Зашто све више Американаца прелази у православље?

Мишел Хименез је била капетан нафтног танкера у Мексичком заливу почетком 2022. када је чула за читалачку групу Библије коју су организовали чланови посаде. Иако је била крштена у римокатоличкој цркви као дете, нису је одгајали ни у тој нити у некој другој вери. Експериментисала је са модерним уверењима као и са зен-будистичком медитацијом, али ту није нашла своје духовно уточиште. Њен нови сусрет са хришћанством одвео ју је према православној литургији.

„Једноставно осећам неодољиво божанско присуство… да ће све бити како би требало да буде без обзира на било шта друго”, присећа се тридесетшестогодишња Хименез свог првог искуства са православног богослужења. Крштена у овој цркви дан пре Ускрса 2022, чиме је постала део мале, али брзо растуће групе Американаца различитог порекла који су пригрлили православље последњих неколико година.

Изненадни раст

Православље је једно од два крила хришћанства која су настала после Велике шизме у 11. веку, односно после расцепа са Римокатоличком црквом које је настало превасходно због неслагања око ауторитета папе. Припадници православних цркава припадају породици цркава са историјским коренима у Источној Европи, Русији и подручју источног Медитерана, које су традиционално окренуте према цариградском патријарху као свом духовном вођи.

Међу православним становништвом у САД доминирају имигранти из историјских земаља ове цркве као и њихови потомци. Али последњих година, потпомогнуте доступношћу информација на интернету, православне цркве привлаче све више пажње код људи који немају предачке везе са православљем, што је тренд који се по свој прилици убрзао од почетка пандемије COVID-19.

Неки свештеници широм земље наводе раст броја својих верника за више од 15 одсто током једне године, захваљујући преобраћењима, што је у супротности са општим трендом опадања у другим хришћанским деноминацијама.

Алексеј Д. Криндач, национални координатор америчког Бироа православних хришћанских цркава (U.S. Census of Orthodox Christian Churches), рекао је да је број верника који исповедају и практикују православну веру у САД 2020. године био 675.000, што је пад са 816.000 током последњих десет година, и велики број парохија је губио вернике почев од почетка пандемије. Али, Криндач наводи да је око 13 одсто православних парохија „живнуло” почев од 2020, мерено не само бројем верника већ и другим параметрима, као што су долажење на црквене службе, финансијски прилози, укљученост у верско образовање и учешће у парохијским активностима изван богослужења. Истакнута посебност ових парохија, наводи, јесте натпросечни удео преобраћеника.

Неки кажу да није случајност што је пандемија, са својим друштвеним и економским поремећајима, привукла придошлице традиционалним учењима древне вере и лепоти њеног богослужења, које се посебно очитава у поштовању икона.

Одолети времену

„Сви смо искусили свет у којем се тло померило испод наших ногу”, каже свештеник Стивен Метјуз, из цркве у Блаф ситију, у Тенесију. „Много људи… жуди за нечим што ће издржати искушења времена, без обзира шта се дешава у свету”.

Многи од преобраћеника који су се придружили парохијама које су живнуле од почетка пандемије су млади самци, каже Криндач (Krindatch).

Кајл Ригс, двадесетшестогодишњи наредник америчке Националне гарде и некадашњи батписта из Бол Граунда у Џорџији, који се придружио православној цркви 2021. године, наводи да су многи мушкарци једва дочекали искушење строгог црквеног режима молитви и поста. Од православних хришћана се традиционално очекује да ограниче унос хране и да се у различитим степенима уздржавају од појединих врста хране, укључујући месо и рибу, током отприлике половине дана у години, иако уобичајено свештеници саветују новим преобраћеницима да се постепено прилагођавају овој дисциплини.

Преобраћеници у православље су склонији конзервативнијим друштвеним и моралним ставовима, на пример, у односу према једнополним браковима и рукополагању жена, у поређењу са онима који су одрасли у овој цркви, каже Криндач.

Свештеник Џонатан Иванов из њујоршке цркве у Ширлију, на Лонг ајланду, каже да су многи преобраћеници напустили раније деноминације које су заузеле либералнија гледишта о неким друштвеним питањима и придружили су се православној цркви као својеврсне избеглице, пошто су ту либерали и даље врло мала мањина.

Доктор Колет Холман, двадесетдеветогодишња лекарка и мајка из Кингспорта у Тенесију, која је некада долазила у евангелистичку цркву, постала је православка недуго пре брака са другим православним преобраћеником 2020. године. Наводи да ју је један протестантски пријатељ питао како је могла да се придружи цркви у којој само мушкарци могу да буду свештеници; рекла је да јој то није представљало проблем.

„Православна црква поштује жене. Ми поштујемо мајку Божију више од других светаца”, каже Холман.

Долазак људи без етничког православног наслеђа понекад изазива напетости. Барнаба Пауел, некадашњи пентакостални пастор који предводи парохију у Камингу, у Џорџији, северно од Атланте, каже да поједини припадници заједнице грчко-америчког порекла настоје да га уклоне јер није грчког порекла. Међутим, како истиче, успева да их надвлада.

Свештеник каже да је његова брига сада да осигура, давањем часова грчког језика и одржавањем годишњег грчког фестивала, да барем 75% од 450 преобраћеника поштују важност грчке културе у историји њихове вере.

Џенифер Мекденијел, двадесетдеветогодишња графичка дизајнерка и некадашњи баптиста из Њујорка, која је прешла у православље 2017. године, каже да се осећа као странац када присуствује богослужењу литургије на грчком. С друге стране, у Ивановљевој парохији на Лонг Ајланду, где се литургија служи на енглеском, осећа се као свој на своме. У тој парохији половина верника су преобраћеници, премда је она једини верник афроамеричког порекла.

Иванов, који је одрастао у православној породици македонског порекла, рекао је да су преобраћеници почели да „мењају усмерење цркве од етничке, затворене заједнице према мисионарској, евангелистичкој заједници отвореној ка спољашњем свету”, што је нужан потез да би црква опстала у Сједињеним Државама.

Преобраћеници „доносе са собом не само ентузијазам, већ и много знања о томе одакле долазе. Те увиде могу да пренесу парохијама које после настоје да допру до других људи и пренесу им веру”, наводи Иванов.

Превод Милош Милојевић/Нови Стандард

Извор The Wall Street Journal

Насловна фотографија: Mateusz Butkiewicz on Unsplash

Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“.
Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам:
„Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“.

Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија).

Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати.

Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета.

Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија.

Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски.

Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет.
Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“.

Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру.

Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија).

Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“

Пише: Небојша Лазић, теолог

Интернет и друштвене мреже преузимају примат као водећи медији савременог свјета. Све што је људима потребно сада се налази на један клик од њих, све што им треба сада траже на интернету па и Бога. Сваки хришћанин јесте апостол Цркве Божије и дужан је да спасоносну реч шири и другима. „Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!“

Данас су ти кровови интернет и друштвене мреже, одатле данас одзвања у васиону оно што пишемо, радимо и проповедамо. Апостоли када проповедају Христа одлазе у синагоге, на тргове, Акропољ, одлазе тамо где се окупљају људи и ту шире Јеванђеље, а данас се људи окупљају на мрежама, данас је ту центар размене искустава, знања, незнања и свега осталог што је некада приличило трговима древног света. Тренутно је интернет затрован којекаквим погрешним исповједањима, кривовјерјем, као апостол Павле када долази у Атину и види град пун идола, такав је често интернет. Ми смо дужни да ту проповедамо оног њима непознатог Бога. Хришћани морају увек и свагда да сведоче реч Божију, али не да је конзервирају него осавремене. Јеванђеље морамо да приближимо људима, да им спасење учинимо доступним.

Прво је потребно исправити бенигне ствари народа на интернету. Почети од тога да је „амин“ литургијска ријеч и користи се у богослужењима, а не у коментарима. Као и да не постоје натписи на иконама, нити неке молитве из манастира Тумане, Острога или Хиландара. Потребно је људима писати текстове, тумачења Јеванђеља те апостолску мисију ширити почевши од сваке парохије, сваког дома, свих теолога. Чему телогија ако ће остати само мртво слово на папиру, ако неће сведочити живу веру, ако нећемо бити апостоли свог доба. Када су Светог Порфирија  Кавскокаливита питали да ли је телефон у то време новотарење и зашто га он користи сатима, одговорио им је да је то средство од Бога дато да ширимо Ријеч Божију. Људи претражују, а наше је да им дамо то што траже, да свједочимо Христа увек и на сваком месту.

Српска Православна Црква је свој сајт отворила још 1999. године да би упућивала верне, обавештавала и направила своју мрежу ширења информација. Временом се појављује све више портала, јутјуб канала, налога на разним мрежама које имају за циљ еманциповање верних, свако од њих уграђује своју циглу вере у храм Христов. У исто време разне секте, расколници шире свој рад по интернету, често клеветајући нашу Мајку Цркву, архијереје, свештенство и монаштво. Служе се разним триковима од класичних спинова до упорног понављања неистина, практично Гебелсовим методама, те људе заводе попут оних лажних пастира о којима говори Нови завјет. Ништа мањи нису напада на СПЦ на друштвеним мрежама од напада медија који често наступају као отворено антицрквени. Временом се створила читава мрежа антицрквеног деловања која има подршку у одређеним нецрквеним центрима. Добро је што људи полако схватају да се често дешавају кампање, покушаји политизације цркве и нарушавања јединства и да то нема везе са црквом. Друштвене мреже доносе како изазове за православне тако нуде и читаву једну реалност дјеловања, мисинонарење новог миленијума, изазов савремености наше вере.

Велики корак који су сви поздравили јесте отварање налога Патријарха Порфирија на друштвеним мрежама чиме је још једном показао спремност да се ухвати у коштац са савременим изазовима које носи наша садашњост. Младим људима треба ријеч Божија како у цркви и на богослужењу тако и на фејсбуку и инстаграму. Бог нам је дао оруђе које морамо искористити следујући нашег пастира. Са новим патријархом долази ново доба апостолске мисије наше Цркве. На нама остаје као и на онима прије и послије нас да: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мат.28,19)

Зашто је Цариград више канцеларија Стејт Департмента, а мање православна катедра

© Фото : Уступљено Спутњику

КАКВЕ ВАКЦИНЕ ПОСТОЈЕ Све вакцине се заснивају на истом принципу деловања: на ћелијском нивоу у људски организам се убацује нешто што изазива имуни одговор, а да при томе не узрокује болест. Ипак, у зависности од тога шта је то нешто, вакцине се деле на класичне, векторске и иРНК вакцине.
Класичне вакцине се, даље, деле на неколико подврста, али ми се у то нећемо удубљивати. Размотрићемо само принцип њиховог деловања. Имуни одговор организма на дејство ових вакцина изазива вирус који је узрочник болести, али инактивисан или ослабљен помоћу разних технологија. Међу такве вакцине спадају, на пример, кинеска CoronaVac (у Украјини најзаступљенија) и руске ЕпиВакКорона и КовиВак. Класична технологија израде вакцина стара је већ око две стотине година, добро је проучена, али има најнижи степен ефикасности против вируса корона. По неким подацима, степен ефикасности вакцине CoronaVac износи свега 50%.
Векторска вакцина се прави тако што се узме неки други вирус, који је потпуно безбедан за човека (он служи као вектор), па се у њега угради генетски материјал вируса који изазива болест, тако да у овом случају имуни одговор изазива генетски материјал. У ове вакцине спадају британско-шведска AstraZeneca, америчка Johnson&Johnson, руски Спутњик Ве и друге. Ефикасност ових вакцина износи 80–90% и више.
Код иРНК вакцина реч је о сасвим новој технологији вакцинације, која је до појаве актуелне пандемије вируса корона прошла само клиничке стадијуме испитивања. Пре појаве ковида 19 ниједна вакцина израђена овом технологијом није била одобрена за примену код људи. Када се појавио вирус корона, донета је одлука да се зажмури на недостатак објективних података, како би се овај тип вакцине што пре увео у масовну примену.
Вакцине иРНК не садрже сâм вирус (инактивисан или ослабљен) нити делић вируса уграђен у други вирус већ само одређено „упутство“ у виду молекула информационе рибонуклеинске киселине (иРНК) у којем је записана информација о беланчевини вируса SARS-CoV-2. Када доспе у ћелију људског организма, то „упутство“ је примора да синтетише дату беланчевину, на коју, даље, наш организам ствара жељени имуни одговор. У иРНК вакцине спадају америчко-немачка Pfizer-BioNTech и америчка Moderna. Њихова декларисана ефикасност износи 95%.
Ова врста вакцине изазива највише контроверзи, с обзиром на сасвим логичну бојазан: не садржи ли, случајно, тај молекул иРНК, поред упутства за синтезу спајк-протеина, још и неке друге инструкције за које не знамо ни ми, а можда ни они који су вакцину направили? Какво ће дејство то упутство, убачено у људски организам, имати после неколико година или деценија? На које системе у организму поред имуног оно може деловати? Одговоре, дакле, на ова питања немамо, када је реч не само о вакцинама против вируса корона него и о иРНК вакцинама уопште.

ШТА СЕ СВЕ ЗАМЕРА ВАКЦИНАМА Аргументи које износе противници вакцинације против ковида 19 условно се могу поделити на неколико група.
1. Чиповање. Неки сматрају да се под изговором вакцинације у људски организам убацује некакав микроскопски електронски уређај помоћу којег се може вршити контрола над човеком, то јест чип. Они, даље, сматрају да тај чип који се убацује под маском вакцине јесте управо жиг Антихриста о којем говори Свето Писмо.
Ове тврдње се не заснивају апсолутно ни на чему осим на фантазијама оних који их износе у јавност. Пред искушењем стицања популарности међу људима склоним разним теоријама завере падају понекад и познате, поштоване личности. На пример, руски режисер Никита Михалков је [у својој емисији „Бесогон“] најпре веома убедљиво говорио о томе како се приликом вакцинације у људски организам убацује чип, а затим се после одређеног времена вакцинисао и тај податак изнео у јавност.
У датом тренутку технички би било веома тешко изводљиво убацити чип у вакцину, као што би било тешко изводљиво и организовати јединствен систем управљања „чиповима“ у вакцинама различитих произвођача.
2. Мењање генетског кода. Постоји мишљење да вакцине против вируса корона имају способност да мењају човеков генетски код и да утичу на одређене функције организма. Ове замерке се односе углавном на иРНК вакцине. Оне у себи носе одређено упутство које људски организам треба да испуни. И мада произвођачи вакцина тврде да молекул иРНК не може да се угради у наше молекуле ДНК и РНК и да промени наш генетски код, поједини научници су опрезнији у својим тврдњама. Они говоре да могућност уграђивања молекула иРНК у човеков ДНК и РНК није доказана. Другим речима, наука располаже сувише малом количином података да би могла недвосмислено тврдити било једно било друго.
Противници вакцина најчешће тврде како оне негативно утичу на репродуктивну функцију и како је вакцинација завера која за циљ има смањење броја становника на планети. Ова тврдња ће се моћи доказати или оповргнути тек за неколико деценија. Сем тога, на овако нешто се може сумњати само када је реч о иРНК вакцинама. Оптуживати друге типове вакцина за утицај на човеков ДНК и РНК исто је што и тврдити да на наш генетски код могу утицати одређене врсте хране.
3. Нежељена дејства. Није реч о томе да неко може накратко добити повишену температуру или свраб на месту убода већ о прилично озбиљним последицама. На пример, поједини медији, позивајући се на истраживање америчког Националног центра за биотехнолошке информације, тврде да је у САД код више од 80% (!!!) трудница које су у раном периоду трудноће вакцинисане против ковида 19 дошло до спонтаног побачаја. А поједине европске земље, као што су Немачка, Француска, Шведска, Италија, Шпанија и друге, обуставиле су примену вакцине AstraZeneca због честих случајева тромбозе који доводе, између осталог, и до смртног исхода.
4. Низак степен ефикасности. Клиничка испитивања су показала да читав низ вакцина има веома низак степен ефикасности. У том погледу критикују се углавном кинеске вакцине Sinovac Biotech Ltd. (ефикасност 50,4%) и Sinopharm (72–79%). Али поједине европске вакцине такође имају низак степен ефикасности, на пример ефикасност вакцине немачке компаније Curevac је свега 47%.
Ипак, низак степен ефикасности појединих вакцина и није толики проблем, будући да ефикасност вакцина Pfizer-BioNTech или Спутњик Ве износи 90%, а када је реч о тешким случајевима болести и целих 100%. Невоља је у томе што ковид-19 непрестано мутира и што су вакцине пред одређеним мутацијама потпуно немоћне.
Колико пре неки дан, 5. јула 2021, генерални директор Светске здравствене организације Тедрос Аданом Гебреисус изјавио је да се такозвани индијски или делта сој шири светом упркос свим вакцинама. „Овај сој се шири како у земљама са ниским, тако и у земљама са високим процентом вакцинисаних. То захтева пажљиво праћење ситуације и кориговање стратегије борбе против њега. Ширење индијског соја говори да произвођачи вакцина засад немају одговор на изазов појављивања нових мутација“ – рекао је Гебреисус.
Поставља се оправдано питање: зашто се вакцинисати и излагати ризику појаве нежељених дејстава ако ће примљена вакцина већ сутра бити потпуно бескорисна пред новим сојем вируса корона?
Засад се не може рећи да постоји директна веза између степена оболевања и степена вакцинисаности становништва у различитим земљама. На пример, у Украјини, где вакцинација протиче веома споро, пропраћена читавим низом скандала због кршења рокова и неиспоручивања вакцина, 6. јула 2021. за 24 часа регистровано је свега 610 новозаражених и 33 преминулих, с тим што по званичној статистици Украјина има око 40 милиона становника. У исто време, у Русији, где вакцинација напредује ударним темпом и где је вакцинисано већ скоро 18% становништва, истог датума је забележено 23.378 нових случајева вируса корона и 737 преминулих.
5. Главна замерка – верска или етичка. Све набројане замерке на рачун вакцина немају толико значаја за вернике, колико питање њихове етичке оправданости. Раније се ово питање није постављало на тако широком нивоу. Међутим, с појавом ковида 19 почели су да се сазнају поједини веома непријатни аспекти индустрије вакцина. Испоставило се да се многе вакцине (не само против вируса корона него и против других обољења) заснивају на биолошком материјалу добијеном путем абортуса. Испоставило се да многе светске лабораторије у развоју вакцина деценијама користе ћелијске линије које воде порекло од ткива абортиране деце.
На пример, у производњи вакцине Спутњик Ве коришћена је једна од најпознатијих ћелијских линија на свету, HEK 293 (Human Embryonic Kidney), добијена 1973. од ћелија ембрионалних бубрега абортираног детета. Линија WI 38 је добијена 1964. од диплоидних ћелија плућног ткива девојчице абортиране у дванаестој недељи трудноће. Линија MRC 5 је добијена 1996. године од ћелија плућног ткива четрнаестонедељног дечака. Ове три линије представљају основ веома великог броја – ако не и већине – вакцина на свету, на пример против рубеола, хепатитиса А, овчијих богиња, беснила и других болести. Већина западних вакцина против вируса корона, укључујући вакцине Pfizer, Moderna, Johnson&Johnson, AstraZeneca и друге, такође је заснована на некој од ових линија. Наравно, у вакцинама нема абортираних ћелија, чак ни у траговима, нити су ти абортуси вршени у циљу добијања биолошког материјала, али чињеница остаје чињеница: многе вакцине се заснивају управо на греху абортуса.
Произвођачи руских вакцина КовиВак и ЕпиВакКорона изјавили су да у њиховом развоју нису коришћене ћелијске линије које потичу од абортивног материјала.

СТАВ ЦРКВЕ И ДРУГИХ ВЕРСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА Данас можемо рећи да ниједна од основних верских заједница на свету нема јасан и јединствен став према вакцинацији против вируса корона. У свакој од њих постоје заговорници радикалних ставова који сматрају да су вакцине средство чиповања или сузбијања плодности. Неке верске вође позивају да се вакцине разликују, да се једне одобре, а друге забране. На пример, у неким муслиманским земљама вакцине се деле на „халал“ (дозвољене) и „харам“ (забрањене). У ове друге спадају не само оне које су развијене помоћу абортивних ћелијских линија него и оне у чијој производњи се користи свињски желатин. У јудаизму постоје групације које разликују вакцине по томе да ли су „кошер“ или не. У хришћанству такође постоји подела вакцина на „етички беспрекорне“ и оне које то нису, у зависности од тога да ли су приликом њихове израде коришћене абортивне ћелије.
Такође, у свим религијама и конфесијама постоје вође које уопште не обраћају пажњу на то да ли су вакцине „кошер“ или нису већ позивају људе да се вакцинишу било којом вакцином која им је доступна. Њихова аргументација је једноставна и јасна: потенцијал вакцина у спасавању људских живота надилази све расправе о њиховој прихватљивости или неприхватљивости. Многи сматрају да у ситуацији када од ковида 19 свакодневно умире на хиљаде људи нема места за расправе о греху абортуса учињеном пре пола века.
С тим у вези, занимљив је став Ватикана који је формулисала Конгрегација за веру, а потврдио папа римски Франциско у децембру 2020: „Уколико не постоји алтернативна могућност примене ’етички беспрекорних’ вакцина, морално је прихватљива употреба вакцина против ковида 19 у чијем развоју и производњи су коришћене ћелије које потичу од абортираног плода.“ Значи, грех престаје да буде грех ако нема алтернативе. Веома католички!
Ни у Православљу нема јединствене тачке гледишта када је реч о вакцинацији. Нећемо разматрати исказе спорних личности, као што је бивши игуман Средњеуралског женског манастира Сергије Романов. Међу противницима вакцинације има особа са високим ауторитетом, које своје ставове заснивају на озбиљним аргументима.
На пример, велики ауторитет Кипарске Цркве, митрополит морфски Неофит сматра да је вакцинација један од елемената спровођења некаквог „новог светског поретка“, чији заговорници „отварају пут новој епохи високих технологија без морала, без врлина, без Богочовека Исуса Христа“. Овај архијереј сматра да „вакцинација представља један од начина смањивања бројности становништва путем узроковања смрти, неизлечивих болести и стерилизације младих нараштаја“.
Главни аргумент противника ставова митрополита Неофита веома је једноставан и логичан: док је непосредна штета по здравље коју вакцине узрокују минимална, а њихов дугорочан утицај није проучен, дотле од ковида 19 умире око десет хиљада особа свакодневно. Шта је то ако не смањивање броја становника против којег се залаже митрополит Неофит?
Пре неколико дана два велика ауторитета међу јерарсима Руске Православне Цркве упутила су јавни позив на вакцинацију, користећи при томе веома оштре изразе. Начелник Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве, митрополит Иларион (Алфејев) изјавио је 5. јула 2021. да су они који одбијају да се вакцинишу потенцијалне убице: „Ја се и сада стално суочавам са ситуацијама када људи долазе к свештенику да би се покајали зато што нису вакцинисали себе и своје ближње и што су мимо своје воље били узрок смрти других људи. Долазе и говоре: ’Како сада да живим са тим?’ А мени је тешко чак и да кажем како сада с тиме живети. Цео живот се треба молити за опроштај учињеног греха.“
И поред логичности оваквог начина размишљања, не могу се превидети макар два слаба места:
1. Оваква логика се може применити на све инфективне болести, а не само на вирус корона. Према подацима Светске здравствене организације, сваке године од болести повезаних с обичним грипом умире до 650 хиљада људи. Испада да су убице они који су те људе заразили. А да ли сам митрополит Иларион може бити сигуран да током свог живота никог није заразио?
2. Произвођачи вакцина не тврде да су они који их приме гарантовано заштићени од заразе. Претпоставља се само да вакцина може обезбедити заштиту од тешког тока болести. Према томе, чак ни вакцинисана особа не може бити стопроцентно сигурна да не представља извор заразе.
Митрополит псковски Тихон (Шевкунов) је отишао још даље када је 2. јула 2021. изјавио да свештеници који се изјашњавају против вакцина могу бити подвргнути канонским мерама: „Ако се неки од оних који се нису вакцинисали захваљујући томе што сте их ви убедили да то не чине, не дај Боже, тешко разболе или умру (…), ако се тако нешто, не дај Боже, догоди, онда ће ти свештеници или монаси морати да сносе пуну канонску одговорност за такве поступке“ – изјавио је владика.
Опет, све је логично. Али шта у случају ако неки конкретни верник на позив владике Тихона оде, вакцинише се и услед компликација умре или постане инвалид? Какву ће одговорност, канонску и другу, у том случају сносити сам псковски митрополит?
Наравно, можемо рећи да су хиљаде живота вредније него десетине, али са богословског становишта, отворено речено, то и није баш неки аргумент.
У контексту сукоба између заговорника и противника вакцинације, индикативно је оно што се догодило у Валамском манастиру. Намесник манастира, епископ Панкратије (Жедјајев) обавезао је не само братство него и све друге који се налазе у манастиру да се вакцинишу. У супротном је запретио истеривањем из манастира без икаквог права на издржавање – и братији, и свештенству, и трудбеницима, и плаћеним радницима.
Владичин оштри потез потпуно је објашњив са психолошког становишта, будући да је он недавно веома тешко прележао индијски сој вируса корона. Ево како је он сам описао своје стање: „Недељу дана сам имао температуру од 38 до 39, није се спуштала. Паклена главобоља, паника, притисак 160, пулс 120. Ни непријатељу да не пожелиш.“ Поред свега што је преживео, видео је и ужасне патње других. Зато и не чуди што је по повратку у манастир написао: „Читаво братство нека се припреми за потпуну вакцинацију. Прва партија ће бити вакцинисана у суботу и недељу. У случају одбијања вакцине сваки виновник ће бити одстрањен из манастира без издавања средстава.“ При томе напомињемо да се владика Панкратије вакцинисао још у септембру 2020. вакцином Спутњик Ве.
Поставља се питање: будући да је он недавно у тешком облику прележао вирус корона, да ли је вакцинација била бескорисна или га је, напротив, сачувала од смрти? Сваки одговор на ово питање биће чисто субјективан.
Било како било, наредба епископа Панкратија је супротна тврђењу о добровољности вакцинације које су више пута износили како јерарси Руске Православне Цркве, тако и представници световне власти у Русији. На намесника Валамског манастира обрушиле су се оптужбе за деспотизам и кршење људских права. Све се завршило тиме што је 30. јуна 2021. целој Московској епархији и свим ставропигијалним манастирима разаслато циркуларно писмо са потписом првог викара патријарха московског и све Русије за град Москву, митрополита воскресенског Дионисија (Порубаја), у којем, поред позива на вакцинацију, стоји: „Документи са упутствима у погледу вакцинације службеника верских установа, издати на иницијативу њихових руководилаца, саветодавног су карактера.“ Исто тако, заменик канцелара Руске Православне Цркве, епископ зеленоградски Сава (Тутунов) написао је на свом Телеграм-каналу: „Што се тиче Валама, данас је тема принуде отклоњена. Владика Панкратије се труди да очински саветује браћу. Ни о каквом ’исељавању’ због невакцинисања не може бити речи.“
Дана 20. маја 2021. у Москви је одржан округли сто на тему „Вакцинација: етички проблеми у светлу православног учења“, у којем су учествовали епископи Руске Православне Цркве, свештенство, верни народ, научници и медицински радници. Смисао документа који је донет као закључак округлог стола своди се на следеће:
– православно учење не захтева одрицање од вакцинације;
– против пандемије вируса корона треба се борити, између осталог, и путем вакцинације;
– појединац сам треба да донесе одлуку о вакцинацији;
– не треба да постоји никаква разлика у правима између вакцинисаних и невакцинисаних;
– нежељена дејства вакцинације, укључујући и тешке последице, постоје, те стога треба обезбедити квалитет вакцина и самог процеса вакцинације;
– мишљење о чиповању или стављању Антихристовог жига помоћу вакцина је погрешно, а ширење таквог мишљења је грех;
– по могућству треба бирати вакцине које су развијене без коришћења абортивних ћелијских линија.
У последњој тачки резолуција округлог стола готово у потпуности понавља формулацију Ватикана. Цитат: „У датом тренутку, у случају да не постоји доступна алтернатива, имајући у виду претњу коронавирусне инфекције ковид-19 по здравље и животе људи, православни хришћанин који прими вакцину против те болести, развијену или тестирану уз примену људске ембрионалне ћелијске културе, нема удела у греху абортуса чији је резултат било стварање те ћелијске културе.“
С обзиром на непостојање саборског документа Руске Православне Цркве о питању вакцинације, резолуција овог округлог стола може се веома условно сматрати ставом Руске Православне Цркве о датом питању.

ПРЕТЊА РАСКОЛА Очигледно је да се питањима која цепају Цркву, као што су признање „Православне Цркве Украјине“ [од стране Цариградске Патријаршије] и претендовање Фанара на врховну власт у Цркви, придружило још једно питање – однос према вакцинацији.
Већ смо поменули веома оштар негативан став митрополита морфског Неофита према вакцинацији. Реагујући на тај став, Свети Синод Јеладске Православне Цркве упутио је писмо Синоду Кипарске Православне Цркве са захтевом да се проповеди митрополита Неофита против вакцинације „ограниче“. При томе, у писму се јасно каже да проповеди митрополита Неофита носе у себи опасност од „прекида односа између Кипарске Цркве и Цркве у Грчкој“.
Но и у самој Јеладској Цркви постоје противници вакцинације. Ситуацију у Руској Православној Цркви већ смо описали. У многим другим помесним Црквама одвијају се слични процеси. Заговорници вакцинације истичу застрашујућу статистику оболевања и смртности, претећи противницима вакцинације канонским мерама. Противници вакцинације пак постављају веома оправдана питања о ефикасности вакцина, о нежељеним дејствима и етичким аспектима примене вакцина заснованих на биоматеријалу добијеном путем абортуса. Постоји и група заговорника теорије чиповања или печатирања Антихристовим жигом, који све оне који су се вакцинисали посматрају као одступнике од вере.
Да ли ће сукоб ових групација довести до раскида црквеног општења? Данас је вероватноћа таквог развоја догађаја мала, али ствар је у нечем другом. Већ данас се могу чути мрачне прогнозе, како из уста научника у области вирусологије, тако и из уста моћника овога света. На пример, Бил Гејтс, кога многи називају „аутором“ пандемије вируса корона, у јануару 2021. године, у интервјуу датом новинама Süddeutsche Zeitung, најавио је наредну пандемију, која би могла бити „десетинама пута страшнија“ него ковид-19, наводећи при томе и могући рок појаве следећег смртоносног вируса – за две до три године.
Наравно, ми ћемо рећи: „Не дај Боже!“ и прекрстити се. Али ако се то заиста догоди, можемо само замислити колико ће у црквеним круговима сукоб између заговорника и противника вакцина и других епидемиолошких мера бити интензивнији него сада. У том случају, Цркви би заиста могао претити раскол.

СТАВ УКРАЈИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ [МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ] У поређењу са тиме како се предводници унијата или „Православне Цркве Украјине“ [признате од стране Цариградске Патријаршије] вакцинишу уживо у телевизијском програму, став Украјинске Православне Цркве [Московске Патријаршије] на први поглед делује доста аморфно. Нема никаквих званичних изјава, округлих столова, позива на вакцинацију, нити одбацивања исте. Ми не делимо људе на вакцинисане и невакцинисане, не осуђујемо заговорнике нити противнике вакцинације, не организујемо јавне расправе које би нас још више могле удаљити једне од других.
У тренутним околностима такав став се чини као једини исправан, будући да све што има везе са вирусом корона оставља више питања него одговора:
– Због чега не постоји директна веза између степена вакцинисаности и степена обољевања?
– Због чега и вакцинисане особе болују, понекад и тешко?
– Због чега код једних болест протиче у лаком облику, а код других у тешком, независно од узраста и, често, независно од присуства хроничних болести?
– Због чега се код неких ствара имунитет, а код неких не?
– Које могу бити дугорочне последице примене вакцина?
– Не подривају ли, случајно, вакцине човеков имуни систем?
Докле год на сва ова (и многа друга) питања нема јасног одговора, Црква не може да заузме ово или оно становиште. Уосталом, вакцинација је медицинско, а не црквено питање, изузев када се тиче коришћења абортивних ћелија у развоју вакцина.
Ипак, Украјинска Православна Црква [Московске Патријаршије] требало би да изрази свој став, како у погледу саме вакцинације, тако и у погледу њених правних аспеката. Сматрамо да би било сврсисходно да тај став садржи два основна момента: добровољност вакцинације и једнака права независно од вакцинације.
И, што је главно, мора се имати у виду да, ма колико човеков живот на земљи био драгоцен, његов удео у вечности је неупоредиво важнији. Господ је рекао: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт. 10, 28). Господ од нас очекује да волимо ближње, а ако их будемо мрзели због тога што се њихов став о вакцинацији разликује од нашег, какав ћемо онда одговор дати Богу?

Од  ИН4С -  29/07/2021

Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол!

Када се распадао СССР, „советские люди“ нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена. Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, „слободан“ у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика.

Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска.

Данас ГринГреј и „незалежна“ („независна“) славе рођендан.
Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику. Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: „ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију“. То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине.
Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да „праве од муве слона“). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши:

„Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма „На киши“, наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…“

Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља;

„И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ!

Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!“

(види: https://strana.ua/news/345863-hruppa-green-grey-ne-vystupit-na-den-nezavisimosti-iz-za-pesni-na-russkom-jazyke.html)

Опет, дакле, некакав „неспоразум“.

Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991. Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на „москаљском“ језику. Данас тај договор више не важи.

Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање „рускојезичних“ грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања. Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их „Држава“ прогони. Ако је повик „један народ – једна црква – једна држава – један језик“ до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи „националиста“ Порошенко или „грађаниста“ Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од „националисте“.

Па гдје је онда ту „ГринГреј“? Шта са њиховим вапајем?
У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој „незалежној“ („независној“)?
Ствар је, ипак, објашљивија.

Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике „куване жабе“ у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом.
Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско „смутное врѣмя“ савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами „советские люди“ нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог. Многи су се пробудили са питањем „шта смо сада ми?“ Пасош је нуди одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом.

У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима „Украјина није Русија“, добијала „помоћ“ у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у „незалежној“ нема право на сапостојање – дозвољена је само „Украјина“ и „Украјинци“ – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име „Русин“ и „руски“ (за језик) чувало и тек код „еманципаторски“ расположених слојева мијењало именом „Украјинац“ и „украјински“ – управо да би се истакла различитост од Москве. Затим се у историографији, уџбеничкој и „научној“, сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то „вјечита Украјина“ „једина права насљедница“ кијевске Руси (Русь).

Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о „Москаљима“ који „и нису Словени“ већ „погана смјеса Угро-Финаца и Татара“ (насупрот кога стоје „чистокрвни“ Украјинци-Словени који „нису никада покорени“ – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о „московској окупацији“ и „израбљивању украјинске земље“ а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која „није схватила“ каква је пријетња било какав рат заједно са „лажном браћом“. Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек „паметније“ од самог Гогоља: „није он тако схватао рускост о којој је говорио“ или је чак „био принуђен да тако пише“ или је пак и он „млад контаминиран Москвом“ (звучи ли познато?!) Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и „највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету“ али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио.

Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је „руска пропаганда“.

Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј.
Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. „Проруски“ политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. „Проукрајински“ политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком „једна држава – један службени језик“ За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. „Грађански националисти“ би „помирљиво“ причали о „непотребности идентитетских тема“, о томе да „језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана“, о томе да „држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели“. Проруским Украјинцима се чинило увијек да су „грађанисти“ „мање зло“ а и да ће бити досљедни у примјени своје „широкогруодсти“. Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут „националиста“.
Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је.

Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини.

Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: „но, они все-таки родные, наши!“ „мудрост“ је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – „имаћемо два српска гласа у међународним организацијама“. Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за „Пјесму Евровизије“) бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима „Украина – не Россия“ или „nika više 1918“ довести до друге „рођене“ и „наше“ „државе“ (исто толико „државе“ колико и „наше“) ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард („једна држава – један народ – један језик“) и данас домишља и вапије: „зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?“

То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање „ко сам ја?“, ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о „угро-финским“ „Москаљима“ који „и нису Словени“ те који „својатају украјинску историју“ и кијевску „Русь“, данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они „рускојезични“ немају избора осим да преко те љествице прескачу.

Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског:

„Наше Право, нам решать.
Наше Право, что сказать.

Да, я помню на каком языке,
Мне бабушка в детстве читала сказки…“

Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку „украјинскојезичној браћи“:

„Хоч би як це було непросто,
Але ми із тобою живем у одному просторі.
І висячи над прірвою на різних сторонах терезів,
Ми тут із вами однаково рівні усі““

„и ма како то било тешко
Ти и ја живимо на истом простору
И висећи на кантару изнад понора на различитим странама
Ми и ви смо ипак исти сви.“

Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу.