувани део су Царске двери које потичу из треће или четврте деценије XVIII века. Двери нису боље остварење ни сликара, ни дрвересца, што није необично обзиром да је у време њиховог настанка средњовековна уметничка традиција замирала. И на осталим престоним иконама, из још познијег времена, анонимни сликар живошћу боја настоји да сакрије своје цртачке недостатке. У благовештенску цркву доспео је велики сликани и резбарени крст у непознато време, вероватно из неког запустелог храма у широј околини манастира. Да није првобитно крсио Благовештење види се по његовим димензијама (3,46 х 2,90 метара), па му врх дотиче највиши део сводне површине, а при том је скраћиван, изгледа, и по ширини и по висини. Крст је веома репрезентативно дело своје епохе – и он својом лепотом надмаша и зидне слике XVII века и, још више, иконе. Настао је заједничким напором обдареног дуборесца и још талентованијег сликара. Судећи по иконографским и уметничким особеностима могло би се закључити да је аутор овог сликаног крста вероватно Грк који је учио код критског мајстора или, што је мање могуће, да је крст дело сликара са јадранског приморја. Необичности на благовештенском сликаном крсту потичу, отуд, што су критски живописци имали снажне везе са венецијанским, па и италијанским атељеима, јер је Крит све до 1667. године био под млетачком влашћу. Крст је настао у време велике обнове Пећке патријаршије у другој половини XVI века. Најраније иконе очуване у манастиру потичу тек из XVIII века (арханђел Михаило, Христос у храму, Вазнесење Господње). Из средине XIX века су иконе Сабор светих арханђела и светог архиђакона Стефана. Део манастирске библиотеке су двадесетак руских штампаних богослужбених књига из XVIII и XIX столећа са важним и занимљивим записима о историји манастира. Средином XIX века у Благовештењу налазиле су се и три рукописне књиге, као и четрдесетак штампаних богослужбених књига. Адреса: Манастир Благовештење, 34323 Страгари телефон (034) 552-271 Храм – Благовести Капела – Чудо Св. Архангела Михаила Житељи: Михаила (Кнежевић), игуманија, настојатељица манастира; Серафим (Миљковић), архимандрит, духовник; Салафаила (Баштовановић), монахиња; монахиња; Љуба (Мицић), монахиња; Ксенија (Гајовић), монахиња; Фотина (Глишић), монахиња; Марија (Пантелић), монахиња; Нина (Попара), монахиња. http://www.eparhija-sumadijska.org.r

Да смо ми хришћанска држава овај закон неби могао да прође, Просто је, закон служи да превентивно спречи људе да нашкоде и себи и друштву. Као што бол служи да опомене човека да погрешно чини тако и казнене мере које доноси закон служе као опомена да грешимо да треба нешто да поправимо. Човек допада болести зато што греши на духовном плану и докле год је жив постоји могућност да се покаје и да се спаси. Дозволивши еутаназију ми одизимамо човеку могућност да се спаси. Болестан човек је поред физичке болести и душевно болестан, јер свака болест почиње на душевном плану, Може ли се душевном болеснику дати право да одлучи о својој смрти. А још горе дозволити евентуално роднбини да одлучују о томе,м Рецимо наследници који су атеисти, Људи који немају никакве обавезе према моралу. Питам се само колико ће ту само бити убистава? Један мој пријатељ је био 6 месеци у коми у Аустрији, и већ се спремао терен да се искључе апарати кад се пробудио. Ево га од тад има сигурно 10-так година живи човек нормално. Због таквих случајева овакав закон је нехришћански али ми имамо пуно формалних хришћана па је све могуће. Али пошто интелектуалци воде државу све је могуће. Ево овај Мурамаса је прави пример интелектуалца, њему је еутаназуја право. А колко има тих Мурамаса, Одахвинга, авокада и сл. у нашем друштву. Хоћу да кажем интелектуалаца.

Значи зато их Цвијановић онолико диже у небеса, оће да зајаше национални талас који стиже Проблем са свим овим људима, колико год да је свако од њих битан у својој области (а јесте, ма колико се са неким слагали или не слагали), јесте то да нико од њих не зна са народом. Да би урадио било шта, треба ти подршка народа, а ови никад нису успели да је обезбеде. ДСС је и раније имао крем интелектуалаца у својим редовима, али ти интелектуалци се нису интересовали за свакодневну политику, и онда су њихово место заузеле разне љиге, које су упропастиле и прокоцкале сваку идеју, коју су само злоупотребљавали. Ако не доведу неког ко је мало харизматичан и оће да се цима, а није превише алав, могу нешто да ураде. Ако не, онда само преписују методе рада Коштунице, којe су од ДСС направили дебатни клуб.

Redovno popricamo... Obicno me kritikuje

Na tatu plavooka hvala!

Прадедина кућа