Стајао сам задивљен. Било је објављено да одлазим како бих постао православан. Очекивао сам многа теолошка питања, али су моје колеге из свештенства уместо тога постављале питања попут: како ћу зарађивати за живот, шта ће бити с мојом пензијом и како ћу се носити са губитком здравственог осигурања. Тог дана није постављено ниједно теолошко питање. Одговорио сам да као отац и супруг знам да су та питања важна и да сам се њима већ позабавио, али сам се запитао: зар се од таквих састоји Царство небеско?

Нисам имао никаквих илузија да ће вештине које сам годинама стицао у Цркви имати било какву вредност на тржишту рада. Када сам отишао у агенцију за запошљавање, знао сам да ће то бити попут једног скеча из емисије Saturday Night Live који сам некада гледао. Војник који се вратио из Вијетнамског рата тражио је посао. Интервјуер га је уверио да веома радо запошљавају ратне ветеране. Зато је упитао војника шта уме да ради и какве вештине поседује.

„Па“, одговорио је, „могу да искочим падобраном из авиона.“

Интервјуер је прелистао своје картице и рекао да немају ништа што би одговарало тој врсти стручности. Војник је затим рекао да уме да баца ручне бомбе, да пуца из пушке и тако даље. Сваки пут је интервјуер са жаљењем морао да му каже да нема слободних радних места за такве врсте вештина.

Наравно, данашњи ветерани су далеко стручнији и ценимо њихове способности руковођења, али сам и ја имао слично искуство након што сам постао православан. Када ме је саветник за запошљавање упитао које вештине поседујем, навео сам ствари као што су јавно наступање, обука волонтера, израда буџета, планирање, прикупљање средстава, саветовање и слично. Одговорио је да неће имати никаквих проблема да ми пронађе посао. Затим ме је питао где сам све те вештине користио, а када сам одговорио да је то било у Цркви, склонио је своје картице и упитао ме да ли сам икада радио столарске или водоинсталатерске послове и слично.

Од тог дана радио сам као телефонски оператер, возач виљушкара, монтажер система за грејање и климатизацију, као и монтажер сигурносних уређаја — све су то били послови за које се никада нисам школовао нити сам поседовао било какве претходне вештине.

Запањујуће је колико ствари сматрамо неважним и безвредним; а ипак трошимо много времена и енергије јурећи за стварима које се на крају покажу као лажне. Моје искуство је да се ствари које делују мале и безначајне често на крају покажу као најбоље ствари у животу, док се оно што називамо важним испостави као нешто налик лажном злату.

Сигуран сам да никога не изненађује када кажем да у мојој прошлости постоје поступци и догађаји којих се стидим. Те ствари су показале моју моралну и емоционалну слабост, као и недостатак вере у Бога. Одбацио сам толико добрих ствари, а прихватио толико лоших, да сам се питао да ли ћу икада успети да се ослободим наслеђа сопствених поступака и избора.

Ипак, Бог је у својој милости искупио толики део моје прошлости, усавршавајући своју снагу у мојој слабости. Области у којима сам доживео неуспех постале су темељ са којег могу да помажем другима који се боре са сличним проблемима. Заправо, неке од тих ствари, сада искупљене, постале су камен темељац мог живота. То је заиста дело Господње и дивно је у мојим очима.

Господ је Јеврејима испричао причу о винограду и завршио је речима да оно што је одбачено постаје камен темељац (Мт. 21). Они нису разумели пуни обим онога што им је говорио. Уопште нису ценили нити поштовали Исуса. Презреће га и одбацити. Нису знали да ће Исус постати камен темељац новог Израиља и да ће на Њему бити изграђен темељ Цркве. Он ће је градити од живог камења — Апостола — који су и сами у очима света сматрани одбаченима и непотребнима.

Један од филмова који користим са катихуменима и онима који се распитују о Православљу јесте Бабетина гозба. Једна од реченица у дијалогу гласи: „Милост и истина сусрешће се; правда и мир ће се пољубити.“ (Псалам 85).

Размишљајући о овом стиху, глумац каже да ће, захваљујући Божјој љубави и милости, која спаја милост и истину, чак и оно што смо одбацили бити враћено нама. Тако је било и у мом животу. Толико тога ми је враћено, али је жалосно што сам, упркос овој благодати, веома незахвалан човек.

Ако ништа друго, ова истина ми је дала свест о томе да морам да држим очи отворене за ствари које сматрам маловредним. Такође, постоје људи које свет сматра малим и безначајним. Сама та чињеница требало би да ме подстакне да их приметим. То може бити неки сусед или пријатељ, па чак и неко у црквеној заједници кога нико не запажа. То може бити неко на послу или неко кога сам искључио из свог круга пријатеља. Као што сам већ рекао, то чак може бити и нешто у мојој сопственој души или личности чему сам до сада посвећивао мало пажње.

Размислите о томе. Тако Бог делује са нама. Оно што одбацимо може постати камен темељац нашег живота. Ако имамо ум и срце да то видимо, живот ће бити испуњен бескрајним могућностима.

То је дело Господње и заиста је дивно.

Протојереј Јован Мојсије (+2019)

извор

Када је персијски шах Абас 1622. године, пљачкао по Грузијској земљи, тада су Персијанци узели много свештених утвари, међу којима и Господњу ризу и чудотворну икону Грузијске Богоматере.

Господњу ризу је шах Абас однео на дар Патријарху Филарету, а икону Грузијске Богомајке је продао Стефану Лазареву, трговачком путнику јарославског трговца Григорија Литкина.

Литкин је у Јарославу уснио сан да икону пошаље у Красногорски мушки манастир у Архангелској области. Како се Стефан вратио у родни крај, његов послодавац, Литкин је са радошћу дочекао икону и са чашћу је пратио у Двинске пределе и Черногорски манастир, (који је основан на гори покривеној непроходном шумом), због чега је од древних времена била позната, као Черна Гора. Касније је манастир преименован у Красногорски. Заједно са иконом, Григорије Литкин је донео још значајнијих поклона за украшавање светиње. Овде се у непроходној шуми, света икона прославила многим чудесима.

Године 1654. у време велике епидемије икона је била однесена у Москву и молитвама пред њом време епидемије се скратило и болест ишчезла. У част овог догађаја био је освећен Тројицки храм у Глиницама. Мноштво народа је долазило чудотворној икони на поклоњење, а вера је била потврђена прекраћењем смртоносне епидемије.

Године 1658. указом цара и благословом Епископа Никона новгородског, (будућег Патријарха Московског и целе Русије), испитавши исцељења која су произилазила од чудотворне иконе установљено је њено празновање – 4. септембра по новом, односно 22. августа по старом календару.

Након затварања Красногорског манастира 1922. године, Грузијска икона је нетрагом нестала.

Чуда

 Пред иконом Богородице Грузијске молимо се за избављење од епидемија, куге, за исцељење од глувоће и ушних болести, слепила и других очних болести.

Тако је монаху Питириму, после његових молитава пред чудотворним образом, изгубљени вид и слух потпуно повратили.

Хронике владавине Алексеја Михајловича сведоче да је чудотворни образ ношен у многим руским провинцијама, чак до Сибира. Грамата из 1698. године каже: Преко образа Грузијске Мајке Божије, како раније тако и сада, она пројављује многа чуда и исцељења за оне који јој прилазе са вером!

 Изображење

Ова икона припада типу Богородице Путеводитељке (Одигитрије), где је Света Дјева допојасно приказана са Богомладенцем у наручју. Прстом руке Своје свете указује на Христа, као на пут истинити, док Он у левој руци држи савијени свитак.

На овој грузијској икони Богомладенац, иако Младо Дете, десном руком благосиља као Архијереј, крсним знаком ИС/ХС. Видимо да је одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник. Пошто је Он глава Цркве, као законодавац, држећи свитак у својој левој руци, благосиља све оне који иду путем савршенства.

Богомати је сасвим једноставно одевена са тамном одеждом, изнутра пребојеном црвеном бојом, која се простире по ивицама поруба. На Глави Њеној и раменима се налази извезена по једна звезда, симбол непорочне чистоте Њене. На рукама су јој извезене наруквице, као код свештеника који савршава Свете тајне.

Погледи Богомладенца и Приснодјеве су уперени једно у друго, у савршеном сагласју. Он као Првосвештеник и Она као Његова прва слушкиња, заједно садејствују у домостроју људског спасења.

Иконографски, Грузијски образ је сличан Јерусалимској икони Мајке Божије.

Молитва 1

Прими, Свемоћна Најчиситија Господарице, Богородице, ове искрене поклоне од нас, Твојих недостојних слугу, за Твој чисти обаз, нежно појање приносимо Ти, јер си Ти суштина и слушаш наше молитве и дајеш по вери онима који траже и испуњаваш: потребитима муке ублажаваш, болеснима дарујеш исцељење, исцељујеш слабе и болесне, и растерујеш демоне са небеса, дарујеш утеху оклеветанима, и чуваш повређене, опрашташ грешницима, чистиш губаве и малу децу, смилуј се, и разреши јалове од неплодности. Тако, Госпођо, ослободи нас од мнодих свеза и исцели од сваке страсти и исцели очне болести и ослободи нас од смртоносних чирева: све је могуће кроз Твоје посредовање пред Сином Твојим, Исусом Христом, Богом нашим. О Свеопевана Мати, Најчистија Мајко Божија! Не престај молити се за нас, недостојне слуге Твоје, славећи Те и величајући Те, и прослављајући Твој најчистији образ имајући неразрушиву наду и необориву веру, у Тебе, Свагда Дјево, Најсветија Непорочна, славимо Те и поштујемо, певајући Ти сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 2

Теби, Богоизабраној слушкињи, Благословеној Дјеви Мајци Божијој, Царици неба и земље, вапимо Ти: почуј наше молитве и не окрени Своје лице од нас недостојних. Прими, О Сведобра, од недостојних слугу Твојих, који поштују Твоје најчасније име, верно клањајући се Теби пред Твојим чудотворним образом, нудимо Ти своје топло мољење: узнеси до престола Сина Твог, Христа Бога нашег, како Би био милостив на неправедност нашу, да нам не врати по делима нашим, како би Његова благодат била још издашнија. Њега, моли уместо нас: јер Ти можеш тражити све од Њега, као Мајка, јер имаш смелост пред Њим. Због овога, Теби, као Свемоћној и најмилосрднијој Посредници, прибегавамо, често се молећи: питај Јединородног Сина Божијег, Христа Бога, који је од Тебе рођен, за све нас од светих отаца православних, до свршетка дана наших, да останемо у заповестима Божијим, исправно се држећи, и да остатак живота нашег проведемо у побожности и чистоти, да будемо почаствовани мирном хришћанском смрћу, са добрим одговором на страшном суду Сина Твога и нашег Бога. Како би под покровом Твојим достигли вечно блаженство у царству Божијем, заједно са Његовим Јединородним Сином и Светим Духом,  коме доликује слава, част и поштовање, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 3

Твоју величину и милосрђе, Мајко Божија, ко ће испричати; и ко ће опевати Твоја чуда, Преславна; Ти си радовање верној деци Руске цркве, Најчистија, безбожним варварима, које си збунила својом светињом: Твоја изванредна икона је сачувана за нас, наше болести су излечене и духовне туге су ицељене. О, Свемилосрдна Госпођо, Дјево, Мајко Божија, не ускрати нам од Твоје заштите, већ са Твојим молитвама, увек сачувај нашу земљу и људе у свету и допринеси обнављању манастира Раифа. Као Света Мати Најсветијег Бога, Госпођо, Маријо Мајко Божија, са свима светима, моли се да душе слугу Твојих достигну небеска насеља, са новомученицима и исповедницима манастира Раифа.

https://mitropolija.com/2026/09/03/cudotvorna-ikona-majke-bozije-gruzijska/

Свети Агатоник беше грађанин никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвате светог Зотика у неком месту Карпину, распну на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и светог Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Боголепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Чврсто везане све поведе у Византију, но успут помреше од рана и изнемоглости свети Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише светог Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем беху мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Читајући, прокрчио сам себи пут ка Православљу. Стога, иако сам изнео нека упозорења у вези са читањем („Учити читати“), тиме не желим да умањим његову корист. Напротив, важно је да током година живота научимо како да читамо. Добро питање (можда чак и суштинско) јесте: „Зашто ово читам?“ Постоји нешто попут начела да памтимо само оне ствари које представљају одговоре на наша питања. Пука информација нема за шта да се „закачи“ у мозгу. Она уђе и истече, често за онолико времена колико је потребно да се положи испит из тог предмета. У таквом сусрету не може бити никаквог „овладавања“ знањем. Међутим, када читамо тражећи одговор (и пронађемо га!), у извесној мери постајемо књига коју смо прочитали или, у најмању руку, она постаје део нас. Ви сте одговор на своја питања. Ако нас одговори које пронађемо не промене, онда они имају мало или нимало удела у нама.

Имајући на уму такав критеријум, лако је увидети да смо на тај начин заправо прочитали веома мало књига. Заиста, велики је благослов ако икада пронађемо такву књигу.

Теофил свете успомене, епископ александријски, дошао је једном у Скит, а братија, окупивши се, рече ави Памву: „Кажи једну или две речи епископу, да би се његова душа назидала на овом месту.“ Старац одговори: „Ако га моје ћутање не назида, нема наде да ће га назидати моје речи.“

Реч Божија се образује и уобличава (у нама) у нашем ћутању. Наше ћутање је огњиште у којем се Крст утискује у душу. Оно је туга покајања и тишина унутрашњег стида (оног здравог). Ћутање у присуству Божијем јесте звук питања које је у потпуности уобличено. Христос нас упућује да иштемо, тражимо и куцамо — да чујемо питање у самом средишту нашег бића.

У веома маштовитом опису стварања, Свети Дионисије Ареопагит описује како ништавило на почетку ускаче у биће посредством ероса, своје жудње, док созерцава лепоту и доброту Божију. Наравно, нема логичког смисла описивати прелазак из ништавила у биће, али његов опис снажно наглашава моћ жудње, питања и чежње саме творевине.

На известан начин, истинско питање нашег срца има веома сличну улогу. Ми увек иштемо, тражимо и куцамо, али шта иштемо, кога тражимо и пред чијим вратима стојимо? Ако можемо да одговоримо на то питање, то је већ дело благодати.

Постоји и други облик читања, вероватно најчешћи. Читамо ради друштва. Постоје књиге којима се изнова и изнова враћамо. То је веома речита појава. На известан начин, допада нам се како се осећамо док читамо такву књигу (ако под осећањем подразумевамо прилично широк распон емоција). То је више од забаве — то је својеврсно дружење — књига као пријатељ. Ако погледате које сте књиге прочитали више од два пута (осим ако сте још сасвим млади), онда можете видети нешто о томе какве пријатеље највише волите. А то вам, исто тако, говори нешто о вама самима. То би нас сасвим могло упутити на природу питања наше душе.

Када сам имао 15 година, мој старији брат ми је поклонио књигу есеја Лава Толстоја (О грађанској непослушности и ненасиљу). Био је то читалачки поклон усредсређен на питање рата (он је одлазио у Вијетнам). За мене је неочекивани исход био сусрет са неким ко је Исуса заиста схватао озбиљно и држао Га за реч. Нисам сигуран да сам икада чуо некога да проповеда о Беседи на гори (што много говори). Чини се да је Толстој сматрао да су пето и наредна поглавља Јеванђеља по Матеју само срце Светог писма. Замислите некога ко мисли да заиста треба да волите свога непријатеља! То ме је навело да први пут читам Свето писмо — и то са питањем: „Господе, шта треба да чиним?“

Друга књига коју сам добио на поклон била је Мистично богословље Источне цркве Владимира Лоског. Већину онога што сам читао нисам разумео. Било је то, пре свега, једноставно искуство читања књиге озбиљног (православног) богословља, за коју ми се чинило да се мање бави идејама, а више дубином самог писца. Није било толико важно шта је књига говорила, колико оно што је представљала: увод у „душу“ Православља. Ово последње искуство тешко је описати. О њему размишљам као о тренутку у којем „бездан дозива бездан“ и у којем је моје срце једноставно било освојено Православљем као местом на којем ћу пронаћи оно за чим је моје срце чезнуло. Вреди напоменути да се то догодило више од двадесет година пре него што сам био примљен у Цркву.

Ових дана углавном читам ради друштва — књигу уз коју ћу заспати, књигу ради забаве, књигу коју ме је неко замолио да прочитам. Књига коју сам прочитао више пута него било коју другу јесте Казивања једног боготражитеља. У њој за мене нема никаквих нових информација. Једноставно волим да проводим време на путу са боготражитељем.

Сећам се само малог дела свега што сам прочитао, што много говори о томе колико сам током година површно читао. Читати површно није исто што и читати лоше. Мало тога што сам прочитао нанело ми је штету — можда зато што никада нисам оклевао да престанем да читам нешто што ми се чини проблематичним. У најмању руку, то ме је сачувало од сваког искушења да изучавам философију.

Пошто сам читањем прокрчио себи пут ка Православљу, могу да кажем да ме је читање углавном довело до његовог прага. Православна вера се не налази у књигама. Више од свега, она се налази у песми. Читајући књигу, ми не сједињујемо свој ум, срце и тело. Појање је, међутим, устројено управо тако да то чини. Химнографија и текстови Православља представљају непревазиђену ризницу. Већина богослова Цркве били су такође песници и химнографи. Потребно је да појемо у присуству Божијем (Онога који и Сам пева нама — Соф. 3, 17). Појање је заједница ума, душе и тела, дар који нам је дат ради истинске целовитости нашег бића.

Свети Августин је написао: „Певање припада ономе ко воли.“ Прочитао сам то негде, али знам то напамет.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

„Бити млад у Цркви прије свега значи имати жељу и храброст да свједочимо вјечне хришћанске вриједности у свијету који је опчињен пролазним моделима и вриједностима“, поручио је румунски патријарх Данило на отварању Међународног сусрета православне омладине (ITO 2026), који се од 31. августа до 3. септембра одржава у Букурешту.

Овогодишњи сусрет посвећен је теми „Млади, породица и живот у Христу“, а одржава се у оквиру Године посвећене пастирској бризи о хришћанској породици и Године посвећене светим женама из календара Румунске православне Цркве – мироносицама, мученицама, монахињама, супругама и мајкама.

Поздрављајући учеснике, патријарх Данило истакао је да сусрет православне омладине представља прилику за заједништво и хришћанску радост, свједочење православног братства, али и за јачање мисије младих у животу Цркве.

Говорећи о породици, патријарх је нагласио да, у друштву које се убрзано секуларизује, Црква поново потврђује истину да је хришћанска породица жива ћелија Тијела Христовог и икона Христове љубави према Цркви. Брак, како је истакао, није само административни и друштвени догађај, већ Света Тајна љубави Божије према човјечанству.

„Дјеца и млади су дарови Божији породици, Цркви и народу“, поручио је патријарх, додајући да кроз хришћанско васпитање они могу постати не само добри грађани земаљске отаџбине већ и грађани небеске отаџбине, односно светитељи Цркве.

Као примјер навео је осам светитеља из породице Светог Василија Великог.

Патријарх Данило говорио је и о младости као времену у којем Бог у човјека посебно усађује жељу за идеалом, светом љубављу и вјечним животом. Као примјер навео је богатог младића из Јеванђеља, који је схватио да потпуна срећа не произлази из пролазних материјалних добара, већ из вјечне љубави Божије.

Подсјетио је да је Христос благосиљао дјецу и да су сва три васкрсења из мртвих која је учинио током свог земаљског живота била васкрсења младих људи – сина удовице из Наина, Јаирове кћери и Лазара из Витаније.

„Христос их је васкрсао из милостиве љубави према њиховим породицама, али и зато што је хтио да покаже да је младост симбол љепоте вјечног живота у Царству небеском“, рекао је патријарх.

Он је подсјетио и да су многи Христови ученици били млади, као и неки од ученика и духовних синова Светог апостола Павла – Тихик, Трофим, Терције, Тимотеј и Тит. Тимотеј и Тит постали су епископи, у Ефесу и на Криту.

Цитирајући Светог апостола Павла, који је свом ученику Тимотеју поручио да нико не презире његову младост, патријарх је позвао младе да својим ријечима, животом, љубављу, вјером и чистотом буду примјер другима.

Навео је и ријечи Светог апостола и јеванђелисте Јована упућене младима да су снажни, да ријеч Божија пребива у њима и да су побиједили лукавога, подсјећајући да „свијет пролази и похота његова, а онај који твори вољу Божију остаје довијека“.

Говорећи о животу младих у Цркви данас, патријарх Данило истакао је да се Христова љубав према њима пројављује и кроз њихово учешће у литургијском животу Цркве. На тај начин млади примају смирену и свету љубав Пресвете Тројице и преносе је у породични, црквени и друштвени живот.

„Млади православни хришћанин је благослов за своју породицу, примјер другим младима и мисионар у животу Цркве“, поручио је патријарх.

Посебно је нагласио да бити млад у Цркви значи имати жељу и храброст да се свједоче вјечне хришћанске вриједности у свијету који је привучен пролазним узорима и вриједностима.

„Млади православни хришћанин који воли Бога и ближње открива и свједочи да Христос распети и васкрсли дарује људима своју смирену и милостиву љубав, која ослобађа од себичности и доноси мир и радост у породици, пријатељству и заједници“, истакао је патријарх Данило.

Према његовим ријечима, Румунска православна Црква посебну пажњу посвећује хришћанском васпитању дјеце и младих и развија бројне програме и пројекте на локалном и националном нивоу, као и међународне сусрете православне омладине.

Такви сусрети помажу младима да схвате да Црква није само институција, већ „велика породица љубави Пресвете Тројице према људима“ и жива заједница у којој је сваки њен члан позван да своје дарове стави у службу ближњих и читаве заједнице.

Поздрављајући учеснике, патријарх Данило пожелио им је добродошлицу у Букурешт, подсјећајући на симболично значење имена главног града Румуније као „града радости“.

Посебно је истакао да су млади дочекани са великом радошћу у Саборном храму у Букурешту, гдје их окружују мноштво светитеља представљених у византијским мозаицима, као и епископи, свештеници, ђакони и млади Румунске православне Цркве.

„Желимо да заједно његујете молитву, дијалог и пријатељство и тако јачате братску православну заједницу међу народима“, поручио је патријарх Данило.

Он је на крају упутио молитву Господу Исусу Христу да благослови све учеснике Међународног сусрета православне омладине.

Патријарх румунски Данило

https://mitropolija.com/2026/09/02/patrijarh-rumunski-danilo-biti-mlad-u-crkvi-znaci-imati-zelju-i-hrabrost-da-svjedocimo-vjecne-hriscanske-vrijednosti/

Васса беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени беху мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.

**

Света мученица Васса живљаше у време цара Максимијана у граду Едеси. Удавши се за неког идолског жреца, по имену Валерија, она роди три сина: Теогнија, Агапија и Писта, и васпита их у хришћанској побожности, пошто беше хришћанка, од родитеља својих научена светој вери у Христа. А када је сам муж њен оптужи због њене вере у Христа, она предстаде судији и изјави да је хришћанка. Због тога она би бачена у тамницу заједно са децом својом.Потом света Васса би изведена на судиште, и на њене очи бише мучени синови њени: најпре Теогније би обешен и струган; затим други син њен Агапије би бијен, и кожу са главе одраше му до груди, али он ћуташе и не проговори ни речи: онда трећи син њен би стављен на разне муке. А мајка, гледајући страдања своје деце, сокољаше их и молитвено саветоваше да јуначки истрају у подвизима. И сва три ова дечака јуначки подневши муке за Христа бише заједно посечени мачем.Мати њихова света Васса обрадова се што испред себе посла Христу мила чеда своја; па поново би затворена у тамницу. У тамници она би морена глађу, али добијаше храну од анђела, те се поткрепи за још већа страдања. Затим по наређењу мучитеља она би одведена у Македонију и тамо приморавана на погано жртвоприношење, али се она не покори мучитељима. Стога она би бачена прво у воду, затим у огањ; после тога је камењем бише; али усред свих тих мучења она остајаше неповређена. А када је одведоше у идолиште, она дохвати идола Зевсовог, па га тресну о земљу и разби. Потом света Васса би бачена зверовима да је поједу, али је они не дирнуше. Онда је мучитељи бацише у море, тридесет потркалишта далеко од обале. И видеше сви који гледаху на светитељку издалека, како три светла човека, који сијаху јаче од сунца, уведоше светитељку у лађу и посадише на престо. Осам дана након тога света Васса се јави војницима на острву званом Хелеспонт. Дознавши за то, игемон македонски, по имену Филип, написа у Кизик управитељу Хелеспонтске области, да ухвати мученицу. Овај ухвативши светитељку присиљаваше је на идолско жртвоприношење. Али видевши да мученица никако неће да то учини, он нареди те јој везаше руке наопако, па јој свирепим батинама све удове поломише, и најзад јој чесну главу одсекоше. Тако света мученица Васса предаде своју свету душу у руке Христу Богу, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

Има томе тачно 130 година, када се 3. септембра (21. августа по старом календару) 1903. године у руском манастиру Светога Пантелејмона на Светој Гори десио, неприметан за свет, један догађај.

Тог дана, братија је последњи пут имала намеру да на манастирским вратима подели милостињу убогим монасима-сиромасима-келиотима (путницима по Светој Гори који немају „одређено место за живот“), ходочасницима и странцима – пошто су манастирске залихе ионако биле на измаку. Могуће да је овоме допринела лоша ситуација у Русији, услед које је све мање прилога пристизало манастиру.

Такође је из Светог Кинота (светогорске владе) дошло обавештење да више не деле милостињу, јер је неефикасно. У образложењу је стајало да се такви монаси стално враћају, лутајући од манастира до манастира, здрави и млади, али склони да живе на туђ рачун, уместо да се труде и извршавају послушања..

Као што ћемо видети, живот светогорских бескућника и угрожених, драматично се изменила под утицајем једне фотографије.

Одређен је монах Гаврило који је требао да фотографише последњи овакав догађај, дељење милостиње сиромашним келиотима. Светогорски старци су се окупили на заједничко фотографисање, после донетог већања. Међутим, видео је међу окупљеним монасима једну Жену, која се необично кретала међу светогорским старцима. Када је развио негатив он је, на његово велико изненађење, видео на црно-белој фотографији фигуру сиромашно одевене Жене, која је покорно примала благословени комад хлеба, окружену сјајем.

Новост се брзо пронела манастиром и сазнало се да је један пустињак такође неколико пута видео код манастирских врата великолепну Жену. Оци су закључили да је то Пресвета Дјева Марија и да је током овог јављања – тужна, да је против такве одлуке коју је донео Сабор стараца – па су одлучили да наставе са давањем милостиње сиромашним келиотима.

Закључило се да када Богородица остави видљиви знак свог присуства – то је знак за неку поруку: упозорење, укор, милост.

Дан у коме се јавила Света Дјева одређен је за датум њеног прослављења, а то је 3. септембар по новом, односно 21. август по старом календару.

Чуда

Дакле, септембра 3/21. августа 1903. г. догодило се указање Пресвете Богородице у манастиру Свети Пантелејмон. Фотографија је направљена тог дана, а архив светогорског манастира Свети Пантелејмон ју је у јавност изнео тек 1997. г. Увеличана фотографија коју је направио монах Гаврило данас стоји увеличана на зиду манастира Пантелејмон, а на месту појављивања Мајке Божије појавио се извор где су забележени случајеви излечења болесних који су пили воду са тог извора.

Из те приче изродио се и нови чудесни приказ Богородице. Међутим, негатив фотографије је изгубљен, а након бројних непријатних догађаја (укључујући и пожаре) који су били истраживани у манастирском кругу током двадесетог века, није било више наде да ће он бити пронађен.

Почетком 2015. г. негатив је пронађен у току спремања манастирских архива. Садашњи игуман манастира (2015. године) Светог Пантелејмона, схиархимандрит Јеремија (Алехин) оценио је догађај као пројављивање милости Пресвете Владичице, указујући на то да је Игуманија Атонска благонаклона према монаштву и прихвата све могуће чинове одрицања његових досадашњих монаха.

Данас је на месту чудесног јављања Свете Дјеве подигнута капела Њој у част.

Изображење

Пречиста понизно прима положени, на Њене руке, комад хлеба, као да је једна од сиромашних и угрожених. У тој ситуацији Она, свим Својим понашањем буквално реализује јеванђењске речи: „кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40). Својим уласком у ту свакодневну ситуацију Пресвета показује Своју силу, добијену од Сина Божијег – силу да загрли срцем сву васељену.

Подвижници овако објашњавају: што се човек више усавршава у чињењу добрих дела, идући ка Крсту, тиме се више приближава христоподобном послушању – максималном сједињењу са Богом (вертикално) и ближњима (хоризонтално).

Мајка Божија је у томе достигла савршенство, препуштено једино истинској и апсолутној љубави Самог Бога. За Њу је сваки човек – ближњи.

Овде видимо два приказа Свете Дјеве, први, на коме је приказана како стоји међу монасима, који се припремају за сликање. Фигура је у ризи, у потпуности затамњена, са јасним обрисом женске фигуре, у стојећем положају, лицем окренута од монаха; док у подножју Њених ногу јасно видимо одблесак сијања, не од овога света. То окретање лица Њеног од монаха, можемо тумачити као Њено неодобравање одлука – коју су донели на састанку који је претходио. Свакако са Њеним благовољењем, приказ је материјализован и нама дат, на поуку и уразумљење.

На другом Њеном приказу, на икони која је овом приликом осликана, видимо Свету Дјеву у стојећем положају, приказаној у целој фигури. Одежда је у потпуности у карактеристичној плавој боји; горња хаљина, доња као и мафорион су оивичени златним порубима. На раменима и Часној глави извезена је по једна звезда – који представљају сиболе непорочне чистоте Њене. Око Свете Главе Њене је ореол а читава фигура исијава светлошћу. У левој руци носи комад хлеба – као израз Њене воље, коју је наменила сиромашним келиотима. Тиме нам својим указањем, слободно можемо рећи, говори, да није сагласна са одлуком Сабора стараца, која је непосредно пре тога на састанку о келиотима, донета.

Њено јављање за век, тако остаје као поука свима – да и у тренуцима нашег немања и недостатка, не заборавимо оне, који имају мање од нас.

Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Свети Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а потом виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се свети Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излажаше из воде, спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунице. Прославивши Бога, кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога, људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „Кад своје остависмо, како туђе да примамо?” И проповедаше свети Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокојио се у Господу у граду Вириту Финикијском.

**

Свети апостол Тадеј бејаше из града Едесе, по народности Јеврејин, и савршено знађаше Свето Писмо Старога Завета. У дане светог Јована Крститеља он оде у Јерусалим, и чувши његову проповед и видевши његово ангелско живљење удиви се, и прими крштење од њега.Ускоро после тога он виде Господа нашег Исуса Христа који у телу борављаше међу људима; и чувши Његову проповед, и својим очима видевши чудеса која Господ чињаше, он оде за Њим, и Господ га прикључи лику Седамдесеторице апостола, о којима је речено у Еванђељу: Изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам ићи (Лк. 10, 1). Шаљући ову седамдесеторицу апостола, међу којима и светог Тадеја, на проповед Еванђеља, Господ им рече: Жетва је велика а посленика мало; него се молите Господару од жетве, да изведе посленике на жетву своју. Идите; ето ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Не носите ни торбе ни обуће, и никога не поздрављајте на путу. У коју год кућу уђете најпре говорите: мир кући овој. И ако буде онде син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће с к вама. А у оној кући будите, и једите и пијте што у њих има; јер је посленик достојан своје плате; не прелазите из куће у кућу. И у који год град дођете и приме вас, једите што се донесе пред вас. И исцељујте болеснике који су у њему, и говорите им: приближи се к вама царство Божије. А у који град дођете и не приме вас, изишавши на улице његове реците: И прах који је од града вашег прионуо за нас, отресамо вам. Али ово знајте, да се приближило к вама царство Божије... Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао (Лк. 10, 2-11.16).Седамдесеторица апостола одоше с великом радошћу на проповед Еванђеља, и проповедаху реч Божију, чинећи чудеса. Потом се вратише ка Господу радосни, и обавестише Га да им се и ђаволи покоравају у име Његово (ср. Лк. 10, 17).Када се после добровољног страдања, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли разиђоше по целој васељени ради проповеди Еванђеља, свети апостол Тадеј би послан Господом у град Едесу. Јер Господ Христос још пре добровољног страдања Свог беше обећао едеском кнезу Авгару, шаљући му на убрусу нерукотворну икону лица Свог, да ће му по вазнесењу Свом послати једног од својих ученика, који ће га потпуно исцелити од његове болести и дати живот вечни њему и његовима.Када свети апостол Тадеј дође у град Едесу, он се не јави одмах кнезу, него најпре уђе у кућу једног познаника свог, Јеврејина Товије; и станујући код њега свети Тадеј стаде силом Христовом творити разна исцељења, исцељујући све могуће болести полагањем руку и призивањем имена Господња. Вест о светом Тадеју брзо се разнесе по целом граду, и житељи града стадоше доносити к њему своје болеснике, и видећи како их апостол Христов брзо исцељује, дивљаху се веома. А након извесног времена би обавештен кнез Авгар, да неки човек, који је дошао из Јерусалима, чини многа чудес а именом Христовим. И Авгар се одмах опомену обећања Христова, да ће му послати једнога од својих ученика, и помисли у себи: да није дошао онај кога ми Господ обећа послати? - И нареди те позваше Товију, и он му рече: Чујем да се у твојој кући налази неки човек из Јерусалима, који именом Исусовим исцељује болести. - Товија одговори: Заиста, господару, гост мој чини многа чудеса именом Исусовим. - Кнез му онда рече: Доведи га к мени. - Товија оде к светом Тадеју и рече му: Позвао ме је кнез овога града и наредио ми да те водим к њему, да га исцелиш од болести, од које пати. - Свети Тадеј одговори: Стварно сам послан к њему.Сутрадан изјутра они оба одоше кнезу, код кога се већ беху скупили све велможе и бојари. Када свети апостол Тадеј са Товијом улажаше на врата кнежеве палате, кнез погледа у њега и виде где његово апостолско лице сија неком необичном светлошћу. Авгара спопаде ужас, и он брзо устаде са свога места и покдони се до земље Христовом апостолу. Међутим сви се присутни веома зачудише, видећи где се кнез клања простоме човеку, јер не беху приметили необичну светлост која излажаше из лица апостола Христова. И кнез упита светог Тадеја: Јеси ли ти ученик Господа Исуса Христа, Сина Божија, који ми писмом обећа послати једног од својих ученика, да ме потпуно исцели од моје болести и дарује мени и свима мојима живот вечни? - Апостол Христов одговори: Зато што си велику наду положио на Господа мог Исуса Христа, ја сам и послан од Њега к теби. И ако се вера твоја у Њега увећа још више, онда ће ти се по вери твојој испунити све што желиш. - Авгар одговори: Ја толико веровах у Господа Исуса, да сам хтео скупити војску и ударити на Јевреје који Га распеше, да би им одмаздио за њихово неваљалство и потпуно их истребио; али ми забрани римска власт под којом се налазимо. - На то свети Тадеј рече: Господ и Бог наш Исус Христос није требао људске помоћи у време Свога страдања од завидљивих и неваљалих Јевреја; јер је могао, да је хтео, извести легионе анђела; али, испуњујући вољу Оца, Господ наш пострада за спасење целога евета. А испунивши вољу Оца Свога, Он узиђе к Њему на небо са славом и седе с десне стране Њега. И Господу нашем није потребно да се ко свети за Њега непријатељима Његовим, јер сам има власт над свима; и Он ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим.Свети апостол Тадеј говораше много о Христу Богу Авгару и свима што беху с њим, и привевши га у савршену веру у Господа, он га крсти. И доби Авгар у светом крштењу исцељење и оног остатка губе што му по првом исцељењу беше остала на лицу, јер спочетка он имађаше губу по целоме телу. Када њему би донесено писмо Христово и нерукотворна слика пресветог лица Христовог, тада Авгар по први пут би исцељен: тело му се очисти од губе, само му, по промислу Божјем, остаде мало губе на лицу до доласка светог апостола. А друго, потпуно исцељење не само тела него и душе, догоди се после доласка апостола Тадеја у светом крштењу: јер кнез Авгар изиђе из свете купељи потпуно читав и здрав. И крсти се не само кнез Авгар него и сав дом његов, и сви који видеше чудеса апостолова, а исто тако и они које свети апостол исцели од болести њихових. Затим свети апостол Тадеј нареди кнезу да сазове све грађане, да сви чују реч Божију.Сутрадан ујутро сабра се сав народ. Апостол Христов, ставши на узвишеном месту, стаде благовестити свима о једином истинитом Богу, који је свемоћном силом Својом створио небо и земљу, и све видљиво и невидљиво; свети апостол благовести им о томе како Син Божји сиђе с неба на земљу, оваплотивши се на неисказан начин ради спасења рода људског, како Он добровољно пострада, васкрсе, узнесе се на небо, и уготови за добре вечну награду, а за зле - бесконачне муке у паклу. Благовести свети апостол подробно и о свима осталим тајнама нашега спасења.Чувши апостолове речи и видевши чудеса његова, сав народ верова у Христа Господа: јер сви видеше исцељеног кнеза и многе друге који раније паћаху од разних болести, и стадоше славити Христа Бога и просити крштење. И тако се град Едеса просвети вером Христовом и светим крштењем. Потом се подигоше цркве, и бише постављени презвитери рукоположењем од апостола.Кнез Авгар силно жељаше да се на неки начин одужи светом апостолу за своје исцељење, па му понуди много злата; али свети апостол не прими ништа, рекавши: Кад своје остависмо, како туђе да примамо?Пошто свети апостол Тадеј утврди у Едеси свету веру и побожност, и све добро уреди, он оде у Месопотамију. Тамо он просвети многе, обративши их ка Христу, и подиже цркве. Свети апостол прохођаше и многе сиријске градове, свуда се трудећи у проповедању Еванђеља Христова. Потом дође у финикијски град Вирит (Бејрут); и ту проповедавши име Христово и крстивши многе, свети апостол Тадеј заспа у Господу.

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Међу верницима се у последње време шири став да пост није обавезан нити представља дужност. Сходно томе, верник може да га занемари или да пости када и како жели.

Пост је неопходна и обавезујућа врлина. Ако су заповести Господње у Његовом Светом Јеванђељу обавезујуће, онда је и пост неопходан и обавезујући. Сам Господ је од нас тражио да постимо: „А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17, 21; Мк 9, 29); „А кад постите, не будите суморни као лицемери“ (Мт 6, 16); „Тада постивши и помоливши се Богу, положише руке на њих“ (Дап 13, 3). Најјаснији пример верницима јесте сам Исус и Његов пост. Он је постио четрдесет дана. Ако је постио Он, Који је без греха, колико је тек нама, људима, потребан пост, нарочито када знамо да се Он оваплотио и живео међу нама како би нам показао путеве спасења који су нам потребни, да бисмо подражавали оно што је Он чинио?

Приврженост верних хришћана учењу и усмерењу Цркве проистиче из наше оданости и припадности њој, а самим тим и из тежње да остваримо свој хришћански циљ, заједно са својом браћом у црквеној породици. Насупрот томе, бирање према личном расположењу и склоностима извор је самоугађања, које спречава ослобађање од земаљских окова, јер је повезано са расположењем којим управљају страсти. Тако човек постаје неспособан да свој живот уздигне ка његовом главном циљу. То је уједно и начин да се човек одвоји од јединства заједнице.

Током историје Црква, која је живо Тело Христово, опитно је спознала значај поста. Она је установила његову структуру, поредак, облик и трајање на основу искуства освећења које је прати у присуству Духа Светога, Који у њој дејствује у свако време.

Ово разматрање доводи нас до питања места и улоге поста на путу спасења човека и заједнице. Према православном схватању, пост није циљ сам по себи, као што то нису ни молитва ни друге врлине, већ неопходно средство за достизање главног и великог циља — нашег сједињења са Богом и живота у све већој близини Његовој — онога што је Свети Серафим Саровски назвао „стицањем Духа Светога“. Свети Серафим о томе каже: „Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању Светога Духа Божијег. А пост, бдење, молитва, милостиња и свако добро дело учињено Христа ради само су средства за стицање Светога Духа Божијег.“

Будући да је пост средство за достизање крајњег циља, у његовој примени може постојати извесна прилагодљивост. Црква у том погледу захтева лично руковођење духовног оца, управо из бриге да верника заштити од самоугађања и немара — двеју слабости у које људи веома лако падају, нарочито у наше време.

Када позивамо пријатеље, не постављамо им трпезу као за болеснике, него као за здраве људе. Постављамо богату трпезу са разноврсном храном, а сваки гост бира оно што одговара његовом здравственом стању. Тако се и пост, онако како га је Црква установила, захтева од сваког верника. Онај, пак, коме здравље, околности или животна ситуација не дозвољавају да пости онако како је Црква одредила, тражи руковођење духовног оца како би добио оно што је за њега лично корисно. Он треба тога да се придржава — тог руковођења које је дато управо њему — а не да га шири као опште правило. Тако треба да поступа све док не дође у стање у којем ће моћи у потпуности да следи пост.

Аскетизам у Православној цркви има један неизоставни циљ, а то је ослобођење. Стога пост није уздржавање од хране зато што је презиремо, нити ради мучења тела или умртвљивања чула укуса. Он је практично вежбање душе и тела како би се ослободили сваке везаности која нас може држати прикованим за земљу. Можда следеће речи оца Александра Јељчанинова (+1935) најбоље показују практичну корист поста. Он каже: „Пост ремети и нарушава физиолошку лагодност, тако да човек постаје пријемчивији за духовни свет и лакше прима оно што из њега долази.“

Ево неких видова прилагодљивости у начину живљења поста у Православној цркви:

Опште правило поста гласи да пост постаје строжи што је празник значајнији. Зато се пасхални пост назива Великим постом, током којег се уздржавамо од хране и пића до поднева, поред уздржавања од намирница животињског порекла током читавог поста. Божићни пост, пак, нагласак ставља на уздржавање од одређених врста хране, а не на потпуно уздржавање од сваке хране током одређених периода.

Током Великог поста уздржавамо се од рибе, док се током Божићног поста од ње не уздржавамо, осим у последње две недеље пред празник.

У земљама Блиског истока, где је поврће доступно и током зиме, током Великог поста уздржавамо се од рибе, док је у хладним северним земљама, попут Русије и скандинавских земаља, дозвољено јести рибу. У нашим земљама у приобалним крајевима дозвољено је јести шкољке, као и лигње и хоботнице, због њихове доступности и некадашње ниске цене.

Такође је дозвољено јести рибу на неке велике празнике, као што су Благовести и Цвети, који падају у време овог светог периода. Онима који се уздржавају од уља дозвољена је његова употреба, као и употреба вина, суботом и недељом током Великог поста, као и на празнике великих помесних светитеља (в. Часослов).

Ове одредбе у правилима поста показују да је пост средство којим се, с једне стране, доживљава радост ослобађања од сваке пожуде која господари човеком, а с друге стране радост коришћења земаљских добара са благодарношћу и захвалношћу. А ко чита молитве великопосних богослужења из светог Триода, увидеће колико се у њима често понављају речи које говоре о радости, весељу и духовној наслади.

Приступимо, дакле, посту у овом духу, како би он постао истинско уздизање, а не само дијета.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Братство Храма св. Марка на Ташмајдану позива верни народ у четвртак 3. септембра 2026. године, на дан обретења моштију св. Нектарија егинског, на свету Литургију од 8 часова и акатист овом великом Божијем угоднику 20. века од 18 сати. Верном народу ће тога дана на поклоњење и целивање бити изнете мошти св. Нектарија које се чувају у цркви св. Марка.

Извор: Радио "Слово љубве"

Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла.
Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња.
Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења – чак и од пре рођења – па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је – и без Своје личне потребе – често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс 34, 1).
Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, – приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.
Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, – стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.
А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише?
И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.
Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија.
А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину – тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости:

А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе – а не Христа – сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. – Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је – и отиде. Кад дође господар – то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.

Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије – ако су праведне – присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:

Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су – према Светом Луки – да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! – Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици – или виноградари – у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.

Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их – и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим – осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди.

Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу „трули“! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.  

Свети Николај Охридски и Жички

https://vjeronauka.net/2026/08/30/13-nedjelja-po-duhovima/

Ономастика, наука о личним именима, открива да су српска женска имена кроз историју имала изузетно снажну симболику и јасно дефинисану улогу

Имена која су вековима одзвањала српским огњиштима данас у црквеним књигама и архивима звуче попут заборављене поезије. Док у савременим крштеницама већ деценијама доминирају кратке, међународне форме, стара женска имена у Србији нису била само питање естетике. Она су представљала заштитну амалију, породични завет или директан одраз природе и друштвених околности у којима су наше преткиње живеле.
Заштитна имена против злих сила

У вековима када је стопа смртности деце била висока, име је имало магијску функцију. Родитељи су веровали да одређени гласови и значења могу одвратити болест и уплашити зле духове. Стана, Станија, Станка, Станица ова имена давала су се с надом да ће се „заставити” умирање деце у кући, или пак рађање женске деце када се прижељкивао наследник. Имена као што су Вукана, Вучица сачињена су са циљем да детету подаре снагу и отпорност звери. Зага, Загања, стара имена означавала су ону која је „сакривена” или заштићена од урока.

Племићки сјај и српски грађански сталеж

Средњовековна Србија познавала је звучна и сложена владарска имена која су се касније прелила и у народну традицију. Жењењем српских владара са визајтијским и француским принцезама, али и трговачким везама са Дубровником, у народни речник улазе именици богате звучности. Војислава, Бранислава, Грдане била су стара словенска имена српског племства. Полексија, Крсманија, Иконија имена која су крајем 19. и почетком 20. века била симбол формирања српске грађанске класе, а Чедомила, Грозда, Пауна су имена дубоко укорењена у народној лирици, где се кроз име истицала лепота или омиљеност детета у породици.

Данас се поједина стара имена враћају у моду кроз процес обнове националног идентитета, али већина аутентичних народних имена остаје сачувана само у старим родословима и на надгробним споменицима наших предака.
 

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579737/istorija/kako-su-se-nekada-zvale-srpkinje