Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Међу верницима се у последње време шири став да пост није обавезан нити представља дужност. Сходно томе, верник може да га занемари или да пости када и како жели.

Пост је неопходна и обавезујућа врлина. Ако су заповести Господње у Његовом Светом Јеванђељу обавезујуће, онда је и пост неопходан и обавезујући. Сам Господ је од нас тражио да постимо: „А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17, 21; Мк 9, 29); „А кад постите, не будите суморни као лицемери“ (Мт 6, 16); „Тада постивши и помоливши се Богу, положише руке на њих“ (Дап 13, 3). Најјаснији пример верницима јесте сам Исус и Његов пост. Он је постио четрдесет дана. Ако је постио Он, Који је без греха, колико је тек нама, људима, потребан пост, нарочито када знамо да се Он оваплотио и живео међу нама како би нам показао путеве спасења који су нам потребни, да бисмо подражавали оно што је Он чинио?

Приврженост верних хришћана учењу и усмерењу Цркве проистиче из наше оданости и припадности њој, а самим тим и из тежње да остваримо свој хришћански циљ, заједно са својом браћом у црквеној породици. Насупрот томе, бирање према личном расположењу и склоностима извор је самоугађања, које спречава ослобађање од земаљских окова, јер је повезано са расположењем којим управљају страсти. Тако човек постаје неспособан да свој живот уздигне ка његовом главном циљу. То је уједно и начин да се човек одвоји од јединства заједнице.

Током историје Црква, која је живо Тело Христово, опитно је спознала значај поста. Она је установила његову структуру, поредак, облик и трајање на основу искуства освећења које је прати у присуству Духа Светога, Који у њој дејствује у свако време.

Ово разматрање доводи нас до питања места и улоге поста на путу спасења човека и заједнице. Према православном схватању, пост није циљ сам по себи, као што то нису ни молитва ни друге врлине, већ неопходно средство за достизање главног и великог циља — нашег сједињења са Богом и живота у све већој близини Његовој — онога што је Свети Серафим Саровски назвао „стицањем Духа Светога“. Свети Серафим о томе каже: „Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању Светога Духа Божијег. А пост, бдење, молитва, милостиња и свако добро дело учињено Христа ради само су средства за стицање Светога Духа Божијег.“

Будући да је пост средство за достизање крајњег циља, у његовој примени може постојати извесна прилагодљивост. Црква у том погледу захтева лично руковођење духовног оца, управо из бриге да верника заштити од самоугађања и немара — двеју слабости у које људи веома лако падају, нарочито у наше време.

Када позивамо пријатеље, не постављамо им трпезу као за болеснике, него као за здраве људе. Постављамо богату трпезу са разноврсном храном, а сваки гост бира оно што одговара његовом здравственом стању. Тако се и пост, онако како га је Црква установила, захтева од сваког верника. Онај, пак, коме здравље, околности или животна ситуација не дозвољавају да пости онако како је Црква одредила, тражи руковођење духовног оца како би добио оно што је за њега лично корисно. Он треба тога да се придржава — тог руковођења које је дато управо њему — а не да га шири као опште правило. Тако треба да поступа све док не дође у стање у којем ће моћи у потпуности да следи пост.

Аскетизам у Православној цркви има један неизоставни циљ, а то је ослобођење. Стога пост није уздржавање од хране зато што је презиремо, нити ради мучења тела или умртвљивања чула укуса. Он је практично вежбање душе и тела како би се ослободили сваке везаности која нас може држати прикованим за земљу. Можда следеће речи оца Александра Јељчанинова (+1935) најбоље показују практичну корист поста. Он каже: „Пост ремети и нарушава физиолошку лагодност, тако да човек постаје пријемчивији за духовни свет и лакше прима оно што из њега долази.“

Ево неких видова прилагодљивости у начину живљења поста у Православној цркви:

Опште правило поста гласи да пост постаје строжи што је празник значајнији. Зато се пасхални пост назива Великим постом, током којег се уздржавамо од хране и пића до поднева, поред уздржавања од намирница животињског порекла током читавог поста. Божићни пост, пак, нагласак ставља на уздржавање од одређених врста хране, а не на потпуно уздржавање од сваке хране током одређених периода.

Током Великог поста уздржавамо се од рибе, док се током Божићног поста од ње не уздржавамо, осим у последње две недеље пред празник.

У земљама Блиског истока, где је поврће доступно и током зиме, током Великог поста уздржавамо се од рибе, док је у хладним северним земљама, попут Русије и скандинавских земаља, дозвољено јести рибу. У нашим земљама у приобалним крајевима дозвољено је јести шкољке, као и лигње и хоботнице, због њихове доступности и некадашње ниске цене.

Такође је дозвољено јести рибу на неке велике празнике, као што су Благовести и Цвети, који падају у време овог светог периода. Онима који се уздржавају од уља дозвољена је његова употреба, као и употреба вина, суботом и недељом током Великог поста, као и на празнике великих помесних светитеља (в. Часослов).

Ове одредбе у правилима поста показују да је пост средство којим се, с једне стране, доживљава радост ослобађања од сваке пожуде која господари човеком, а с друге стране радост коришћења земаљских добара са благодарношћу и захвалношћу. А ко чита молитве великопосних богослужења из светог Триода, увидеће колико се у њима често понављају речи које говоре о радости, весељу и духовној наслади.

Приступимо, дакле, посту у овом духу, како би он постао истинско уздизање, а не само дијета.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Братство Храма св. Марка на Ташмајдану позива верни народ у четвртак 3. септембра 2026. године, на дан обретења моштију св. Нектарија егинског, на свету Литургију од 8 часова и акатист овом великом Божијем угоднику 20. века од 18 сати. Верном народу ће тога дана на поклоњење и целивање бити изнете мошти св. Нектарија које се чувају у цркви св. Марка.

Извор: Радио "Слово љубве"

Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла.
Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња.
Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења – чак и од пре рођења – па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је – и без Своје личне потребе – често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс 34, 1).
Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, – приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.
Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, – стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.
А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише?
И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.
Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија.
А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину – тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости:

А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе – а не Христа – сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. – Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је – и отиде. Кад дође господар – то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.

Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије – ако су праведне – присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:

Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су – према Светом Луки – да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! – Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици – или виноградари – у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.

Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их – и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим – осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди.

Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу „трули“! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.  

Свети Николај Охридски и Жички

https://vjeronauka.net/2026/08/30/13-nedjelja-po-duhovima/

Ономастика, наука о личним именима, открива да су српска женска имена кроз историју имала изузетно снажну симболику и јасно дефинисану улогу

Имена која су вековима одзвањала српским огњиштима данас у црквеним књигама и архивима звуче попут заборављене поезије. Док у савременим крштеницама већ деценијама доминирају кратке, међународне форме, стара женска имена у Србији нису била само питање естетике. Она су представљала заштитну амалију, породични завет или директан одраз природе и друштвених околности у којима су наше преткиње живеле.
Заштитна имена против злих сила

У вековима када је стопа смртности деце била висока, име је имало магијску функцију. Родитељи су веровали да одређени гласови и значења могу одвратити болест и уплашити зле духове. Стана, Станија, Станка, Станица ова имена давала су се с надом да ће се „заставити” умирање деце у кући, или пак рађање женске деце када се прижељкивао наследник. Имена као што су Вукана, Вучица сачињена су са циљем да детету подаре снагу и отпорност звери. Зага, Загања, стара имена означавала су ону која је „сакривена” или заштићена од урока.

Племићки сјај и српски грађански сталеж

Средњовековна Србија познавала је звучна и сложена владарска имена која су се касније прелила и у народну традицију. Жењењем српских владара са визајтијским и француским принцезама, али и трговачким везама са Дубровником, у народни речник улазе именици богате звучности. Војислава, Бранислава, Грдане била су стара словенска имена српског племства. Полексија, Крсманија, Иконија имена која су крајем 19. и почетком 20. века била симбол формирања српске грађанске класе, а Чедомила, Грозда, Пауна су имена дубоко укорењена у народној лирици, где се кроз име истицала лепота или омиљеност детета у породици.

Данас се поједина стара имена враћају у моду кроз процес обнове националног идентитета, али већина аутентичних народних имена остаје сачувана само у старим родословима и на надгробним споменицима наших предака.
 

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579737/istorija/kako-su-se-nekada-zvale-srpkinje

Беше официр – трибун – у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римској царевини, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу – стратилата. Потајни хришћанин, ма да још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд. Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, 2593 на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега.

Тропар (глас 5): Оставивши славу земаљског достојанства, небеско Царство си наследио: Капљама крви, као величанственим драгим камењем, неувенљиве венце си украсио, и ка Христу си привео сабор мученика. Са збором анђелским у безвечерњој светлости, незалазно Сунце, Господа Христа, си пронашао, Свети Андреје Стратилате: Њега стално моли, са онима који пострадаше са тобом, да спасе душе наше.

Захваљујем Богу своме сваки пут када вас се сетим, свагда у свакој молитви својој за све вас, молећи се са радошћу, уверен у ово, да ће Онај који је започео добро дело у вама довршити га до дана доласка Исуса Христа. Као што и треба да мислим на све вас, јер вас имам у срцу своме у оковима својим, у одбрани и утврђивању јеванђеља, све вас као причаснике у благодати мојој.

Сведочим да вас све волим љубављу Исуса Христа; и молим се да ваша љубав још више и више расте у знању и сваком расуђивању, да бисте искусили шта је одлично и били чисти и беспрекорни до дана Христовог, пуни плодова праведности који долазе кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију (Фил. 1:3-4, 6-11).

Тешки дани се надвијају, облаци се скупљају... Долазе искушења, када ће свако од нас морати да покаже снагу свог поверења, снагу своје љубави према Богу и снагу своје вере у Господа нашег Исуса Христа. Клевете, лажи, прекори, осуде, досада, очајање, искушења света - све ће вас срести. Кад бисте били од света, свет би своје љубио; али пошто нисте од света, него сам вас ја изабрао од света, зато вас свет мрзи (Јован 15:19). О, кад би само свако од нас могао чврсто да издржи у овим данима искушења и суда!

Каква ће ми радост бити знати да ова искушења служе јачању и прочишћењу, а не паду и отпадништву. Немам веће радости него да чујем да моја деца ходе у истини (3.Јованова 4).

Молим вас и преклињем вас свом снагом љубави своје. Зато, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било речју или посланицом нашом (2. Солуњанима 2:15). Ово је моја радост: будите слични, имајте исту љубав, будите једног духа и једног ума. Ништа не чините из сопствене жеље или из умишљености, него у смирењу нека сваки сматра другог вишим од свога (Филипљанима 2:2-3).

Подносите једни друге и опраштајте једни другима ако ко има притужбу на кога; као што је Христос опростио вама, тако и ви (Кол. 3:13).

Угледајте се, дакле, на Бога као љубљена деца и живите у љубави, као што је и Христос заволео нас и предао себе за нас као принос и жртву Богу на мирис благоухања. А блуд, или икаква нечистота, или похлепа нека се и не помиње међу вама, као што приличи светима (Еф. 5:1-3).

Само нека ваши животи буду достојни јеванђеља Христовог, да бих, било да дођем и видим вас, било да сам одсутан, чуо за вас да стојите чврсто у једном духу, једнодушно се борећи за веру јеванђеља, и да се ни у чему не бојите противника. То је за њих знак погибељи, а за вас спасења. А ово је од Бога (Фил. 1:27-28).

Пазите се посебно лажних пастира и лажних учитеља, који вам долазе у овчијој кожи, а изнутра су вуци прождрљиви. Јер сви траже своје интересе, а не интересе Исуса Христа (Фил. 2:21). Чувајте их се; могу вам много наудити, јер често искоришћавају чак и тајне Цркве за своје зле циљеве. Не заборавите усрдну, смирену и покајну молитву, јер зар Бог неће бранити своје изабранике који му вапију дан и ноћ, иако дуго трпи с њима? (Лука 18:7).

Али тајне покајања и причешћа можда неће морати да се уживају више од једном годишње. Зато, тражите истински православне пастире где год да се налазите, чак и у другим епархијама, и такво причешће ће вам бити жељени и радосни празник током целе године. У изузетним случајевима - као што је приближавање смрти - можете се обратити другима. Пазите да не дате воље злим осећањима у својој души. Али вама који чујете кажем: Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас проклињу и молите се за оне који вас злостављају. Блажени сте када вас људи омрзну, и када вас изопште и погрде, и одбаце име ваше као зло, Сина Човечијег ради (Лука 6:27-28, 22-23).

Без обзира колико нам тешке невоље могу изгледати, запамтите да су све оне послате вољом нашег небеског Оца за нашу корист и духовно образовање.

Зато никоме не враћајте зло за зло, него чините оно што је часно пред свим људима. Ако је могуће, колико до вас зависи, живите у миру са свима. Не освећујте се сами, љубљени, него дајте места гневу Божијем. Јер је писано: „Моја је освета, ја ћу вратити“, говори Господ. Не враћајте зло за зло, ни увреду за увреду, него благосиљајте, знајући да сте на то позвани, да наследите благослов (Рим. 12:17-19; 1. Петр. 3:9). Не клоните духом. Господ никада неће послати прекомерна искушења, него ће са искушењем учинити и утеху, да бисмо их могли поднети. После ноћи увек долази јутро, после буре тишина, после зиме лето, после невоље радост. Заиста, заиста вам кажем: ви ћете плакати и туговати, а свет ће се радовати. Ви ћете туговати, али ће се ваша туга обратити у радост. Жена када се порађа, тугује јер је дошао њен час; али чим роди дете, више се не сећа туге, него радости што се дете родило на свет (Јован 16:20-21).

Што је дубља туга, то је радост светлија; што је веће зло, то је часнија борба против њега и то је венац блиставији. Молите се без престанка. За све захваљујте, јер је то воља Божија у Христу Исусу за вас. И нека се цео ваш дух и душа и тело сачувају беспрекорно за долазак Господа нашег Исуса Христа. Веран је Онај који вас позива, који ће то и учинити. Браћо, молите се за нас. Благодат Господа нашег Исуса Христа нека буде с вама. Амин (1. Солуњанима 5:17-18, 23-25, 28).

Нека те Господ благослови и заштити од сваког зла под заштитом своје благодати. Испуни моју радост, јер ми је у оковима и патњи велика утеха и јачина знати да се нисам узалуд трудио.

Владика Василије, који те дубоко воли у Христу и непрестано се моли за тебе.

Свети Василије, епископ Кинешме, из књиге Разговори о Јеванђељу по Марку

Свакодневно примећујем да млади људи не траже, на основу духовних и озбиљних критеријума, особу са којом ће заједно наставити живот. Обично су критеријуми површни, или често преовладава логика: „Хајде да пробамо, па ако не буде ишло — развешћемо се.“

Дошло је до потпуног изједначавања и обезвређивања свега. Озбиљне изборе у свом животу смо потценили, а онда нам је за све крив Бог.

Нажалост, многе жене, гледајући како године пролазе и под притиском породичног окружења, кажу: „Удаћу се за тог и тог да бих постала мајка, а ако на крају не буде ишло — развешћу се.“

Нажалост, када ступамо у однос са другим човеком, не тражимо га духовно, не покушавамо да га упознамо на дубљем нивоу.

Слушамо људе — и мушкарце и жене — како говоре о неуспешним браковима: „У почетку није био такав, касније се показало нешто друго.“

То није тако. А и ако се догоди, веома је ретко. Такав је био од самог почетка, осим ако се изненада није појавио неки психијатријски проблем. Такав је био од почетка, само што ниси желео да то видиш, или ниси тражио да то видиш.

Задовољио си се површним стварима и ушао у брак који је на крају завршио у провалији.

Нарочито ако не постоји заједнички духовни темељ, ствари постају тешке. Ако Христос није темељ брака, онда ћемо пливати у плитким водама, са нашим егоизмима као ајкулама.

Одговори на једноставна питања:

Зашто желиш да се ожениш или удаш?

Зашто желиш да се ожениш или удаш баш за тог човека?

Да ли га волиш толико да желиш да за њега даш и свој живот?

Зашто желиш да имаш децу?

Који је дубљи разлог?

Само да би постала мајка?

Да би имао некога ко ће се бринути о теби у старости?

Да би се поносио оним што си створио?

Шта је то за чим дубље жудиш?

Можда желиш да се ожениш или удаш само да би пронашао некога ко ће попунити празнину твоје усамљености — и ништа више?

Да ли само желиш да попуниш једну празнину?

А шта ћеш ти учинити?

Да ли ћеш нешто дати?

Да ли ћеш бити онај који се даје и жртвује, или желиш некога ко ће само хранити твоје потребе и испуњавати оно што теби недостаје?

Да ли си спреман да останеш у браку када се појави оно што није добро?

У болести, у банкроту, када се роди болесно дете, у неплодности, у великој породици и бројној деци — или желиш само да попуниш оне кућице које си још као дете замислио да треба да попуниш?

Где су духовни критеријуми?

Где су дубљи разлози?

Немам намеру да одговорим на ова питања. Нисам ја неко ко треба то да учини, нити за тим постоји потреба.

Најбоље је да свако одговори сам за себе.

протојереј Спиридон Скутис 

(фејсбук страница)

Свечани чин званичног потписивања Патријаршијских и Саборних аката о уписивању у диптихе Светих шесторице Преподобних светогорских отаца – јеромонаха Тихона, духовника Преподобног старца Пајсија Светогорца, монаха Георгија, прозваног Хаџи – Георгије, јеромонаха Нифона, монаха Нектарија Протопсалта, јеромонаха Дионисија и јеромонаха Петронија уприличен је 29. августа 2026. године у Патријаршијском храму Светог великомученика и победоносца Георгија у Фанару.
Преподобни јеромонах Тихон рођен је 1884. године у Русији. По доласку на Свету Гору првобитно се придружио братству хиландарске келије Светог Николаја Мирликијског назване „Буразери“. Као велики љубитељ пустиње, монашки живот наставио је у неприступачним пределима Каруље, а затим се коначно настанио у келији Животворног крста Господњег под управом манастира Ставрониките у области Капсале. Савременици Преподобног јеромонаха Тихона, међу њима и Преподобни старац Пајсије Светогорац, називали су га очигледним саслужитељем Светих анђела.
Преподобни монах Георгије рођен је 1809. године у Кападокији. Ревносно се подвизавао у пећини Преподобног Нифона Атонског и скиту Пресвете Тројице под управом манастира Велике Лавре у области Кавсокаливије.
Боравио је једно време и у хиландарској келији Благовештења Пресвете Богородице, данашњој манастирској антипросопији у Кареји. О њему је такође писао Преподобни старац Пајсије Светогорац.
Преподобни оци – јеромонах Нифон, монах Нектарије Протопсалт и јеромонах Петроније, пореклом Румуни, монаховали су у скиту Светог Јована Претече под управом манастира Велике Лавре. Преподобни јеромонах Дионисије, такође пореклом Румун, служио је у ватопедској келији Светог великомученика и победоносца Георгија у области Колицу.

Извор: Хиландар

Траума је трајна појава у људској популацији. То вам можда звучи као збуњујућа изјава јер се та реч данас употребљава много чешће него раније. Поврх тога, реч је добила бројна колоквијална значења која разводњавају њену основну дефиницију. Потребна нам је јасна и свеобухватна дефиниција, посебно у области здравља, а пошто је све међусобно повезано, и у свим осталим друштвеним доменима.
Када се помене реч „траума", обично замишљамо катастрофалне догађаје: урагане, злостављање, рат, тешке облике запостављања. Такве асоцијације имају нежељено дејство јер стварају заблуду сврставајући трауму у подручје абнормалног, неуобичајеног, ванредног. Ако би постојала ограничена и уска група трауматизованих људи, то би значило да већина нас нема никакве трауме. Такво гледиште је потпуно погрешно. Траума прожима нашу културу, од индивидуалне функционалности, преко друштвених односа, родитељства и образовања, па све до популарне културе, економије и политике.
Особа без ожиљака од трауме заправо је изузетак у нашем друштву. Ближи смо истини када поставимо питање: где се свако од нас налази на широком и изненађујуће инклузивном спектру трауме? Који од њених многих трагова свако од нас носи у себи читавог (или највећег дела) живота и како су они утицали на нас? Које би нам се могућности отвориле када бисмо се боље упознали с тим ожиљцима?
Али прво нам се намеће основно питање: шта је траума? У смислу у ком је ја користим, та реч означава унутрашњу повреду, трајну рану унутар нашег сопства насталу услед тешких и непријатних догађаја. Према тој дефиницији, траума је пре свега оно што се дешава унутар појединца због тешких и непријатних догађаја који га задесе; она се не односи на саме догађаје. Траума није оно што вас задеси, већ оно што се у вама деси. Узмимо као аналогију саобраћајну несрећу у којој је неко претрпео потрес мозга: сама несрећа је оно што се догодило; повреда је оно што ће много дуже трајати. Слично томе, траума је психичка повреда која нам се урезала у нервни систем, ум и тело, која траје и након првобитног инцидента и коју у сваком тренутку могу да активирају одређени окидачи. То је констелација неприлика коју чине сама рана и пратећи терети које она намеће нашој души и телу: неразрешене емоције које нас повремено посећују; механизми суочавања са стресом које оне диктирају; трагични, мелодраматични или неуротични сценарији које нехотице али неизбежно проживљавамо; штета коју због свега тога трпи наше тело.
Ако рана не зарасте сама од себе, десиће се нешто од следећег: или ће зјапити отворена, или ће је, што је чешћи случај, прекрити дебели слој ожиљка. Отворена рана је перманентни извор бола и слаба тачка коју и најблажи стимулус може изнова да повреди. Због ње смо увек на опрезу - морамо да је штитимо, превијамо и негујемо. Поред тога,
ограничава нам способност да се флексибилно крећемо и самопоуздано поступамо јер се плашимо да ћемо поново бити повређени.
Ожиљак је боља варијанта јер пружа заштиту и спаја претходно покидано ткиво, али и он има својих мана: затегнут је, груб, нееластичан, спречава даљи развој и представља зону отупљености. Првобитно здраво и живо ткиво није се регенерисало.
Било да остане жива рана било да се претвори у ожиљак, неразрешена траума представља физичко и психичко ограничење сопства. Она нам сужава урођене капацитете и ствара трајно искривљен поглед на свет и друге људе. Док је не разрешимо, траума нас држи заробљеним у прошлости, лишава нас многих богатстава која доноси живот у садашњости и ограничава распон наше личности. Приморавајући нас да потискујемо бол и нежељене делове психе, фрагментира нас. Све док не прихватимо њено постојање и добро се загледамо у њу, биће препрека нашем развоју. У многим случајевима, попут мог, она разара осећај самопоштовања, трује односе с другим људима
и подрива нам способност да ценимо и волимо живот. У раном детињству чак може да омета правилан развој мозга. Као што ћемо видети, траума је такође и претеча многих врста болести у чијем настанку игра важну улогу.
Посматрани скупа, сви ти ефекти јесу велика препрека која многе људе спречава да процветају. Поново ћу цитирати Питера Левина: „Траума је узрок људске патње који се највише избегава, игнорише, омаловажава, пориче, погрешно схвата и запоставља.

одломак из књиге: Габор Мате, Мит о нормалном

Чудотворна икона Мајке Божије – Свецарица (грч. Пантанаса) налази се у Светогорском манастиру Ватопеду, на левој страни Саборне цркве, на источном стубу који придржава куполу. Насликана је у 17. веку и била је благослов чувеног старца Јосифа Исихасте његовим ученицима.

Према сведочењима давнашњих стараца манастира, са иконом је у вези следећи чудесни догађај: у 17. веку један од поколника је прилазио да целива икону Свецарицу. Док је стајао прд Њеним образом, нешто неразговетно је изговарао пре Њом. Истога часа лице Свете Дјеве се обасјало као муња и непозната сила бацила је младића на земљу.

Изашавши из храма, он је одмах пошао код старца манастира – исповедио се у сузама и рекао да је живео далеко од Бога и да се чак бавио магијом, односно врачањем и да је дошао у манастир како би тестирао своју снагу, на чудесној икони. Чудесна интервенција Свете Дјеве уверила је младића да промени свој живот и постане побожан. Био је исцељен од своје болести и остао је на Светој Гори. Тако је чудесно испољавање Божијег гнева променило живот овог младића.

Тада је икона Дјеве Свецарице први пут показала своје чудесне моћи – на особи поседнутој демонима (познато је да окултизам увек води поседнутости).

Касније је примећено да ова икона Мајке Божије има благотворна својства на пацијенте оболелих од различитих малигних тумора. У РПЦ на вечерњем богослужењу, 30. августа, пева се Акатист икони Богородичиној Свецарици, а 31. августа се служи молебан на почетку школске године, за покровитељство над ученицима.

Икона се прославља 31. августа по новом, односно, 18. августа по старом календару.

Чуда

Икона Свецарица има од Бога посебну благодат исцељења страшних обољења од рака. Пружа помоћ за ослобођење од демона који муче човека, као и у одбрани од демонских напада и заштите од враџбина;

Неколико стотина копија ове иконе штампарски израђене, Ватопедски манастир је послао као знак благослова руској деци оболелој од рака. Том приликом калуђери су били смештени на дечијем одељењу Сверуског онколошког центра у Москви. Према сведочењима сарадника Центра, за то време се десило неколико чуда: здравље једног дечака који је био на самрти, неочекивано се поправило, па је молио да му се дозволи да узме икону кући и ускоро је добио потпуно исцељење.

Изображење

Икона је насликана у 17. веку од стране грчког монаха и била је, како рекосмо, благослов старца Јосифа Исихасте његовим ученицима.

На икони изображена је Света Дјева како седи на царском престолу, као истинита Царица неба и земље. Док десном руком указује на Богомладенца Христа кога држи у крилу, са десне и леве стране, у висини Свете главе Њене, лебде два ангела.

На глави Јој се налази царска круна која се са ореолом прожима са ореолом Небеског Богомладенца. Царска круна симболизује митру, коју на богослужењима носе архијереји; поред тога она симболизује трнов венац који је стављен на главу Христу. Док је Њен ореол, филигрански израђен, дотле су код ореола Младог Детета угравирана латинска слова Алфа и Омега. Почетак и Крај.

Имајући у виду да им се ореоли прожимају, можемо претпоставити да нам то говори о улози коју имају у домостроју људског спасења, о Њиховом небеском назначењу.

Приснодјева је обучена у пурпурну царску порфиру, која је карактеристична одежда византијских царица. Порубљена је позлатом са извезеним звездама на челу и раменима, симболима Непорочне лепоте Њене. На рукама Јој се налазе наруквице, као код свештенослужитеља, док обавља Свете тајне; истовремено оне симболизују свезе којима су биле везане руке Христу, док је вођен Понтију Пилату.

Богомладенац благосиља десном руком; док је одевен у позлаћену горњу одежду као Цар и Првосвештеник дотле је доња одежда Његова у зеленим нијансама, симоболу Духа Светога, Трећег лица Свете Тројице.

Молитва  Пресветој Богородици пред њеном иконом Свецарицом

О пречиста Мајко, Свецарице услиши многострдални уздах наш пред чудотворном иконом твојом, међу онима који су са Атоса у Русију донете, погледај децу Твоју које од неизлечивих болести пате, која са вером клече пред светом иконом Твојом. Као што птица својим крилима покрива птиће своје, тако и Ти данас као Вечнопостојећа, покри нас многоцелитељним Твојим омофором. Онде где се нада губи, буди нада неприкосновена, онде где страшна патња преовладава, стрпљење и олакшање буди, онде где се мрак очаја у душу усели, нека засија неизрецива Свемилост Божанска – малодушне утеши, немоћне ојачај, озлојеђним срцима мекоћу и просвећење подари, излечи болесне људе Твоје. О Свемилостива Царице, разуми људе оних који нас лече, благослови да послуже као оруђе Свемоћног видара Христа Спаситеља нашег. Као Живој Ти се, међу нама присутној молимо, пред иконом Твојом. О, Владичице, пружи руке Своје пуне исцељења, лековитости, радости напаћених, утехо у патњама – да бисмо чудотворну помоћ брзо добивши, прославили чудотворну и нераздељиву Тројицу Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин. 

Молитва друга

Свеблага Царице, преподобна Богородице, Пантанаса, Свецарице! Нисам Те достојан, али уђи под мој кров! Али као милостиви Бог, милостива Мајко, реци речи, нека се исцели душа моја и окрепи моје нејако тело. Имаш непобедиву моћ, и свака реч Твоја неће изневерити, о све-Царице! Ти тражиш за мене! Ти молиш за мене. Нека славим славно име Твоје увек, сада и у векове. Амин.  

Тропар, глас 4

У радосном лику часне Свецарице, са топлом жељом тражимо Твоје милосрђе, сачувај, Госпођо; избави од неприлика оних који Ти долазе, од сваке невоље заштити их Својим покровом, вапијући заувек за Твојим посредништвом.

https://mitropolija.com/2026/08/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-svecarica-pantanasa-4/

Свети мученици Флор и Лавр беху браћа не само по телу него и по духу, јер оба једнодушно вероваху у Христа и угађаху Му добрим делима. По занату они беху каменоресци. Учитељи им у занату беху свети људи: Прокло и Максим; од њих се они научише не само занату него и богоугодном животу по правилима хришћанске вере. И најпре учитељи њихови бише убијени за Христа, а затим и они попут својих учитеља постадоше наследници мученичког венца, пострадавши од намесника Илирије Ликиона. Повод за његово страдање беше следећи случај.

Неки кнез суседне покрајине обрати се намеснику Илирије молбом, да му пошаље веште каменаре ради зидања велелепног храма незнабожачким боговима. А пошто највичнији у том послу беху свети Флор и Лавр, Ликион их упути овоме кнезу. Зидајући храм по кнежевом плану, света браћа сву плату што добијаху за свој рад раздаваху сиромасима, и при томе их учаху светој вери у Христа. Сами пак они провођаху време у пошћењу, молитви и раду: јер ноћу се мољаху, а дању обављаху своје послове; храну узимаху у малој количини, но зато изобилно храњаху гладне и убоге. Радећи тако, они приведоше Христовој вери не само сиромахе које надгледаху него и једног незнабожачког жреца са сином његовим. А догоди се то на овај начин.

Једнога дана када света браћа тесаху камен, к њима дође жречев син млад јуноша и изблиза посматраше њихов рад. Утом изненада одскочи парче од камена, удари јуношу у око и изби му га. Од бола јуноша зајаука; на његов јаук дотрча отац његов, незнабожачки жрец, и видевши окрвављено лице синовље и истерано око, он раздра хаљине своје од туге и полете на свете посленике да их бије, али га други радници задржаше, и објаснише му да света браћа нису крива већ сам јуноша, јер је сувише изблиза посматрао њихов рад и није се пазио. А свети угодници Божији Флор и Лавр, тешећи жреца, обећаше да ће ускоро исцелити око сину његовом и да ће њиме видети као и раније.

После тога они увече одведоше јуношу у свој стан и стадоше га учити познању јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и говораху му: Ако свим срцем поверујеш у Бога кога ти ми проповедамо, твоје ће око ускоро бити здраво. – Јуноша одговори на то: Ако око моје постане онакво какво беше раније, ја ћу поверовати у вашег Бога и Њему ћу се клањати. Заиста пре треба веровати у онога Бога који исцељује болесне и враћа вид слепима, неголи у оне богове који не само болесне не исцељују него и здраве праве болеснима. – При томе јуноша исприча светима ову ствар: Има међу нашим жрецима један жрец који се зове Ерм. Када пре неколико година хтедоше да га поставе за жреца, одведоше га к идолу Зевса, да руку идолову положе на главу његову: јер је такав обред у нас при постављењу за жреца. Он се састоји у томе што руку идола, причвршћену к раменима идола и покретну, жреци помоћу сребрног ланца подигну увис, па онда спусте на главу постављанога. Када ту руку жреци спуштаху на главу Ерма, њима случајно исклизну из руку сребрни ланац, те рука идола паде на Ермино лице, одра му ноктима сво лице до самих костију, тако да му се и данас виде зуби издалека. И ни један му бог не поможе; напротив, њему је све горе и горе.

Када јуноша исприча то, устадоше свети Флор и Лавр и стадоше се са сузама молити Богу да исцели јуношу и просвети не само његово телесно око него и душевне очи његове. И после довољне молитве они осенише крсним знаком болесно око његово, и оно тог часа постаде читаво и потпуно здраво, и одлично виђаше њиме као и раније. Због тога поверова у Христа не само исцељени јуноша него и његов отац, незнабожачки жрец, коме беше име Мемертин. И од служитеља демона Мемертин заједно са својим сином постаде слуга Господа нашега Исуса Христа.

После тога свети делатељи Флор и Лавр, помагани у своме раду од анђела Божија, за кратко време довршише зидање храма, али га не оставише за обиталиште идолима већ га осветише за прослављање пресветог имена Исуса Христа: јер они поставише у њему према истоку часни крст и, сабравши до триста убогих људи, браћу своју по вери, извршише свеноћну молитву, славословећи Христа Бога, и сиђе одозго неисказана светлост небеске славе и испуни храм дивним сјајем. По завршетку свеноћног славословља сви се они упутише у недалеку зграду, у којој се налажаху спремљени за нови храм идоли, појасима својим везаше те идоле за вратове, па их стадоше вући по земљи, ударати и ломити, док их не поразбијаше у парампарче.

Дознавши за све то, кнез нареди те ухватише Флора и Лавра и све оне што беху с њима, међу којима и Мамертина са сином. Све ове што беху са светом браћом кнез осуди на сажежење, а свету браћу Флора и Лавра жестоко изби, па их везане одасла к намеснику Илирије Ликиону. Ликион их подробно испита о свему, па видевши да су непоколебљиви у хришћанској вери, баци их у дубок бунар, и бунар засу земљом А након много година бише нађене њихове свете мошти које исцељују од сваке болести, и чесно пренесене у Цариград, у славу Христа Бога нашега.

По народном веровању свети мученици Флор и Лавр особито помажу од животиња коњима.

Житија Светих – Архимандрит Јустин Поповић

Једну ствар, људи, заиста не могу да поднесем - беду духа...

Ту сталну човекову потребу да пронађе нешто на шта ће се пожалити. Да каже како путовање није било онакво каквим га је замишљао, соба није била довољно добра, време није било онакво какво је очекивао, живот му није донео оно што је желео. Увек, дакле, гледамо оно што недостаје. Оно што је пошло наопако. Оно што није било савршено. Увек неко или нешто мора да буде криво!

А ипак… живот није сиромашан радостима.

Ми често осиромашимо свој поглед.

Ми смо шкрти у души и срцу!

Немојмо бити такви људи…!

Јер постоји и онај други човек.

Човек племенитог срца.

Онај који ће, чак и усред тешкоће, пронаћи разлог да се насмеши. Који ће гледати оно што има, а не само оно што му недостаје. Који ће се обрадовати лепом јутру, доброј речи, трпези са вољеним људима, путовању које можда није било савршено, али је имало тренутке који су били вредни.

Тај човек уме да каже: „Хвала.“

А захвалност је један од најлепших начина да корачаш кроз живот.

Јер беда духа, на крају, није само гунђање. То је начин да заборавиш дарове које већ држиш у својим рукама. А онда, а да тога ниси ни свестан, постајеш незахвалан према животу који ти је, упркос свим својим тешкоћама, подарио толико тога.

Ја се радујем људима који се радују!

Који виде добро.

Који га увећавају.

Који су благодарни.

Који проналазе светлост чак и тамо где други виде само облаке.

Желим ту племенитост душе:

да ти не треба савршен живот да би био срећан;

да имаш срце довољно отворено да препознаш колико је леп живот који већ живиш и да настојиш да га учиниш још лепшим!

Желим… да будем такав човек.

Јер такав човек показује да има Бога у свом животу. Човек који је незадовољан, ма колико био „чист“, не живи у радости Благодати!

Зато - пробуди се и насмеши се!

Не зато што „живиш у свом свету“.

Већ зато што бираш да гледаш свет са добром намером, добрим расположењем, надом, вером и оптимизмом!

архимандрит Павлос Пападопулос

(фејсбук страница)