Некатегоризовано

Најусамљенији сте са 35 година

Океј, то је лоша вест. Али поредећи статистику 96 велемајстора у сличним фазама каријере, истраживачи су, посматрајући когнитивне способности играча, објавили студију у магазину Аге, тврдећи са сигурношћу да врхунски играчи достижу врхунац у 31. години. А свега три године после осећаја усамљености, у 38. се осећамо најбоље. Ако звучи компликовано, то је зато што јесте. Баш као и живот.

Свако од нас једном достигне врхунац. Не само врхунац успеха. Постоје оне највише или најдубље тачке које закриве живот у линију „У“ и учине га или угодним или ужасним, у зависности од тога где се у том тренутку налазимо. Тај пад на најнижу тачку на кривој нормалан је с времена на време. Сви смо свесни да постоје оне етапе у животу када ће доћи до врхунца – врхунца успона или врхунца пада. Минимум и максимум који достижемо у животу.

Рецимо, истраживачи из Стокхолма и Париза показали су да, када је у питању наша способност да размишљамо по принципу случајног избора бројева, тј. способности предвиђања следеће насумичне цифре – као у игри „писмо–глава“– врхунац креативности достижемо у 25. години. А онда креће да опада. Депресивно, да. Капацитет да се научи други језик највећи је у осмој години живота, и то не само да се научи, већ течно и без акцента, а онда нагло опада. Поредећи статистику 96 велемајстора у сличним фазама каријере, истраживачи су, посматрајући когнитивне способности играча, објавили студију у магазину Аге, тврдећи са сигурношћу да врхунски играчи достижу врхунац у 31. години. Опет, оснивач сајта ОКЦупид Кристијан Рудер тврди да је истраживање показало да су жене најатрактивније – тј. највише тражене – у периоду од 20. до 23. године.

Са тим опадањем могло би се очекивати да опада и наше задовољство. Три године након осећаја самоће, а нова студија каже да постоји „тиха епидемија“ мушкараца који се не осећају добро у свом животу и својој кожи са 35 година, а шест пре појаве депресије, која је најјача у 44. години (али о томе касније), највеће задовољство према неким подацима, да не верујете, осећамо у 38. години. Тачна година варира у зависности од тога постоји ли брачни партнер, па се та линија помера ка вишем ступњу, и ожењени осећају максимум задовољства у 42, односно ка нижем броју година, па се они који нису у браку тако осећају са 27. Зашто баш тада, зашто се усамљеност и кризе јављају на прагу четврте деценије? Да ли је у питању она прекретница која се јавља после двадесетих, када већина мисли да има још много времена пред собом, тачније, једна од оних када застанемо и подвлачимо црту јер се неке године неће вратити, небитно да ли се јавља у 38. или 42? Како то наш биолошки сат тачно зна када треба да почне да клизи ка нижој тачки и „ували“ нам депресију?

Ако причамо о усамљености, она се јавља – како каже Милица Јакшић, психотерапеут из Теменос центра – када нисмо у могућности да будемо са неким ко нам је емотивно важан и природно је да се јавља у околностима у којима смо спречени да будемо са нама важним бићима. „Када смо дуго у хроничном стању усамљености, то је за нас вероватно сигнал да нисмо повезани са другим људима, на жељени начин или онолико колико бисмо то хтели“, каже Милица за Недељник и додаје да то осећање није везано само за партнерске односе.

„Усамљеност ћемо неретко осећати и када смо одвојени од пријатеља, породице или заједнице којој припадамо. Снажну усамљеност можемо осећати и када јесмо у вези, имамо породицу и пријатеље. Усамљеност у везама, партнерским или пријатељским, јавља се када је нарушен доживљај психолошке и емотивне повезаности, када имамо доживљај да нас наша вољена особа ‘не види’ или ‘не чује’.“

Милица каже да друштво и савремени начин живота такође не помажу јер живимо у времену у којем се негује култура индивидуалности, самоусмерености, чак и самодовољности и јер погрешно учимо да не зависимо од других и да можемо све сами.

У животу ћемо бити несрећни, између осталог, и онда када не остварујемо нама важне животне циљеве, каже наша саговорница. „Природни развојни циклус свих нас укључује и тежњу ка постизању неких циљева који су многима од нас заједнички. У млађем одраслом добу, на почетку одраслог живота, тежимо да остваримо интимност, која укључује спонтаност, топлину и стварну размену блискости. Касније, у одраслом периоду, обично нас окупира потреба да стварамо – за неке од нас су то породица и деца, за друге каријера, за треће стварање уметничких дела и тако даље. У том периоду тежимо да негујемо и да се бринемо о другима. Када не успевамо да постигнемо оно што нам је важно, оно чему тежимо и оно што од себе очекујемо у одређеном добу, можемо осећати несрећност коју помињете.“

Велико истраживање од пре десет година каже да чувена криза средњих година креће у 44. години. Осећај старења и опадања способности хвата све нас, без обзира на то ко смо и чиме се бавимо, само је питање колико ће кога захватити поменута туга. Она је за мушкарце ближа педесетој години, а за жене четрдесетој.

Свако животно раздобље доноси развојну кризу, а она, опет, како каже Милица Јакшић, пред нас ставља одређене задатке, бар према развојном психологу Ерику Ериксону. Те кризе јесу шанса за раст и уколико их успешно превазиђемо, како каже наша саговорница, често доносе нове, до тада непостојеће квалитете живљења.

До кризе средњег доба свако од нас је вероватно обавио велики део посла како би постао одрасла особа и, како истиче Милица Јакшић, прошли смо кроз различите фазе развоја и постигли неке од жељених животних циљева. „У том периоду људи често застану и осврну се на свој дотадашњи живот, условно речено, да направе пресек стања. Постављају себи питања међу којима су: шта сам од свог живота направио, шта сам постигао и обрнуто – шта нисам направио и шта сам пропустио.“

Упркос свим тим депресивним очекивањима опадања, истраживања показују да просечан добитник Нобела има 59 година. То значи да још има времена.

„Велике ствари и велики успеси углавном долазе после много труда и рада. Таленат је важан, способности су важне, знање је важно, али успех долази када посвећено радимо на остварењу својих животних циљева“, каже Милица. „У одраслом добу боље познајемо себе, своје могућност и ограничења. Имамо више искуства и јаснију слику о томе какав све живот може бити. Када знамо шта и колико можемо, као и шта и на који начин желимо да постигнемо и шта нас на путу до постизања тог циља може чекати, лакше нам је да усмеримо и упослимо своје снаге и лакше нам је да истрајемо. А истрајност је нужан састојак великог успеха. Не морамо чак ни да верујемо у себе, нити да смо мотивисани и инспирисани. Важно је да свакодневно марљиво радимо на остварењу својих снова. И тада се дешава магија, тада остварујемо наше снове.”