У древном Египту, много пре него што су постојали лабораторијски тестови, ултразвук или савремена медицина, жене су користиле једну изненађујуће промишљену и биолошки засновану методу да утврде трудноћу, тест који је, према савременим истраживањима, могао да буде тачан и до око 70 одсто, што је изненађујуће висок проценат за један поступак стар више од три миленијума.

Овај поступак потиче из медицинских записа који се датирају око 1500. године пре нове ере, и представља један од најранијих познатих примера систематског „биолошког тестирања” у историји медицине. Принцип је био једноставан, али научно занимљив: жена која је сумњала на трудноћу свакодневно би мокрила на вреће са семенкама пшенице и јечма.

Одређивање пола детета

Посматрало се да ли ће семе проклијати. Ако би дошло до клијања, резултат се сматрао позитивним, односно, жена је вероватно била трудна. У неким тумачењима тог времена, чак се покушавало и предвиђање пола детета: клијање јечма се повезивало са дечаком, док је клијање пшенице указивало на девојчицу. Овај део методе данас се сматра непоузданим и више одразом симболичног размишљања него стварне биологије, преноси CNN Health.

Оно што је посебно занимљиво јесте да савремена научна испитивања нису у потпуности одбацила основу овог древног теста. Напротив, истраживања су показала да постоји одређена биолошка логика иза њега.

Код трудних жена у урину се налазе повишени нивои хормона, пре свега естрогена, као и других једињења која могу да утичу на биљни раст. У контролисаним експериментима спроведеним у модерном добу, примећено је да узорци урина трудних жена заиста могу да подстакну брже клијање семена у поређењу са урином жена које нису трудне.

Овај пример често се наводи као доказ да су древне цивилизације, укључујући Египћане, имале знатно дубље разумевање природних процеса него што се раније претпостављало. Иако нису располагали савременим научним инструментима, они су пажљиво посматрали везу између људског тела и природног окружења, користећи биљке као својеврсне „биолошке индикаторе”.

Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин одржаће 13. новембра 2025. године редовно јесење предавање у великој дворани Коларчеве Задужбине у Београду. И овога пута, угледни и од многих вољени свештенослужитељ Српске Православне Цркве говориће на актуелну, али и веома тешку тему - "Да ли самоубиство проблеме решава или их ствара"? Почетак предавања је у 19 часова, улаз је слободан.

Извор: Радио "Слово љубве"

На данашњи дан 2018. године упокојио се Владета Јеротић - неуропсихијатар, психотерапеут, филозоф и књижевник. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности – Одељења језика и књижевности. Од 1985. године до пензионисања, предавао је пастирску психологију на Православном богословском факултету у Београду. На програму Храм телевизије у 22 часа, погледајте Предавање професора Владете Јеротића о Љубави и њеним облицима.

https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/10126/godisnjica-upokojenja-profesora-vladete-jerotica

Ја сам само сестра. И причам ову причу из позиције сестре, не жртве. Јер жртве не говоре. А приче се морају испричати, ма колико болеле. За ову је требало петнаест година.

– Мама, чекам те код куће да попијемо кафу – стиже ми порука у рано јутро на повратку са пута. Сан ми не даје да се збуним или забринем, пожелела сам је, једва чекам да стигнем.

Љубимо се, она вади шољице, ја препричавам утиске, тражим поклоне и сувенире, али кад седнемо, она се примиче, хвата ми лице рукама.

– Мама, било је нешто. Седи.

Тад почиње оно за шта сам мислила да се мени и мојој породици неће никада десити, да то постоји само на филму, далеко од нас, јер ми нисмо такви, то се дешава неким другим људима, немогуће је. Сестра ми је претучена. Трчим у купатило, ударам у врата, наслањам се на полицу, стомак ми се грчи у нагону да поврати, али не може, само се подиже јер не може да избљује истину која се тако оштро препречила. Стојим дуго испред огледала. Не знам зашто. Гледам се у очи. У глави експлозије. Већ дуго сумњамо да се нешто лоше збива.

Тај први моменат сазнања ми је свеж и тачан. Остало су флешбекови.

Пребијену је затиче отац. Како му је на души, како је ишао право, да ли се загрцнуо? Захтева да се спакује и крене. Она не сме. Путују у други град да пријаве. Јер зет има везе свуда. А има и пиштољ. Претио је да ће нас све побити.

Она спава на тајном месту. Са другарицом у кревету. Не сме другачије. Шта је видела у тами?

Наши родитељи као једно смушено клупко, потпуно изгубљено у сплету игре коју не познају, после које ће се кајати због сваког корака, лупати по челу и кидати, јер како смо могли тако, зашто нисмо онако, шта нам је било. Нису разумели ништа. Само су ишли.

Она прича у полицији. Сталожено и мирно. Не жали се иако нема ни једно здраво место, ни једно здраво око. Отац слуша сваки детаљ. Да ли мрзи?

Прометна улица и она излази. Главу држи високо. Загрлим је, она мртва. Моја тиха вода. Не смем да плачем, не смем да плачем, не смем да плачем. Улазимо у банку. Она не скрива лице. Сви се окрећу. На шалтеру жена прича наоко мирно, али се види да не зна где да гледа. Збуњена сам. Је ли то понос? Срећа што је жива? Сад знам да није ништа. Само тупост. Одсуство могућности да осећаш било шта.

Она не прича много. Само неке практичне ствари, обавезе и организација. Каже, опоравља се. Следеће недеље ће на посао. Сувих уста и непомичног погледа, као сквашен, па осунчан картон. Не може још кући. Куда гледа?

Долазе дани преиспитивања и ноћи неспавања. По дану само идем, позовем је, не знам шта да кажем. Кад питам како си, она каже добро. И прича о сасвим неважном. По ноћи пребирам све градске жестоке момке, размишљам кога платити да је сачува, развијам филмове, а онда тонем у жуч освете, сви су ми криви, само жалим за непостојећа два брата, само да њих имамо, крв би се намирила. То желим, тако желим, а онда уђем у јутро у коме ћутим немоћна. Не одлазим на посао неколико дана. Не могу да устанем из кревета. Тако прича излази напоље и свет ме дочекује сажаљив, али знатижељан. По сто пута чујем исто: страшно, страшно, а зашто је тукао. На бол стиже понижење. Ако те питају за узрок, значи да виде кривицу. Заслужила је батине?! Иначе он не би?! После тога следи тишина, глува, пламена.

Затим долазе дани зарастања. Она почиње да ради. На посао је довози отац и чека испред док не заврши. Затим је враћа кући. Још су у селу. Почињу суђења, мучна, али, срећом, кратка, јер он све признаје и каје се, а суд то воли да чује. Можда се због тога не поставља питање пиштоља? Или је у питању превид? Или нешто друго? Мислим да га има и данас. Није сумњив, покајао се. Она о материјалном не преговара. Жели је само главу. Мир и заборав.

Наредних пола године никуда није ишла сама. Увек уз пратњу, ма како деоница била кратка. За све то време никада није причала о прошлости, није тумачила, објашњавала. Само у назнакама и алузијама. Изломљеним реченицама. Знала је и осећала када се то спрема. Моја тиха вода. Моје лепе очи. Чекала. Колико се плашила? Како је ходала док је чекала? Да ли је дисала?

До данас никада није испричала ни један детаљ. Све је у њој. Некада сам мислила да је то из жеље да нас поштеди, а себе додатно не повреди. Али онда ми је, сасвим случајно, до руке дошао њен здравствени картон са полицијском белешком. Морала сам да погледам. И смрзла се. Тада ми је било јасно. Не можеш да препричаш оно где си толико поништен и понижен. Не можеш да препричаш део где ниси био жив.

Жртве ћуте. Колико забораве, а шта остане на каменом дну? Када камен постаје облутак који не жуља и не гребе? Вероватно никад. Али ћуте.

Зато свет прича. Теоретски и колоквијално. Једни разумеју, други мисле да су заштићени, трећима треба сензација.

Јер, народ који има толико синонима за реч тући, насиље носи у колективном коду. Релативизује га и прихвата. Лемати, млавити, грувати, батинати, млатити, канџијати, ишибати, угазити, нафлекати, оплавити, предвостручити, поломити, бубати или бубецати (према количини), убити од батина, огулити, олешити, самлети, пропустити кроз шаке. Само за децу и жене се поставља питање зашто су тучени. Њима се тражи кривица. Историја жртве се анализира. Жртва се правда и објашњава. Околина је слуша и тражи грешку, наоко сажаљева и верује, али жмири на једно око, сумња, затим заборавља и иде даље. Имамо законе, неко каже. Организације нуде заштиту и саветовање. Само их пракса демантује. Сваке године погине на десетине жена. Највећи број је пријављивао насиље, тражио помоћ, институције реаговале, али ипак…Иза тог ипак остане педесетак мртвих тела. И никоме ништа није сумњиво. На папиру је идеално.

Мучне су приче жена које су прошле кроз институције. Мучан је осећај неразумевања, наученог службеничког понашања без правог саосећања, оптужби које нису изречене, али се подразумевају. И колико је оних које, знајући за све ово или немајући моћи да се супротставе, трпе сваки дан. Јер им је речено да немају куд, да су обавезне на одрицање самим тим што су жене, које су навикле на шамаре од малих ногу, које су гледале како њихове мајке исто тако пате.

Моје крваво место не зацељује. Оно би за сваког насилника објавило пуно име и презиме, са адресом и свим подацима на најјавнијем месту у граду. Оно би га прозивало и не би му дало да иде улицом без страха. Чекало би га у сну. Намигивало из другог реда публике кад се начини на човека, док прича са пријатељима, док ради на свом послу…само да види…да насилник види како сви знају колики је лажов, па да се крије и стиди. Али не радим ништа од тога. Само ми је тако некад лакше да заспим.

Зато причам, свима причам, галамим, ја, лајава страна. Моје тиха вода ћути.

https://zelenaucionica.com/ja-sam-samo-sestra-i-pricam-ovu-pricu-iz-pozicije-sestre-ne-zrtve-a-price-se-moraju-ispricati-ma-koliko-bolele-za-ovu-je-trebalo-15-godina/

Данас, на 15. годишњицу упокојења Патријарха Павла, у његовим родним Кућанцима, у храму Светих апостола Петра и Павла, Свету Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ пакрачки и славонски г. Јован (Ћулибрк), сазнајемо благодарећи о. Игору Карановићу. На молитви се сабрао бројни верујући народ, између осталих крајева и градова из Бусија и Чачка, а по благослову Владике Јована су освештани славски дарови у славу Божију и част (светог) Патријарха Павла српског. После Литургије сабрани ће обићи и имање на којем је рођен Гојко Стојчевић, на којем ће, уз Божију помоћ, бити музеј посвећен Патријарху Павлу, а потом ће бити одржана и свечана академија.

На источној страни фасаде храма св. Апостола, из олтара, налази се представа (светог) Патријарха српског Павла, а његов омофор је изложен у самоме храму.

Извор: Радио Слово љубве

Данас, 15. новембра 2024. године, навршава се 15 година од упокојења Патријарха српског Павла, 44. поглавара СПЦ, који је остао упамћен по мудрости, скромности и животу по Јеванђељу, а његов испраћај ће се памтити као један од највећих скупова у српском народу, спонтано окупљање верног народа у непрегледној даноноћној колони која га је испратила, како у београдској Саборној цркви где су верници током четири дана целивали тело почившег Патријарха, потом у молитвеном испраћају 19. новембра 2009. године ка Храму Светог Саве до манастира Раковице, где почива, а где се врше редовни помени баш као и у родном месту блаженопочившег Патријарха, Кућанцима.

Подсећамо на једну од емисија Радија Слово љубве посвећену Патријарху Павлу - Реч пастира - у којој смо емитовали снимке беседа из Патријаршијске капеле.

Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава.

Животопис блаженопочившег Патријарха Павла

Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици.

Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет.

Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.

Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона.

Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини.

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.

Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997).

У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998).

Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича.

Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990.

Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.

Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику.

Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве.

У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).

Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве.

Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у недељу 22. септембра 2024. године, са почетком у 18 часова, у организацији Храма Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, предавање ће одржати отац Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине, на тему "Умеће трезвеноумља и наши дани".

Извор: Радио Слово љубве

Једна од држава, која се налази у нашем сусједству, а о којој мало знамо је Румунија. Држава богате историје и традиције, која се попут наше налазила на вјетрометини путева. На том раскршћу се формирао народ јединствене традиције и културе. Настали као мјешавина Дачана и Римљана, народ близак латинским, а ипак источни православни народ. Румунија је највећа балканска држава са преко двадесет милиона становника. Већина је православне вјере. У комунистичком периоду прошла је голготу. Методи увезени из Совјетског Савеза гоњења, затварања и мучења неподобних, били су незамисливи, суманути, апсурдни, као и сами разлози за њих. Ово се посебно односило на младе богослове, свештенике, монахе. Неки од њих су: Старац Јустин Парву, вјероватно један од најпознатијих савремених духовника Румуније. Упокојио се 2013. године. Прошао је незамисливу тортуру. Оптужен да је слушао радио ”Глас Америке”у свом манастиру, уз лажне свједока осуђен на вишегодишњу казну затвора од 1948 до 1964. године.
За то вријеме радио у крајње убитачним неусловним рудницима, гдје су се услед недостатка кисеоника гасиле сијалице, доживио нељудска мучења и понижавања. Мучења су се састојала од тјерања затвореника да говоре да не воле своје родитеље, ближње, Цркву, изговарају богохулне ријечи. Након овог сатанског третмана побожни људи су се осјећали горе због изговореног него због самих батина. Молили су се Богу да им опрости. Потом би доживљавали олакшање. Многи од њих ова искушења нијесу поднијели.
Душевно су обољели или извршили самоубиство, које је такође било забрањено. Кога би ухватили да се на овакав начин решава мука, био би још више мучен. Валери Гафенку, побожни младић, који се услед тортуре у затворима тешко разболио. Иако млад са великом могућношћу да преживи, свој лијек уступа једном протестантском пастору, који ће много година после, свједочити о овоме пред америчким конгресом. Свјесно је жртвовао свој живот за ближњег, у овом случају за инославног пастора.
Отац Георги Калчу је у затвор доспио као млад човјек. Доживио тешку тортуру и мучења. Радио на плантажама пиринча у суровим условима са минимумом хране. Да не би изгубио разум током психолошких метода мучења брзо је у себи изговарао Исусову молитву. Ипак, једном је покушао самоубиство, био ухваћен и тешко кажњен. Пуштен је као и отац Јустин Парву 1964. године током опште амнестије под притиском Запада и Америке. Касније је поново хапшен и излаган тортури.
Након чега дефинитивно одлази за Америку, гдје бива духовник многим сународницима и осталим православним хришћанима, помажући и иновјерне. Током комунистичког периода Румунија је имала необичан став према Цркви. Није је прогонила попут Совјетске Русије, али у суштини владало је слично неповјерење, тако да је свако могао завршити на већ описани начин.
Посебно су злогласни били затвори Питешти и Герла. Дешавао се и један необичан процес. За прво вријеме владавине комуниста, повећавао се број монаштва, док се није забранило даље монашење, а млађи монаси распуштени и натјерани да раде у фабрикама. И данас је Румунија једна од држава са највећим бројем монаха, у односу на остале већински православне државе. Тако да њихов број достиже петсто и хиљаду монаха у појединим манастирима. Старац Тадеј је говорио да је најаче Православље управо у овој држави. Поред набројаних познати у читавом свијету су румунски духовници отац Арсение Бока, отац Димитри Станилое, Старац Клеопа Илие, Старац Арсение Папачок. Познати су и румунски интелектуалци попут Ежена Јонескуа и Мирча Елиадеа, чије је рад на изучавању свјетских религија врло цијењен широм свијета. Тако је врло поштован од свјетски познатог антрополога Клод Леви Строса, као и од наших теолога, посебно блажене успомене владике Атанасија Јевтића. Данас је Румунија лидер по развоју и економији на овим просторима. Земља противречности, скромности и духовности. Румунија у срцу.

https://zurnal.me/milosh-lalatovi-rumunia-zema-dukhovnosti-stradaa-i-epote/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позива свештенство и верни народ да се у недељу, 4. фебруара 2024. године, придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. Ова хуманитарна акција ће се спроводити од 10 до 14 часова у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду и у храму Покрова Пресвете Богородице (Кајмакчаланска 55).

Извор: Информативна служба СПЦ

У храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици, изнад Аутокоманде у Београду, последњих неколико година се литургијски прославља спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа) грузијског. Прослава празника започела је Акатистом са читањем молитава против нашествија мракобесја у среду 1. новембра увече, а наставља се светом Литургијом у четвртак 2. новембра 2023. године светом Литургијом са резањем славског колача од 8 часова. Подсећамо да се у овој цркви налази икона овог чудесног Светитеља, која је освештана над његовим моштима у манастиру Самтавро у Грузији.

Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.).

Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив

Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну."

Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио.

Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор.

У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали.

Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке.

"1. Родио сам се 1929. године.
2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви.
3. Нисам се женио.
4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима.
5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање.

Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади.

Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу:

"Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет.

Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену:

"Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма:

"Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава.

Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен."

У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу."

После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..."

Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила.

Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу.

Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења.

Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника.

Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику.

Текст преузет са интернет-странице:

https://www.monkgabriel.ge/srb/index.htm

Извор: Радио "Слово љубве"

"Недеља породичног јединства" у организацији "Породичног сабора" почеће у понедељак, 4. септембра 2023. године предавањем на тему "Културолошки рат против породице", сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи г. Јовану Хонди, секретару Породичног сабора. Тога дана у сали Општине Звездара од 18 часова (Бул. Краља Александра 77) говориће Аташе за културу И. Р. Иран г. Амир Пурпезешк, проф. др Зоран Милошевић, гђа проф. др Сумајех Хаџи Есмаили (Иран) и гђа проф. др Фатемех Ебрахими (Иран). Улаз је слободан, сви су добродошли!

Недеља породичног јединства наставља се у петак, 8. септембра округлим столом на тему "Рат против породице у култури – мрежа невладиних организација у српском образовању", који ће бити одржан у подне (12 часова) у Медија центру УНС (Кнез Михајлова 6).

Како је најављено, учешће на овом Округлом столу узеће Архиепископ Давид Рухадзе (Грузијска Православна Црква), о. Андреј Јурченко, (Украјина), о. др Александар Романчук (Белорусија); о. др Оливер Суботић (СПЦ), протођакон др Владимир Василик, (Русија); проф. др пуковник Борислав Гроздић; проф. др Слободан Антонић; проф. др Милош Ковић; др Миша Ђурковић; др Владимир Димитријевић; др Влајко Пановић; мр Ана Филимонова (Русија) и мр Марија Стајић.

Извор: Радио "Слово љубве"