Хајде да престанемо да гледамо на нездраве везе и бракове као на стандард. И да то смештамо у добронамерне шале. Са критичним, сатиричним шалама немам проблем, јер се њима указује на проблем. Али доста више са шалама у маниру “свака жена звоца” или “сваки мушкарац је примитивац”, јер то није истина. Додајмо свему томе медије, присуство и прихватање прељубе и свађе као нормалну појаву, како у песмама тако у серијама. Зачинимо друштвеним мрежама где је нагласак на томе да се жене приказују као комад меса у излогу а мушкарци као извори материјалних добара и ми имамо проблем, нарочито са млађима који нису имали примере достојанства, верности, дијалога и пожртвовања у својој породици.
Постоје жене које не звоцају и не хистеришу, које не гледају “само паре” и одане су онима које воле. Постоје, и могу бити темељи породице, утеха и подршка свом човеку, добре мајке, срдачне домаћице, па и уз то вредне у свом звању.
Постоје мушкарци на које се не односи песма “ђаволу би душу дао за мерак”, што не значи да не воли добро друштво и песму, колико и жене. И они су снажни и нежни, обазриви и способни, вредни и спремни на промену и раст, добри мужеви и очеви.
Јасно, не постоје савршени људи, и ту мисао морамо да заборавимо.
Али хајде да не пристајемо на односе који нас изнова и изнова, без основа и смисла, стално повређују јер нас је неко или нешто убедило да другачије не може и не постоји, и да је то све што од љубави има и може бити.
Дошапнућу вам једну тајну: углавном сами себе у то убедимо.
Јер нисмо решили ствари сами са собом.
Због страха од самоће, због несигурности у себе, због ужаса пред животом, због бркања заљубљености са анксиозношћу и љубави са емотивном манипулацијом.
Да, наша породица и/или друштво је томе допринело, али нико те није натерао да прихватиш несрећу као стандард. Неретко је правдаш ситним психолошким лајфкоуч идејама или плитком назови хришћанском етиком. Али где нема слоге и једноумља и једнодушја као основног темеља двоје људи, тешко је то преобразити у нешто друго и боље. Многима можда и звучи саблажњујуће, али разликујмо страдање по Христу и страдање због наше слабости, кукавичлука и истрајавања у односима који не воде ни ка Христу ни ка нашем личном расту. Већи је грех кукавичлук од раскида и развода. Нарочито кад дође до оне границе где се човек запита да ли више служи другим човеку него Богу и оном што му је наменио да буде и какав да буде.
Тако да, доста више са стандардизовањем прељубе, блуда, окрутности различите врсте. Доста са приступањем другоме као да је нешто што ће мене чинити срећним. Будимо срећни са онима које волимо али то подразумева да прихватамо и да делимо несрећу и муку и крст и раст. Али не и да се претварамо у нешто што мрзимо и што не личи на нас, изворне и истинске и боголике.

Нисам лајфкоуч, нити је ово генерализација, много је људи и животних путева, тешко је ставити опште правило. Додајмо томе бракове са децом, где све бива много сложеније. Но свакако људи би требало да се суоче са истином. А шта ће се десити у том суочавању, и у ком смеру ће ићи, то свако нек види за себе.

Марко Радаковић

Угледна лекарка и епидемиолог у области исхране, др Антонија Трихопулу, о нашем времену каже: „Млади напуштају медитеранску исхрану. Напуштају вино и окрећу се жестоким алкохолним пићима, напуштају традиционалне напитке и прелазе на чајеве, а узимају и бројне додатке исхрани који им уопште нису потребни" (часопис Гастрономос). Њене речи показују да живимо у стварности исхране којом владају помодарство, стандардизација и подражавање, док смо напустили сопствену прехрамбену традицију. А та традиција не огледа се само у врсти хране коју једемо, већ и у заједничком обедовању, трпези, дружењу, у ономе што значи „делити хлеб" са другим, разговарати, посветити пажњу не само јелу већ и људима са којима седимо за истим столом.

Живимо у времену доставе. Чак нас и кафу мрзи да сами скувамо, већ је радије купујемо или наручујемо. Није проблем у недостатку времена, већ у томе што тражимо готово, а не труд. Не придајемо значај томе да с љубављу припремимо оно у чему ћемо уживати, већ радије трошимо новац, не осетивши радост која долази из самог чина стварања.

Није, дакле, ствар само у укусу. Ствар је у љубави. Припремајући храну, човек постаје бољи кувар. Али да би нешто припремио, мора најпре да осети потребу да то подели. Да дарује. Да схвати како време проведено у припремању оброка није изгубљено време, већ дар срца и љубави, начин да онима које сматра својима пружи нешто од себе. Тако смо заборавили и да кажемо „хвала". Често својим ученицима говорим: „Немојте размишљати да ли је јело које су вам спремили мајка, бака или отац било укусно и колико је било укусно. Размислите о томе да вас воле и да су вам га с љубављу припремили. Захвалите им и поједите макар мало, како бисте им указали поштовање." Не треба онда да се чудимо незадовољству младих људи данашњице. Када је достава постала правило, када се готова индустријска храна само извади из замрзивача да би се утолила глад, када се трпеза више не поставља и не доживљава као празник, када мобилни телефони остају укључени за време оброка, како онда да млади науче да цене природу, човека, труд и траг душе који је уткан у храну? Како да касније цене било шта што је створено с љубављу, када им је све доступно одмах, али безлично?

Грчка земља и даље је богата. Њено поврће, воће и производи животињског порекла могу да испуне нашу трпезу. Помодарства нашег времена намеће нам да једемо отмену храну,пијемо страна пића, бринемо опсесивно о фигури, понекад до саме анорексије, и тежимо свему што је необично и помодно. Али када у своју исхрану унесемо дух наше земље и традиције – драге мајке и очеви, баке и деке – тада схватамо да деца памте та јела. Не само због укуса, већ због лица онога ко их је с љубављу припремао. Ако се мало потрудимо, пронаћи ћемо дивне домаће производе – укусне, здраве и једноставне – који без претераности улепшавају нашу исхрану и постају повод да сваки оброк претворимо у празник.

Повежимо то са благодарношћу Богу за све што нам дарује и са лепотом заједничког дружења.

Породица треба да се окупља око заједничке трпезе, како би поново открила радост заједништва, даривања и љубави која се... једе!

Протопрезвитер др Темистокле Мурцанос

Извор: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Јонска острва изњедрила су многе светитеље наше Цркве. Један од њих био је новојављени светитељ, Свети Панагис Басјас из Ликсурија на Кефалонији.

Живио је у времену када су Јонска острва непрестано мијењала своје завојеваче, а наша Православна Црква уздисала под тешким притисцима папских јеретика, који су током читавих вјекова тијесно сарађивали са западним окупаторима настојећи да становништво однароде и потчине га римском папи.

Рођен је у Ликсурију 1801. године. Родитељи су му били Михаило Типалдос Басија и Регина, рођена Делапорта, побожни и имућни људи. Стекао је темељно образовање, а поред грчког језика одлично је познавао и италијански, француски и латински.

У почетку је био постављен за учитеља и извјесно вријеме обављао је учитељску службу. Међутим, убрзо су га надахнуле ревносне проповиједи Козме Фламијатоса и Јевсевија Панаса, великих црквених личности свога времена, који су неустрашиво бранили Грчку и православну вјеру, те им се и сам придружио.

Енглези, тадашњи господари Јонских острва, иако су се представљали као њихови заштитници, тиранисали су народ и настојали да поткопају његово православно опредјељење. Зато је напустио државну школу, која је служила као средство пропаганде енглеске власти, и почео да држи наставу по приватним кућама.

У двадесетој години живота, послије смрти свога оца, вођен склоношћу ка монашком животу и надахнут личношћу великог подвижника, заштитника Кефалоније, Светог Герасима, као и његовог сусједа, такође великог подвижника, Светог Антима, оставио је све и отишао на острвце Ксироскопело, у Доњој Ливатои, у манастир Влахерне, који је у то вријеме служио као мјесто прогонства свештенослужитеља од стране Енглеза.

Тамо је упознао и знаменитог закинтског клирика Николаја Кантуниса, који је такође био у изгнанству. Од њега је примио монашки постриг и добио монашко име Пајсије.

Међутим, није се дуго задржао тамо, јер је био принуђен да се врати у Ликсури како би заштитио своју остарјелу мајку и незаштићену сестру.

Иако је живио у свијету, читав његов живот био је непрекидан подвижнички подвиг и досљедно остваривање монашких идеала и начела. Године 1836. архиепископ кефалонијски Партеније Макрис рукоположио га је најприје у чин ђакона, а потом и у чин презвитера.

Од тога времена живио је искључиво за Цркву, за Христа и за своју вјерну браћу и сестре. Одбио је да буде постављен за пароха и настанио се у малом манастиру Светог Спиридона.

Током педесет година свакодневно је служио Свету Литургију и са пламеном ревношћу проповиједао Јеванђеље. Обилазио је домове својих суграђана, помажући им и материјално и духовно.

Проблем свакога човјека постајао је и његов сопствени проблем. Истакао се и као изузетан духовник и исповједник.

Мноштво напаћених и страдалних људи долазило је к њему да пронађе утјеху и олакша тешка бремена која су носили, прибјегавајући овом врлинском свештенику и монаху.

Својим личним очишћењем, подвижничким животом и светошћу удостојио се од Бога дара прозорљивости, те је пророчки откривао оно што ће се догодити појединцима, породицама и читавом друштву. Такође се удостојио да у име Христово твори и чудеса.

Истовремено је развио и изузетно значајну родољубиву дјелатност. Дочекао је са великом радошћу 21. мај 1864. године, дан уједињења Јонских острва са Мајком Грчком, за које се и сам, на свој особен и ненасилан начин, несебично залагао. Стојећи уз знамените јунаке покрета уједињења, доприносио је очувању и његовању православног предања у једном веома тешком политичком и друштвеном времену.

Године 1867, током разорних земљотреса који су погодили полуострво Палики, његова кућа била је срушена. Од тада је живио у дому свога рођака Јована Геруланоса, оца чувеног хирурга и академика Марина Геруланоса.

Био је човјек дубоке смирености. Није желио да људи говоре о њему, па је зато одлучио да се подвизава у древној и великој врлини јуродства Христа ради.

Правио се да је духовно неразвијен, како би други његове духовне дарове и врлине сматрали особинама човјека слабе памети, а не дјеловањем благодати Божије.

Ипак, уживао је велико поштовање готово свих становника, изузев сасвим малобројних појединаца. Чак га је и познати ликсуријски антиклерикални књижевник Андреас Ласкаратос цијенио и гајио према њему искрено поштовање.

Услијед многих страдања, оскудица и строгог подвижничког живота, његово здравље било је озбиљно нарушено, те је посљедњих пет година живота био прикован за постељу. У том периоду посјетио га је митрополит Кефалоније Герман Калигас, коме је отац Панагис прорекао да ће бити изабран за архиепископа атинског.

У миру се упокојио 7. јуна 1888. године, у осамдесет осмој години живота. Његова сахрана претворила се у свенародни испраћај. Од њега се опростио сав народ Кефалоније, на челу са архиепископом Германом Калигасом.

Успомена на њега никада није изблиједјела из сјећања побожних Кефалонаца. Најзад га је 1986. године наша Мајка Црква Православна свечано прибројала лику светих.

Пренос његових светих моштију био је велики духовни догађај, а благоухање које је из њих исходило послужило је као потврда његове светости.

Његов свети спомен прославља се 7. јуна, на дан његовог блаженог упокојења. Његове благодаћу испуњене свете мошти чувају се у храму Светог Спиридона у Ликсурију.

Од свих његових врлина нарочито се издвајала смиреност, она врлина која човјека узвисује и приводи га самом престолу Божијем.

Насупрот њој стоји гордост, која човјека сурвава у најдубље поноре пакла.

Гордост је неизљечиви коријен свакога зла у човјеку. Она га удаљава од освећујуће благодати Божије, док је смирење спасоносни лијек против погубног пута на који човјека води самољубље и егоизам.

Она је највећа препрека спасењу човјека. Та егоистична самодовољност, као тешко духовно обољење, спречава човјека да спозна сопствену грјеховност и лишава га расположења за искрено покајање, за љубав према Богу и бижњем.

Егоизам и покајање два су потпуно супротна и међусобно непомирљива појма. Гдје постоји једно, друго не може постојати.

Врата душе егоистичног човјека херметички су затворена за дејство Божије благодати. Зато, све док остаје затворен у тврђави свога самољубља, његово спасење је немогуће.

Свети Панагис Басија био је живо оваплоћење смиреноумља. Смирењу је више поучавао својим животом него својим ријечима.

У овим тешким и судбоносним временима у којима живимо, потребни су нам управо такви свештенослужитељи, какaв је био Свети Панагис Басјас.

Потресно чудо оца Панагиса (Пајсија) Басјаса

Када сам имао дванаест година, [свједочење Герасима Дракопулоса], једне вечери док сам сједио испред очеве златарске радње, која се налазила на главном тргу у Ликсурију (мјесто на Кефалонији), окупило се – као и сваке вечери – неколико његових пријатеља да разговарају. Сви су то били угледни људи, образовани и поштовани грађани града, већином у поодмаклим годинама.

Те вечери разговор се повео о светости и чудима оца  Панагиса[1] Басја (1801- 1888), а сваки од присутних имао је да исприча понеко чудо којем је био свједок или за које је поуздано знао. Тада је и мој блаженопочивши отац испричао једно задивљујуће чудо оца Панагиса, које је доживио мој дјед Василије Дракопулос, који је иначе био и појац и композитор многих црквених пјесама. Чудо се догодило овако:

У вријеме оца Панагиса у Аргостолију је живјела једна угледна и веома богата породица. Не сјећам се тачно њиховог презимена. Породицу су чинили супруг, супруга и два сина. Били су веома побожни и врлински људи, а нарочито домаћица, чији је читав живот био испуњен дјелима милосрђа и доброчинства.

Послије неколико година умро је њен супруг, те је удовица остала сама са своја два сина. Тада се још више посветила њиховом хришћанском васпитању, а истовремено је још више проширила своју добротворну дјелатност. Помагала је свим сиромашнима и болеснима које је посјећивала у њиховим домовима, обилазила је болеснике у болници, као и затворенике, како би их укрепљивала

Када је њен старији син навршио двадесет и једну годину, једне вечери, док су након вечере сједили у трпезарији, изненада је осјетио снажан бол у глави и истог тренутка пао на под без свијести. Положили су га у постељу и одмах позвали љекара. Након прегледа, љекар је увидио да је болесниково стање крајње тешко и припремио је мајку на оно најгоре.

Када је чула љекареве ријечи, госпођа је отишла пред кућни иконостас, клекнула и читаву ноћ се усрдно молила Пресветој Богородици за спасење свога сина. Но, нажалост, ујутру је њен син преминуо.

Упркос дубокој жалости и великом болу због губитка дјетета, није престала са својим хришћанским животом и дјелима милосрђа. Међутим, годину дана касније, једне вечери, док је сједила у трпезарији са својим другим сином, изненада је чула како и он узвикује од бола и, баш као и његов старији брат, истог тренутка пада на под без свијести.

Одмах је позвала љекара, који је установио да је и код другог сина ријеч о истој болести као и код првог и да не постоји никаква нада за његово излечење. Очајна због несреће која ју је задесила по други пут, госпођа је поново, сва у сузама, прибјегла своме кућном иконостасу.

Читаву ноћ остала је тамо, клечећи и усрдно се молећи Пресветој Богородици и Светом Герасиму да јој спасу дијете, да јој се смилују ради њеног хришћанског живота и дјела милосрђа, и да њеном сину дарују потпуно оздрављење. Али, нажалост, када је сљедећег јутра љекар поново дошао, само је могао да констатује његову смрт.

Тада је ту несрећну мајку обузело страшно очајање. Потпуно се промијенила и постала као необуздана звијер. Престала је са свим својим дотадашњим доброчинствима, непрестано је хулила на Бога и светитеље, а више никога није примала у своју кућу.

Недуго потом дала је једном вјештом сликару двије фотографије својих синова и замолила га да им изради портрете у природној величини.

Када јој је сликар предао готове портрете, госпођа их је ставила у раскошне рамове. Затим је изнијела сав намјештај из свога салона, објесила портрете један наспрам другога и прекрила их танким велом. Испод сваког портрета поставила је и свијећњаке са свијећама, које је често палила, па је, гледајући ликове својих синова, разговарала с њима као да су живи.

Једнога дана отац Панагис кренуо је из Ликсурија редовном бродском линијом за Аргостоли. Када је сишао са брода, полако се, ослањајући се на свој штап, упутио према кући те госпође.

Стигавши пред кућу, покуцао је на врата, а госпођа се појавила на прозору. Чим је угледала оца Панагиса, иако га није познавала, силно се разјарила и почела да га обасипа најпогрднијим и најувредљивијим ријечима. Међутим, отац Панагис остао је потпуно миран и, кротко је три пута замолио да му отвори врата како би јој рекао нешто.

Она је, међутим, наставила да га још жешће вријеђа. Тада јој је отац Панагис мирно рекао:

– Хоћеш ли ми ти отворити, или да сам отворим?

Затим је својим штапом начинио знак Часнога Крста на вратима, која су се истога тренутка сама отворила. Отац Панагис је потом почео да се пење уз степенице. Када је госпођа то угледала, остала је нијема од запрепашћења и више није могла ни ријеч да изговори.

Отац Панагис је затим, као просвијетљен благодаћу Божијом, пошао право у салон и рекао госпођи да пође за њим.

Отворивши врата салона, рекао јој је:

– Сједни у онај угао и видјећеш нешто чему се ниси ни надала.

Пошто се отац Панагис помолио Богу, госпођа је угледала како се велови сами подижу са портрета њених синова. Истога часа видјела је своје синове који стадоше насред собе!

У том тренутку обојица истовремено извадише револвере и у исти мах пуцаше један на другога. Истога часа обојица падоше мртви на под.

Одмах потом портрети се поново нађоше на своме мјесту, као да се ништа није догодило.

Госпођа је, видјевши све то, остала ужаснута и нијема од запрепашћења.

Тада јој отац Панагис рече:

– Госпођо моја, Бог те је, управо зато што те воли, сачувао да не видиш оно чему си сада била свједок. Зато је и допустио да твоји синови умру природном смрћу. Обојица су завољела исту жену и било је одређено да један другога убију управо онако како си сада видјела.

Зато се покај, благодари Богу и настави свој некадашњи хришћански живот и дјела милосрђа.

И заиста, госпођа се искрено покајала и поново се, свом душом и свим својим бићем, посветила своме некадашњем хришћанском животу и добротворном служењу, али сада са још већом ревношћу, смирено и са љубављу и у далеко већој мјери него раније.

Одломак из књиге “Свети Панагис Басјас“ о. Константина Гелиса, секретара митроплита Прокопија Кефалонијског (митроплит Прокопије је замонашио и рукоположио нашег митроплита Амфилохија Радовића)

Написао и превео протопрезвитер Никола Гачевић

[1] Панагис је световно име оца Пајсија. Народ га је од милоште звао по његовом световном имену јер су га познавали и прије монашења.

„Када је Цезар једном приликом у Риму видио неке богате странце како у наручју носе и милују мале псе и мајмуне, упитао их је зар у њиховој земљи жене не рађају дјецу. На тај начин их је, с великом отменошћу, укорио зато што на животиње расипају урођену човјекову склоност ка љубави и њежности, која по својој природи припада људима.“ (Плутарх, Упоредни животописи, „Перикле“, гл. 1, ст. 1–5.)

Одломак из Плутарховог „Перикла“ заиста је потресан. У Риму позне демократије и првих вјекова империје, која је доживљаваала свој процват, огромно богатство које је пристизало из освојених провинција било је праћено постепеним разарањем политичког ткива друштва. Грађанин је престајао да буде активни субјект полиса, које само уређује свој политички поредак и учествује у заједничком животу, а претварао се у приватног човјека (idiota), односно поданика отуђеног од општег добра, препуштеног потрошачком благостању и настојању да обезбиједи искључиво сопствену сигурност.

У том оквиру материјалног изобиља и егзистенцијалне празнине појављују се „богати странци“ који разметљиво носе у наручју псе и мајмуне. Цезар на то одговара питањем које представља истинску владарску опомену. Његово питање – зар у њиховој земљи жене више не рађају дјецу – открива застрашујуће преусмјеравање родитељске њежности (φιλόστοργον) и природне наклоности према сопственој врсти (φιλητικόν, како стоји у изворном тексту) ка бесловесним створењима. Њежност и љубав су силе које су по својој природи намијењене људској заједници и наставку заједничког живота, те најприје припадају човјеку и дугују се човјеку.

Оно што је у Плутархово вријеме представљало изузетак или обиљежје једног уског друштвеног слоја, у савременом западном капиталистичком свијету постало је свеопшта појава. Савремени култ животиња крајњи је симптом урушавања грађанског друштва и превласти крајњег, нарцисоидног индивидуализма.

Западну модерност одликује свеопште урушавање смисла. Човјек савременог урбаног окружења, заробљен у бирократској структури капитализма, изгубио је могућност да свом животу даје смисао кроз заједничко дјеловање, стваралаштво и политичку самосталност. Појединац се повлачи у сопствени микрокосмос, претварајући приватну сферу у једино подручје свога постојања.

Подражавање односа

У тој егзистенцијалној усамљености, животиња постаје посљедње уточиште. Однос са њом представља замјену за изгубљену друштвеност. Ријеч је о привидном покушају појединца да изгради „заједницу“ једног човјека – имагинарно уточиште у којем је он сам апсолутни господар, одвојен од стрепње и захтјева које са собом носи истински људски сусрет.

Управо ту лежи коријен антропоморфизације животиња – појаве која дјелује као снажан психолошки и друштвени placebo. Аутентично људско постојање не исцрпљује се у биолошком преживљавању, него се остварује као однос, као другост и као заједница личности. Људска личност се изграђује тек онда када изађе из затворености сопственог „ја“ да би се сусрела са Другим – а тај сусрет у себи носи ризик, сукоб, дијалог, али и прихватање слободе другога. Истински однос захтијева одрицање од себичне самољубивости, подвиг самоуздржања и тражење смисла кроз узајамну равноправност.

Међутим, људи који живе попут аутомата – лишени унутрашње слободе и дубоко несигурни (и ако имају све у материјалном смислу) – који испуњавају савремене урбане, дистопијске велеградове нису у стању да понесу тежину тог егзистенцијалног изазова. Људски однос их плаши, јер се не може контролисати, не може се свести на предмет потрошње и не пружа гаранцију апсолутне потврде сопственог „ја“. Насупрот томе, однос са кућним љубимцем нуди лаку, безболну и потпуно контролисану алтернативу. Пас или мачка не противрјече, не упућују критику, не захтијевају дијалог, нити доводе у питање нарцизам свога власника.

Уз један кекс, конзерву хране или кратку шетњу, животиња узвраћа рефлексном, нагонском покорношћу, коју отуђени човјек тумачи као „несебичну љубав“. Та психолошка замјена омогућава савременом човјеку да избјегне бол истинског личног односа, замјењујући Личност са Животињом. Пас свога господара доживљава као божанство, а господар ужива у тој илузији свемоћи, избјегавајући потребу за духовном зрелошћу, друштвеном одговорношћу и егзистенцијалном дубином.

Прогон дјетета

Ова онтолошка замјена на упечатљив и суров начин огледа се у свакодневној слици наших градова. Градови, који су историјски настали као простор заједничког живота, Бога Логоса и човјека, празника и истинског културног догађаја, претворили су се у отуђена стамбена насеља.

Звуци дјечјег плача и смијеха одувијек су били добродошли, јер носе поруку наде и оптимизма – свједоче о наставку заједничког живота, обнови заједнице и побједи над смрћу. Насупрот томе, савремена насеља испуњена су непрестаним лавежом паса, који нарушава мир. Животиње заточене на балконима стамбених зграда, осуђене да дане проводе у досади и нервози, или затворене у скученим, несрећним двориштима градских кућа, своју потиснуту природу испољавају на штету заједничког мира и права човјека на тишину и промишљање.

Међутим, деградација није само звучна, него прије свега естетска и морална. Шетња кућног љубимца претвара се у чин насилног нарушавања јавног простора. Загађивање тротоара, улазних врата и заједничких површина изметом и мокраћом представља материјални израз потпуног непоштовања ближњега. Јавни простор престаје да буде свето мјесто сусрета и заједничког живота, а претвара се у огроман нужник, у којем се приватна воља „старатеља“ намеће као диктат над заједничком естетиком, откривајући дубоку неспособност савременог друштва да изгради истински заједнички живот.

Ово посрнуће поприма обиљежја потпуног преокрета природних, разумских и духовних поредака. Призори паса који се возе у дјечијим колицима, којима се приређују рођенданске прославе са посебним тортама или који се ословљавају светим називима „наша дјеца“ и „моја беба“, нису тек безазлена претјеривања нити необични призори. Они симболизују потпуно остварење пада – замјену Човјека Звијерју, односно потпуна пометња, нарушавање онтолошких поредака.

Потчињавање животињи

Ако ову појаву сагледамо кроз језик библијског и светоотачког предања, она поприма есхатолошке, готово застрашујуће размјере. Свето Писмо упозорава на вријеме када ће човјек, изгубивши слободу и лик свога Творца у себи, почети да обожава творевину умјесто Творца, потчињавајући се силама бесмисла, нагона и животињске природе.

Оно што је проречено данас се испуњава пред нашим очима, али наш сићушни ум, заробљен у потрошачкој обмани и психолошкој удобности, није у стању да схвати дубину тог пада. Одбијамо да признамо да је ова претјерана приврженост животињама посљедњи, трагични доказ нашег духовног банкротства и наше неспособности да волимо стварног човјека.

Паду нема краја, јер сваки корак удаљавања од аутентичне људске заједнице, свако урушавање друштвене и духовне самосталности, рађа нови, још дубљи облик отуђења. Плутарх је овај догађај сачувао у својим списима, међу толиким другим историјским збивањима, јер је добро знао да се судбина једне цивилизације одлучује према томе како она располаже својим залихама љубави и колико је способна да ствара смисао живота.

Када се оно што је по природи наклоност према ближњем (φύσει φιλητικόν) и родитељска њежност (φιλόστοργον) одвоји од човјека – од дјетета, сусједа, човјека који страда – и потроши на звијери, тада друштво престаје да буде људско. Оно се претвара у скуп усамљених, хетерономних појединаца који живе у стању организоване илузије, окружени четвороножним идолима који само потврђују њихову усамљеност.

Панајотис Љакос

Извор: Dimokratia

Са грчког језик превео: о. Никола Гачевић

Хиперсомнија је поремећај спавања који карактерише прекомерна дневна поспаност, што може значајно утицати на свакодневни живот и опште благостање појединца. За разлику од типичног умора, хиперсомнија може довести до продужених периода спавања током дана, што отежава појединцима да остану будни и на опрезу. Ово стање није само једноставан случај осећаја умора; може бити симптом основних здравствених проблема и може утицати на способност особе да функционише на послу, у школи и друштвеном окружењу. Разумевање хиперсомније је кључно за рану дијагнозу и ефикасно лечење, што може побољшати квалитет живота.

Дефиниција - Шта је хиперсомнија?

Хиперсомнија се дефинише као стање у којем појединац доживљава прекомерну поспаност током дана, упркос томе што је довољно спавала ноћу. Ова прекомерна поспаност може се манифестовати на различите начине, укључујући продужене дремке, тешкоће са буђењем и неодољиву потребу за спавањем у неприкладно време. Хиперсомнија се може класификовати у два главна типа: примарна хиперсомнија, која се јавља без икаквог основног медицинског стања, и секундарна хиперсомнија, која је узрокована другим здравственим проблемима као што су апнеја у сну, депресија или одређени лекови.

Узроци и фактори ризика
Инфективни/еколошки узроци
Иако је хиперсомнија првенствено поремећај спавања, одређени инфективни агенси и фактори околине могу допринети њеном развоју. На пример, вирусне инфекције попут грипа или мононуклеозе могу довести до продуженог умора и прекомерне поспаности. Фактори околине, попут изложености загађивачима или алергенима, такође могу играти улогу у погоршању симптома хиперсомније.

Генетски/аутоимуни узроци
Генетска предиспозиција може утицати на вероватноћу развоја хиперсомније. Неке студије сугеришу да особе са породичном историјом поремећаја спавања могу бити изложене већем ризику. Поред тога, аутоимуна стања, где имуни систем тела погрешно напада сопствена ткива, могу довести до хроничног умора и хиперсомније. Стања попут лупуса или мултипле склерозе могу се јавити са хиперсомнијом као симптомом.

Животни стил и фактори исхране
Избор начина живота и прехрамбене навике могу значајно утицати на квалитет сна и допринети хиперсомнији. Лоша хигијена спавања, као што су нередовни распореди спавања, прекомерно време проведено испред екрана пре спавања и висок унос кофеина, могу пореметити нормалне обрасце спавања. Поред тога, исхрана богата шећером и прерађеном храном може довести до флуктуација у нивоу енергије, што резултира повећаном дневном поспаношћу.

Кључни фактори ризика
Године: Хиперсомнија се може јавити у било ком узрасту, али је чешћа код младих одраслих и адолесцената.
Пол: Неке студије показују да жене могу бити склоније хиперсомнији него мушкарци.
Географска локација: Сезонске промене и географски положај могу утицати на обрасце спавања и допринети хиперсомнији.
Основни услови: Стања попут депресије, анксиозности и апнеје у сну су уско повезана са хиперсомнијом.

Уобичајени симптоми хиперсомније
Симптоми хиперсомније могу варирати од особе до особе, али обично укључују:

Прекомерна дневна поспаност: Упорни осећај поспаности током дана, чак и након пуног ноћног сна.
Продужени ноћни сан: Дуготрајно спавање ноћу, често преко 10 сати.
Тешкоће са буђењем: Тешкоће са буђењем ујутру или осећај мањкавости након буђења.
дремање: Честа дремка током дана, која може трајати неколико сати.
Когнитивно оштећење: Тешкоће са концентрацијом, проблеми са памћењем и смањена будност.
Знаци упозорења за хитну медицинску помоћ
Одређени симптоми могу указивати на озбиљније основно стање и захтевати хитну медицинску помоћ:

Тешка поспаност: Ако прекомерна поспаност омета свакодневне активности или представља безбедносни ризик (нпр. вожња).
Изненадни напади сна: Доживљавање изненадних, неконтролисаних епизода сна.
Промене у расположењу или понашању: Значајне промене расположења, као што су повећана раздражљивост или депресија.
Физички симптоми: Необјашњив губитак тежине, грозница или други забрињавајући физички симптоми.

Диференцијална дијагноза
Важно је разликовати хиперсомнију од других поремећаја спавања, као што су нарколепсија, апнеја у сну и депресија. Свеобухватна евалуација ће помоћи у идентификацији специфичне врсте поремећаја спавања и усмерити одговарајући третман.

Лечење хиперсомније често укључује комбинацију лекова и промена начина живота. 

Нефармаколошки третмани
Хигијена спавања: Успостављање редовног распореда спавања, стварање удобног окружења за спавање и избегавање стимуланса пре спавања може побољшати квалитет сна.
Промене у исхрани: Уравнотежена исхрана богата интегралним намирницама, воћем и поврћем може помоћи у регулисању нивоа енергије и побољшању општег здравља.
Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ): Овај терапеутски приступ може помоћи у решавању основних психолошких проблема који доприносе хиперсомнији.

Редовно вежбање: Редовно се бавите физичком активношћу како бисте побољшали квалитет сна и смањили стрес.

Закључак
Хиперсомнија је сложен поремећај спавања који може значајно утицати на свакодневни живот. Разумевање њених узрока, симптома и могућности лечења је кључно за ефикасно управљање. Ако ви или неко кога познајете доживљава прекомерну дневну поспаност, важно је да потражите медицински савет ради правилне процене и лечења.

https://www.apollohospitals.com/sr/diseases-and-conditions/hypersomnia

https://hramsvetijovan.blogspot.com/2018/04/blog-post_12.html

Блажен је човек који познаје своју болест и труди се да је излечи.
Јер то је темељ врлине. Колико је неко попустљив према себи, толико заостаје у духовном животу. Колико приморава себе, толико више напредује у врлини.

Своју болест може упознати неко преко искушења која допушта Бог. Кроз искушења упознаје неко своју слабост, али и величину помоћи коју шаље Бог.

Душу треба да хранимо уздржањем и унутрашњим миром. Тако се може приближити Богу и имати користи. Страх Божији и страх од казне, буде нас из сна. Јер грех и ђаво нас успављују, и тада губимо сваки додир са Богом. Не заборавимо никада, да је само помоћ Божија оно што спасава и користи човеку. Ко осећа потребу за божанском помоћи, много се моли, постаје смирен и напредује у врлини. Бог никада не презире „скрушено и смирено срце“.

Смирење помаже човеку да привуче милост Божију.
Тада срце осећа божанску помоћ и добија снагу.
Када човек осети божанску помоћ, одмах се срце његово испуњава радошћу и вером и хита журно на молитву, која је уточиште помоћи, извор спасења, ризница врлина и пристаниште које спасава човека од буре живота. Молитва осветљава мрак душе.

Она је копље којим се прогони ђаво. Пошто се избори човек и Божијом помоћи победи, тада у срце његово долази радост Божија. Само заједничарење човека са Богом користи. Када схвати да је молитва ризница која га испуњава радошћу и срећом, одмах узноси благодарност Богу. И тада дело молитве не чини принудно, са муком и напором, него весело и радосно, јер зна да ће имати много духовне користи од ње. Узноси химне и слави Бога, дивећи се Његовом величанству.

Онај који узнапредује у молитви, не унапређује је ни са чим сујетним и пролазним у свету. Непрестана молитва изгони из душе сваки страх и бојазан и испуњава је весељем и благодаћу Божијом.
Све ово настаје у човеку од свесности сопствене болести.

Истрајном молитвом се приближује Богу и жудно хита к Њему, да прими светлости од светлости Његове и благодат од благодати Његове.
Удовица, која се наводи у светом Јеванђељу, молила је и преклињала гласно и упорно много пута судију, да јој дарује њену правицу.

И он је рекао: „Бога и људи се не бојим нити марим за њих, али због њене упорности, учинићу оно што тражи“. Као што, дакле, удовица вапије силно за своје право, тако и ми треба да молимо Бога са смирењем, да нам ниспошље Своју благодат. Јер удовица из Јеванђелске приче је успела у ономе што је тражила, упркос судијином многобројном одбијању, вређајући је на најгори начин.

Бог зна шта нам користи а шта не. Зато нам некада даје све што Му тражимо, а некада – не. Бог хоће корист за нашу душу, иако много пута ми то не разумемо и неразумно тражимо да нам испуни сваку молбу.
Многомилостиви Бог често пута одлаже да нам пошаље Своју благодат, и то чини да би више и гласније вапили на молитви, и тако Му се приближили.

Од онога што тражимо нешто нам дарује одмах, а нешто касније, имајући у виду нашу душевну корист. Ми, наравно, хоћемо да нам увек одговори одмах, али Бог као савршени и јединствени педагог, одговара нам онда када ће нам бити користи за душу. Друге опет, оставља да претрпе искушења да би се показало да ли Га истински воле.
Ако човек не осети своју болест, налази се у великој опасности, јер мисли да је нешто.

И тада се Бог удаљује од њега, јер је гордост највеће зло што постоји. За гордога не постоји могућност да достигне у савршенство.
Смирење долази, са скрушавањем срца и удаљавањем гордељивих помисли. Ниједно духовно дело не може да се одржи без смирења. Само смирењем човек се приближава Богу и долази на њега благодат Светога Духа. Смирени човек не боји се борбе коју му намеће ђаво ружним помислима и телесним страстима.

Зна да све то допушта Бог да не би пао у егоизам, у ту страшну змију пуну отрова. Човек, међутим, не треба сам да тражи искушења.
Оно што треба да чини, јесте да издржи невоље када их Бог допусти.
Човек треба да је опрезан и да се труди за спасење душе своје, више него за све остало.

Јер, душа наша вреднија је од читавог света, рекао је Господ.
Да чини добро, да верује, да познаје своју слабост и да увек тражи помоћ Божију.

ИЗВОР: СВЕТИ ИСАК СИРИН
ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ
Интернет издање: Svetosavlje.org

„Заједничко“ и „појединачно“, „идеално“ и „реално“ су противречности само у области апстрактног мишљења. Стварни живот може да брише противречности и да претапа сложену разноврсност у подједнако сложено јединство. „Ко сам ја у Цркви? Нико или неко?“ Покушаћемо да поразговарамо о томе.

Човек није у стању да оцени свој допринос општој ствари. Скоро увек се испоставља да је огледало у којем се човек огледа криво. Час види себе као великана који је у стању да учини гигантске кораке и моћне поступке, час се сам себи чини као бува и склон је томе да сматра да су сви његови поступци као бувљи. И једно и друго је погрешно. И нећемо сами себе оцењивати на последњем испиту. Несумњива истина јесте то да без малог не постоји велико и премда „једна пахуља још не чини снег“, свака пахуља понаособ је неопходан потез сликара на платну које приказује зимски пејзаж.

Какве су наше молитве? Ништа ватрено, ништа чудотворно. Али ако се ове капи сакупе у прегршт, човек више неће умрети од жеђи. Ако долазиш у храм „због себе“, због својих потреба и са својим мислима, ризикујеш да не добијеш ништа и да ништа ни са ким не поделиш. Али ако долазиш у храм као на заједничку ствар, молећи се за болесне, путнике, паћенике, страдалнике, за власт и војску, смело можеш рачунати на то да ће се и други тебе сетити у својим молитвама и да ћеш бити помилован због туђе љубави. Свештеник који свакодневно слуша људске жалбе и молбе може и треба да их износи пред парохијане. „Данас вас, – свештеник може да каже, – молим да се помолите за Петра, мужа једне наше парохијанке који је тешко болестан и треба да се оперише.“ За будаласту децу која хоће да побегну од куће, за успешно запослење, за порођај који је почео и за стотине сличних потреба људи могу сазнати од свештеника како би се на богослужењу молили с њим за људе којима је потребна помоћ. „Мишица Господња није ослабила и Његова рука се није скратила, већ спасава,“ – тако су говорили пророци. Умољен једногласним молбама многих људи Господ и данас може да чини оно што је чинио у старе дане. У једном од великих прокимена изговарамо речи псалма: „Ти јеси Бог, творјај чудеса,“ („Ти си Бог Који чини чуда“), а затим кажемо: „Сказал јеси в људјех силу Твоју“ („Показао си силу Своју на људима“). Једини Чудотворац и данас може у нама, људима да каже, односно да испољи Своју силу, само ако се многе капи слију у потоке и ако се многи потоци слију у реке молитвених молби.

Не желим да умањим значај личне, тајне и појединачне молитве човека. Не сме се понижавати овај лични разговор чија је сласт многима позната. Али мислим да начин живота наших парохијана по нечему подсећа на устав отшелника. Шест дана недељно ови људи су живели далеко једни од других са својим питањима, болестима, вапајима и уздасима. Ко је шта јео, ко је колико спавао, ко се како молио – било је њихова и Божја тајна. Недељом су се окупљали у цркви како би се заједно помолили, причестили, затим поделили трпезу и заједнички разговор, па отишли на место своје осамљености. Тако и се ми шест дана копрцамо, врзмамо се, мучимо се, грешимо, нервирамо се. Онда допузимо на исповест, кајемо се, причешћујемо се и опет се размилимо до следеће недеље или празника. Режим наших одлазака у цркву формално личи на отшелнички. Само што је нама, који живимо у свету, то врло мало. Ми не смемо да живимо за себе, собом и у себи, окупљајући се само једном недељно. Треба да учимо да живимо за друге, с другима и ради других, и да чак и у заједничким молитвама пажљиво ослушкујемо туђе потребе и да се заступамо пред Богом за друге.

У поље пажње људи који се причешћују из истог Путира треба да доспевају и овоземаљске потребе других. Као што наше засебне молитве углавном представљају слаби шапат, а кад су сакупљене претварају се у дивну и пунозвучну Херувимску, тако су и наше копејке убачене у ковчежић, саме по себи мале и оскудне, али кад се сакупе могу бити довољне за многа добра дела. Свештеник понаособ или појединачни парохијанин ближњем могу да помогну врло ограничено. Снаге и могућности се устостручују кад се људи окупе ради заједничког доброг дела. Свака парохија може да помогне у лековима, или да новчано помогне школовање деце или за покривање комуналних дугова за некога од парохијана у случају велике потребе.

У суштини, свештеник парохију треба да претвори у породицу, у органско јединство људи који се моле једни за друге и учествују у међусобним потребама. „Коме треба помоћ?“, „За кога да се помолим?“ – треба да буду стална питања која се чују у храму међу парохијанима. И верујте, живот нам неће дати да проживимо ниједну недељу без конкретног одговора на ово питање.

Свако од нас сам долази у храм, у различито време, после различитих животних догађаја. Неко због прочитане књиге, неко због душевног бола, неко по савету друга, некога мама доведе за руку. Испочетка је црквени живот за нас „лична ствар“, мала тајна, нешто врло интимно што се не може поделити са сваким. Међутим, то је црквени живот у његовом тајном дубоко унутрашњем стању. Он је у зачетку. Већ постоји, али још не дише својим плућима. Так кад парохија постане породица, свештеник отац, а недељна литургија главни догађај у недељи, моћи ћемо да говоримо о својој уцрквљености као о рођеном детету.

Треба да раширимо своје срце и да примимо у њега потребе многих људи. Треба да постанемо брат и сестра за десетине браће и сестара који стоје поред нас, и за хиљаду браће и сестара које не видимо, али који захваљујући Цркви чине једну породицу. Предстоји нам да заслужимо и добијемо узвишено име – парохијанин. Оно није тако једноставно и неважно. Оно је подједнако славно као звање редова гарде за јаког сељака који је прошао цео рат и који звецка туцетом медаља док хода.

Протојереј Андреј Ткачов

извор

Милосрђе је увек било и остаје најважнија хришћанска врлина која нас подстиче на то да улажемо напоре тела и духа на добробит ближњих и људи који нам нису нарочито блиски како бисмо испуњавали заповест о љубави према Богу, да у сваком човеку видимо Његов лик, без обзира на статус, врлине и мане – како своје, тако и онога коме је помоћ потребна.

Стране принцезе – руске подвижнице

Царица Александра Фјодоровна и њене кћерке су три године, од самог почетка рата све док нису биле ухапшене, служиле у војним болницама као обичне милосрдне сестре. Да ли у светској историји постоји још неки пример да су супруга и деца владара годинама лично неговали рањене војнике? Царица и њена рођена сестра су биле принцезе енглеске крви из протестантске Немачке и имале су родбину у целој Европи, али су једине свој живот и све своје снаге у потпуности посветиле делима милосрђа.

Оне су примиле свето православље и постале велике подвижнице које су својим животом и својом смрћу доказале оданост Богу. Доброчинство или, како се оно називало у Русији – труд милосрђа – било је традиционално у царским домовима. Обичај пружања помоћи сиромасима поштовао се у току целе историје рода Романова, али је врхунац достигао у периоду владавине Николаја II.

Царица је за војну болницу дала просторије свог дворца у Царском Селу где је породица стално живела, а Јелисавета Фјодоровна је за сличне потребе дала зграду коју је подигла за Строгановску школу у Москви и где се данас налази Московски архитектонски факултет. И, наравно, сви добро знају за обитељ милосрђа Свете Марте и Марије коју је велика кнегиња такође основала недуго пред почетак рата.

Царско дело

Александра Фјодоровна је већи део свог живота у зрелим годинама патила од хроничне неуралгије фацијалног нерва и исцрпљујуће срчане болести. И поред тога се није нимало штедела. Још пре Првог светског рата који се пре доласка бољшевика на власт (који су га на крају изгубили и због тога су променили њен назив) звао Велики или Други отаџбински рат, заједно с породицом је непрестано чинила дела милосрђа отварајући мноштво фондова и комитета. На пример, основала је „Друштво за заштиту мајчинства и новорођенчади“. Под старатељством царице била су породилишта у којима су лекари давали савете трудницама. Царица је отварала јаслице за бебе и дечје вртиће. Прва школа дадиља и гувернанти у Русији такође је отворена захваљујући царичином труду. Премда је обично била стидљива, постајала је смела и одлучна кад се радило о побољшавању живота деце.

Николај Александрович и Александра Фјодоровна су давали огромна средства у добротворне сврхе, редовно смањујући сопствене трошкове који су ионако били мали, посебно ако се пореде с трошковима европских монарха. Легендарни „Бели цвет“ такође је организовала царица: за борбу против туберкулозе на сајмовима је успевала да заради огроман новац продајући заједно с децом на улици ручне радове који увек били направљени с изузетним укусом.

Свакодневица у рату

Одмах после почетка рата царска породица је отпутовала за Москву у Успењски храм у којем се још Александар I молио пре почетка рата с Наполеоном. По повратку у Петербург спартански начин живота породице је постао још једноставнији. Цар је лично захтевао да због отежаног снабдевања намирницама трпеза постане скромнија. Ако су чланови породице и шили неку одећу за себе, то је била само униформа милосрдних сестара, а и иначе су све три године за време рада у болници царица и деца носила исту одећу – закрпљене хаљине и изношену обућу. Сва средства су се трошила на доброчинство. Цар се налазио или у Главом штабу или на фронту.

Царица се о првих дана рата посветила рањеницима и ангажовала је за то своје старије кћерке. Кад је избио рат, 1914. године, Олга Николајевна је имала око 19, а Татјана Николајевна је тек напунила 17 година. Александра Фјодоровна, Олга и Татјана су почеле да похађају курсеве за милосрдне сестре пажљиво слушајући сва предавања и усрдно се припремајући за испите из практичног дела како би имале право да раде равноправно с осталим медицинским сестрама. Часове су похађале код познате следбенице чувеног хирурга Пирогова Вере Гедројц, која је увек цитирала свог учитеља: „Главни циљ хируршког и административног рада на попришту ратних дејстава не треба да буду операције које се обављају на брзину, већ правилно организована нега рањеника и конзервативно лечење у најширим размерама.“

Након успешно положених испита сваки дан су проводиле негујући рањенике који су евакуисани у Царско Село, доносећи чак и самим својим присуством радост и утеху. Царица се потпуно посветила болничком раду. У њега је улагала све своје снаге са жаром и страшћу који су за њу били карактеристични, и премда је њено здравље било знатно нарушено, испољавала је запањујућу издржљивост. Господ и захвалност рањеника давали су јој снагу да увек и изнова чини свој подвиг.

На личну молбу Александре Фјодоровне у земљи је отворено 70 војних болница, опремљени су санитетски возови, прилагођени за превоз рањеника у позадину на посебан начин – кретали су се споро, али безбедно за тешке рањенике. Организован је магацин Њеног Императорског Величанства који је армију снабдевао рубљем и завојима. Царица је, осећајући својим танкоћутним срцем колико је за многе рањене војнике који нису могли да се крећу важно да се помоле у црквеној атмосфери на коју су навикли од детињства, од својих средстава опремила мобилну цркву која се превозила по војним болницама.

Такође, царица је оснивала комитете за помоћ избеглицама и породицама чији су хранитељи били мобилисани за рат. Одговорност за њихов рад поверила је старијим кћеркама. Ови комитети су имали одељења у многим градовима у Русији и били су врло популарни. Треба истаћи да су се на пример Александре Фјодоровне угледале многе мецене из Руског царства. Приватна иницијатива се никад пре тога није испољавала с таквим полетом и милосрђем.

Три сестре

Оне су обављале најтежи и најпрљавији посао, а притом је свака од њих имала своје таленте. Александра Фјодоровна је радила и у операционој сали помажући у тешким операцијама. Царица се држала храбро и увек је налазила речи утехе за рањенике. А захтевни доктори су увек истицали да су ретко имали прилике да сретну тако сталожену, вешту и способну хируршку сестру као што је Татјана Николајевна. Велика кнегиња Олга Николајевна чији су здравље и нерви били слабији није могла дуго да остане да ради као хируршка сестра, али се зато у потпуности посветила животу војне болнице, чистећи за болесницима равноправно с другима.

Једном се десило кад је уочи вечерњег парастоса за официра који се упокојио у војној болници на којем је због великог броја окупљених било тесно и загушљиво, друг покојника изашао из гробљанске цркве на ваздух, где га је потресао призор који је угледао. Изненада се код ограде зауставио аутомобил из којег је изашла дама у црнини која није одмах отишла у храм, већ је прво обишла један гроб, затим други и тако све док није обишла све и молила се пред сваким крстом. Кад је дошла до официра он је у њој препознао царицу која се сама, усред ноћи, молила за душе оних који су их положили за своје другове.

Мале старатељке

Млађе велике кнегиње због свог младог узраста нису могле да раде као милосрдне сестре (Марија је напунила тек 15 година, а Анастасија 13), али су свакодневно долазиле у војну болницу при царској цркви Светог Теодора (војна болница за официре и ниже чинове у име великих кнегиња Марије и Анастасије), а дању су заједно са старијим сестрама обилазиле остале. Понекад је у овим обиласцима учествовао и десетогодишњи Алексеј Николајевич који је волео да општи с рањеницима који су се веома радовали разговорима с њим.

Млађа деца су шила рубље за војнике и њихове породице и припремала су завоје. И обе мале принцезе су веома жалиле због тога што због година нису могле да постану праве милосрдне сестре као њихове старије сестре Олга и Татјана. Међутим, у њихове обавезе је спадало свакодневно општење с рањеним војницима, што су веома заволеле поставши праве дадиље-старатељке за војнике који су лечени у болници. Марија и Анастасија су сваког знале поименце. Играле су се с рањеницима који су се опорављали или су се једноставно распитивале о њиховом животу и породицама како би им скренуле пажњу са тешких болова и бриге.

Захваљујући таквом свакодневном труду и бескрајном милосрђу рањеници су Александру Фјодоровну називали царица-мајчица, а њене кћерке су им постале као рођене сестре. Све су умеле да утеше и укрепе војнике и официре с подједнаком љубављу као рођена мајка.

Динара Грачева

https://mitropolija.com/2026/07/16/blazeni-milostivi-2/

Православна Црква данас прославља и Свете Божије угоднике царске страстотерпце Николаја Другог Романова и његову породицу, који су зверски побијени од стране бољшевика 17. јула 1918. године. У наставку прочитајте реч више о светим царским мученицима.

ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.

Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.

Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.)

Царица Aлександра Фјодоровна Романов

Александра је рођена 6. Јуна 1872. године у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878. године.

Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. године и било је још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану где је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом.

Године 1895. Александра остаје трудна са првом кћерком - Олгом. Касније на свет долазе још три кћерке: Татјана, Марија и Анастасија.

Иако је јако много волела своје кћерке Александра је желела сина који би наследио руски трон, па је 12. Августа 1904. рођен Алексеј, срећан и здрав. Међутим, касније се установило да Алексеј има крвни поремећај - хемофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила.

Постала је веома побожна и константно се молила за чудо које ће да излечи Алексеја. Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспешни. Када је један сибирски монах успео да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су веровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Те тврдње биле су више него неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. Године 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. Следеће, 1918. године, царска породица стрељана је у Јекатеринбургу од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година.

ОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВА

Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава, па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице.

Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване "Велики пар", јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први светски рат, Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осјећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике.

Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана.

Татјана Николајевна Романов

Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а убијена је када је имала само 21 годину. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.

МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила.

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као "Мали пар". Осећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 година када је убијена.

АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била "enfant terrible" породице у којој је глумила кловна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забављача у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле "Мали пар" породице. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.

Већина људи сматра да је Анастасија убијена у својој 17. години, али, постоје и неке претпоставке да је преживела. Тим поводом су спроведена бројна истраживања.

АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ

Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију - болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до сливања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол.

За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу, али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га негује за време кућног притвора Романових.

Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили поруку од сибирског монаха Распућина који им је рекао да ће Алексеј да живи. Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

***

СТРАДАЊЕ

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. године. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. године извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.

1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 17. јула 1918. године стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула.

Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. године се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.

Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.

Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. Руска Православна Црква их је прибројала лику Светих новомученика 2000. године. У Русији они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим.

Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару – Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље.

Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога!

На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.

Извор: Радио "Слово љубве" / Срби из Атланте / Радио "Светигора"

Дана 4/17. јула Света Православна Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Саву (Трлајића) Епископа горњокарловачког и Свете 73 свештеномученика горњокарловачких. Тим поводом преносимо текст ђакона Будимира Кокотовића о овим светилима Цркве Христове.

Епископ Сава (Трлајић) је рођен у месту Молу (Бачка) 19. јула 1884. године од родитеља Стевана и Латинке-Јелисавете рођ. Каракашевић. На крштењу је добио име Светозар. После завршетка српске основне вероисповедне школе у родном месту, одлази у Сремске Карловце где је завршио Гимназију и Богословију са одличним успехом.

Светозар се венчао са Софијом Писаров 15. новембра 1908. године у Благовештенском храму у Ади. У чин ђакона рукоположен је на празник Богојављења, а у презвитера на дан Светог Саве Српског 1909. године у Саборном храму у Темишвару. Оба рукоположења извршио је Епископ темишварски др Георгије (Летић) који му је поверио парохију у Печкој. После краће болести, 6. августа 1910. године умире Софија Трлајић, а наредне године парох Светозар по личној молби премештен је у Башаид надомак Кикинде. Као парох завршио је Правни факултет у Београду, а строги судијски испит је положио на Правном факултету у Загребу.

У својим сећањима, протојереј Исо Пејновић из Плашког је забележио и страдање епископа Саве (Трлајића) као пароха башаидског за време Првог светског рата (1914-1918): „Преосвештени господин Сава за вријеме Свјетскога рата био је парохијски свештеник у Башаиду у Банату. Ни он није био поштеђен од прогона мађарских власти. Послије обављеног претреса у његовом дому у Башаиду, он је ухапшен и стављен пред мађарске судове. Боравећи извјесно вријеме у истражном затвору, а послије преслушања неких Мађара, који су као поштени људи на суду говорили само истину, Преосвештени Господин Сава пуштен је из затвора, али је стављен под полицијски надзор. Да не би био у додиру са народом и са својим парохијанима полицијске власти су ставиле предлог војним властима да га мобилишу и да га као политички непоуздана човјека додјеле неким мађарским и румуњским пуковима као војног свештеника, гдје ће бити непрестано као непоуздан под строгим надзором војних органа. Преосвештени епископ Сава провео је као војни свештеник у Карпатима у првим линијама извјесно вријеме те је послије био демобилисан и повраћен у своју парохију гдје га је и затекао слом Аустро-Угарске монархије“.

Почетком 1927. године је рукопроизведен у чин протојереја и изабран за референта, а убрзо и за главног секретара Светог Архијерејског Синода. Као удов свештеник је замонашен у манастиру Крушедолу на дан Свете Петке (27. октобар) 1929. године добивши име Сава. Замонашио га је Епископ далматинско-истарски др Максимилијан (Хајдин). У чин архимандрита је рукопроизведен у дворској капели у Сремским Карловцима 3. новембра, а после четири дана је примљен у статус дворских монаха.  Патријарх Димитрије је поставио архимандрита Саву (Трлајића) за настојатеља манастира Крушедола. Као архимандрит, Сава је замонашио у манастиру Крушедолу свршеног богослова и дипломираног теолога Недељка Иличића, потоњег Епископа горњокарловачког, сремског и бачког Никанора. У крушедолском братству заједно са архимандритом Савом био је и јеромонах Иринеј (Ердевички), који је мученички пострадао од усташа 26. августа 1941. године.

За викарног епископа Патријарха српског Варнаве (Росића), са титулом сремски, архимандрит Сава је хиротонисан у Саборном храму у Сремским Карловцима 30. септембра 1934. Године. На овој дужности је остао све до 22. јуна 1938. године, када је изабран за Епископа горњокарловачког. Устоличен је 4. септембра исте године у Плашком.

Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске. Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске Православне Цркве.

На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947), извештава Свети Архијерејски Синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ Сава је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и са још једанаест мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанаест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу. Монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветских хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. године виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојички поднио. Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око две хиљаде Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око осам хиљада Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и епископа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Свети Архијерејски Синод“.

Свети Архијерејски Сабор је 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне Цркве прогласио митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата.

На редовном заседању у Београду 2022. године, Свети Архијерејски Сабор је прибројао Лику светих 73 свештенослужитеља Епархије горњокарловачке који су мученички пострадали у току Другог светског рата, а то су:

Алагић Ђуро, протојереј, парох у Дубравама, убијен 29. јуна 1941. код Огулина; Ајдуковић Илија, јереј, парох у Средњој Гори, убијен у Ловинцу у јулу 1941; Бабић Дане, јереј, парох у Свињици, заклан код Костајнице 14. јуна 1941; Бјеговић Јован, јереј, катихета у Бихаћу, у јулу 1941. убијен у Лици; Богуновић Никола, јереј, парох у Доњем Лапцу, убијен на парохији у јуну 1941; Бракус Данило-Дане, јереј, парох у Бјелопољу, убијен у јулу 1941; Брека Милош, јереј, парох у Зрмањи, убијен 15. фебруара 1942. у Гламочу од НОВЈ-а; Вигњевић Бранко, јереј, парох у Јаворњу, стрељан на Бањици 1944;  Вујић Милош, јереј, парох у Радовици, убијен у августу 1941. код Слуња; Вујиновић Петар, протојереј, парох у Госпићу, убијен у Шапцу у септембру 1941; Вурдеља Илија, јереј, парох у Црновласту, убијен у новембру 1944. у Београду;   Вучковић Петар, јереј, чиновник из Плашког, 25. јула 1941. убијен у Јадовну; Вучковић Никола, јереј, парох у Дрљачама, убијен 15. јуна 1941. код Петриње; Гаковић Богољуб, јереј, секретар Црквеног суда у Плашком, убијен у Јадовну у августу 1941; Галогажа Петар, протојереј, парох у Петрињи, убијен септембра 1941. у Шапцу; Грозданић Јован, јереј, парох у Радучу, стрељан на парохији у априлу 1941; Гутовски Михаило, протојереј, Рус, парох у Требињи, убијен на парохији почетком 1942; Диклић Душан, јереј, парох на Плитвичким језерима, убијен у јулу 1941; Диклић Милан - Мишо, јереј, парох у Косињу, убијен код Оточца у мају 1941; Добросављевић Бранко, протојереј, парох на Вељуну, убијен заједно са сином 6. маја 1941. у Благају код Слуња; Докмановић Милан - Љути, протојереј, парох у Плашком, убијен у Јадовну 25. јула 1941;   Докмановић Миле, јереј, парох у Перјасици, заклан 29. јула 1941. код Крњака; Дошен Милојко, јереј, парох у Почитељу, убијен у Лици јула 1941; Дујић Владимир, протојереј, парох из Српских Моравица, убијен 25. јула 1941. у Јадовну; Ђукић Милан, јереј, секретар ЕУО-а из Плашког, убијен 25. јула 1941. у Јадовну; Ђурић Игњатије, јеромонах, парох у Великој Кладуши, убијен у мају 1941. на својој парохији; Живковић Глигорије - Глишо, протојереј, парох у Бачуги, убијен код Сиска у августу 1941; Загорац Никола, јереј, парох у Личком Петровом Селу, убијан на парохији у јулу 1941; Илић Илија, протојереј, пензионисани члан Црквеног суда у Плашком, убијен у лето 1941. у Лици; Јерковић Димитрије, јереј, парох у Широкој Кули, убијен у Госпићу у јулу 1941; Кардасијевић Николај - Никола, јереј, парох у Мазину, убијен у мају 1942; Којић Сава, јеромонах, парох у Бухачи, убијен код Слуња јула 1941; Ковачевић Радован, јереј, парох у Примишљу, убијен у Слуњу августа 1941; Косановић Теофан, игуман манастира Гомирје, убијен 25. јула 1941. у Јадовну; Косановић Георгије - Ђуро, протојереј, пензионисани парох у Плашком, убијен на парохији у фебруару 1942; Лаврња Спасо, јереј, парох у Личкој Суваји, заклан у парохијском стану са породицом у јуну 1941; Лапчевић Радован, јереј, умировљени парох у Блатуши, убијан на парохији у августу 1941; Мајсторовић Петар, јереј, парох у Личким Дољанима, обешен у Госпићу 22. јуна 1941;   Малобабић Душан, протојереј, парох на Коларићу, заклан са породицом и спаљен у коларићком храму у мају 1942; Мандић Милош, протојереј, парох у Грачацу, убијен у Метку у мају 1941; Маријан Георгије - Ђуро, протојереј, парох у Сењу, спаљен у мају 1941. у Госпићу; Матић Симеон - Симо, јереј, парох у Тржићу, убијан у Слуњу августа 1941;   Муљев Борис, протојереј, Рус, парох у Скарду, убијен на парохији у јулу 1941;   Накарада Василије, јереј, парох у Машвини, убијен у Слуњу августа 1941; Насадил Станислав, јереј, Чех, парох у Личкој Јасеници, убијен у августу 1941. у Јадовну; Нинковић Петар, јереј, парох у Војнићу, заклан 29. јула 1941. код Крњака; Обрадовић Павле, протојереј, парох у Небљусима, убијен у јулу 1941. у Јадовну; Опачић Богдан, јереј, парох у Глини, убијен 12/13. маја 1941. на парохији; Павлица Илија, јереј, парох у Муњави, убијен 25. јула 1941. у Јадовну; Пањковић Вујадин, јереј, парох у Дебелом Брду, убијен у Јадовну; Пеурача Миле, јереј, парох у Горњем Будачком, заклан код Крњака 29. јула 1941; Попов Петар, јереј, Рус, парох у Пониквама, убијен код Огулина у мају 1945; Радмановић Никола, протојереј, парох у Сушници, убијен са породицом 4. августа 1941. у Растокама код Слуња; Рајчевић Милан, протојереј, тужилац Црквеног суда у Плашком, убијен у Јадовну 25. јула 1941; Рајчевић Урош, јереј, парох у Моглићу, убијен над Шарановом јамом 28. јуна 1941; Рашета Петар, протојереј, парох у Бунићу, убијен у јуну 1941; Скенџић Вуколај, јереј, парох у Брињи, убијен у брињском затвору 25. јуна 1941; Скорупан Дмитар, јереј, парох на Цвијовић брду, убијен 6. маја 1941. у Благају;   Станисављевић Радивој - Раде, јереј, парох у Кореници, убијен у јуну 1941. у Прибоју; Степанов Јаша, јереј, парох у Плашком, убијен 25. јула 1941. у Јадовну; Стијачић Матија, протојереј, парох у Смиљану, убијен у Госпићу априла 1941; Стојановић Ђурађ - Ђуро, јереј, катихета и адм. парох у Плашком, убијен у августу 1941. у Јадовну; Суботин Методије, игуман, парох у Врбовском, убијен 25. јула 1941. у Јадовну; Тинтор Илија, јереј, парох у Босанским Дољанима, убијен 1941; Ћурчић Стеван, јереј, парох у Огулину, убијен 25. јула 1941. у Јадовну; Шушњар Душан, јереј, парох у Дуњаку, заклан код Крњака 29. јула 1941. године.

У периоду од 1941. до 1945. године пострадали су и свештенослужитељи: Илић Гедеон – Гено, протојереј-ставрофор, умировљени госпићки парох у Госпићу, од последица усташког мучења умро је у августу 1941; Омчикус Симеон - Симо, протојереј, парох на Сушаку, од последица логорског мучења надомак Рима, умро је 7. јануара 1946; Пајић Родољуб, протојереј-ставрофор, парох петрињски у пензији, умро у децембру 1942. у Аранђеловцу од последица мучења у логору Цапраг; Чакшираш Јован, јереј, парох у Тоболићу, тешко болестан злостављан од усташа, умро у Београду 10. јуна 1941. године;   Врањешевић Стојан, протојереј-ставрофор, умировљени архијерејски намесник бихаћки, умро у Београду 1942. године од последица мучења у логору на Лукама; Цвјетићанин Андеија, јереј, парох у Томингају (Горњи Грачац), умро у фебруару 193. године од последица усташких и партизанских мучења.

Лику Светих свештеномученика Горњокарловачких прибројано је и име јереја Ђорђа Жутића, пароха дрежничког, који се по завршетку рата вратио на своју парохију. У Дрежници су га 23. марта 1946. дочекали парохијани са очима пуним суза. Мученички је убијен од стране грађанске власти, представника „дароване слободе“, у Дрежници 26. марта исте године, а гроб му се ни до данас не зна.

Тропар, глас: 8.

Свештеномучениче Саво Горњокарловачки са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо.

Ђакон Будимир Кокотовић

Извор: Информативна служба СПЦ

Спомен на изузетног руског иконописца, преподобног Андреја Рубљова (+ 15. вијек), Православна црква слави 17. јула. О његовом животу мало се зна, али се сматра да је рођен између 1360. и 1370. године. Његово световно име није познато, а у „Предању светих иконописаца“ зове се Радоње. Његово име први пут се помиње у хроници 1405. године. Дуго времена свог живота преподобни Андреј је провео у манастиру Андроник, чији је оснивач био свети Алексеј, митрополит московски. У истом манастиру Рубљев умире 29. јануара 1430. године.
Међу дјелима светог иконописца истичу се фреске Успенског саборног храма у Владимиру (дјелимично сачуване), као и слике и иконе Тројичког саборног храма Светотројичке лавре Светог Сергија. Претпоставља се да је управо иконостас Тројичког саборног храма садржао једно од главних ремек-дјела Светог Андреја Рубљова – икону „Света Тројица“.
Светом иконописцу се приписује и образ Спаситеља из Звенигородског чина на прелазу из 14. у 15. вијек.
Постоји једна занимљива опаска из живота Андреја Рубљова. Када су он и  Данило Чорни радили заједно, дуго су сједили и једноставно посматрали иконе. Нису писали, нису се молили, већ су једноставно гледали, хранећи се њима. Жељели су да чују глас Божији, да виде божанске слике, које би потом могли да отјелотворе у боји. Рубљов је канонизован као светитељ 1988. године.

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/17-jul-prepodobni-andrej-rubljov17

Пут ка Христу често води преко граница, страних језика, судбоносних сусрета, унутрашњих сумњи и лутања – попут ходочашћа мудраца са Истока који су се поклонили новорођеном Богомладенцу. За Михаила Михајлова, младог човека кога смо срели у бугарском храму у Милану, православна вера није плод породичне традиције и васпитања, већ резултат личног трагања и свесног избора.

Михаил је из Софије. Дипломирао је међународну историју на Универзитету „Еразмус" у Ротердаму, у Холандији, а потом наставио школовање на мастер програму из политике, филозофије и јавних послова на Универзитету у Милану. Као и већина Бугара, у детињству је о празницима одлазио у цркву, али вера тада није одређивала његов поглед на свет, систем вредности нити начин живота.

Прошао је кроз периоде негирања вере, атеизма и колебања у питањима вере, да би до православља стигао на начин који и сам описује као „занимљив". У Холандији је од протестантских мисионара добио Свето писмо и почео да чита Нови Завет. Посећивао је протестантска окупљања, која су му помогла да поверује и пробудила у њему живо интересовање за истине хришћанске вере. Живот и искушења кроз која је пролазио додатно су учврстили његову веру и учинили је све свеснијом и дубљом.

Када је дошао у Италију да настави студије, случајно је у Пјаченци посетио храм Македонске православне цркве. Управо тамо је постепено сазрела његова одлука да пости и приступи Светом причешћу у Православној цркви. Истовремено, у њему се јавила и снажна жеља да посети Бугарску православну црквену општину Светог Амвросија Миланског у Милану.

„Знао сам за њу, јер сам на њу наишао на интернету неколико месеци раније. Нисам сигуран зашто, али мислим да је постојао тренутак када сам тражио цркву и вероватно сам већ тада схватио да се вера живи у заједници, а не само индивидуално. Мало-помало почео сам да се упознајем са православним богословљем и да кроз Литургију, Предање и историју схватам да је то Црква коју су основали Христос и апостоли", каже Михаил.

Објашњавајући шта за њега значи православна вера, додаје: „За мене то нема никакве везе са отаџбином или носталгијом, јер је православље сила за живот и љубав, нешто што је далеко узвишеније од било ког народа или било које културе."

Михаил истиче да га у храм не доводи пука носталгија за Бугарском, већ нешто што превазилази његову везу са отаџбином и националном традицијом. За њега је то:

„духовна потреба за заједницом са Богом, која се остварује кроз богослужење и молитву, како у Цркви тако и изван ње."

Михаил Михајлов живи у Италији око две и по године. За постојање бугарске православне заједнице у Милану сазнао је једноставном претрагом на Гуглу, али месецима није имао храбрости да прекорачи праг бугарског храма. Бринуо је јер никада раније није био тамо и није познавао никога. О својој жељи разговарао је са девојком, питао је да ли би могли да оду заједно, а она је пристала.

„Дошли смо једном, допало нам се и почели смо да долазимо све чешће", каже Михаил.

Данас се више уопште не осећа усамљено нити као странац у овој дивној заједници пријатеља, које повезује једна вера – православна, једна нада – спасење, и једна љубав – Христова.

Сећајући се месеци испуњених стрепњом и несигурношћу, Михаил се обраћа свима који се још двоуме: „Мислим да много људи има тај осећај – да су нови, да никада раније нису били део црквене заједнице. Али желим да им кажем да се сваки човек, када уђе у цркву, заиста осети добродошлим и да су људи увек веома срдачни. Рекао бих да су у свакој црквеној заједници људи веома предусретљиви и да нема разлога за страх. Заиста је дивно! И сваки наредни пут када дођете, осећате се све опуштеније и некако све ближе заједници и самој Цркви."

Полазећи од сопственог искуства, свима који се, као што се и сам некада плашио, двоуме да направе прве кораке ка дверима храма, Михаил саветује:

„Рекао бих им да једноставно дођу на једну Литургију. Да погледају када почиње и да присуствују од почетка до краја. Или бар накратко – да запале једну свећу. И тако, мало-помало. Нико не очекује да се све догоди одмах."

За себе каже да је тек на почетку упознавања хришћанске вере и свог црквеног живота. Али је пронашао прави пут и њиме корача корак по корак, успињући се постепено уз духовну лествицу. Мој саговорник данас се већ осећа као део бугарске црквене заједнице у Милану, а његова жеља за будућност ове парохије јесте: „Да настави да постоји овако како постоји. Да отац Васил буде њен свештеник још много година. Да што више људи сазна за њу и охрабри се да дође, јер у Милану има много Бугара, али мало њих долази у цркву."

Поредећи своја запажања о бројним заједницама других помесних православних цркава које делују у западној Европи, Михаил истиче да би волео да се исто догоди и са бугарском црквеном општином: „Мислим да ова заједница има потенцијал да постане много већа. То је моја нада – да расте и да буде све бројнија."

Историја Михаила Михајлова подсећа нас да вера није нешто што се подразумева, већ драгоцени дар који човек открива и стиче. Она је дубока потреба душе за личним заједништвом са Богом. После дугог пута лутања, трагања и искушења, Михаил је прекорачио праг бугарског храма у Милану, постао део тамошње црквене заједнице и на сопственом искуству потврдио истинитост апостолских речи: 

„Тако дакле нисте више туђинци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији" (Еф. 2,19), као и Христовог обећања: „Јер где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима" (Мт. 18,20).

Александра Карамихалева

Извор и фото: bg-patriarshia.bg

Превод са бугарског: редакција портала "Живот Цркве"