“Још док сам у свом родном граду тренирала кошарку, тренери су нам говорили да је шут ван баланса онај који се изводи нерезонски, при неправилном положају тијела. Понекад ми се чини да је читав мој живот, заправо, живот ван баланса” – говори ми док сједимо у парку, у којем су јасно видљиви трагови јутрошњег невремена и пљуска, који су погодили Будву. Поред ње сједи њена десетогодишња ћерка, која је све вријеме загледана у свој мобилни телефон. Друга ћерка, која би могла имати пет или шест година, се игра са мојим млађим сином на тај начин што бацају ситне каменчиће у повелику, блатњаву локву.

Прича ми како је кошарка била њена велика љубав. Међутим, како се приближавала тридесетим годинама, тај, како каже, спартански начин живота је почео да јој смета и да је духовно замара. Схватила је да ако жели да се уда и заснује породицу на вријеме, неизоставно ће морати да прекине спортску каријеру, што је убрзо и учинила. Пар мјесеци након те, за њену породицу и пријатеље, изненађујуће одлуке се и удала за момка са којим је била у дужој вези.

” Мислила сам да ће мој животни брод коначно упловити у мирнију луку. Међутим, брзо сам схватила да то неће ићи како сам замислила. За вријеме прве трудноће, нисам марила за свој физички изглед. Важно ми је било искључиво здравље дјетета у мом стомаку, па сам томе и прилагођавала своју исхрану. Угојила сам се више од двадесет килограма. Готово сви су ме осуђивали и кињили због тога – почев од свекрве па све до моје мајке. Говорили су ми да сам се запустила и зарозала. Када сам други пут остала трудна, водила сам рачуна о свом изгледу и исхрани. Исти људи су ме опет критиковали. Овај пут због тога што, наводно, због изгледа занемарујем здравље дјетета у својој утроби”…

Прича ми како до скора није била запослена. Супруг је радио, док се она бринула о дјевојчицама. Због тога су је опет осуђивали и говорили да иза старања о дјеци, заправо, прикрива сопствену лијеност. Сад кад се запослила, пребацују јој како своје дјевојчице занемарује зарад каријере. ” Но, више од свега ме погађа ћутање мог супруга.

Вољела бих да ме некад узме у заштиту и пред његовим и пред мојим родитељима, баш као и пред нашим, наводним пријатељима. Међутим, он се на све то тек осмјехне и одмахне руком. Знам да су све ове ствари ситница у очима многих људи. Али мене заиста све то нерјетко до очаја и суза доводи”.

Рекох јој да у животу можемо угађати свијету или Господу. Свијету је , ма колико се трудили, немогуће угодити. Са друге стране, Господ од нас прима и најмању жртву – најкраћу молитву и најлакше добро дјело које можемо учинити. Такође сам јој рекао да брак није само срећа, већ је истовремено и подвиг. У том подвигу треба да се труди да стекне разумијевање за мужевљеве поступке, баш као што би и он требао да се потруди да схвати њене недоумице и проблеме. У односу према својим и његовим родитељима увијек треба да узме у обзир да јој они желе само добро, па, чак и у оним моментима када погријеше са неким коментаром или поступком. Уопште, када је у питању породични живот, свакога дана би сви требали да проузнесемо двије молитве : прва је благодарење Богу на свему што нам је дао. У другој молитви би требали од Њега затражити заштиту и помоћ у свакодневним искушењима кроз која пролазимо.

Понекад и при шуту ван баланса бивамо фаулирани. Господ се постара да нам буду досуђена слободна бацања. Но, ипак је на нама да ли ћемо та слободна бацања реализовати или не…

https://svetigora.com/van-balansa/

„Заборави на све“ или неколико речи о самоизлечењу

‒ Колико је лако и, у принципу, исправно рећи, толико је немогуће извршити. Ако те згазе у метроу и помислиш: "Нећу да обраћам пажњу на то!" – мало је вероватно да ћеш успети јер су те повредили. Дакле, ово је добар савет, али није изводљив.

Депресија је увек осећај сопствене непотпуности, безначајности или патње у најширем смислу речи. Јер душа боли – онај део душе који се зове - емоције.

‒ Често се чује: „Шта се жалиш? Има оних којима је много горе, него теби – и они се не жале, већ се труде да буду активни“.

- Да, да, да! Генерално, човечанство је развило неколико образаца који би требало да функционишу. Имам једно, можда полунаучно, запажање да добри људи најчешће пате од депресије. Нисам чуо за случајеве депресије код људи у затвору. Или у случају стварног стреса - онда и њих нема. Постоји,  не толико научна колико практична, теза лекара са 30 година искуства да, ако имате депресију, највећа вероватноћа је да нисте лоша особа. А добар човек неће наћи моралну утеху у томе што је неком другом горе. Добра особа ће рећи: „Па, да. Ја се осећам лоше и он се осећа лоше. То што смо обоје болесни никоме неће помоћи да му буде боље“. А можда ће је то још више повредити, и њена депресија ће парадоксално порасти јер ће сазнати за несавршеност света. Још више ће је заболети када схвати да неко живи без ногу, да је други парализован а трећи је изгубио косу од хемотерапије. Мислим да ова теза неће функционисати као утеха за депресију. Али, може помоћи да схватите да су многи људи превазишли и превазилазе исте невоље и да нисте усамљени у свом страдању.

Испричаћу једну будистичку параболу, која ми се јако допада. Дође жена Буди са молбом да оживи њено мртво дете. Он јој одговори: „Ја знам за маст којом можемо да га помажемо, и дете ће поново устати, али неопходан састојак ове креме је пепео са огњишта оног дома у коме нико није умро." Мајка је кренула у потрагу и није могла да нађе ниједну кућу коју смрт није посетила. Схватила је да иста патња коју је доживела није само њена, већ се дотиче сваког човека.

‒ Постоји још једна теза која је позитивнија: „Цени оно што имаш. Погледај,

није све тако лоше. Ниси у затвору, ниси смртно болестан. Да, имаш проблема, али генерално није ти лоше”.

‒ Да, то донекле има смисла у такозваној „когнитивној психотерапији“, када се негативност својствена депресивним пацијентима уништава пажљиво провереним шемама. Овде је смисао деловања психотерапеута да заједно са особом испита своја уверења – а депресивна уверења су обично песимистична – и да на искусан начин некако закључиш и докажеш да ти тај песимизам не помаже да живиш, већ напротив те омета.

‒ Да ли је исправно покушати подићи човеково самопоштовање?

- Да, мада се не прави разлика између речи самопоуздање и самопоштовање, а то су две различите ствари. Самопоуздање подразумева како вас други доживљавају, а самопоштовање – како ви доживљавате себе. И због тога, када се ујутру пробудиш и схватиш да си још увек жив, и докле год си жив, способан си за покајање, а ако си способан за покајање, онда су ти врата раја отворена, тада ће доћи неки оптимизам – чак и из саме чињенице да си жив.

‒ Неки конзумирају  алкохол да би изашли из депресије ...

‒ Да, током последњих хиљаду година постојања руске цивилизације, алкохол је био универзални антидепресив. „Вино весели срце човеково“ (Пс. 103,15) Понекад вам чаша доброг вина омогућава да осетите радост овог света. А једно од мојих дијагностичких питања је следеће: „Реците ми, ако попијете флашу пива, да ли ће се ваше стање променити?“ Ако особа одговори: „Да, промениће се“, онда одговарам: „Ето, видите, у овоме је проста логика. Ако обичан етил алкохол промени ваше емоционално стање, онда ће вам боље направљени антидепресиви помоћи у много већој мери, промениће вашу уобичајену перцепцију о себи и вратити вам радост живота”.

Наравно, нико није против чаше вина, али опијање ће само погоршати ситуацију.

‒ И још једно мишљење које је уобичајено међу хришћанима,

пре свега међу свештеницима – да ће доброчинство, помагање другим људима помоћи да изађемо из депресије.

‒ Несумњиво! Ово је, вероватно, онај златни, најјачи психотерапеутски принцип, једини који функционише – и међу свештеницима, и међу психолозима који раде са тугом. Туга је феномен, могло би се рећи, по својој снази једнак депресији. И нема веће туге од смрти вашег детета, то је неприродно и најгоре што може да задеси човека. И ниједна од стандардних утеха: „Бог дао, Бог узео“, „Сад је на небу“, „Живот иде даље“ – цео традиционални скуп утеха – једноставно не функционише. Постоји само једна ствар која функционише: помоћи другом коме је исто тако лоше, или му је још горе. Стога, код оних који ми долазе са тешком тугом, разматрам и ову могућност: коме можете помоћи? Чинити добро је универзални фактор исцељења.

И такође би било добро да депресивни пацијенти изађу из самоизолације, да се међусобно уједине, па чак и помогну једни другима. Данас постоје групе анонимних алкохоличара, анонимних наркомана. Стварно бих волео да постоји и покрет „анонимних депресивних” – група самоподршке као вид групне узајамне помоћи. Било би ми драго да се овако нешто оформи у некој од парохија, које активно помажу душевно оболелим особама.

‒ А шта рећи о самопомоћи лековима?

‒ За смањење душевних болова постоје дивни биљни антидепресиви на бази кантариона. Наишао сам на случајеве где се они могу упоредити са хемијски синтетизованим антидепресивом. Ово није нешто сумњиво, јер их сада има много.

У закључку – о робовима и господарима живота…

‒ Претпостављам да тешке депресије нису тако честе. Много чешће је стање када се особа жали да нема радости у њеном животу, све је досадно и сиво. Шта бисте саветовали таквој особи?

‒ Да, често се дешава да се човек нађе у стању малодушности и беспомоћности.

Пре него што му дам било какав савет, питао бих га: ко си ти? Роб или господар? У питању је твој сопствени живот. Ако си роб, не би требало да будеш срећан. Ако си господар, ако управљаш својим животом, зашто онда немаш радости? Шта чиниш да би задобио радост? Може да ми одговори: „Не знам“. А тада почиње рад психотерапеута: „Ако не знаш, онда немаш ни радости, ни довољно памети. Хајде да размислимо заједно, ја ћу ти помоћи. И имаћемо двоструки ум“. Али ако ми одговори: „Каква је то радост да ја возим жигули, а комшија вози мерцедес – наравно да не могу да будем срећан под таквим условима”, рећи ћу му: "Драги мој, тачно је да немаш радости, јер завидљив човек не може имати радостан дух."

https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/

У среду, 5. јула у 18 часова, у Свечаној сали Матице српске одржаће се друго у низу предавања на тему вештачке интелигенције.

Актери предавања о вештачкој интелигенцији биће др Иван Танасијевић, испред Института за вештачку интелигенцију Србије, и протонамесник СПЦ Драган Поповић, испред Задужбине „Петар Мандић“.

• Првих 20 минута говориће др Иван Танасијевић на тему Вештачка интелигенција у медицини и фармакологији.
• Других 20 минута трибине предвиђено је за предавање протонамесника Драгана Поповића на тему Изазови вештачке интелигенције из перспективе православне биоетике.
• Последњих 20 минута одржаће се јавна дебата о вештачкој интелигенцији, у којој ће имати прилику да учествују сви присутни.

Предавање др Ивана Танасијевића и протонамесника Драгана Поповића о вештачкој интелигенцији друго је у низу предавања која ће заједнички реализовати Матица српска, Институт за вештачку интелигенцију и Задужбина „Петар Мандић“, док су предавачи на првом, уводном предавању били др Бранислав Кисачанин и презвитер др Оливер Суботић.

Предвиђено је да се до краја године одрже још 4 предавања овог формата, у којима ће Задужбину представљати стручњаци из различитих области, у складу са њеним вредностима и статутарним циљевима.

***

Изазови вештачке интелигенције из перспективе православне биоетике

„Велика је вероватноћа да ће тзв. вештачка интелигенција - као најзначајније савремено научно-технолошко откриће, одредити правац кретања данашње доминантне културе и цивилизације одређене као „западна“. Православно богословље на ову чињеницу свакако не може да утиче, међутим, као учесник друштвено-политичког живота сноси део одговорности њеног усмерења - које је у директној зависности од начина употребе овог човековог достигнућа, сразмерно положају, односно ауторитету унутар заједнице (уже или шире) којој припада.

С овим у вези, у излагању имамо намеру да истакнемо суштинске разлике између интелигенције најпре човека - створеног од Бога као Његова икона, а затим и „интелигенције“ машине - створене од човека као средство остваривања бољег живота. У овом контексту, желимо пре свега да укажемо на то шта вештачка интелигенција заправо није, и тиме поставимо јасне границе њене употребе уколико има амбицију да оствари наведену сврху свог постојања.

Проблему ћемо свакако приступити из перспективе православне биоетике - утемељене на патристичком, антрополошком учењу Православне цркве. Коначно, као конкретан предлог у циљу спречавања могућих злоупотреба вештачке интелигенције, нудимо законско усклађивање њене употребе са императивним очувањем човековог достојанства - као темељне вредности људских права, утемељеном на природној етици, као минимуму друштвених вредности на чијем очувању инсистира Православна црква.“

протонамесник Драган Поповић

Вештачка интелигенција у медицини и фармакологији

„Циљ овог предавања је упознавање посетилаца са актуелним применама вештачке интелигенције и машинског учења у фармакологији, медицини и другим сродним областима. Након широког прегледа фокусираћемо се на тренутно доступна решења на пољу компјутерског дизајна протеина, као и на импликације које она могу имати у виду будућности медицине, превасходно у погледу персонализоване медицине.“

др Иван Танасијевић

https://www.teslamandic.org/sr/desavanja-dijalog/vestacka-inteligencija-protonamesnik-dragan-popovic-dr-ivan-tanasijevic-predavanje

Познати сплитски и далматински свећеник Анте Ждерић написао је недавно колумну за Аутограф.
Па каже:
Радикалне идеологије духовна су "Мека" за све оне који нису били кадри остварити се у било чему у животу, што би њиховом постојању дало смисао. Идеологије су, стога, опијум за промашене.
Оне су добродошло покриће за садисте и ништарије који се не могу виђети ни у чему другом осим у радикализму насиља које им идеологија нуди. Kако и не би, кад такви нису ни за што. Они свој идентитет граде на обмани да су вреднији од других. Зато броје крвна зрнца, гледају боју пути и очију. Или мотре с колико се тко прстију крсти. Друго и не знају. Нити желе.
Међу идеолозима и сродним им злочинцима из исте каше никад нећете наћи самоостварену особу. Једнако као ни међу онима који им се диве, подржавају их или оправдавају њихове политике.
То је свијет лажи, полумитова, насиља, нијекања, скривања, садизма и циничног кукавичлука. То је свијет пропалих собосликара, кокошара, манијака, неуспјешних политичара…
Насупрот протагонистима идеологија, стоје храбри. Људи. Жртве. Толики знани и безимени. Наша је људска дужност памтити их.
Сваке се године 22. травња сјећамо пробоја из концентрацијског логора смрти Јасеновац, који се догодио 1945. године. На тај је дан око 670 логораша голоруко кренуло на стражаре, покушавајући се докопати слободе и живота. Већина их је страдала под стројничком ватром. Спасило их се свега деведесетак.
Говорити о броју жртава Јасеновца звучало би као лицитирање, у нашем друштвеном контексту оптерећеном политикама, идеологијама, фундаментализмима, острашћеностима, особним интересима.
Да је убијен и један једини човјек – било би превише. Нијекати тај логор смрти, као и друге, значило би суђеловати у злочинима који су се тамо планирали и проводили над Србима, Жидовима, Ромима, Хрватима…
Релативизирати злочин, оправдавати га другим злочинима, скривати га или окретати од њега главу, значило би допустити злу да (нам) уграби властиту ђецу. Душу таквих (који оправдавају, скривају, релативизирају) је већ уграбило.
Посебно је цинично зло извртати тезе и питање Јасеновца покушати засјенити (или оправдати) питањем комунистичких или злочина из Домовинског рата. Манипулирање жртвама у нашем је миљеу увијек демагошки омиљена ствар, посебно по принципу "колико-толико" или "а колико су тек они!" Туђе зло не оправдава твоје (зло)!
Јасно осудити наци-фашистичку (и сваку другу) идеологију, и њезине локалне иначице, није само ствар основне културе, него још више наше уљудбе, цивилизираности и вјерничког свјетоназора (за вјерујуће).
Тко то није спреман, једноставно не припада уљуђеном друштву. Такав не може бити вјерник, па имао примљене "све свете сакраменте, уредно и на вријеме".
Еванђеоска порука Исуса Kриста једноставно је дијаметрално супротна с геноцидом који стоји као идеја у темељу јасеновачког логора. И сам би Исус Kрист, као Жидов, тамо био смакнут.
Не, томе нема оправдања. Зло идеологије и јест такво да се покушава оправдати, камуфлирати. Зато је посебно перфидно.
Истина у љубави ослобађа. Осуда споменутих злочина је, једноставно речено, оздрављујућа. За појединца, народ, друштво. За сваког.
Осуди злочин! Осуди идеологију, па макар се закотила у твом дворишту! То је слобода за коју те је Kрист ослободио!

https://slobodnadalmacija.hr/split/splitski-svecenik-tko-ne-osudi-zlocin-u-jasenovcu-taj-ni-ne-moze-biti-vjernik-nece-mu-pomoci-primljeni-sakramenti-1291851?mibextid=Zxz2cZ&fbclid=PAAaZkHSt0xsmXFrV5_bNcVHIuMYQ_eMvEksCRpBLo_tRwtl06-rxGPl5G9x0

Традиционална Васкршња акција хуманитарне организације "Сви за Космет" полако улази у своју завршницу, а сви који буду у прилици моћи ће свој прилог за децу на Косову и Метохији да дају и у недељу 02. априла 2023. године у Светосавском храму на Врачару, сазнаје Радио "Слово љубве". Акција под слоганом „Кад је тешко – Сви за Космет“, ове године је посвећена породицама Стоилковић из села Грнчар и Боцић из Могиле, манастиру Будисавци и амбуланти у Јасеновику на Косову и Метохији.

Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру циклуса "Хришћанство и филма" у Заводу за проучавање културног развитка - ЗАПРОКУЛ, биће одржана осма по реду трибина под насловом "Филм као јеванђеоска драма", у четвртак 23. марта 2023. године у 19 часова у Галерији ове институције културе (Риге од Фере 4). Гост ове трибине биће филмски и позоришни редитељ Иван Јовић, аутор чувених филмова „Исцељење“, „Завештање“ и „Сеновити Медитеран“, који је у припреми. Истакнути редитељ ће на основу својих филмова, филмова које воли и разумевања уметности и живота, говорити о могућностима филма да изрази човекову егзистенцијалну драму, духовну борбу, а пре свега борбу са самим собом, кроз коју пролази свако од нас који се усуди да трага за истином и смислом, каже се у саопштењу ЗАПРОКУЛ-а. Сви су добродошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

У новом циклусу трибина које се годинама одвијају у парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда (улица Адмирала Гепрата 19), у уторак 4. октобра 2022. године у 18 часова, биће представљена нова књига Зорице Ковачев, ризница поука свештеника и монаха, која носи назив "Хлеб живота - записи са предавања". О књизи ће говорити протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима. Улаз је слободан. Сви су добродошли!

Ауторка је своју нову књигу представила у емисији "Слово" Радија "Слово љубве", коју можете чути помоћу линка http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=35574

Извор: Радио "Слово љубве"

На званичном јутјуб каналу продуцентске куће “Александрија Филм” објављена је кратка најава (тизер) за дугометражни играни филм “Света Петка – Kрст у пустињи” у режији Хаџи-Александра Ђуровића, чија премијера ће бити одржана 6. септембра 2022. године у МТС дворани у Београду, известила је Епархија зворничко-тузланска.

Филм о животу најпоштованије светитељке православља настао је по роману “Петкана” (2001) Љиљане Хабјановић Ђуровић која је и сценаристкиња филма уз редитеља Хаџи-Александра Ђуровића. Извршни продуцент је Милован Ђуровић, а копродуцент је Khaled Haddad.

Продуцентске куће “Александрија Филм” из Београда и “Јордан Пионеерс” из Јордана су овом сарадњом оствариле прву српско-јорданску копродукцију, а филм је сниман на локацијама у јорданским пустињама, Србији и Румунији у Јашију, где се данас налазе мошти Свете Петке.

Пројекат је 2018. године на предлог Филмског центра Србије подржала Влада Републике Србије – Министарство културе и информисања Републике Србије. На конкурсу за филм 2017. године, средства је доделио и Секретаријат за културу АП Војводине, а подржан је и од стране Kраљевског филмског центра Јордана (РФЦ). Снимање је завршено крајем 2019, али је услед пандемије постпродукција филма окончана тек 2021. године.

Фото: Епархија зворничко-тузланска

Света равноапостолна Марија Магдалина је била родом из галилејског града Магдале (Исахарово колено) који се налазио на западној обали Генисаретског језера, недалеко од Капернаума. Помињу је сва четворица јеванђелиста. Након што ју је Господ исцелио од злих духова (в.: Лк. 8: 2), она се придружила побожним женама које су свуда пратиле Господа у току Његовог земаљског живота и које су Му служиле својим имањем. Она је била сведок Спаситељевих крсних страдања и присуствовала је Његовом погребењу. У освит првог дана по после суботе она је с другим побожним женама отишла на гроб Исуса Христа како би Његово тело намазала миомирисима. Зато их Црква назива женама-мироносицама. Анђео је њима првима објавио Васкрсење Господа (в.: Мк. 16: 1-18). Због велике оданости и пожртвоване љубави према свом Учитељу она је удостојена да прва види васкрслог Спаситеља. Он јој је наложио да објави апостолима да је васкрсао. Света Марија Магдалина је донела радосну вест апостолима. О томе се пева у васкршњој стихири (дело преподобног Јована Дамаскина):

„Приидите от видјенија жени благовјесници, и Сиону рците: прими от нас радости благовјешченија Воскресенија Христова; красујсја, ликуј и радујсја, Јерусалиме, Царја Христа узрјев из гроба, јако жениха происходјашча.“ („Кад сте ово виделе, жене-благовеститељке, идите до Сиона и реците: прими од нас радосну вест о Христовом Васкрсењу; дичи се, ликуј и радуј се, Јерусалиме, јер си видео Цара Христа како излази из гроба као женик.“)

О томе да је света Марија Магдалина била грешница у Новом Завету нема ниједне речи. Ово мишљење се укоренило само у западној култури. Одређену фазу у формирању овог мишљења представљало је поистовећивање Марије Магдалине са женом која је помазала миром Исусове ноге у кући Симона фарисеја (в.: Лк. 7: 36-50). Јеванђељски текст не даје никакве основе за ову тврдњу. Господ је опростио грехове овој жени рекавши: „Вера твоја спасила те је, иди с миром“ (Лк. 7: 50). Притом се ништа не говори о истеривању демона. Уколико је Спаситељ то учинио раније, зашто није истовремено опростио и грехове? После тога јеванђелиста Лука одмах (8. глава) говори о побожним женама које су служиле Господу. Помињање Марије Магдалине прати опаска („из које је изашло седам демона“), што недвосмислено показује да се о њој први пут говори.

До коначног утврђивања на Западу произвољног и погрешног мишљења о светој Марији Магдалини као о бившој грешници дошло је захваљујући књизи италијанског монаха-доминиканца, ђеновског бискупа Јакова из Ворагина (данас Varazze) „Златна легенда“ („Legenda Aurea“), која је написана 1260. године. Овај зборник легенда и животописа светаца представљао је извор сижеа за сликарство и књижевност. Аутор зборника поистовећује Марију Магдалину с Маријом, сестром праведног Лазара и Марте. Он пише да су имена њихових родитеља – Сирус и Евхарија, и да су потицали из царског рода. Њихова деца су поделила богато наследство: Марија је добила Магдалу, Лазар део Јерусалима, а Марта Витанију. У овој причи није тешко видети наивну пројекцију феудалних односа средњовековне Европе на древну Палестину. Дошавши бродом у Месалију (данашњи Марсељ) Марија је проповедала паганима. Затим се говори о томе како се повукла у пустињу где није било воде и хране, али где је добијала небеску храну. Тамо је провела 30 година. „Сведок томе био је известан свештеник који се настанио у близини. Он се упознао с Маријом Магдалином која му је рекла да ће се ускоро упокојити и наложила му да то саопшти блаженом Максимину. Сревши се у одређени дан с блаженим Максимином и примивши од њега последње причешће, она умире. Максимин је сахрањује и наређује да после смрти буде сахрањен поред светице. Као извор овог дела Јаков нам представља „неки трактат“ Јосифа Флавија и „књиге самог Максимина“. Не зна се о каквим делима је реч“ (Нарусевич И. В. Житије Марије Магдалине у „Златној легенди“ Јакова Ворагинског – Нарусевич И.В. Житие Марии Магдалины в «Золотой легенде» Якова Ворагинского).

Лако је запазити мешање сижеа: легендарног животописа Марије Магдалине и адаптираног житија преподобне Марије Египатске († око 522). Овај спој две личности – свете благовеститељке и покајане блуднице која је затим постала велика отшелница – из „Златне легенде“ прелази у европску уметност и укорењује се у њој. Тако је око 1310. године Ђото ди Бондоне с ученицима осликао капелу Марије Магдалине Доње цркве Светог Фрање у Асизију. На зиду изнад улаза у капелу приказана ј есцена која представља отворено преузимање из Житија преподобне Марије Египатске – „Марија Магдалина добија одећу отшелника Зосиме“. Донателова дрвена скулптура (1445) тонирана тако да изгледа као бронза изражајно приказује отшелницу изнурену од подвига. Њено тело је скривају старе рите. Ово ремек-дело је повезано с реално-историјским ликом свете Марије Магдалине. Поново видимо како се мешају ликови двеју светица. Постепено се ствара велика галерија слика на тему „Марија Магдалина покајница“. Довољно је да се сетимо уметника као што су Вечелио Тицијан (1477-1576), Ел Греко (1541-1614), Микеланђело да Каравађо (1573-1610), Гвидо Рени (1575-1642), Орацио Ђентилески (1563-1639), Симон Вуе (1590-1649), Хосе де Рибера (1591-1652), Жорж Дјуменил де Латур (1593-1652), Франческо Хајес (1791-1882); као и скулптора Педра де Мене (1628-1688), Антонија Канове (1757-1822) и других.

Православна Црква се у казивању о животу свете равноапостолне Марије Магдалине строго придржава јеванђељских сведочанстава и поузданог црквеног предања. Светица је проповедала Јеванђеље у Риму. Неки истраживачи сматрају да апостол Павле у Посланици Римљанима има у виду управо свету Марију Магдалину: „Поздравите Марију која се много трудила за вас“ (Рим. 16: 6).

Последњих година светица је помагала апостолу Јовану Богослову да проповеда Јеванђеље у Ефесу. Тамо се и упокојила. За време Лава Мудрог 886. године нњене свете мошти су пренете из Ефеса у Константинопољ. Њен спомен се слави 22. јула / 4. августа и у недељу жена-мироносица.

29. јула, у емисији „Јутро“ ТВ Прва, ради разговора о рушењу Његошеве капеле 1972. године, гостовали смо Јелена Марковић, чланица Предсједништва Либералне партије, уредник „Светигоре“ Рајо Војиновић и ја. Недуго након емисије на њиховом сајту, и потом у медијима, појавило се саопштење Либералне партије у којем је устврђено да је Јелена Марковић „на ТВ Прва била жртва невиђеног линча, агресије и мржње клеронационалистичких кругова који су покушавали да понизе једну жену голом етнинационалистичком и вјерском мржњом и шовинизмом који заслужују да буду санкционисани“.

 Што се, заправо, догодило?

 На самом почетку разговора, већ у другом минуту, Јелена Марковић је Митрополију црногорско-приморску назвала „Црквом Србије“. И водитељка и водитељ емисије опоменули су је да Митрополију црногорско-приморску назива њеним именом, али узалуд. Стога сам се ја њој обратио назвавши је Марија. Водитељка ме исправила, мислећи да сам погријешио, па сам објаснио да сам само прихватио „фазон“ употребе лажних имена. И рекао сам да госпођа Марковић тако може бити и Јелена, и Љиљана, и Петрана. 

Како је Јелена Марковић наставила да Митрополију црногорско-приморску назива „Црквом Србије“, и то је радила до краја разговора, ја сам њу касније назвао Меримом, потом Катарином и Јасмином. То сам радио са намјером да јој укажем на бесмисао импутације лажног имена Митрополији које је неко смислио, у духу Бебе Поповића, а читав тај покрет вељих Црногораца здушно, војнички послушно, прихватио, очито са намјером да се у јавности створи представа да је Митрополија црногорско-приморска, као „Црква Србије“, страно тијело у Црној Гори.

 Ето, то је био тај „невиђени линч, агресија и мржња клеронационалистичких кругова (...), гола етнинационалистичка и вјерска мржња и шовинизам (...), шокантни излив мржње према свему Црногорском али и отворена мржња према Муслиманима, националним, вјерским и другим мањинама“, из саопштења Либералне партије.

 У саопштењу се не помиње да је Јелена Марковић Митрополију све вријеме називала кривотвореним, спекулативним именом. Штовише, у самом саопштењу нема „Цркве Србије“, него СПЦ.

 „Марковић је водила аргументовану и пристојну дискусију о Његошевом маузолеју на Ловћену“, каже се у Саопштењу. Та „пристојност“ састојала се у сталном вријеђању Цркве оптужбама за фашизам, позив на крвопролиће, екстремизам, дестабилизацију Црне Горе..., а „аргументована дискусија“ у понављању тврдње да је цркву на Ловћену није порушила аустријска војска него краљ Александар који је потом на њеном мјесту подигао своју цркву и тврдње да та нова црква није саграђена на темељима и по габаритима старе, те да је камење старе цркве вргнуто низ Ловћен. Да су те папагајске тврдње лажне документовано сам и сам показао и на прес конференцији којом смо најавили Округли сто „50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену“ и на самом Округлом столу.

Није ми баш разумљиво зашто су у Либералној партији као увреду за Јелену Марковић издвојили два имена, како кажу муслиманска (иако их користе и православни), тим прије што је мене моје друштво у дјетињству и младости звало именом које је једна римокатоличка варијанта имена Јован, дио њих и сада ме тако зове и на то име им се одазивам као и онда и ни најмање ми не смета иако сам православни свештеник.

Они се издају за грађанску партију и заиста им је глупо што су јавно написали да називање муслиманским именима Јелене Марковић може бити унижење. Нијесу написали да сам ја Јелену, и поред њене злонамјерности у именовању Митрополије „Црквом Србије“, прво назвао најљепшим православим именом, Марија, именом Пресвете Богородице.

 Понашањем чланице свог Предсједништва Јелене Марковић у емисији ТВ Прва и спиновима у свом саопштењу, Либерална партија  показала је како се Црном Гором „бацају бомбице“ и потпаљује народ на мржњу.

Протојереј Јован Пламенац

https://etos.press/post/7177

Бесплатно летовање на Црногорском приморју за децу са Косова и Метохије и овог лета организује ХО „Српска солидарност“. У сарадњи са НВУ „Ступови Црна Гора“ и Канцеларијом за Косово и Метохију припремају све услове да у првој половини јуна наши мали чувари Косова и Метохије летују у Сутомору и Бечићима. Придружио им се и протојереј Петар Церовић, парох бечићки, родом из Пећи. Позивамо све људе добре воље да се прикључе и помогну ову акцију названу „Косово је срце нашег срца“. О свим детаљима ове, као и осталим хуманитарним акцијама, говориће Бранко Антић, оснивач „Српске солидарности“, у суботу, 21. маја 2022. године, у 11 часова у емисији „Будимо људи“ Радија „Слово љубве“. Реприза емисије је истог дана у 21 час.

Извор: Радио "Слово љубве"