Разумевши јасан став Руске Православне Цркве, да Македонска Православна Црква, која се налази у расколу, своје решење канонског статуса треба искључиво тражити преко Српске Православне Цркве, што је недавно приликом посете Београду потврдио руски Митрополит Волоколамски Г. Иларион (Алфејев), Бугарски Патријарх Неофит, приликом недавне тродневне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској, није ни спомињао питање око антиканонске иницијативе непризнате МПЦ за решавање њеног канонског статуса преко Бугарске Цркве, као некакве Мајке Цркве, што је канонски и историјски апсурд. Очевидно је да и у самој Бугарској Православној Цркви сазрева мишљење да Бугарска Црква не сме предузимати никакве антиканонске одлуке по питању иницијативе Македонска Православне Цркве, јер би то и Бугарску Цркву могло одвести у раскол са осталим делом Православља, и поново је вратити у црквену самоизолацију, у којој се Бугарска Црквена Егзархија налазила од 1872. до 1945. године.
Ипак, овакав трезвени и црквени став Бугарске православне Цркве, наишао је на осуду појединих нецрквених и прозападних интелектуалаца у самој Бугарској. Наиме, двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, упутили су отворено писмо архијерејима Бугарске Православне Цркве, протествујући зашто питање за статус МПЦ није било покренуто приликом недавне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској.
"Дубоко смо огорчени што архијереји наше БПЦ нису пред Руским Патријархом Кирилом, за време његове посете (2. до 4. марта 2018. године) поставили питање за статус МПЦ, и што нису испунили њихово обећање да ће је заступати пред Помесним Православним Црквама, за успостављање канонског статуса МПЦ" - наводи се између осталог у писму само двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, које преноси бугарски "Фокус".
У писму се, како се подвлачи, изражава огорченост што ово питање није било покренуто ни пред Васељенским Патријархом Вартоломејом, за време посете бугарске црквене делегације Истамбулу, 6. и 7. јануара 2018. године.
У исто време бугарски "Фокус" помиње, за поједине прозападне и нецрквене бугарске интелектуалне кругове, "узнемирујућу изјаву" руског Митрополита Илариона Волоколамског, дату 22. фебруара ове године у Београду, у којој је митрополит Иларион веома јасно и канонски исправно подвукао да се проблем МПЦ треба решавати преко СПЦ.
Очевидно је да што више Бугарска Црква остаје верна канонима и устројству Православне Цркве, то нецрквени, прозападни и великобугарски кругови у Софији све више губе стрпљење и основни ниво пристојне хришћанске комуникације, и све чешће прибегавају отвореним антиканонским притисцима на врх Бугарске Цркве, како би се изашло у сусрет апсурдним, нецрквеним и промашеним захтевима архијереја МПЦ.
Подсетимо, већ је пет Помесних Православних Цркава у свету изразило забринутост поводом појединих неканонских потеза јерархије Бугарске Цркве и антиканонског упадања у јурисдикцију Српске Православне Цркве тј. Православне Охридске Ахиепископије. То су: Васељенска Патријаршија, Српска Патријаршија, Московска Патријаршија, Александријска Патријаршија и Атинска Архиепископија.
Изгледа да су ова упозорења из православног света, која су упућена Софији и Бугарској Парвославној Цркви, уродила добрим плодом.
извор: http://a1on.mk/archives/863409

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу

Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења.

Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?!

У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији!

А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек:

За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија.

Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945.

Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије.

Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ.

Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине.

Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920.

Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића.

Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.)

 Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије

Извор:Вијести

Традиционално у ово доба године одржавају се седнице епархијских управних тела (Савета и Управних одбора) које разматрају свеобухватну делатност на подручју епархије, доносе одлуке из свог делокруга рада (буџет) и помажу надлежном архијереју у припреми годишњег извештаја за Свети Архијерејски Сабор. Те извештаје Сабор брижљиво разматра, како кроз посебан одбор, тако и на пленарним заседањима, и они представљају прворазредни извор за увид у наш црквени живот.

Истини за вољу, неке епархије мање у предсаборском периоду "комуницирају са јавношћу", неке, као шумадијска епархија традиционално то раде врло исцрпно не скривајући и проблеме у раду, што не значи да сви архијереји не подносе Сабору детаљне извештаје.

У до сада објављеним саопштењима:

http://www.spc.rs/sr/sednica_eparhijskog_saveta_eparhije_shumadijske_1

http://www.spc.rs/sr/sednice_euo_es_eparhije_valjevske

http://www.spc.rs/sr/sednica_upravnih_tela_eparhije_mileshevske

привлачи пажњу податак да у епархији ваљевској веронауку похађа 84% основаца и 80% средњошколаца, у епархији милешевској 80%  ђака, а у епархији шумадијској 60% свих ученика.

Епархије, разуме се, имају своје специфичности, тако се нпр. у епархији ваљевској социјално служење обавља углавном преко обновљених богомољачких братстава - Православне хришћанске народне заједнице. Нажалост, све епархије бележе пад наталитета становништва и напуштање села, па и мањих градова, од омладине.

У том контексту, је битан податак о полазницима веронауке, а још би било боље да се дугорочно прате ефекти како верске наставе, тако и укупног хришћанског васпитања (како литургијског, тако и кућног, оног у домаћој Цркви).

Наиме, проблем ниског наталитета не може да се реши слоганима, још мање жалопојкама и клетвама, већ једино организованом бригом о менталном здрављу народног подмлатка од најранијег узраста. Ако није у могућности да свој деци обезбеди материјално благостање, Црква (а то значи како клир, тако и мирјани) је по Христовој заповести дужна да им обезбеди здраву средину за одрастање. То треба да буде и водиља конципирања програма верске наставе.

Охрабрујући подаци о похађању веронауке, за коју је и Свјатејши Патријарх рекао недавно да је најпозванија да решава учестале васпитне проблеме у нашим школама, не треба да уљујкујау ни свештеноначалије ни катихете да је на овом пољу црквене мисије "битка добијена".

Прола година обележана Обретењем моштију Светог Мардарија Либертивилског, које нас подсећа и на мисијски дуг наше Помесне цркве у дијаспори. Ове године, на Савиндан, рукоположен је и постављен за старешину храма у Амстердаму, досадашњи ђакон и познати мисионар Ненад Илић.

У Амстердаму већ служи више година и тврдошки игуман Сава (Мирић) и посао тамошње парохија - отплата великог дуга за откупљену некада протестантску цркву - заиста захтева напоре најспособнијих црквених кадрова. Јасно, сви бисмо волели да нас је више у земљи, него у иностранству, али на околности које доводе до толике миграције Црква не може да утиче.

Може, међутим, у сарадњи са државом, или ако таква сарадња изостане, самостално, много да утиче и на очување самосвести наших сународника у емиграцији, и на већу координисаност свих и у земљи и у иностранству у социјалном служењу, и у побољшању комуникације са иновернима и бољем презентовању српских националних и црквених интереса. Разуме се и у ширењу православне вере међу оним странцима који за њу показују интерес. Да би се то постигло, први задатак јесте да се побољша свакодневно обавештавање, истинито и систематично, кроз црквене и друге медије о стању у дијаспори.

Недавно је, у Божићном интервјуу ТБ Храм, Свјатејши патријарх Иринеј изнео идеју о оснивању министарства задуженог за веру и дијаспору истовремено, истичући да је СПЦ једина која окупља наш народ. Познато је да се патријарх јавно успротивио укидању такозваних идентитетских министарстава ( за дијаспору, за вере, за Косово и Метохију и за људска и мањинска права) при формирању владе г. Ивице Дачића 2012. године. Мандатар је тада успео да убеди представнике традиционалних цркава и верских заједница у Србији, да се укидање министарства вера неће одразити на њихов положај. Да је патријархова бојазан била оправдана, потврдио је и Свети Архијерејски Сабор 2016. тражећи поновно образовање министарства вера. Као и верском ресору, и представницима дијаспоре је обећавано да се у бризи државе за њих ништа неће изгубити укидањем министарства, али показало се да те управе, посебно она за дијаспору, селећи се из министарства у министарство не раде готово ништа. Зато је нови патријархов предлог вишеструко оправдан. Да се разумемо: не мора свака област да има своје засебно министарство да би напредовала; САД нпр немају министарство науке, па опет имају највећу научну продукцију у свету. Проблем је што код нас и на нивоу симболичке и на нивоу реалне моћи не може да се постигне неки озбиљнији резултат без посебног министра. Уосталом, то, а не разлоге уштеде, имали су на уму страни амбасадори који су својевремено и тражили, што није велика тајна, укидање идентитетских министарстава.

Сада се поставља, пред Цркву, проблеми у неким епархијама то јасно говоре, задатак да има управо онакве пастире у иностранству какав је био Свети Мардарије, спремне на личну жртву, дубоко молитвене, али и високообразоване, способне за контакт са највећим интелектуалцима (Свети Мардарије Ускоковић одржавао је блиску везу са Михајлом Пупином Идворским, Николом Теслом и др Пајом Радосављевићем). Осим тога они треба отворено да буду наши лобисти, без икаквог женирања због те улоге. Морамо да будемо свесни и да су личности које никада нећемо стићи по историјском значају, као свети патријарси, владике, игумани и те како молили (дословно: просили) за свој народ.

У томе, наравно, и надлежна црквена тела треба да буду ажурнија. Ево већ трећа година од (поновљене) Саборске одлуке о отварању представништва у Бриселу пролази, а њега још нема, иако нпр. Руска црква дуго има тамо своје представништво иако не само да није у преговорима Русија о приступању ЕУ, већ је и под њеним санкцијама. Парохија у Риму никако да се попуни деценијама, а она је веома значајна, јер представља и један вид комуникације са Ватиканом. Опет да поменемо Руску цркву, она је на последњем заседању Синода у 2017., заменила све епископе у западној Европи, остављајући неке епархије, као нпр. немачку под администрацијом викара, док се не покаже достојним наследником упокојеном претходнику. И питање обнове нашег средњовековног подворја у Јерусалиму, такође је врло важно.

Има и неких питања која су вероватно пред решењем, као што је захтев Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку да се арондацијом у Северној Америци формира још једна или две епархије, и да се епископу Лонгину додели викар. Нека друга питања а то је стална борба против расколничког духа, враћају нас на почетак, потребу благовременог и истинитог информисања наше дијаспоре.

Нови амстердамски парох, још уз своју велику фејсбук парохију, сигуран сам, помоћи ће у томе. 

Пише: Александар ПАВИЋ

        МУК хора нападача на Митрополита Амфилохија је скоро заглушујући.

        Александар Вучић је у Давосу, после разговора са Тачијем и, судећи по фотографијама, посебно срдачног сусрета са Едијем Рамом, за РТС, поводом будућности Косова и Метохије, изјавио, и то не први пут, да треба „да имамо реалан и озбиљан приступ, да изгубимо најмање што морамо, а да добијемо највише што можемо“.

        Односно, разјаснио је, опет не по први пут, да не би имао ништа против да тзв. Косово добије столицу у УН као независна држава, под условом да „и једни и други будемо помало незадовољни и љути“.

        Другим речима, председник Србије, који се заклео на Устав, јавно је потврдио да није априори против независног „Косова“, већ само против тога да и Србија нешто не обезбеди за себе. Да ли је то подела КиМ, или чак само некаква „аутономија“ за север КиМ у саставу лажне државе - о томе се Вучић није изјашњавао.

        Нико из редова владајуће већине није ни речју реаговао на ово очигледно нарушавање уставног поретка Србије.

        С друге стране, када је, уочи Божића, Митрополит Амфилохије јавно изразио бојазан да политика председника Србије води „издаји Србије и Косова“, на основу „неповерења“ које изазивају Вучићеве „комбинације“ - Селаковић, Ђурић, Михајловићка, Вулин и Ружић су се такмичили у томе ко ће оштрије или недоличније напасти Егзарха Пећког Трона.

        Селаковић је, што већ довољно говори о његовом кућном и црквеном васпитању, Митрополита чак оптужио да се „бавио враџбинама“ и говорио „о неким неизвесним стварима“.

        Питање за Селаковића: да ли је Вучићево отворено нуђење дела државне територије Србије довољно извесна ствар за њега? Односно, где је то Митрополит погрешио?

        Где су погрешили потписници Апела за одбрану Косова и Метохије, чији је Митрополит такође потписник, када су изразили забринутост да се „први пут у српској историји, надвила... опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“?

        Ђурић је успео да надвиси Селаковића у беспризорности обраћања Митрополиту, оптужујући га да је „прешао... у ред људи којима српски интереси нису на срцу“, па чак и „подучавајући“ Митрополита да говори на „нецрквен и срамотан начин“.

        Ово од човека који је на врху листе одговорних за укидање институција државе Србије на КиМ и давање међународног позивног броја лажној нарко-држави, и којем, узгред, цетињски „Ђедо“ може да буде деда по годинама, а за кога је извесно „тата“ у свему другом, а посебно у српству.

        „Преподобни“ Бранко Ружић је, очигледно не схватајући разлику између Синода и партијског комитета, чак завапио да је „крајње време“ да Синод СПЦ изрекне санкције Митрополиту због његове изјаве, којом је, по Ружићу, показао „неодговоран однос према државном интересу“. Другим речима, за Ружића је „неодговорно“ када неко, попут Митрополита, брани територијални интегритет земље, док је сасвим у реду када сам председник државе јавно лицитира са истим, и то управо са онима који га активно угрожавају.

        Зорана Михајловић, тај „стуб“ Православља, критикујући Митрополита а бранећи Вучића, изрекла је и ноторну неистину да се Вучић „неће мешати у црквене ствари, као што ни митрополит Амфилохије неће водити државну политику“ - „заборављајући“ Вучићеву посету без преседана Сабору СПЦ у пролеће 2013. како би директно утицао на иначе негативан став Цркве о првом Бриселском споразуму.

        Међутим сада, пошто је Вучић у Давосу (поново) јавно нудио део државне територије Србије, (поново) узнемирујући и делећи српску а додатно охрабрујући албанско-шиптарску јавност - ни речи из уста истих политичких фарисеја који су се камењем бацали на Митрополита Амфилохија, а којем би сад требало да се јавно извине.

        Но, спремнији су, очигледно, да се извињавају разним српским непријатељима, али никако и једном високом, угледном и забринутом српском црквеном великодостојнику, чије су се јавно изречене бојазни управо додатно потврдиле.

        Постоји, наравно, и још једно, сасвим умесно тумачење: да се горе-поменути слажу са оним што је Вучић изговорио у Давосу, односно са његовом непристојном понудом Тачију и Рами. Нека то онда јавно и кажу, уместо што своје нападе на Митрополита и његове истомишљенике увијају у обланду „патриотизма“.

        Још један светли пример „унутрашњег дијалога“, у којем једино монолог о „реалности с којом морамо да се суочимо“ до сада није бивао дочекан на нож.

Оставите нека расте обоје заједно до жетве

   Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, изјавио је да "неће бити ванредног Сабора СПЦ". Наш Српски Патријарх је поред тога додао и да су од архијереја СПЦ „стигла само три захтева, док је за сазивање ванредног Сабора потребна натполовична већина" од броја највишег јерархијског и црквенозаконодавног тела СПЦ. Као повод предлогу за сазивање ванредног Сабора, потеклог од неколико архијереја СПЦ, изнешен је Косметски проблем и опасност од признавања квазидржавице Косово. Патријархов став, као и став велике већине архијереја СПЦ, колико се да приметити, појединци су одмах дочекали веома нервозно и на нож, не разумевајући у суштини ону дубљу мудрост и срж такве одлуке. Али, најлакше је пљувати по ономе што се не разуме или у некој својој еуфоричности не види. Некада је много теже потрудити се молитвено да се ствари погледају са друге стране и из другог угла. Наравно, никакав грех није био, а нити је и сада, изношење и супротног предлога и мишљења од мишљења Патријарха и већине епископа СПЦ. Напротив. То је управо богатство Христове Цркве. Сви у Цркви могу и треба да изнесу свој став и поглед и по том питању, али без икакве импровизације, без еуфоричности и паничности, уз поштовање Устава СПЦ и основне процедура за сазивања ванредног Сабора. Једноставно, ни у Синоду ни у Сабору СПЦ, не постоји већина која је за сазивање ванредног Сабора. И ту је просто крај свакој дужој причи о процедури и начину сазивања ванредног Сабора СПЦ.

   Осим тога, одмах треба подвући да по питању било каквог признања терористичке квазидржавице Косово, врх СПЦ има јасан негативан став. И Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји се врло јасно и одлучно противе признању Косова, што су и Патријарх и сви архијереји небројено пута до сада, а посебно у последње време, недвосмислено поновили. Чему онда журба и напетост код заговорника ванредног Сабора када је став СПЦ о Космету тако кристално јасан? Чему онда та недовољно промишљена журба, када пре редовог Сабора СПЦ у мају месецу, неће, а законски и не може ни бити донета никаква коначна одлука о Космету? Чему онда код појединих аналитичара упорност у понављању мањинског става, када ће се до маја месеца тј. до почетка рада редовног Сабора СПЦ, у суштини догодити само једно - читава ситуација ће само бити много јаснија! На тај начин ће и архијерејима СПЦ на редовном мајском Сабору бити много лакше да донесу најбоље одлуке, него док је ситуација још увек недовољно јасно постављена, као што је то случај данас. Свакако, ствари поводом сазивања Сабора не треба посматрати ни таборски ни као нешто неуобичајено у Цркви. Ни свети апостоли се нису увек слагали у свему, како сведочи Свето Писмо, па су опет били и остали свети апостоли. Сетимо се само несугласица и распре између св. апостола Павле и св. апостола Варнаве. (Дела апостолска 15; 36-41). Тако је одувек у Цркви. Христова Црква није дакле Централни комитет Савеза комуниста, па да сви аплаудирају и сви једногласно доносе одлуку, по баш свим питањима. Црква Христова је једнодушно живела, и данас једногласно живи, само у догматским питањима, али никада у историји Цркве нису сви чланови Цркве имали исте ставове и погледе и по свим другим тзв. недогматским проблемима.

   Тако је и данас, а тако ће бити и у будућности. И то је богатство Цркве и слобода у Духу Светоме, а не никакав скандал или нешто неуобичајено. Просто посматрано, већина епископа СПЦ сматра да Сабор у овом тренутку није неопходан, јер сматрају да се до половине маја неће десити ништа спектакуларно одлучујуће по питању Космета, осим што ће се ситуација још боље искристализовати, што је само један велики плус за лакше доношење мудрих мајских одлука које се очекују. Ни евентуална и свима у СПЦ неприхватљива промена Устава Србије, ни евентуално трагично признање Косова од стране било чије српске руке, практично посматрано, не може се законски ни припремити, ни догодити ни завршити до половине маја месеца, када почиње Сабор СПЦ. Стога већина архијереја СПЦ уопште не жури са Сабором већ са дубоком вером, истрајном молитвом и чврстом надом, чека да прво сви релевантни политички фактори у Србији изађу са потпуно јасним предлозима. Потом ће и Сабор у мају имати далеко лакши посао да се прецизно изјасни о свему.

   Дакле, панична журба овде уопште није потребна. На крају крајева, зар нас и мудрост Светог Писма тј. сами Господ, не уче стрпљењу? Сетимо се само како је Господ на питање својих слугу да брзоплето почупају, ванредно одлуче и хитно одвоје и почупају кукољ из пшенице, Бог одговорио позивом на стрпљење рекавши ... "Не. Не чупајте! Да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју." (Мт. 13; 24-30). Оставимо стога и ми, до маја месеца, да све сазри до краја. И кукољ и пшеница. Лакше ће се тада расудити о свему, и донети мудрије одлуке но што би то био случај у овом тренутку.

За Поуке.орг настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић)

Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

 

Оливер Ивановић припадао је реду умерених српских политичара на Косову и Метохији, a од 2012. године определио за деловање независно од званичне политике у Србији. Када је 2014. године владајући СНС креирао Српску листу као аутентичну странку независног Косова све српске странке у покрајини које су биле регистроване у Београду престале су са деловањем, али не и Грађанска иницијатива Оливера Ивановића. Он се много пре тога определио за политичку активност под албанским законима или, прецизније речено, правилима игре. То га, међутим, није сачувало од монтираног трогодишњег судског процеса, који није био ни завршен када је мучки убијен на улици испред седишта своје странке.

Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године. Од тада је нестало више од хиљаду Срба, протерано око 200.000, узурпирана њихова приватна имовима и јавна имовина Србије. Видели смо како су прошле истраге масовних убистава у Срба у Старом градском (група жетелаца на њиви), у Гораждевцу (деца која су се купала у реци), Мердару (аутобус пун повратника дигнут у ваздух). Косовско домаће право и тзв. транзициона правда коју деле западни службеници у покрајини јадноставно каже: за Србе овде нема ни права ни правде.

За случај Оливера Ивановића, сем овог општег места албанског Косова, везује се и једна посебност. Он је први убијени српски политичар. Пре убиства суђено му је за ратни злочин и судски процес је показао да је невин. Да је било и најмањег доказа за оптужбу, не треба сумњати да би добио највећу казну. Али, судски процес против Ивановића није закључен, већ је само наложено понављање. У међувремену је убијен. Ако је тачно да је припадао реду умерених српских политичара у покрајини, зашто би био убијен по албанском налогу?

Реална претпоставка за одговор на ово питање не припада времену Ивановићевог политичког умерењаштва, већ времену његовог борбеног политичког става. Тада је починио „грех“ који му Албанци нису опростили. Они су првих месеци после Кумановског споразума и Резолуције 1244 у име реванша починили једно од највећих етничких чишћења у новијој историји, протеривањем и убиствима Срба из покрајине. Остаће познато у историји да је тадашњи Специјални представник Генералног секретара УН у покрајини, Бернар Кушнер, овај масовни злочин назвао „оправданим реваншом“. Али, уместо на административној граници са централном Србијом, овај прогнанички талас био је заустављен на Ибру, између јужне и северне Митровице. Међу осталим активистима одбране посебно се истакао  Оливер Ивановић, између осталог и организовањем мртве страже тзв. Чувара моста, која је деловала бар још три године, све док непосредна опасност од упада Албанаца више није постојала. У то време, Албанци, западни теренски активисти и западна штампа створили су негативан мит о Bridge-Watchers, као полуљудима и полуживотињама који не презају ни од чега како би се насладили новим албанским жртвама.

Било како било, север Косова био је сачуван, а од бројних „криваца“ за ово међу Албанцима је остао упамћен Оливер Ивановић као главни. Можда и с разлогом, будући да је север Косова целу наредну деценију представљао главни чинилац српске одбране Косова и Метохије. То је била, да се послужимо западним вербалистиком – реалност. Тако би и остало да се у овај ред величина косметске стварности није умешала новокомпонована проевропејска власт у Србији са својом стратешком идејом предаје севера независном Косову зарад очувања Србије на европском путу.

Албанци су, дакле, имали озбиљан пик на Оливера Ивановића, а то што је он у међувремену постао умерени српски политичар који је својим деловањем признао независно Косово, није било довољно за опроштај његовог највећег греха. Зато су покушали да га сместе на дугогодишњу робију, а пошто се тај процес одужио, а у међувремену су настале нове рђаве околности, средства освете су се, по свој прилици, морала променити.

Кад год им ствари не иду по вољи, косметски Албанци спроводе своје кампање насиља. Последња је серија паљевине летине ретких српских повратника у селима северне Метохије. Али овај, по себи нечовечан чин према појединцима а општеупозоравајући према Србима, није био адекватан поводу. А повод је прва озбиљна претња њиховим вођама од судског испитивања њихових злочина и криминала. У кратком времену, које је претходило убиству Оливера Ивановића, коинцидирале су страховите претње албанских вођа, паљевине српске летине и упозорење из Стејт департмента о очекиваном политичком насиљу на северу Косова. Америчка упозорења су увек видовита. Није се догодило неко масовно насиље, али се десило и више од тога, убијен је један од виђенијих Срба у целој покрајини. Онако професионално, без очевидаца и трагова. Одабран је човек познат и домаћој јавности и у међународним круговима, за кога су мислили да им пуно дугује, а чије је цењено име представљало добар залог за поруку да је реч само о новом почетку.

Не морамо да чекамо исход истражних радњи да бисмо закључули да су Албанци поново севнули варницом да би показали своју надмоћ у покрајини. Њихов политички мозак је у Вашингтону, а политички мозак Србије тек у вазалском Бриселу. То је прост разлог због којег у тзв. дијалогу са Београдом они воде игру. Све док је тако, Срби са Космета ће бити појединачне и колективне жртве, Европа и Америка ће се правити невешти, а Србија ће све скупље плаћати свој пут без алтернативе.

(Србија и свет, 18. 1. 2017)

Economist: Зашто британска економија после Брегзита стоји боље него што се очекивало

19петакјан 2018

Цене некретнина су стабилне, стопа незапослености опада, рецесија је избегнута. То није требало да се деси

Лондонски сити, средиште британске финансијске моћи

 

(Economist, 15. 1. 2018)

Предвиђан је хаос. Пратећи британско изјашњавање да се напусти Европска Унија у јуну 2016. године, већина економиста је веровала да је рецесија неизбежна. У студији коју је објавила влада у време пред референдум изнето је предвиђање да ће цене некретнина брзо пасти, и до једне петине њихове вредности, и да ће број незапослених порасти за више од 800.000. Али није се десила рецесија. Истина је да је Британија клизила низ међународну табелу по расту бруто друштвеног производа од када је изгласан Брегзит, али раст и 2016. и 2017. је био просечно око 2%, што је слично 2015. Штавише, цене некретнина су стабилне а стопа незапослености од 4,3% је најнижа за претходне 42 године. Катастрофа је избегнута. Шта је пошло по добру?

Концепт који се налазио у основи језивих предвиђања пре референдума је „несигурност“. Нико није имао ни најмагловитије представе о томе како ће изгледати британски постбрегзитовски трговински однос са Европском унијом. Економисти су страховали да ће повећана несигурност навести домаћинства да обуздају своју потрошњу и бизнисмене да сачекају са својим инвестицијама. Уз помоћ накнадне памети ово изгледа наивно. Гласачи који су гласали за напуштање ЕУ су добили оно што су желели, па зашто би онда срезали своју потрошњу? За оне који су гласали за останак, Брегзит остаје још увек удаљен: статус државе у трговинској заједници 2020. године  за просечног Британца није прека брига. У међувремену, Британија остаје атрактивно место за стране инвеститоре, делимично због поузданог правног система и ниских корпоративних пореза.

Стање глобално економије је такође помогло. Изгласавање Брегзита се поклопило са почетком првог светског економског успона после више година. Обим светске трговинске размене је пристојно порастао, без обзира на страшна предвиђања Доналда Трампа. Компаније од Сијетла до Шангаја су повратиле неке од својих порива[1] и вољне су поново да инвестирају. Британија, економија која је поприлично зависна од међународне трговине, порасла је заједно са свима другима. Британски извозници су добили додатни подстицај депресијацијом фунте стерлинга, која је ослабила 10% у односу на ниво пре гласања. Претходне године реални извоз је порастао за једну десетине, иако је британски трговински дефицит остао сличан просеку после финансијске кризе.

Питање је може ли се овај неочекивано добар учинак наставити. Како се приближава британско напуштање Европске Уније у марту 2019. године, послови могу да се унервозе, посебно ако се прибојавају да договор са Европском Унијом неће бити постигнут. Ако инвестициона потрошња опадне, и потрошачи ће евентуално почети да осећају притисак. И сам Брегзит, који ће по свој прилици Британију оставити са значајно смањеним приступом на највеће спољно тржиште, имаће суштинске негативне дугорочне економске последице. За сада, међутим, британска економија наставља да блажено плови у непознато.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

---

[1] Прим. ММ: У изворнику је употребљен израз „animal spirits“ који је употребио Џон Мајнард Кејнз у свом делу „Општа теорија запослености, камата и новца“ како би описао инстинкте, тежње и емоције који повремено утичу и воде људско понашање и које је могуће измерити параметрима попут потрошачког самопоуздања.

Прочитајте још

• Economist: Британски референдум – битка са великим улозима
• Чарлс Хју Смит: Брегзит – прст обесправљених у оку владајуће елите

Погледајте још

         Споља посматрано, неко ко нема баш пуно небеског и црквеног расуђивања а има пуно дневнополитичког и оземљеног умовања, хитро би кренуо да поздрави преки суд над Патријархом Српским. Али, ти брзи и преки судови су, истини за вољу, највише зала донели људима. Не само код нас, већ и у целом свету. Не каже наш народ џабе - што је брзо то је кусо. Посебно се то односи на суђење другима, а на првом месту Патријарху Српскоме. У исто време, нико од истински духовно осетљивих и савесних Срба, не може бити миран и спокојан када слуша нашег Председника Вучића како се у најновијем интервјуу РТС-у лавовски бори да докаже да је он за целовитост Босне и Херцеговине, што му нико не замера, али који у исто то време уопште није показао ни приближно такву одлучност, па чак ни елементарну жељу, у односу на решеност да Косово и Метохију недвосмислено дефинише као део Србије, чији је иначе Председник.

         Но, ако према деловању иједне личности у нашем народу неки Србин мора имати посебно опрезан суд, то је управо личност Српског Патријарха, јер Српски Патријарх није било ко. Српски Патријарх је био и остао најважнија личност у историји српског народа. Како јуче, тако и данас. А тако ће бити и до краја света и века. Он је својеврсни отац нације, иако је само први међу једнакима у Сабору Епископа. Он је по своме призвању већ особена институција од највећег националног, и за све друге појединце недостижног значаја, јер узвишеност његовог чина, светост његовог позива и историјска тежина одговорности која је увек у историји била на плећима Српског Патријарха, тако је велика, да је дужност сваког Србина добро промислити пре него ли било шта каже о Његовој Светости. Посебно данас. И посебно у овом тренутку. У Српском Патријарху наш народ је увек видео светионик и путоказ, а он је према свом народу увек био и остао брижни отац. Отац чак и онда када га тај исти народ доста пута и не разуме. Чак и када га део тог народа пљује, распиње или пак брзоплето осуђује. Стога, верујем, сложићемо се, да у неком морално-одговорном и историјско-призвањском смислу, - данас је најтеже бити Српски Патријарх! Пођимо само од неколико неоспорних чињеница које ћемо кратко размотрити.

         Са једне стране Српски Патријарх је као хришћанин, а посебно као Православни Патријарх, дужан да, колико је то у његовој моћи, он има најбоље односе са представницима власти, јер Свето Писмо директно заповеда: "Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе. Јер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гнев на онога који чини зло. Зато је потребно покоравати се не само због гнева, већ и због савести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме постојано баве. Подајте дакле свакоме што сте дужни. Коме порезу - порезу, коме царину - царину, коме страх - страх, коме част - част. (Римљанима. 13. глава)." А које су то власти биле у првом веку хришћанства у којем је живео свети Апостол Павле, када је он тако узвишено говорио о њима и позивао на послушност и таквим властима, јер су од Бога установљене? Да нису можда биле хришћанске? Не, нису! Биле су то власти идолопоклоничких царева римских, које не само да се нису клањале Истинитом Богу, већ су отворено служиле каменим, ливеним или дрвеним идолима, а неретко су чак и најстравичније гониле хришћане. Сетимо се само римског цара Нерона који је тада живео и владао.

         Дакле, као духовно лице највећег ранга, а пре свега као хришћанин, Патријарх Српски је дужан да се управља по учењу Цркве Христове и по мудрости Светога Писма. Он је стога дужан да се и лично покорава властима у свему што се не противи закону Божијем, и да тако пучава и своје свештенство и свој народ, па чак ако су те власти и идолопоклоничке или чак и отворено непријатељски окренуте против Цркве Божије, што у Србији није случај. Он је дужан да са властима гаји најбоље могуће односе, како ради мира према Цркви, тако и ради своје савести и свеопште користи за друштво. Кажем, треба се покоравати властима у свему, осим ономе што се противи Закону Божијем, јер је опет речено у Светом Писму, овог пута директно од Господа Исуса Христа: „Подајте цару царево, а Божије Богу" (Марко 12, 17).

         Шта је дакле то царево, где се њему треба одмах изаћи у сусрет, а шта Божије, које се не сме издати ни онда када цар то евентуално затражи од људи? Царево је дати цару порез али и поштовање према царевом достојанству. Царево је и све оно што иде уз то - одлазак у војску, одбрана државе, учествовање у свему што цар нареди за општу корист отачаства. Сетимо се, на пример, светог Великомученика Георгија, који је био официр Римске Војске, и који је служио ту и такву војску чији је цар био незнабожац, гонитељ хришћана и безбожник Диоклецијан. И он је, испуњавајући дужност према властима, служио цару све док цар од њега није захтевао да се одрекне Господа Исуса Христа тј. Вечне Правде, Вечне Истине, Вечне Љубави, Вечнога Бога. Тек тада је свети Георгије одбио послушност цару, јер није желео да човека и човекову грешну вољу, па макар тај човек био и земаљски владар, стави испред Бога и Свете Воље Божије. Или како је мудро говорио преподобни Јустин Ћелијски: "Вечити је пут Цркве Христове кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 8)."

         А Божије? Шта је то Божије што се Богу треба дати, и то на првом месту? То је - срце наше, ум, душа, савест, тело тј. читаво људско биће, које је призвано да на првом месту, и у целини, по првој заповести Божијој - Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом ... а тек потом да ... љуби ближње своје као саме себе. Постоји дакле јасна граница између ингеренција царева земаљских тј. руководиоца на државним функцијама, и ингеренција које припадају искључиво и само Богу, и где би било какво попуштања земаљским властима, ако би оне тражиле нешто што је супротно Богу и Божијој Правди, Љубави и Истини, било изједначено са богоиздајством. Зато нас Свето Писмо опет учи: "Богу се треба већма покоровати него људима (Дела Ап. 5, 29)." Осврћући се на ове речи светог апостола Петра, Преподобни Јустин Ћелијски благовести: "Покоравати се Богу већма него људима – То је начело Цркве над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима ... Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију. Власти се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије“, и као слуге Божије. Покоравати се властима зато што као слуге Божије носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божије, „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добром делима, када власти гоне Божије добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити."

         Којим средствима се дакле треба борити и у крајњој нужди по Цркву Божију? Светим и јеванђелским средствима, а то су - пост, молитва, љубав, кротост, мудрост, исповедништво, Свете Тајне и свете врлине. Патријарх Српски је дакле, као духовни отац нације, уз савет и сагласност свих архијереја СПЦ, дужан да по јеванђелским принципима, са једне стране гаји најбоље могуће односе са државним властима, а са друге стране да јасно разазна, расуди и препозна Вољу Божију, вољу људску и вољу демонску, како би остао веран Вечном Богу и својој савести, и, колико до њега стоји, и колико је то уопште могуће, има коректан и конструктиван однос према властима. Судећи по нашој свесрпској историјској призваности, наш Патријарх Српски је и раније кроз историју био а и данас јесте дужан ... и стићи и утећи и на страшном месту постојати ... што није ни мало лако бреме. У исто време, Патријарх Српски, као негда и Његош, за кога Иво Андрић рече да је "трагични заточник Косовске мисли", има обавезу пред Богом, народом, светим српским владарима и целим мученичким Косметом, остати веран и завету светог Цара Лазара који гласи ... Земаљско је замалена цартво, а Небеско вечно и довека. Сложићемо се ваљда сада сви у општем закључку - то није ни мало лако бреме нити и мало лак задатак.

         На крају крајева, најчешће посматрано не бира Црква власти које владају неком државом. Често се деси да на чело једне државе дођу власти које су чак отворено богоборачке и крајње антицрквене, као на пример у време СССР-а и безбожних бољшевика. Посебно од 1917. до 1941. године, када се рекама лила крв хришћанска у целој Русији. Ми за наше власти у Србији то не можемо ни приближно рећи. Наше државне власти имају својих мана и својих врлина, но у великој мери, наше власти материјално помажу СПЦ и дозвољавају веронауку у школама. Тако није било у бољшевичкој Русији у време светог Патријарха Руског Тихона. Али, и тада, у време највећег гоњења Цркве Христове у Русији, свети руски Патријарх Тихон је 1923. године, написао између осталог и следеће: "Руска Православна Црква ... је дужна да буде, и биће, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, и сваки покушаји, ма од које стране они долазили, увући Цркву у политичку борбу, дужни су бити одбачени и осуђени" (1. јул. 1923. године). Дакле, ову посланицу није писао било ко, већ свети Руски Патријарх Тихон. Он је и 7. јануара 1925. године у једној другој посланици, држећи се строго канонске улоге Цркве у овом пролазном свету који у злу лежи, написао још прецизније: "У годинама грађанског рата, по вољи Божијој, без које се у свету ништа не дешава, на чело Руске државе стала је Совјетска власт. Не грешећи против наше вере и Цркве, не допуштајући никаквих компромиса и уступака у области вере, у грађанским односима ми смо дужни бити искрени према Совјетским властима и радити на опште добро, саображавајући распоред спољашњег живота и делатности са новим државним устројством ... Заједно са тим ми изражавамо увереност, да ће успостављање чистих, искрених односа, подстаћи нашу власт да се према нама односе са пуним поверењем". Ако су ово речи једног светог Руског Патријарха, а јесу, заиста не знам колико би ми требали бити некоректни и безобразни па да због речника црквене дипломатије, који је вековима постојао у Цркви, пљујемо по Српском Патријарху, само зато што је он на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Вучића, да буде веран Космету и свом задатку до краја.

         А сада да питамо себе и своју савест - у чему је то онда Патријарх Српски погрешио и да ли је уопште погрешио у односу према Космету и нашој свештеној историји? Је ли он можда позвао на издају Космета? Наравно, није! Да ли је можда он посаветовао Председника Вучића да говори онако неодређено и уопштено о Космету, како је говорио пре неко вече у Интервјуу РТС-у? Наравно да није. Да ли је можда Патријарх прећутао да јасно изрази свој и став СПЦ по питању Космета у својој Божићној Посланици? Наравно да није, већ је Српски Патријарх врло јасно рекао да су Косово и Метохија наша земља, наш Јерусалим и наш вечни залог, истакавши и следеће: „Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5). И не само то. Наш Српски Патријарх Иринеј је и у Вечерњим Новостима пре пар дана, потврдио да ... "У Српској Православној Цркви не постоји подела око дијалога о Косову и Метохији. Опште је познат став Цркве о нашој светој земљи и чврсто верујем да по том питању неће бити размимоилажења."  

         Чему онда толика сумња у Српског Патријарха? Чему онда пљување по Његовој Светости? Одакле онда данас код појединаца тај негативни набој према најважнијој личности у српској историји - Патријарху Српском? Није ли од незнања нашега? Зар, због нашег незнања, и само зато што је наш Патријарх на један дипломатски начин покушао осоколити Председника Србије г. Александра Вучића, да он као председник државе остане веран Космету, назвавши председника државе "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога!", ми сада требамо каменовати нашег Свјатјејшег Патријаха? Или, пре ће бити похвалити. Или је можда таква врста дипломатије у Цркви непозната и грешна? Наравно да није непозната а није ни грешна. Већ смо горе, кроз обраћање светог Руског Патријарха Тихона, навели речи дипломатског али и канонског односа према најбезбожнијим властима у XX веку, бољшевичким властима у СССР-у. Дакле, било је у историји Цркве и далеко веће дипломатије у речима од ове дипломатије нашег Патријарха, па су је опет изговорили велики и свети људи Божији. Хоћемо ли навести још који пример? Хајдемо. Неће ми бити тешко.

         Сетимо се на пример дипломатске речи светог Марка Ефеског, из 1438. године, када се на Фераро-Флорентинском Сабору обраћао римском Папи Евгенију IV. Оном папи Евгенију који је, што је најопасније по људске душе, покушао да сазивањем Сабора у Италији преклони православне на унију са Римом, и одвоји их од спасоносне вере православне. Тада је 1438. године св. Марко Ефески, у обраћању Римском папи, користио језик много теже и веће дипломатије од Патријархове, рекавши између осталог Римском папи, следеће: "Хајде дакле пресвети оче прими чеда своја, која ти дођоше из далека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоме наручју ... Докле ћемо се ми који имамо истога Христа, и исте смо вере, борити једни против других и гложити међу собом".  И, је ли због ових речи свети Марко Ефески мање свет или је престао бити свет због њих? Наравно да није.

         Дакле, ако је свети Марко Ефески у XV веку, могао Римског папу у дипломатском духу назвати пресветим оцем а римокатолике људима исте вере и истога Христа са православнима, па да опет буде свети Марко Ефески, ко онда, у овом значајном и осетљивом политичком тренутку за Србију и цео српски народ, може замерити Патријарху Српскоме који је дипломатски и са надом покушао осоколити Председника Србије назвавши га "човеком који се лавовски бори за свој народ, и који је дар од Бога"?

         Но, о чему ја причам? Гле, и у Светом Писму имамо таквих сведочанстава о црквеној дипломатији која сваком прилази са надом и сваком даје шансу, као што је и наш Српски Патријарх са надом и похвалио Председника Вучића. Гле, у Делима Апостолским чак и свети Апостол Павле, дипломатски и са надом, најокорелијим идолопоклоницима на Ареопагу похвално говори: "Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни" (Дел. Апост. 17, 22). Шта би било да наш Српски Патријарх то каже Председнику Вучићу? Да ли би га преки критичари одмах разапели на Теразијама? Како су неки безумници кренули, и то би им било мало.

         Да ли ће и сада, после свега написаног, неко бацити камен на Патријарха Српског за његов речник наде и црквене дипломатије? Можда и сада има таквих, но, присетићемо се на самом крају оних речи Христових: "Који је међу вама  без греха нека први баци камен" (Јован 8,7) ...

         Ја нисам толико безуман да тако нешто и помислим а камоли да урадим. А ви?

За Поуке.орг,

                                                      Настојатељ Манастира Пиносава

                                                        Игуман Петар (Драгојловић)

Митрополит Амфилохије: Издаја КиМ почела у Црној Гори, а хтјела би да се заврши у Београду

Садашња црногорска власт је признала независно Косово, што значи да је пљунула на саму себе. Не Црна Гора, већ ова група Дукљана, Монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који се одричући се Косова и Метохије одриче изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором

Митрополит Амфилохије

 

Митрополит црногорски-приморски Амфилохије рекао је да све што се сада догађа с политиком у Србији представља само наставак дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором.

Он је то казао синоћ на промоцији својих књига „Ново косовско распеће” у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, преноси „Дан“.

Митрополит Амфилохије, који је један од потписника Апела за одбрану Косова и Метохије, рекао је да не разумије реакцију српских званичника након што је изјавио да се боји да политика српског предсједника Александра Вучића води издаји Косова и Србије.

„Они су хтјели да сву кривицу баце на једног потписника овог апела. Забринут сам што је у овом тренутку Србија ућутала. Овај апел није био напад ни на кога, само је бранио жилу куцавицу Србије. Од 2008. године не једанпут сам Мила Ђукановића назвао највећим издајником Црне Горе у њеној историји, и то понављам и сада. Садашња црногорска власт је признала независно Косово, што значи да је пљунула на саму себе. Не Црна Гора, већ ова група Дукљана, Монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који се одричући се Косова и Метохије одриче изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором. Они не раде ништа ново“, казао је Амфилохије.

Он је додао да је Ђукановић већ издао и предао Косово и „ови само то хоће да наставе, и још им је криво што има неко ко није сагласан с тим”.

„Прво је овдје почела та издаја, па се онда сада наставља и хтјела би да се заврши у Београду, у име Србије. Хвала Богу да је овај апел написан и увјерен сам да ће он одиграти значајну улогу и у Београду и у Србији. То је језик истинске и праве Србије и истинске и праве Црне Горе“, нагласио је митрополит, преноси Дан.

Подсјетимо, предсједник Србије Александар Вучић синоћ је казао да су га Амфилохијеве ријечи погодиле.

 

(ИН4С, 15. 1. 2018)

 

У крипти подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог синоћ је, у оквиру „Косовско-метохијске вечери“, многобројној публици представљено четворокњижје Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија „Ново косовско распеће“.

Ради се о Митрополитовим дневничким записима из Метохије из 1999. године, након Кумановског споразума којим је окончана тромјесечна војна агресија НАТО пакта на СРЈ, као и о његовим текстовима, есејима и интервјуима о Косову и Метохији.

На почетку вечери приказан је документарни филм „Косово – универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића.

Проф. др Милош Ковић казао је да се Београд ових дана сјетио косовског завјета.

„Има нас у овом тренутку 10.330, нас, потписника апела за одбрану Косова и Метохије. Међу нама је дванаест архијереја наше Цркве, осам академика преко стотиуну професора универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Косовској Митровици, Источном Сарајеву и у Бањој Луци, око стотину педесет доктора наука. Затражили смо само то – да се конфликт замрзне и да се не предамо, да не напуштамо Косово – српски Јерусалим. Да не напустимо ових 120 хиљада наших сународника и суграђана“, казао је Ковић.

Додао је да се кључни дио духовне и интелектуалне елите између правде и силе опредијелио за правду.

„Између подвига и страха, ми се опредјељујемо за подвиг, између незнања и знања, на страни смо знања, између вере и невере, погађате – вера. Рекао бих, настојимо да будемо на путу Косовског завета“, поручио је професор Ковић.

Он је подсјетио да се ових дана много прича о томе како Црква не треба да се мијеша у политику.

„Опет – резултат незнања и, рекао бих, лоше воље. То што је Црква одвојена од државе не значи да Црква не треба да се изјашњава и о политичким питањима“, сматра Ковић.

Додаје да су књиге Митрополита Амфилохија дио те приче.

„Ко је био са народом и остао са народом и у Метохији и на Косову? Шта је ко радио у оном тешком и смутном времену? У овим књугама Митрополит Амфилохије сведочи о косовском завету и овремену у којем живимо. То ће остати као предрагоцена грађа за историчаре који долазе“, поручио је професор Ковић.

Проф. др Мило Ломпар каже да се од нас данас тражи од нас да прихватимода злочин и насиље на Косову и Метохији није било ништа друго до наша воља и наша сагласност.

„То је кључно што не смемо учинити“, поручио је професор Ломпар.

Владика захумско-херцеговачки г. Григорије казао је да нам је Христов пут једини прави путоказ према догађајима на Косовуи и Метохији.

„Једнако према Србима и према Албанцима треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин, и ми треба да будемо при руци сваком потребитом“, каже Владика Григорије.

Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије говорио је о догађајима из тзв. мартовског погрома на Косову и Метохији из 2004. године, будући да се тада налазио у Печкој Патријаршији.

„Хвала Митрополиту Амфилохију што нас је вечерас овдјке сабрао и пробудио“, казао је Владика Јоаникије.

Умировљени Владика захумско-херцеговачки г. Атанасије каже да је неистина прича државног врха Србије да се Срби враћају на Косово.

„Ти људи тамо, почев од Вучића па до Ивице Дачића, па не знам све до кога, ових његових трабанта около, причају лажи како се Срби враћају на Косово. Чиста лаж. Они обнављају светиње? Да нам кажу коју су обновили. Него помажу, рецимо, Норвежани. Они лажу. Сјевер су дали на поклон Хашиму Тачију, такозвани интегрисани прелаз, то су у ствари границе, царине и албанска власт на царинама. А они не иду преко тих граница јер су кукавице. И онда прича то тако Марко Ђурић, а само понавља за Вучићем. Као Вучић добио такозваних десет српских општина ниједну није добио. А и да је добио, ко зна Косово, зна да су све те општине у Поморављу, а ни једна није унијета с Метохије, а има их пет или шест“ казао је Владика Атанасије.

Он је додао да је Метохија дата као што је дат и сјевер Косова и упитао како Вучића није срамота да на Нову годину издаје проглас.

„У којем каже да се бави само реалполитиком и земљском Србијом, а да на небу нема ничега. Е па како живи, ја га сажаљевам. Он је присвојио Србију, а појма нема шта је Србија. Он је нови Тито, нови унесрећитељ Србије. Амфилохију они не могу много, али могу да лажу да га је Мило Ђукановић подстакао, а Мило је главни тутор и ментор Вучићев. Шта је Београд на води него прање пара Вучића и Мила“, закључио је Владика Атанасије.

Многобројној публици обратио се на крају вечери и Митрополит Амфилохије.

Рекао је да не разумије реакцију српских званичника након што је изјавио да се боји да политика Александра Вучића води издаји Косова и Србије.

„Они су хтјели да сву кривицу збаце на једног потписника овог апела. Забринут сам што је у овом тренутку Србија ућутала. Овај апел није био напад ни на кога, само је бранио жилу куцавицу Србије“, објаснио је Митрополит црногорско-приморски.

„Од 2008. године, не једанпут сам Мила Ђукановића назвао највећим издајником Црне Горе у њеној историји, и то понављам и сада. Садашња црногорска власт је признала независно Косово, што значи да је пљунула на саму себе. Не Црна Гора, већ ова група дукљана, монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који се, одричући се Косова и Метохије, одричу изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овдје преовладала и која господари Црном Гором. Они не раде ништа ново“, сматра Владика Амфилохије.

Додао је да је Ђукановић већ издао и предао Косово и „ови само то хоће да наставе, и још им је криво што има неко ко није сагласан с тим”.

„Прво је овдје почела та издаја, па се онда сада наставља и хтјела би да се заврши у Београду, у име Србије. Хвала Богу да је овај апел написан и увјерен сам да ће он одиграти значајну улогу и у Београду и у Србији. То је језик истинске и праве Србије и истинске и праве Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Рајо Војиновић, Митрополија Црногорско Приморска

Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“

Патријарх Иринеј (Извор: ФБ профил Драгослава Бокана)

 

У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“.

То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“.
Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира…

Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ВАН КОНТЕКСТА, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему.
И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима). Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве.

А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време.

Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако.
Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра.

Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“.
То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“
Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар.
Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради…

Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“…

Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати УЛТИМАТУМ, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)!

Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности…

Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи.
Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице.
И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“.
А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“

А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова…
Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује.
Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „СТРАХУЈЕМ ДА ЋЕ… „
Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“.

На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“.

Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи.

Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини.

Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари.

ТО СУ ЖИВИ ПОЗИВИ И ЈАВНИ ПРИЗИВИ, А НЕ ПРАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ.

Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије.

Живи били па видели.

P. S. 
Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу:
„… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља…
И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’…
Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“

Треба ли још нешто додати овоме?

P. P. S. 
Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“.
Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве.
Нема и неће га ни бити.
Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?…

 

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)

Мир Божији! Христо се роди!

На земљи мир, међу људима добра воља!

Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство.

Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт.

Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају.

Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или  на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи.

За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају.

И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији.

На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије.  Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића!

Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` .

Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и  свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква!

Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!)

Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета  и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет.  Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете!

На трагу овог осјећања  надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра.

И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна  црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све.

Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко  племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив...

Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву.

У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана,

Милош Тутуш, теолог

Пре три месеца смо писали о потезу игумана Бигорског манастира, архимандрита Партенија Фидановског који је запрепастио македонску јавност када се сазнало да је 17. августа 2017. у интервјуу бугарским медијима (Faktor.bg) казао да „Бугарска Патријашија, као наследница [Бугарске] Егзархије има потпуно историјско и канонско право, али и обавезу, да призна аутокефалност Охридске Архиепископије, обновљене у лицу Македонске православне цркве“. Партениј у том интервјуу још каже да „Бугарска Црква, као једина истинска и достојна Мајка-Црква, треба широкогрудо да призна Македонску Цркву“ и наглашава како би „њено признавање [МПЦ] од стране БПЦ представљало велики историјски чин, који ће запечатити духовно сродство и братољубље међу нашим народима“.[1] Само наивнима је могло да се чини да су Партенијеве речи изолован глас и да епископи Македонске православне цркве у расколу не деле његове ставове. И тада је примећено да архиепископ Стефан о овом случају ћути, али се то приписивало његовој слабости.

Међутим, када се митрополит струмички Наум 17. новембра 2017. огласио на приватној бугарској телевизији Би Ти Ви (bTV je најгледанија телевизија у Бугарској) речима да је Синод Македонске православне цркве у расколу упутио писмо Светом Архијерејском Синоду Бугарске Православне Цркве, с молбом да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу – више није било никакве дилеме о ставовима и/или мишљењима расколничке јерархије са седиштем у Скопљу. Владика Наум је на бугарској телевизији још казао да је то „историјска шанса коју Бугарска Православна Црква не треба да пропусти“.[2]

Митрополит Наум је за бугарску информативну агенцију БГНЕС саставио анализу у седам тачака, објављену 26. новембра 2017, у којој је образложио због чега Бугарска Православна Црква треба да прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу. У том тексту владика Наум није одбацио великобугарске ставове да су Македонци Бугари. Напротив. У тачки трећој владика Наум каже да у Бугарској има гласова који говоре „шта ће нам две цркве када са обе стране границе живи један те исти народ“? Но, Наум на то одговара: „Чак и да је тако, да се подсетимо да јединствен грчки народ има пет цркава: Александријску, Јерусалимску, Кипарску, Грчку и Васељенску Патријаршију“.[3]

Владика Наум је, дакле, коловођа акције према Бугарској Православној Цркви. То се уочава и на основу сусрета македонског премијера Зорана Заева и бугарског премијера Бојка Борисова 23. новембра 2017. у струмичком манастиру Светог Леонтија где им је домаћин био митрополит Наум. Македонски медији су тада подсетили да је Наум на бугарској телевизији већ изјавио: „Ми смо били део Бугарске егзархије“, а народ је „већински био за егзархисте“.[4] Ништа ново јер је игуман Партеније већ говорио о томе. Право је питање како је такво мишљење превладало у Синоду Македонске цркве у расколу и да ли архиепископ Стефан уопште стоји на челу те јерархије? Или Македонском православном црквом у расколу руководе бугарофилске струје управо на челу са митрополитом Наумом које не оклевају да и друге упетљају у црквени раскол?

С тим у вези, Синод Македонске православне цркве у расколу је заседао 9. новембра 2017. у Скопљу и донета је одлука да се од Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве затражи да прихвати статус „мајке цркве“ Македонској православној цркви у расколу и призна јој аутокефалност. Од десеторице владика чланова Синода с правом гласа, двојица су гласала против тога (митрополит преспанско-пелагонијски Петар и митрополит повардарски Агатангел), један владика је био уздржан (митрополит брегалнички Иларион), а преостала седморица, на челу са архиепископом Стефаном, гласала су за усвајање документа с том садржином.[5]

Архиепископ Стефан је потом тај документ послао као званичан допис Патријарху Неофиту и члановима Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У документу је неистинито приказао да је Синод Македонске православне цркве у расколу једногласно одлучио да се од Бугарске Православне Цркве тражи да прихвати статус „мајке цркве“.[6] Поглавар македонске расколничке јерархије је ваљда хтео да докаже Бугарима како у Републици Македонији постоји једнодушна подршка за Наумове и његове ескиваже канонског поретка.

Притисак бугарске јавности растао је пред заседање Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У јавности је тражено да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“, а такође и да призна аутокефалност расколничкој јерархији са седиштем у Скопљу. Патријарх Неофит је пред заседање о Македонској православној цркви у расколу казао: „Они су наша браћа, наш народ, и морамо се потрудити да сачувају јединство“.[7] За бугарског Патријарха Неофита, ово је дакле питање које се тиче идентитета Македонаца као „нашег народа“, односно као дела бугарског народа. По том питању Патријарх Неофит дели ставове макар са митрополитом струмичким Наумом. 

Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је 27. новембра 2017. одлучио да заступа интересе Македонске православне цркве у расколу како би се нашло решење за остваривање канонског статуса. Даље, Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је одлучио да оформи комисију која ће о питању статуса македонске јерархије у расколу разговарати са осталим помесним Православним Црквама.[8] Дакле, Бугарска Православна Црква није прихватила нити да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу нити да јој једнострано призна аутокефалност. То се, наравно, и очекивало јер је захтев македонске расколничке јерархије био сасвим некомпетентан и потпуно незрео. Показало се да јерархија на челу са архиепископом Стефаном (или пре на челу са митрополитом Наумом) и даље није дорасла ситуацији. Бугарска Православна Црква се ипак упетљала у поредак Српске Православне Цркве односно Патријаршије у Београду која је стварна Мајка Црква свој македонској јерархији: и канонској Православној Охридској Архиепископији и расколничкој Македонској православној цркви.

Архиепископ охридски Јован, који је на челу Православне Охридске Архиепископије, казао је 28. новембра 2017. за Радио Светигору да је захтев Македонске православне цркве у расколу био „потпуно бесмислен“ и „сасвим неозбиљан“. Владика Јован је додао да ће тај потез сада одложити преговоре Српске Православне Цркве, Православне Охридске Архиепископије и Македонске православне цркве у расколу. Јер, каже архиепископ Јован, како преговарати са „децом из вртића“, а баш тако је македонску расколничку јерархију раније описао садашњи руски Патријарх Кирил.[9]

Српска Православна Црква треба да нађе дипломатски начин да стави до знања Бугарској Православној Цркви да се држи канонског поретка. Врло учтиво се сестринској Цркву у Бугарској може сугерисати да се уздржи од петљања у унутрашње односе Патријаршије у Београду са македонским јерархијама.

А несувисли корак Македонске православне цркве у расколу треба сматрати бламажом те јерархије. На такве бламаже смо навикли јер ова није ни прва, а нажалост неће бити ни последња. Треба увек имати у виду јасну разлику између бугарофилских струја у Републици Македонији који су македонско црквено питање почели да решавају као бугарско национално питање и македонског народа који већином стоји насупрот тим намерама и затечен је ситуацијом. Православне хришћане у Републици Македонији треба свакако охрабрити и дати им наду да се наставља дијалог о разрешењу македонског црквеног питања.