Након смрти јерменског Патријарха Константинопоља Месроба II Мутафијана јерменска заједница у Турској се спрема за избор новог духовног вође

Јермени у Турској – у сусрет избору будућег патријарха

Јерменски Патријарх Болиса (Константинопоља) Месроб II Мутафијан преминуо je 8. марта 2019. у шездесет и другој години. Покојни патријарх, због озбиљне деменције као последице Алцхајмерове болести, није обављао своју дужности последњих десет година

Патријарх Месроб II био је омиљени верски поглавар међу својим сународницима. Широко образован, врло активан у ангажовању млађих образованих људи позитивно је утицао на њихово приступање Цркви и на пораст самопоуздања доброг дела јерменске заједница и њено уједињавање. Због своје активности брзо је етикетиран као „јерменски националиста“, „милитантни активиста“ и „онај ко подржава терористе“. Он се ипак често налазио у унакрсној ватри између јерменске дијаспоре и одређених кругова у Истанбулу због изнуђене критике Француске резолуције о геноциду над Јерменима, који Турска не признаје, а подметнута је и бомба у близини његовог седишта.

Месроб II је ипак успео да започне конструктиван дијалог са турском јавношћу као и са неким званичницима, како унутар јерменске заједнице, тако и ван ње, али је и дошао у сукоб са веома поштованим, 2007. убијеним, новинаром Хрантом Динком због одступања од обећања о вођењу заједнице која је дао пре него што је изабран за патријарха. Управо се Динково убиство сматра кључним за слабљење његовог менталног и физичког здравља.

Утицај државе

Након четрдесетодневне жалости малобројне Јермене (процењује се да их у Турској има око 60 000) очекује низ изазова које треба превазићи за избор новог, осамдесет и петог јерменског Патријарха Истанбула и све Турске (титула коју признају турске власти).

Непостојање прецизних прописа за избор поглавара мањинских верских заједница у Турској ствара простор за државну интервенцију и уплитање у њихове унутрашње послове приликом сваког избора. Ово мешање манифестује се у виду одлагања процеса избора, лобирања за одређене кандидате, али и управљање црквама и задужбинама, док непризнавање статуса правног лица за верског поглавара у много чему отежава функционисање верске заједнице. Уз све ово власти и не покушавају да прикрију те активности упркос прокламованим ставовима о независном избору верских вођа. Турске власти желе да имају контролу над процесом јер нису сигурне у политичке ставове могућих кандидата и имају потребу да сарађују са неким од поверења. Уз то Јермене у Турској у екстремним круговима доживљавају као издајнике и непријатеље државе, што се осликава и у коментарима на видео снимке са сахране упокојеног патријарха. Мешање турске државе по питању избора патријарха јерменске заједнице може бити од важности и за њено понашање када буде упражњен трон Васељенске Патријаршије, што ће се свакако одразити и на прилике у православном свету.

Стари проблеми и нови изазови

Избори за јерменског Патријарха Константинопоља 1950, 1961, 1990. и 1998. године извршени су према директивама које су доносиле тадашње власти, а пратило их је мешање државе по питању датума избора, процедуралне тешкоће и мучан процес признања.

Компликације око избора наследника Патријарха Месроба II датирају од 2010. због несугласица међу самим Јерменима око тога како да се реши питање првог човека Јерменске Цркве у Турској. Основу проблема чини то што унутар заједнице преовлађује мишљење да према традицији Јерменске Апостолске Цркве избор за новог патријарха може бити организован тек након што претходни умре или одступи са свог положаја. Ово не стоји, јер је од претходних осамдесет и три, само дванаест остало на том положају до смрти, док је преосталих седамдесет и један из различитих разлога замењен новим. Разлике постоје и у томе да ли је потребна претходна сагласност државе за одржавање избора или је треба само обавестити о томе. Међутим, постоји бојазан да би држава због нетражења сагласности могла де не призна новоизабраног патријарха или чак ускрати право да носи верску одећу у јавности.

Због несугласица међу Јерменима око тога да ли су за избор новог патријарха или његовог заменика, ко-патријарха, власти нису дале сагласност за избор новог и Министарство унутрашњих послова је наметнуло своје решење у виду патријарховог генералног викара, што је била новина. Према мишљењу дела Јермена ова одлука је искључиво донета како би се спречио избор новог верског вође.

Половином 2010. без учешћа световних лица Духовни савет, патријархово саветодавно веће, је на тај положај изабрало Архиепископа Арама Атешијана. Због овог поступка многи су дали оставке у Одбору за финансије Патријаршије. Ово привремено решење до избора новог поглавара претворило се у временски неомеђени статус кво, што је довело је до нових подела међу Јерменима и изазвала свеопшту кризу унутар заједнице.

Услед нових притисака и протеста припадника јерменске заједнице који су захтевали организовање избора за новог верског вођу, у октобру 2016. Патријарх Месроб II је званично „пензионисан“. Међутим, Архиепископ Арам који је требало да спроведе изборни процес наставио је са отезањем, што је довело до нових напетости међу јерархијом, али и међу лаицима у фебруару 2017. године. У знак протеста Епископ Сахак Машалијан, председник Духовног савета дао је оставку објављујући оштро писмо у којем је оптужио Архиепископа Арама и поједине световне представнике за продубљивање кризе у Патријаршији, али и заједници уопште.

Изгледало је да је криза превазиђена посредовањем врховног поглавара Јерменске Апостолске Цркве, Католикоса свих Јермена Гарегина II, који је окупио тројицу епископа, Арама Атешијана, Карекина Бекчијана и Сахака Машалијана у седишту у Ечмиадзину како би заједнички пронашли решење. Међутим, након договореног гласања (15. март 2017. г.), о избору привременог вршиоца дужности патријарха (Locum Tenens или јерменски deghabah), када је најстарији епископ Патријаршије и први човек Јерменске Цркве у Немачкој, Карекин Бекчијан добио двотрећинску већину гласова, Архиепископ Арам није одступио са положаја патријарховог генералног викара.

Напротив, он је након свега неколико минута предочио присутнима писмо (за које се сумња да је раније припремљено) из канцеларије гувернера Истанбула у коме је написано да избор није законски могућ и да Архиепископ Арам остаје на свом положају. Овакав развој догађај је само потврдио бојазан да је он фаворит турских власти приликом предстојећег избора, док је он сам инсистирао да је избор неважећи док год га не потврде турске власти. Овај поступак турских власти практично је парализовао Патријаршију. Због непоштовања исхода гласања у јуну исте године Духовно веће га је сменило са већином гласова са његовог положаја.

После неколико месеци ћутања министар унутрашњи послова Турске је, на састанку са световним вођама јерменске заједнице, инсистирао да се „поступа по закону“, што је подразумевало да се призна улога патријарховог генералног викара. Под државним притиском, дан након овог сусрета, Духовно веће је поклекло и вратило на дужност Архиепископа Арама. На овом састанку није присуствовао Архиепископ Карекин Бекчијан који је у својој оставци на место привременог вршиоца дужности патријарха објављеној 13. фебруара 2018. написао да, иако је изгледало да је опструкција државе имала за циљ да он не буде изабран на место вршиоца дужности, да је заправо прави циљ био „саботажа избора 85-ог патријарха и да је то производ дуге и планиране кампање“.

Ове поступке Архиепископа Арама пратио је и протест у виду лепљења погрдних налепница са његовим ликом. У једном делу јерменске заједнице њега сматрају особом раздора, те да његова блискост са председником Турске Ердоганом често омета напредовање заједнице, што му у знатној мери умањује шансе да буде изабран за Месробовог наследника.

Уколико се ускоро не разреши криза унутар јерменске заједница може се десити да, сав труд блаженоупокојеног Патријарха Месроба II у одбрани права бирања верског поглавара на основу слободне воље верних, као и рад на уједињењу заједнице и напорима да се она заштити и очува, буде узалудан.

С обзиром на то да је понашање Архиепископа Арама довело до дубљих раскола унутар јерменске заједнице, не би било изненађење да га турске власти подрже у настојању да постане нови патријарх или да га бар директно назначе као јединог пожељног (што не би било први пут), јер властима очигледно одговара разједињеност Јермена. Са друге стране, избор „одговарајуће“ личности за патријарха може бити искоришћен и као адут релаксирању спољнополитичких односа са Јерменијом. Турске власти ће свакако чинити оно што процене да је њима у интересу.

Ипак Јермени су ти који ће гласати и од њих самих највише зависи коме ће поклонити поверење и да ли ће изабрати поглавара способног да их води кроз нове изазове и зацели ране настале поделама.

Могући кандидати

Након одлуке Духовног већа да се одрже избори за патријарха, као могући кандидати помињани су, уз Архиепископа Арама и Архиепископ Карекин Бекчијан (духовни вођа Јермена у Немачкој), Епископ Сахак Машалијан и Епископ Себух Чулџијан (Епархија Гугарска, Јерменија).

Кандидати за новог патријарха могу да буду они који су рођени у Турској или чији су очеви рођени у Турској. Имена веома старих кандидата као и оних у које турске власти немају поверење ће вероватно унапред бити избрисана. Уз поменуте, на листи се могу наћи кандидати из САД, Јерусалима, Аустралије и Бразила. С обзиром на то да у одлучивању ко је погодан кандидат турске власти узимају у обзир и спољнополитичке односе тешко је за очекивати да ће Себух Белчијан из Јерменије или Кхажаг Барсамијан из САД имати подршку.

Данко Страхинић

Објављено у листу „Православље“ број 1250, од 15.04.2019. године.

Илустрације:1) Званични грб Јерменског патријарха Константинопоља

                         2) Вера 2 - рад Анамарије Вартабедијан

                         3) Севан - црква - Анамарија Вартабедијан

Епископ славонски Јован: Свака наша прича о холокаусту почиње у Јасеновцу

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 27. ЈАНУАРА 2019. • 

Јасеновац је јединствен међу свим логорима и свим стратиштима Другог светског рата. Он је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, рекао епископ славонски Јован у разговору са Аном Томашевић

Епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) и Ана Томашевић

Свака наша прича о холокаусту почиње у Јасеновцу, рекао је поводом Међународног дана сећања на жртве холокауста епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк).

„Јасеновац је јединствен међу свим логорима и свим стратиштима Другог светског рата. Он је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, јер се овде убијани морао суочити са личном мржњом свога убице. То није била фабрика смрти као Аушвиц, јер просечан есесовац није имао ништа са жртвом, осим да спроведе оне који су  долазили возовима до гасне коморе. Овде је убица убијао лично. И друго, Јасеновац је једини логор смрти чије главне жртве нису биле Јевреји”, каже епископ Јован.

На питање како у контексту холокауста доживљава своју службу цркви и народу у Јасеновцу, владика Јован Ћулибрк одговорио је да му је то као да служи на гробу:„Кад одемо на места страдања Срба, сваки дан као да је Велика субота – као да ће сад испод земље да прокључа васкрсење.“

Он је у емисији „Седмица“ Радио Београда упозорио на опасност ревизионизма и негирања злочина.

„Порицање холокауста је веома опасно јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о холокаусту. Због тога је јако важно што ће на Сајмишту бити меморијал државе Србије свим жртвама холокауста. Порицање и ревизионизам у Хрватској су онлико опасни колико се тим људима дозволи приступ у мејнстрим медије и политички живот. А нажалост, сам ревизионизам у Хрватској је само део ревизионизма у свету. Јасеновац је већ три године на светској листи угрожене баштине холокауста управо због појаве ревизионизма у Хрватској“, рекао је Ћулибрк.

Да је ревизионизам глобална појава, појаснио је примером локалног споменика у Бостону. „Огромна је жртва руских ратних заробљеника, којих је три милиона умрло само прве зиме 1941-1942. године, који се скандалозно заборављају. Пре неку годину био сам у Бостону, где локални споменик холокаусту има и споменик Јеврејима, и Ромима, чак и хомосексуалцима, само нема спомена руским ратним заробљеницима умрлим током само једне зиме. Е, то је право порицање холокауста, а не ово што неки локални псеудостручњак каже да није било Јасеновца. Ово је много опасније, јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о холокаусту.“

Указао је на потребу веће бриге и пажње званичног Београда када је у питању неговање културе сећања и односа према жртвама страдања у Другом светском рату. „Јасеновац није само српска прича, већ и јеврејска, од којих иначе много тога можемо да научимо у култури сећања“, казао је Јован Ћулибрк.

Ми смо, закључио је, као народ обележени Другим светским ратом исто као што смо обележени Косовском битком и с тим не можемо да живимо један дан и да сећање на холокауст буде само једанпут годишње.

Послушајте целу емисију

Прегледач звучних записа

Уредник и водитељ: Ана Томашевић

(Стање ствари)

Шестог јануара 2019. године, од стране Цариградске Патријаршије издат је један, на око заиста леп и богато украшен, шарени Томос, за нове-старе украјинске расколнике из тзв ПЦУ. Као и на фотографији, овај споља визуелно симпатични, а по садржају црквенорушилачки и неканонски шарени Томос, очито стоји у црној духовној позадини.

Наша СПЦ га наравно није признала нити ће га верујемо икада и признати, јер је шарени цариградски Томос пун најотворенијег папизама, негирања двомиленијумског поретка Православне Цркве и флагрантног гажења светих канона. Овај неканонски, несаборни и самим тим, канонски посматрано, бездејствени шарени Томос, о тзв. аутокефалији националистичке ПЦУ, (у суштини суженој и неканонској аутономији), издат је од стране Цариградске Патријаршије новој-старој расколничкој Православној Цркви у Украјини, уз свесрдну подршку осведочених "пријатеља" Христове Цркве из Пентагона, као и украјинских антицрквених мајданских властодржаца и разних украјинских нацифашиста Бандеровског типа.

Дакле, Шарени Томос, пун је потпуно погрешних и неопапистичких тумачења канона Православне Цркве, и без обзира на сву медијску халабуку, он новоформираној расколничкој и национал-шовинистичкој ПЦУ доноси само неканонску, сиромашну и скраћену аутономију под лажним именом аутокефалије. Када се прочита, посматрано духовно и црквеноканонски, овај шарени Томос са Фанара, више делује као да га је писао неки Римски папа у 14-ом веку, издајући своје чувене "непогрешиве" папске Буле, него неко ко је Патријарх Првопрестолне Цркве Константинопољске. Шарени Томос, који одише духом неопапизма, у суштини, новим-старим украјинским расколницима, дарује само једну велику шарену подвалу и споља украшену лаж. Што би рекли ми Срби - шарену лажу. Судећи по садржају шареног Томоса из Фанара, Аутономна канонска УПЦ Московске Патријаршије у Украјини, има далеко већа права у односу на Москву, него ова, нова-стара, расколничка, национал-шовинистичка и тобоже Аутокефална ПЦУ, у односу на Константинопољ. Примера ради по шареном Томосу са Фанара:

1. Новоформирана, расколничка и тобоже Аутокефална ПЦУ, не признаје за своју главу Сина Божијег, Господа Исуса Христа, као што то признају све Православне Аутокефалне Цркве у свету, већ за своју главу признаје Цариградски Престо.

2. Новоформирана национал-шовинистичка ПЦУ Свето Миро не може и не сме сама да спрема и освештава, као што то обично раде истинске, канонске и потпуно Аутокефалне Православне Цркве, већ ће га тзв. ПЦУ добијати из Цариграда.

3. Цариградска Патријаршија задржава право на Егзархат у Украјини и право на преко 10 манастира националистичке ПЦУ у Украјини.

4. Право жалбе и коначног суда, тј. право апелације расколничких епископа ПЦУ у Украјини, нема Сабор епископа тзв. ПЦУ, већ Цариградски Патријарх.

5. Било какве измене Статута национал-шовинистичке тзв. ПЦУ, па чак и оне најмање, нису дозвољене без одобрења Цариграда.

6. Сва дијаспора расколничке ПЦУ предаје се неповратно Цариградској Патријаршији.

Оно што је после ових чињеница посебно важно нагласити је то да канонска Аутономна УПЦ Московске Патријаршије у Украјини, уопште не зависи од апелације Московског Патријарха, иако је Она само Аутономна. У исто време, судећи по садржају шареног Томоса са Фанара, расколничка и тобоже Аутокефална ПЦУ зависи од апелације Цариградског Патријарха, када се неки њен епископ пожали Цариградском Патријарху на неправедност суда тзв. ПЦУ у Кијеву. Дакле, Московски Патријарх, по Статуту канонске УПЦ МП нема право апелације на молбе канонских епископа УПЦ МП и не меша се уопште у таква питања, јер врховна апелациона инстанца, као што је канонски исправно, за све епископе канонске УПЦ МП, јесте Архијерејски Сабор канонске УПЦ МП у Кијеву, а не Патријарх Московски у Москви. Насупрот томе, код тобоже Аутокефалне и расколничке ПЦУ, све је потпуно другачије и пуно отворене зависности од Цариградског Патријарха. Нарочито је индикативно да Цариградска Патријаршија у Украјини задржава код тобоже аутокефалних расколника ПЦУ право на Егзархат и добија преко 10 манастира у Украјини под ставропигијалном управом. Московски пак Патријарх нема такве манастире под својом управом код Аутономне УПЦ МП у Украјини, нити је задржао било какав Егзархат, већ је Аутономној УПЦ МП оставио потпуну самосталност у свим унутрашњим, духовним, организационим и финансијским питањима.

Шта би тек било да, на пример, тај исти цариградски принцип, наша СПЦ понуди као модел решења расколничкој МПЦ у Северној Македонији? Мада ове теме нису апсолутно подударне, јер СПЦ има пуно канонско право над територијом Северне Македоније, а Цариградска Патријаршија нема никаква канонска права у Украјини, да на тренутак, због једноставнијег приказа проблема, скренемо на час од теме, и само замислимо, да је наша СПЦ у Нишком Споразуму из 2002. године, као Цариградска Патријаршија пре неки дан у Украјини, тражила сличне услове од расколничке МПЦ у Северној Македонији? Да на пример сва северномакедонска дијаспора у свету припадне СПЦ; да СПЦ задржи Егзархат у Северној Македонији и једно 10 манастира под управом Српског Патријарха; да сваки епископ из Северне Македоније има право да се као крајњој судској инстанци жали Патријарху Српскоме, који би доносио последњи и обавезујући суд; да било која, па и најмања измена Статута неке нове и замишљене Православне Цркве у Републици Северној Македонији, мора бити одобрена од стране СПЦ. Погађате, како би бесно реаговали расколници у Северној Македонији? Како би само тада етнофилетисти из Скопља просто запенили од беса и осуда против СПЦ, и великосрпске хегемоније. Али да трагикомедија скопских расколника буде још већа, они ових дана, без обзира што су прецизно упознати са садржајем шареног Томоса са Фанара, као и расколници у Кијеву пре који дан, полтронски и улизички, просто цвиле пред ногама Цариградског Патријарха, не би ли и они, мученици, своје расколничке и неканонске молбе и снове, коначно остварили, мимо канона и мимо СПЦ, па макар у том лудилу изгубили све оне основне атрибуте црквеног достојанства за које су се тако ватрено и "принципијелно" 70 година борили у дијалогу са СПЦ.

Да се вратимо на крају опет основној теми - Шареном Томосу са Фанара и украјинским Црквеним и парацрквеним дешавањима. Дакле, после свега што смо изнели поставља се питање, ко је у Украјини уопште аутокефалан а ко аутономан? Ко овде коме продаје маглу и рог за свећу? Цариград или Москва? Очевидно Цариград, јер управо Цариград својим новим неопапистичким, неканонским и антируским одлукама, само потврђује оно што сви у православном свету одавно знају - Други или Нови Рим почео је боловати болести Првог или Старог Рима. Да не да Бог, па да Нови Рим падне у те дубине зла, као и Стари. Чврсто верујемо да неће, и да су ово само пролазна духовна лутања, која су само тренутно задесила древну Свету Цариградску Мајку Цркву.

Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана.

Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова.

Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже.

Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића.

Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића.

Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера.

За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место.

https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/

Сумирајући своју посјету Црној Гори и Србији (27.6 – 1.7) државни секретар (како се обично каже „други човјек“) Ватикана, кардинал Пјетро Паролин, истакао је двије битне одренице: утврђивање и продубљивање добрих односа са двијема државама (то је учинио као државни функционер) и, у својству вјерског лидера, значај који Католичка црква придаје екуменском дијалогу са СПЦ. Шта је то у пракси представљало и може да донесе у догледној будућности?

Најприје се уочава да су се и црногорска и србијанска дипломатија добро припремиле за посјету. У Црној Гори она је најављена и кардиналовим интервјуоом Побједи, који је у много чему био  водич за иступање функционера (премијера ЦГ Душка Марковића и министра спољних послова Србије Ивице Дачића). Наравно у сусрету са Милом Ђукановићем потенциран је тзв. Закон о слободи вјероисповјести, а у разговору са Александром Вучићем питање Косова и Метохије.

Може се рећи да су обје државе и добиле и нијесу добиле оно што желе од Свете столице. Црна Гора има Темељни уговор (конкордат) са Ватиканом, она би наравно хтјела да папском амбасадом (апостолском нунцијатуром) учврсти односе и повећа свој државни ранг. То јој је и обећано уз дискретан услов да регулисање односа вјерских заједница и државе Црне Горе, буде и правично за Српску православну цркву. Ватикан се неће мјешати у модалитете односа православних и власти, али неће ни пристати на једнострану разградњу СПЦ у Црној Гори, као што схвата и значај јединства Московске патријаршије на цијелој својој канонској територији, укључујући и Украјину, како је сам папа недавно рекао митрополиту Илариону (Алфејеву). Једноставно, даља фрагментација православних  не одговара комуникацији Католичке цркве са њима.

У том смислу карактеристично је неколико момената посјете кардинала Паролина: Побједа је све вријеме водила „актуелну“ причу о девастацији културних добара од „Амфилохија и СПЦ“, да би након католичког Петровдана током којег је кардинал служио мису у новој Барској конкатедрали, уз присуство представника канонске Православне цркве, на насловној страни објавила не вијест о томе, него како ето она брани Манастир Дајбабе, али нека инспекција излази у сусрет СПЦ.

Од те помало комичне ситуације, много озбиљнији став Католичке цркве је показало залагање њеног врха да на простору на коме доминирају православни постоји јединствена организација католика – што је остварено главним циљем посјете оснивањем и освештавањем  сједишта Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Метода у Новом Саду. Прије неколико година сами бискупи из те конференције тражили су лично од папе да се она расформира на посебне бискупске конференције Србије, Црне Горе, Косова и Македоније, при чему је чак за сједиште „Бискупске конференције Србије“ било предвиђено Панчево. У СПЦ то је схваћено као одустајање од начела католичког јединства у српским земљама, које је кроз средњи вијек и од књаза Николе чувала Надбискупија Барска – Примасија Српска (Срби католици су, мало је познато, један од десетак народа који у католичанству има свог примаса, папе тешко додјељују ту титулу). Папа је очигледно уважио и српске аргументе и боље сагледао мисијске потребе католика од својих локалних бискупа. То је опипљив показатељ онога што је истакао кардинал Паролин да Католичка црква нарочито држи до екуменских односа са СПЦ. Последњих година ти односи чак боље напредују у Црној Гори него у Србији, изузев традиционално добрих односа у Архиепископији београдско-карловачкој и епархијама бачкој и шабачкој. Када говоримо о напретку екуменских односа у ЦГ мислимо ту и на противљење и локалне Католичке цркве и Ватикана преко нунција из Сарајева  тзв. Закону о слободи вјероисповести у Црној Гори, учешће митрополита Амфилохија у освећењу Барске конкатедрале Светог Петра, учешће православних у дочеку моштију Светог Леополда Мандића у родном Херцег-Новом, па и одржавање у Подгорици једне сесије Заједничке комисије о Степинцу.

Са друге стране, показало се да неко „унијаћење“ преко „ЦПЦ“ нема подршку међу православним народом у Црној Гори, а више ниједан католички свештеник са том сектом не сарађује.

Све у свему, ова порука Ватикана црногорским властима била је, рекосмо, врло дискретна и, на пријатно изненађење, културно праћена у црногорским медијима. Сусрет митрополита Амфилохија и кардинала Паролина очигледно је намјерно избјегнут, као и приликом државне посјете Паролинове Загребу 30. и 31.10. прошле године када се нијесу срели он и митрополит Порфирије. Ипак, на симболичкој равни, 29.6. ове године митрополит је као егзарх патријаршијског трона служио у Пећи, а кардинал у Бару, тако да су историјска сједишта двеју цркава била у жижи молитве. Међутим, неће само од Ватикана зависити положај СПЦ у Црној Гори. У томе ће велику улогу играти не само домаћи духовни развој, него и односи у свјетском православљу, и нарочито дефинисање односа НАТОа према православним црквама уопште.

Србија је више кроз папину личну поруку патријарху о непризнавању једностране независности Косова, нешто добила, док њени функционери ни сами нијесу сигурни у то шта би жељели да постигну (обично кажу „компромис“). Када су у питању односи са Ватиканом, он сигурно жели конкордат и са Србијом, сличан црногорском, али се још увијек не износи то питање у пуном облику (само је пред долазак кардинала Паролина одржан сусрет предсједника Србије са католичким бискупима о актулним проблемима КЦ у Србији). Историјско искуство и конкордата књаза Николе послије ослобађања Бара и Улциња и конкордата Николе Пашића 1914. којим је Ватикан признао српску власт у Старој Србији и Македонији, показује да док нема конкордата за Ватикан Србија није цјеловита (са Косовом и Метохијом). Једна црква сада се солидарише са другом, католици имају стрпљења да се развијају на Косову само са „апостолском администратуром“, а не бискупијом у Призрену, али државни односи тек треба да се дефинишу, као и (евентуално? али независно од Ватикана) границе. (То не значи да је државна граница препрека функционисању јединствене цркве: нпр. нова католичка бискупија сријемска, спада под такође релативно скоро успостављену Ђаковачко-Осијечку хрватску метрополију, а не под Београдску – србијанску метрополију.) 

Тако да може да се закључи да је из посјете кардинала Паролина, иако је претежно била „дизајнирана“ као државна, више добила Католичка црква у Црној Гори и Србији, као и СПЦ, него двије посјећене државе. И једна и друга црква, међутим, морају још дуго и систематичније него до сада да развијају своје односе.

Балканска политика понтификата папе Франциска сада је, послије доста лутања, дефинисанија, док српска црквена политика према Риму готово потпуно изостаје. Неке Православне цркве које нијесу у богословском дијалогу са католицима, попут Грузијске и Бугарске, имају, истовремено, много развијеније практичне односе са Ватиканом; Српска црква која је међу предњачећим у богословском дијалогу и образовно-научној размјени, има запостављене многе сегменте свакодневних односа са Католичком црквом и методологије „црквене дипломатије“.

Република Србија не може да игнорише став СПЦ. Наше власти, на челу са председником Вучићем, добиле су изричиту поруку СПЦ, учесника „унутрашњег дијалога“ и бројних потписника Апела за одбрану КиМ да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање

Имамо пуно разлога да будемо поносни на наше архијереје који су успешно окончали заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Владике су показале да су институције наше Цркве стабилне и способне да одоле агресивним изазовима наметнутим са стране, посебно оним које долазе за рачун иностраних интереса.

Као и сваке године пред одржавање Светог Архијерејског Сабора, опет смо били суочени са непристојним ударима на Српску Православну Цркву. Блиц је три дана обасипао јавност неистинама да Епископ бачки Иринеј „плете мрежу“, а Експрес потом измишљотином о „пучу“ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Жута штампа је показала да је недорасла ситуацији, да није способна да пружи плодоносне примедбе, да је обузета сензационализмом и било би јој боље да се држи подаље од стручних црквено-народних тема. Српска Православна Црква је спремна да чује конструктивне критике јавности, али не и злонамерне увреде које су испод сваког нивоа и без икаквог утемељења.

Свети Архијерејски Сабор је требало да дискутује о радној верзији новог устава Српске Православне Цркве. То се, упркос очекивањима, није догодило. Али реч је о позитивном исходу. Наиме, архијереји су били мудри да чују глас научно-стручне јавности која је неколико месеци, из дана у дан, обасипала примедбама ту радну верзију новог устава. У писменом виду примедбе су стизале и од наших архијереја и биле су разнородне по садржини. Део владика се определио да примедбе изнесе током дискусије. Међутим, с обзиром да би за разматрање толиког броја примедби и сугестија било потребно трајање читавог заседања Светог Архијерејског Сабора, архијерејима је дат рок до 1. новембра 2018. да „доставе своја запажања“ како би се о новом нацрту устава Српске Православне Цркве дискутовало следеће године.

Овога пута саборска Комисија за Устав би требало – надамо се – да сазове и низ научно-стручних скупова о радној верзији новог устава како би и с те стране стигле примедбе на предложена решења. Тај пут би изискивао процес који би трајао годину дана. Постоји и други начин који је дужи, уколико се саборска Комисија одлучи да пошаље радну верзију Светом Архијерејском Синоду, а Свети Архијерејски Синод текст отпошаље свим архијерејима а они даље свим парохијама како би парохијски свештеници са народом дискутовали о решењима новог устава Српске Православне Цркве. Ова процедура би могла трајати чак две године. Упркос дугом временском оквиру, овај пут би био веома подесан да се чују примедбе „из дубине“.

Када је реч о другим темама о којима је дискутовано на Светом Архијерејском Сабору, издвојио бих саборски став који указује на однос режима црногорских сепаратиста према Српској Православној Цркви: „Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну (‘црногорску’!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет“.

Мислим да је јавност дуго чекала на ове речи које указују да Српска Православна Црква не може да благослови нацију црногорских сепаратиста, насталу 1945. бирократском одлуком Комунистичке партије Југославије. Та одлука комунистичког апарата била је само једна у низу донетих ради распарчавања српског народа на више нација, поделе српског народа на више република и Србије на три дела („ужу Србију“ и две покрајине). Српска Православна Црква може да благослови верника као појединца, без обзира на националну припадност, али није у прилици да благослови бирократска решења која су нанела штету духовном животу народа.

Можда ће став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне цркве о нацији црногорских сепаратиста звучати преоштро онима који нису упућени у црквено-народне прилике. Међутим, управо нам је нација црногорских сепаратиста, на челу са њиховим лидером Милом Ђукановићем, бацила рукавицу у лице намером да истера Српску Православну Цркву са њених вишевековних канонских простора у Црној Гори.

С тим у вези Мило Ђукановић је у интервјуу Телевизији Црне Горе (16. мај 2011) изјавио да ће се његова странка залагати за „обједињавање православне цркве у Црној Гори”, да „Митрополија црногорско-приморска није усаглашена са државним интересима Црне Горе, јер је део Српске православне цркве, чија је централа у држави Србији која не гледа благонаклоно на црногорску независност“. Стога, каже Ђукановић, „ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве“. Тиме је јасно стављено до знања да црногорски сепаратизам није заокружен док год постоји Српска Православна Црква у Црној Гори.

Када ове злослутне поруке узмемо у обзир, не остаје нам ништа друго на располагању него да посегнемо за решењима која су истоветна грчком односу према македонском питању – да до краја будемо постојани у томе да српско питање у Црној Гори решавамо без идентитетског компромиса са нацијом црногорских сепаратиста која је свако пружање руке доживљавала као слабост а не као гест добре воље. Садашња државност Црне Горе успостављена сецесијом из 2006. нема никакав континуитет са српском државношћу Црне Горе под династијом Петровић Његош коју је закључила Краљевина Црна Гора. Реч је, дакле, о две Црне Горе које се парадоксално исто зову али, када је реч о државном идентитету и идеологији, немају ништа заједничко једна с другом.

Суштинско питање којим се бавио Свети Архијерејски Сабор је косовско-метохијско питање. Усвојена је препорука односно апел државним властима Републике Србије да је Српска Православна Црква против признавања независности такозваног „Косова“ и поделе наше јужне покрајине на српски и албански део. Притом, указује се на то да се таква решења не смеју догодити нити у директном нити у индиректном виду. Није погрешно закључити да ова препорука односно апел носи у себи високу ноту обавезе.

Република Србија не може да игнорише став Српске Православне Цркве о косовско-метохијском питању. Наше власти, на челу са председником Александром Вучићем, добиле су изричиту поруку Српске Православне Цркве, учесника „унутрашњег дијалога“ (којима су легитимитет учесника у дијалогу дали наши државни органи) и бројних потписника Апела за одбрану Косова и Метохије да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање. С тим у вези не стоји примедба председника Вучића да Српска Православна Црква није понудила решење. Јер решење је и привремено одлагање, краће или дуже, разрешавања косовско-метохијског питања до момента када оно може бити правично утврђено.

Остаје нам, наравно, да будемо веома сложни у наредном временском периоду који ће по нас бити веома тежак. Недавно завршени Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве нам је показао да црквено-народни интерес превазилази све личне несугласице, да периферне расправе остају по страни како би се ослободио простор за кључна разматрања. Ми православни Срби нисмо народ од ког се очекују недорасла решења.

(Православље - новине Српске патријаршије, 1. 6. 2018)

У дане пред заседање сабора епископа СПЦ појачава се медијска кампања против Цркве и против њених угледних представника. Сада се пишу такве ствари које се никада до сада нису писале и нећу овде да их наводим да их не бих ширио.

Најчудније је што се на службеном сајту СПЦ дају одговори разним новинарима и притом се наводи ште су они рекли, па тако до тих сазнања долазе и они који никада не би читали дотичне новинаре. Зар је толика потреба епископа за медијском експонираношћу? Зашто се одговарањем шире такве лажи ? Та потреба за одговарањем није само наравно на сајту СПЦ него и по другим медијима.

Замислимо само када би се на сајтовима Руске цркве sedmitza.ru или patriachia.ru или на сајту Римске цркве vatican.va појављивали одговори на писање таблоидних новинара што су напали неког владику или бискупа са неким глупостима или измишљотинама. Свако би помислио да су ти сајтови хаковани или да се нешто чудно дешава. Зар смо ми нешто гори од њих или мање држимо до свог угледа да се на службеном сајту бавимо потпуно безначајним личностима. Зар се увек мора рећи- ја сам у праву. Па верни народ зна да су наши епископи у праву и да не треба пред сваким да се доказују. Боље би било да се позабаве оним ко даје информације и да га санкционишу.

Сва је срећа да у таквој ситуацији на месту патријарха имамо мудрог и озбиљног човека који успешно води брод наше Цркве и који и поред поодмаклих година одвраћа ударце и с лева и с десна.

Тако је изгледа пропао и Нацрт Устава СПЦ са којим су не само уставотворци могли да унесу пометњу него и да погоршају неке ионако лоше ствари. Многи епископи су незадовољни тим нацртом. Ја сам уверен да је епископ Иринеј Буловић као један од стубова наше Цркве против таквог нацрта устава. Устав су сигурно форсирали они који и имају потребу да се увек истичу и доказују.

Истицање територијалног принципа који у Цркви не важи већ више од 1500 година, а питање да ли је икада и важио потпуно је бесмислено , па и неизводиво... Црква се састоји од народа па је тиме и народна а не територијална. Као што је писао владика Николај „Национална Црква али не национална вера“. Да ли уставотворци мисле да је например Америка саставни део Грчке државе.

То сигурно неће проћи као што није прошла ни грецизација Српске цркве, ни такозване литургијске реформе

Али има нешто што не пролази и што боли. То је претерана епископократија и умањивање улоге свештеника и лаика, који ионако немају неку улогу.

Било би добро да епископи проведу анонимне анкете међу свештеницима, шта они мисле о свом положају и односу епископа према њима. Многи би се веома изненадили.

Жалосно је да у неким епархијама свештеници морају да обављају помоћне зидарске радове или да раде сељацима пољопривредне радове да би преживели.

Свештеник потпуно зависи од епископа, а верни народ Цркву доживљава само кроз свештеника. Да ли ће у њему видети учитеља вечног живота или уплашену особу?

За време СФРЈ постојало је „Свештеничко удружење“ које јесте било и инструмент државне репресије, али је пружало неку заштиту свештеницима.

Потребан је пре свега братски однос између свештеника и епископа.

Поред тога потребна је већа улога патријаршијских, епархијских и парохијских савета који би имали конкретну власт.

Може се размислити и о увођењу Сабора СПЦ који би се као у Руској цркви састојао од епископа, свештеника, монаха и лаика и који би одлучивао о важним питањима као што је например избор патријарха или доношење новог Устава са расправом од бар годину дана пре одлучивања.

Потребно је увести Каталог кандидата за епископе, где би се знало ко су кандидати бар годину дана пре избора и где би црквена јавност била са њима упозната.

Потребно је увести као обавезу да свака црква има парохијски дом у коме ће свештеник након литургије разговарати са парохијанима и где ће се једном недељно држати предавања. То ће допринети не само образовању лаика, него и томе да се чује њихов глас.

Ово је само скромни допринос настао из жеље за Саборношћу цркве као једне од њене основе три функције и карактеристике. Са верношћу патријарху Иринеју и нашој СПЦ,

Жељко Познановић

Извор: https://www.facebook.com/profile.php?id=100012289819801&hc_ref=ARS7T1jvfFFjXm4WoP2lR-DQr8Y3-25AgT-knjtnwQ5mlmZbsWDdY4zrcQGEETyYZ80&fref=nf

Било је у српској историји сукоба владара и народних првака са нашим архиепископима, митрополитима и патријарсима, али никаквог непоштовања и, не дај Боже, ироничног односа није било – све до доласка комунизма на власт у овој – и дан-данас обезбоженој и често антицрквеној – земљи.

Поштовање према духовном рангу и црквеном чину имали су сви Срби редом, од најзначајнијих до оних на дну друштвене лествице, све до разбојничког уласка југословенства и револуционарног атеизма на нашу судбинску сцену.

ОСТАЦИ КОМУНИСТИЧКЕ СВЕСТИ
Титови првоборци и џелати поубијаше силно православно свештенство (и толике вернике), порушише православне цркве и олтаре, стрељаше Христове иконе у чело и одрекоше се јавно вере својих предака. Заменише крст и српске орлове црвеном петокраком, јефтино ,,продајући веру за вечеру“. Укратко, довршише све оно што су, пре њих, усташе и Шиптари започели.

Све од тада је почела некажњена и срамна хајка на српске архијереје, чуваре древних духовних престола и епархија, носиоце ,,апостолских прејемстава“ и наследнике оних архимандрита и епископа које је Сава Немањић довео са Свете Горе у Србију. Један од неодустајних циљева наших предака беше успостављање српске Патријаршије (у Пећи и Сремским Карловцима, а, на крају, и у Београду).

Хиротонија српских патријараха (све од времена Светог Јоаникија и блаженопочившег цара нам Душана) је била посебно свечани духовни празник, раван крунисању наших владара. И тако беше, и под Турцима и Аустријанцима, осим под Јосипом Брозом, комунистом римокатоличког порекла и некадашњим подофициром такозване „Вражје дивизије“ (по злу запамћене у српском Подрињу и свуда где је пролазећи за собом остављала крвави траг).

А и након Брозове смрти, овакав непријатељски однос је остао присутан у нашој најширој јавности, посебно наоштреној према српским архијерејима (по логици: ,,што виши чин и утицај – то жешћи напади и омаловажавања“).

Овом злом, новокомпонованом обичају присуствујемо, као згрожени сведоци, и данас. Јер се свака прилика увек изнова користи за нову и све већу хрпу камења бачену на лик и дело српског патријарха, без трунке дужног поштовања према његовом чину и годинама. Отприлике на исти онај начин на који се идеолошки нахушкана ,,скојевска“ омладина острвила на наше легендарне официре, Драгутина Гавриловића и Петра Бојовића, одмах по ,,ослобођењу“.

Исто тако су пролазили и наше владике и митрополити (тучени, бодени ножевима, тровани, чупана им брада, стрељани, бичевани, пребијани гвозденим шипкама…) тих ужасних година и деценија за које тек треба да платимо – нашим ћутањем и саучествовањем више него заслужену – цену.

Данас се то понавља на само формално другачији начин, са још више псовки, клевета и вређања, уз (за сад) много мање физичког насиља.

КОРИСНИ ИДИОТИ И ,,ШИПТАРСКИ ДЕДА МРАЗ“
Па је тако и у најширу јавност вешто пласирана вест о ,,предлогу промене Устава Српске Православне Цркве“ одмах искориштена за овакав обрачун и још један напад у низу на патријарха. Одмах се развукао фронт – од класичних атеиста и агностика, преко јеретика и расколника, па до најразличитијих злобника и корисних идиота (несвесних тога шта и за кога раде).

Овог пута је у први план истакнута идеја наводног ,,патријарховог одбијања да столује у Пећи“ (уместо, као од 1920. године па све до данас, у Београду). То је био само идеални окидач за нову салву увреда, све до етикетирања нашег патријарха као будућег и пожељног „шиптарског Деда Мраза“?!

Ни мање, ни више него тако – и то из уста српских патриота, иначе (у другим приликама) сасвим нормалних и национално опредељених Срба, али у овом случају острашћено критичних према свему што патријарх представља и говори.

Што не замерише, рецимо, патријарху Варнави или његовом наследнику Гаврилу што не столоваше у Пећкој Патријаршији и њеним конацима, и то у за тако нешто неупоредиво лакшој ситуацији у односу на ову данашњу? Зашто Србима у то време чинодејствовање из српске престонице није сметало, а и данас им нико то нешто посебно не замера, а камоли да их вређа (називајући их, успут и злобно, њиховим световним именима, као што то данас раде са „Мирославом Гавриловићем из Чачка“)?

И шта би то свакодневно могао да ради српски патријарх, као немоћни заточеник на – данас од Шиптара – окупираној територији Метохије? Како би то добио дозволу окупационих власти и њихових страних ментора да уопште дође и борави у Пећи, сада скоро без Срба?  На који начин би могао да одатле (а у оквиру својих овлашћења) управља Црквом и свакодневно делује као наш патријарх?

То све као да никога ни не занима, па се један неприкосновено родољубиви и племенити предложени гест – убацивање назива „Пећка Патријаршија“ у само име наше цркве – очас претворио, у овој ђаволској манипулацији, у нови разлог за исмевање и понижавање ,првог међу једнакима“ из нашег Светог Архијерејског Сабора.

ЦРКВА КАО ПОСЛЕДЊА БРАНА НЕЗАВИСНОМ КОСОВУ

Кога овде (у већини постојећих медија), уосталом, и занима права истина? Кад се добро зна (и још боље сада види) ко је и због чега главна, заједничка мета и шиптарских и екс-југословенских и квази-српских новинара и политичара, блогера и твитераша, подмуклих лукаваца и самопоричућих наиваца.

Српски патријарх и наша Црква су остали главна, најјача и најважнија препрека одавно планираном, завршном одвајању и коначној отмици Косова и Метохије из интегралног састава Србије. И зато морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније.

Изгубивши неприкосновени ауторитет у народу (што је крајњи циљ удружених богобораца и антисрба), Српска Православна Црква губи и ранију моћ утицаја на спречавање издаје и срамне капитулације наше државе (уз слагање и подршку, по том питању, великог дела овдашње опозиције).

То и јесте суштински разлог највећег дела ових напада, прецизно усмерених на последњи сачувани стуб српског светосавља: на Цркву и њеног првојерарха.

Не тражи се ту никаква ,,боља реакција“ или ,,снажније показано родољубље“ од патријарха Иринеја. Напротив. Овде се он руши, заједно са Црквом, а начини рушења се увек дају наћи, измонтирати, погрешно интерпретирати и адекватно преувеличати.

А што је најцрње и најапсурдније у свему, Његова Светост патријарх Иринеј лично нема ништа против свог преласка у Пећ, ако је то могуће конкретно извести. Па макар тиме ишао наруку и онима (у Цркви и ван ње) који само желе да га овако изолују, практично развласте и одвоје од његових дужности и овлашћења.

Чудан смо ми свет. Посебно од када се између нас и наших предака нашао онај југословенско-комунистички и ,,просветитељско“-атеистички зид, постављен током садистичког обезличавања и дегенерације Србије након Великог рата (и све до данас).

Дођосмо до ивице провалије. До тренутка пред добровољни скок у бездан, узрокован неописивом глупошћу и нечим сасвим сличним колективном самоубиству.

Facebook.com/dragoslav.bokan