13. маја 2013. године навршава се 12 година од дана кад је у граду Тирниаузу на Северном Кавказу, на дан сећања на светитеља Игњатија, епископа Кавкаског, мученичку смрт примио свештеник Игор Розин.

До подножја Елбруса колима се може стићи само кроз Тирниауз. На излазу из града пут нагло води нагоре док не стигне до Терскола. Ту се и завршава: изнад тога се може само „жичаром“ или пешке.

Ипак, постоји још један пут – са севера, из Кисловодска, планинским путем. Тако су и ишли тврдоглави алпинисти кад је пут кроз Тирниауз скоро целе године био затворен: од фебруара до новембра 2011. године, док је овде важио КТО – режим контратерористичке операције. Он се и данас често објављује, али на кратко – на дан-два и у вестима се приказује сиже: пронађено је привремено складиште експлозивних материја или је на јуриш освојен стан у којем су се утаборили терористи. Далеко од Тирниауза на ове вести мало ко обраћа пажњу – сад се на телевизији приказује превише вести. Друга је ствар кад човек овде живи. Људе који улазе колима у град дочекује стражарско место. Ослонивши се лактом на кундак аутомата који му је окачен око груди, поред оклопног возила пуши војник у панциру. Лице му је покривено црном маском. Поред њега други војници с аутоматима проверавају „ладу“ паркирану код ивичњака.

У даљини се виде костури здања празних очију – управо то је некада у целом Совјетском Савезу познати Тирниауски комбинат за обогаћивање руда. Почетком 30-их овде је пронађена волфрам-молибденска руда – тада је град и саграђен, али је почетком 90-их година комбинат почео да се гаси, а касније је и потпуно затворен и град који је некада цветао уронио је у сиромаштво и хаос опустошености. Међутим, оно што се овом месту не може одузети јесте лепота Божијег света, која се помаља кроз унакажене црте савремености. Необичан ваздух, који једва да сија придаје пејзажу извесну иреалност, - можда је то уопште својство планина, а можда и овог места. Сомотске ивице планина, као исечене стене, седи врх Тотура који одозго гледа на Тирниауз, орлови, који машу крилима у ваздушним струјама – овде је лепо као да се човек нашао у једној од бајковитих земаља о којима је читао у детињству.

С десне стране на планинском обронку види се градско гробље. Изнад једног од гробова је висока сеница, овенчана крстом. Постављена је недавно, пре неколико година – као и црни мермерни крст који сад грли жбун шибиковине. Пре тога је гроб јереја Игора Розина изгледао скоро као сви остали – само с том разликом што се у његовој огради, како тада, тако и данас, често могу видети људи који се моле.

Без обзира на то што није лако доћи до Тирниауза, а није увек ни безбедно, на гроб оца Игора све време долазе људи, - са Кавказа, из Москве, из Петербурга. Улазимо у град. Вијугави пут, прошавши кроз нови део града, напокон постаје булевар прав као стрела.

У совјетско време се звао као и данас – Елбруски. Њиме је више пута у планине одлазио спасилац и алпиниста, командир одреда за борбу с лавинама Игор Розин. Истим путем је из Терскола на службе хитао и јереј Игор. Рукоположен је 1999. године и за храм је добио једину сачувану кућу саграђену 1937. године. „Једном сам га срео – пре тога се дуго нисмо видели. Упитао је да ли могу да му рестаурирам стару Библију. Зачудио сам се,“ – прича Дмитриј, сусед породице Розин у Терсколу и колега из Планинског института. „А он каже: постао сам свештеник. – Где?! – У Тирниаузу. Добио сам најпрљавије место у граду.“ Баш тако је рекао – најпрљавије? „Баш тако је рекао. Заиста је најпрљавије – бактериолошка лабораторија. Не може постојати ништа прљавије: све болести су се тамо доносиле. А он каже: измолићемо ово најпрљавије место – ништа није немогуће.“

Ипак мислим да је рекао мало другачије: све је могуће за онога ко верује. И опрали су га и измолили. Поправили су – није било ни прозора, ни врата, ни подова – цела заједница. Постоји фотографија на којој је први настојатељ првог храма у историји Тирниауза, отац Игор Розин снимљен заједно с намесником, оцем Леонидом и његовом кћерком.

Иза њихових леђа је залеђен метални трем, офарбан плавом бојом, у истом тону као и коса врата са својеручно направљеним крстом, сив, огуљен зид. „Храм“ – врло крупним словима и свечано је написано на таблици. Отац Игор се једва осмехује у брк. „Тирниауз, „саборна црква“ оца Игора“ – гласи натпис на фотографији.

Од њега није остало тако много фотографија, али ако се поређају по хронолошком редоследу постаје очигледна она нагла промена која се догодила човеку пред крај његовог четрдесетпетогодишњег живота. Ипак, „нагла промена“ је из другог, световног речника његове прве, претхришћанске половине.

Другој, краткој, али тако дивној више одговара друга реч – Преображај.

У току целог свог свештеничког живота, - мање од две године, - служио је у овом храму. „Духовно му је било врло тешко, зато што то није било „намољено“ место, било је неосвећено. То је била област демона,“ – каже јеромонах Игор (Васиљев) у то време прислужитељ оца Игора Розина, који је двадесет дана после смрти свог духовног оца заменио на стражарском месту (овде се не може рећи другачије) настојатеља храма светог Георгија. Показује ми видео снимак – интервју који је отац Игор (Розин) дао локалној телевизији.

Стојећи испред скромног иконостаса свог малог храма где ће недељу дана после овог снимања примити мученичку смрт, отац Игор говори о давној хришћанској прошлости свог краја.

„По историјским подацима, локални становници – Балкарци – су пре насилног насађивања ислама били хришћани,“ – необично му је да даје интервју, он с некако дечјом сталоженошћу изговара сваку реч.

Сети се нечег важног и сав се озари: „Узгред речено, овде – негде на овом месту, где је сад наш храм, - налазио се Теодоров храм. Имамо двојицу светих Теодора – Стратилата и Тирона. Не знам у част којег Теодора је био освештан тај храм, али заиста постоје веродостојна историјска сведочанства: овде се налазио православни храм саграђен у време Византије, и старци – старци у веома позним годинама, - сећају се његових рушевина пре него што је подигнут град. Из нараштаја у нараштај се преносило да је то био хришћански храм.“

Кад и ко је саградио и освештао храм на овој земљи у част великомученика Теодора није познато, и није више тако важно. Овде је главна друга ствар – знаци Промисла Божијег: изнад Тирниауза се уздиже планина Тотур, чији назив је неправилно изговорено грчко име Теодор. Христос као да нам је оставио цедуљицу – на самом врху Тотура и страшно нам је и радосно да је читамо. На екрану монитора је Христов војник из последњих времена који је своју верност и љубав према Господу посведочио својом крвљу, проливеном у подножју ових планина у освит трећег миленијума.

Чудно је сад ловити његов поглед кад ретко погледа у камеру – још просто људски, у којем се ипак види много више него у обичном људском погледу.

У мајушном храму је помало сумрачно – или „даје лажну боју“ стари „бетакам“ филм или је тог дана стварно било лоше време. А иза зидова ваздух удише невидљиво пролеће: куће су широм отвориле прозоре и дишу, одзвања негде на асфалту звонка лопта и живот изгледа тако удобно и пријатно као кућна одећа, која је одавно попримила облике тела. Многи парохијани се сад сећају да је у току последњих месеци на проповедима све време говорио о смрти и Царству Небеском. „Још нисам била уцрквљена, слабо сам долазила у храм – нисам то схватала. Мислила сам: Царство Небеско је негде далеко, не спремам се да умрем... Овде су деца, муж... Има материјалних недостатака, - да то некако решим... А ево, дошло је време и сад да, размишљам о Царству Небеском.“ То је народ Божји, Валентина, управо она којој је Господ дао да буде у храму у тренутку убиства оца Игора.

Бар недељу дана раније је знао шта ће се десити. Човек који га је убио на дан спомена на светитеља Игњатија (Брјанчанинова) епископа Кавкаског, чије речи о смрти је отац Игор цитирао у скоро свим својим последњим проповедима, први пут је дошао у храм 6. маја. Била је храмовна слава – Ђурђевдан. Отац Игор није хтео да разговара с човеком који је дошао у препуном празничном храму – замолио га је да дође за недељу дана. Да ли је знао да ће бити убијен? Наравно, знао је – и смртно је туговао. Заблистао је кад је служио Литургију – после причешћа. Служба се завршила. Одлучно пославши кући прислужитеља који га је обично пратио на требама и испративши све отац Игор је кренуо да причести болесну парохијанку. Валентина прича како се све десило. „Остала сам сама и почела сам да чистим у храму. И већ сам кренула да идем кад је вратима пришао неки момак и упитао где је свештеник. Рекла сам да је отац отишао и почела сам да се распитујем одакле је. Одговорио је да је из Наљчика и да жели да буде на служби.

Код нас су често свраћали Балкарци да попричају с оцем и зато ме то није зачудило.“ Убрзо се вратио отац Игор. Ушао је у олтар да стави на престо дарохранилницу са Светим Даровима. Кад је излазио убица га је сачекао на прагу олтара. Валентина је чула како га је отац Игор одвео у просторију за црквењаке – собу која се налази до олтара и како је рекао: „Седи“. Прошло је мало времена и зачула се бука. Подигла је главу и кроз отворена врата је видела како пада отац Игор, а овај човек стоји изнад њега с ножем. Исто као оптински новомученици – о.Василије, о.Трофим и о.Терапонт – исто тако као некад преподобни Серафим, отац Игор као човек који је поседовао велику физичку снагу – није шала, био је спасилац и мајстор спорта у алпинизму, који је освајао најтеже врхове, који је на себи подизао људе из пукотина – није се противио. То је било свесно страдање за Христа – човек који је дошао убио је оца Игора управо као свештеника.

„То је било несхватљиво. То је било немогуће. Повикала сам: „Баћушка!“ и потрчала према њима кроз храм. Почела сам да отварам врата. Овај човек се нагнуо изнад оца, а ја никако нисам могла да схватим да је дошао да га убије. Гурала сам га вратима и говорила: „Шта ти треба од оца, остави оца на миру! Бежи!“ Он се опет нагнуо, опет сам гурала врата на њега, он се окретао према мени с ножем, али ништа нисам имала у рукама, нисам ни на који начин могла да помогнем баћушки. У мом присуству га је очигледно два пута ударио ножем. Почела сам страшно да вичем. Он је прескочио оца који је лежао, - десна рука му је била подигнута, хтео је да се прекрсти и није се супротстављао. Чула сам како је рекао: „В руцје Твоји, Господи, предају душу моју.“ („У руке Твоје, Господе, предајем душу моју.“

Даље се нејасно сећа – како је убица отишао („трчао је као демон“ – каже Валентина и ја због нечега схватам о чему говори), како је некога звала телефоном. Назвала је црквењака Андреја. Кад је Андреј дошао у храм душа оца Игора само што га је напустила.

Данас се бивши црквењак, који још увек служи овде, поново сећа тог дана. Кад јеромонах Игор говори о томе, његов глас постаје сасвим тих. „И наравно, мирис, - вероватно никад нећу заборавити мирис његове крви. Мученичке крви. То је неки специфичан мирис... Зато што је проливено много крви... Подови нису равни... Имали смо крстионицу – она је и сад ту, само на другом месту, - и ево, скоро сва крв је текла испод крстионице.“

Тада, пре дванаест година, митрополит Ставропољски и Владикавкаски Гедеон (Докукин) благословио је црквењака Андреја да прими постриг и свештенички чин с тим да замени оца Игора Розина на месту његове службе. Андреј је примио постриг у част светог благоверног кнеза Игора Черњиговског. „Један отац Игор је убијен – ево вам другог оца Игора,“ – рекао је тада владика.

Од тада је минуло дванаест година. Заједница је одлучила да не напушта место на којем је проливена крв новог сведока Истине. Убоги храм је поправљен. И данас овде по милости Божијој живи и служи мало стадо.

Седимо управо у оном стану у којем је последње месеце свог земаљског живота провео отац Игор Розин и гледамо архивске снимке. На њима у храму светог Георгија Победоносца своју беседу држи бивши намесник цркава Кабардино-Балкарије, отац Леонид Ахидов, данас архимандрит Лав.

„Христос воскресе! У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Данас се навршило седам година од дана трагичне смрти оца Игора. Ово је храм на крви. Овде је Господ рекао много тога лепог: Мене су истерали и вас ће истерати. На Тајној вечери је рекао за Јуду – сатана је ушао у њега. Ко је убио оца Игора? Сатана лично. Он је противник – противник Христа, противник вере. Противник истине,“ – отац Лав дуго ћути, гледа некуда у страну и кад се окрене види се да плаче. „Али, крв мученика је семе Цркве. Овде, на пустом месту, отац Игор је започео своје служење и оно је било успешно и зато завидљивац људског рода није могао да отрпи и решио је да га убије како би престало овде хришћанско појање, јеванђељска проповед.... На овом месту је подигнут диван храм. Поновићу Тертулијанову изреку: крв мученика је семе хришћанства.“

Анастасиjа Рахлина

Са руског Марина Тодић

16 / 05 / 2013

Извор: Православије.ру

18. априла навршава се двадесет година од страшног и нарочитог дана кад су у Оптиној пустињи мученичку крв пролила тројица монаха – убијени оци Василије, Терапонт и Трофим. Уочи овог датума нам је Нина Павлова, аутор књиге „Пасха Краснаја“ испричала нешто о томе како је настајала ова књига и о помоћи коју људи добијају по молитвама новомученика.

Оци кажу да се кад читаш о свецу он моли за тебе. Ни на који други начин се не може објаснити оно што се с човеком дешава кад чита „Пасху Краснују“ – књигу о убијеним мученицима, оцу Василију, Трофиму и Терапонту. Он има осећај да је већ наступила Светла седмица, да су у свим храмовима отворене Царске двери, да лаким ногама иду радосне литије и срећни као никад, људи подижу лица ка небу како би кап свете водице пала и на њих – и звоне, звоне звона по целој отаџбини.

– Христос воскресе!

– Воистину воскресе!

Двојица монаха – отац Трофим и отац Терапонт – убијени су на звонику кад су подизали руке ка небу како би звонили овом најлепшом од свих звоњава – васкршњом. Отац Василије је убијен нешто касније, у дворишту: чуо је звона за узбуну уместо уобичајене васкршње звоњаве и похитао је браћи у помоћ.

„Први је био убијен монах Терапонт. Пао је, прободен мачем кроз цело тело, али нико није видео како се то десило. Кажу да је у радној свесци монаха остала последња забелешка: „Ћутање је тајна будућег века.“ И као што је на земљи живео у тиховању, тако је као тихи Анђео отишао у будући век.

После њега ка Господу се винула душа монаха Трофима, који је такође убијен ударцем у леђа. Монах је пао. Али већ убијен – смртно рањен – он ваистину „воста из мертвих“: уз помоћ конопаца довукао се до звоника и зазвонио је за узбуну, покрећући звона већ мртвим телом и истог тренутка павши мртав. Волео је људе и у самој смрти је устао у заштиту обитељи, дижући манастир на узбуну.

Звона имају свој језик. Јеромонах Василије је у то време ишао у скит да исповеда, али је кад је чуо звоно за узбуну кренуо у правцу звона – у сусрет убици.“

„Ово човеку тешко пада чак и после многих година – крвљу натопљена Оптина и крик младог искушеника Алексеја који се откида са сузама: „Браћа су убијена! Браћа!“ – пише у својој књизи Нина Павлова.

Она дуго није хтела да се прихвати овог посла – тако и почиње њена изванредна књига, која Христовом љубављу може да отопи и најледеније срце: „Почећу од признања, од којег аутора обузима стид: дуго сам се противила благослову стараца одбијајући да пишем књигу о оптинским новомученицима, због једног јединог разлога – то превазилази моју меру, изнад мене је.“

Данас, након што је после првог издања прошло пар деценија, Нина Александровна каже исто то: „Увек сам говорила и говорим – то није моја књига. Прво чак нисам хтела ни да је потпишем, али у мартирологији нема анонимног, плашљивог сведока. То је сведочанство и ја сам сведок.“

Аутор књиге „Пасха Краснаја“ негира своје ауторство: „Молила сам се, плакала сам на гробу оца Василија: „Оче, ја сам нико и ништа, - а он је био мајстор речи – нека будем свирала у твојим рукама, сам напиши, сам учини!“ Све је ишло преко њих – то апсолутно није моја заслуга.“

Сјајна списатељица, четврт века живи у Оптиној пустињи. Никад се нисмо видели, сад разговарамо телефоном – зовем из Москве, - али њен глас звучи као глас најрођенијег човека. Молим је да исприча како је писана „Пасха Краснаја“. „Добила сам благослов – требало је испунити ово послушање, - прича Нина Александровна. – А показало се да је послушање веома тешко и ту сам пролила мноштво суза. Јер, монашки живот је сакривен, тајни живот.“ Испоставило се да је најтеже прикупити материјале о животу отаца. Ово прикупљање она пореди с тим као што се лепе комадићи крхотина разбијене грчке амфоре – један има један фрагмент, други нешто друго. Понаособ ови комадићи не значе много, али ако се сакупе у целину на крају ће настати драгоцени орнамент и подићи ће се крајичак завесе над монашким животом.

„Све време сам одлазила на гробове новомученика... Ево, срећем код гробова игумана Тихона, начелника скита.

- Оче, нема никаквих података о оцу Терапонту. Испричајте ми нешто.

- Нина, било би ми драго да испричам, али ни сам ништа не знам. Сећам се само да је у трпезарији, код улаза, седела једна бака и плела чарапе. Терапонт јој је пришао и упитао: „Да ли је плетење тешко?“ – „Уопште није тешко. Хоћеш да те научим?“ Не знам шта је било после.“

Идем даље. Срећем ходочасника из Доњецка – Серјожу Каплана. Он прича да му је отац Терапонт исплео и поклонио чарапе које носи само о празницима кад иде у цркву.

Идем даље – према храму. Наилазим на Серјожу Лосјева – сад већ покојног, - он је радио на послушању у Оптиној, био је резбар. Серјожа прича како је Терапонт тражио чиме би се бавио како би нешто радио с Исусовом молитвом. Био је у Дивејеву, - тамо су блажени плели чарапе бавећи се Исусовом молитвом, код њих је „плести“ управо и значило „молити се“. И отац Терапонт је покушао да плете, али сви моле за чарапе, - а свакоме ко тражи треба дати, - па је касније прешао на дуборез...

И тако, док сам ишла од гробова до храма, склопила се цела прича. Никад нисам имала никаква виђења, али ме је обузело ватрено осећање, - како нас наши новомученици воле! Они желе да се сви окупимо као комадићи оне разбијене вазе, - и да будемо јединствени у љубави.

Понекад ми се људи захваљују на књизи, али сам ја сама захвална – за оно искуство које сам стекла радећи на њој. Наравно, често кажемо: „Бог није Бог мртвих, већ Бог живих.“ У Бога су сви живи. Разумом то схватамо, а срце ћути. А овде је постојало живо искуство општења с новомученицима кад сам материјале и податке добијала углавном од њих. Навешћу неколико примера.

Монаси су по својој природи јако добри људи. Кад сам почињала да радим у издавачком оделењу манастира, отац економ ме је упитао како да ми помогне и одмах сам одговорила да ми је потребан велики катанац за амбар како бих закључала све рукописе и не би их давала монасима. Зато што треба дати ономе ко тражи. Тако су писма оца Нектарија – оригинали! – нестала из манастира, као и дневник оца Василија. Неко је дневник добио на поклон. Шаљемо писма у све крајеве земље, али ништа не можемо да нађемо.

И дошла сам једном на гроб оца Василија да се пожалим са сузама: „Оче, о чему да пишем ако нема материјала? Не могу да нађем ни ваш дневник.“

Одједном, трчи човек. Бос – био је један такав ходочасник, помало јуродив, - носи неку свеску, чита у ходу. Притрчава ми, пружа: „За Вас!“ То је био дневник оца Василија.“

„Још један догађај. Игуман Филип – он је добио благослов да ми помаже – и ја смо две године слали писма у она места где је пре манастира живео и радио отац Терапонт. Чак сам увек у писмо стављала коверат с повратном адресом. И – никаквог одговора. И одједном долази писмо – из Ростова, од католика. Полуписмено писмо, хвалисаво: ја сам, пише он, привео оца Терапонта Богу, ја сам га поучавао, позовите ме у Оптину пустињу, ја ћу руководити вашим радом.

Непријатно писмо. Ипак, треба одговорити. Седам. Кад одједном маче ухвати писмо и побеже с њим. Ухватила сам маче, узела сам писмо. Поново седам да одговорим. А лето је, прозор је отворен... Дуну ветар и однесе ово писмо, трчала сам за њим по читавој башти.

Укратко, недељу дана сам се мучила – никако не могу да одговорим. А треба да одговорим. Дошла сам на гроб код оца Терапонта и љутито рекла: „Оче Терапонте, име ти је слуга – а Терапонт се преводи као „слуга“, - ево, одговори, молим те, на ово писмо, ја сам се већ намучила.“ И стављам писмо на гроб.

И у тај мах се иза мојих леђа појавила монахиња Љубав из Ростова, чита адресу на коверти и каже: „О, па то је од Феђе-грбавца!“

И прича како Феђа-грбавац никад није привео о.Терапонта Богу, - он је већ био у Оптиној кад су Феђу премамили католици. И Феђа се погордио – почео је све да учи и обраћа. Монахиња Љубав је добро познавала оца Терапонта и кад му је јавила да је Феђа прешао код католика, он се веома забринуо: „Јао, права је то невоља, мати, немојте оставити Феђу!“ И кад је дошла следећи пут донео јој је књиге с расуђивањима светих отаца о католицизму – специјално их је изабрао: „Мати, пожалите Феђу. Помозите му!“ Ето, такав је био одговор на писмо.

„Већ сам завршавла књигу кад смо једном остали без воде, - раније смо узимали од комшије, из бунара испред капије, а овог пута је он, неверујући човек, неочекивано направио поклопац и ставио је катанац на бунар.

Хидрант је далеко – треба да се иде километар. Па, кофу донесеш за чај и за чорбу, а како да опереш судове и веш?

Дошла сам на гроб код оца Трофима, па се жалим: „Оче Трофиме, остали смо без воде, шта да радим?!“ Враћам се с гроба – у сусрет ми иде отац економ, игуман Доситеј.

„Нина, - каже, - код нас у газдинству геолози буше и траже воду и кад заврше код нас послаћу их код тебе.“ – „Оче, али немам пара!“ – „Нема везе, наћи ћеш.“ Истог дана, до вечери, геолози су код мене пронашли воду, узели су јако мало новца, и опет – мало чудо: код других су воду нашли на дубини од тринаест метара, седамнаест, па чак и двадесет. А овде су на само седам и по метара дошли до подземног језера на каменом платоу. Најчистија вода! И кад је комшија носио узорке у Москву, у лабораторији су се чак зачудили – одакле? Тако чисту воду одавно нису видели.

А сутрадан ми је игуман Антоније рекао: „Нина, спроведи воду у кућу док температура није пала испод нуле.“ – „Оче, па где да нађем толико новца?“ – „Ми смо сад купили цеви за Фроловски храм, санитарије, донеће и теби. Са временом ћеш вратити, платићеш, а ако не – узми у славу Христа.“ Ускоро сам у кући имала водовод, туш и сав градски комфор. И то јако личи на Трофима – то је био човек-ватра. Сећам се следећег догађаја. Стојимо поред храма и један монах замишљено расуђује: „Требало би да направим у келији полицу за иконе. Али где да нађем иверицу, и уопште – како се те полице праве?“ Трофим каже: „Сад ћу да дођем!“ Отрчао је некуда и већ пола сата касније овај монах је имао направљене полице у келији. Све је радио одмах, радосно.“

„Прошло је двадесет година. А срце свеједно плаче, зато што је велика реткост срести духовника као што је отац Василије,“ – каже Нина Александровна. „Одлично се сећам првог утиска који је на мене оставио отац Василије. Чини ми се да је била 1989. година. Оптина је разорена, а у обитељи претежно живе мирјани. По дворишту шетају краве, козе, а свиња се таре боком о ћошак храма.

Међутим, највећа невоља за нас је у то време била продавница железнице која се налазила у једном од братских конака. Од времена Кагановича железничари су носили униформу и били су добро снабдевени. И унаоколо влада несташица, а у овој продавници се у време Горбачовљевог закона о забрани пића продаје вотка. Из читаве околине људи журе у Оптину и око продавнице се води битка.

Много смо претрпели. Сећам се како сам се пожалила игуману Ипатију: „Оче, опет ови алкохоличари!“ А он ми одговара: „Па како можете тако да говорите о људима?“ Наравно, није лепо некога осуђивати, али ево сцене испред продавнице. Млади тракториста, оптински мештанин, већ је купио флашу, попио је и покушава да поново уђе у продавницу. Одгурују га, не пуштају и на крају почиње озбиљна туча после које је лице трактористе већ крваво.

Тракториста се нерадо умио водом из водовода, а отац Василије је у међувремену седео код манастирске капије, дочекивао је ходочаснике. Заправо, капије још није ни било – ту су се налазила брвна – и он је седео на овим брвнима. Прилази тракториста, седа поред њега, разговарају о нечему.

Пролазим и чујем: „Оче, зашто руше храмове? Коме они сметају?“ И тако миро разговарају као да још пре само један трен није ни било агресивног кавгаџије-пијанице. Тракториста је био једини хармоникаш у нашем оптинском селу и убеђена сам у то да је управо њему отац Василије касније посветио песму:

Месец је светле зраке слао на нас

Манастир је био пун ноћног мира

Кад мештанин-хармоникаш у тај час

Поче по диркама руком да пребира.

Устадох сам на стази пустој

Сузе опекоше очи и мени.

Боже, како личи на глас Твој

Овај зов љубави усамљени.

У овом наизглед пропалом човеку отац Василије је видео образ Божји и чуо је овај усамљени зов љубави. Он је волео људе оном неизрецивом љубављу каквом нас, грешне, воли Исус Христос.

Сећам се следећег догађаја. Мој син, иако се крстио пре мене и у прво време је био усрдан у подвизима, одједном је престао да одлази на исповест и дуго времена се није причешћивао. Чак сам се плашила да ће се потпуно удаљити од Цркве.

У Оптиној је исповедао један свештеник који је дошао однекуд, народа код њега скоро да није ни било и погурала сам сина да иде код њега. Гледам – већ је отишао од налоња, а свештеник каже: „Зашто да трошим време на њега? Сам каже да није спреман ни за исповест, ни за Причешће“.

Поред је исповедао отац Всилије и ја сам буквално завапила: „Оче, узмите сина на исповест.“ Оно о чему су говорили испред налоња је тајна исповести. Али гледам, мој син је одједном заплакао, и оцу Василију су се појавиле сузе у очима. Управо тад је почело Причешће. А отац Василије је загрлио сина и рекао му: „Иди, иди, добри мој.“ И син је отишао да се причести, стално погледајући на оца Василија са сузама радосницама у очима.

Прикупљајући материјал за књигу распитивала сам се вероватно код двеста људи и многи су говорили да је исповест код оца Василија као повратак блудног сина у Очев загрљај.“

„Код оца Василија су долазили јако тешки људи“

„Отац Василије није волео да поучава, говорио је мало и био је шкрт на речима и најчешће је говорио врло једноставно: „Па, шта ће ти то? То није твоје.“ Међутим, људи у стању окамењене безосећајности су се топили поред њега, почињали су да се отварају, да разобличавају оне срамотне поступке које раније нису смели да признају. Истовремено су плакали и радовали се. Како човек да не плаче ако пад нема граница, ако човек једе из истог корита са свињама? И како да се не радује, ако се за тебе, последњег грешника, отвори Очински загрљај, а Бог је љубав и само љубав?

Чак су и свештеници знали за ово својство јеромонаха Василија, дешавало се да кажу скрушено: „Слушај, ја не могу да изађем с тобом на крај. Иди код оца Василија.“ Код оца Василија су ишли врло тешки људи.

Ево типичне слике – испред налоња оца Василија чека се ред, а мало даље се тискају они којима је тешко да дођу на исповест – због страха, срамоте или других искушења. Отац Василије се одликовао оном необичном танкоћутношћу, јер је могао изненада да се окрене према таквом стиснутом човеку и да каже: „Шта има код тебе? Дођи овамо.“ Управо они, ови људи су касније говорили да је исповест код оца Василија повратак блудног сина у Очев загрљај.

Било је, на крају, и оних којима је тешко да приђу Причешћу. На моје очи је један такав болестан човек – живео је при Оптиној – после исповести код оца Василија кренуо ка Причешћу... и одједном је побегао из храма. А отац Василје га је стигао и загрливши, повео ка Путиру. Нажалост, ови немоћни и болесни људи су после очеве смрти отишли из Оптине, јер без подршке оца Василија више нису могли да испуне захтеве манастирског живота.

Преподобни Нифонт, Кипарски епископ, је писао: „На земљи ће бити светаца до свршетка света. Међутим, у последњим годинама ће се сакрити од људи.“ А монашки живот о.Василија, о.Трофима и о.Терапонта је био толико скривен да нико није могао чак ни да помисли да међу нама живе свеци док нису почела чуда и исцелења по њиховим молитвама. Међутим, проницљиви људи су ипак примећивали да је главни подвиг њиховог живота – подвиг покајања. Отац Василије је, на пример, писао у дневнику: „Исусова молитва је покајање. Стална Исусова молитва је стално покајање.“

Често су га људи питали: „Оче, а шта је главно?“ – „Главно је да се свој крст донесе до краја. Без крста нема Христа.“ Сећам се да сам једном упитала свог старца, архимандрита Адријана (Кирсанова): „Оче, научите ме – како да живим.“ Он ме је погледао и рекао: „А ти гледај куда иду Христове ноге. И иди за Њим.“ А Христове ноге воде на Голготу. И живот тројице оптинских мученика је био корачање за Христом без освртања све до оне њихове смртне Голготе. Није случајно што је отац Василије писао у дневнику: „Милост Божија се даје на дар, али треба да дамо Господу све што имамо.“

За монахе старе Оптине се говорило да пред Господом иду на врховима прстију. И отац Василије је имао такав свештени страх пред тајнама Божјим да је кад му се једна моја познаница пожалила да не стиже да прочита јутарње правило зато што треба да дâ сину доручак, а онда да трчи на посао, с трепетом рекао: „А да ли смо достојни да изговоримо само Име Господа?“ Нисмо достојни. И још је писао у дневнику да је човеку пријатно да се вежба у врлинама – то нас чини већима у сопственим очима. Међутим, много је теже не ласкати себи и ићи путем самопрекоревања и покајања. Отац је био смирен, покајник.

„Само једном сам видела оца Василија у гневу. Служба се већ била завршила, али је неки човек који је допутовао са стране, замолио о.Василија да поразговара с њим. И стоје они тако код налоња, а иза леђа оца Василија једна изузетно врла парохијанка – у црној сукњи до пета, с тешким бројаницама и црном марамом „у намргођеном стилу“ – разобличава монахе, који данас нису онакви какви треба да буду. Монах, ето, треба да избегава жене, а отац Трофим дуго разговара с њима. А монах Трофим је био сушта чедност, дадиљао је и одгајио на својим рукама две млађе сестре и навикао је да се брине о сестрама у манастиру. Тако их је и називао: „Сетрице моје, сестрице!“

Дама је гласно осуђивала оца Трофима, а отац Василије се одједном окренуо према њој и рекао јој је гневно: „Па ко сте ви да осуђујете монахе?“ Судбина ове жене је била таква да се удаљила и скоро је потпуно отишла из Цркве, оставила је тешко болесног мужа, мењала је момке. А десет година касније је дошла у Оптину – офарбана, очерупана, с „јеж“-фризуром. О својим падовима ми је сама причала, упитавши зачуђено: „Зар је отац Василије све то предвидео?“ И додала је скрушено: „Па ко сам ја да осуђујем монахе и да било кога осуђујем?“

Сам отац Василије никога није осуђивао. Ако је у његовом присуству неко почињао да оговара он је ћутке устајао и одлазио. О људским греховима је знао више од других пошто је много тога слушао на исповести. Али како је састрадавао с овим немоћним, несрећним људима! Чак је написао тропар:

Вјем, Господи, вјем, јако бијеши всјакаго сина, јего же пријемлеши, обаче не имам сили слези сдержати, јегда зрју наказујемих чад Твојих; прости, Господи, и терпјеније с благодаренијем даруј. (Знам, Господе, знам да бијеш сваког сина којег примаш, али немам снаге да задржим сузе кад видим Твоју кажњену децу; опрости Господе, и даруј трпљење и благодарење.)

„Сећам се другог дана после Васкрса. На звонику је постављен нови под – јер је све било заливено крвљу, а звонари су били причесници тог дана, њихова крв се помешала са Христовом Крвљу, зато су тако брижљиво скидали струготине и постављали под. Али, звонари су убијени и звона су ћутала.

Дан је био тмуран. Небо су покрили облаци. Промичу кишица и снег. Око звоника испод немих звона стоји велика ћутљива гомила. И како је тешко на души! Зашто ћути Русија, која чини се, није ни приметила трагедију у Оптиној? Једне новине много и детаљно пишу о ситној чарки у Африци, а о убиству у Русији – ни речи. Зато су се друге новине отворено ругале – православни су се, веле, понапијали на Васкрс и поклали су се. Било је и горих гадости – срамота ме је чак и да се сетим. Господе, па у Русији се никад није играло на гробовима, а сад се игра без стида! Не само то, двоје централних новина се чак заступило за убицу, јер му друштво није пружило моралну подршку, а његова душа је лутала. Како то сад подсећа на ситуацију с „Пуси Рајт“ кад су за главне пострадале, достојне сажаљења, проглашене управо светогрднице и кад су културни радници ватрено похитали да их бране. Посебно ме је запањила позиција једне такве заштитнице која себе назива православном и која је прстом припретила Цркви: каже, ако неко почне да је прогања због тако смелог наступа, – цитирам дословце – „ја ћу прећи у другу вероисповест“. Неће умрети за своју веру, као што су то чинили мученици, већ ће је заменити нечим комфорнијим. Два дана су ћутала оптинска звона. А ми смо киснули на киши и погружено стајали поред звоника не примећујући како људи испуњавају манастирску порту. И одједном се гомила размакла. Од капије је летећим кораком ишао млад монах – по нечему је личио на Трофима, имао је исте огромне плаве очи, светлу дугу косу и исти познати брз Трофимов корак. Монах је веома журио и крочивши на звоник упитао је нему гомилу: „Да ли су потребни звонари?“ И ударио је у звоно!

И одмах су на звоник нагрнули људи – испоставља се да су сви манастири послали своје најбоље звонаре! Оптина је звонила четрдсет дана без престанка. И због нечега сам се тада изненада сетила оног познатог смоленског звонарског бунта кад су после револуције бољшевици запосели и затворили храм, а у заводима и фабрикама прогласили штрајк. Завијале су фабричке сирене, пиштале су локомотиве – и народ је трчао према цркви. И ево шта се десило. Утрчавао је на звоник звонар, звонио је и падао од метка. Затим је, прекрстивши се, истрчавао из гомиле следећи: „Господе, благослови!“ И такође је ишао на смрт за своју веру.

„Истина се радује кад за њу умиру,“ говорио је преподобни Севастијан Карагандински. И била нам је дата радост због истине кад су по молитвама оптинских мученика наши нарођенији, ближњи и даљњи, стицали веру у Господа нашег Исуса Христа.“

„Више пута су ми људи говорили да се убијена оптинска браћа не могу називати новомученицима, пошто још нису канонизовани. Слажем се да не треба. Али, ево лекције из мартирологије – у стара времена није постојао чин за канонизацију мученика, и они су били прибрајани збору светих на основу акта о мучеништву потписаног од стране сведока. Али, у данашње време то некако није уобичајено. И зато се ја као сведок мученичке смрти оптинске браће осећам растрзано између најстаријих и најновијих канона.

Не осећам се растрзано се само ја. Чак и тако познати пастири наше Цркве као на пример, протојереј Александар Шаргунов „греше“ и кажу: „То су новомученици.“ И такве грешке су по промислу, јер канонизацији увек претходи народно поштовање. Тако је било и с преподобним Серафимом Саровским који је дуго пре канонизације у народу поштован као светац. Исто се дешава у Оптиној пустињи, у коју долазе људи из целе Русије како би се помолили на гробовима оптинске браће и замолили их за помоћ. О томе како људима помажу јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт данас говоре многи. Да, они још нису канонизовани, али многи имају врло тачан осећај да их је Господ већ прославио.“

Говор прича понекад изгледа једноставан до баналности, али је то варљив утисак. Не ради се о томе што је Господ створио све, укључујући и човека, а то значи и његове уши и очи. Ради се о томе да су очи и уши изузетно сложене грађе, то су скоро јувелирска дела, а истовремено – прецизно наштеловани механизми за везу са спољашњим светом. Њихова сложеност и прецизност терају човека да се насмеје кад чује реч „еволуција“ и да скине шешир кад чује реч „Творац“.

Разгледам први атлас који ми је доспео у руке (боље популарни, него строго медициски). Гледам шему грађе ока (истим оком, узгред речено, и гледам) и просто сам зинуо од чуда. Око истовремено личи на фотоапарат и компјутер (гледамо оком, а видимо мозгом). Сочиво, стакласто тело, снопови нерава, испреплетени као сложени кабел... Огромне количине информација које се обрађују сваке секунде. Очна јабучица се покреће уз помоћ шест мишића који складно раде и кретање ока се одвија слободно и без бола. Трепавице штите, сузне жлезде влаже очи... Укратко, све је толико премудро да ми се намеће питање: како могу да постоје офталмолози који је верују у Бога? Палеонтолози по навици жонглирају милионима година; астрономи врте на језику милијарде година – земаљских или светлосних. А овде је „просто око“ и исти ред цифара: „Један квадратни милиметар мрежњаче садржи око 400.000 елемената осетљивих на светлост.“ Или још: „Најбоља видео камера може да савлада интензитет од неколико до 1.000 фотона, а ћелије мрежњаче код човека могу да обраде до 10 милијарди фотона уз динамички дијапазон таласне дужине од 380 до 750 нанометара.“

Једном речју, у ову тему можемо још дуго да се задубљујемо и сваки корак у дубину ће говорити само у корист постојања Великог Уметника – само Он је моћан да створи такво „обично чудо“.

Али, Соломон није поменуо само око, већ и ухо. Нека у поликлиникама „ухо“ обично иде поред „грла и носа“, код нас ће, у складу с Причама, ухо бити у пару с оком. А шта је ухо? Оно се код нас састоји од три дела. Постоји спољашње, средње и унутрашње ухо. Прво звук доспева у ушну шкољку, где се појачава. Затим долази до бубне опне. У књизи пише да се минимална вибрација бубне опне одвија у пречнику од једног атома водоника (!). У почетни положај након вибрирања бубна опна може да се врати за 0,005 секунде. Даље! У средњм уху се налазе најмање кости у нашем организму: чекић, наковањ и стремен. Све ове кошчице непрекидно раде у складу с називима: ударају, реагују на ударце и др. Мистика се, као и у случају с оком, само повећава како се продире у дубину. Видимо и чујемо мозгом док гледамо и слушамо очима и ушима као помоћним органима који транспортују звучне и видне импулсе. Мозак интерпретира сигнале које добија. Поређења ради: клавир има 240 струна и 88 дирки, а наше унутрашње ухо има 24 хиљаде „струна“ и 20 хиљада „дирки“, које делују стално и омогућавају нам да чујемо невероватан број и разноврсност звукова.

Сва ова сложеност се не приказује на изложбама. Она делује непрекидно у најсвакидашњијем режиму, представљајући управо „обично чудо“. И моје питање постаје двоструко: одакле су се појавили и како могу да постоје, заједно с неверујућим офталмолозима, неверујући оторалинголози?

Подједнако је сложен и људски зуб. Тако да се питања шире даље, до стоматолога, и могу да лише сна сваког осетљивог свршеног студента медицинског факултета. Али, нећемо превише узнемиравати савест ескулапа. Боље је да се сетимо још једног цитата из Светог Писма. То више није Соломон, већ његов отац – Давид. Ево шта он каже онима који се не боје пошто Бог наводно не види: „Разумите, безумници у народу, и луди, када ћете се опаметити. И онај Који је засадио ухо, зар неће чути, или Створитељ ока зар неће видети?“ (Пс. 93, 8-9).

Давид о грађи ока није знао онолико колико зна савремени предавач на катедри за офталмологију. Давид није имао приступа чак ни популарним знањима која су доступна сваком човеку који зна да чита. Али је Давид имао Бога у разуму и имао је обрезано срце. Зато су му и биле очигледне појаве духовног света. Онај Ко је створио изузетно сложен орган људског слуха види све! Онај Ко је створио изузетно сложен орган вида такође види све! Не просто да види много, него све види! Немојте чак ни да вам падне напамет да се пиштећи увлачите у уобичајене пукотине и брлоге. Уразумите се, луди људи! Кад ћете се опаметити, неуки? Не ради се више о лекарима, већ о свим људима, од којих већина због нечега не сматра да је потребно да размишља о сталном присуству Премудрог.

Чујмо још неколико редова из истог овог псалма, чиме ћемо и завршити данашњу беседу.

„Онај Који кара народе, зар неће изобличити, Који научава људе знању? Господ зна помисли људске да су сујетне. Блажен је човек којега покараш, Господе, и из закона Твога научиш га, да га укротиш у дане зле, док се не отвори јама грешнику!“ (Пс. 93, 10-13)

Протојереј Андреј Ткачов

15 / 04 / 2013

Извор: Православије.ру

Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу…

* * * * *

„Једном је авва Макарије ишао на Нитријску гору са учеником и рекао му да иде испред њега. Ученик, будући на одређеном растојању, сусрео се са идолским жрецом који је журио негде носећи дрва за потпалу. Ученик му се обратио: „Где трчиш, слуго сатане?“ Жрец се наљутио и претукао га тако да је ученик остао да лежи једва дишући, а он је журно наставио свој пут. Прешавши мало он се сусрео са блаженим Макаријем који га је поздравио: „Здраво, здраво, трудбениче!“

Жрец је, запрепастивши се, рекао: „Шта си у мени нашао добро да би ме тако поздравио?“

Старац је одговорио: „Поздравио сам те јер сам видео да се трудиш и да брижно журиш негде“.

„Од твог поздрава сам дошао у умиљење и схватио да си ти велики слуга Божији. Напротив, онај проклети монах који ме је срео, вређао ме је и зато сам га пребио.“

Након ових речи жрец је пао пред Макаријеве ноге, загрлио их и ускликнуо: „Не остављам те док ме не учиниш монахом“. Кренули су заједно. Дошавши до места где је лежао пребијени монах, подигли су га и однели на рукама у храм јер није могао да хода… Жрец је примио хришћанство, а затим и монаштво. Његовим примером научени, многи идолопоклоници су се обратили хришћанству. Авва Макарије је рекао: „Зла реч добре људе чини злима, а добра реч и зле људе чини добрима“.

* * *

„…Екуменизам је теорија које се држе многи црквени људи сагласно којој различите конфесије – протестанти, православни, римокатолици представљају гране једног дрвета. Дрво је Црква, а ми, гране, треба да учинимо све да бисмо се поново ујединили и не бисмо били подељени. У питању је јерес која негира Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову. Ако верујемо да смо чланови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и истовремено говоримо да се она поделила на многе цркве – шта значи то? Шта се догодило? Где је та Црква? Нестала је? Или се поделила и испунила јересима и људским учењима? Где је Црква коју су основали Христос и апостоли? Где је Црква ако су сви гране једног дрвета? Екуменизам је ван Цркве.

Са друге стране – зилотизам је супротна крајност која тврди да Црква треба да одсече сваког човека који има било какав дијалог или је у контакту са неким од инославних. Зилоти воле да се крију иза појединих изрека Светих Отаца и канона да би задовољили своје болесно стање.

Није прихватљива ни једна, нити друга крајност. Црква је дужна да иде средњим путем. Она проповеда реч Божију из дана у дан, на сваком месту. Црква се не боји дијалога ни са ким, Црква се не боји за своју веру. Ми можемо имати дијалог са свима и свакоме ко од нас жели да чује нешто о нашој вери ми са радошћу дајемо одговор о нашој нади. Не да бисмо одбацили, убили и осудили тог човека, већ да бисмо му говорили о ономе чиме живимо сваки дан. Показујемо му да живимо Божијим присуством, благодаћу Светог Духа, искуством Цркве. То је светлост која „свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1:5). Дајте светлости да светли и људи чије су очи отворене ће је видети, схватити да је у питању истинска светлост и тама ће нестати сама од себе.

Знате за повест о ученику светог Макарија Великог и незнабожачком жрецу? Она нам показује човека који није савршен у Христу. Такав човек није задовољан, агресиван је, зао, јер осећа несигурност, осећа да је његова вера у опасности. Зашто је твоја вера у опасности? Шта, ти си адвокат Божији? Зар се Бог некога боји и потребна му је твоја заштита? Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером, да још за себе ниси открио ту пуноћу, ту вест да је Христос истинити Бог и да апсолутно нема никакве могућности да у Њему постоји било шта лажно.

Како може бити лаж то што живи у теби, у целом твом бићу? И не само у мени – јер ја могу да обмањујем себе – међутим, о чему сведочи хиљадугодишње искуство Цркве? Видим како Свети Дух делује у Цркви, чини чуда и знамења која сведоче о Христовом присуству. Следи да нема места за сумњу и страх. Агресивни човек који вређа и осуђује другога има проблем. Такав је био и ученик авве Макарија. Он није био савршен и када је срео на путу незнабожачког жреца није му рекао благу реч као његов Старац, већ га је вређао.

Рећи ћете: па зар није рекао истину? Зар није био у питању слуга сатане?

Да, био је, шта је могао незнабожачки жрец да буде него слуга сатане? Међутим, не смеш на тај начин да говориш са другим човеком. Људи Божији су говорили другачије. Чак и у случајевима када су Светитељи били строги у својим речима о другима, они су говорили без страсти и са љубављу. Ако је неко изгубио свест или је пијан потребно је га ошамарити да би се освестио. И ви га ударате, тако? Али не из мржње, већ да би човек дошао себи. Или, на пример, ако си болестан и долази лекар, даје ти ињекцију, сече те, шије – он ти не чини то из злобе, већ да би те спасио. Исто је и на Исповести када долази човек чије је срце безосећајно као камен и зато му духовник даје ћушку без страсти, без икакве озлобљености и разбија тај камен да би човек могао да открије сопствено срце и избаци оно што је унутра. То је попут електро-шока који се врши да би се помогло другом човеку. Зато, када су Свети Оци користили строге речи – као и Сам Христос и свети Јован Крститељ – њих није покретала страст и не дух осуде ближњега, већ дух човекољубља и жеља да се човек спаси.

Зато не можемо следити неку одређену формулу која дефинише оно што ћемо рећи другом човеку. Ми једноставно треба да будемо слободни људи у Христу, будемо племенити и не бојимо се. Православна Црква се никада није бојала. На Западу су римокатолици спаљивали научнике јер су се бојали да ће неко од њих моћи да «оповргне» Бога. Били су несигурни јер се њихова вера није држала на искуству, већ на разуму. Тамо где се вера држи на разуму постоји страх да неко може доћи са јачим аргументима, неко паметнији и сруши те. Међутим, када се вера заснива не на интелекту, већ на искуству, шта ти може рећи чак и најумнији противник? Шта год да каже, није у стању да те лиши искуства које имаш у Богу.

Свети апостол Павле говори: „Ко ће нас раставити од љубави Христове?“ (Рм. 8:35). Да ли постоји нешто што би могло да нас одвоји од ње? Видите, он говори не о вери у Христа већ о Христовој љубави, јер у Цркви правилна веза није веза вере, већ веза љубави, јер „љубав никада не престаје“ (1 Кор. 13:8). Православна Црква нас исцељује и помаже нам не просто да поверујемо у Бога, већ да заволимо Бога. Зато, ако љубимо Бога и пребивамо у љубави Божијој, шта нас може одлучити од ње? „Ни садашњост, ни будућност“ (Рм. 8:38), ни анђели, ни арханђели, апсолутно ништа.

То је највеће искуство које је у човеку и оно потиче не од голе вере, од претпоставки мога ума, већ из искуства љубави. Ту љубав нико не може да угаси, ограничи, нити довести у сумњу. Љубав је изнад свега тога. Како ухватити онога ко љуби Бога? Он је налик летећој ракети коју видиш, али је не можеш руком ухватити. Реци заљубљеном да је његова љубав ружна: да ли ћеш га убедити? Он ће ти очи ископати ако му кажеш тако нешто. Јер он је воли. Људи који воле Бога, уверавам вас, заљубљенији су много више од оних који су раније писали стихове, а сада шаљу мејлове својим девојкама.

Зато, чеда моја, као православни хришћани, ми одбацујемо ове указане крајности које су јереси. Одбацујемо екуменизам, одбацујемо и зилотизам. Нисмо фундаменталисти, нити екуменисти. Ми смо православни хришћани, уравнотежени људи, љубимо цео свет и молимо се за цео свет на Литургији. Ми не желимо да ни један једини човек нестане од лица Божијег. Ми љубимо све људе.

Ви знате да су Светогорци потпуно предани догматима вере и Предању, да се Атос сматра местом са најстрожим правилима. Постоје ствари са којима на Светој Гори никада неће бити компромиса – вера, љубав према Пресветој Богородици и забрана уласка жена на Свету Гору. Монаси су спремни да умру али да не одступе од тога. Они су јако строги по питањима вере. Међутим, истовремено указујемо гостопримство Јеврејима, муслиманима и свим другим људима. И иако неки мисле да ће на тако строгом месту људи бити увређени строгим правилима, догађа се обрнуто. Људи се радују тој љубави као нечем предивном.

Једном приликом смо указали гостопримство једном Немцу – римокатоличком свештенику који нас је случајно посетио. Ви знате да на Атосу постоји велика антипатија према Ватикану и римокатолицизму. Међутим, овај човек био је окружен љубављу и ово место постало је за њега скоро лепше и од рођеног дома. Он сам је то признао. Неко га је питао:

- Да ли си читао нешто о Православној Цркви?

- Па, нешто мало, одговорио је.

Препоручили су му да прочита те и те књиге о Православљу, а он је одговорио:

- Знаш, рећи ћу ти нешто – за мене је Православље оно што видим овде: људи који ме воле, који су испуњени миром. Они су строги у вери, али су строги и у љубави. Апсолутно верују и апсолутно љубе и на тај начин помажу другима.

Ми не можемо продавати своју веру, али ни слати људе у пакао. Мислим да је такав истински православни однос који нам је потребан.

Ми уважавамо друге људе, чак без обзира на то што се човек моли дрвету. Међутим, то није зато што верујемо у то дрво. И, нећемо му рећи: „Ти си исти такав балван као и то дрво чему се клањаш“.

Када је свети апостол Павле био у Атини и разгледао град, испуњен мноштвом жртвеника и идола, видео је на једном од жртвеника натпис: „Непознатом Богу“. Стао је пред Атињане и рекао им: „Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“ (Дела ап. 17:22). Није им рекао: „Зар вас није срамота што сте испунили град идолима Афродите и Артемиде? Зар мислите да ћете се спасити на тај начин?“

Ништа слично. Рекао им је да су они побожни људи који траже Бога и чему као доказ служи олтар са натписом о Непознатом Богу. Он је дошао да би са њима говорио о томе Непознатом Бога, Кога они не знају али траже. Видите какав је Христов апостол који је са љубављу дошао тамо не да убије, осуди, изгони, већ да их обгрли и говори им о истини.

Када уважавам другог човека, не значи да прихватам дрво коме се он моли, не верујем у дрво, али уважавам човека који се моли, не ругам му се, не осуђујем га, не чиним било шта против њега, већ говорим: „Видим брате да се клањаш овом дрвету. Ако то чиниш зато што желиш да љубиш Бога и тражиш Га, ево, ја ћу ти говорити о истинитом Богу“.

Једном су питали једног Старца:

- Старче, причај нам о нетварној светлости? Да ли она ослепљује?

- Бог не ради ништа што би ослепило човека. Чак када је Он Сам постао човек, то се догодило тако тихо, тако лепо, у тишини, да Он никога није ослепео.

Дакле, дилема коју разматрамо – екуменизам или зилотизам – јесте лажна дилема. Није главна ствар то што око нас постоје јереси и глобализација. Оно што је главно је да смо ми дужни да будемо здрави, истински православни, да бисмо стекли дух Христов и заволели Бога свим својим бићем. Онда нас нико неће моћи поставити у тежак положај и ми никада нећемо осетити да је наша вера у опасности, јер „Бог је светлост“ (1 Јн. 1:5). Јел можеш да угасиш сунце? Пробај, ради шта хоћеш, сунце се неће угасити.

Ето зашто је потребно да стекнемо ту везу са Богом, постанемо радосни људи, крећемо се слободно, лепо, молимо се да сви људе заволе Бога и нико се не одвоји од Њега.

„Глад за Богом или Лек за фарисејство“, стр. 97-110, Москва 2011.

(66)

Извор

Детаљније информације о листу на број телефона 063/426-624

"Чак и та државност, прво, није до краја остварена, а друго није донијела нешто што би човјеку омогућило личну срећу, тако да смо овдје пред једним дубоко узбурканим духовним стањем на обе стране. Као епископ, овдје примам и Албанце и Србе и са свима разговарам, и код свих осјећам жудњу за нечим стабилним, што се не мијења, што чува људске вриједности и врлине без поговора, да не могу да се мијењају с временом"

Епископ липљански Јован (Ћулибрк), викарни епископ патријарха српског у Пећкој патријаршији, изабран је за личност године већином гласова чланова уредништва недељника "Време". Критеријум за награду је, као и претходних година, позитиван допринос унапређењу друштвених институција у јавном интересу.

Колегијум недељника "Време" сматра да је епископ липљански Јован, радећи у тешким условима, независно од дневне политике и испод радара медија, током 2012. године покренуо низ важних активности које су унапредиле и прошириле деловање Пећке патријаршије, важне духовне и културне српске институције. Као секретар Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, руководио је канцеларијом одбора у Пећкој патријаршији. У оквиру делатности Канцеларије, поред унапређења библиотечког фонда Патријаршије, основани су и архив Косова и Метохије, у коме се прикупљају материјална и нематеријална историјска и културна баштина Косова и Метохије, као и истраживачки центар где се организују конференције, истраживачки пројекти и друге активности који су ове године имали значајан одјек у међународној стручној и заинтересованој јавности.

Метохијска земља, зелена и црна, тек узорана, пружа се до хоризонта који обрубљују планине под снегом. Албанска и много ређа, српска насеља дуж пута лако се разликују. У српским нема застава. Поред срушених кућа од којих су остали зидови понегде су никле нове, типске, још увек неомалтерисане. У албанским насељима такође је пуно нових кућа, много већих, углавном голих спољашњих зидова. Вијоре се црвене заставе са црним орлом и оне са пругама и звездицама, америчке, споменици палим херојима ОВК су на сваком кораку.

Заједничко за албанска и српска насеља су гомиле смећа поред путева, корита потока и река начичкана су незамисливом количином пластичних кеса и отпадака, која још више боду очи под огољеним зимским дрвећем. У оштром контрасту са плодном земљом, опори укус немаштине осећа се свуда.

Недалеко од последњих кућа у Пећи је пункт КФОР-а, на коме словеначки војник проверава долазећа возила. На месту где се Руговска клисура руши у долину, око пута који се наслања на зидове Пећке патријаршије стоје бодљикава жица и наслагани џакови са песком.

На Косову и Метохији, црква има улогу не сасвим схватљиву народу изван тих простора, чини се помало уморном од вишедеценијских прича о косовским проблемима и посебностима. На пример, Пећка патријаршија је духовни центар, али и место на коме се помаже у решавању земаљских проблема – социјалних, емотивних, комуналних, приватних. Још и више, црква је гарант опстанка на просторима где се тешко траје, на којима стварност, по речима епископа липљанског Јована, "до подне подсјећа на Апокалипсу данас, од подне на Ало ало".

У једном дану, епископ липљански разговара о враћању некадашњег ловачког дома Патријаршији, плановима за његову обнову којима би десетак људи добило посао без кога нема ни нормалног живота, проблемима повратника у селу Љевоша, подели божићних пакетића за децу, и о томе коме ће отићи помоћ коју је за једну породицу упутио Србин из Аустралије...

Епископ липљански Јован је патријархов викар који представља и заступа патријарха у Пећкој патријаршији. Он је и секретар Одбора за КиМ Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, и руководи Канцеларијом Одбора у Пећкој патријаршији. У оквиру Канцеларије су библиотека, архив, истраживачки центар, а Канцеларија је током прошле године покренула низ немерљиво важних активности за садашњи и будући живот Патријаршије (види антрфиле "Библиотека, архив, истраживачки центар"). "Црква се бори за живе храмове, празни зидови не значе ништа. Пећка патријаршија јесте Пећка патријаршија ако остварује своју функцију, макар дијелом, да буде престоница српске цркве, ако људи око ње живе и ако она богослужбено живи. Онда она остаје оно што стварно јесте", каже епископ липљански.

"Једна од идеја приликом стварања Канцеларије Одбора за КиМ била је да се она устали као стабилна, чврста институција која ће бити присутна у Пећкој патријаршији и на Косову и Метохији. Народ је још од почетка осамдесетих осјећао и изражавао потребу да светиње и света мјеста на Косову не буду само симболи у мученичкој провинцији него да буду реална, живећа мјеста у главној струји живота народа у цјелини."

КОСОВО, АПОКАЛИПСА: Епископ Јован каже да је на Косово и Метохију долазио више пута током деведесетих година, црквеним пословима као монах, али да је 1998. година била посебна. наставак "Били смо тамо испред Радио Светигоре, радија Митрополије црногорско-приморске. Иза тога је било дубоко увјерење тадашњег главног уредника Радија Славка Живковића и моје да смо просто дужни да дођемо на Косово у таквом тренутку. Био је крај августа ‘98. Нисмо знали ни један ни други да ћемо се обрести у много тежој ситуацији већ јуна наредне године.

Тог јуна, када је НАТО ушао на Косово, спремао сам се да кренем на Свету гору. Послије свега што се издешавало, некако је било потребе да човјек оде и просто олакша душу тиме што ће да се сакрије у светогорске стазе и богазе, и да се моли Богу. Међутим, у том тренутку су већ на Косову били блаженопочивши патријарх Павле, митрополит Амфилохије и владика Атанасије, јер ствари на Косову почеле су да се збивају потпуно супротно од онога што смо очекивали.

У Босни су тадашњи ИФОР и потоњи СФОР стали између двије стране тако да није завладао хаос. На Косову и Метохији из неког разлога КФОР није стао између двије стране и од самог почетка је његова функција била потпуно нејасна. Имате код Тима Џуде у његовој књизи Косово, Wар анд Ревенге, он је улазио у провинцију са Французима и видио је како маса једноставно пали, пљачка. Питао је француског официра: ‘Како је могуће да се ово збива?’ ‘Дозвољено им је да пљачкају’, добио је одговор. Мислим да је приликом уласка КФОР-а на Косово и Метохију заиста почињен огроман злочин. За вријеме КФОР-овог мандата тај огроман број људи се иселио са Косова и Метохије, а ту је било 60.000 војника НАТО-а, којима као што знамо није пријетила никаква опасност од Војске Југославије.

Оно што смо затекли овдје ‘99. личило је заиста на праву апокалипсу. Апокалипсу нашу, истовремено и албанску, и апокалипсу неког свијета који је себе називао цивилизованим и који је тобож био ту да донесе мир. Нашу – јер нисмо изашли са Косова баш чистог образа, албанску – зато што су се они понијели тако како су се понијели, а апокалипсу овог свијета зато што је он крајње лицемјерно присуствовао једном злочину, био у могућности да заведе ред и мир, а све је учинио да тог мира и реда не буде."

КОСОВО, ДРУГИ ПУТ: У првом периоду, епископ Јован је био на Косову од 1999. до 2003. и одласка за Јерусалим, мада каже да је и из Јерусалима често долазио у Пећ.

"Овдје сам се у новој улози вратио након свог избора за епископа липљанског маја 2011, затекавши Косово и Метохију у много чему и различито и слично у односу на вријеме када сам овдје први пут боравио. Слично утолико што је очигледно да се преко КиМ преламају далеко већи процеси, то је на крају и његова судбина, и 1389. године и касније кроз историју. Преко нашег народа у XX вијеку су се преламали огромни свјетски догађаји и то је банална чињеница: од почетка и краја Првог свјетског рата до тога да је Хитлерова инвазија на Југославију имала и те како значајне посљедице на судбину Другог свјетског рата, па се и у овом тренутку дешава нешто слично.

Што се тиче разлика, постоје видљиве и мање видљиве ствари. Видљиво је да је улога КФОР-а далеко од оне коју је имао у свом првом периоду, видљива је разлика и у квалитету КФОР-а. КФОР је сада једно мало друштво које ових дана непрекидно најављује да би они повукли своју стражу око Патријаршије. Један дио КФОР-а је у томе веома упоран, међутим онда се поставља питање: ако не чувате Патријаршију и Дечане, која је онда ваша улога? Бојим се да код једног дијела КФОР-а, а то је онај исти дио који се јако лоше показао 2004. године, постоји једна инверзна идеја: ‘Хајде да се понашамо као да је све у реду, па ће онда ствар постати у реду’. Хајде да повучемо стражу око Патријаршије, па ће онда некако и ситуација да се прилагоди нашој идеји, ваљда нико неће дирати Патријаршију. То није нова идеја, она је била овдје на терену и 2001. и 2002. године, и показује само колико је политика у стању да утиче на реалност. Политика ствара виртуелну реалност и онда вас тјера да у њу вјерујете и тешко вама ако не вјерујете, као оној пословичној жени из Његоша, ако не повјерује мужу да је со сијао.

Рекао бих да постоји увјерење код Албанаца с којима разговарам да су и они били инструментализовани од стране међународне заједнице, и да на крају оно што су добили није баш остварење снова. Прво, тешко се живи, огромна је незапосленост. Друго, живот је постао много нестабилнији, сложенији, старе вриједности које су чиниле стабилност једног некада веома конзервативног и традиционалног друштва се губе, и умјесто њих није дошло нешто ново што би можда то друштво трансформисало али задржало стабилност, до које је албанском народу веома стало. Коначно, људи су схватили да су међусобно посвађани, да су међусобно под грлом један другом, а то не може тако, нико не може тако да живи.

Четврто, чак и та државност која је обећана и донекле остварена, у сваком случају власт на територији која је остварена, прво није до краја остварена, а друго није донијела нешто што би човјеку омогућило личну срећу, тако да смо овдје пред једним дубоко узбурканим духовним стањем на обе стране. Та ситуација само обнавља улогу православне цркве као некога ко даје стабилност, ко ту траје, ко има љубави према свакоме и чија се одговорност заиста протеже на свакога. Као епископ, овдје примам и Албанце и Србе и са свима разговарам, и код свих осјећам ту жудњу за нечим стабилним, што се не мијења, што чува неке људске вриједности и врлине без поговора, да не могу да се мијењају са временом. Мислим да то страшно погађа свакога овдје."

РАНЕ ГОДИНЕ: Јован Ћулибрк је рођен 16. априла 1965. у Зеници, како каже, случајно, да би породица потом живела пет година у Травнику, чему захваљује једну дозу блискости са централном Босном која је касније преживела сусрет са Босанском Крајином.

"Ријеч је о два посебна менталитета. То вам је као разлика између Кочића и Ћопића на једној страни и Андрића на другој. Има она добра шала за Црногорце како утврђују идентитет, изнесе вам породично стабло и каже: ‘Нађи се ође.’ Крајишник вам да Орлови рано лете и каже: ‘Нађи се овдје.’ Сва срећа, Ћулибркâ код Ћопића има довољно."

Основну и средњу школу завршио је у Градишци. "По музици сте бирали друштво, оно се формирало на томе ко шта слуша. Почело је то у петом разреду основне школе, и било је спојено са много читања, највише ‘Џубокса’. Специфично је да је код нас читање почесто претходило слушању, читали сте о стварима које још нисте чули или нисте могли чути. Занимљиво је како та нехотична вјежба створи један мајндсет, посебно чуло. Сјећам се када сам отишао у манастир, тада је био и рат, одвојите се од свијета и не пратите толико ствари, само овлаш. Онда сам чуо све више за Нирвану, читао сам о њима и увече сам у Богословији радио нешто а био је укључен радио и ишла је нека пјесма. Помислио сам: ‘Аха, ово би требало да је та Нирвана’, и то је била Цоме Ас Yоу Аре. Препознао сам је на основу читања, али то су дуге године искуства, јер читајући ‘Џубокс’ могли сте многе ствари само да замислите, а не да чујете, поготово ако одрастате у градићу у Босанској Крајини.

Тих година у Југославији музика је везивала људе без обзира на мјесто гдје су се родили, без обзира на границе Југославије, не унутрашње, вањске. Сјећам се да је пролазио некакав Енглез, откуд се он обрео у Градишци Бог зна, али с њим смо разговарали као са било којим нашим познаником јер је тема била музика, и ништа друго нас код њега није ни занимало. Ја се све време чудим тој идеји да треба бити дио Европе или свијета. Па ми смо одрастали тако, не знам шта то треба сада да урадимо па да будемо свијет? Цијела идеја о постајању свијетом, или да је ‘Београд – свијет’ – па он је то по дифолту, шта то треба сада урадити па да буде тако? Све лежи заправо у погледу на свијет, а не у томе гдје смо. Ако одрастете онако како смо бар ми одрастали, онда границе дословно не постоје. Постоји то коме народу припадате, то је у реду, али мјерила, доживљај свијета, он је дат такав. Када сам отишао као млад у Хамбург, осећао сам се сасвим као код куће. Додуше, за мене је Хамбург био мјесто где су свирали Битлси, али нисам примјетио неку радикалну разлику у погледу на свијет."

Епископ Јован каже да се његовој генерацији Други светски рат понекад чинио даљим од вијетнамског. "Јесте Други свјетски рат био мјерило свих ствари – а био је то и у Британији, да не говоримо о Русији – али нама се дом културе у Градишци отворио Апокалипсом данас, а сутрадан ујутру смо ишли у Стару Градишку, преко Саве, да гледамо Голе у седлу. То је мала, али примјетна, разлика између провинције и Београда. У Београду се мање-више пратио западни образац, значи ако сте били наша генерација, ‘64, ‘65. годиште, сазрели сте ‘80. или ‘81, тада су дошли панк и нови талас и било је прилично логично да будете панкер. Међутим, у провинцији је ствар била мало озбиљнија, тамо је претходна генерација била доминантна. Нећу рећи генерација хипи покрета, искрено речено мало је ко слушао Џеферсон Ерплејн или Грејтфул Дед, али Лед Цепелин, Дип Парпл, Пинк Флојд, Џенезис апсолутно, то је било све, нисте могли одрасти без тога. Међутим, то је у ствари значило једно богатство јер сте могли ствари да гледате у перспективи и дијахронији и да имате много ширу визуру: разумјели сте како су се развијале стилске формације унутар поп-културе, у каквом дијалектичком односу су рецимо Пинк Флојд, Магазин и Дед Кен Денс.

Епископ липљански радо прича о музици и анегдотама које га због музике и данас понекад прате. "Био сам прошлог априла на улици у Харлему, у Њујорку, када је један црнац почео да виче ка мени: ‘ЗЗ, ЗЗ, ит’с yоу! И лове yоур мусиц ман! И листен то yоур мусиц фор yеарс, анд финалy И мет yоу! Гиве ме фиве буцкс!’"

Када се замонашио, отац Јован Ћулибрк је спалио све фотографије из "претходног" периода. Каже да не жали због тога, а зна да има и пријатеља који те фотографије имају, углавном кријући их од њега. Оно што му недостаје јесте писање критика и есеја, којих је иза њега остало много (види антрфиле "Рок критика"), а које је следило после љубави према књигама.

РАНИ РАДОВИ: "Као дијете доста рано сам почео да читам. Ми смо били благословени тиме да је Југославија била фифти-фифти подијељена између Запада и Истока. Пошто то није било физички него очигледно по стратумима, један дио у коме се то испољавало је била и култура. Култура бивше Југославије је била фасцинантна, сјећам се у библиотеци у мојој кући, у једној обичној породици, могле су се наћи најфасцинантније ствари. Наравно, ја сам као дијете читао све оно што је било ‘омладинска књижевност’, како се то лијепо звало, или књижевност за дјецу – од издања ‘Ластавице’ до Винетуа. Читао сам јако много. Онда је дошао период када је поп култура постала главно интересовање, када се осим лектире и понеке књиге углавном читао "Џубокс", по три стотине и три пута; мислим да моји пријатељи из тог времена и ја неке текстове и данас знамо скоро напамет. Интересовање за књижевност се дословно вратило у једном тренутку, од оних какве памтите заувијек. Било је на првом полугодишту гимназије – оне праве гимназије која је у Босни постојала до 1983. године, јер је Босанцима очигледно било потеже да сконтају шта то Шувар заправо хоће с тим усмјереним образовањем. Сређивао сам породичне књиге по кући, отворио сам прве странице књиге Џејмса Џонса Од сада до вјечности, у загребачком издању, и дошао до хиљадите странице те књиге за непуних 48 часова.

Тада је дошло до уобличавања модуса кроз који цијели живот гледам на свијет, а то је да је култура неодвојива од живота, и да се она на крају провјерава животом: Игор Шафаревич мудро каже да су сви тоталитаризми пропали јер нису могли да одговоре обичним, људским животним захтјевима. А Џонсова књига јесте о томе како државна машина меље једног обичног човјека, Роберта И. Лија Пруита. Но, с друге стране, ова књига је означила и захтјев да се о животу учи и промишља да би се он могао разумјети и живјети у пуноћи.

Тек касније сам схватио да сам своју фасцинацију том књигом дијелио са цијелом бит генерацијом која је практично проистекла из три књиге написане послије Другог свјетског рата у Америци, из Младих лавова Ирвина Шоа, Голих и мртвих Нормана Мајлера и Од сада до вјечности. Онда с временом схватите да дијелите ту фасцинацију рецимо и са Дејвидом Боувијем: не заборавите да су сцене у његовом споту за Цхина гирл у ствари омаж филму Од сада до вјечности, и коначно са Ником Кејвом, који први самостални албум назива Фром Хер то Етернитy, Од ње до вјечности, уз игру ријечи. Тако да су некакви различити периоди живота имали везе са том првом важном књигом.

Књига Џејмса Џонса је с друге стране подстакла и уобличила други важан елеменат за нашу генерацију, а то је елеменат побуне. У то неко вријеме негдје сам из читанке – у тој повеликој књизи биле су и Изреке неба и пакла – позајмио и двије ствари од Вилијама Блејка. Да будем искрен, питање је колико бих сам обратио пажњу на Блејка да није било Морисона и Дорса, али сам запамтио двије изреке које су ми одредиле животне почетке и приступ животу, који се наравно касније у много чему надограђивао на том младеначком инстинктивном утиску. Прва је ‘Пут претјеривања води у замак мудрости’, и ако гледам по ономе што ми је Бог дао до данас и искуству животном, то је значило да оно чега се прихватиш у животу мораш живјети до његове пуноће, да се мораш потпуно погружити у то што си изабрао. То ‘претјеривање’ Блејково значи да нема живота с пола срца, да идеш до краја у ономе што чиниш. Онда ћеш томе додирнути исконско биће и видјети га какво јест; тек тада можеш заиста да прихватиш или да одбијеш нешто. Ако си музичар и бавиш се музиком, бави се њоме до краја, ако си хришћанин, потруди се да будеш то до краја. То живљење до краја, посвећеност, једино доноси плодове.

Друга Блејкова изрека је једнако тврда, и каже: ‘Вози свој плуг преко костију мртвих’. Е сада, разумјети то данас значи разумјети живљење у социјалистичкој Југославији, јер унаточ свему што говоримо о култури и другим областима у којима је било слободе, то је ипак био тоталитарни систем, у коме је лаж све више постајала доминантна, поготову пред крај његовог постојања. И та лаж је полагала право на цјелокупан ваш живот, од рођења до смрти. Стара Југославија је била мајстор у лажи, она је себе лагала до ‘91. године да је неразрушива. Замислите тек непосредно пред Титову смрт, послије Титове смрти, та лаж је била толико опипљива да је бола и смрдила свуда око себе и против тога се млад човјек по природи буни, тражи нешто, способан је да нагонски осјети лаж. Не зна он увијек како да се бори с њом, осјећа да га гуши, не зна шта хоће, зна само да хоће да се избори са тим гушењем, и управо ту негдје поп култура за нас јесте имала значење које је суштинско, имали сте начин да кажете: ‘Ја нећу ово, хоћу оно’, или макар: ‘Овуда хоћу, нећу са вама’."

ВОЈСКА И ИДЕНТИТЕТ: "Побуна свакако има цијену, па – уз све остало што вам спада када сте криви падеж – када је дошло до служења војске, могло вам је запасти само нешто тешко, што није припало онима који су били добри чланови ССОЈ-а или партије и завршили недалеко од куће или у неком лаком роду. Ја сам завршио у понтонирској инжињерији у Новом Месту, што баш није било далеко од куће (друга могућност која ми је била понуђена било је да будем везиста у Призрену; то сам ипак био оставио за касније), али сам имао одређене здравствене предиспозиције са којима је гажење воде по словеначкој зими чинило примјерену ‘награду’ за неуклапање у шаблон.

Када сам дошао у војску, почело је нешто што ће нас све пратити као генерацију, а то је чињеница да су наши лични животи у једном тренутку постали дио свјетске историје. Командант у Новом Месту је тада био мајор по имену Станислав Галић, потом познат као командант Романијског корпуса и житељ Хага, један од најтеже осуђених. Деведесетих се испоставило да су из мог села и Манојло Миловановић и Славко Лисица (а Атиф Дудаковић из сусједног), и почео сам да се навикавам на то да нам је дата чудна судбина да као народ у једном тренутку живимо у средишту историје свијета, хтјели ми то или не.

С друге стране, на личном нивоу, за вријеме служења у ЈНА, десило ми се неколико момената који су на граници сазријевања и епифаније, послије којих нисам био исти. Први је био моменат када сам одједном схватио да је мени једна конкретна држава узела годину дана живота. Војска је нешто што се морало, али човјек онда доживи да у ствари постоји неко ко вам одређује живот на овај или онај начин; али ако он од мене захтијева дужност, која је одговорност тога који управља? На шта је он обавезан? Морам признати да је за мене као младог човјека оно што сам видио својим очима било поразно: ЈНА у којој сам био припремала се за све осим за то да буде употребљена, школа у коју сам ишао била је пуна лицемјерја, каријеризма и лажног заклињања у јучерашње идеале до којих више нико није искрено држао. Лаж је била свуда, а њене посљедице су се могле намирисати.

Други догађај је везан за познанство и пријатељство са Дејаном Кнезом, једним од оснивача Лајбаха. Мене су наиме прекомандовали у Љубљану, у војну гимназију, гдје сам био помоћник васпитача, што је био још један доказ да ЈНА пропада. Била је то 1984. година, љубљанска сцена је имала свој хеyдаy: Марина Гржинич је водила програм ШКУЦ-а, Лајбах су се били тек вратили са Турнеје по окупираној Европи и издали први ЕП, те године је био отворен и К4... Дејан и ја смо се понекад налазили суботом, тада је била бувља пијаца на Старом тргу код ШКУЦ-а, и тамо разговарали, заједно пазарили. Једном, изнебуха, он ме је питао: ‘Шта тебе у ствари суштински занима?’ Одговорио сам му питањем: ‘Шта тебе занима?’ ‘Па мене занима да прожмем мој словеначки идентитет са оним што јесте савремена култура.’ Нисам му одговорио шта ја стварно хоћу, али те ноћи сам дуго био будан и питао се: ‘У реду, а који је то мој идентитет?’ Сјећам се, пролазећи кроз то, човјек се сјети многих ствари: Првог свјетског рата, рецимо, ‘Србије међ’ шљивама’... Све је то било дио мене, али је остављало простора за још нешто веће. Тај мимоход архетипских слика ишао је полако, сатима, и у једном тренутку преда мном се појавила Студеница, симбол вјенчања Истока и Запада. Тада, све се умирило: ‘Да, то сам ја.’ Сјећам се још увијек олакшања с којим сам тада утонуо у сан.

Послије тога дана, којег дугујем Дејану Кнезу, све је ишло својим током и сјећам се тренутка када сам на Охридском језеру изашао изнад Цркве Светог Јована Канеа и момента када први пут човјек Богу каже ‘Ти’. То је било када сам први пут био на Охридском језеру са Гораном Трајковским из Анастасије."

СТУДИЈЕ, РАТ И МАНАСТИР: "Уписао сам књижевност сматрајући да је то подлога општег знања и опште културе, која је сигурно довољна да би човјек могао послије тога да студира нешто што стварно жели. И дан-данас ми је драго што сам студирао прво у Бањој Луци, прво што сам се сродио с тим у много чему посебним градом, а са друге стране што сам имао и срећу и благослов да ми професор теорије и историје књижевности буде један од великих људи које је Бања Лука изњедрила, Предраг Лазаревић. Син посљедњег бањалучког бана, никада није био члан партије, а предавао је књижевност и практично формирао генерације људи који су носили културу Босанске Крајине. Образован у Београду (компаративну књижевност је завршио у Кишовој генерацији), увијек је говорио екавски, као и покојни Никола Кољевић, који је такође био Бањалучанин. То је било мало пош међу бањалучким интелектуалцима старијих генерација, а и данас ћете у Бањој Луци чути ‘две кафе’ или ‘где си’. Растао сам са неким ко је био заиста велики човјек, који вас је на најплеменитији начин уводио не само у знање из теорије и историје књижевности, него у цјелокупну културу једног народа и земље, и то културу која је била широка и огромна. Њему сам дужан за то што се оно космополитско што је ушло преко поп културе раширило на цјелокупну културу.

Завршио сам другу годину у Бањој Луци и уписао трећу у Загребу. Одрастао сам у Градишци која је на четрдесетак километара од Бање Луке, тако да ако хоћете да студирате код куће идете у Бању Луку, ујутру устанете на аутобус, одете и вратите се; вјероватно се мање возите него с периферије Београда до факултета. Друго мјесто гдје су се рјешавали образовни и било који други проблеми били су Загреб и Београд: Загреб вам је на стотинак километара, Београд на три стотине. Као и код свих аустроугарских градића који леже низ Саву, живите на отвореном, на раскрсници; изађете на аутобуску станицу или на пут и бирате куда желите. (Андрић је писао о касабама стијешњеним међу босанским брдима, нагнутим над рјечицама у којима с мраком на људе слијећу и најчудније и најмрачније мисли. Он није знао много овакву Босну.) Четврто мјесто у којем су се рјешавала егзистенцијална питања евентуално је била Љубљана, а тек пето било је мјесто у које смо као житељи Босне и Херцеговине силом прилика ишли на регрутацију, али у коме је ријетко ко студирао или се запошљавао мимо политичких структура – Сарајево. До рата сам у Сарајеву био десетак пута; до њега вам је требало седам сати јахања преко босанских брда.

У Загреб на студије отишао сам превасходно због одређеног интелектуалног проседеа који је постојао тамо. Дипломирао сам на Црњанском на једној од чувених загребачких катедри, на стилистици; теорија књижевности била је у Загребу веома разрађена дисциплина, а мене је превасходно занимало како се чита књижевност, која је то тајна скривена у умјетничком дјелу и како се она раскрива? Уз то, то је вријеме када се поново откривала руска авангардна умјетност, највише кроз изложбе Берлин–Москва и Москва–Париз, а у Загребу је предавао Александар Флакер, један од корифеја науке о руској авангарди. Поврх тога, око ‘Полета’ је била настала школа умних људи који су писали о популарној култури и са Дејаном Кршићем ћу и радити на његовом пројекту НЕП – ‘Нова Европа’, са Јане Штравсом и Горданом Брзовић – гдје се као нигде могло сагледати да је револуција коју су извели нови медији далеко дубља и свеобухватнија од Октобарске револуције.

Дипломирао сам на Сретење, 15. фебруара 1991. године. Пошто је морало да прође мало времена да би се завршила администрација, отишао сам по потврду да сам дипломирао априла ‘91. године, што је било дословно на почетку рата.

Несумњиво је да је за нашу генерацију рат од ‘91. до ‘99. године средишњи формативни тренутак наших живота, с тим што ћемо ми заувијек остати распети у том погледу да када кажемо ‘прије рата’ увијек морамо да објашњавамо да ли прије Другог свјетског или овог рата, док млађе генерације у том погледу неће имати сумње. За њих је рат овај рат. Њихови хероји су из тог рата, Вукови са Вучјака и други, а нама су у њиховим годинама хероји били Генг оф фор. Ми смо прелазно покољење, заувијек распето између времена у коме смо се родили и образовали и самог рата. Истовремено с тиме од августа ‘91, између осталог гоњен и свиме што се дешавало, био сам једноставно приморан да донесем неке животне одлуке, и отишао сам у манастир.

О одласку у манастир човјек не размишља, не планира: то се деси. Пробудиш се једног јутра и у срцу ти је одлучено. Мислим да је то мени постало јасно у јесен ‘90. године, на литургији која је служена у параклису храма Светог Димитрија у Солуну. У једном тренутку ја сам знао шта ми је намијењено, шта желим. Није да се нисам борио с тим, али је резултат био извјестан."

ИЗРАЕЛ И ЈАСЕНОВАЦ: После боравка у Митрополији црногорско-приморској и на Косову, епископ Јован отишао је 2003. године у Израел на постдипломске студије јеврејске културе које су у суштини имале тежиште на Јасеновцу и питању страдања у Другом светском рату. "Једна од уобичајених реченица српске деснице јесте да ми треба да се угледамо на Израелце. Наравно, то је у реалности углавном празна прича. О Израелу знамо веома мало, везе са Израелом су донедавно биле веома танке, нажалост углавном из наше незаинтересованости и неактивности, иако је било много разлога да са Државом Израел на разне начине успоставимо односе и у многим стварима се међусобно помажемо. Најконкретнија ствар је болно питање Јасеновца, које је сада већ мало другачије него што смо навикли да говоримо.

Јасеновац и уопште страдање у Другом свјетском рату у Југославији су предмет истраживања читаве генерације младих историчара који су докторате одбранили у Европи и САД – Емили Грејбл, Александра Корба, Љиљане Радонић, Емила Керењија – те је потпуно депласирана тврдња да Јасеновцу треба истина јер је он неистражен, као што је то недавно лаички изјавио надбискуп београдски Станислав Хочевар. По његовим ријечима, папа неће доћи у Србију док Срби и Хрвати не оснују заједно комисију која ће истражити Јасеновац, па ће се онда када се дође до истине о Јасеновцу ваљда створити услови за папин долазак.

Да појаснимо мало како заиста изгледа ситуација: нормалне европске земље су до 1948. донијеле процјену броја жртава у Другом свјетском рату и онда основале институције које су се онда деценијама бавиле документовањем, сумирањем и заокруживањем онога што се десило. Те комисије или институције су негдје крајем осамдесетих дошле до својих мање-више коначних резултата. Негдје се дошло до већих а негдје до мањих бројева у односу на првобитне процјене. Добар примјер тога јесте Аушвиц: првобитне процјене о броју жртава Аушвица говориле су о броју од четири милиона људи да би се крајем осамдесетих дошло до данашње цифре која је између милион и сто хиљада и 1,5 милиона жртава, што значи да је изворно било и погрешне процјене али и манипулације. Не заборавите да су то поратне године, да се креира хладноратовски свијет и да се манипулација заснивала на идеји да они који су уложили више жртава имају право на већи дио Европе.

Нема разлога зашто погрешних процјена и манипулације не би било и у бившој Југославији. Но, оно што се зна о Јасеновцу и о страдању у Другом свјетском рату углавном је веома добро документовано у оквиру истраживања Другог свјетског рата, који је био доминантна тема историјске науке у бившој Југославији. Хиљаде томова су објављене о том рату и ми о Јасеновцу знамо суштинске ствари: да је био комплекс концентрационих и логора смрти, знамо ко су у њему биле жртве, знамо ко су у њему били џелати. Знамо имена џелата, углавном, знамо и из којих разлога и са којим мотивима је то рађено, знамо такође и која је била улога једног дијела клера римокатоличке цркве у злочинима који су извршени за вријеме Другог свјетског рата у НДХ. Та тема – укључујући и ‘Пацовске канале’, начин на који су бројни нацисти и усташе избјегли руку правде и побјегли у Јужну Америку – једна је од великих тема науке о Холокаусту и геноциду: узмите књиге мајкла Фајера или Пола О’Шија на примјер, и видјећете да се они веома детаљно баве римокатоличком црквом у НДХ.

Наравно, приступ мора бити балансиран, трезвен. Не може се Степинца оптуживати на основу комунистичке оптужнице; штавише, заиста постоје индивидуални случајеви да је помагао и Србима и Јеврејима. Додуше, избјегао је да помогне Диани Будисављевић и њеној групи у акцији спасавања српске дјеце, што је она и написала у свом дневнику, али он није био наредбодавац злочина. Но, Степинац је истовремено учествовао у стварању атмосфере мржње, и што је још важније – он ни на који начин није реаговао на злочине које је чинио клер коме је он био на челу, што је већ довољно да он буде веома контроверзна личност. Иво Голдштајн је извукао једну реченицу која јако добро симболише тај његов приступ. Степинац је писао Андрији Артуковићу 1941. године, у тренутку када је Јадовно већ оперисало, молећи га ‘да се ове мјере против Јевреја и Срба спроводе са поштовањем људског достојанства’. И то у тренутку када су већ хиљаде људи на најзвјерскији начин биле уморене и када се тачно знало шта значе те ‘мјере’. Иво Голдштајн је тврдио, а ја се слажем с њим, да та реченица савршено описује парадокс у коме је живио Степинац.

Оно што ми не знамо и још није потпуно научно утврђено, и ту заиста треба истраживање, јесте број жртава у Другом свјетском рату. Не треба нико никог да заварава говорећи да се то зна: не зна се, и не може да се зна без институционализованог, усредсређеног, дугогодишњег рада. То је ствар која изискује огроман научни труд, и око тога можемо да полемишемо и разговарамо. Једина институција која је формирана на тлу бивше Југославије са искључивим задатком истраживања страдања у Другом свјетском рату је београдски Музеј жртава геноцида, који је основан 1992. године, када је већина европских држава већ била свела суме страдалих. Овај Музеј је изузетно квалитетна институција и њен кадар има велику научну међународну репутацију; да бисте заједнички организовали научне скупове са Јад Вашемом, морате бити веома озбиљна институција. Једно од издања Музеја је и епохална монографија Јадовна др Ђуре Затезала, темељни научни рад од двије хиљаде страница. Стручњаке Музеја нећете срести по медијима гдје се дају лаичке изјаве, и у њега надбискуп Хочевар није ни завирио.

Но, Музеј жртава геноцида је занемарен, недовољно финансиран и скрајнут, што довољно говори о томе ко је главни кривац што још постоје неуралгичне тачке као што је број жртава Јасеновца. Не заборавите да се распон у процјенама броја жртава Јасеновца креће од милион и сто хиљада, што је дао Радомир Булатовић, до двије и по хиљаде, што је дала комисија Хрватског сабора. То је неморално. Оно што имамо сигурно за Јасеновац јесте број имена убијених до кога је дошао Музеј жртава геноцида и којих сада има око деведесет хиљада. Наравно, број жртава Јасеновца је много већи, али ово је оно што имамо као сигурно. И ту нам не требају конференције, него рад.

Живјети у Јерусалиму значи заувијек остати тамо. То није чак ни питање фасцинације, то је питање доживљаја свијета и тога да ли ваше срце одговара на онај праисконски људски позив. На крају, људска историја практично почиње тамо, макар писана историја почиње тамо: ми смо појам памћења, историје, добили са Светим писмом, са синајским завјетом Бога и човјека. Свака стопа је тамо заквашена тиме и то се осјећа. Тешко је не одговорити срцем на мирис Свете земље, на боју њеног сунца, ваљда свако остаје њен заточеник.

Успио сам да обиђем и неколико других земаља на Блиском истоку. Нажалост, људи су у том региону као ми, гледају све у огледалу, траже од људи да се опредјеле. Не могу да схвате да неко може бити непристрасан у свему томе. Или идете међу Арапе или међу Израелце, а најсумњивији сте ако идете и међу једне и међу друге. А човјек мора да се отвори и да гледа. Сигурно је да нема једне истине када је ријеч о Блиском истоку, али исто тако чињеница је да тај Блиски исток кроз себе прелама цијело стање наше планете данас, и да се макар десетак година уназад главна збивања дешавају на Блиском и Средњем истоку."

ЦИКЛУСИ ЖИВОТА И СМРТИ: "Овдје на Косову и Метохији се ствари циклично дешавају, људи живе у заједништву, да би онда настајала апокалипса. Манастир Девич је можда најбољи примјер. Ту се не знам колико пута дешавало да околни становници убију свештеника, разруше и запале манастир, и онда послије неку годину сами дођу да га обнављају, да моле свештеника да дође и да служи ту.

Наставак мођете прочитати на форуму.

Извор -Време

Он је руски „Бог“, синоним за ММА у Русији, али и том делу Европе. У нашем региону, али и целом свету он је човек са највише ММА фанова. Једном речју – Федор Емелианенко.

У својих 39 борби Федор је 34 пута славио, а прославио је организације попут Рингс-а, Прајде-а, Дрим-а и Страјкфорсе. У пензију је отишао пре два месеца, тријумфом над Педро Риззом, али је и дан данас његово име присутно у свим ММА порталима.

Руски портал „правмир“ одлучио је да искористи слободно време Федора, те да са њим одради интервју. Овај врло опширни разговор преносимо вам у целости.

У много интервјуа сте говорили да не осећате никакву врсту агресију према вашим противницима.

- Мислим да верна особа никада не може осетити агресивност према људима. Ту убрајам и борце. Борба једноставно није лично непријатељство, то је само један вид посла.

Постоји и израз „спортска љутња“. Да ли то помаже борцу?

- Тај термин је измишљен и не знам о чему он говори? Стрпљење, контрола и развој својих способности доносе успех. Уз љутњу и агресију губите могућност процене ситуације, не можете на прави начин да реагујете и стварате себи опасност. Ако желите да се неком осветите јурите напред да би ударили јаче, али то није добра ствар. У свему, не само у спорту, морате бити мирни и концентрисани.

Ви сте један од најуспешнијих спортиста света, светски шампион у ММА спорту. Велики сте верник, и да ли је тешко бити и верник и спортиста?

- Бог ме је послао у ове воде, и то ми даје за право да радим свој посао најбоље што могу. Да радим нешто друго, радио бих га на најбољи могући начин. У спорту је највећи успех победа, она је важна и она је доказ да добро радите свој посао. Нама Православним хришћанима се суди по делима, и све што радимо мора бити у славу Богу. Да би урадили посао на Божији начин, морамо да засучемо рукаве.

Да ли велике борбе доводе до могућности да постанете превише самоуверени и да заборавите нека своја уверења?

- Да. Није случајност да многи свештеници критијују велике спортове. Због тога многи спортисти раде свој посао како би задовољили сопствене амбиције. Опасност да постанете превише самоуверени постоји, али не дам да то утиче на мене. Постоји само један начин да успете – да сваку победу посветитие Богу и својој држави.

- У последње време сам размишљао о томе и увидео сам да многи борци раде посао за своју државу, не искључиво за сопствену промоцију. Млади такмичари се угледају на старије. Знам то јер сам и ја као млад гледао такмичаре на ТВ-у и покушавао да имитирам шампионе. Примећивао сам увек да готово нико није говорио „хвала Богу“. Обично су причали о себи и стављали себе испред свега. Да је неко, само један такмичар, казао „Захвалан сам Богу на овој победи“, многи фанови, укључујући и мене би почели да размишљају на тај начин. Окренули би се Богу, а то је пут којим сви треба да иду.

Да ли мислиш да је чудно када неки спортиста прича о Богу?

- Не. Млади борци схватају спорт врло озбиљно. И у вери и у спорту важне су неке вредности. У спорту вас тренира један човек којем морате да верујете. Исто тако је и у вери, свештенику морате веровати, а исто као и у спорту, и у вери морате да будете уз људе, да живите заједно и да их поштујете. Морате да се одрекнете од много ствари, а то ја најбоље знам.

У једном од интервјуа поручили сте младим да уз „Православни дух“ сви спортисти могу превазићи препреке и противнике који су јачи од њих. Да ли је то истина?

- У неким борбама се осећате слабијим од вашег противника, али морате да знате да у већини дуела побеђује дух. Објаснити тај феномен неком ко је неверник је немогуће. Лично, мислим да вас Бог гура напред.

Медији воле да истакну како се борите за „Ред Девил Фигхтинг Теам“ (Борилачки клуб Црвени ђаволи). Да ли је то чудно за једног Православца?

- Пре свега, информација да се борим за горе поменути тим је неистинита. Једини клуб за који наступам и за који сам увек наступао је Свети Александар Невски из Белгород региона. Новинари ме селе у „Ред Девил“ јер су ме они већ неколико пута контактиралли. Нисам их прихватио делом и због имена.

Завршио си каријеру тако да вероватно имаш много слободног времена. Да ли то време користиш како би се још више посветио вери.

- Мислим да сте погрешили тим питањем. Не можете да до данас будете спортиста, а од данас постанете верник. Исус Христ је ваш живот од почетка до његовог краја. Све остало иде на друго место. Спорт и веру можете да комбинујете, а тако остварујете загарантовано добре резултате.

Знаш да постоје неки скандали око Цркве. Да ли те то забрињава?

- Знате, то питање уопште не постоји за мене. Ја само знам да је наша вера права и да је отелотворена у Руској Православној Цркви. Ја нисам особа која ће осуђивати некога или се разочарати у њега због скандала. Ја сам једноставно део те цркве. Ако неко уради нешто, што је по мом мишљењу погрешно, требамо да се помолимо за њега. Данас, много људи осуђује свештенике. Мислим да је то погрешно. Матеј говори о томе да: “Они који прихвате порока као што је он, прихватају и пороков поклон.” Ако нека особа крочи у Цркву да би рекла како Отац нешто ради погрешно. Зашто она то ради? То говори заиста много о критичарима. Они не гледају себе, не боре се са својим осећањима али налазе за сходно да траже грешке у другим људима. Али Руска Православна Црква је црква свих нас – верника. Чудно је када сте Православни Хришћанин али гледате Цркву “са стране”. Не, и ви сте део цркве. и све што њу погађа, погађа и вас.

Али човек може да се одвоји…

- Медији много говоре о Патријарху, и добро и лоше. Али за мене он је ван свих граница. Он је ближи Богу од свих нас. Људи који дискутују о хијерархији, у мојим очима, само заборављају да је све у рукама Бога., чак ни у рукама Патријарха. Он покушава да нас учи вери, али свако реагује другачије. Они који не желе да се боре против својих грехова се наљуте. Али то је нормално… Чак и Христос када је ходао земљом није био прихваћен од стране свих.

Имао си само три пораза у својој каријери, све у низу. Да ли вера помаже у тим ситуацијама?

- Не могу да кажем да “вера помаже када губиш”. Да ли заиста постоји ситуација када вера не би требала да нам помогне? Не могу да поделим своје поступке и учинке “са Богом” и “без Бога”. Ако сам верник, вера и Бог су увек ту, са мном.

Али ипак. када се верник сретне са лошом срећом може рећи себи: “Божја је воља за све, ово је било неопходно”. Док атеиста само погледа И каже: “Ово је само блесаво оправдање. Нама се ништа не шаље, једноставно то је урађено погрешно”…

- Да, то ми је познато. Био сам у таквој и сличној ситуацији много пута. Али сам сасвим сигуран да требамо да захвалимо Богу и за све губитке и за све победе. У тој ситуацији, за губитке. Свети Јован Златоусти је провео последње године свог живота у болу, а ипак његове последње речи су биле “Хвала Богу за све”. Када сам одгледао филм о затвореницима у Советском кампу био сам шокиран. Ти људи су искусили такву бол, да је то незамисливо и опет су славили Бога. То није неки губитак у мечу, то је пола вашег живота, дуге године хладноће, глади, немаштине И често болне смрти. Након тога И даље су успели да славе Бога и да му се захвале. Ми морамо да урадимо то исто! Ми нисмо другачији. Само је све много лакше за нас. Наше животно искуство је ништа у поређењу са њиховим. Знам да некада осећам тугу што Бог учествује када неке ствари и4т нису баш добре, али ипак ми радије мислимо како је све лоше. Али на крају, сви ови мечеви, борбе, победе или порази – све је то ништа у поређењу са Богом који је увек до нас.

Ништа?! Али гледаоци мисле да је борба наш живот.

- То није тако. Да је борба била мој живот, не бих завршио своју каријеру. Ја и даље добијам понуде, свака је боља од боље. Али то је све таштина. Постоји само један живот у Христу. Ту је породична-Црква, која је много боља од спорта. Ниједна борба се не може поредити са тим.

Извор: Борилачки клуб

Да ли је душа свесна након смрти, да ли човек престаје да буде личност након смрти? Какав је његов став био према папи римском? Из овог интервјуа можемо научити и какав став треба да има православни мисионар у контакту са људима других веровања и убеђења, став који је красио и све Светитеље…

* * *

19. новембра 2009. године у храму апостола Томе убијен је истакнути мисионар, свештеник Данил Сисојев. Његово дело се наставља: издају се његове књиге, спроводи се настава у мисионарској школи коју је основао, добротворни фонд основан у његовом име помаже породицама погинулих свештеника.

Замолили смо пријатеља и саборца оца Данила, протојереја Олега Стењајева да подели са нама своја сећања.

* * *

Он није питао, како стоје ствари

Упознали смо се средином деведесетих. Ја сам био свештеник, а он ђакон. У то време је дошао у наш центар за рехабилитацију људи који су пострадали од нетрадиционалних религија и рекао да жели да се бави тиме. Ускоро је са благословом епископа почео да држи библијске беседе на Куртицком подворју. Од тада смо били стално у контакту.

Дешавало се да седим у трпезарији при храму, а он долази и задаје ми богословско питање невероватне тежине. И почињемо да разматрамо – седимо сат, два… Он је тиме живео. Обично приликом сусрета питају: „Како си? Како здравље?“ А ту је био човек који је живео, непрестано размишљао о Богу, Његовом Царству, Вечном Животу.

„Ја љубим ове људе“

Једном смо почели да говоримо о папи римском и ја сам изнео бригу да је могућ смер на (екуменистичко) зближавање са римокатолицима. Он ми говори: „да, ја сам спреман да га признам за папу – само нека прими све православне догмате, исповеди их, прочита на папском сабору. У чему је проблем?“

Његова мисија никада није имала агресивни карактер. Довољно је погледати видео-записе његових полемика. На жалост, прекиди између излагања нису снимљени. Током полемике постојали су прекиди када би сви у сали почињали да говоре један са другим. Око оца Данила су стајали муслимани, момци са брадама. Они су постављали питања, он је јако љубазно и пријатељски одговарао. Никаквог непријатељства према иновернима није имао. Он сам о томе говори у својим предавањима: „Ја волим те људе, али не делим њихову веру и убеђења“.

Убили су га јер су се бојали

Када га је Саид Бурјатски осудио на смрт, чуле су се две оптужбе: прва, што је о.Данил имао отворене полемике са муслиманима, а друго, што их је крстио. Међутим, ове полемике су се организовале по иницијативи самих муслимана. А то што су они ишли њему да се крсте – знак је да им је нешто недостајало у исламу, зато су и долазили.

Када сам му говорио: „тебе ће убити!“, он ми је одговарао: „Шта је са тобом? Ја нисам достојан тога“. Он је сматрао да ће бити мученик ако га убију за веру. Ту није било ни сенке страха, само страхопоштовање пред мученичком смрћу. Сматра се да се мученичка смрт ретко шаље.

Човека убијају кад ага се боје. Боје се његове духовне надмоћи. Оцу Данилу су претили 14 пута. Чак и тог дана, када су га убили, прво су га звали и захтевали да престане да говори са муслиманима. Након његовог убиства многи муслимани су почели да се крсте. О томе су ми причали свештеници из других храмова. То убиство је имало обрнути ефекат.

Шта ће бити са душом након смрти

О животу душе након смрти отац Данил је говорио: „Тамо је исто као и овде, само много занимљивије. Ето, ти и ја сада ломимо главу над неким богословским питањем, а тамо – ето! – позвали би Григорија Богослова, а и Јован Златоусти би пришао да објасни!“ Питам га: „А зашто је тамо – као и овде?“

Он ми одговара: „Остају односи између личности. Човек, умирући, не престаје да буде личност. Као што се овде наслађујеш разговарајући са занимљивим саговорником, тим пре тамо – када ћеш бити међу људима који су такви у пуном значењу ове речи!“

Последња исповест

Неколико година пре његове смрти умро је мој духовник. О.Димитрије Дудко. Рекао сам оцу Данилу да ћу се исповедати код њега. Он је одговорио да такође жели да се исповеда код мене. И то се наставило до његове смрти.

У исповести је био непоштедан према себи, суров. Цедио је себе као кроз сито. А то „сито“ је било Библијско Откровење и канони Цркве. Набрајајући грехе он би почињао да говори скоро библијским језиком.

Савете је давао само ако бих га ја питао – ја сам старији, он се увек бунио и говорио: „Стењајев, ти сам све знаш“. Ја му одговарам: „Не, сада се исповедам код тебе, мораш да ми даш савет, обавезан си“. Давао ми је савете. Данас ми они јако недостају.

Последњи пут сам се исповедао код њега „поред гроба“. Ноћу сам дошао на подворје где је био сандук са његовим телом. Пришао сам, нагнуо се и рекао му своју последњу исповест.

Поштовање оца Данила је већ почело

Да ли сам знао да је он Светитељ? Знао сам. Дружити се са Светима уопште није лако. Светитељи су „тешки! Људи, они су сво време у кретању, они увек престижу људе око себе идејама, речима, делима. Са стране би изгледало као да жури. Реално смо ми заостајали за њим, он нигде није журио, он је био човек одмерен. Али је задавао темпо, напрегнутост и то није давало да се мирно живи.

Мученике у древности нису званично канонизовали. Поштовање Мученика почињало је одмах након њихове смрти. За поштовање је било довољно да у питању није био свештеник са забраном служења, који је деловао са благословом епископата и да је погинуо за Веру. То је то. Већ постоји икона убијеног за Веру оца Данила у Србији, постоји икона на Светој Гори. Његово поштовање је већ почело.

http://mission-cente...daniile-sisoeve

Извор

Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути.

САВРЕМЕНИ МЕДИЈИ И ТРЖИШТЕ

Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. С друге стране, оглашивача ће бити ако медиј има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека тема важна за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. У том смислу, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета.

И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. С друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да критички посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу.

НЕУТРАЛНОСТ МЕДИЈА

Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3,16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију.

ЦРКВА У МЕДИЈИМА

Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека.

ПРЕНОСИ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број

људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог?

ТЕЛЕЕВАНГЕЛИЗАЦИЈА???

Постоји, с друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу.

Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. С друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан.

Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола „Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“.