Отварајући састанак Високог црквеног савета, предстојатељ Руске православне цркве у уводном излагању је поделио размишљања о револуционарним догађајима пре 100 година, њиховој савременој рецепцији и могућности објективне процене чињеница руске историје.
 

"Историја јесте веома погодан идеолошки основ за шпекулације, стварање различитих митова - и националних и антинационалних - истакао је у свом говору Његова Светост Патријарх Кирил - Када се ради о историји веома је лако дати злонамерна и лукава тумачења, чак и у малим стварима. Али за искреног човека, лажи и злоћа су незамисливи. Како се поставити? Настојите да будете савесни када се бавите чињеницама. Избегавајте шпекулације. Нарочито претпоставке које не само да су лажне, већ су у стању да повреде велики број људи, као што се десило са још неприказаним, али већ познатим филмом. "

"Догађаји из двадесетог века, за многе људе представљају и даље крварење рана, - рекао је патријарх - Царских Страстотрепаца, мноштва нових мученика и исповедника вере, стотине хиљада живота, уништеног духовног наслеђа, протеривања интелектуалне елите нације у иностранство ... Нажалост, ове горко странице наше прошлости данас су често предмет шпекулације, укључујући и оне на уметничком нивоу. Уметник има право на уметничку фикцију. Али уметничка фантастика и лажи су две различите ствари. Уметничка фантазија јесте драматуршка могућност и као таква повећава интересовање гледалаца за историјске чињенице. Лаж није драматургија. Лагање грубо искривљава историјску стварност и намерно доводи у заблуду људе. То је лежало, то је била основа пропаганде која је увукла наш народ у револуционарни хаос, а потом у многоструку патњу. "
 
"Надамо се да ће сва наша сећања на догађаје из недавне прошлости - укључујући и уметничка - подстаћи помирење изнад свега, а да неће да буду извор нових раздора и грађанског сукоба, изговор за вређање нечијих осећања и вредности. Сви смо - верници и атеисти, уметници и неуметници, конзервативци и либерали - упућени на то да живимо у једној држави, у једном друштву и водимо рачуна о интегритету тог друштва и личном интегритету свакога од нас", - рекао је Његова Светост Патријарх.
 

22. августа 2017. године у Патријаршијској и Синодалној резиденцији московског Даниловског манастира сусрели су се Свјатејши патријарх московски и све Руси г. Кирил и Његова Еминенција кардинал Пјетро Паролин, државни секретар Свете Столице, службено други по положају челник Римокатоличке цркве после папе, са својим претњама.

Разговор је био необично дуг, срдачан и садржајан и готово у потпуности званично пренесен штампи, а 15 минута уводног сусрета је приказано на видеоснимку на сајту патриархија. ру (доносимо у наставку).

Поздрављајући високог госта Свјатјејши патријарх Кирил је нагласио да је његовим сусретом са папом Франциском у Хавани отворена нова етапа у односима Руске и Римске цркве, јер се показало да се може постићи заједничка позиција по многим важним питањима савременог света.

Највећи значај је имало особено историјско догађање доношење честица Светог Николаја Мирликијског у Москву и Санкт Петерсбург којима се поклонило 2,3 милиона људи који стајали и по 6,8, 10 сати у реду да се поклоне моштима. Патријарх је подсетио на своју изјаву из Санкт Петерсбурга да ниједан државник, црквени великодостојник и дипломата итд не би могао толико да учини за приближавање приближавање православног и католичког света као Свети отац Николај. Ми сада доживљавамо ситуацију хришћана првог миленијума, обједињеног Истока и Запада, и то доживљавама у реалном времену, нагласио је патријарх Кирал.

Патријарх је нагласио значај сарадње Москве и Ватикана у помоћи хришћанима Блиског истока и северне Африке. У том смислу, навео је конкретне акцију Руске православне цркве хришћанима и свим грађанима Сирије, помоћи у коју се укључују и друге традиционалне религије у Русији. Патријарх је изразио наду да ће се створити заједнички програми Римске и Руске цркве за помоћ пострадалима у Сирији. Говорио је и о значају односа са Египтом и тамошњом хришћанском заједницом.

Заједнички мировни напори, често се нажалост, суочавају са изазовима антируске пропаганде у медијима.

Говорећи о ситуацији у Украјини, патријарх Кирил је изразио задовољство што све већи број људи у тој земљи схвата миротворачку позицију и улогу канонске Украјинске православне цркве, коју је подржао и папа одазивајући се позиву патријарха да се спречи усвајање антицрквеног закона у Украјини.

Са своје стране, кардинал Паролин је истакао све битне акценте патријарха Кирила и у свему се сагласио са њим. Нарочито је подвукао да све верске организације у Украјини морају да имају миротворну улогу и да ће Ватикан да у то уложи све снаге.

***

У првим коментарима медија нагласак је био на састанку кардинала Паролина са председником Путином. То је најбоље демантовало лажне вести које су објављивале поједини западни извори да је Путин осудио папу као зато што наводно папа жели да буде вођа новог "светског комунизма"! Такве "екслузивне" информације је најбоље демантовао сусрет Путина са кардиналом Паролином, што је практично прва посета државног секретара Ватикана Руској федерацији (раније је у посети био кардинал Содано, али тада је још постојао СССР), на којој је руски председник изразио задовољство напредком односа Руске и Римокатоличке цркве.

У коментарима црквених аналитичара истиче се да масовна подршка украјинског народа канонској цркви возглављеној Блажењејшим митрополитом г. Онуфријем (само је у Кијеву на дан Светог Владимира у канонској литији од Дњепра до Кијевско-печорске лавре било 100 000 људи, а у "литији" државно подржаног Дионисенковог "Кијевског патријархата" мање од 2 000 људи укључујући чиновнике присутне по задатку) и доследно негативан однос папе Франциска према настојањима да се законски практично разбије канонска православна цркра у Украјини, знатно утицали на побољшање односа Ватикана и Московске патријаршије.

Ватикан крије документе о Степинцу

(Фо­то Жељко Јовановић)

„Посветимо се уједињењу. Ширимо идеју гласом и пером.“
Александар Раковић

Бити хришћански оптимист не значи имати слијепу вјеру у „правилан“ ток Историје, било да вјерујете у свемогући „Прогрес“, било у неког геополитичког месију, што је можда најраширенија јерес нашег доба. То – бити хришћански оптимист – значи управо супротно – с повјерењем у милост Божију истрајно и рационално радити на сопственом и спасавању ближњих.

Читав приказ др Александра Живковића, прочитајте на сајту Светосавске омладинске заједнице АБК:

http://sozbg.rs/tekstovi/hriscanski-rodoljubivi-optimizam-realizam-dr-aleksandra-rakovica/

После хришћана Месопотамије (Ирака) чије је нестајање обележило протеклу деценију (2003–2013) под удар милитантних исламиста дошли су и хришћани суседне Сирије.

            Хришћанство у Сирији је старо два миленијума. Антички Дамаск је хришћанску веру примио кроз проповед Светог апостола Петра у првом веку. Арапско освајање Сирије у седмом веку донело је нову веру у ову древну хришћанску земљу – ислам. Муслимани су од тада до данас већинска религија у Сирији али је хришћанство на том простору остало свеприсутно.

            Хришћани у Сирији данас чине око 10% становништва односно 2 и по милиона људи. Дакле, сваки десети становник Сирије је хришћанин. Највећа хришћанска црква у Сирији је Православна Црква односно Антиохијска Патријаршија са седиштем у Дамаску чији верници броје нешто више од милион верника у Сирији (и око пола милиона верника у Либану). Скоро истоветан број верника има Мелкитска гркокатоличка црква чије је седиште такође у Дамаску. Следи Сиријска дохалкидонска антиохијска патријаршија, и она са седиштем у Дамаску. У Сирији живи мањи број протестаната, верника Асирске цркве и других хришћанских цркава.

Подсетимо се: сличну верску слику од 8% хришћана имао је и Ирак до почетка Првог заливског рата (1990–1991) када су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска, Канада и неколико арапских земаља напале Ирак као одговор на ирачку окупацију Кувајта. Први заливски рат (1990–1991), економске санкције Уједињених нација (1990–2003), бомбардовање Ирака (1998) и Други заливски рат познат и као америчко-британска агресија и окупација Ирака (2003–2011) довели су хришћански живаљ скоро до нестанка. Хришћани Ирака су током деведесетих одлазили из земље како би се заштитили од економског пропадања, а од 2003. када је свргнута секуларна власт Садама Хусеина хришћани су почели да беже и пред претњом милитантних исламиста.

Такозвано „Арапско пролеће“ стигло је у Сирију 2011. као и другде у арапском свету. Један за другим падали су секуларни режими у Тунису, Египту и Либији. А од 2011. до данас у Сирији траје грађански рат између владиних снага лојалних секуларним властима на чијем је челу председник Башар ел Асад и конгломерата опозиционих снага којим доминирају исламисти. Опозиција у Сирији има подршку Сједињених Америчких Држава, Француске и Турске, а спољна војна агресија ових земаља на Сирију стално лебди у ваздуху као могућност којим би била свргнута секуларна власт Башара ел Асада.

Сиријска власт гарантује слободу вероисповести. Хришћанске цркве у Сирији су подржале Башара ел Асада јер се плаше да би његово свргавање довело у питање опстанак хришћана у древној хришћанској земљи Сирији. Асад је 2011. одржао састанак са великодостојницима хришћанских цркава који су му дали подршку а неки од њих опозицију, односно побуњенике отворено називају терористима.

Погледајмо хронологију напада на хришћане у Сирији које су извели милитантни исламисти од почетка такозваног „Арапског пролећа“ односно грађанског рата чија је мета секуларна сиријска власт а с њом и сиријски хришћани, мушкарци и жене, стари, млади и деца, сви редом: у јануару 2012. двојица хришћана у Дамаску су убијена у реду за хлеб а трећи на другом месту у граду; у фебруару 2012. милитантни исламисти су у унутрашњости извукли из аутомобила једног хришћанина и хладнокрвно га убили; у јулу 2012. самозвана „Исламска бригада“ је у Дамаску погубила хришћанску породицу; у августу 2012. у два напада милитантних исламиста на хришћане у унутрашњости Сирије погинуло је 34 хришћана; у октобру 2012. у неколико напада широм Сирије убијено је 35 хришћана; у новембру 2012. убијено је двадесет православних хришћана у цркви у Алепу; на новогодишњу ноћ 2012/2013. одрубљена је глава хришћанину и бачена псима у Рас ал Ајну; у јуну 2013. одрубљена је глава римокатоличком монаху, православни свештеник је мучен до издисаја, још двојици хришћана од којих је један био свештеник су одрубљене главе а злочин је забележен на видео запису, у нападу самоубице на цркву у Дамаску погинуло је четворо хришћана; у августу 2013. широм Сирије су убијени један италијански свештеник и једна млада хришћанка, такође 18 хришћана страдало је у нападу на цркву у Џарамани, затим је само у једном дану у два одвојена напада на хришћане у Хомсу и Ал Хасни убијен 21 хришћанин; у септембру 2013. у нападу исламиста на хришћанско насеље Малула убијено је 15 а рањено 33 хришћана.

Насиље над хришћанима се наставља у свим видовима. Подвуцимо да су у априлу 2013. киднаповани епископи Алепа: православни – Митрополит Булус Јазики и дохалкидонски – митрополит Мар Грегорије Јохана Ибрахим. Подаци турске обавештајне службе који су доспели у јавност крајем септембра 2013. говоре да су хришћански епископи живи и да су таоци чеченских терориста који се боре на страни побуњеника против легитимних сиријских власти.

Ужас грађанског рата и напади на хришћане широм Сирије довели су до избегличког таласа у којем се нашло 25% сиријских хришћана. Дакле, око 625.000 хришћана је расељено у друге делове Сирије или је избегло у Либан, Турску, друге суседне земље или је спас нашло далеко од своје отаџбине. Хришћани у Сирији очекују да, уколико исламисти преузму власт у земљи, Сирија попут Ирака постане испражњена од хришћана.

Напад милитантних исламиста на једно од најдревнијих хришћанских насеља у свету, сиријско насеље Малула (под заштитом Унеска), успорило је Сједињене Америчке Државе у жељи да војном силом свргну Башара ел Асада. Убиства, рањавања и покушаји насилне исламизације становника Малуле довели су до гласног противљења у америчком Конгресу. Малулу су бранили локални хришћани док им у помоћ нису пристигле војне снаге сиријског председника Башара ел Асада. Сиријска војска и хришћани потиснули су исламисте и осигурали Малулу након десетодневних сукоба у септембру 2013.

Хришћани Сирије налазе се у великој опасности. Гаранција њихове безбедности нису Сједињене Америчке Државе већ садашња власт у Сирији на чијем је челу Башар ел Асад. Где год су Сједињене Америчке Државе у непринципијелној коалицији с милитантним исламистима помогли свргавање секуларних арапских власти, жртве су били хришћани.

Молимо се да древна хришћанска Сирија опстане.

Као што је већ речено Црна Гора није била прескочена и она је добила извођаче претходно описаних радова. Када су се они нашли у ситуацији да схвате да је број оних који су спремни да војују са њима на истој страни мањи од оног за који су мислили да је потребан одлучили су да предузму исто што су радила њихова духовна браћа на разним просторима и у разним временима, одлучили су да у рат против правде, против истине, против цркве Христове укључе колико год могу оних који би повјеровали у лаж која би била представљена као истина, који би повјеровали у потребност неправде која би била представљена као правда. Да би неправда завладала овим просторима њени носиоци су се опредјелили, као многобројни њихови претходници и на овим просторима у лику царева и султана разних окупаторских империја, дакле опредјелили су се за гесло „завади па владај“. Зато је одлучено да се овај простор, што је могуће више, прво државно а након тога и културно и идентитетски, раздроби.

Са гледишта оних који хоће да прикључе ове просторе осталим просторима које сматрају за свој посјед, на којем могу неометано спроводити све своје идеје и замисли, недопустиво је оставити могућност да једна нација, у овом случају српска, влада и има своју државу и свој стабилни утврђени културни и уопште национални идентитет на централном и значајном простору западног Балкана. Још ако је преовлађујућа вјера међу припадницима те нације православна онда се на све то треба ударити јер православље чини личност човјека најнезависнијом од намјера оних који би хтјели да људима манипулишу и користе их за своје себичне жеље и планове.

Намјера да се и на простору Црне Горе одради дио овог плана за манипулацију људима донио је низ врло уочљивих појава које су проузроковане наилажењем једних на друге са једне стране специфичних намјера, планова и задатака намјењених Црној Гори и са друге стране капацитета за бављење темама отвореним поменутим плановима и задацима код на свој начин специфичних кандидата у Црној Гори који су послали повратни сигнал да не одбацују или да прихватају улогу извршиоца поменутих планова. Међу појавама које су настале интеракцијом ових дејстава из два смјера нарочито су уочљиве оне настале у области тема везаних за цркву, а добро знамо да је у овом смислу једна од најрабљенијих тема питање аутокефалности, питање да ли црква у Црној Гори треба да буде аутокефална и питање да ли је она у прошлости била аутокефална.

Паралелно са актуелизацијом овог питања двоиподеценијски режим у Црној Гори је промовисао и на највећи пијадестал, по питању односа са црквом, ставио правило да су црква и држава одвојене једна од друге. Ово је било опет под утицајем споља због страха да се утицај православља у Црној Гори поново не поврати у оној мјери коју је имао прије другог свјетског рата и у вјековима претходећим двадесетом. Зато је у име секуларне државе нарочито наглашено да је врховни принцип у односима држава-црква, одвојеност цркве од државе. Међутим када је на оном другом пољу, промоцији идеје о будућој аутокефалији цркве у Црној Гори, остварење тог плана, чак и у очима његових промотера, којима су једна од природних станишта и засједања владајуће ДПС партије, доведено у питање, тада је некоме од њих пало на „памет“ да би могло мало да се укине правило о одвојености цркве од државе јер су у том табору примјетили да им је сада црква некако превише одвојена од државе, толико одвојена да више не виде начин на који би спровели своју намјеру о одвајању цркве у Црној Гори од СПЦ-а, а они су навикли да све одрађују примјеном механизма државне принуде, то је уосталом и њихова дефиниција државе – механизам за спровођење принуде.

За све вријеме од почетка деведесетих исти ови трудбеници радили су на стварању лажне цркве пошто им је ова права изгледала превише непослушна и неподобна за извршиоца нижег степена. Када су се у задњих неколико година поново вратили идеји да би све било брже и лакше ако би се Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка укључиле у извршење плана почела су да пљуште саопштења са разних засједања ДПС-а како црква у Црној Гори треба да буде аутокефална и друго али ништа мање наглашавано да двије цркве у Црној Гори треба да се уједине како би постојала јединствена православна црква у Црној Гори. Није дакле битно то што јединствена православна црква у Црној Гори постоји кроз четири православне епархије ( Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, епархија захумско-херцеговачка и приморска и епархија милешевска ), ако политички манипулатори мисле да им то одговара може се прогласити да јединствена православна црква у Црној Гори не постоји, или ове поруке имају још једно, додатно, тумачење, а то је да по критеријумима ДПС-а православна црква у Црној Гори није довољно православна и да неће то бити док год не призна секту тзв. ЦПЦ за православну цркву. Оваква саопштења се понављају тако да се стиче утисак да ДПС планира да у стилу референдума из 2006. год. одради и заврши ово питање.

Због овога али и не само због овога већ и због цјелокупне инсталиране логистике у Црној Гори, невезане стриктно за ДПС, појавили су се ту у нашем окружењу, пред нашим очима, врло специфичне појаве, тако да смо у свакодневном животу на улици, у кафани, на послу ( што је најнезгоднија варијанта ) у прилици да чујемо атеисте, агностике или следбенике неких других неправославних вјеровања како нас убјеђују и поучавају о начину на који треба да буде уређена православна црква. „Ја сам атеиста али сам за ЦПЦ“ можемо чути на улицама црногорских градова из уста оних који сами себе постављају за организаторе црквеног уређења. Дакле човјек је декларисани атеиста, исповједа да не вјерује у Бога, али са друге стране мора да се активира јер хоће да се одазове позиву великог вође дводеценијског премијера који је и сам декларисани атеиста и за његову љубав он ће у једној истој реченици да има два своја ја, једно атеистичко ја на почетку реченице и једно псеудо православно ја на крају реченице. Не знам шта бисмо ми требали да помислимо да се не бисмо нашли на црној листи оних који недају допринос успјешној инплементацији политичког програма, можда да су се појавили православни вјерници који су истовремено и атеисти?

Да би се створио још шири простор за притисак на православну цркву у Црној Гори да се одвоји од СПЦ, а ако може и да призна псеудорелигиозну организацију тзв. ЦПЦ за православну цркву организатори претходно поменуте логистике, који су махом регрутовани из првих редова некадашње комунистичке Удбе, скупили су и организовали другопозивце који су у међувремену прошли обуку након које приликом манифестације наученог при извршењу свог задатка највише подсјећају на полазнике неке рецитаторске секције. Оно што је више тужно него смијешно је то што је порука пјесмице из њихове рецитације неутемељена и лажна. Тако смо негдије прије око деценију имали прилику да у новинама прочитамо да нас особа која је била физички чувар лажног свештеника из ЦПЦ, а која је, особа, на неки волшебан начин избјегла притвор и судски процес због трговине бијелим робљем, дакле имали смо прилику да прочитамо да нас та особа позива на поштовање епископа далматинске епархије српске цркве из ХIX. вијека јер је, како он то тумачи, тај епископ био за њихову ствар. Осим далматинског епископа српске цркве из ХIХ вијека тема рецитација је нерјетко и наводна канонска обавеза аутокефалних православних цркава да границама својих територија прате државне границе, стога, кажу нам ови „каноничари“, црква у Црној Гори мора да се одвоји од СПЦ јер једино тако границе аутокефалних цркава могу пратити државне границе. „Границе аутокефалија морају пратити државне границе“ кажу нам атеисти. „Границе аутокефалија морају пратити државне границе“ кажу нам агностици. „Границе аутокефалија морају пратити државне границе“ кажу нам бивши шверцери са глисерских цигарет тура Италија-Црна Гора. „Границе аутокефалија морају пратити државне границе“ кажу нам цетињски шанери пред један од својих одлазака у похару талијанских бутика. То су они за које цетињска легенда каже да пале највећу свијећу у цетињском манастиру и моле Светог Петра Цетињског да им помогне у походу кроз Италију. Без обзира што нам поменути став о односу аутокефалија и државних граница нерјетко износи неко из наведеног или сличног му друштва ми ћемо се, истине ради, осврнути на тај став исто као да га је изнио, у виду питања, најдобронамјернији пастир са врхова неке од црногорских планина или можда исто толико добронамјерни ИТ менаџер у некој од црногорских компанија, јер ни једно занимање не искључује добронамјерност. Дакле, да ли границе црквених аутокефалија морају да прате државне границе?

Да би се дошло до одговора на питање да ли границе црквених аутокефалија морају да прате државне границе довољно је погледати шта нам говори црквена пракса, данашња и пракса кроз историју. Погледаћемо прво у данашњу црквену праксу и из ње издвојити само један очигледан примјер који оповргава ово „познавање канона и обавеза цркве“. Тај примјер указује на однос између православне цркве на Криту и Цариградске патријаршије. Православна Црква на Криту је потчињена јурисдикцији Цариградске Патријаршије, а као што би требало да знамо Крит је територија државе Грчке док је сједиште Цариградске патријаршије у Истамбулу. Сасвим је очигледно да овдије границе црквених аутокефалија не прате државне границе. Сада ћемо погледати мало у историју и из ње указати на један примјер који довољно јасно указује на то какав је одговор на постављено питање. У 11. вијеку под јурисдикцијом цариградског Патријарха налазе се не само Грци Византијског Царства него и хришћани Сјеверне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва, Русије и румунских земаља. Сви они који имају најосновнија знања из историје везане за ове просторе знају да Русија није улазила у састав Византијског Царства чији је главни град Цариград био уједно и сједиште патријаршије која је као што видимо својим територијалним границама прелазила границе царства. Руска црква је читавих пет вјекова била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије и тек након тога се јавља идеја о аутокефалији која се након тога и остварује. Навешћемо и примјер који се односи и на садашњост и на прошлост. Између осталог у пуној титули Патријарха Александријског имамо и следеће ријечи „… патријарх великог града Александрије, Либије, Пентапоља, Етиопије, свег Египта и све Африке“. Да ли би неко од „великих познаваоца канона и обавеза цркве“ хтио можда да нам каже да се Либија и Етиопија налазе у Египту или да ли се можда у Египту налази Јужноафричка Република? Можемо мало да погледамо и непосредно или не тако далеко окружење Црне Горе. Митрополија дабробосанска није аутокефална црква већ се налази под јурисдикцијом СПЦ. Сједишта ове митрополије су у Сарајеву и Сокоцу. Ако би неко приговорио да Република Српска ускоро може да покрене поступак за присаједињење Србији ја ћу то уважити али ћу подсјетити прво на то да територије Митрополије дабробосанске својим границама не прате границе Републике Српске и друго на то да у састав СПЦ-а улази на примјер и Митрополија Загребачко-Љубљанска. Ако би неко хтио да каже да се СПЦ бави са припајањем Загреба и Љубљане Србији, тај, сигурно знам, незна шта прича.

Једном приликом је распоп који се лажно представља као митрополит под такође лажним именом Михаило у име своје псеудорелигиозне организације ЦПЦ изјавио да се црногорској нацији треба додијелити аутокефална црква јер како он каже нема православног народа без аутокефалне цркве. Ова изјава очигледно рачуна са незнањем о овом питању оних којима је упућена. Ставићемо по страни сада то што они који иду за њим и називају га митрополитом нису православни и осврнућемо се на то да ли има православног народа без аутокефалне цркве. Православног народа без аутокефалне цркве има и један од примјера је не тако далеко од нас. Власи су православни народ а аутокефална влашка православна црква не постоји. Ако би нам неко рекао да ипак црногорска нација има државу па да је то наводно аргумент за добијање аутокефалије, треба се рећи да и када би држава била аргумент за добијање аутокефалије, као што није, опет би тврдња да црногорска нација има државу па да због тога треба да добије аутокефалију пред аргументима била одржива колико и паучина пред метлом. Свједоци смо да нам Мило Ђукановић, Мишко Вуковић, Славољуб Стијеповић и остали Ђукановићеви јуришници непрестано понављају да је Црна Гора грађанска држава. Кад год им се у име српске националне заједнице предочи потреба за формирањем српских одјељељња у црногорским школама њихова порука је: Црна Гора је грађанска држава, није држава конститутивних нација – једне или двије, националне мањине су оне заједнице које су испод 15%, за њих важе права уписана у законодавству као права националних мањина, за Србе и њихова права непише ништа. Дакле пошто је Мило Ђукановић ово већ разгласио свуда и ван Црне Горе, пошто је о овоме нашироко причао и у Србији на РТС-у, ко онда има право да сада каже да Црна Гора није грађанска држава већ да је држава само једне нације, оне која себе назива црногорском нацијом. То што је ова нација узела своје име по имену државе не може опет да јој да право да Црну Гору третира као искључиво своју државу и да рецимо српској нацији спочитава да има мања права у том погледу. Ово питање се може поставити на још један начин. Ко има право и у име чега да цркви Црну Гору представља као националну државу и да тражи од цркве да се према њој односи као према таквој, ако је Црна Гора грађанска држава?

Дукљански рецитатори често хоће да причају и о томе да је црква у Црној Гори током историје, кроз вјекове била аутокефална. У ово нерјетко хоће да нас убјеђују атеисти, агностици, бивши шверцери са глисерских цигарет тура, цетињски шанери… Међутим, ипак прије него што би њих послушали да видимо шта уопште значи та ријеч аутокефалија.Када се говори и пише о теми аутокефалије потребно је знати шта је то суштина и карактер аутокефалије, затим ко и како може канонски да је тражи и од кога може канонски да је тражи и добија. Не знати ово а говорити о томе да ли је црногорска црква кроз историју била аутокефална указује на то да се не зна о чему се говори. Изнијећемо овдије у најкраћем оно што је довољно да покаже да црква у Црној Гори није кроз историју, током вјекова, била аутокефална.Дакле, хиротонија од стране својих епископа је језгро аутокефалије. Према томе, тамо гдје нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије-суверене власти. Свега овога није било у Епархији Црне Горе послије 1766. год. ( насилног неканонског укидања од турака Пећке патријаршије) јер је имала само једног епископа, ријетко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало када и онај једини епископ умире (као што је био случај послије смрти митрополита Висариона Љубише 1884, када је архимандрит Митрофан Бан био администратор тадашње двије епархије), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве. Ваља уз ово подсјетити да би неко постао епископ на хиротонији треба да га посвете најмање два епископа. Када се ово зна онда се може видјети да они који причају да је црногорска црква кроз историју била аутокефална не знају у ствари о чему уопште причају или би хтјели да они који их слушају не знају ништа о овој теми. Како друкчије објаснити да неко прича да је била аутокефална епархија за коју се зна да је непрестано била зависна од других епархија или других цркава по питању хиротоније епископа који су требали да дођу на њен трон.

За постојање аутокефалности цркве потребно је имати претходно наведене услове, а онда вољом епископата – свих епископа једене цркве, који је канонски фактор, може се тражити право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор – воља њеног епископата.

То значи, за добијање аутокефалије је једини пут тражење аутокефалије од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели издвојити, и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.

Из овога слиједи, Епархија Црне Горе није имала услове да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији ( говори се о периоду након 1766. год. ) онда је то могла једино учинити тражећи од ове цркве.

Историја не зна да је Епархија Црне Горе, која је имала скоро увијек само по једног епископа, икада и од кога тражила аутокефалију, нити јој је то икад ико канонски дао, па је зато није ни имала.

Свима онима који су се до сада бавили овом темом са циљем да одвоје цркву у Црној Гори од СПЦ-а или са циљем да створе у Црној Гори некакву наводну аутокефалну цркву која би била несрпска остаје ако неће да затварају очи пред аргументима, а у овом тексту су изнесени само неки од њих, и ако неће неразумно да робују својеглавости, остаје им тада могућност коју треба да искористе, а то је да одустану од бављења црквеним питањима на нимало лијеп начин којим су се до сада бавили њима, а онима међу њима који су се бавили овим питањима кроз политику остаје да се преиспитају да ли Црној Гори имају шта конкретно и позитивно да понуде на политичком плану. Овакав досадашњи њихов начин бављења црквеним питањима једино што је могао да покаже је то да је политика која стоји иза њега промашена и негативна. Ако тежиште своје политике и тежиште енергија које улажу у бављење политиком буду везали за овакве пројекте биће то сигуран знак да би најпоштеније према народу и себи било да потраже неко друго поље свог професионалног ангажмана, ван политике.

Александар Павловић

Извор: ИН4С

Хришћанство се код Срба учвршћивало постепено (донекле постепено и усвајало) и тај процесе је трајао неколико векова. Но, тек су делатношћу Стефана Немање (СВ. Симеона) и Св. Саве створени услови да оно има одлучујући утицај на интегрално обједињавање расутих, и дотле политички расцепканих, српских земаља, као и обједињавајућу магнетну силу за окупљање српског народног корпуса у смислену заједницу, са својом историјском, цицилизацијском, али и духовном мисијом (пртом не занемарујем претходне периоде нарочито рад солунске браће Ћирила и Методија). Немањино не пристајање на парадигму по којој је Србија вазал Византије (а чији је заступник био његов брат Тихомир) и војно-политички рад на обједињавању српских земаља били су увод у делатност Св. Саве, који ће продубити и духовно-идеолошки (условно речено идеолошки пошто су идеологије какве данас познајемо плод западноевропског историјског разбитка настале у француској са циљем оспоравања „божанског“ права француских краљева, а како би буржоазија понудила алтернативу дотле важећим традиционалним католичко-монархијским схватањима „божанске“ власти, и уопште друштва и државе) уобличити смисао постојања Цркве, државе и народа, као и трасирати јасан циљ и пут српског националног организма.

Избегавајући западноевропске тадашње клишее сталешког, католичког елитизма и неке врсте теократије, као и византијског етатизма у којем су кривљењем симфоније цркве и државе на пиједестал стављени држава и цар, а у којима је народ био мање или више маргинализован, Св. Сава је ударио духовне темеље за српску посебност, изражену пре свега у схватању народног изабрања, односно кроз црквено-народни организам равноправно учешће народа у универзалном новом духовном Израиљу.

Ово изабрање је вазда кроз историју условно пошто се заснива на слободном опредељењу сваког поједница те народних и других групација, али Светосавље је онај оквир који то Србима омогућује, спајајући националну аутентичност са истинским хришћанским универзализмом. Сагледавање света у светосавском кључу омогућује Србима, следбеницима светосавља, правилан приступ националном и хришћанско-универзалном, национално-идентитетском и космополитском, небеском и земаљском. Исто тако оно представља камен темељац схватања преображаја паганског у хришћанско, чиме веже у једну нераскидиву нит предхришћанско и хришћанско, прошло са садашњим и будућим, омогућавајући сагледавање српске историјско-духовне вертикале у јасном кључу.

Црква, народ, држава

Основ за посебност, а самим тим национални идентитет, али који води ка хришћанској универзалности, је православље, које су Срби примали од Византије, чије је био духовни ученик и Св Сава. Из тог духовног извора произилази, како трасиран реални духовно-материјални циљ српског народног организма тако и схватања Цркве, државе и народа. Централни циљ и Цркве и државе је народ (и сваки његов појединац), и служба народу у циљу његовог хода ка духовној реализацији, али чији је почетак изграђивања, као и реалан оквир деловање у материјалној реалности, или друкчије речено на земљи, у датим друштвено-државним оквирима.

То омогућује народна Црква (интегрални део универзалне православне Цркве, као заједнице духовног изабрања или духовног Израиља, чија је глава Христос), као духовни васпитач и путовођ са програмом али и снагом да изгради и оспособи слободне личности које ће моћи стваралаштвом у реалној земаљској сфери да реализују конкретне личне али и заједничке друштвено-државне циљеве. Исто тако то омогућује и држава као законски уређен простор намањен за реалну и видљиву манифестацију народног духа, као и оквир који ће чвршће држати народ окупљеним и тиме мобилисаним за стваралаштво и опште националну афирмацију.

У Светосављу Црква, као стуб народне смислене афирмације, се ставља у службу народу и у заједници (симфонији) са државом постаје гарант реализације националне заједнице као историјског субјекта на унутрашњој и међународној - европској и светској - сцени. Због тога су појмови Црква и народ у светосављу практично синоними, јер Цркву чини заједница верујућих почевши од патријарха до лаичких верника, док опет целокупна црквена јерархија није одвојена од народа по шаблону католичког клерикалног елитизма, те органски и суштински, и са истим духовно-материјалним циљем, се налази у нераскидивој заједници са целокуопним народом и представља његов интегрални део. Владари на челу државе, али и свеукупна средњовековна елита, су као заједничари црквено-народног организма само предводници земаљске реализације народног организма и чувари државне куће, као простора националне самореализације, којој је фундаментални циљ манифестација духовног и материјалног у реалним и датим земаљским оквирима. Дакле саборност је главна карактеристика народа где је држава овоземаљско поље афирмације а Црква духовни извор, објединитељ, васпитач и спона између материјалног и духовног, земаљског и небеског света.

За разлику од запада, где су државе имале централно место и биле неопходан услов настанка нација, у светосављу приоритетно место заузима народ, оплемењен хршћанско-црквеним духом и циљем кретања, као битнији део у односу на државу. То не значи да је држава небитна, али значи, да за разлику од запада где је она кључна тачка за постојање и одбрану националног субјективитета, код Срба симбиоза Цркве и народа, где је једно сливено у друго, са јасном духовном визијом новог духовног Израиља, представља оно што је главни предмет реализације. Када је овај циљ јасан народној заједници и када постоје у овом духу напојене личности држава, као видљиви резултат оваквог духа, успева да се реализује.

Но, када тога нема, и када интегрално-национални дух светосавља слаби држава се услед, по правилу одступања прво елите, урушава са тендецијом ка поделама, регионалним партикуларизмима и паду у ропство некој страној сили. Ово се може видети кроз целокупну српску историју. Са друге стране пад државе услед горе наведених разлога не значи и губитак идентитета народа. Штавише када се национална елита пресудно отуђи од националног духа и циља, а услед задовољавања својих краткорочних материјалних интереса, пад државе и долази као казна за духовно конвертитство елите и морално кварење народа, што доприноси кристализацији стања и суочавању са обездуховљавањем и духовним отпадништвом, што све опет има за циљ јасније сагледавање реалне ситуације како би се дефинисали правци изласка из кризе и повратка светосавским духовним коренима (односно традиционалним српским вредностима), који су једини пут за обнову државе.

Можемо дакле рећи да је светосавље, са народном Црквом (али понављам са Црквом која је јединствени део универзалне православне цркве) било темељ српске средњовековне државе, али је и после пропасти државе, запечаћено, обновљено и додатно потврђено кроз Видовдански Завет (народном жртвом принешеном у време распада државе узрокованим моралним урушавањем елите, као покушај одбране те исте државе али можда још више духовног народног бића) остало интегративни камен темељац српског националног бића, када је спољашње ропство било реалност, те пресудно утицало на очување Срба као народа и као историјског субјекта у светској, Србима нимало наклоњеној сцени. Дакле, околности губљења државе нису погубно утицали на снагу националног организма пошто је Црква као стуб очувања националног идентитета и мисије народа дефинисане светосављем, остала да врши свој задатак, истина сада у измењеним и рапидно отежаним условима. Ипак Црква је заједно са народом успела у томе.

Усамљена Црква, без државе

Као што сам нагласио овакав ред ствари на релацији Црква, народ, држава, не подразумева омаловажавање а поготово не негацију битности државе. Дужност је државу бранити, као што су и наши преци радили, али је не треба глорификовати и од ње правити алфу и омегу националне есенције. Однос према држави је и показатељ снаге светосавског духа, као што је и њена одбрана његова манифестација у датој реалности када је државни организам угрожен. Али је потребно схватати контекст деловања да не би услед јалове борбе за државу, која искључује афирмацију националног духа, народ био жртва разарајућих трендова који би онемогућили васкрс и једнога и другога – и народа и државе.

Примера схватања правилног историјског контекста а самим тим и начина националног деловања имамо у српској историји прегршт. Ми ћемо се овде само на карактеристичне осврнути. Од Видовданске битке српски народ се жестоко опире турском продору потврђујући свој светосавски национални идентитет управо одбраном државе. Али приступ никада није био једностран. Као што Деспот Стефан после косовске битке реално сагледавајући ситуацију прихвата вазалство Бајазиту, тако и читав национални организам после покушаја обнове државе у другој половини XV века (пошто је деспотовина пала 1459.г.) почевши од XVI века схвата нову историјску ситуацију и реалност.

Турци су тада незадрживо продирали и покоравали делове Угарске са одлучујучом пенетрацијом у централну Европу где је и Беч био угрожен неколико пута. Српске земље су остале у дубоком залеђу османлијске империје па се у условима константног јачања турског царства нада у брзо ослобођење лагано губила. Али тада се осећају нова стремљења у народу, а Црква као објединитељски и кровни део националног организма почиње да ради у правцу свог рекативирања после периода смутње изазваног турским пљачкањима новоосвојене територије, али и делатношћу Охридске Архиепископије, која је у стању страдања српских земаље ширила јурисдикцију над епархијама српске цркве.

Пошто се народ примирио, прихватајући да стање губитка државе неће бити краткорочно, са једне стране је радио на дефинисању свог статуса у оквиру турске империје, док је са друге црквена јерархија кренула у правцу обнове делатности Пећке патријаршије чиме би интегрисала народ, сада већ у туђој држави. Прилагодљивим радом и световног вођства, које је поникло из народа и формирало се у условим окупације, и црквене јерархије дошло се до позитивних резултат у оба правца. Већина Срба је обезбеђивањем „Влашких привилегија“ добила статус унутрашње аутономије у оквиру царства за које су морали ратовати, док је успостављањем Пећке Патријаршије срспки народни организан уједињен у оквиру империје, чиме је остао фактор њене унутрашње динамике, али и стекао могућност да се задржи на путу своје историјско-цивилизациско-духовне мисије.

Цео период ропства, дуг неколико векова, карактерисаће борба за статус Срба у овиру две империје (турске и хабзбуршке), као и духовна делатност Цркве као кровног механизма интеграције народа, ма где се он налазио. Уједињеност око Цркве и њеног патријарха је чинила да Срби буду и политички битан фактор иако су били без државе, а ово је опет утицало да могу вршити притиске на царства у циљу чувања својих стечених привилегија, које су повратно деловале на хомогеност народа и продубљивање битности мисије чији је оквир Црква чувала и спроводила, те народ усмеравалу ка њеном остварењу.

Централна тачка духовне и национално-идентитетске интеграције је био косовски мит, који је био природни продужетак митова српских светих краљева и патријарха. Његову битност су уочавали и католички мисионари. После дугог истраживања српског менталитета њихов, можемо рећи општи закључак, је био (пошто су вековима покушавали да испитају Србе зарад лакшег преласка у Унију било је више озбиљних изучавања народа у којима је учествовало мноштво католичких мисионара) да је српски народ историчан, да на његову самобитност утиче историјско памћење реализовене државе и косовског мита, да су ови његови узори и централно место обједињујућег култа и да је Црква његов чувар, те да би требало покушати са придобијањем за Унију патријарха после чега би се цео народ лако приволео постепеном јединству са западном Црквом. Но, иако су патријарси често тактички чак и сарађивали са католицима, иако су свештеници и епископи рубних епархија патријаршије били некад и заврбовани, краткорочно а некад и дуже приступали Унији, патријарх пећки никада се није колебао или попустио пред притисцима католичких мисионара. Но, свест народа је тада била нерскидиво повезана са Црквом и њеним светосавским учењем да тешко да би неки патријарх и успео у таквом науму чак и да је хтео нешто да предузме у том правцу.

Конвертитство и Црква

Но, тешке историјске околности преживљавања у два царства без сопствене државе су утицале на део народа, па је конвертитство и одустајање од светосавског пута и видовданско завета, а самим тим и издвајање из српског националног корпуса, у појединим периодима узимало маха. Тешкоће и страдања које су трпили народ и његова Црква су главни узрок конвертитства. Нису сви могли да издрже. Њима никада нису затварана врата српског националног корпуса, али им је главна препрека за повратак, као и кључна тачка разлаза, менталитет конвертитства. Никада њима Црква није бранила или негирала припадност српском националном организму (можда неки појединци, але не и Црква као целина), али није ни дозвољавала да се зарад њиховог повратка угрози њен народни светосавско-видовдански код, који је омогућио опстанак српског националног бића у готово немогућим условима.

Другим речима Црква није пристајала да се одрекне светосавља зарад уједињење расутог српског националног корпуса на било којим темељима (а већином су увезени из праксе и искуства Западне Европе), који су у супротности са светосавско-видовданских духом, јер резултат таквог сабрања био би више разарајући него обједињавајући. Став Цркве, али и српског народа је увек био у складу са прихватањем реалности, са прихватањем различитости, где се треба радити на постепеном њиховом превазилажењу, а афирмисати све оно најбоље у различтим групацијама и појединцима стимулишући тако остварење онога највреднијег из различитих култура и цивилизација. У случају брзих, декларативних интеграција, највероватније би се десило да се преостали Срби повратници не интегришу на прави начин у народни организам, при чему би стране идеологије и менталитети озбиљно уздрмали национални осећај саме сржи и централног дела народа.

Ово се већ дешавало, а потврде имамо и у најновијој историји у разним политичким пројектима попута заједничке државе током прошлог века. Југославија је дакле један од таквих примера, као компромисни покушај обједињавања народа који су већином припадали српском националном корпусу (варају се они који мисле да би то сигурно било избегнуто да је створена Велика Србија, уз напомену да и она после великог рата тешко да је имала икакве шансе да се формира и заживи услед геополитичких стратегија западних сила практикованих на овим просторима протеклих неколико векова). Резултате знамо, огледају се у полому Срба и српске Цркве. Обоје су доживели погроме, па и мартирство, чију су протагонисти били блиски (или некада исти) народи, са којима смо остварили брзоплето уједињење на темељима који немају ништа заједничко са светосављем и вековном традицијом српске Цркве, српске државе и народа.

Смисао подривања СПЦ – у прошлости и данас

Црква је чувар српског националног бића и његове, као историјске мисије тако и духовног универзалног изабрања, које су Срби прихватили примајући хришћанство, а које је Свети Сава уобличио, најбоље схватајући свеукупну улогу народа и његових духовно-материјалних стремљења. Без Цркве српски народ је дезоријентисан, немоћан, без мудрости да се снађе у лавиринтима светских превирања, које су у прошлом и овом веку нарочито појачане процесом глобализације и покушајем овладавања света од стране Империје и светске олигархије. Створити Србе по потреби великих играча, империја које су у прошлости владале овим простором као и актуелне империје која се покушава заокружити, је циљ за који је неопходно урушити снагу и ауторитет СПЦ. Истиснути народ из природног духовног лежишта, чиме се онемогућава врлинска и обнова традиционалних вредности, без које он постаје лака мета манипулација и предмет глобалне кровне контроле помоћу одржавања неразумевања, али и завађености различитих политичких и друштвених групација, су вазда били циљеви свих империја које су владале овом простором.

Због тога су и методе империја, прошлих и садашње, слични, суштински идентичне. Глобални господари знају да је гарант њихове крајње победе успешан лов на људске душе, те као и католички мисионари током претходних векова, али сада секуларним методама, се устрмљухју у том правцу. Јер док је душа жива она може увек пружити отпор, али ако успе да се анестезира постаје предмет манипулације на разне начине, и лак објекат усмеравања у правцу задовољење глобалних интереса. Знају носиоци оваквог процеса глобализације (и то боље од Срба) да је Црква најсигурнија заштита и уточиште народне душе, али и саког његовог припадника понаособ. Због тога упоредо са урушавањем свих осталих, за идентитет битних институција укључујући и државу, у процесу овладавања светом неминовно је да његови протагонисти се устреме на Цркву, као чувара ризнице светосавског духа, а са тим и носиоца српског национлног идентитета, памети, снаге и самосвести. Без урушавања Цркве, којим се тежи одржавању и продубљивању вештачке раздвојености, чак и конфронтације народа и Цркве, дугорочно се народ неће моћи држати у ропству и експлоатисати. Или, у најмању руку, бар такво ропство и експлоатација неће представљати судбоносни ударац националном бићу, без могућности његовог васкрса и обнове.

Црква се такође подрива (са циљем потпуног урушавања) као једини могући кровни интегративни фактор српског националног бића. Као тренутно једина могућа национална алтернатива империјалном притиску, или могућност да кроз лабављење контроле Империје изврши снажнији утицај на народ и допринесе стишавању друштвених поларизација, које су безбројне. Док год систем дубинске окупације буде на снази поделе ће се продубљивати што ће обезбеђивати усмереност српског националног бића у правцу остваривања интереса глобалне олигархије и транснационалног капитала. Истовремено то ће пратити све веће уверење различитих друштвених групација и структура да су потпуно у праву и да су једино њихове визије и погледи на стварност исправни, док ће протагонисти процеса глобализације и њихови помоћници овде у држави једини бити ти који ће се окористити на народној несрећи и општој државној пропасти. А ако се ствари буду кретале у том правцу национални брод ће наравно тонути ка све већем удесу, којем се крај неће назирати.

Реч, две на крају...

Но, можда је све ово што се догађа потребно да би се народ освестио, чиме би се стекли услови за повратак својим идентитетским темељима чији је Црква чувар (када кажем Црква не мислим наравно само на црквену јерархију). Да би кренули у том правцу требали би да почнемо да радимо на неутрализацији одвојености народа од Цркве, јер снага учења које Црква заступа почива између осталог и на масовности и вери народа. Исто тако је потребно да разне друштвене групације успостављају линкове једна према другој јер се тиме стварају темељи за једно сведруштвено обједињавање. Искључивост доноси сталну поларизацију и тражи униформну идентичност што је последица идеолошке свести и секташког духа.

Ако свако ради оно зашта је најспособнији ово друштво може да крене путем који би завршио у, за почетак макар минималним интеграцијама његових подељених групација. Ово би условило макар почетак друштвене и државне отпорности разним притисцима који нас очекују у наставку процеса глобализације. Такође у очекивању јачања мултиполарног света (а тренутно на нашим просторима још увек доминантне Америке и ЕУ) само јединственији би могли да приморамо странце да прихвате и наше интересе, као што би требали да изградњом националног НВО сектора почнемо парцијалну, институционалну борбу против разних пројеката који подривају националну снагу и народну отпорност. За све ово је потребна промена понашања, добра воља и стрпљив рад. Тада резултати сигурно не би изостали.

Са друге стране црквена јерархија (и епископи и свештенство) би требало да крене снажније у сусрет народу. Каква год да је црквена јерархија управо она би требала, упркос великим притисцима и опасностима којима се излаже, практично када год се изјасни о неком питању, да се на приступачнији начин обраћа народу. Комбинацијом универзално-хришћанског са национално-светосавским поимањем духовности црквени великодостојници би, чини се, били ефикаснији у „рехристијанизацији“ српског народа. Јер уз специфичност приступа свакој личности ово су неки универзални начини, који могу да се обезбеде снажнијим, јавним и културним ангажманом. Не би Црква тиме изгубило на универзалности, напротив само би је учвршћивала и продубљивала, као што је то кроз векове на тај начин чињено међу Србима у разним историјским у државно-друштвеним околностима.

Само радећи на тим стварима српски народ ће добити шансу за духовни, али и биолошки опстанак. Сви остали путеви су у најмању руку сумњиви, а велика већина данас актуелних га воде ка духовном-физичком уништењу, или пак у правцу лоботомије мозгова, после које следи неподношљиви јарам служења туђим интересима без икакве наде у могућу националну и државну обнову. Уосталом на народу (укључујући и јерархију, и све друштвене групације, па и оне на власти) је да одабере. Српство, схваћено у светосавском кључу, је увек кроз историју било и ствар избора, те је тако то и данас. Како будемо изабрали тако ће нам и бити.

Крај

Извор: Видовдан

Тема на форуму:

https://www.pouke.org/forum/topic/29631-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B1%D0%B0%D0%BD-%D0%B3%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8/

Исто тако он (очуван идентитет) народу пружа, кроз историјско и савремено искуство, бистрину ума, којом се народ оријентише у лавиринтима савремених изазова, али и унутрашњу снагу помоћу које остварује зацртане стратешке циљеве. Није тешко закључити да онај народ који потпуно изгуби идентитетско упориште постаје дезоријентисан и представља лак плен глобалних разарајућих процеса, те погодан за усмеравање у правцу остваривања туђих, најчешће непријатељских интереса.

Стварање и урушавање националних идентитета у Западној Европи

Да би објаснили значај очувања националних идентитета за сам народ, али и функционисање свеукупног глобалног поретка, осврнућемо се прво на процесе његовог стварања у Западној Европи. Изграђивање народа и њихових субјективитета није процес који је био идентичан у католичко-протестанатској Западној Европи и земљама православног цивилизацијског круга. У Западној Европи су етнички блиске групације предвођене пословно расположеним грађанством, у савезу са краљевима а против племства, вековима радили на стварању западноевропских централизованих држава. Грађанству је одговарала национално хомогена држава па су либерализам у економији и етничка блискост биле подлоге стварања народних култура и идентитетске аутентичности, које су опет биле основ формирања народа какве већином данас познајемо.

Нације су почеле да се кристалишу са даљим усавршавањем држава, у коначном обрачуну са племством и његовим истискивањем са тадашње политичке позорнице, за шта се неформално узима као почетак Француска буржоаска револуција. Констатујући да је тај процес негде почео и раније само хоћу да нагласим да је носилац националног идентитета код западноевропских народа буржоазија, којој је било у интересу да временом, сем тржишног повезивања, подстакне изграђивање чвршћих културолошко-духовно-идентитетских спона међу сродним етничким групацијама на одређеном простору, а које су ионако по логици ствари биле предодређене да формирају јединствен народ.

Касније, са изласком држава из све ужих народних оквира на међународну конкурентску позорницу и продубљиваљем хомогенизације, етнички прво блиских, а временом народносно све идентичнијих државних поданика, ударани су постепено темељи нација, као носиоца заједничког колективног сећања тада већ јединствених етничких групација уједињених у модерној држави као носиоцу субјективитета одређене нације, али и гаранта њене смислене улоге у систему држава који је временом стваран у Западној Европи.

Дакле може се рећи да су у Западној Европи национални идентитети плод (под надоминантнијим утицајем грађанства) етничко-економско-културолошког повезивања етнички блиских групација, постепено формираних са развојем и усваршавањем држава, која су често и настајала у отпору према, са једне стране национално већином индиферентном племству али и Католичкој цркви као носиоцу универзализма и негација националних посебности. Ово наглашавам зато што је код Срба процес развоја народа и његове националне афирмације био знатно другачији, а о чему ће бити речи у другом делу текста.

Но, у основи готово свих великих западноевропских држава и нација била је учитана национална грандоманија, као продукт сталне воље за ширењем тржишта, идеја и осталих облика утицаја. Ово је резултирало стварањем колонијалних царстава и експлоатацијом великог дела света чиме је богатство све више концентрисано у Западној Европи, али чиме су и претензије међу западноевропским државама ка даљем овладавању просторима постајале све израженије. Такође умишљеност о супериорности код већине западноевропских нација, инспирисана од њихових елита, испољавана је и у њиховом осећају изузетности, која је по узору на Католичку цркву – њену идеологију и системску организованост – била идеолошка подлога империјалних амбиција. Мада како би рекао Архимандрит Тихон, парафразирам, то је била само прикривена жеља за материјалним добитима која је упрегла све националне потенцијале у походу као овладавању светским пространствима и ресурсима.

Но било како било светске аспирације европских великих нација (суштински наслеђене од идеологије овладавања светом Католичке цркве) су временом додатно стварале конфликте, не само у колонијама већ и у самој европској матици, који су, фаворизовањем често и најсуровије борбе за примат, по логици ствари исцрпљивали њене народе. На тај начин изграђивани облици националне афирмације и државне реализације су кулминирали у XX веку, што је већ исцрпљену Европу после два велика светска сукоба готово потпуно исцрпило, чиме су створени услови за економско-културолошко слабљење западноевропских држава, као и резигнираност и дезоријентисаност европских народа.

Све ово је резултирало духовно-културолошком дезоријентацијом и урушавањем виталности националних идентитета, јер се у њима више није налазио смисао духовне егзистенције, а тежиште тражења смисла живота се померало у материјалну сферу, ионако карактеристичну за есенцију народа католичко-протестантског цивилизацијког круга. Дакле покушај често агресивне националне афирмације и самопотврде био је кључни разлог исцрпљивања, разарања и слабљења Европе, губитка смисла и бистрине њених нација, а самим тим и раслабљивања темеља националних идентитета на којима су почивале европске националне државе.

Глобални пројектанти у налету

Овим разарајућим процесима су стварани услови за пенетрацију Империје на стари континент, инфилтрирање у готово све њене структуре и апсорбовање националних држава у глобални нанднационални систем. Тада је у ослабљене државе и дезоријентисане нације почео да улази транснационални капитал, идеолошки апологиран парадигмом глобализације и свеопштег повезивања народа у једну хармоничну целину као наводни природан резултат прогреса и праведног кретања историје. У пракси раслабљене европске државе и раздуховљене нације (после Дргого светског рата су и економски биле разрушене те су обнављане америчким капиталом – „Маршаловим планом“) нису могле да се одупру, некад насилном а некад добровољном, инфилтрирању сопствених елита у глобални олигархијски поредак који је штитио транснационални капитал, радећи све да ради своје добити додатно раслаби национану самосвест као одраз могуће отпора овим процесима. Где се отпора јављао брзо је угушиван маргинализацијом, како у економској тако и у културолошкој сфери.

Ово је процес који траје, чији смо и ми савременици (са спорадичним периодима парцијалног буђења националне свести, али за сада без видљивог успеха, што не значи да га уопште нема) задаје готово пресудан ударац субјективитетима западноевропских народа. Но он је и временом створио услове да глобална олигархија преузме преко међународних организација (али и тајних друштава) системску контролу над већим делом света, финансијски ојача и упрегне све ресурске западне цивилизацијске хемисфере у походу ка стварању апсолутне глобалне доминације.

Напуштањем златне подлоге долара, његовим неконтролисаним штампањем без покрића у злату, створене су основе за преузимање реланих светских ресурса. То је био кључни разлог за економску и привредну експанзију у тада за транснационални капитал отвореном делу света. Падом „Варшавког пакта“ и комунистичког блока систем је (практично и идеолошки се уобличивши теоријским поставкама које су се назвале „Вашингтонски консензус“ као неолиберални пакет мера наметан владама свих земаља које су улазиле у аранжман са ММФ-ом – милом, а некада и силом) стекао услове да закорачи у земље пост-совјетског простора. Тиме је почео процес економско-културолошко-идентитетске агресије (а на неке као што је Србија у једном тенутку војне), чији је гарант спровођења најјачи светски војни савез, на државе и народе Источне Европе, постсовјетског простора, Русије, али и друге међу којима су и Срби. У том поцесу, који и данас траје, страдају национални идентитети као носиоци самосвести и бистрине народа, да би и елита и народ били обликовани по потребама глобалне олигархије и трнаснационалног капитала.

Србија и Срби суочени са глобалном агресијом на државу и идентитет

Срби су ове епохалне промене, оличене у можемо рећи процесу комплексне и вишеслојне агресији Запада на остатак света, дочекали у готово идентитетски замрлом стању. Дуготрајан период комунизма, период отуђења елите које се преносило постепено и на народ у национално разарајућој Југославији, али и под утицајем Запада дуг стаж одрицања српских владара и народних предводника од сопствене културе, духовности и традиције током друге половине XIX, деловао је погубно по српски народни идентитет, а самим тим и по бистрину ума и духовну виталност, како целокупног народа тако и појединаца (не желим овим констатацијама да судбоносно осуђујем српске владаре, па чак ни тадашње политичке предводнике, пошто су се сви они налазили у сложеним ситуацијама, а неки од њих су имали и низ добрих особина, нити да поспешујем једну општу појаву „запљувавања“ по свему српском карактеристичну и за „европејску“ Србију, али и добар део наводне патриотске. Такође не желим да оптужујем протагонисте стварања Југославије, јер су процеси јачања српске националне државе и стварања вишенационалне Југославије сложени, те нису једноставни за олако процењивање, већ само желим да нагласим дуготрајност тренда „чупања“ народног-светосавског идентитета из Срба)

Духовно и идентитетски у најмању руку дезоријентисани ми смо на челу са Милошевићем, који је био продукт комунистичког система (а добрано и велика већина нас) дочекали вишеслојну експанзију Империје на остатке нашег бића, народног идентитета и, после распада Југославије, свеукупно недефинисане српске државе. Процес експанзије је отпочео после урушавања комунистичког лагера, а карактерисао га је покушај продубљивања трендова растакања Југославије у којој је српски народ био ионако оштећен поделом у неколико република нелегитимно створених на заседанју АВНОЈ-а 1943.г. Покушај отпора таквој глобалној стратегији коштао је Србију изолације, санкција, сваковрсних притисака, а на крају и бруталне војне агресије. „Кичма нам је сломљена“ а ми смо после тога прихватили махом од Запада инсталиране странке и појединце (част изузецима) који су загосподарили Србијом после петооктобарских промена.

Све ово је имало двоструки учинак на освешћење и обнову народног идентитета и духовности. Са једне стране притисци којима смо били изложени су деловали оживљавајуће на нашу самосвест што су морали прихватити и политичари попут Милошевића, те на неки начин и креирати политику у складу са националним буђењем које је захватило Србе. Но, са друге стране услед дуготрајног периода отуђења народни дух који се будио, кроз отпор, био је чешће симулација аутентичног светосавско-видовданског духа наших предака него истинска обнова традиционалних вредности.

Симулација је стварала подлогу за погрешно тумачење светосавске традиције, чиме је простор наводног светосавског српства често бивао доступан екстремима, али и разним профитерима који су новонастало стање користили за остварење својих страначких или бизнисменских пројеката. Тако је (често из незнања али и систематски и тенденциозно зарад сопствених интереса) искривљивана, тек у покушају да се обнови, аутентична народна духовност и национална традиција, чиме су стварани темељи да се свест народа уруши, можда још снажније него пре деведесетих година.

Најновије урушавање народног идентитета

Управо то се на неки начин и догодило. Кривим тумачењем и у западноевропском идеолошком клишеу, често екстремним искривљавањем народног косовског мита, створили су се услови да већ потпуно отуђена интелектуална елита, оличене у тзв. другој а у суштини антисрбији, крене, још у време Милошевића, у поход против свега што је српско радећи посао за своје господаре – глобалну елиту. Петооктобарским променама, а можемо да кажемо и инсталирањем ДОС-а на власт, антисрбијанска интелектуална групација преко странака те коалиције је идеолошки и институционално безмало завладала Србијом, а суштински стварни господар је постала глобална светска олигархија. Одмах је почео да се спроводи истовремени програм приватизације („пљачке“ државне и народне имовине) и агресивног урушавања националних вредности, кроз атак на све што је српско, при чему су Срби били подвргнути ревизији историје, свих идентитетски обједињавајућих националних вредности, и стварању нових духовно-културолошких образаца, које би после рада не препарирању њихових мозгова преваспитани требало да следе. А то све у циљу потирања националне свести (што су општи проблеми народа) из које може да се роди отпор глобалним процесима, или у најмању руку противљење истима.

Колонијална демократија, увезена после петог октобра у Србију, створила је политичку елиту уско повезану са глобалном олигархијом, све отуђенију од сопственог народа, а приватизација тајкуне у служби трнаснационалног капитала задужене да њему служе по цену разарања сопствене привреде и довођења становништва до ивице беде. Антисрбијански интелектуалци су преко мреже прозападног невладиног сектора наставили свој разарајући утицај по народни дух, а разни облици забаве (типа ријалитија, фејбука и разних друштених мрежа, новинских кич садржаја итд.) упрегнути су у службу ослобађања неприродно амртизоване стваралачке народне енергије (неки, типа ријалитија, облици забаве су само за ту функцију и осмишљени). Немајући решење духовно дезоријентисан и осиромашен народ у покушају одржања своје насилно урушене егзистенције се, или пасивизирао или дао у потрагу за решењем екзистенцијалних проблема учлањивањем у политичке партије. Но како су оне пре свега бивале све више у служби глобалне олигархије њихове могућности да реше народне егзистенцијалне проблеме и побољшају стандард живота су се рапидно смањивале.

У немогућности да служе и сопственом народу и глобалним господарима странке су се претвориле у сервисе уских кругова сопствених руководилаца, али су због апсолутне доминације преосталим националним ресурсима остале предмет интересовања појединаца у потрази за елементарном егзистенцијом. Ово странкама даје утицај на део народа, који оне, инфилтрирајући га у своје редове и подвргавајући га поданичкој дисциплини са задатком пропагирања лажних обећања и евро, али и сваких других утопија, додатно кваре.

Са друге стране пасивизирани део народа се квари понудом разних садржаја (највише технолошким могућностима – ТВ, новине, интернет) које му дају могућност привременог ослобађања фрустрација и илузије да нешто креативно осмишљава, док истовремено својим активностима само учвршћује разарајуће институције система, који су само периферни део глобалног над-система. Ово стање, постепено се погоршавајући, довело је до тога да су странке постале део проблема друштва, као и велика већина медија, али уосталом и готово све остале државне институције. Део проблема у контексту решења националне и државне кризе, али и стуб одржавања процеса глобализације, транснационалног капитала и надржавног светског система под доминацијом глобалне олигархије.

У овом разарајућем процесу дошли смо до тога да све инстититуције и организације, упрегнуте у остваривање интереса глобалне олигархије по логици ствари морају бити против сопственог народа. Немогућност компатибилности националних са глобалним интересима, чији је заступник наводна национална а суштиниски периферна глобалистичка елита у Србији, изазивају код једног дела резигнираног народа, на патриотском полу, мржњу према систему и револуционарне пориве, што се може разумети суровошћу успостављеног система, али и као интелектуална капитулација пред његовим „ланцима“ (мада може се приупитати да ли је овај чвор интелектуално уопште решив), којима су народ и држава готово нераскидиво стегнути.

Но, систем се чак ни евентуалном успешном револуцијом (мада је она немогућа без подршке из самог система) не може, не урушити него ни начети. Могу се само променити играчи на врху државне пирамиде, који би опет морали да играју по правилима формулисаним из срца глобалног система. Они би се морали тако понашати чак и ако би у старту били инспирисани надом да могу нешто променити, јер би у пракси врло брзо увидели да је то немогуће, а бенефити које би им систем понудио убрзо би их претворио у његове пуке послушнике, чак и апологете (што нам се мање више и десило на прошлогодишњим изборима) – кварљива је роба човек. Са друге стране антисрбијанска опција се клања оваквом систему уживајући његове благодети и беспоштедно га апологирајући по цену раскида са соственим народом (али и са здравом памећу) и губљењењем душе. Овако успостављен систем не може вечно трајати, једном ће морати да дође до свеопштег пуцања, али када ће то бити не можемо са сигурношћу знати.

Али оно што је битно је све јасније увиђање обичног народа да решавање егзистенцијалних питања у временом оваквом створеном системском склопу нису могућа (да не говоримо о неопходном духовном и здраворазумском осмишљавању живота, без чега и материјална егзистенција има краткорочне домете) али за сада, макар масовно, не увиђа где су остварљива. Али чини се да са наставком процеса глоблизације овог типа то све више увиђају глобални господари. На то указују сваковрсни напади на најснажнију организацију, стуб српске националне духовности, снаге, морала и етике. Извесно је да ће крајња мета напада дуготрајних разарајућих глобалних трендова бити последње идентитетско, али и егзистенцијално уточиште срспког народа. Наравно у питању је Српска Православна Црква.

Постоји ли институција која даје наду?

Црква је једина организација, или тачније речено организам, који може да осмисли савремене изазове, поврати бистрину ума, снагу воље, оживи национални идентитет и временом му улије снагу како би био упрегнут у правилан, стваралачки и животворан погон, тренутно урушен глобалним разарујућим поцесима, те да „васкрсне“ животворни српски национални мит како би народ постепено радио на ревитализацији свих урушених институција, а временом и целовите државе. То пројектанти новог „врлог“ света одлично знају, боље од већине Срба. СПЦ је Србима та снага кроз векове, она то може бити и данас. Отуда све очитији труд да се народ држи одвојеним или чак конфронтираним са СПЦ.

Логиком ловаца на грехове, а не истинском забринутошћу за не баш идеално стање у СПЦ, углавном преко инсталираних полушника или изманипулисаних душа у Србији, критикује се и подрива, претежно путем медија али свакако и другим неформалним каналима, црквена јерархија и свеопште стање у Цркви, покушавајући тиме да се систематски раслаби снага црквеног организма. Ово се чини у циљу потпуне неутрализације српског националног идентитета. Успех овог подухвата није могуће остварити уколико се не разори Црква, као последње (а суштински прво и одлучујуће) уточиште народног духовног здравља, здраворазумности, снаге и бистрине.

Но, иако Цркву чине грешни људи, укључујући и грешне епископе (мада нису само они Црква), она је много жилавија него што се мисли и представљаће увек сигурно уточиште за све оне који га добровољно изаберу. А да је Црква жилава најбољи пример нам је њена делатност у време турског ропства. Тада је она, пошто су урушене све институције средњовековне српске државе, грађене неколико векова, преузела на себе улогу свеукупног народног предводника, сачувала га идентитетски и улила му енергију за национално буђење и стварање модерне српске државе, те реализовање српског народа као историјског субјекта и нововековним светским изазовима.

Извор: Видовдан

Тема на форуму:

https://www.pouke.org/forum/topic/29631-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B1%D0%B0%D0%BD-%D0%B3%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8/

Увод

Те реакције се крећу од вербалних критика, до тужби. Тако имамо случај да је организација „Атеисти Србије“ упутила тужбу[1] Уставном суду Србије, због посете четири одборника новосадског парламента владики бачком Иринеју. Иста организација је тужила код повереника за заштиту равноправности патријарха СПЦ Иринеја[2], због његове изјаве у Сарајеву да: „Нема мира код оних који немају мира са Богом, који је услов за мир са другима“. Поред тога, имамо случај извесног изгреда који се догодио у Београду[3], када је професор географије вербално напао девојчицу која се прекрстила у тренутку када је чула црквена звона. Професор је бранио свој чин, позивањем на раздвојеност Цркве и државе по уставу, јер је школа државна институција.

Поводом свих ових случајева се покренула жестока дебата при коментарима на њих. Већина оних који су подржали те акције, су се такође позивали на секуларност државе Србије и на њен устав, као кључни аргумент. Као што се види из назива гореспоменуте организације, велики број бранитеља „секуларности“ државе Србије су атеисти. Што је такође занимњиво, поводом устава[4], по њему је ћирилица званично државно писмо[5], Космет је део Србије[6], док је брак заједница мушкарца и жене[7]. Упркос томе, знатан број оних који се позивају на тачку устава поводом секуларности, истовремено су спремни да отворено заступају негацију неке од ових тачака устава. Поред тога, поставља се питање да ли су гореописани случајеви заиста кршење устава и секуларности (световности) или не? Да би смо то разумели, морамо да знамо шта је заиста секуларност.

Шта је секуларизам?

Већ се у споменутом уставу Србије дефинише шта је та секуларност (или световност): „Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.“[8] Поред тога, нешто даље у уставу се то понавља: „Цркве и верске заједнице су равноправне и одвојене од државе.“[9] Што је такође битно, тај исти устав забрањује ширење расне, националне (и што је овде важно) верске мржње[10], као што јемчи слободу мишљења и изражавања, изузев у кршењу јавног морала и безбедности[11].

По неким другим изворима, секуларизам, световност или лаицизам је одсуство верског мешања у послове државе као и одсуство државног мешања у верске послове[12][13][14]. Такве дефиниције су у складу са оним што пише у нашем уставу. Треба знати да је секуларизам или лаицизам схватање које се развило, као компромис између појма званичне државне религије и званичног државног атеизма. Дакле, он је решење које стоји између прогона религије из јавног живота и њене репресије, као и постојања званичне државне религије. Такво схватање се развило као последица искуства Француске револуције, где је успостављање државног атеизма и прогона католичке цркве од стране државе изазвало крвопролиће, сурову репресију, терор и контрареакцију. Из овога следи да секуларизам није исто што и јавни атеизам. Управо успостављање секуларног поретка треба да обезбеди верске слободе, а не потискивање вере.

Дакле, по уставу Србије, световност (или секуларност) државе је раздвојеност државе и Цркве. То никако не значи да због тога Црква нема право на јавна иступања, јер је то право загарантовано чланом 44. устава. Пошто су држава и Црква раздвојене, то не даје право некима да захтевају од Цркве њено потпуно повлачење из сфере јавног живота, посебно када се узме у обзир да јавни живот и држава нису иста ствар.

Наопако схватање секуларизма код нас

У нашем друштву се јављају одређена схватања секуларизма, који немају суштинске везе са његовом природом. Захтев за прогоном СПЦ из јавног живота, уз позиве на секуларизам је леп пример појмовне збрке коју имају особе које такве захтеве изричу. Наиме, та збрка се приказује у мешању појмова државе и јавности. Држава и јавни живот нису иста ствар, иако држава може да дозвољава или ограничава јавне слободе у случају да угрожавају општу безбедност и јавни морал. Држава која ограничава јавно испољавање вере из принципа није секуларна држава, већ атеистичка држава. Секуларна држава је верски неутрална, иако може да омогући посебне привилегије традиционалним верским заједницама, које су део историјског искуства одређених народа и држава, као и оним којим припада велик број (или већина) грађана. Такве случајеве имамо у знатном броју европских земаља, на пример у Немачкој или Шпанији. Исто тако имамо пример једне од најстаријих секуларних држава – САД, где се на новчаницама појављује мото „In God we trust“[15][16]- „У Бога се уздамо“. Исти мото се појављује и на државним зградама.[17]

Такође, у тој секуларној САД имамо случај „Заклетве застави Сједињених Америчких Држава“[18], која је уобичајна заклетва нацији и застави САД и која се изговара на јавним манифестацијама и у америчким школама. Она гласи: „Заклињем се застави Сједињених Држава и републици коју представља, једној нацији под Богом, недељивој, са слободом и правдом за све.“ Тако да појам „секуларности“ чак не искључује верске елементе унутар институција секуларне државе, посебно ако они одсликавају уверења и културно наслеђе огромног броја грађана (демоса).

Захтеви које неки појединци или организације у Србији подносе у односу на СПЦ , су у суштини захтеви за обарање секуларности државе, под изговором борбе за секуларност. Ово је рецидив претходне комунистичке епохе и надменог става претходног система у односу на СПЦ. Потискивање вере из јавне сфере, као и мешања световних институција у рад СПЦ (и других верских организација) је битно обележје јавног атеизма који иако није био званичан, је био суштински поредак у комунистичким земљама, а који се лицемерно такође подводио под термин „секуларизма“. У заиста демократском друштву постоји слобода говора и слобода вероисповести, што укључује и СПЦ.

Суштински гледано, СПЦ се води као невладина организација (или НВО). Као таква има право на слободу деловања као и друге НВО, а као верска организација има посебна права загарантована уставом. Мало је иронично да хајку на њу спроводе друге и знатно мање организације (али веома гласне и добро плаћене), које износе ствари које се заиста и суштински косе са уставом Србије, нарочито око питања Космета све позивајући се на тај исти устав у случају СПЦ. То лицемерје бранилаца „секуларизма“се може видети и спрам других верских заједница у Србији. Тако имамо случај верског великодостојника једне друге верске заједнице[19][20][21] који не само да је отворено кршио секуларност земље, већ је давао изјаве које су спадале у домен класичних претњи и уцена. Тај исти великодостојник се такође кандидовао за председника Србије[22]. Занимњиво да се нико од „бранилаца секуларизма“ није огласио поводом ових изгреда великодостојника једне религије код нас. Са друге стране, ти исти чекају и најмањи повод да оптужују СПЦ да крши секуларни поредак. Из овога можемо слободно закључити да сви ти покрети, организације и појединци уопште нису борци за секуларност (коју тумаче по својој вољи) нити чак прави атеисти, већ друштвено-политичко-пропагандни агитпроп усмерен само и искључиво против СПЦ као мете.

Колико је та дволичност велика, може се видети и из чињенице да се суседне државе, иако секуларне, активно мешају у црквена питања, унутрашње и у послове СПЦ, чије представнике прогањају. Најбољи пример су Црна Гора и Македонија. Иако се тиме на груби начин крши начело секуларности, нема никог да се огласи поводом тога од „секулариста“ у тим земљама па и у самој Србији.

Такође имамо замерке поводом увођења веронауке у школе, што се такође тумачи као „кршење секуларности“. Наравно, оно што се избегава рећи је да је веронаука изборни предмет који се никоме не намеће. Са друге стране, омогућен је такође изборни предмет грађанског васпитања за оне који не желе да шаљу своју децу на веронауку. Предмет веронауке је омогућен за припаднике свих традиционалних верских заједница, не само православних. Као што се види, „бранитељи секуларности“ по обичају имају проблем само са православном веронауком. Упркос добровољности при избору веронауке, „секуларним“ активистима смета туђи избор и туђа слобода. Смешно је позивање на „секуларност“ у случају веронауке, када нпр. у секуларној Немачкој (најмоћнијој чланици ЕУ) постоји веронаука у државним школама и чији учитељи се финансирају из државног буџета. Не треба заборавити да веронаука нема само теолошки аспект, већ се такође тиче духовног и културно-историјског наслеђа једног народа и државе, чиме се деца упознају и са унутрашњим аспектом свог наслеђа који се не може научити на историји или социологији, а које њему прилазе на спољашњи начин.

Такође је занимљиво постојање тзв. „црквеног пореза“[23] у секуларним земљама ЕУ, који постоји за вернике у већ наведеној Немачкој, као и Аустрији, Швајцарској, док је у Шведској и Италији обавезан за све грађане без обзира да ли су верници или не. Све те државе су по уставу секуларне и чланице су ЕУ. Код нас такав порез не постоји, али се може замислити драматична реакција „секулариста“ уколико би неко то предложио, по угледу на земље ЕУ. Многи од тих активиста се позивају на секуларни поредак као на савремену, либералну и европску вредност која је носилац друштвеног напретка. Наравно, оваква схватања су погрешна. Важно је схватити да у Европи постоје државе које имају званичну државну религију[24] и које стога нису секуларне. Што је још важније видети, скоро све земље са државном религијом у Европи су чланице ЕУ. Те земље су: Исланд, Данска, Велика Британија, Грчка и Малта. Једини изузетак је Монако, који није члан ЕУ. Тешко да можемо назвати те земље „заосталим“ и „ретроградним“. Упоредимо несекуларну Данску и секуларну Молдавију да би постало јасно да секуларност државе није гарант ни животног стандарда, ни постојаности институција, ни слобода као ни личне сигурности становништва. Дакле, чак и тај аргумент отпада.

Имамо случај већ наведене девојчице и њеног наставника код нас. Како приватни верски гест једне особе у државној институцији може угрозити секуларност државе? Сама девојчица уосталом није представник државе нити државни службеник, за разлику од наставника, а њен верски чин није исто што и верска служба, посебно када се има у обзир да верски чин прекрштавања има и такође световну улогу, где се користи чак и код атеиста. Овде се види до каквог апсурда иду „секуларисти“. Тако се некима не допада химна Србије, јер се у њој помиње Бог, док им грб такође смета због верског симболизма. На страну то што верски симболизам постоји на знамењима великог броја земаља у свету, без обзира да ли су секуларне или не. Не би чудило уколико би после почели да траже рушење храмова, јер би по њиховој искривљеној логици постојање верских храмова на јавним местима такође могло да се протумачи као „кршење секуларности“. Да не говоримо о крстовима на споменицима , које чак ни најмилитантнији атеисти у историји нису рушили, али који се сада налазе на удару „секуларних хуманиста“ и „бораца за људска права“.[25] Оно што најсмешније је чињеница да те групице ирационалних и острашћених активиста представљају смешно мали проценат становништва, али који је толико агресиван и гласан, да се медијски више чују од огромне већине.

Закључак

Појава бораца за „заштиту секуларне државе“ је феномен, који је код нас преузет са Запада и није изолован случај. Ради се о облику милитантног атеизма, наравно левичарског порекла, који под маском борбе за већ постојећи секуларни поредак покушава у ствари да га обори и замени државним атеизмом. Оружје у том процесу је спиновање појмова и термина, да би се постојећим појмовима придодала значења која су другачија или супротна од њих. У Србији се ти покрети и појединци идеолошки надовезују на комунистичку прошлост, коју посматрају са носталгијом. Тако се идеја секуларизма вешто изједначава са идејом атеизма, иако је секуларизам суштински настао из реакције на државни атеизам. Можда чак ни термин „милитантни атеизам“ није баш прави термин за овај феномен, јер главна мета напада лажних секулариста нису све религије као такве (што би се очекивало од доследних атеиста), него само и искључиво хришћанство. То се може видети и из њихових двоструких стандарда спрам ислама, а што се такође може приметити и код нас (као што је показано).

Дакле, овде је реч пре свега о антихришћанству, које своје постојање заснива на супростављању хришћанском учењу и пре свега верским институцијама. Ти покрети су углавном усмерени против традиционалних верских заједница у својим земљама. Тако активиста у већински католичкој земљи ће нападати искључиво РКЦ, док ће код нас нападати СПЦ, а у протестантској локалне протестанске деноминације. Без обзира на те разлике, ради се о усклађеном глобалном покрету. Има неке ироније, да тај глобални покрет управо подрива класична рационална либерална начела и слободе на које се позива.

Тако имамо потпуно појмовно извртање, где религија која је потпуно јавна ствар постаје приватна ствар, док сексуалност постаје јавна ствар. Док се религије које су учествовале у формирању читавих друштава протерују у четири зида, дотле сексуалност која је увек била сведена у домен приватности постаје јавна и друштвена ствар. Колико је успешан тај активизам био на Западу, пример је чињеница да су у Француској забрањене црквене процесије хришћана на јавним местима због „секуларности“, али је зато дозвољено пародирање и исмејавање хришћанства на геј парадама у тој истој Француској.[26][27][28] Док се хришћанска симболика протерује из јавне сфере на Западу јер „вређа осећања“ оних који нису религиозни или хришћани, истовремено се дозвољава јавно изругивање том истом хришћанству и његовим симболима на већ споменутим геј парадама.[29][30][31]

Муслимани отворено пркосе француским законима и јавно се моле на сред улица и тргова у Француској[32] (за разлику од хришћана), а једини који су гласније протествовали су били припадници десничарског „Националног фронта“ Ле Пена, не левичарски „секуларисти“ од којих се то прво могло очекивати. Такође, француске власти су забраниле јавно служење свињетине и алкохола у областима где живе муслимани, да они не би били „увређени“[33]. Наравно, редовно изругивање хришћанству не би требало да вређа никога.

Ствар је у томе што је милитантна постмодерна антихришћанска левица, агресивним лобирањем и инфлитрацијом на Западу заобишла све демократске процедуре да би утицала на институције, формирање и тумачење закона. Тиме користе државу против већинских и традиционалних заједница. Пошто се већинске и традиционалне заједнице поистовећују са својим државама, оне су спремне да послушно поштују одлуке отуђених и интруисаних политичких елита које директно раде на њихову штету. Оног тренутка када се захтеви те антихришћанске левице прихвате у институције државе и законе, онда сами већински народи и традиционалне верске заједнице почињу послушно да делају заједно са тим индоктринисаним институцијама власти против самих себе.

Зато је јако битно раскринкавање наопаких и лажних аргумената, који се користе у медијском нападу, што је средство притиска на институције да се покоре захтевима тих антихришћанских активиста. Што се тиче нас, постоји већ пример на Западу шта се дешава када се таквој наопакој аргументацији да за право.

[1] http://vesti.krstari...zili-odbornike/

[2] http://www.b92.net/i...12&nav_id=645682

[3] http://www.kurir-inf...e-clanak-417504

[4] http://www.sllistbeo..._srbije_cyr.pdf

[5] Члан 10. устава Србије.

[6] Преамбула устава Србије, члан 182. устава Србије.

[7] Члан 62. устава Србије.

[8] Члан 11. устава Србије.

[9] Члан 44. устава Србије.

[10] Члан 49. устава Србије.

[11] Члан 46. устава Србије.

[12] http://en.wikipedia....rg/wiki/Laïcité

[13] http://en.wikipedia....hurch_and_state

[14] http://en.wikipedia....wiki/Secularism

[15] http://upload.wikime...od_we_trust.jpg

[16] http://upload.wikime...arter_Proof.png

[17] http://upload.wikime...e_Capitol_3.jpg

[18] http://en.wikipedia....e_of_Allegiance

[19] http://www.mondo.rs/...eti_vatrom.html

[20] http://www.vesti.rs/...opet-preti.html

[21] http://www.smedia.rs...zaku-VIDEO.html

[22] http://www.vesti.rs/...ili-prorok.html

[23] http://en.wikipedia....wiki/Church_tax

[24] http://en.wikipedia..../State_religion

[25] http://hungeree.com/...en_2312862k.jpg , http://www.kyivpost....ml10gc4/big.jpg

[26] http://www.trust.org...57b0e.jpg&w=649

[27] http://0.tqn.com/d/g.../1/0/1/nuns.jpg

[28] http://www.flickr.co...84984/lightbox/

[29] http://www.godlikepr.../116802e084.jpg

[30] http://www.painetwor...s/ed/ed0010.JPG

[31] http://www.intoleran..._522efa1155.jpg

[32] http://www.guardian....france-election

[33] http://plancksconsta...nd_muslims.html

Аутор: Петар Анђелковић

Увод

Овде, наравно, треба раздвојити личне ставове, симпатије и антипатије које неко може да има према једној или другој цркви, према самом појму религије, као и дневним дешавањима у обе цркве, од суштине оптужби. Нажалост, велика већина људи се управо води горенаведеним предрасудама у прихватању или одбацивању тих оптужби, а не да ли су те оптужбе заиста исправне и аргументоване или не. Дакле, суштина лежи у основи аргумената у прилог критици, а не личних осећања или наклоности. Са обзиром на сличност оптужби, овде ћу расправљати о обе цркве, са мало већом пажњом усмереном на СПЦ (јер нам је тематика знатно ближа).

Врсте оптужби и напада

Оптужбе које се упућују обема црквама се суштински могу поделити у три групе :

1. 
   Оптужбе за застарелост ставова и неразумевања савремених токова
   
2. 
   Оптужбе за неморал и лицемерје, као са њима директно повезане...
   
3. 
   Оптужбе за сексуалне злоупотребе
   

Овде ћемо се бавити неким њиховим најтипичнијим примерима.

1.

Папин став о употреби кондома

Што се тиче оптужби из прве групе, треба обратити на неколико случајева. Једна од њих се тиче оптужби на рачун католичке цркве и папе Бенедикта XVI , поводом епидемије сиде у Африци и противљењу употребе кондома[1][2] (без обзира на касније опредељење). Из датих линкова се може видети критика папиног става да „је расподела кондома само увећала проблем, уместо да заузда вирус“, на шта је његов став добио бујицу критика и одијум од стране влада западних држава као „неодговоран“ и да „онемогућава планирање породице“. Ако се елиминишу етикетирања, шта остаје у папином ставу што није ваљано или чак неразумно?

Да би смо видели да ли папин став јесте или није ваљан, треба видети шта је узрок епидемији сиде у Африци (и остатку света). По званично прихваћеној теорији ХИВ вирус потиче из Африке. У самој Африци епидемија сиде се поклапа са појавом те болести у другим деловима света. Најранији потврђени примерци ХИВ вируса управо потичу из Африке, још из педесетих година прошлог века.[3] Са обзиром да се зна да је вирус ХИВ-а постојао у Африци неколико деценија пре појаве масовне епидемије сиде на том континенту, и да су људи сво то време упражњавали секс без кондома, зашто онда већ тада није дошло до масовне епидемије сиде у Африци и помора становништва од ње? Најчешћи начин преношења сиде је сексуални однос са зараженом особом, што је један од главних узрока епидемије сиде у Африци. У САД је епидемија сиде започела као сексуално преносива болест, прво примећена у хомосексуалној популацији. Нарочито је занимљиво што се све ово поклапа са временом тзв. „сексуалног ослобађања“, пропагирањем и слављењем промискуитета и попуштањем традиционалних моралних стега на западу и земљама под западним културним утицајем. Што се тиче саме Африке и епидемије сиде, треба приметити занимљиву и драстичну разлику између већински исламских афричких земаља, које практикују веома строг обичајни морал и осталих афричких земаља које су биле под јаким културним утицајем западних земаља .[4]

Овде у великој мери пада у воду аргумент о сиромаштву и непросвећености становништва као фактору ширења сиде у Африци. Једна хаотична и сиромашна Сомалија, са већински неписменим становништвом, али јаким схватањем сексуалног морала има сасвим незнатну појаву сиде од битно развијеније Јужне Африке, која има знатно либералнији однос према сексуалности. Дакле, да ли је ту кондом неки фактор заустављања сиде? Пропоненти коришћења кондома у ствари праве уступак главном фактору ширења сиде-сексуалном промискуитету, третирајући тај промискуитет као норму понашања чиме му иду на руку. Било какво пропагирање сексуалне уздржљивости и брачне верности је за западне владе и институције неприхватљива, јер се тиме негира једна од највећих тековина западног либерализма – сексуална револуција, која је пак једна од битних узрока избијања те исте епидемије сиде. Пропагирањем кондома, без осврта на сексуални морал се у ствари суштински пропагира промискуитет и рекреативни секс као еталон нормалности, чиме се стимулише сам промискуитет (иако додуше заштићен). Особе склоне сексуалном авантуризму, а неспутане било каквим моралним ограничењима такође ће бити у искушењу да не буду спутане у задовољству самим кондомом, па да бар једном „ризикују“. Поред тога, увек постоји одређена опасност од пуцања кондома приликом ризичног односа, и самим тим од заразе. Коришћење кондома би, са једне стране, могло да редукује проценат заражених али са друге стране њихова употреба већ подразумева рекреативни секс, који доводи особу у опасност ризика заразе и ширења епидемије (и то не само сиде). Са друге стране сексуална суздржаност, верност и морално понашање тај ризик елиминишу. Сексуална суздржаност и верност практиковани међу свим члановима заједнице, елиминишу могућност епидемије полно преносивих болести. Наравно, ово се све тиче ствари око којих људи имају избор, а не случајева заразе због грешке лекара и сл.

Пропагирањем употребе кондома, а без пропагирања сексуалне умерености и верности, његови пропоненти подсећају на људе који би да спрече смртне случајеве и повреде у тучама, дељењем заштитне опреме завађеним странама, уместо да спречавају саме туче као главног узрока. Као што се види на примеру исламистичких афричких држава, строг сексуални морал боље спречава ширење сиде, него дељење кондома, које треба да спречи последицу неког чина уместо самог тог чина. Још је занимљиво да афричке земље у којима је епидемија најизраженија јесу већински хришћанске земље, и да се ради углавном о англиканским хришћанима, чија је црква прихватила веома либералне моралне ставове. Последице такве либерализације морала и попуштања етичких норми се најкатастрофалније друштвено огледају у најсиромашнијим земљама. У свету се управо на хришћане врши најјачи притисак да се „либерализују“, и многи хришћани су под притиском да се прилагоде савременим секуларним идејама и трендовима (али не и обратно), што се не захтева толико од других религија.

Стога папин став наведен на другом линку са прве стране: „... да 'окрутна епидемија' треба да буде зауздана кроз верност и апстиненцију пре него помоћу кондома“, не само да је ваљан, него савршено разуман и етички је конзистентан са моралним учењем његове верске заједнице. Са друге стране, критике његових изјава не само да су неразумне, него спадају у домен цинизма.

Оптужбе за национализам и националну искључивост на рачун СПЦ

Једна од честих оптужби на рачун СПЦ је оптужба за националну искључивост[5], па се чак иде дотле, да се СПЦ оптужује за отуђивање других Срба који нису православне вероисповести. Православље заиста није само српска ствар, нити су Срби једини православни народ, као што је истина да одређен број Срба себе не сматра православцима. Прво треба да видимо да ли је СПЦ једина национална православна црква? Очигледно да није. Да ли је СПЦ прва национална црква у Православљу? Такође није. Зашто је лош национални идентитет СПЦ, а не на пример Бугарске православне цркве, румунске, грузијске и сл? Националне цркве заиста легално постоје у Православљу, из чега не следи да да нека од тих националних цркви има монопол над Православље. Неке националне православне цркве, попут пољске и албанске чак не представљају већину припадника тих народа, за разлику од СПЦ и др., али су ипак националне цркве. Замера се постојање тзв. „Светосавског национализма“ унутар српског корпуса, али да ли су такве ствари само специфичне за Србе? У римокатоличкој цркви, која је централистички организована, и у којој нема аутономних националних цркви, такође има ствари које су јединствене за неке народе. Ирски национални идентитет се у великој мери веже за Католицизам, и за лик Св. Патрика. Он је, као светац специфичност Ирске, а не на пример Пољске или Португалије. Пољаци свој национални идентитет такође, у највећој мери, вежу за католицизам иако има Пољака који нису католици. Свима нам је познат случај Хрвата и њиховог односа према Католицизму. Свети Патрик, иако католички светац, се везује за ирски национални идентитет, исто као и Св.Сава за српски. Зашто је онда само проблем уколико Срби већински вежу свој национални идентитет за Православље и Св.Саву? У Ирској „дан Св.Патрика“ обележавају сви Ирци, без обзира на верски идентитет, као део свог националног наслеђа. Зашто њих нико не оптужује за „клерикализацију“, „етнофилетизам“, кршење норми „једне свете и јединствене апостолске цркве“ и монополизацију католичког свеца?

Што се тиче оптужби за „етнофилетизам“, тј. изједначавање цркве и нације, СПЦ није настала из тих побуда, већ уз дозволу Цариграда и легално. Етнофилетизам у православљу[6] се појављује самопроглашавањем Румунске православне цркве 1865, из националистичких разлога, упркос жестоким протестима Цариграда. Из националистичких разлога се у румунској цркви одбацило њихово старо ћирилично писмо, које су румунски панлатински националисти везивали за Словене. То је такође разлог за свеукупно одбацивање румунске ћирилице у Румунији. Цариград је, ипак признао аутокефалну румунску цркву 1885. године. Знатно драстичнији и екстремнији пример је стварање „Бугарске егзархије“ 1870, уз подршку отоманског султана и противно вољи цариградске патријаршије. Тај чин је до те мере био насилан и неканонски, да је васељенски патријарх Антим VI (заједно са Александријским и Јерусалимским патријархом) изопштио 1872. Бугаре, јавно их оптужујући за „етнофилетизам“, када се тај назив и усталио. Бугарска црква се сматрала нелегалном и јеретичком, и била је непризната од стране других православних цркви. Поред тога, та нелегална Бугарска егзархија је учествовала у присилној бугаризацији и терору становника Србије у I и II светском рату. Бугарска православна црква је тек званично призната 1945., када је цариградска патријаршија признала њену аутокефалност у садашњем облику.

Треба напоменути да јединствена СПЦ уопште није ни постојала када су се дешавале ове ствари, већ настаје 1920. уједињавањем неколико независних српских митрополија, уз сагласност Цариграда.

Неко може замерити СПЦ, због непризнавања постојања „Македонске православне цркве“, али на велику жалост присталица тих замерки, ту цркву не признаје ни једна канонска православна црква у свету. Невезано од тог случаја, док друге православне цркве немају никакав проблем са везом својих нација и православља, СПЦ се стално спочитавају моралне лекције поводом тога. Националисти, али и национал-шовинисти у сваком народу величају сопствено наслеђе, међу које спада и религиозно, али да ли то значи да је светосавље због тога шовинистичко?

Зашто неко изједначава национални идентитет са национал-шовинизмом? Неки узимају за претпоставку да је национални идентитет сам по себи лош и сеје раздор, само зато што га шовинисти такође користе да би „пропагирали насиље“. По таквој логици и пропагирање здравља „изазива насиље“, јер су га такође користили нацисти као изговор за насиље.

Уколико се неки шовиниста и позива на СПЦ, то није аргумент против СПЦ. Исто као то што се неки надрилекар позива на лекарску струку, не говори ништа против лекарске струке, него против тог надрилекара.

Остаје проблем Срба који су примањем других религија изгубили национални идентитет. Да ли се може за то окривити СПЦ или већински православни идентитет Срба? Губљење српског идентитета се најбоље може видети код Срба који су прелазили на ислам и римокатолицизам. Са друге стране има доста Срба који су атеисти, неопагани, протестанти и сл. који и даље имају српски национални идентитет (неки од њих чак и изражен).

Уколико је тај „светосавски национализам“ заиста кривац за одбацивање Срба који нису православци, зашто онда има Срба (па и српских екстремних националиста) који су атеисти, агностици или чак неопагани, али скоро нема више Срба католика или муслимана? Зашто баш припадници или обраћеници те две вере имају проблем са српском националном свешћу и идентитетом, а не Срби припадници других вера или нерелигиозни? Зар није необично да се те две вере поклапају са званичним верама две велике империје под којима су Срби живели на Балкану и што су већински Срби, директно или индиректно, одговорни за њихову пропаст? Да ли они Срби, чији је верски идентитет био везан за те две империје, могу да се сматрају истим са онима који су подривали империје са којима су се поистовећивали? У суштини, отпадање Срба католика и муслимана од српског идентитета има више везе са локал политиком католичке цркве и исламске заједнице на Балкану, а нарочито психологијом самих Срба, него што има било какве везе са православном црквом. Посебно је занимљив случај, да када и неко од православних Срба сматра за Србе припаднике католичке као и исламске вероисповести, аутоматски добија етикету „великосрпског националисте“, чиме ти који деле те етикете управо претпостављају да је бити Србин исто што и бити православац. Ствар је једноставна, католички и муслимански Срби не желе да себе сматрају Србима, не зато што их већински православни Срби одбијају од себе, већ што су већина Срба православни хришћани.

И што је можда најбитније за ово (у случају оних који се не слажу са горњим запажањима), колико аргумент о православљу као средству отуђивања Срба који нису православци нема никаквог смисла, може се видети на скорашњем примеру Црногораца, који су историјски православни и имали српски идентитет, али сада део њих више нема српски идентитет и жели „своју“ православну цркву. Да ли се за то може оптужити православни идентитет Срба, када је један од најпознатијих симбола Црне Горе био управо знаменити српски владика? Што је врхунац свега, управо је аутономна српска митрополија у Црној Гори била једна од оснивача СПЦ, када се ујединила са другим аутономним српским митрополијама, тиме стварајући саму СПЦ.

Националне цркве и њихове јединствене традиције, овакве какве јесу сада, не противрече духу православља, већ постоје ради лакшег ширења и одржавања православља у одређеним народима. Уколико је нека православна црква српска, то значи да је њена улога ширење и одржавање Православља међу српским народом, у српској држави, међу људима који су се традиционално сматрали и сматрају се Србима или који се поистовећују са Србијом и њеном историјом. Ту се не ради ни о каквом национализму или националној искључивости. Свака православна црква има своју јединствену историју и особености, што не само да противречи било каквој националној ускогрудости, него показује истински толерантну и плуралистичку природу самог православља, која поштује јединственост и различитост сваке групе која јој припада. Православље омогућава истовремено припадност свеокупној православној хришћанској заједници, уз задржавање сопственог националног наслеђа и особености. То је све не само противно духу централизма и безличности, него потврђује истински дух уважавања са којег, парадоксално, полазе они који је критикују. СПЦ представља православно наслеђе српског народа и српске државе, исто као што остале националне цркве представљају православни идентитет и наслеђе својих народа.

Православље, као такво, представља тоталитет традиција свих народа који јој припадају, уједињујући их све у апостолском хришћанском учењу и наслеђу. Оно не поништава посебност сваког народа и културе, него их потврђује и даје им универзално хришћанско лице. Тиме се оповргава критика оних који оптужују православље и СПЦ за одржање „паганских обичаја“. Са једне стране неки нападају хришћанство што је укинуло стара наслеђа европских народа, али са друге стране неки други га нападају (православље) што их је одржала.

Неке од критика за националну искључивост су повезане, или се наводе, заједно са оптужбама за „средњевековни дух“ и „несхватање савремених токова“ што води ка следећој теми...

Оптужбе за конзервативизам и застарелост СПЦ

Занимљиво је видети како одређени појединци и групе замерају СПЦ за „конзервативност“ и како СПЦ „није у корак са временом“. У тим критикама се очигледно провлаче и захтеви према Цркви, тј. шта би Црква требало да буде и како би требало да се понаша, по њиховом мишљењу. Проблем код тих критичара је опсесија само једном религијом, и потпуно игнорисање других. Тешко да ћемо од њих чути критике ислама или још мање ортодоксног јудаизма, а да не говоримо о хиндуизму или тибетанском будизму.

Ти критичари, своје оптужбе заснивају на сопственом идеолошком ставу и опредељености, на основу којих врше ту критику и далеко од тога да су идеолошки неутрални. Као што се могло видети из првог линка са претходне теме о национализму (Svetosavlje. A Case Study of Nationalisation of Religion) и забринутости ауторке о томе како је: „конзервативизам и заиста отворено националистичка позиција Српске православне цркве, веома забрињавајући развој за либералне, западно оријентисане истраживаче и аналитичаре у свом све већем друштвеном и политичком утицају“; јасно се види са које идеолошке позиције се врше те критике. Види се да ауторка не брине толико о „национализму“ СПЦ, већ њеном утицају на друштво, што је јако слично критици коју „либерално оријентисани“ истраживачи замерају и Католичкој цркви па и другим хришћанским вероисповестима на западу, а што наравно нема везе са српским национализмом. Из текста се може видети да се напади на обе цркве (СПЦ и РКЦ) суштински врше са исте идеолошке (либералне) позиције.

Ту се може приметити неколико ствари:

- Замерке за конзервативизам, и коришћење те речи као пежоративне. „Конзервативно“ се сматра као ознака за нешто морално лоше, недопустиво и као нешто што треба бити сузбијено. Очигледно је логика: либерално = добро, конзервативно = лоше. Црква се заиста бави очувањем (конзервацијом) својих учења, ставова и наслеђа, па би по уваженој ауторки због тога био проблем што је СПЦ уопште СПЦ, а не нешто што је више по њеној вољи. Проблем је што се верско-конзервативан став СПЦ брка са политичким конзервативизмом, који у разним земљама има различита значења. Са једне стране је СПЦ јавна организација, а са друге стране јој се замера јавна активност тј. замера јој се да је оно што јесте.

-Да је позиција СПЦ „забрињавајућа“ за аналитичаре који себе сматрају либералним. Што би некоме ко је заиста либералан сметало што је нека верска организација конзервативна и што има утицај на друштво? Ваљда исти мисле да само либерални погледи могу да постоје и имају утицај на друштво, али не и они које они сматрају за конкуренцију (конзервативне). То што неки аналитичари који себе препознају као „либералне“[7] имају проблем што је СПЦ „конзервативна“ је лични проблем тих аналитичара и њиховог идеолошког опредељења, и не постоји ниједан разлог зашто би неко ко није „либералан“, попут њих, морао да прихвати њихове разлоге.

-Изједначавање запада са либералношћу, по логици Запад = Европа = Либералост. У великој мери, многи људи код нас у потпуности поистовећују запад са либералном идеологијом, заборављајући да на том истом западу постоји и конзервативизам (политички и културни), и да је та конзервативност део тог истог запада у истој мери као и либералност. И на самом западу се може приметити тенденција да се западна цивилизација у потпуности приказује као нешто истоветно са либерализмом, што указује на изразито идеолошко једноумље, и то баш код људи који величају плурализам свих ставова и мишљења - осим наравно конзервативних. Управо то је оно што треба да забрињава, а не чињеница да је СПЦ нешто што је одувек и била.

-Забрињавајуће наметање ставова СПЦ-у, где се од саме Цркве очекује да прилагоди сопствене доктрине ставовима „либералних“ и да саму себе „реформише“ по њиховим личним замислима. Ово указује на тоталитарну психу људи који те захтеве изричу, јер чак ни у доба комунистичке владавине нису постојали притисци на Цркву да мења своју доктрину или национални карактер. На ранији репресивни захтев о елиминацији Цркве из јавног и друштвеног живота (што противречи њеном саборном духу) , сада се надовезују захтеви да она мора да изнутра себе да измени, јер тако неки појединци желе. Другим речима, зарад „либералности“ и „духа времена“ Црква треба да престане да буде оно што јесте и да постане нешто друго. Такође се овде виде двоструке стандаради оних које те захтеве изричу, јер их не постављају и другим верским заједницама у Србији. Ти аутори сматрају да њихови лични ставови треба да буду прихваћени од стране верске заједнице у којој главни ауторитет има опште наслеђе, а не лични ставови појединца. Ово указује не само неразумевање тих аутора организације коју критикују, већ и то да се та критика врши са такође идеолошких и наопаких позиција, што се може видети на даљим примерима.

Има занимљивих оптужби СПЦ за „сукоб са тековинама модерног друштва“[8], које (како се види у линку) подразумевају да су те „тековине модерног друштва“ нешто нужно позитивно и исправно. Аутор за то оптужује (што је већ виђено) „конзервативизам“ свештенства, из чега се јасно види да аутор под тим „тековинама модерног друштва“ мисли на супротно схватање тј. либерализам. Али раније временски гледано, „тековине модерног друштва“ су биле и комунизам па и нацизам. Стаљин, Хитлер или Пол Пот су у сваком случају били савременији од Св.Саве, али да ли то значи да су тиме били исправнији од њега? Вероватно и неком из тих периода историје, такође тадашње православне цркве не би биле по вољи због „конзервативизма“. То што су неке идеје доминантне у садашњости, или што су новије од учења цркве, није доказ њихове исправности или истинитости. Позивање на савременост и „модерне тековине“ није аргумент, већ грешка у аргументовању под називом „апеловање ка новом“[9]. Као што древност неке идеје није аргумент за њену исправност, то се такође односи и на њену савременост.

Овде се поново да приметити тоталитарна психа људи који пропагирају тзв. „либералне“ погледе, јер они очекују и захтевају уступке од стране „конзервативних“ њиховим либералним погледима, али истовремено им не пада на памет да они сами такође чине било какве уступке. Пошто, по њима њихови либерални погледи јесу једино исправни, сви остали морају да их прихвате или да се елиминишу из јавног живота.

2.

Веома се често могу чути оптужбе на рачун хришћанских цркви (било ком исповедању да припадају) да су лицемерне и неморалне[10][11][12][13]. Што се тиче тих оптужби оне већ подразумевају неке ствари...

Да би цркве биле „лицемерне и неморалне“, то подразумева да критика према њима мора наступати са становишта хришћанске етике или са становишта неке друге етике.

-Уколико те критике долазе са становишта хришћанске етике, то само потврђује да оптуживачи у ствари потврђују етичку исправност онога што проповеда Хришћанство и те саме цркве. Стога те цркве не могу бити „лицемерне и неморалне“ као институције, већ само људи у њима могу делати у противречности са учењима цркви, што уопште не доводи у питање цркве као такве (а што је био основ напада).

-Уколико те критике долазе са становишта неке етике која нема везе са хришћанском, онда се те критике ништа не тичу цркви нити њених припадника јер наступају са позиција која немају везе са хришћанством, па стога ништа не обавезују људе који су хришћани.

Истоветне критике за неморалност и лицемерје се могу такође користити против других институција, попут медицинске, која има историјат злоупотреба против пацијената, упркос Хипократовој заклетви. Треба се само сетити медицинских експеримената нацистичких лекара, јапанске јединице 731 у другом светском рату, другим злоупотребама и злочинима чланова медицинске заједнице. Никоме не пада на памет да због тога морално означи читаву медицинску заједницу као „неморалну“, па се треба питати зашто се то редовно чини против цркви?

Шта је опасније по друштво, злоупотребе у лекарској струци које директно утичу на физичко здравље и сам живот људи а чије услуге мора да користи сваки човек бар једном у животу (био он верник или не); или злоуптребе у црквама у којима чланство није обавезно и које не доводе у питање опстанак људског живота?

Оптужбе за финансијску изнуду и профитирање

Једна од прилично честих оптужби против цркви се своди на оптужбу за материјално богаћење и корист, које цркве употребљавају против верника. Те оптужбе у највећој мери долазе од људи који нису чланови тих цркви. Ту се већ може видети проблем у коме се налазе такви критичари. Нико не мора да буде члан Цркве ако то не жели, а ако већ јесте увек може да из ње иступи. Остали који учествују и дају паре Цркви, раде то на добровољној основи, тако да опсесија тих критичара према институцијама чији део нису, нити морају бити више говори о њиховој селективној перцепцији, него о Цркви. Наравно ти критичари су опседнути хришћанским црквама, али не постављају питање како се финансирају и одржавају нехришћанске верске заједнице или друге организације које немају везе са религијом? Из свега овога, наравно не следи да нема случајева злоупотреба, корупције и лицемерја унутар цркви, али све то не може основа за етикетирање саме институције, или онога што проповеда. Много озбиљнији и битнији случајеви су корупција и протекционизам у медицинској струци, па никоме не пада на памет да медицину означи као „неморалну“.

Посебно се неке од тих замерки баве са СПЦ.[14] Као што се види, оне обухватају читав спектар критика које не само да логички противрече једна другој, него и саме са собом. Тако се замера Цркви што је „за разлику од католичке прилично лоше организована“, али се истовремено оптужује да је „ушла у школе, у војску, полицију на све стране“... а Црква је такође „неспособна и лења“. Замера се због јавне жалости за патријархом Павлом, и што се иста пажња не посвећује смрти вођа неких других верских заједница у Србији. Ваљда по таквој „логици“ онда и Ватикан мора да јавно жали због смрти српског патријарха у истој мери као што жали због смрти папе. Ваљда је логично да ће се већински католичке земље првенствено бавити смрћу свог поглавара, а не неког православног патријарха и обрнуто. Онда треба поменути непрекидно позивање на „секуларност државе и устав“, при којем такви аутори под „секуларизмом“ мисле на потпуни прогон Цркве из јавног живота, не увиђајући да многе секуларне државе имају веронауку у школама, а што аутор наводи као „кршење секуларизма“ у случају Србије. Треба приметити, такође двоструке стандарде, у којима се само СПЦ напада због кршења секуларизма, док се игнорише потпуно отворено кршење начела секуларизма и устава у случају неких званичника исламске заједнице[15][16][17]. Иронично је, што управо овај критичар СПЦ спомиње тог муслиманског званичника, као једног од оних који се „дискриминишу“ насупрот СПЦ.

Што је најзанимљивије, та критика суштински почива на верским и идеолошким основама, тј. на протестантизму. Критичар тврди да „сваки верник може сам или са другим верницима унутар једне заједнице, без посредовања Цркве, имати сопствени однос према Богу“ што је потпуно протестантски став. Да не буде забуне следећи став о Цркви то потврђује: „Она се налази тамо где се у 15. веку налазила Католичка црква – пред реформацијом. СПЦ-у недостаје реформација!“. Значи проблем је што је СПЦ православна, а не протестантска заједница, тј. проблем је што је СПЦ уопште СПЦ и што постоји, уместо да се самоукине. Да не говоримо о погрешној аналогији између СПЦ и Католичке цркве, 374Tue, 02 Oct 2012 11:28:00 +0000https://pouke.org/index/1349041644/%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80-%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BC%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0-%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B3%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0-r353/

Мало људи код нас схвата културолошку транформацију кроз коју је прошао свет (нарочито Запад) у периоду после 60-их година двадесетог века и „хипи покрета“. Током наведене трансформације, тај свет је ушао у период тзв. постмодернизма[1]. Као што се види, битна обележја те епохе су одбацивање објективности у домену како културе тако и моралу, екстремни индивидуализам, општи релативизам и еклектицизам. Постмодернизам се најбоље може видети у сфери уметности, где се она схвата као било шта што ствара „уметник“ или као било шта што може да изазове ефекат код посматрача, ради самог ефекта. У неку руку, претеча таквог схватања естетике је био француски уметник Маршел Дишан, који је узео индустријски произведен писоар и на њега ставио свој потпис. Назвао је то своје дело „Фонтана“[2]. После тог његовог револуционарног чина, „уметност“ постаје буквално било шта чиме се „уметник“ бави и било шта може да буде проглашено за „уметност“. Наравно, по постмодерној логици шта је заиста уметник и уметност постаје потпуно релативна ствар. Сфера естетског постаје сфера потпуне слободе, где било шта може да се чини у име те „уметности“. Пошто у уметности постаје све дозвољено, свако ко критикује и напада такву постмодерну „уметност“ испада дивљак, простак и морално чудовиште. Поред тога, постмодернисти користе термине „прогресивно“ и „ретроградно“, наслеђене из претходне епохе модернизма и идеологија насталих у тим епохама, само што су и ти термини овде потпуно релативни.

Какве везе то има са „парадом поноса“ у Београду? Прво треба приметити да се овде користи термин „парада“, а не нпр. „протест“, „митинг“ или „окупљање“. Иако је потпуно јасно да се та парада прави из друштвено - политичких разлога, сам назив указује на нешто што има естетску, а не политичку позадину. Ово указује на вешто упакован политичко-идеолошки активизам. Можда најбоље природу тог активизма оличава изложба фотографија, најављена у оквиру манфестације „Београд прајда“. Наиме, ради се изложбама фотографија шведске „уметнице“ Елизабет Орсон Валин где се пародира Исус Христ и сцене из Новог Завета, кроз геј тематику[3]. Поставља се питање, какве везе те пародије хришћанства имају са геј правима у Србији и како онде доприносе „разумевању“ геј популације?

Не треба заборавити да ово није једина провокација заснована на пародији хришћанства, пример је плакат за „Београд прајд“ из 2011. год[4], где на слици стоји жена која се моли, са вибратором у руци, док има минђуше са ликовима Исуса Христа и Св. Тројице. Поред тога, не треба заборавити на „перформанс“ приређен у Кнез Михајловој улици и Београду, где је изведена представа геј венчања између две девојке по имену „Вера“ и „Нада“[5]. И овде можемо видети пародију хришћанских врлина вере, наде и љубави у служби ЛГБТ активизма. Наравно, ти „уметници“ могу да се позову на аргумент њихове шведске колегинице да је Исус Христ штитио одбачене, позивајући се на Нови Завет, али заборављају рећи да је он штитио одбачене који су се кајали или бивали неправедно прогоњени, а не оне који су поносни на свој грех и јавно га пропагирају. Поред тога, како су ЛГБТ људи „прогоњени“, када су заштићени законом и када их отворено подржавају светски центри моћи? А по тој истој Библији јасно да је хомосексуалност грех. Дакле, они се позивају на Библију да би пропагирали ствари које она осуђује. Такође, треба узети у обзир да већина тих који пародирају хришћанство сами нису хришћани, иако се позивају на исто, јер су такве пародије из хришћанске перспективе суштински сатанске. Дакле, која је сврха тих пародија и исмевања хришћанства на геј парадама? Како оне помажу људима геј оријентације?

Ствар је проста. Јасно је да покрет за ЛГБТ права нема суштинске везе са правима људи друкчијег полног опредељења, већ је он део такозваног идеолошког „културног рата“[6], који увелико бесни на Западу. Тај „рат“ се води на духовно-симболичко-пропагандном терену од стране милитантне левице, која је појам „класног рата“ пренела у домен културе и симбола. У том рату се симболички напада и понижава све „традиционално“ и „застарело“. Та милитантна левица је поникла на Западу и у друштвима која су традиционално хришћанска, па јој је уништење тог хришћанства приоритет у намери да себе потврди и „еманципује“ од њега. Слична психологија овде постоји код људи који су од Срба постали нешто друго, па су постали опседнути уништењем, прогоном и понижавањем оних од којих су потекли. Претеча те „култур левице“ је био италијански револуционар Антонио Грамши, који је увидео да левичарска револуција прво мора да победи у сфери културе да би могла да тријумфује и политички. Левица је изгубила светску револуционарну борбу на Западу, јер је није прво добила на духовном плану. Мора бити уништен традиционалан дух, да би тријумфовао дух „новог револуционарног човека“. А уништење духа се врши на духовном, не на политичком плану. Дакле борба се врши на домену симболичког. Симболичким понижавањем и обесмишљавањем хришћанске Цркве њој се чини већа штета него сви политички прогони кроз историју. Припадници „култур левице“ су кроз „Франкфуртску школу марксизма“ нашли уточиште у Америци, после њеног прогона из Немачке и ту су успешно своје идеје пренели у праксу.

ЛГБТ популација је одличан изговор за напад на неколико традиционалних циљева: на традиционално схватање породице, на обичајност, на традиционално схватање морала и наравно на главни циљ – традиционално хришћанство које је симболички стожер ових предходних традиција. Овде није проблем у томе што култур-левица врши тај напад, већ у томе што они који су нападнути немају одговарајући одговор и због тога губе. Традиционалистичка страна добро примећује да су напади на њу суштински идеолошке и друштвено-политичке природе. Главни проблем је што као одговор и средство своје борбе користи политичка средства.

Наиме, култур-левица користи као своје главно оружје уметност (перформансе, концерте, медије, изложбе, филмови) помоћу које шаље друштвене и политичке поруке. Те поруке су углавном негативне природе, тј. усмерени су против некога (традиције, вере и сл.), а тај неко се проглашава за прицип зла (неправде, лицемерја, покварености...). Пошто је у уметности све дозвољено, свака увреда, исмејавање и пропаганда увијена у њу се не може нападати политички, јер свако ко критикује или напада ту естетско-идеолошку пропаганду испада примитаван, глуп и зао. Кроз уметност и перформанс, неко може отворено да се понижава и напада (чак и физички), јер је то „прогресивно“ и „авангардно“. Та стратегија се масовно употребљава још од хипи покрета и довела је до потпуне духовне дискредитације традиције на Западу. Исток, под класичним политичким комунизмом је живео у суштински културно конзервативној средини, чиме је такав комунизам парадоксално боље заштитио традицију и веру, него либерални Запад. Додуше, СФРЈ је делимично примењивала културне обрасце увезене са Запада, што се одражава и на наше друштво.

Грчевитим држањем за политичке методе борбе, традиционалисти су испадали смешни и примитивни наспрам својих политичких противника „слободних уметника“, јер су користили погрешна средства против правих циљева. Иако је јасно да све ове „параде поноса“ и „перформанси“ имају потпуно идеолошку позадину, где се „људска права“ користе само као изговор за ту делатност, одговор на то не може бити политички. Када имате скуп под називом „парада“ или „пеформанс“, ви кроз естетску призму можете да излуђујете онога кога мрзите, да га вређате, понижавате, па чак и нападате, а да њега представљате као неког ко мрзи „слободу изражавања“ и вас. Са друге стране, када неког нападате политички, онда тај неко може да се брани политички, кроз утврђене законе и кроз аргументе. Кад сте „уметник“ ви не морате да пружате разлоге и аргументе, ви можете слободно да вређате и понижавате до миле воље, под изговором уметничких слобода.

Геј парада је суштински рат на два фронта: политичком и културном. Културни се више користи, јер је добар кишобран када политички аргументи „зашкрипе“. Противници геј параде воде рат само на једном пољу – политичком, док на други не обраћају пажњу. То онда омогућава медијима да их представе као примитивце и троглодите, који живе у средњем веку.

Ако је револуционарна левица научила лекцију и прилагодила своју борбу, то исто мора да ради и десница. Шта би се догодило, ако традиционалистички покрети не би себе представљали као политичке, већ као уметничке покрете? Зашто протести против геј параде морају да носе називе протеста, а не уметничког мултимедијалног перформанса (без обзира шта су заиста)? Зашто вође тих покрета себе не прогласе за уметнике, а њихово политичко наступање као шалу, уметност и „зезање“, иако то заиста нису? Зашто не послужити култур-левицу сопственом храном? Увек постоји и домен политичке борбе, али главна борба се води на плану духа, коју десничари погрешно поистовећују са политичком борбом. Та духовна борба се води у култури, не у политици. Та забуна код десничара је довела дотле да нека земља задржи формалне конзервативне политичке институције (монархију, аристократију, државну цркву) али да духовно буде потпуно уништена свака традиција. Најбољи примери су Данска, Британија, Шведска, Норвешка, Шпанија, па чак и Грчка. Нешто супротно од тога имамо на примеру Русије или НР Кине.

Тако и код нас се понавља грешка, да реакције против „параде поноса“ носе назив „протеста“ или „митинга“. ЛГБТ активисти са једне стране на шаљив и насмејан начин врло брутално исмевају и вређају све традиционално, док са друге стране у политичким емисијама врло озбиљно и чак плачљиво говоре о реакцијама на те намерне провокације. Сврха намерне уметничке провокације је да се да аргумент за политичко деловање, које је без тога лишено рационалних разлога, коришћењем друштвено-политичке реакције оних који су прозвани, као изговора (напад на уметност, клерофашизам итд). Ми живимо у постмодерно доба, а у том добу се морају користити постмодерна средства, које треба окретати против њих самих. Проблем многих традиционалиста је што сматрају да је одбрана те традиције политичким средствима све што је довољно. Као што смо видели, политичка средства нису довољна. Са друге стране, као што је већ рекао Наполеон: Логички закључак сваког одбрамбеног рата је – капитулација. Борба против идеје духовног негирања традиције се не може водити само као потврђивање традиције, већ као духовна негација тог негирања, тј. као негација негације и као духовно потврђивање традиције; значи мора бити двострука. Контраофанзива, против глобалне култур-левице, чак и ако дође неће доћи у сфери политике, већ у сфери културе.

[1] Нешто о значењу тог термина: http://sr.wikipedia..../Постмодернизам

[2] http://en.wikipedia....ntain_(Duchamp)

[3] Нешто о тој изложби: http://www.vesti-onl...-Beograd-prajdu

[4] http://img3.imagesha...epride21356.gif

[5]

[6]http://sr.wikipedia....ki/Културни_рат

Аутор: Петар Анђелковић