Најбољи чланови

drzim mikrofon i kako sam gidan

Ники кикирики и њена брката тетка Николина покушава да сачува погачицу од своје гладне тетке

drzim slavski kolac

neke moje slike, ja sam u sredini iza casnog krsta samo mi se glava vidi

Колико је мени познати,самураја више нема,последњи је био Том Круз!

Evo mene u krupnom planu, samo nek je veselo!

nosim kolac sa blagoslovom u prvi red

И самурај се поклонио моштима Василија Острошког Сваки дан под острошким гредама је чудесан. Ка ћивоту Светог Василија чудотворца слива се река људи са разних страна света, из Енглеске, Америке, Јапана… Старо и младо, здраво и болесно, корача у дугој колони ка пећини са страхом божјим прилазећи светитељу и исцелитељу, примајући од њега благослов. Многи проводе ноћи и дане под ведрим или кишним небом, испод камених громада, у шаторима поред манастира. Тако је током целе године. Ових дана пажњу монаха, свештеника и верника привукао је гост из Јапана, обучен у одору древних ратника самураја са заденутим „чокуто“ мачем за појасом, који је одложио пре уласка у острошку пећину. - Приступио је свецу и поклонио се онако како су то чинили самураји. Осмотрио сам тог необичног човека и у себи помислио: „Боже, овај ми личи на самураја“. Наравно да су се ти давнашњи ратници преселили у памћење људи, али долазак човека у ношњи коју су носили његови сународници био је заиста необичан – каже свештеник Миодраг Тодоровић, старешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, који је удостојен велике божје милости да буде поред моштију чудотворца. – Ко год овде дошао и приступио светим моштима искрено, са љубављу и поштовањем, свети отац Василије га је истински утешио и помогао. И овај млади Јапанац обучен у одежду неустрашивих ратника показао је да поштује своју традицију и земљу из које долази. Отац Миодраг подсећа да су благослов од светог Василија примали и католици и муслимани. Својим чудесима св. Василије спасава људе свих вера, нација и боја коже од видљивих и невидљивих бољки и мука, тражећи лека њиховим душама. ПОЗИРАЊЕ Долазак „самураја“ у Острог био је занимљив за вернике који су се у том тренутку затекли испред манастира. Многи су, попут Митка Гомилановића из Никшића, искористили прилику да снимком овековече сусрет (фотографија изнад). - Само да не потегне мач – добаци Гомилановић, који је за „две главе“ виши од Јапанца. Извор: Вечерње новости This post has been promoted to an article

Рон Вајат је умро 1999. године.

ovaj gdje mi se vidi slovo E na majici.

Можда дошао да обнови онај рат Црне Горе са Јапаном, који је окончан 2006? Или му нису јавили да је завршен...

Nasla sam jos jedan posao

Prvi pravoslavni sveštenik u Japanu je bio iz redova samuraja, poslali ga da ubije svetog Nikolaja, a on postao sveštenik

Ima jos jedan, mnogo mladji i ironije li zove se Vasilije.

Evo, rekli ste da moze slika i iz proslog veka. To mi se svidja, pa evo: Malo je nakrivo, ali svi smo tada bili nakrivo. Ili je, ipak, to tada bilo pravo, a ovo sada krivo... Ne znam...

Ero s onoga svijeta

MLADJONI, EVO TI KUMA

Од пруског водника до српског генерала Сјајна војничка каријера генерала Павле Јуришића Штурма није крунисана и чином војводе, али је командујући Трећом армијом помогао да српска војска у првој ратној години потуче Аустроугаре, а 1915. године избегне опкољавање и повуче се преко Албаније. Лужички Србин Паул Штурм, водник па потпоручник из француско-пруског рата (1870–1871), дошао је, са братом Еугеном, у Кнежевину Србију, почетком осамдедесетих година 19. века, да војна знања пренесе питомцима Артиљеријске школе (претеча српске Војне академије). Србија је младог пруског официра (рођен је у Герлицу 1848. године) дочекла отвореног срца, а он је у њој нашао нову домовину. Године 1881. примио је православну веру и променио име у Павле Јуришић, а презиме Штурм задржао као надимак. За крсну славу изабрао је Светог Саву. У првом српско-турском рату (1876–1877) учествовао је као добровољац, а у другом (1877–1878) већ је командовао пуком, да би у потоњим годинама добијао све значајнија командна задужења као један од најспособнијих српских официра. Учествовао је и у бици на Сливници у српско-бугарском рату (1885). После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније. Са некадашњим саборцима из Пруске, али и ратним противницима, срешће се поново у првим годинама двадесетог века – у новим улогама. Јуришић ће постати пријатељ и ађутант краља Петра I Карађорђевића, против кога се борио у француско-пруском рату, у коме је будући српски краљ, под именом Петар Мркоњић, као добровољац носио француску униформу. Пуковник Јуришић као ађутант краља Петра I у посети Царском селу 1910. године Први светски рат Јуришић је дочекао на челу Треће армије српске војске, која је спречила продор аустроугарских трупа у Србију – чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у Церској бици. Као командант Треће армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици. Наредне, 1915. године српски генерал ће се поново срести и са саборцем из француско-пруског рата и познаником из кадетских дана у војној академији у Вроцлаву – немачким фелдмаршалом Аугустом Макензеном. Овог пута као противником на бојном пољу. Током здруженог напада на Краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, Немачка и Бугарска, трупе под Јуришићевом командом пружале су одлучан отпор Једанаестој немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини и опкољавање српске војске. Јуришић се потом и сам повукао пред немачким трупама и прошао албанску голготу, али је и дочекао да на крају рата Макензена види као ратног заробљеника у Футогу. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у Русији да би се почетком 1917. преко Јапана вратио у Солун. Генерал Павле Јуришић Штурм и пуковник Живко Павловић 1917. године Пред краја рата, у марту 1917. године, Штурм је постављен на нову дужност, постао је канцелар Краљевских ордена. По завршетку рата остао је у активној служби још три године. Пензионисан је 1921. године у 74. години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова. Павле Јуришић је преминуо у Београду 14. јануара 1922. године и сахрањен је на Новом гробљу. Међу историчарима има и мишљења да је Јуришић незаслужено остао без унапређења у чин војводе. Име српског генерала овековечено је и у песми "Развило се равно поље прилепско" коју је у Првом балканском рату испевао Беган Цицварић посветивши је Шестом пуку Дринске дивизије и њеном команданту Павлу Јуришићу Штурму. Извор текста :http://www.rts.rs/page/stories/ci/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8+%D1%80%D0%B0%D1%82/story/2213/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83++%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83/1720247/%D0%9E%D0%B4+%D0%BF%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3+%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0+%D0%B4%D0%BE+%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3+%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0.html

Ил да терамо вако, добро зезање

ždrepčeva krv 0.75l

nekadaaaa

Задивљујућа храброст! Ем маскирани, ем напали много мањи број од себе, плус девојке! Храбро!

Дете била, дете остала. Ма иста сам, начисто. Само што сад раздељак носим са стране, и не носим наочаре (мада мислим да ће ми врло брзо затребати). Што се наочара тиче, носила сам их од првог до шестог разреда, и толико их волела да сам, кад ми се поправио вид, фолирала да не видим не би ли ми доктор рекао да морам да их носим и даље. Наравно, провалио ме је из цуга. Сестра и ја смо увек јуриле, довлачиле и мазиле неке животиње. И никада нас није ни један пас (ма како опасан) напао. Али мајка јесте, чак нам је претила да ће да нас избаци заједно са животињама

Туђ леб једеш, а мој си свет нашо да мењаш!

Znao sam! Ućutkali ga. Ali džaba kad je istina isplivala na površinu!

Баш сам и сам помислио на то...

Јуче ми је био јако леп дан,провела сам послеподне у шетњи са Сашом од Москве и било ми је предивно. Надам се још тако дивних сусрета..

Г. Главни је независан од било какве странке, идеологије, индоктринације и свега што каља обичног човека. Г. Главни је као Сунце које бди над овим форумом и води га у правцу светле будућности. Да знаш ишта, не би тако говорио о Њему!

Још једна лаж! Шта је, смета ти истина, а?! Не мош више да нас ућуткаваш, фор уи ар мениии!!!

Осим ако Вајат није васкрсао, мислим да би требало обрисати тему.

што бре квариш, ја мислио ти човек весељак

Мислим да би за почетак било добро да се сложимо да нико никога не сме да бије, што би реко ех председник, и да се тога стриктно држимо. А на идеолошком нивоу би, за промену, можда могло да се ратује... мхм, идејама?

Синоћ сам видела на ФБ ову вест Pomoć za Dejana Постављено од стране Srdjan Petrović · Јуче ****PAZNJA***PAZNJA***DEJANU JE ODRADJENA TRANSPLATACIJA BUBREGA 30.9.2014.GOD. U U.D.K TIRSOVA BEOGRAD.TRANSPLATACIJA USPESNA I DEJAN SE PONOVO RODIO STO I SAM PR. DR.KRSTIC KAZE.DEJAN SE OPORAVLJA I U ODLICNOM JE STANJU.ZAHVALJUJEMO SE MNOGIM FIRMAMA SVIM HUMANIM LJUDIMA MOTO KLUBOVIMA.OPSTINI KOVIN I OPSTINI PANCEVO,NOVINARIMA TV I RADIO STANICAMO.MOJIM BIVSIM KOLEGAMA VOJSKE SRBIJE.PORODICI IZ KRAGUJEVCA.I PORODICI IZ NOVOG SADA.DOMOVIMA ZDRAVLJA U PLOCICI I KOVINU,PANCEVU I BEOGRADU NA PROFESIONALNOM RADU I POMOCI OKO DEJANA.VELIKA POHVALA ZA DOKTORE I SESTRE PLOCICA,KOVIN,PANCEVO,BEOGRAD,A POSEBNO KLINICKOM CENTRU U NOVOM SADU. Господе, молим Те да овога пута буду успешни, и трансплантација, и опоравак и да Деки настави да живи безбрижно и радосно као остали његови вршњаци.

Исто...

Ево још понека слика са аеродрома Батајница, где ври као у кошници... Аутор слика, ппук Драгољуб Стефановић...

Ми? Зар бити атеиста није индивидуални став? Тако ја на неком форуму напишем неком атеисти:''Ви атеисти ово оно...'', а он ме лик нападе, као шта дискриминешем, шта делим људе на ''нас и вас'', то ме моја Црква научила која је тако дискриминушућа, бити атеиста је индивидуални став, није то нека секта итд. итд. ја се сморио, реко добро.

Kucica na Drini.

https://lh5.googleusercontent.com/-1b4zoKXqlNU/VC2E_-mylDI/AAAAAAACD-o/uQedjrEK9lc/w330-h186-no/14%2B-%2B1.gif https://lh3.googleusercontent.com/-6er-ryYtTaM/U3xov6QqWeI/AAAAAAAAxvo/J0JOAPLMpGA/w390-h215-no/dhbVxtG.gif

ZAGLAVILA SE Doktor vadio studentu iz uva bubicu za polaganje ispita Prof. dr Dušan Milisavljević objavio je na svom tviter profilu da je jednom studentu u Nišu iz uva izvadio bubicu, nakon što je ovaj položio ispit. " Upravo sa vadio iz uva bubicu za polaganje ispita. Juče je položio, ali nije mogao da je izvadi pa došao. Nije on prevario profesora, već sebe", glasio je tvit koji je postavio prof. dr Milisavljević. Nekadašnji predsednik Skupštinskog odbora za zdravlje i porodicu, ali i otorinolaringolog iz KC Niš objašnjava za "Blic" da je u subotu zbog ovog studenta bio u moralnoj dilemi. " Kao profesor na fakultetu bio sam spreman da ga odmah prijavim. Međutim, kao doktor ne smem da otkrivam indentitet pacijenta", kaže dr Milisavljević. Student se doktoru obratio odmah nakon što je položio ispit. Priznao je šta je uradio, ali doktoru nije želeo da kaže na kom fakultetu studira. " Da se ne bi videla i štrčila, bubicu je duboko gurnuo u uvo. Ona je upala dublje u kanal, preko bubne opne. Na taj način mu se i oštetio ušni kanal", objašnjava dr Milisavljević. Kada je izvadio bubicu, doktor ju je odmah bacio u kantu za đubre. Student je tada malo burnije odreagovao, jer je bubicu iznajmio za 2.500 dinara i morao je da je vrati. " Ovo je samo pokazatelj pada morala u društvu. Da nam ništa nije sveto. Ovaj student nije prevario sve nas, sveć svoju budućnost", zaključuje dr Milisavljević. Izvor

Ма лако ћемо за тему, али шта радити с веселим ”медијима”... http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1262981-pronadjena-hristova-krv-koja-dokazuje-da-je-on-sin-bozji-video http://www.kurir-info.rs/planeta/video-dokaz-da-je-isus-sin-bozji-pronadena-hristova-krv-u-kojoj-se-kriju-svi-odgovori-clanak-1587478 Ех кад би барем почели да пишу нешто против Вучића...

Наравно да је остао без одговора. Он о тим стварима појма нема. Стварно је срамота ко све предаје на тим оксфордовима.