„Истанбулски погром“ - 6/7. септембар 1955. године - 65 година од насиља над мањинама у Истанбулу                                                           

„Наш суштински, најважнији и највиши циљ је да у нашој Отаџбини нема других народа, језика и религија.“ (Др Риза Нур, турски министар 1920-26)

„Ако се Грци усуде да дирну нашу браћу, у Истанбулу има доста Грка да се осветимо.“ (лист Hürriyet, 28. август 1955)

Једно од најосетљивијих питања у грчко-турским односима је положај мањина у обе земље. Мањине су у обе државе увек биле веома погођене приликом међусобног заоштравања односа. Након потписивања Лозанског споразума 1923. године, којим је Турска призната у садашњим границама, извршена је размена становништва између Грчке и Турске („Конвенција о размени грчке и турске популације“), из које је изузето турско становништво које је живело у Западној Тракији и грчко које је живело у Истанбулу. Ова размена није обухватала истанбулске Грке што због емотивне везаности за град, што због значаја који Васељенска патријаршија има за саме Грке али и православље уопште. Након усвајања новог Устава 1924. године, којим су им гарантована права (као и Лозанским мировним споразумом), припадници немуслиманских мањина постали су турски грађани. Већ наредне године они су се под притиском власти одрекли члана 42 Лозанског споразума који им је гарантовао извесну аутономију по питању породичног права и личног статуса. Иако су се међудржавни односи поправљали, број Грка у Истанбулу је временом опадао због мера које је доносила турска држава (закон из 1932. и порез на богатство 1942), и тако их индиректно присиљавала да напуштају своју домовину.

Чланство обе земље у НАТО, упоредо са доласком на власт Демократске партије у Турској, коју су отворено подржале верске вође мањина, приближило је две државе међусобно више него икада раније. Прелазак на вишепартијски систем омогућио је либералнији приступ и према Грцима, па су обострано уведена нека побољшања по питању школства.

Међутим, међудржавне односе је све више оптерећивало различито виђење решења статуса Кипра који је тада био под британском влашћу. Грчка политика за уједињење са Кипром (ЕНОЗИС) и оружане активности ЕОКА (Хеленска организација кипарских бораца) против Британаца на острву од априла 1955. године, иако нису погађале турско становништво до септембра, све више су заоштравале турски став. Економске потешкоће у Турској и ситуација на Кипру довели су до тога да до 1955. године политичка и друштвена клима у Турској буде веома напрегнута. То се одражавало и на став јавности према турским Грцима, а написи медија из тог времена показују да су они посматрани као део кипарског проблема.

У интервјуу датом 24. августа 1955. године, неколико дана пред Конференцију у Лондону на којој је требало да се разговара о ситуацији на Кипру, премијер Аднан Мендерес је тврдио да се планира масакр над Турцима на острву. Нова медијска кампања, у којој је предњачио лист Хјуријет (Hürriyet), о наводном прикупљању помоћи за покрет ЕОКА од стране Грка који живе у Турској и патријарха Атинагоре, довела је до јачања негативног става јавног мњења према Грцима. Патријарх је чак физички нападнут у четврти Еминону. Са приближавањем Лондонске конференције појачано је полицијско обезбеђење око зграде Патријаршије и у деловима где су Грци више насељени. Све чешће су биле туче између младих Турака и Грка.

Ситуација је кулминирала са вешћу о наводном грчком нападу, око поноћи 5. септембра, на турски конзулат у Солуну, који се налазио уз родну кућу Кемала Паше Ататурка. Поподне 6. септембра на тргу Таксим у Истанбулу, биле су организоване демонстрације различитих студентских организација, синдиката и асоцијације „Кипар је турски“. Убрзо, око 19:00 часова, најпре у квартовима у близини Таксима, а затим и у осталим деловима града, који су традицинално били познати као области у којима послују и живе немуслимани, започели су напади на њихове радње и станове. Мета напада биле су и четврти на малоазијској страни, као и на Принчевим острвима.

Напади су споровођени, показаће се касније, према унапред састављеним списковима, организовано у групама од 20-30 људи, при чему су често ношене турске заставе или фотографије Ататурка и тадашњег председника Џелала Бајара, док се уједно тражило од Турака да своје радње, куће и возила обележе турским заставама. Процењује се да је у нападима учествовало и до 100.000 људи. Превоз група био је унапред обезбеђен што приватним возилима, што таксијима, фериботима, па чак и војним возилима, а групе су биле снадбевене „алатом“ за разбијање и петролејом. Полиција је остала пасивна током немира, те није реаговала чак и када се дешавало насиље, док су ватрогасне јединице касниле на ватром захваћене локације или се изговарале да њихова опрема није одговарајућа. Иако је испрва дата инструкција да се само уништава имовина, дошло је и до смртног исхода најмање тридесет особа, великог броја (и до неколико стотина) силовања жена, па и дечака, више стотина људи је претучено, а вршена су и насилна обрезивања како лаика, тако и једног свештеника. Насиље је завршено око два сата иза поноћи када је на улице изашла војска са тенковима.

Према доступним подацима, руља је напала 5 538 станова, 1 004 продавнице и радних простора, 73 цркве, 1 синагогу, 2 манастира, 5 317 различитих привредних објеката (фабрика, хотела, кафана итд), мање или више је оштећено 36 од 48 школа грчке заједнице. Према америчким изворима, 59% привредних објеката и 80% домова припадало је Грцима, 17% привредних објеката и 9% станова Јерменима, а 12% радних простора и 3% животног простора припадало је Јеврејима. Уз ово, мета напада биле су и 3 јерменске цркве и 4 школе. Такође су нападани и објекти који су припадали католичким Грузијцима, а страдале су и неке радње чији су власници били Турци. У нападнутим црквама уништаване су иконе, крстови и црквене сасуде, као и остали црквени инвентар, док су неке цркве делимично или потпуно спаљене, а изгорела је и „Београдска црква“. Страдала су и гробља у Шишли, где су рушени споменици, а гробови откопавани и посмртни остаци спаљивани или ломљени. Нападнуто је и патријаршијско гробље у Балкили, где је неколико саркофага оскрнављено.

Процене материјалне штете биле су различите. Власти су је процениле на око 25 милиона, док су Британци дали процену од 200 милиона, а грчка Влада и до 500 милиона америчких долара. Испрва је Министарство финансија објавило да ће се помоћи жртвама напада путем разних олакшица као и убрзавањем надокнаде материјалне штете, али се свело на кампању за добровољним прилозима а прикупљен новац је износом био далеко од начињене штете. Парламент је тек наредне године донео закон о надокнади, којим су опредељена средства која су била довољна само за делимичну компензацију. Жртве су на ту надокнаду више гледале као гест којим се удовољавало међународној јавности.

Власти су за нападе испрва оптужиле комунисте, што је страним посматрачима било сумњиво јер су комунисти у Турској били малобројни, а и под сталном присмотром тајне полиције. Приведено је 48 комуниста, али су већ ослобођени у децембру без икаквих објашњења, док су судски процеси завршени у њихову корист.

Временом се показало да је нападе организовала Влада уз помоћ Тајне службе и локалних функционера и огранака Демократске партије, као и од државе управљаним студентским организацијама, синдиката (оних који су били на „националној линији“) и асоцијације „Кипар је турски“ коју је финансијски помагала турска Влада, а чије огранке су оснивали функционери Демократске партије и синдиката.

По завршетку немира и увођења ванредног стања у процесу пред војним судом, као и потом пред грађанским судом, помињано је учешће припадника Националне безбедносне службе (МАХ) у бомбашком нападу у Солуну и ширењу вести о нападу преко турског „Истанбул Експреса“ 6. септембра, који је тог дана штампан у необично великом тиражу. „Агент провокатор“, тада студент, Октај Енгин, који је и поставио експлозивну направу у дворишту конзулата, био је ангажован од стране МАХ. Он је касније у Турској неуобичајеном брзином дошао до важних позиција у државном апарату. На крају су судови, на захтев тужиоца, донели ослобађајуће пресуде за учеснике немира, јер је било немогуће да на основу изнетих доказа донесу правичну пресуду, и утврдили су да они „нису имали криминалне намере“. Улоге чланова Демократске партије, чланова Владе и МАХ занемарене су како би се прикрила чињеница да иза немира стоје власти.

Након првог државног удара у Турској маја 1960. године и доласка на власт војне хунте, на суђењу тзв. Јасиада процесу, председник Џелал Бајар, премијер Аднан Мендерес и министар Фуат Копрјулју били су оптужени уз друге тачке оптужнице, и за кршење Уставом загарантованих права грчко-православне мањине, као и за подстицање демонстрација и насиље. По завршетку овог процеса представљено је да је за насиље  одговорна само Демократска партија (Мендерес је касније обешен), док су друге државне структуре изузете, чиме, заправо, догађаји из 1955. године нису расветљени у потпуности, а режим уведен диктатуром је легитимисан.

Неке дипломате су као разлог за организовање ових немира видели у жељи да се изврши притисак на конференцију у Лондону (1955), али и да се скрене пажња са домаћих политичких проблема. Мендересова влада се суочавала са бројним политичким и финансијским тешкоћама, па су догађаји били изговор за ограничавање слободе медија и увођење шестомесечног ванредног стања у Истанбулу, Анкари и Измиру.

Такође, не треба занемаривати и британску улогу око преговора по питању Кипра. Британци нису желели да се то питање нађе пред Уједињеним нацијама (како не би био критикован британски колонијализам), за шта се залагала грчка страна, и сматрали су да им је од користи укључивање Турака у преговоре. Чак је један од функционера Британског министарства спољних послова изјавио како би „евентуални немири у Анкари одговарали нашим интересима“. Грчка штампа је одмах након напада изнела став да су и британске власти одговорне за догађаје. Истог става били су и поједини грчки званичници. Новија истраживања су показала да су по ставовима неки припадници британског Форин офиса били блиски турским и да нису били за оштрију реакцију спрам Турске. Овим потезима ојачана је британска позиција, а на Кипру је одржан статус кво, што је одговарало Британцима. Конференција у Лондону пропала је због напада у Истанбулу и Измиру, 6. септембра 1955.

Међутим, ове догађаје не треба сагледавати искључиво у контексту тренутне кризе, већ у оквиру шире политике демографског инжењеринга, националне и верске хомогенизације, коју је раније спроводила кемалистичка елита. Наиме, већина немуслиманског становништава је пре 1950. године, била „очишћена“ из градова у Анадолији и концентрисана у неколико метропола, највише у Истанбулу, где се издвајала својим пословањем и добрим материјалним стањем.

Насиље је имало за последицу да велики број Грка, Јермена и Јевреја напусти Турску. Упркос напорима Васељенске патријаршије и грчког конзулата, до 1960. године у Грчку је отишло око 15.000 људи. У истом том периоду, број истанбулских Јевреја који су отишли у Израел био је близу 10.000. За већину припадника немуслиманских мањина ови догађаји су били доказ да нису признати као равноправни грађани Турске, те да ће, без обзира на то ко је на власти, бити дискриминисани. Да су у праву, показали су већ догађаји из 1964. године када је под притиском власти Турску напустило још 40.000 Грка. Када је на педесетогошњицу догађаја 2005. године организована изложба фотографија о „Истанбулском погрому“, она је била мета напада припадника крајње деснице.

Када се узме у обзир да је Мендерес, иако је постхумно ослобођен оптужби, одговоран за организовано насиље које је спроведено, припадници мањина се свакако не могу осећати лагодно када се по њему именују државне установе, као на пример Универзитет у Ајдину, аеродром у Измиру и две средње школе у Истанбулу и Ајдину.

Захтев опозиционог турског посланика Гара Пајлана из 2019. године, да држава истражи ове догађаје, остаје без одговора. Са друге стране, Ердоганова изјава приликом отварања „Острва демократије и слободе“, на острву Имрали на коме је Мендерес обешен, поводом 60 година од првог војног удара у Турској (мај 2020), да је суђење Мендересу „убиство закона“, исто не шаље позитиван сигнал припадницима мањина. Утолико је више проблематичан недавни спот којим су власти представиле како хришћани у Турској живе лагодним животом, док су представници мањина из емиграције оптужиле власти да ништа нису учиниле да омогуће повратак онима који су протерани.

Данко Страхинић

Објављено у Православљу - новинама Српске патријаршије, од 1. септембра 2020. године

ФОТОГРАФИЈЕ:

Ердоганово „ускрснуће“ Аја Софије

 „Чекајте, људи! Или данас или сутра отвориће се Аја Софија!“

Неџип Фазил Кисакјурек, турски песник и исламистичк идеолог

Недуго након што је 10. јула Државни савет Турске поништио одлуку о претварању Свете Софије у музеј, турски председник Реџеп Тајип Ердоган потписао је указ којим ју је поново претворио у џамију. Султан Ердоган, Други или последњи Освајач Истанбула, како су турског председника на појединим протурским твитер налозима назвали, у получасовном обраћању исламском свету након проглашења одлуке је рекао да је овај чин „ускрснућа Аја Софије претеча ослобађања џамије ал-Акса“, правећи алузију на израелске забране одржавања молитава на том, за муслимане, светом месту. Он је додао да је „ускрснуће Аја Софије ватра наде за све потлачене, подјармљене, искоришћане и угрожене у свету, заједно са муслиманима“, да је „ускрснуће Аја Софије за нас проглас да као турска нација, муслимани и људи, имамо нове поруке за свет“, те да „ускрснуће Аја Софије скида ланце са њених врата и окове са срца и ногу оних који стоје уз њу“. Он је још рекао и да ће претварање у џамију задовољити „дух освајања“ султана Мехмеда, а дан касније његов коалициони партнер Девлет Бахчели је изјавио како је ток турско-исламског освајања ушао у нову фазу. Ове поруке се могу тумачити двојако, према споља као најава „Ердоганове турске реконкисте“ и према унутра ка немуслиманском становништу, али и оним Турцима који се не слажу са политиком власти.

Ипак, Ердоганову одлуку поздравили су и неки његови политички противници. Тако је бивши председник Абдулaх Гул честитао свима који су допринели оваквој одлуци, док је некадашњи премијер Ахмет Давутоглу рекао да је дуго очекивани сан остварен. Иако се претпостављало да ће неки представници опозиције гласније реаговати против ове одлуке, није било реално очекивати да ће се то десити јер су стална мета медијске харанге. Једино су представници прокурдске ХДП опрезно критиковали одлуку. Владајућа коалиција је својим покушајима да се ућутка било каква негативна реакција пренаменовању настојала да створи илузију како је то једногласна народна воља иза потеза власти, при чему им је опозиција ишла на руку не желевши да буде жигосана као антиисламска или названа „Византинцима међу нама“, то јест, издајницима. Писац Орхан Памук примећује да дефетизам и став опозиције не изненађују „јер у Турској не постоји слобода говора“, а постоји и страх да се брани одлука Ататурка.

Aтатурково наслеђе било је доведено у питање и на дан отварања Свете Софије као џамије 24. јула, на годишњицу Лозанског споразума, када је поштоваоцима дела првог турског председника онемогућено да посете његов маузолеј Антикабир. То је учињено под изговором да се објекат дезинфикује због проглашене пандемије (тек је на инсистирање посланика Републиканске народне партије то дозвољено), док је у Измиру гувернер забранио прославу годишњице Лозанског споразума како не би дошло „до поделе у друштву и немира“. У сваком случају, одлука о претварању Свете Софије тумачи се као је још један ударац секуларним темељима земље. Случајно или не, у београдској продавници турске компаније „Котон“ у продаји се нашла мајица са ликом Кемала Паше Ататурка, што можда и отвара питање да ли је продаја у Турској опала.

Ердоганово обраћање се сагледава и као одраз његових тежњи за вођство међу муслиманима на глобалном нивоу, које су због његових интервенција у Ираку, Сирији и Либији, у сукобу са другим исламским центрима моћи какви су Египат, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Из канцеларије турског председника постављена су два твита, један на енглеском, о заједничком наслеђу човечанства, и други на арапском, о „ослобађању Ал-Акса џамије“. Уз то, не треба занемарити и Ердоганово набрајање историјских битака из којих су муслимани и Турци излазили као победници.

Иако је то пренаменовање у џамију давна жеља, овај потез је изнуђен тренутним унутрашњим проблемима. Очигледно је да се Турска добро припремала за ношење са реакцијама на ову одлуку, а на руку јој иду околности са проглашеном пандемијом. Уочљиво је да су медијска реаговања детаљно испланирана. Посебна пажња поклоњена је кампањи која говори о чувању хришћанског наслеђа у Турској, а са друге стране наглашава угроженост исламског наслеђа на некадашњим исламским територијама, са упадљивим извлачењима из контекста и потенцирањем измишљених аргумената и понављањем неких других који су коришћени и раније. Из овога се види да се труд који је годинама уназад улаган у кадрове и пројекте у омеђивању неоосманског простора дао плодове, не само за ову конкретну ситуације, већ и будуће подухвате.

Једна од медијских аргументација за пренаменовање у џамију је и она о наводном откупу Свете Софије од стране султана Мехмеда Освајача. Турске власти тврде да се овом одлуком успоставља легалитет јер се поштује оснивач вакуфа Мехмед Освајач, те да се тиме објекат враћа коренима. Наиме, они у својим изјавама стално пренебрегавају да је за разлику од осталих монументалних џамија, које су као такве и направљене, Света Софија изграђена као црква. Потпуно другачији приступ изнео је сам Ердоган у поменутом говору рекавши да је Фатих преузео титулу византијског цара и тиме наследио сва права на имовину, па тиме и над Светом Софијом. Ипак, у свом говору Ердоган је поновио и турску верзију чина претварања у џамију по којој је онима затеченим у њој Мехмед Освајач дао гаранције за њихове животе и слободу, иако постоје сведочанстава о насиљу унутар храма одмах по паду Цариграда.

Турско инсистирање на томе да су хришћанске цркве сачуване тиме што су претваране у џамије, док су џамије на територијама са којих су прогнани Турци касније рушене, указује на занемаривање историјског контекста, што наравно не значи да је џамије требало уништавати. Преобраћење цркава у џамије сматра се одразом надмоћи ислама над хришћанством након освајања. Уништавање џамија или њихова реконверзија у цркве дешавале су се током или после ратова за ослобођење и оне су страдале као симбол окупаторске власти, али и услед занемаривања, што се дешава(ло) и са црквама у данашњој  Турској.

Када су у питању медијски написи, пажњу су привукла и два о фрескама и мозаицима у самој Светој Софији. Званично је најављено да ће фреске и мозаике бити могуће видети, сем у време молитве. Тако је приликом првог џума-намаза мозаик са Богородицом и Христом, као и архангелом Гаврилом у апсиди, био покривен платнима. Упркос Ердогановим обећањима, појавили су се медијски написи који се могу тумачити као припрема терена да се можда и радикалније приступи проблему мозаика и фрескописа. Тако је у једном продржавном медију објављено да су они новијег датума и да су заправо израђени у време рестаурације тридесетих година прошлог века, док се један професор историје огласио ставом да треба уклонити мозаик са „проститутком“ Зое. Уколико би овако нешто било прихваћено, то би био само први корак јер би и за друге приказане личности могао да се нађе „разлог“ за уклањање.

Такође је упоредо рађена и позитивна кампања. Један од таквих маркетиншких потеза је и песма посвећена Аја Софији која је објављена неколико дана пред прву молитву. У видео споту се види да је изводе представници девет народа на киргијском, бошњачком, албанском, арапском, азербејџанском, курдском, свахили, бенгалском и турском језику. Обухватање народа који су некада били део османског царства нескривено указује на неоосманске амбиције, док присуство оних који то нису били, има за циљ да се Ердогановом чину да свеисламски значај.

Уз то је пред отварање најављено да ће првој молитви унутар Свете Софије присуствовати 500 верника, а укупно 1453 верника у простору око самог комплекса. Није познато да ли их је толико стварно било, с обзиром на то да је у једном тренутку пробијен и кордон. Ипак, они који нису могли да приђу ближе молили су се у непосредној близини, као и на улицама на прилазу Светој Софији. Турска пропаганда је отишла корак даље објавом да је због проглашења Свете Софије у џамију берзански БИСТ индекс порастао за 1,453 поена, бројком која се „случајно“ поклапа са годином освајања Цариграда.

На дан отварања током молитве сам Ердоган је прочитао прву суру из Курана. Пажњу је ипак привукло и то да је Али Ербаш, први човек Дијанета, своју хутбу (проповед петком), са минбера, у којој је позивао „читаво човечанство да се придржава правде, мира, саосећања и исправности“, одржао држећи сабљу у руци. Он је објаснио да је то традиција у џамијама које су симбол освајања, као што је и Аја Софија, и указао да је држана у левој руци као симбол поверења за пријатеље. Упркос таквом објашњењу, то је подстакло неке да се са правом запитају ка коме је усмерена та сабља, да ли према споља или према некима унутар турског друштва, јер је назвао проклетима оне који су претворили џамију у музеј, што индиректно указује на Кемала Ататурка. У контексту прогласа да ће Света Софија бити доступна свима ван времена предвиђеног за молитве, у току хутбе Али Ербаш је рекао да ће „бити отворена за све Алахове слуге без икакве дискриминације, баш као и врата других наших џамија“.

Манипулација верским симболима као што је Света Софија и политичка злоупотреба религије може довести до повећања тензија, нарочито ако се има у виду да је Турској, између осталих, честитао и палестински Хамас, док је Муслиманско братство поздравило „историјски корак“ за повратак Аја Софије „власницима“. Уз то, занимљива је и реакција различитих џихадистичких група на ову одлуку. Тако ИСИЛ умањује њену важност, док ћелија Ал-Каиде у Пакистану (ТТП) прославља овај потез, а пак неке друге то посматрају као политички трик којим се скрећа пажња са „'отпадништва' Ердогана и његовог режима“.

Кључно је питање како ће се пренаменовање у џамију одразити на положај све мањег броја хришћана у Турској који ће бити још изолованији и рањивији у односу на раније, јер многи на Западу нису свесни ситуације у којој се они налазе (види Православље број 1279). Уз то, кадрови АКП све више критикују Лозански споразум што може да има дубље последице на односе са суседним државама, а посредно и са оним европским државама које имају значајну турску и другу муслиманску популацију. Неке познаваоце прилика данашња незаинтересованост ЕУ за помоћ Грчкој поводом несугласица са Турском подсећа на време опсаде и пада Цариграда када, сем малог броја Венецијанаца и Ђеновљана, нико није дошао у помоћ умирућем Ромејском царству. Чинило се некоме прикладним или не прављење оваквих паралела, изгледа да грчки захтеви неће наићи на подршку ЕУ јер на дневном реду европског самита који се одржава тек у септембру за сада нема овог питања. Уколико на дневном реду и буде неки грчки захтев, биће то нарушавање територијалних вода Грчке и Кипра и могућих налазишта нафте и гаса, будући да се више пажње обраћа на економске интересе. Овакво понашање ЕУ отвара и питање да ли ће Европа као 1453. године да гледа своје партикуларне интересе и последично препушта Балкан неоосманској политици као цену за попуштање Турској у другим зонама или ће се одважити на неки конкретнији одговор. Овај чин промене статуса се може одразити и на односе са државама са већински православним становништвом, а посебно са Русијом јер одлука „удара на архетип“ (С. Гајић).

Питање је да ли Ердоган тако нешто и прижељкује како би оправдао своју одлуку и наратив о нарастајућој исламофобији у свету, којом он, била она стварна или медијски „пренадувана“, у последње време вешто манипулише, а којој оваквим потезима и сам доприноси. Остаје да се види каква је то „нова порука свету“ турске нације и муслимана, коју је у свом говору по проглашењу у Свете Софије у џамију Ердоган поменуо.

Данко Страхинић

Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1281-1282. од 1-15. августа 2020.

Света Софија ипак постаје џамија

Иако је турски председник Реџеп Тајип Ердоган 8. јуна изјавио да ће прво сачекати одлуку Државног савета (највиши Управни суд) и тек након ње донети одлуку о статусу Свете Софије нису престајали да се у јавности појављују различити ставови по том питању, као и неке тенденциозне информације. Тако се половином јуна могла прочитати вест да се већ врше припреме за реконверзију у џамију, док су поједини провладини медији писали о томе како ће се прва молитва одржати 15. јула, на годишњицу неуспелог државног удара.

Министар правде Турске Абдулхамид Гул је рекао да земља треба да „сломи ланце“ на Светој Софији тиме што ће бити отворена за молитву и да се тaко испуни воља султана Мехмеда II Освајача. Он је додао да је то питање националног суверенитета и да то није међународна брига. У изјавама турских политичара могло се чути да је право да се изврши конверзија „стечено мачем“, а за које турски исламски теолог Ихсан Елиачик тврди да нема утемељење у Курану. Према мишљењу антрополога Тугбе Танери Ердемир, Света Софија је нека врста талисмана за турске исламисте, а има оних који верују да сви проблеми Турске проистичу из тога што је музеј, а не џамија.

Наиме, Ердоган се суочава са бројним потешкоћама, растом инфлације и незапослености, јер је због проглашене пандемије знатно успорена турска привреда која је од претходне године у рецесији, док је Турска увучена у скупе и сложене ратне операције у Сирији и Либији. Због свега овога опада подршка његовој партији, па би конверзијом могао, бар на неко време, да поправи своју нарушену позицију. Према неким испитивањима јавног мњења у Турској спроведених половином јуна, 73,3% грађана је било за то да се Света Софија прогласи џамијом, док је свега 22,4% одговорило са не. Занимљиво је да се међу онима који су за промену не налазе само бирачи АКП, већ и опозиционе просекуларне Републиканске народне партије. То је разлог што неки питање статуса тумаче и као покушај дискредитације опозиционог градоначелника Истанбула, Екрема Имамоглуа. Сам Имамоглу је изјавио да сад није време да се о том питању расправља, јер Турска има великих економских проблема.

Међу бројним изјавама које су се тицале питања статуса Свете Софије доста пажње привукла је, најблаже речено, контроверзна и од стране неких Јермена критикована, изјава Јерменског Патријарха у Истанбулу Сахака II Машалиана од 12. јуна, да треба да буде дом молитве, али да се унутар џамије обезбеди простор и за хришћане.

Синод Грчке архиепископије позвао је да Турска задржи статус кво истакавши да је вредност овог споменика „универзална, јер хришћанство има наднационално и универзално зрачење“ и да „се на јединствен начин изражава хришћанска концепција врховног добра и лепоте“, те да ће било каква промена изазвати протест и фрустрацију код хришћана широм света, као и нанети штету Турској на много начина.  Архиепископ Јероним је накнадно изјавио да верује да се Турци неће усудити да то учине. Против су и римокатолички бискупи у Турској, али су се оградили ставом да је на властима да одлучују о томе.

На критику је наишло и дуго ћутање Патријарха Вартоломеја, иако се он у више наврата (2013, 2014. и 2017) изјашњавао против промене статуса. У последње време, по некима закаснело и млако, он се обратио још два пута. Прво је у изјави за Вашингтон пост (23. јуна) изјавио да је шокиран и погођен Ердогановим изјавама, а потом је крајем месеца упозорио да промена може да унесе поделе „јер ће разочарати милионе хришћана широм света“ и довести до раздора између ислама и хришћанства. Иако блага, изјава патријарха је у неким турским националистичким круговима протумачена као најава напада на муслимане.

Са нестрпљењем се чекала пресуда Државног савета по жалби Асоцијације за подршку антиквитетима и животну средину, али је 2. јула након свега седамнаест минута дугог претреса, саопштено да ће одлука бити објављена тек за петнаест дана, као и да Ердоган може да обави конверзију путем декрета. Без обзира на одлуку суда, а можда и на коначну одлуку о статусу, не би било изненађење да у Светој Софији буду одржане молитве, као што су шпекулисали неки медији. Према неким написима, Ердоган је већ дао инструкције да се изврше припреме о годишњици неуспешног државног удара.

Најава да се то може десити изазвала је додатне негативне међународне реакције црквених кругова, влада, различитих невладиних организација и бројних стручњака, док је Министарство иностраних послова Турске било доста оштро према свим критикама.

Против се поново огласила и Грчка изјавом министарке за културу Лине Мендони, да Турска оживљава „фанатично националистичко и верско расположење“ и ставом да се одлука о статусу не може донети без сагласности УНЕСКО. Са тим се сложио и заменик директора УНЕСКО Ернесто Отоне Рамирез. Тензије су додатно порасле након изјаве државног секретара Мајкла Помпеа од 1. јула, да САД „захтевају од Владе Турске да Свету Софију сачува као музеј“. Турску је подржо први човек Исламске организације Малезије Махмуд Азми Абдул Хамид, твитом да „Аја Софија треба да се поштује као џамија“, додавши да се „права муслимана константно оспоравају“. Заменик председника Европске комисије Маргаритис Схоинас изјавио је да је „Света Софија глобални симбол мирног суживота религија и култура“, као и да ће Европска комисија о питању Свете Софија саопштити коначан став након одлуке турске Владе“.

Руска страна се показала најагилнијом по овом питању. Министарство спољних послова Руске Федерације је саопштило да се очекује избалансирана одлука по питању статуса. Mитрополит Иларион, први човек Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, поново се огласио 3. јула оштријим ставом. Он је тада рекао да се не можемо враћати у средњи век и да би „у садашњим околностима овај чин био неприхватљиво кршење верских слобода“.

Патријарх московски и све Русије Кирил изјавио је потом да угрожавање Аја Софије представља угрожавање целокупне хришћанске цивилизације, а самим тим и руске духовности и историје. Портпарол Кремља Дмтриј Песков саопштио је да Русија сматра да је то унутрашње питање Турске, али да се нада да ће власти добро размотрити каква ће бити одлука. Огласила се руска Дума са поруком турским парламентарцима да „темељно проуче насталу ситуацију и покажу мудрост приликом доношења одлуке“. Ако се узме у обзир да је ће одлуку о коначном статусу донети сам(о) Ердоган, тешко је поверовати да ће овај апел имати одјека међу посланицима централизовано устројене АКП. Нешто оштрији био је заменик шефа Комитета Државне думе Русије за питања Заједнице независних држава (ЗНД) Константин Затулин, који је изјавио да промена статуса Свете Софије из музеја у џамију личи на покушај турских власти да врате свет у средњи век. Очекује се и реакција руског министарства спољних послова.

Оно што је такође упадљиво, да сем митрополита Илариона, Синода грчке цркве, Владике Сергија бихаћко-петровачког, румунског патријарха Данијела, и јерусалимскогн патријарха Теофила и поменутих изјава патријарха Вартоломеја, те руског патријарха Кирила и појединих неформалних група теолога, за сада, јерарси осталих помесних православнх цркава нису уопште реаговали.

У изјави од 3. јула Ердоган је одговорио да су критике, упућене од стране САД, Русије и других, директно мешање у суверенитет Турске и да нико нема права да се меша у питања турских светиња. Потезање питања суверенитета служи за мобилизацију гласача, поготово у контексту затегнутих односа са Грчком у источном Медитерану. Председник највеће опозиционе Републиканске народне партије (ЦХП) Кемал Киличдароглу у интервју од 4. јула рекао  је да не налази логику у увећавању проблема и заоштравању на међународној сцени у Ердогановим поступцима по питању Свете Софије, већ да ако жели он може само да донесе декрет, али да они (ЦХП) неће томе приговорити у циљу добијања гласова.

Света Софија има велику политичку тежину и уколико дође до промене тај процес неће бити могуће преокренути. Питање статуса Свете Софије, може се рећи надилази АКП, као и самог Ердогана, али и било коју политичку странку. Немогуће је рећи да ли ће се Ердоган због добрих међународних односа одрећи заговарања ове идеје пред домаћом јавношћу од које му, пре свега, зависи и останак на власти. Евентуално позитивна одлука би се могла тумачити, према писању Гардијана, и као јасан сигнал како се земља окреће од Запада ка неоосманској судбини. Eрдоган се толико одлучно и јасно изражавао у корист одлуке о промени у џамију да би евентуално одустајање свакако нанело њему много политичке штете и практично значило, политичко самоубиство. Уколико његова одлука буде негативна, питање статуса ће и даље бити актуелно, јер је својим делима у последњих неколико месеци Ердоган дао само ветар у леђа исламистичким и националистичким групама и партијама да од те идеје не одустану. Исламисти фокусирањем на Свету Софију и даље желе да нагласе надмоћност ислама над хришћанством.

У отвореном, али одмереном, писму од 2. јула против промене се изјаснио и велики број византолога и османолога. Они су позвали турске власти да наставе са традицијом одговорног управљања спомеником и рекли да је потребно очување историјског ткива и стална видљивост уметничких дела свих периода, одговорно управљање масовним туризмом и заштита од земљотреса. Наиме, турске тврдње да ће чувати Свету Софију као део светске културне баштине, упркос неспорним улагањима, наилазе на сумњу с обзиром на занемаривање осталих споменика византијског наслеђа (недавно се обрушио део Теодосијевог бедема у Истанбулу јер није био одговарајуће обезбеђен).

И управо се уместо питања статуса, питање бриге о самом споменику за стручњаке поставља на прво место. Наиме, постоји бојазан да ако би објекат поново постао џамија да би била занемарено очување самог споменика, јер би се Дијанет (Директорат за верске послове), који би у том случају руководио објектом, бавио  више промоцијом ислама, него конзерваторским послом. Једино би, према поменутој Тугбе Танери Ердемир, озбиљно залагање самог Ердогана могло да обезбеди услове за заштиту по највишим стандардима. Поставља се и питање шта Ердоган жели да остави као своје наслеђе, као нешто по чему би био запамћен и да ли он сам можда жели да буде у историји препознат као султан Мехмед Освајач, иако је неоосманска политика на многим фронтовима доживела пораз, али се ратови ипак још увек воде непосредно, војном силом, или посредно, меком моћи.

Света Софија поново џамија

У петак 10. јула, након што је текст предат у штампу, врло брзо по одлуци Државног савета којом је поништен декрет о претварању у музеј, турски председник је потписао указ којим је Свету Софију прогласио џамијом. Ердоган је позвао све да "поштују одлуку турског правосуђа и извршних органа" и рекао да је суверено право Турске како ће Аја Софија бити коришћена. На појединим протурским твитер налозима већ пише „Султан Ердоган, други Освајач Истанбула“. Он је најавио да ће прве молитве бити одржане 24. јула. На тај дан потписан је Лозански споразум 1923. године који Ердоган све више доводи у питање.

Данко Страхинић

Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1280. од 15. јула 2020.

Из године у годину годишњица освајања Цариграда је тачка спорења између Турске и Грчке. Пре осам година снимљен је први турски блокбастер „Fetih 1453“ (в. Православље број 1085) посвећен освајању, којим је помпезно обележен тај догађај. Последњих неколико година прославa овог датума у Истанбулу је обележавана културно-уметничким програмом у славу Мехмеда II Освајача и његовог најважнијег постигнућа. У међувремену се ситуација заоштрила са све чешћим изјавама турских званичника по питању статуса некадашње цркве Свете Софије, сада Музеја Аја Софија, и могућем поновном претварању у џамију (в. Православље број 1276).

Да ће ова тема поново бити у жижи прославе могло се наслутити из твита Eрдогановог шефа за комуникације др Фахретина Алтина од 9. маја, у коме је уз фотографију Аја Софије написао: „Недостаје нам! Још мало стрпљења. Успећемо заједно...“. Турски председник Ердоган је током обележавања 567. годишњице османског освајања Цариграда 29. маја показао да не одустаје од ове идеје. У оквиру прославе организован је богат музички програм са песмама посвећеним султану Мехмеду, али и турској победи на Галипољу 1915. године. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на Ердоганово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док је турски председник путем видео линка читао турски превод те суре. Поред Свете Софије изграђена је копија дела цариградских зидина на којој су пројектоване компијутерски генерисане и игране сцене освајања Цариграда, а прослава је завршена вишеминутним ватрометом. Треба такође приметити да је простор на коме је одржана прва молитва петком управо исти онај на коме су се претходних година о годишњици освајања Цариграда окупљали и молили они који годинама уназад захтевају реконверзију у џамију. За Ердогана је овогодишња прослава била посебно важна, јер је желео да потврди своје присуство у Истанбулу у којем је прошле године његова партија чак два пута изгубила изборе за овај град. Упркос притисцима и правним домишљањем власти опозициони кандидат је успео да на поновљеним изборима у јуну однесе убедљиву победу.

Грчка је негативно реаговала на читање Курана унутар Свете Софије указујући да то вређа верска осећања хришћана широм света и оптужила Турску да тај потез није у складу са Конвенцијом УНЕСКО о Заштити светског културног и природног наслеђа. Одбацујући те тврдње, потпарол турског Министарства спољних послова Турске Хами Аксој, узвратио је да су, напротив, „захваљујући турској бризи и пажњи према историјским локалитетима у Истанбулу они преживели као култруно наслеђе за данашње генерације“. Он је изнео оптужбе како је „Грчка једина европска земља која нема џамију у својој престоници“ и нагласио да ће Аја Софија остати „важно благо Турске и човечанства“. Аксој је уз то критиковао неке кругове у Грчкој како користе пандемију као изговор да се у Западној Тракији пригуше исламски позиви на молитву. Анкара иначе има став да је турска мањина у том делу Грчке изложена систематској дискриминацији, те да има проблема у очувању свог културног, националног и верског идентитета. На ово се надовезао и министар спољних послова Мевлут Чавушоглу оштријом изјавом да Грчка нема право да штити Аја Софију коју су они освојили, јер је на турској територији и да „шта ми радимо у нашој земљи и са нашом имовином је на нама“. Грчка страна је овај проблем представила и пред Европском комисијом захтевајући брзи одговор Европске уније и осуду „провокативних акција турске Владе“.

Треба имати у виду да грчко-турске односе не оптерећује само питање статуса Свете Софије, већ и турско организовано премeштање миграната на границу са Грчком, разграничење у Егејском и Средоземном мору, нарочито у пределу око Кипра због недавно откривених богатих налазишта природног гаса и нафте, турски захтеви за демилитаризацију неких грчких острва, оптужбе за узајамно нарушавање ваздушног простора од стране војне авијације итд.

Корак даље у надговорњавању отишао је Ердоган 1. јуна тврдњом да је султан Мехмед дочекан као спасилац, те да Света Софија није уништена због верске мржње, него да је понуђена муслиманима који нису дирали верске споменике, већ су они остали нетакнути с циљем да служе њиховим потребама. Уз то је рекао: „наши верски објекти и симболи нестали су у местима која смо били присиљени да напустимо пре једног века. На пример, нема ниједне џамије у Атини. Све је уништено. Али ми то нисмо радили. Величина наших предака остаје велика кроз наша дела“. Ове изјаве грчка страна је демантовала фотографијама џамије из Атине, као и снимком на коме се види како се Ердоган током званичне посете моли у џамији у месту Комитини на северу Грчке.

На дешавања у Светој Софији реаговало је и неколико организација (IDC, ANCA и HALC), са седиштем у САД, које су такође позвале УНЕСКО да реагује „поводом континуираних претњи да се наруши статус Свете Софије“ као дела УНЕСКО-ве светске баштине, а неколико дана касније су и покренуле петицију. Такође, 4. јуна се огласила организација „Уједињена иницијатива за правду“ која у Аустралији окупља припаднике јерменске, грчке и асирске заједнице, осуђујући Ердоганове „покушаје скрнављења једног од најважнијих хришћанских локалитета у Турској“ и позвала аустралијску владу да учини исто.

Према писању листа „Хуријет“ од 5. јуна, Ердоган је на састанку Централног извршног одбора АКП затражио да се у скорије време сагледа могућност да Аја Софија буде доступна туристима као што се користи тзв. Плава  џамија, и додао „да наша нација треба да одлучи о овоме“. Он је затражио да се направи студија о томе и упозорио да треба да буду веома пажљиви по том питању. Међутим, ову вест је оспорио један од високо рангираних званичника АКП изјавом да је само било речи о сличном судском случају (пресуда Државног савета о цркви Хора) и да је то исказано у виду жеље. Ако би се ово ипак остварило, то отвара питање да ли би у интервалима када је предвиђено да Света Софија ради као музеј биле наплаћиване карте, како би на тај начин држава задржала бар део прихода од овог у Турској, годинама уназад, једног од најпосећенијих културно-историјских споменика? Такође се јавља питање да ли би сви заинтересовани успели да посете овај споменик?

Потом је 6. јуна митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, изјавио да ће „сваки покушај да се промени садашњи статус Свете Софије као музеја довести до промене и нарушавања крхке међуконфесионалне и међуверске равнотеже која постоји данас“ и изразио наду да ће „ова црква остати музеј и да ће приступ њој бити отворен свима који желе да дођу у њу, као и да такви догађаји неће изазвати међуверску напетост“.

Према писању провладиног листа Јени Шафак, највиши управни суд Турске, Државни савет, 2. јула ће одлучивати о том питању, мада се тужилац овог тела изјаснио да није било никаквих неправилности када је 1934. године одлучено да Аја Софија буде претворена у музеј. Овог пута је „Асоцијација за подршку антиквитетима и животну средину“ поднела захтев да се испита да ли је потпис Мустафе Кемала Ататурка на акту о претварању у музеј аутентичан или лажан. Иначе, у последње време раширено је мишљење да Ататурк заправо никада није наредио конверзију Аја Софије у музеј, већ да су документ, као и његов потпис фалсификат, а тај став је подржао и сам Ердоган. Игра око аутентичности Ататурковог потписа може имати за циљ да се не иритира секуларно гласачко тело у земљи. Ердоган је 8. јуна рекао да ће у складу са законом сачекати одлуку Државног савета, те да ће се према тој одлуци даље и понашати. Он је додао да „неће тражити дозволу ни од кога“. Ова изјава је важна јер није новина да се на питање статуса Свете Софије посматра као израз независности од Запада.

Већ дуже време неки од посматрача дешавања у Турској сматрају да стављање у фокус питања статуса Свете Софије служи како би се скренула пажња са озбиљних социо-економских проблема са којима се Турска већ неколико година суочава, као и неуспеле интервенције у Сирији и мешања у грађански рат у Либији. Ипак, колумниста листа Хуријет, Абдулкадир Селви, познат по везама у Влади, изјавио је да је Ердоган изнервиран честим приговорима Грчке дао налог да се решење овог питања убрза.

Критичари унутар Турске оптужују Ердогана да се игра симболима, те да ако стварно хоће може да промени статус Аја Софије. Тако је некадашњи блиски Ердоганов сарадник, бивши премијер и вођа Партије будућности, Ахмет Давутоглу 8. јуна осудио политичку употребу Аја Софије. Председница пронационалне Добре партије (ИЈИ) Мерал Акшенер је 10. јуна оптужила Ердогана да питањем статуса Аја Софије поспешује „вештачку кризу“, како би скренуо пажњу са стварних економских и других горућих проблема. Као доказ за то је узела и одбијање АКП да дан раније, у парламенту, прихвати  предлог њене партије за претварање Свете Софије у џамију, оптужујући их да су неискрени. Разлози за овај „политички фудбал“ су можда у Ердогановој жељи да све има привид легалитета и тиме покаже како је судство независно, али и тактичко одлагање како би се могуће заслуге по том питању приписале владајућој партији и турском председнику.

Истог дана је министар спољних послова Грчке Никос Дендиас упутио помирљивију поруку „да Света Софија не припада нити Грцима, нити Турцима, већ да је споменик светске баштине, колевка хришћанства и православља“ и да је „од велике користи за Турску што је тај споменик на њеној територији“. До затварања овог броја огласио се поново и амерички Стејт Дипартмент са ставом да је Света Софија споменик од изузетног значаја, те да га треба чувати у складу са његовом мултикултурном историјом. А убрзо потом je шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу дао изјаву да то „није међународна тема“ и да је то „питање нашег суверенитета“. Он је додао и да то што је „објекат на листи наслеђа УНЕСКО, његово очување једна ствар, а статус нешто сасвим друго“, као и да се „у документу УНЕСКО не помиње употреба Аја Софије“.

Ердоганова реторика указује на популистичко додворавање због кога, како смо већ писали, Света Софија може да буде жртва. За очекивати је да ће ово питање у наредном периоду оптерећивати, како турску јавност, тако и турске међународне односе, нарочито оне са Грчком, али је тешко проценити да ли ће се Ердоган на последњи корак и одлучити. Уколико се то деси, остаје питање да ли ће и колико Европска унија подржати Грчку у њеним споровима са Турском и то не само по питању статуса Свете Софије.

Данко Страхинић,

дипл. историчар

Православље – новине Српске патријаршије, број 1278. од 15. јуна 2020.

ЦРКВА–СТРУКА –ПОЛИТИКА

Миломир Степић 30/04/2020 Друштво, ПЕЧАТ, БРОЈ 614 

Вирус је широм отворио одраније одшкринута врата и „костури испадају из ормара“ одлазећег униполарног светског система. Недостаци на свим нивоима – од међународних организација и наднационалних интеграција, до глобалистичких елита и њихових „корисних идиота“ у (псеудо)независним државама – незаустављиво руше и оно мало илузија слуђеног човека и човечанства. Светски мислиоци много не разматрају шта се догађа сада, док је „угашено светло“ и шта се припрема „испод радара“ због медијске опхрваности пандемијом. Више се укрштају футуристичка копља пред питањима шта то све сутра неће бити исто и ко ће све не само материјално профитирати из новонастале ситуације? Извесно је да ће се још убрзаније наставити геополитичке промене – САД ће бити све рањивије и готово је немогуће да ће још дуго задржати лидерску позицију; Кина је показала да може да се избори с највећим претњама, али и да ће промовисати сопствени хегемонијски концепт евроазијства и глобализације; Русија је манифестовала државну ефикасност и привлачност чак и за старе чланице ЕУ због спремности да им благовремено помогне; за исту ту ЕУ вирус је био још један индикатор њеног унутрашњег демолирања и нестанка атрактивности за земље на чекању каква је Србија. Шта још треба да се догоди па да Србија одустане од самоубилачког „европског пута“ и уклони заставе ЕУ које стоје уз државне у њеним институцијама иако није чланица?

СТРУКА КАО КАСКАДЕР С одмицањем ванредног стања, Србија се суочила како са све већим изазовима и проблемима, тако и с питањима која вапијуће траже ургентне одговоре. Наравно, политички прваци свим расположивим пропагандним средствима шаљу оптимистичке поруке како је све урађено на време и на најбољи могући начин, да су уведене мере болне, али неопходне, да смо у поређењу с трагедијом у Италији и Шпанији добро прошли, да ће наш економски опоравак „када све прође“ бити међу најбржим у Европи… Свесни деликатности ситуације, напетости у јавности и неизбежних критика, досетили су се да испред себе и практично и медијски истуре лекаре под фирмом струка. Струка каже, струка се пита, струка се супротставља, струка ће одлучити… Не стручњаци, научници или (озлоглашени) експерти већ струка. Није него! Идеално покриће за непопуларне потезе и алиби за мање или веће, али неминовне пропусте политичких одлука. И оштрица замерки и незадовољства добрим делом се преусмерила на најекспониранији докторски трио – свеже унапређеног резервног потпуковника, маркантну мис лапсус и претерано духовитог пулмолога.
Нашавши се у небраном грожђу, они су покушали првенствено да обезбеде поверење држећи се статистичких података струке, а изврдавајући објашњења чак и њима, по сопственом признању, мало познатих моћи „невидљивог противника“. Мада, свој кредибилитет су довели у питање од самог почетка износећи неистину. Наводећи приликом свакодневних обраћања новинарима тренутни број заражених, тестираних, преминулих и излечених у Србији, изостављали су укупне цифре за целу државу, укључујући и њен косовско-метохијским део. А могли су да то напомену или да једноставно саберу своје изнете цифре са онима из Покрајине (не само из српских средина). Или су несвесно и без зле намере доприносили националном привикавању на ампутацију?

ГЛАВОБОЉА ОД ВАСКРСА Ситуација се све више усијавала с приближавањем Васкрса. Прво је, као наменски увод „са одложеним дејством“, за викенд када свој Ускрс славе римокатолици уведена забрана кретања од 60 сати. Одмах се видело да је то ограничавање контаката контрапродуктивно. У петак се направила огромна гужва испред супермаркета, пошта, банака, мењачница, апотека и пиљарница (јер су пијаце биле затворене!?), а у понедељак још већа јер је требало допунити потрошене залихе. Препоручени размак од два метра поштовао се само приликом доласка на зачеље реда, да би брзо почело груписање „чекача“ који су се без икакве физичке и социјалне дистанце лепо дружили и срдачно разговарали. Зар није могло да се предвиди тако нешто? Ту одлуку јесте донела политика, али је препорука стигла од струке, зар не?
Одбијајући да прихвати и исправи грешку, „непринципијелна коалиција“ политике и струке поступила је тврдоглаво, желећи да тиме докаже много тога. По принципу „може нам се“, за Васкрс је увела још дужи кућни притвор за целу нацију – читава 84 сата – тиме улазећи у потпуно непотребан клинч са црквом. Здраворазумски предлог једног од епископа да се у недељу, на Васкрс, на неколико сати суспендује забрана кретања и верницима не спречава учешће у литургији (чак и напољу, испред храмова, под маскама и с рукавицама) – одбачен је. Истовремено, данима су улице, паркови и продавнице биле препуне људи, велике групе представника струке и политике без икаквог размака дефиловале су и поздрављале се приликом уручивања респиратора, на малим екранима могле су да се виде емисије уживо с бројним учесницима, а исти они лекари који су на ТВ-у колико јуче позивали „остани код куће“ и „нигде без маске и рукавица“, већ данас су потпуно незаштићени блиско седели у студију, истовремено упозоравајући да је корона најопаснија управо приликом контаката у затвореном простору.

ЛИТУРГИЈА НИЈЕ ТВ РИЈАЛИТИ Како је одмицала Страсна седмица, напетост је расла. Православни верници резолутно су тражили и од цркве и од политике да се изјасне, интелектуалци су потписивали петиције са захтевом да се испоштују верска права грађана која се не смеју доводити у питање ни током ванредног стања, појавиле су се анализе наших водећих правника на тему кршења Устава, у полицију, која је морала да практично спроводи забрану кретања и санкционише евентуалне прекршиоце, постепено се увлачила нервоза, унутар епископата, монаштва и свештенства почели су све јаче да се чују дисонантни тонови, као и оштра неслагања са захтевима струке. (Пре)дуго се чекала реакција Светог Синода и патријарха, која је уследила Васкршњом посланицом где је истакнуто да „разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе“ и да „све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити“.
Али у њој је исто тако недвосмислено поручено: „учествујмо редовно и активно у светој Литургији“. Дакле, то редовно и активно сигурно није у сагласју са сугестијом да се Васкршња литургија у директном ТВ преносу из храмова без верног народа прати код куће, пасивно. Чему, онда, служи храм? Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредници, а патријарх директор јавног сервиса. Одатле је само корак до будућег конформистичког гледања литургије као ријалити шоуа на ТВ-у, у недељно јутро, још крмељиви и у пижами, удобно заваљени у фотељу, уз ракијицу и мезе.

СЛАЖЕМО СЕ ДА СЕ НЕ СЛАЖЕМО Да је ствар озбиљна, да измиче контроли и да надилази пролазно сучељавање на релацији црква–струка–политика потврдила је ургентна реакција старог спавача – САНУ. Када то нико није очекивао, огласио се њен Извршни одбор, а на основу добијеног става Одељења медицинских наука, да је најрационалније поступање оно које је засновано на поштовању ставова и препорука наших и светских медицинских стручњака. Добро је ако је то промена начина деловања „највише националне научне институције“, будући да су у ранијим приликама и у вези с кључним националним питањима часници САНУ обично истицали како је она скуп индивидуалаца који имају право на свој став и ретко тражили мишљење њених одељења и одбора да би га јавно саопштили.
Добивши и тај суд струке, прва личност политике (председник) је с првом личношћу цркве (патријарх) већ сутрадан по обнародовању Посланице обавила телефонски разговор. На основу њега су два Кабинета издала усаглашено саопштење: прво је, у почетном пасусу, председник био резолутан да, упркос молби Светог Синода, нема могућности да се укине забрана кретања током трајања полицијског часа, потом је патријарх у другом пасусу истакао да је СПЦ до сада (до 15. априла) поштовала (у перфекту) и поштује (у презенту) прописане одлуке и мере Владе, да би у трећем пасусу поново председник изразио уверење да ће СПЦ тако поступати и убудуће (у футуру). Дакле, пажљивом читаоцу било је јасно да није постигнуто експлицитно сагласје и да су саговорници, у ствари, остали при својим ставовима.

МОЖЕ, АЛИ НЕ МОЖЕ У најгорој позицији нашли су се верници. Није им било формално забрањено да активно учествују у Васкршњој литургији, али су фактички били онемогућени да пређу пут од кућа до храмова. Последња шанса да се елегантно и компромисно превазиђе проблем било је обраћање политике јавности (председников вечерњи ТВ интервју на Велику суботу), где је, на основу претходних изјава струке у току дана да су предузете мере показале резултате, да активност вируса јењава и да одједном стојимо веома добро, најављено већ од Васкршњег уторка осетно попуштање ограничења у ванредном стању. Ако је већ тако, није било касно да се чак и у те касне сате цркви пошаље порука да под максимално рестриктивним условима и у рану зору може да окупи вернике на празничну литургију. Био је, дакле, у питању само један дан између ригорозне забране у недељу и релаксације у уторак. Али ништа од тога. Јер таман посла да се дозволи православнима у Србији прослава Васкрса на како-тако нормалан начин, а да римокатолици то претходне недеље нису могли. Шта би нам рекла ЕУ, на чијем смо безалтернативном путу?
Оно мало људи који су се сабрали у храмовима упркос свему учинили су то криомице, тражећи тајне путеве, на немали сопствени ризик, као рани хришћани. Чинило се да полиција, ипак, прећутно и мудро није предузела све што је могла да их спречи, мада је било и супротних примера. Будући да су се претходних дана изван полицијског часа богослужбена окупљања одржавала, зашто је то баш на Васкрс било недозвољиво? Није, дакле, у питању било васкршње окупљање већ васкршње причешћивање као верски чин, симбол привржености и показатељ поштовања ауторитета. Обезбожена струка на причешћивање једном кашичицом гледа само рационално, са згражавањем и објашњава га искључиво као могућност заразе. Функционализујући је, неверујућа политика је видела добру прилику за стицање примата у борби за људске душе, страхујући да причешћивања и литургије лако могу да прерасту у вирус литија „типа Црна Гора“. А црква? Мораће једном – и то што пре – да схвати како поред нужних, благородних компромиса постоје и они други – трули.

Извор: 

ЦРКВА–СТРУКА –ПОЛИТИКА – Печат – Лист слободне Србије

WWW.PECAT.CO.RS

---

Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредици, а патријарх директор Ја

 

Емир Кустурица

Има Бога

06.01.2020.

Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене. Десило се оно чега су се глобалисти највише прибојавали, и то у вријеме када у свијету већ увелико траје сукоб цивилизација које је историчар Хантингтон предвидио још деведесетих. Он је тада написао да глобализам неће бити у стању да универзалне западне вриједности примјени на читав свијет, да западна Европа неће више постојати, биће јудеохришћанска Америка, између осталих, будизам, ислам, навео је да још и православни хришћани остају цивилизација за себе. Сигурно је да за југоисточну Европу није могуће примјенити свјетске дијагнозе, али симптоми за такву тврдњу су видљиви.

Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање корјена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција! Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници који су већ 800 година на своме пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо! Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу!

Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток). На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове. Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба.

У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала. Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала. Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом.

Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина. Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу. Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога!

Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније. Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима.

Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.” Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори!

Има Бога | ИСКРА

ISKRA.CO

---

Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања...

Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно.

Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ.

Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).

Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет).

У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!

Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који  би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.

Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.

Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.

Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.

То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?

У том смислу,  баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?

Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.

Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.

Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.

Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?

Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.

Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?

Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.

Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.

Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.

Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.

Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.

То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.

Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.

А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?

Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.

Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!

Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.

Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.

И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…

Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.

Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.

Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и  Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.

Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…

Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“

Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.

„Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.

Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.

Зашто, забога, то радите?

Извор: Стање ствари

Клирик секте анатемисаног распопа Мираша Дедеића, тзв. архимандрит Борис Бојовић, саслуживао је 25. маја 2019. године на Литургији у Кијеву у Златоверхом Манастиру са Митрополитом Француске Емануилом (Адамакисом), из Цариградске Патријаршије.

Овај небивали скандал десио се дан после имендана расколничког тзв. Митрополита Кијевског Епифанија (Думенка) а на 19. годишњицу обнове Михајловског Златоверхог Манастира. Тако се догодило да клирик Цариградске Патријаршије саслужује са анатемисаним следбеником секте ЦПЦ тзв. архимандритом Борисом Бојовићем, који се налази под анатемом исте те Цариградске Патријаршије. За Бориса Бојовића се зна да је чак и вршилац дужности заменика анатемисаног распопа Мираша Дедеића, којег је као распопа и лажног црногорског митрополита 1997. године управо Цариградска Патријаршија лишила чина и анатемисала. Како самог Мираша тако и све оне који му следе, што у преводу значи и самог тзв. архимандрита Бориса Бојовића. Наравно, треба прво проверити да ли је Митрополит Галски Емануил уопште и знао са ким литургијски општи. Уколико то није знао па је направио груби превид, треба уследити јавно извињење од Цариградске Патријаршије нашој помесној СПЦ.

Уколико до тог извињења од стране Константинопољске Патријаршије не дође, највероватније је да ће Синод СПЦ морати што пре да реагује, и донесе одлуку, да ли ће СПЦ убудуће уопште више саслуживати са Цариградском Патријаршијом. Свакако, онда би се очекивала одлука о престанку евхаристијског заједничарења са Цариградом, јер је немогуће служити са неким ко саслужује са анатемисаним секташима и не каје се због тога. Остаје да се види како ће у наредним данима реаговати Цариградска Патријаршија, посебно у призми долазећих догађаја у Црној Гори, чија је канонска Црква СПЦ, најдиректније угрожена деловањем режима Мила Ђукановића и секте распопа Мираша Дедеића. Нарочито све добија на оштрини ако се има у виду да ће расколник и анатемисани распоп Мираш Дедеић у недељу на Духовдан, можда баш са представницима тзв. Православне цркве Украјине, "хиротонисати" анатемисаног и тзв. архимандрита Бориса Бојовића у чин тзв. епископа секте ЦПЦ.

За поуке орг. Игуман Петар (Драгојловић)

Извори:

https://spzh.news/ru/news/62829-pcu-i-ijerarkhi-fanara-sosluzhili-v-kijeve-s-chernogorskimi-raskolynikami?fbclid=IwAR1jBBVqNuFu4LzXYtfGB5s3FPueCTY6Oh4T93oyAuwWaa1ou2TmhqgeSQc

https://portalanalitika.me/clanak/337035/cpc-dobija-cetvrtog-episkopa

Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави

BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • 

Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом

Милош Ковић (Извор: ИН4С)

Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља.

Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи.

После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“.

Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића.

Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама?

У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству.

Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“

Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 5. 2019)

Деветог маја о.г. код бугарског патријарха г. Неофита дошао је у посету Семјуел Браунбек, амбасадор и представник Стејт департмента за религиозне слободе. ( http://www.bg-patriarshia.bg/news.php?id=289928&fbclid=IwAR0hm8WVnBbVGd3sSltlNd4Uy2gIJUPSVNnHknoM76-ZL5BcIiopMz5hCOE) Овај гост, иако је дошао са празничног одмора на Светој Гори, био је, у неку руку, изазовнији за бугарског патријарха од папе Франциска. Док је папи патријарх, могао само да понови поступање и речи свог претходника, Блаженог Спомена Максима, сада је требало одговорити на Браунбеков позив да БПЦ заједно са Стејт департментом ради на религиозним и црквеним питањима. У том смислу, патријарх Неофит добио је позив да у јулу месецу у Вашингтону учествује у стварању "глобалног удружења које би потпомагало вероисповедање".

Није поменуто, да ли је тема била и "украјинско питање", али будући да је 6. маја оно разматрано са архиепископом атинским Јеронимом (https://www.romfea.news/the-archbishop-met-with-the-us-ambassador-on-religious-freedom/), а да је сам Браунбек велики покровитељ "аутокефалије" бастардне структуре "ПЦУ", блиско је памети да се са бугарским саговорницима, такође, разматрала та тема, као што ће се наредних дана наћи на дневном реду амбасадорових посета Румунији и Молдавији.

Није нека тајна да вашингтонска администрација жели да обезбеди да бар још једна помесна Православна црква призна "ПЦУ". То би донело поене како у самој Украјини, тако и ван ње. Актуелизовала би се питања које локални представници америчке политике према Православљу ионако држе "отвореним": Македоније, Молдавије, можда Белорусије, Црне Горе итд. Могућности да се неутрализује ефекат онога што је Хантингтон посматрао као геополитичку "православну цивилизацију", врло су примамљиве стратезима америчке религиозне политике.

Очито, актуелни притисак на Помесне цркве је велики и неће се завршити усаглашавањем око неколико "политички коректних" фраза.

Историчари ће, можда, приметити континуитет у настојању западних сила, најмање од Кримског рата, педесетих година 19. века, да Русију истисну са положаја заштитнице православних хришћана на Балкану и Блиском истоку. Али, пуко понављање историје, некада не пружа одговарајуће одговоре на актуелне изазове.

Православни ће, свакако, искористити своје историјско искуство, да очувају суштинске елементе црквено-националне самосталности у својим земљама. То, међутим, није довољно да би се одговорило на антиправославну пропаганду, геополитичке игре моћи и константне притиске на политичком и духовном плану. Потребно је дубље промишљање и живљење у саборности, да бисмо сачували "слободу којом нас Христос ослободи".

То није питање само нашег духовног опстанка. Од Васкрсења ово је питање наде за читав људски род.