Христос се роди!

Из године у годину на патријаршијском сајту налазимо „вести“ које садрже очигледне грешке које никако не би смеле да се појављују на званичном гласилу наше Цркве.

А за претпоставити је да се ове грешке догађају јер понекад вест напише неко ко се не разуме најбоље у црквени поредак, што и није нешто много битно само по себи, али јесте битно када такве вести непроверено изађу у јавност. 

Тако смо претходних година, у више наврата, читали на пример како је служен парастос светима (Кирилу и Методију!), или више година за редом смо читали беседе о Крсту или историју о проналаску Часног Крста, на тзв. „Крстовдан“ уочи Богојављења, који нема никакве везе са празником Часног Крста Господњег. 

А ову годину започињемо читањем како је свјатјејши Патријарх српски „по древном поретку наше свете Православне Цркве“ служио „Литургију Светог Василија Великог“ на Бадњи дан. Ове године, када Божић пада у недељу!

Невероватно би било да је ова вест тачна, то јест да је заиста на Бадњи дан ове године Његова Светост одслужио баш Св Литургију Св Василија Великога. Вероватније је то да је ову вест написао неко ко уопште не познаје „древни поредак“, тј. црквени Типик, о коме вест пише, и ко уопште није ни присуствовао тој Св Литургији. Јер да познаје „древни поредак“ и да је присуствовао Св Литургији не би написао да је служена Св Литургија Василија Великога него Св Јована Златоустога зато што је ове године Божић у недељни дан, па се Литургија Св Јована Златоустог служи на „Бадњи дан“ тј. уочи Божића, а Литургија Св Василија Великог на сам празник (тј. Божић). Надам се да сутра неће писати да је на Божић служена литургија Св Јована Златоустог (и то по "древном обичају")!

Не оставља добар утисак то што вести овако непроверено завршавају на званичном сајту наше Цркве, и што се дешавају овакве грешке. Можемо само да се надамо да ће се ово ускоро поправити. 

Ведран

П.С. Вест је овде http://spc.rs/sr/badnji_dan_u_susret_rozhdestvu_gospodnjem_1

Crkavica ostalim crkvama

 

 

Na zahtjev stranke GLAS Vlada je morala izaći s podacima da je u tri godine – 2014., 2015. i 2016. – iz državnog proračuna svim vjerskim zajednicama u Hrvatskoj isplaćeno 1,123 milijarde kuna, od toga Katoličkoj crkvi 1,066 milijardi kuna. No na vidjelo je isplivalo da ova posljednja dobiva mnogo više.

U ukupan iznos isplaćen vjerskim zajednicama nisu bile uključene plaće vjeroučiteljima koje se evidentiraju s pozicija Ministarstva znanosti i obrazovanja, zajedno s rashodima za zaposlene u obrazovnom sustavu, istakli su u Ministarstvu financija u odgovoru na pitanje portala Index. Po Vatikanskim ugovorima, država također snosi troškove izrade i tiskanja udžbenika vjeronauka, iako na njihov sadržaj nema utjecaja. U osnovnim i srednjim školama 2014. bio je zaposlen 3.001 vjeroučitelj, a za njihove plaće izdvajalo se godišnje oko 218 milijuna kuna, u što nisu uračunati prijevoz, prekovremeni sati i slično. Stoga bi ova brojka godišnje iznosila oko 300 milijuna kuna, odnosno 900 milijuna za tri godine.

Ako se podaci o raspodjeli sredstava, ne računajući vjeroučitelje jer neki od njih pripadaju drugim vjerskim zajednicama, dovedu u vezu s podacima iz popisa stanovništva iz 2011., vidjelo bi se da rimokatolici, njih 3.697.143, čine 92,81 posto stanovništva, a da Katolička crkva dobiva 94,92 posto od spomenutih 1,123 milijarde kuna. S druge strane, pravoslavci kojih je 190.143 i čine 4,77 posto stanovništva dobivaju 27.692.000 kuna ili 2,47 posto sredstava, odnosno po glavi upola manje. Situacija nije bogzna kako drugačija ni kod muslimana, kojih je po popisu 62.977 ili 1,58 posto, ali dobivaju 8.439.000 kuna ili 0,75 posto sredstava.

Ostatak novca podijeljen je na 13 vjerskih zajednica od kojih neke po glavi dobivaju i više nego katolici, ali se tu radi o malobrojnom članstvu pa to ne utječe na konačnu sliku. Često se javlja i tvrdnja da država velikim izdvajanjima pokriva oduzetu imovinu Katoličkoj crkvi nakon 1945. Zato treba podsjetiti da je SPC-u i židovskim općinama vraćeno vrlo malo imovine, a da se o imovini otetoj Srbima i Židovima skoro i ne govori, o čemu piše čak i State Department.

 

Piše: Nenad Jovanović, ¸¸https://www.portalnovosti.com/crkavica-ostalim-crkvama

ЕКУМЕНИЗАМ КАО ЦАРЕБОРАЧКА, ПАПИСТИЧКА И ЈЕРЕС ЖИДОВСТВУЈУЋИХ

BY NIKODIM BOGOSAVLJEVIC · ДЕЦЕМБАР 13, 2017

Митрополит струмички у расколу г. Наум, главни креатор заплета око статуса Македонске цркве, данас је низом конфабулација, које је ранијих месеци започео причама о томе како је статус "аутономне цркве неспојив са канонима" и како је "мајка црква било која црква" која призна неку отуђену од православславног система Помесних цркава организацију, ипак изашао, само дан пре него што Синод Бугарске Патријаршије одлучује о захтеву из Скопља, са једном истином: прихватањем од стране МПЦ-ОА да јој је Бугарска "мајка-црква", македонска црква неће постати аутокефална. Она чак и не очекује да јој Бугарска црква да статус аутокефалије, већ да је као истовремено и "сестринска" и "мајка-црква" (Наумов допринос еклесиологији!) само представља пред Васељенском патријаршијом и осталим помесним црквама.

На то смо указивали одмах пошто нам је из редова истинских македонских аутокефалиста указано на писмо Стефановог синода (питање да ли је једногласно усвојено још није добило одговор, али се део македонских владика оградио од њега), а господин Наум је то потврдио у "анализи" коју је направио за бугарску агенцију БГНЕСhttp://www.kanal5.com.mk/vesti_detail.asp?ID=138894

и пренео на свом порталу религија.мк: http://religija.mk/vladikata-naum-odgovori-zoshto-bpc-moze-i-treba-da-ja-priznea-mpc/

Редак је случај, ван патолошке праксе, да једна тако кратка анализа садржи толико контрадикторности, да би требало направити троструко већу анализу да би се показало у какав понор г. Наум гура македонски православни народ, а изгледа да је решио и да преуреди и целокупно Православље. Тако он доказује да "сестра" која је "мајка" Бугарска црква не прави прихватањем МПЦ-ОА две цркве "једног народа" (разуме се: бугарског), да се не меша у канонску јурисдикцију сестринске српске цркве, и нарочито да неће, Наум зна, да сноси никакве последице од Васељенске патријаршије и других помесних цркава, јер је то искључено у "време глобализације" итд...

Но сво толико знање прошлих, садашњих и будућих догађаја, служи само једном циљу, да се каже како МПЦ-ОА не тражи признање аутокефалности од Бугарске патријаршије, већ јој се подчињава док једног дана Васељенски патријарх не изда томос о аутокефалности.

Наум струмички, очигледно у цајтноту, покушава да извуче било какву корист из своје антицрквене авантуре, те тако отворено поништава и само "барање" МПЦ-ОА од БПЦ наводно усвојено 4. новембра. Архиепископ у расколу Стефан, очигледно ништа се не пита, јер је Наум тај који са политичарима води сплетке. И о чему ће сутра да расправљају бугарски архијереји? Македонски верници аутокефалисти вечерас већ пишу по друштвеним мрежама како су двоструко преверени од властитих вођа. Синод Бугарске патријаршије несумњиво ће прибавити њихове симпатије, као и симпатије читавог православног народа, ако заузме једино могући став да се македонско црквено питање решава канонским, а не квазиеклесиолошким или, тачније, политикантским путем.

Као што смо и изразили сумњу објавјући писмо канонски непризнате аутокефалне МПЦ-ОА (њеног Синода на челу са архиепископом Стефаном) Бугарској Патријаршији, оно, сада се показује, није једногласно прихваћено од свих архијереја у расколу, иначе чланова тог Синода. Подсетимо у писму се наводи да је једногласно усвојено 4. новембра о.г.

Међутим, управо из редова изразитих аутокефалиста, долазе супротни гласови. У току последња 24 часа од у писму предложеног решења црквеног питања у Македонији су се дистанцирали најстарији архијереји митрополити преспанско-пелагонијски Петар и дебарско-кичевски Тимотеј (http://www.slobodenpecat.mk/drustvo/spts-raspolozhena-za-dijalog-mpts-oa-treba-da-kazhe-datum/)

они "млађе гарде" као европски Пимен покушавају да ипак не остану неми на питања узбуњене македонске јавности: http://religija.mk/otec-pimen-za-komentarite-na-javnosta/

али, најинтересантнија је реакција највећег поборника "аутокефалности одмах", митрополита повардарског Агатангела (на слици), који је својевремено уз покојног Кирила кумановског (који није имао канонске услове да буде владика јер је убио човека) био једини противник "Нишког договора" са СПЦ, који је осујетила служба тадашњег председника Македоније Бранка Црвенковског.

Агатангел се огласио писмом у којим се противи тзв. једногласном синодском решењу из следећих разлога: он сматра да је актуелна црквена политика МПЦ према БПЦ, директан наставак споразума македонске и бугарске владе, који има карактер, по њему, послератног споразума између побеђеног и победника. Друго, по Агатангелу, Бугарска црква је имала пуно прилика да покаже искрену љубав према Македонцима, али то није учинила. Најзад, оваквим потезом Синода се доводи у питање сама супстанца македонског духовног идентитета. Видети:http://religija.mk/baranjeto-do-bpc-e-prodolzenie-na-dogovorot-so-bugarija/

С обзиром на утицај који Агатангел има међу македонским аутокефалистима, не може се оспорити тежина његовог става по овом питању. И, додајмо, други македонски аутокефалисти резигнирани су до недавно тајним Синодским писмом, а јавност је крајње збуњена (објашњавано јој је од неких професора теологије у Скопљу да је у питању "соломонско решење", посебно њих критикује Агатангел).

За међуправославне односе, међутим, највећи значај има чињеница да писмо Синода МПЦ-ОА Бугарском патријарху и Синоду, очевидно није донето, како у њему пише "једногласно", те је кредибилитет његовог потписника архиепископа у расколу Стефана, до крајности доведен у питање.

За саму македонску црквену јавност, али и српску и свеправославну, поставља се питање: о каквој се то аутокефалности у Стефановом писму ради, када је на тај начин не схватају ни најтврђи македонски аутокефалисти?

Када смо недавно писали о убрзаном процесу бугаризације Православне цркве у Македонији, то је изазвало и скепсу дела наших читалаца, особито оних везаних за традицију македонског православља:

Навели смо тада, да овај процес нема подршку саме Бугарске Патријаршије и Свјатејшег патријарха Неофита, који су свесни да би једнострано признање аутокефалности Православне цркве у Македонији, било схваћено у православном свету, како једино и може да буде схваћено, као грубо кршење канона. Али, рекли смо, и да у самом бугарском државном апарату, има много заступника актуелног евроамеричког курса о подели Македоније на софијску и тиранску "интересну сферу". Они су веома активни у прибављању подршке за потчињавање македонске бугарској цркви, у редовима саме јерархије МПЦ-ОА у расколу. Готово да не прође дан да неки бугарски портал или нека телевизија не пренесе "вапај" забринутих македонских црквених великодостојника да их Бугарска "усвоји".

При томе већ дуже време предњачи игуман бигорског манастира Партеније, који исихазам схвата као свакодневно давање "километарских" интервјуа о Бугарима као најближим и најдоброжелатељнијим македонским суседима, односно, кад се разгрне та реторика, о томе да су Македонци заправо Бугари. Видети најновији такав учинак: http://religija.mk/arhimandrit-partenij-potrebno-e-istorisko-pomiruvanje-megju-makedoncite-i-bugarite/

Но, данас је потпуно "отворио карте" и Партенијев покровитељ и у медијима најутицајнији архијереј МПЦ-ОА, митрополит струмички у расколу г. Наум. Нашим читаоцима је већ познато да је он покушао да замути кристално јасну аргументацију стобијског епископа Давида (Нинова) о појму "мајке цркве" и стварним проблемима за добијање аутокефалности Македонске цркве. Тада је г. Наум изашао с тезом која не приличи ни неком полазнику семинарије да је "мајка-црква она која прва призна аутокефалност неке (у овом случају Македонске) цркве":

Данас је, г. Наум потпуно отворено рекао за бугарску државну телевизију да је за њега Бугарска патријаршија "мајка- црква", односно, да БПЦ никако не сме да пропусти "историјски моменат" да постане мајка црква МПЦ-ОА признавајући јој аутокефалност... http://pogled.mk/митрополит-наум-струмички-бпц-има-ист/

Аргументација Наумова јесте политичка: пошто су побољшани односи Бугарске и Македоније, сада је отворен пут решавању црквеног питања; он чак жали што је свест код свештеника са обе стране бугарско-македонске границе спорије сазревала од свести политичара (!).

Другим речима, овај "историјски момент" јесте и прилика да се као добије аутокефалија, истовремено да се сваки садржај аутокефалности испразни у национално-верском смислу и потпуно потчини интересима бугарске политике, односно оних светских центара моћи који управљају бугарском политиком.

У сваком случају, ни православна браћа Македонци, ни православна браћа Бугари, нису заслужили такву наумовску фарсу и пулнота Православне Цркве Христове сигурно ће их заштити од ње.

Analiza fenomena tzv. „Hrvatske Pravoslavne Crkve“

 

Pravoslavna Crkva je u Hrvatskoj prisutna stoljećima, međutim, ona je još uvijek za ogromnu većinu hrvatskog stanovništva terra incognita. Slabo poznavanje njenog unutrašnjeg života i ustrojstva rezultira nažalost, brojnim krivim mišljenjima i predrasudama, što postane veoma problematično, kada se počne pretakati u konkretne stavove prema aktualnim temama vezanim uz pravoslavlje. Karakterističan primjer za to su i nedavno osnovane vjerske organizacije, koje se predstavljaju kao „Hrvatska Pravoslavna Crkva“, pretendirajući na to da budu zakoniti predstavnici pravoslavlja u Hrvatskoj. Pritom se koriste neznanjem velikog dijela ljudi, pa koriste argumente u kojima Pravoslavnu Crkvu predstavljaju kao skup posve nezavisnih zajednica, baziranih na etničkoj bazi, među kojima nitko ne odgovara nikome, i svatko smije što hoće, slično protestantizmu. Zato smo napravili ovu kratku analizu ovog fenomena, na hrvatskom jeziku, prilagođeno hrvatskim katoličkim čitateljima, kako bi stekli realnu sliku o funkcioniranju Pravoslavne Crkve.

 

            Ova analiza je teološka, vjerska, i upućena vjernicima, dakle ljudima kojima vjera predstavlja zakon života, i koji razumiju pojmove poput Crkve i vječnog spasenja, pošto s ljudima kojima su katoličanstvo i pravoslavlje samo dodatni ukras njihovom politikanstvu i nacionalizmu ionako ne vrijedi raspravljati, barem ne na ovoj razini. 

 

            Tekstovi koji čine analizu prvotno su objavljeni na orthodoxhr.blogspot.com. Prvi obrađuje načelno fenomen „HPC“, i prikazuje njezin realni status, a to je da ona zbog crkvenih razloga nije dio pravoslavlja. Drugi se bavi poviješću ove ideje, konkretno HPC u NDH, prikazujući da dotična također nije bila dio Pravoslavne Crkve. Treći dio je komparacija crkvene organizacije u Katoličkoj i Pravoslavnoj Crkvi, koja bi više trebala osvijetliti kako pravoslavlje iznutra funkcionira; nije joj cilj vrijednosni sud o Katoličkoj Crkvi, već učenje (o pravoslavlju) na temelju poznatog primjera (katoličanstva). Četvrti dio se bavi problemom etnofiletizma, osuđenog krivovjerja koje izjednačuje vjeru i nacionalnost, a koje stoji u korijenu brojnih štetnih pojava u pravoslavlju, i koje iskrivljuje sliku o pravoslavlju kod ljudi. Peti dio je sličan trećemu, a nastao je kao pokušaj odgovora na neke agresivne komentare s katoličke strane, koji donose vrijednosni sud o pravoslavlju bez realnog znanja o njemu. Na kraju, u šestom dijelu, nalazi se tekst ruskog misionara, o. Georgija Maksimova, o crkvenim raskolima nastalima na nacionalnoj osnovi. 

 

            Ova naša kratka analiza nije uperena protiv nikoga. Svatko ima pravo biti što želi, osnivati vjerske organizacije kakve želi, i podupirati što želi. Ali, nitko se nema pravo lažno predstavljati, i nema pravo svoje predrasude predstavljati kao pravoslavlje. 

 

Link pdf: Analiza fenomena tzv. "HPC"

Није страшно када припадници Римокатоличке цркве у Хрвата из незнања говоре о одређеним догађајима у Српској православној цркви („У тој цркви се не сједи!“). Страшно је што се у службеном гласилу „Glas koncila“ шире лажи и подвале. Најновији пример је портал тог гласила на коме посебно место заузимају карикатуре.

Свака карикатура има своју поруку, углавном се у њима подсећа на библијско учење о традицији, моралу, понашању...

С времена на време, поменути портал у истој рубрици донесе кратки прилог у коме је (Српска) Православна црква приказана као једно легло из Содоме и Гоморе.

Ако баш хоћемо да се упоредимо, хајде да наведемо колико је у свету поднето кривичних пријава против свештенослужитеља Православне цркве за педофилију, а колико против свештенослужитеља Римокатоличке цркве!

Потом погледајмо карикатуру! И на крају закључимо питањем: Ко је овде на  Христовој линији када је реч о брачној заједници?

На сајту Архимандрита Никодима у последње време се појављују "виђења", боље рећи сновиђења о разним темама. Виђења су представљена као виђења С.Р. У првом од њих се наводи да је дошла у манастир с.Р. и испричала своје виђење. Из чега можемо да претпоставимо да је у питању нека сестра Р (?). Међутим у осталим виђењима се појављује само као наслов "ВИЂЕЊЕ С.Р. о .....", па се питам да ли је у питању иста сестра Р., или је у питању скраћеница С.Р. за својеручно, што би онда практично значило да је виђење Архимандритово?

Занимљиво је да су сва виђења готово искључиво на теме којима се сам Архимандрит бави, равна земља, екуменизам, последња времена, раскол артемита. Поставља се наравно питање да ли то Архимандрит има сновиђења о ономе о чему јавно иступа и пише, или то нека сестра Р. има сновиђења баш о оним темама о којима Архимандрит јавно говори и пише?

У последње објављеном сновиђењу о екуменизму можемо прочитати и то како сновидац у сну види да на другој особи (саговорнику у сну) нема благодати, као и то да у Цркви где се служи "по новом" нема благодати. Непућени читалац ће прочитавши ово сновиђење доћи до закључка да у црквама у којима се служи "по новом" не треба да се моле, јер тамо нема благодати, и да људе треба да пажљиво посматрају и процењују колико је на њима благодати. По сновиђењу је, изгледа, нарочито опасно ако се још смешкају и ако су у белом. Можемо помислити да су, којим случајем, ови људи из сна били у црном и намрштени, вероватно би били благодатни? Да ли ово уважени Архимандрит кроз сновиђења позива на раскол? Не верујем да му је то намера, али бојим се да је то резултат. 

П.С. Последње у низу сновиђења налази се овде http://nikodimbogosavljevic.com/vidjenje-s-r-o-ekumenizmu 

Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

На позив загребачког надбискупа кардинала Бозанића, државни секретар Ватикана кардинал Пјетро Паролин, по дужности други званичник Римокатоличке цркве после папе, посетио је 30. и 31. октобра о.г. Загреб. Сусрет је био, очигледно, у склопу припрема за ad limina Apostolorum хрватских бискупа папи (обавези у РКЦ да једном у 5 година посете папу и поднесу му извештај о раду), али је разуме се у својству високог државног поглавара кардинал Паролин посетио и највише хрватске дужноснике (председницу и премијера), а као високи црквени поглавар кардинал је предводио мису у Загребачкој катедрали.

И у случају сусрета са Хрватском бискупском конференцијом, и при сусрету са највишим државним врхом, и на мисном слављу, у средишту пажње било је питање канонизација Алојзија Степинца. Али, загребачки сусрети имали су и шире оквире у склопу одређења Ватикана и према православнима уопште, које треба сагледати и у светлу недавног отвореног сусрета кардинала Паролина са московским и патријархом све Руси Г. Кирилом, а сада се види и да је, за многе, изненађујуће отворен разговор патријарха Кирила са хрватском председницом Колиндом Грабар Китаревић, 19. октобра, имао функцију да и православни са своје стране искажу свој став по сличним питањима. Показало се да су ставови католика и православних баш по питањима везаним за "ове наше просторе", нажалост, веома удаљени (као што ћемо показати, то није утисак него чињеница), тако да сада можемо само да препустимо Милости Божијој, а никако "дипломатским умећима" људи, да процеси који се одвијају не буди и неповратни и не донесу трајне штетне последице и нове конфронтације.

Кренимо редом: шта је кардинал Паролин, између осталог, говорио у Загребу, а шта су му рекли домаћини?

После благослова Велике дворане Хрватског католичког свеучилишта (којој су присуствовали и представници других цркава, не зна се да ли и СПЦ), кардинал Паролин како извештава службена агенција Хрватске бискупске конференције - ИКА, прво је желео да се сретне са представницима медија, а прво питање је наравно било - Степинац. Ево шта је кардинал Паролин одговорио:

Овај исказ, даје садашњу службену позицију Ватикана, односно папе Франциска лично, која се, осим по реторици намењеној хрватској католичкој јавности, не разликује суштински од става Српске или Руске цркве, која би се медицинском терминологијом могла одредити као: Primum non nocere! ("Прво не нашкодити"). Дакле процес је отворен, али због несагласности, сачекајмо, како каже кардинал Паролин "Божије време". Слично се изразио и руски патријарх Кирил у разговору са хрватском председницом (http://www.spc.rs/sr/sveruski_patrijarh_primio_predsednicu_hrvatske):

Међутим, притисак хрватског и државног и црквеног врха је током посете кардинала Паролина растао, па је и тако искусан дипломата морао да прави веће уступке него новинарима. Све изјаве преносимо од Информативне католичке агенције. Хрватска председница је у разговору била врло јасна:

Слично је поновио и премијер Пеленковић.

На сусрету кардинала Паролина са члановима Хрватске бискупске конференције, државни секретар је онда дао потпуну подршку ставовима тог тела:

И даље:

Дакле, пуна потпора ставовима високог хрватског клера, још ојачана по православну (али и јеврејску) страну спорним ауторитетом Пија XII.

Да је овакав, мало дипломатски приступ, последица уступака хрватском клеру, показало се на миси у Загребачкој катедрали (којој су присуствовали представници СПЦ, али не и Високопреосвећени митрополит г. Порфирије). Тамо је:

Но, сви ови детаљи штовања Алојзија Степинца, нису толико карактерстични и нови у католичко-православним односима, они само сведоче о настојањима координираним Каптола и Пантовшчака. Истински, непријатно ново десило се на сусрету кардинала Паролина, са представницима других верских заједница у Хрватској, коме опет није присуствовао, како се види са фотографија, митрополит Порфирије, нити било који српски архијереј у Хрватској:

Сусрету није присуствовао ниједан српски архијереј, али јесте митрополит европски Македонске православне цркве - ОА у расколу Пимен, са још једним владиком из Македоније, који су посету Загребу искористили да од градоначелника Бандића добију обећање о градњи македонске цркве у главном граду Хрватске (В.: http://religija.mk/vladikata-pimen-se-sretna-so-drzavniot-sekretar-na-vatikan/, http://religija.mk/vladicite-pimen-i-josif-na-priem-na-milan-bandik-gradonachalnikot-na-zagreb/)

Наведене вести заслужују пуну пажњу, и додатне анализе, али очигледно да будући да је сусрет одржан у нунцијатури, она није последица само жеље хрватских власти да прикажу да у њиховој земљи цвета православље. Једноставно, Католичка црква је показала да, нормалоно, задржава право да канонизује своје свете, али да не признаје Православној цркви право на њену канонску јурисдикцију. То је опасан преседан, на који је потребно реаговати на време.

И Руса има у Загребу, можда више него Македонаца, али РПЦ не пада напамет да тамо гради своје храмове. Можда је ту најбоље подсетити се, шта је рекао о поштовању канонске цркве у Хрватској, руски патријарх г. Кирил хрватској председници госпођи Грабар Китаревић:

                                                                           Блаженом Спомену Митрополита Дабробосанског Николаја

Најава књиге архимандрита Никодима (др Богосављевића) Прилог измирењу раскола еп. Артемија (Издавач: аутор, Голубац, 2017, стр. 207, без благослова, али са посветом "Епископу ваљевском Г. Милутину"), изазвала је различите коментаре, углавном усмерене на саму личност аутора и његова претходна дела, али до сада, колико знамо, на саму књигу нико није дао критички осврт. Штета, јер такав осврт књига и по свом усмерењу и по својој садржини, вишеструко заслужује. Наравно, чин миротворства у Цркви и повратак једне "изгубљене овце", увек је благословен и ауторова настојања у том смеру могу само да се поздраве. Контекст у којем је књига објављена, вишеструко је занимљив: дакле у тренутку када ни једна ни друга страна у овом спору не говори, како примећује архим. Никодим о расколу: за СПЦ реч је о изопштеницима који само кроз покајање и одрицање од антицрквеног деловања и писања могу да се врате у Цркву, за артемијевце СПЦ је под њиховом епитимијом изопштена због свејереси екуменизма као начин да се спасе чистоћа вере. Они осуђују канонску ригорозност ако она доводи до "догматског релативизма", како нас обавештавају у Богословском образложењу постојања "Епархије рашко-призренске у егзилу". (Ми овај текст нећемо претоварити фуснотама, јер приступамо књизи без научних претензија, због чега се извињавамо и аутору и читаоцима.) Дакле, ни за једну страну "проблем" не постоји. Но, вапај митрополита Амфилохија на Благовести о.г. на ћивоту Преподобног Аве Јустина у Ћелијама: "Гдје си, брате Артемије?", и, пре свега, заповест=благовест Господња уписана у свако хришћанско срце, ма колико оно било скамењено : "Да буде један пастир и једно стадо", показује да проблем којим се књига бави итекако постоји. Не можемо да не приметимо, да се проблем користи и од ванцрквених кругова за притисак на Цркву (као што је то учинила Политика од 20.октобра 2017. приказујући опширно "Артемијево" монашење, извршено још 27/28. августа о.г.).

Шта је по садржини књига архимандрита Никодима? То, одмах да нагласимо, није свеобухватна историја артемијевског раскола, већ канонско-богословска анализа само неких његових аспеката. Њена два носећа поглавља су "Каноничност одлука против вл. Артемија" и "Каноничност поступака вл. Артемија". Прво поглавље је опширније, али садржи више докумената, него ауторових ставова, тако да се у том смислу, иако важно за књигу, ово поглавље и не може да узме као битан допринос архимандрита Никодима расветљавању проблема. Ми ћемо приметити само једну аномалију, више наше црквене администрације, него аутора. Већина докумената, заправо сви који се користе у књизу пореклом су са интернета, а ниједан из, рецимо, Гласника СПЦ. Управа црквена је доста запустила службене новине (оне данас могу да буду и електронске), а не мора се доказивати колико је потребно да оне постоје због јасног обавештавања манастира, парохија, црквених општина и црквене и друштвене јавности о делатности Светог Сабора, његових одбора, Свјатејшег Патријарха, Синода и његових комисија, Патријаршијског управног одбора, добротворних фондова, Великог црквеног суда, епархијских архијереја итд. Из докумената Синодских и Саборских се види колике би ствари биле предупређене у "случају Артемије", ако не у самој Епархији рашко-призренској, оно у најширој јавности, да су Саборске одлуке биле благовремено објављиване. Такав рад се, ваљда код нас у новије време сматра бирократским и недостојним, али такво схватање није ни у традицији наше, нити у пракси осталих сестринских помесних Цркава, о римокатолицима да не говоримо.

Сва питања каноничности одлука Синода и Сабора против "вл. Артемија", архимандрит Никодим разматра по једној схеми, која, рекосмо, не представља битан ауторов допринос, али су вредна његова запажања да је владика Артемије могао у том спору (споровима) да буде канонски рашчињен, а онда, по црквеној икономији остављен у епископском сану, а никако пензионисан за канонске кривице за које је оптужен. Друго, да је владика Артемије увек избегавао канонску могућност жалбе редовним путем, а определио се за Саопштења и Јавна писма која се не могу узети као канонски акти. Но, претежна кривица, по аутору, пада на Синод и Сабор, који су направили процесне грешке, због чега све одлуке у "случају Артемије", архимандрит Никодим карактерише као неканонске. 

Оставимо Синоду и Сабору да се позабаве или не, аргументацијом архимандрита Никодима. Ми ћемо са своје стране да приметимо како у његовом приступу има и доста, да тако назовемо, нејасног формализма. Разуме се да је канонски поступак у границама строге формалности, као у сваком позитивном праву, и таква "формалност" јесте суштинска. Али, неумесно је тврдити да ако је нешто неким каноном забрањено, а за ту забрану није предвиђена истим каноном и одговарајућа казна, то значи да се за кршење тог канона може, па чак и мора, проћи, некажњено.

Даље, архимандрит Никодим избегава да се изјасни о неким канонским преступима владике Артемија, који су и били повод ургентне реакције Синода и Сабора, а тичу се директно епископског звања. То је напрасна одлука, да се монах за кога је Сабор тражио да се стави под црквени суд (протосинђел Симеон Вилоски), мимо неопходне одлуке Синода, произведе за архимандрита и, штавише, постави за архијерејског заменика уместо постојећег викарног епископа. И све се то дешава у новембру 2009. непосредно по упокојењу и погребу Патријарха Павла, када Црквом руководи мјестобљуститељ. По нама, није претерано рећи да је то својеврстан пуч у цркви. (Други неканонски чин који не разматра аутор књиге, а морала је да произведе реакцију Сабора јесте "хиротонија хорепископа").

Тако да је потпуно у праву Владика Фотије, писац канонске оптужнице, да се владика Артемије позива на 34. правило Светих Апостола у борби за самовласну управу над епархијом, а управо га оно осуђује, ставом да епископ ништа значајније не може чинити без Првог у помесној цркви. Тако је "процес Артемије" имао и улогу у спречавању неке "конфедерализације цркве" од стране "владика-феудалаца", тенденције која је у време болести патријарха Павла била изражена, што је далеко од праве саборности. Сада, то што владика Артемије није и кажњен за кршење 34. правила Светих Апостола, вероватно показује да је било епископа којима тако нешто није било по вољи.

Иначе, оптужница владике Фотија из 2010. кристално је јасна и чињенична, да се може довести у питање схватање архимандрита Никодима да је владика Артемије показао смирење, прихватањем пензионисања. Пре ће бити да је имао мало аргумената за одбрану. Али је архимандрит Никодим у праву када каже да је владика Артемије, на известан начин, био дужан да се жали на донету пресуду канонским путем, а не да је накнадно оспорава саопштењима и интервјуима.

Међутим, да се не огрешимо ни о аутора, ни о браћу артемијевце ("светосавце" како их назива Политика од 20.10.2017., ваљда за разлику од нас који смо у канонској Светосавској цркви!) који исто то тврде, понављамо архимандрит Никодим: сматра све казне изречене у случају неканонским и подразумева највећу одговорност Сабора и Синода за то. Вероватно зато и доследно користи, од наслова књиге па надаље, ословљавање са "еп. Артемије", "вл. Артемије". Приметимо да када је каноничност поступака Артемија почео да оспорава и креатор идеје о "хорепископима" др Миодраг Петровић, мало је људи данас који би у неком канонском спору стало на "артемијевску страну".

То даје за право, архимандриту Никодиму да врло јасно, и то је претежан његов ауторски текст, разобличи "артемијевски раскол" у поглављу "Каноничност поступака вл. Артемија". Упркос наслову у овом тексту се дају не само канонска, него и аскетско-педагошка богословска разматрања, која ће бити незаобилазна за све оне који се убудуће баве овим расколом, било да их прихватају или одбацују.

Архимандрит Никодим истиче два битна принципа, (1) у Цркви се не толеришу догматске лажи (неисправности), али се против њих бори канонским путем с поверењем у Милост Божију чекајући Саборску пресуду, (2) канонску неправду треба истрпети, јер је то трпљење веће од мученичког подвига. Па зашто онда владика Артемије и његова духовна деца нису истрпели канонску неправду, већ су, по анализи архимандрита Никодима, створили раскол (по њему Сабор и Синод су криви за канонске неправде, али не и за раскол, раскол је извео тада још епископ Артемије и његова духовна деца)? Па су, штавише, када су погрешним тумачењем канона изазвали раскол, почели то накнадно да прикривају потребом борбе против јереси екуменизма, а своју каноничност доказивали позивањем на 15. правило Прво-Другог Цариградског Сабора.

Архимандрит Никодим је ту чвориште проблема нашао у нездравом односу владике Артемија и његове духовне деце. Већ у Саопштењу (опет јавности, а не канонској молби) црноречког братства 23.02.2010, он види не само нецрквену и неканонску изјаву, и одсуство послушности, а у следећем саопштењу од 30.05. 2010 у коме монаси Црне Реке прете напуштањем манастира и без канонског отпуста, зашта су спремни да прихвате сваку казну "не одвајајући се од Цркве", Никодим види читав програм раскола. Братство јесте било на тешком искушењу и, по Никодиму, под суровим одвајањем од духовника, али је оно поклекло, и по допуштењу Божјем и законитостима духовног живота отишло у самовласно деловање, тврдећи "да остаје у Цркви". Јер из тог случаја се види, наглашава архимандрит Никодим, "да због исказане непослушности Цркви монаси Црне Реке нису имали ни праву љубав према њој, а, самим тим, нити имали праву послушност и праву љубав према њиховом духовном оцу". Уместо љубави они су имали пристрашће, страсну љубав, која је далеко од Жртвене љубави Христове и спремности на добровољно страдање. А, одакле, такво, застрањење? То се види, опет из јавних писама владике Артемија, који као и његови монаси не користи право жалбе већ показује исто пристрашће, до тога да оправдава неканонски и нецрквени поступак своје духовне деце.

О чему је реч, по архимандриту Никодиму? Цитирамо га опширно са 166. странице књиге:

"Љубав вл. Артемија према чедима, која кроз непослушност, несмирење и нетрпљење врше безакоње, није искрена и права, духовна љубав према чадима, већ суштински и дубље посматрано, љубав према непослушности, несмирењу и нетрпљењу, тј. безакоњу, показујући тиме да ту исту непослушност, несмирење, нетрпљење и одсуство љубави, тј. љубав према безакоњу има у самом себи, односно да су се наведеним страстима, духовна чада могла научити од њега као духовног оца. Исто важи и у супротном смеру. /.../ Оно што није имао вл. Артемије није могао пренети на своја чада, по закону прејемства дарова. Супротно, он им је могао пренети само оно што је у себи имао: самовољу, непослушност и одсуство љубави према Богу, Цркви и чадима, што се у суштини назива страшћу самољубља."

Због тога, када се све преиспита, види се по Никодиму да:
"Нису, дакле, вл. Артемија и његово монаштво из Цркве извеле, као што смо утврдили неканонске одлуке СА Синода и СА Сабора, већ њихове страсти самољубља, непослушности и самовоље, тј. одсуство љубави према истини и правди, миру и јединству на којима почива заједница сваког човека са Богом, Црквом и ближњима. Неканонске одлуке су их покренуле, подстакле, дале им покрет, а ван Цркве су их извеле и довеле њихове страсти. Зато кривца за свој положај треба да траже у себи самимама, а не у другима. И решење, такође."

А све се десило, примећује архимандрит Никодим, по допуштењу Божијем: "Бог је допустио да они постану оно што су још раније били у Цркви - ванцрквеници, тј. расколници. Они су и пре садашњег потпуног били у релативном и литургијском расколу. Бог је показао љубав према вл. Артемију и његовим чадима, желећи да кроз неправду и страдања постану свесни свог духовног стања и положаја. Да није попустио искушење, Бог би дозволио да они унутар Цркве духовно умру, јер су духовно мртви увелико били." (стр. 168) Овако им је омогућено да разбуде савест расколника и не потпадну под осуду Преподобног Аве Јустина под коју сада потпадају, који јасно каже: "Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос - један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељење Цркве никада није било, нити га може бити, а била су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене од Чокота - Господа Христа (упор. Јн. 15, 1-6)." (стр 175)

Коначан раскол се већ збио 16.11.2016. када тада умировљени владика Артемије шаље писмо Светом Архијерејском Сабору, потписујући се као "епископ рашко-призренски у егзилу", што, по архим. Никодиму, јасно значи "у расколу". Затим по избору владике Теодосија на трон своје бивше епархије, 18.11., Артемији и његови следбеници 19.11. врше познати упад у Дубоки Поток. Али се све време позивају на канонску неправду (и "оцеубиство, додајем ја питајући се да ли се тим језиком говорећи радило о "синоубиству" и "братоубиству"?), да би се тек накнадно досетили поделе на "добар" и "лош" раскол (владика Артемије у интервјуу Данасу). Па, како показује архимандрит Никодим, потпуно несноване у свим тачкама паралеле ("Као и у мом случају! Прим. Еп. Артемије") са случајем Светог Јована Златоустог, (то је, истина, и раније показао владика Атанасије Јевтић, али занимљиво, Никодим се на њега не позива), до накнадно, недоследног и превртљивог преласка из улоге мученика у улогу исповедника вере, накнадним позивањем на 15. канон Прво - другог Цариградског сабора (који у ствари прописује обавезу литургијског помињања патријарха и епископа, а понавља и озакоњује стару црквену праксу да се онај архијереј који исповеда јерес осуђену од Сабора и Отаца не помиње).

Ту се, биће мало чудно навиклима на једнолинијско размишљање, архимандрит Никодим, потпуно слаже са др Зораном Ђуровићем, чију аргументацију изнету у чланку на Поукама О лажи артемита да су се отцепили због јереси екуменизма, наводи на страницама 185, 186 и 187. књиге.

На крају, задржавамо право на доста резерви према аргументима архимандрита Никодима, но она је одиста нелицемерна. Ако је понегде и пренагљена, онда је то због пожртвованости аутора. Зато посветисмо овај мали осврт успомени на митрополита дабробосанског Николаја, који је аргументовао битно другачије, али деловао увек по цену личне жртве за ближње.

У последњем саопштењу Синода Македонске православне цркве - Охридске архиепископије у расколу, пред прославу 50. годишњице самовољног и од православних цркава непризнатог проглашења аутокефалије, одржане 1. октобра о.г. у Охриду, дакле 25.09.2017: http://www.mpc.org.mk/vest.asp?id=6844, каже се:

Даље се изражава нада да ће Свеправославна црква прихватити аутокефалију оличену у МПЦ - ОА.

Могло би се помислити да се овим македонска јерархија у расколу "искупљује" код нове пробугарско-албанске владе г. Зорана Заева за дуготрајну, слепу подршку ВМРО влади Груевског, чија је идеолошка платформа била "антиквизација Македоније." Чињеница да су архијереји у расколу били против "шарене револуције", коју је канонски архиепископ Јован, сада се види, наивно подржао, не треба да замагли суштину црквено-политичких збивања у Републици Македонији на коју је недавно указао др Александар Раковић у интервју Спутњику.

Од тврдње много-распричаног калуђера, тобожњег "исихасте", архимандрита Бигорског манастира Партенија да је Бугарска патријаршија мајка црква Македонској и да она треба да призна аутокефалност МПЦ, до посете том истом Партенију од стране председника Народног Собрања Бугарске, на дан Светог Климента и осталих просветитеља словенских, прошло је врло мало времена. А још мање, између посете бугарског премијера г. Бојка Борисова на Илиндан 2.08.2017. до посете председника Бугарског Собрања 08.08.2017. Велика брзина, чак и за турбулентан Балкан.

Бугарска Патријаршија одликује се мудрошћу, она је свесна да је своју аутокефалију повратила тек 1946. године те да никако, упркос бројних историјских веза, не може да буде "мајка-црква" македонској. Она одржава контакте са МПЦ у расколу, али као и друге помесне цркве нема са њом литургијско општење. Такође, патријарх Неофит и његови митрополити су свесни колико би такав преседан негативно одјекнуо не само код Срба, него још више код Руса и Грка.

Међутим, бугарска власт на свим нивоима импрегнирана је НАТО-кадровицима, а одржава се уз помоћ супротстављених страна, које по "балканској рецептури" сасвим добро функционишу кад треба поделити "колач": протурским исламским партијама и националистичком великобугарском десницом. Ова последња, учешће у власти, наплаћује сталним истицањем да је Бугарска егзархија из 1872. (осуђена као етнофилетистичка јерес на Сабору у Цариграду) највеће достигнуће у савременој историји бугарског народа, веће и од ослобађања од Турака и повратка независности.

Осим, тога не примећује се да је у бугарским медијима ишта промењено од "историјског споразума са Македонијом". Новинари се строго држе упутства да именица "Македонац" не сме да се користи, чак ни у случају када играју бугарски и македонски спортисти, а о неком признавању македонског језика да и не говоримо.

Све то знају и у синоду Македонске цркве у расколу, па опет изражавају наду да ће споразум двеју влада да реши питање "црквене структуре у региону".

Очигледно је, међутим, да су се у то питање уплели страни интерси, којима није много стало ни до Бугара, Срба, Грка, а Македонаца понајмање.