Свако ко изгуби блиског човека поставља себи питање: „Шта још могу да учиним за свог вољеног?“ И заиста, кад се наши ближњи разболе ми им хитамо у помоћ, идемо у болницу, купујемо намирнице и лекове; ако су у некој другој невољи, такође им помажемо чиме можемо. И у овом саосећању се огледа наша љубав, наше саучествовање с њима. Међутим, преминулом човеку наша брига није потребна ништа мање, ако не и више.
Човек не нестаје као личност са смрћу мозга и заустављањем срца. Осим тела (пролазне опне) он има вечну, бесмртну душу: „Бог није Бог мртвих, већ живих“ (Мт. 22, 32). И управо душа чини човекову суштину. И ми не волимо (ако заиста волимо) блиског човека због лепоте тела и физичке снаге, већ због особина душе. Памет, доброта, карактер, љубав – све су то особине душе нашег ближњег, оно што чини његов лик. Тело је човекова одећа, оно стари, болује, мења се, дешавају му се неповратни процеси. Понекад гледајући остатке који леже у ковчегу не можемо у њима чак ни да препознамо познати лик, покојник се толико мења. А душа нема година, она је бесмртна. Није случајно што се за некога каже: „Он је млад душом,“ – а човек је већ одавно превалио шездесету.
Пошто је наш ближњи бесмртан, њему је и тамо, с оне стране земаљског живота потребна наша помоћ и подршка. Дакле, шта он од нас очекује и како можемо да му помогнемо?
Наше покојнике, наравно, не занима више ништа земаљско. Скупи споменици, раскошне даће и остало њима нису потребни. Потребно им је само једно – наша ватрена молитва за упокојење њихове душе и за опроштај њихових хотимичних и нехотичних грехова. Сам покојник више не може да се моли за себе. Светитељ Теофан Затворник каже да су преминулима молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
У свом земаљском животу треба да се молимо, да се кајемо због грехова, да приступамо тајнама Цркве, и он нам је дат као припрема за вечни, а кад човек умре, закључак о његовом животу је већ дат, он не може да га промени набоље. Преминули може да рачуна само на молитве Цркве и оних који су га познавали и волели за живота. И по молитвама рођака и пријатеља Господ може да промени удео преминулог. Сведочанство за ово јесу безбројни случајеви из црквеног Предања и житија светаца. У древном житију светитеља Григорија Двојеслова описан је задивљујући случај. Светитељ је имао смелост да се моли за упокојење окрутног прогонитеља хришћанства – императора Трајана. Међутим, Трајан није само покренуо прогоне хришћана (јер није знао шта чини), он је био праведан и милосрдан владар, веома се бринуо о својим сиромашним поданицима. Светитељ Григорије је сазнао да је император заштитио удовицу у невољи и узео је на себе подвиг да се моли за њега. Бог му је открио да је његова молитва примљена. Овај пример (и многи други) представља велику утеху и окриљује нас у нашим молитвама за преминуле. Чак и ако је преминули био далек од Цркве, он може да добије олакшање свог удела по усрдној молитви блиских са сузама.
Постоји један веома важан моменат: ако човек који нас је напустио није живео црквеним животом или знамо да је његов живот био далек од заповести Божјих, родбина која га воли треба посебно пажљиво да се односи према својој сопственој души. Сви смо међусобно повезани с рођенима и ближњима као делови јединственог организма: „Ако пати један уд, с њим пате сви удови“ (1 Кор. 12, 26). Ако је неки орган неактиван код човека с изоштравају друга чула, други органи узимају на себе додатно оптерећење, његове функције. И ако наш ближњи није стигао да учини нешто у духовном животу ми то треба да надоместимо уместо њега.
Тиме ћемо спасавати и своју душу и донећемо велику корист његовој души. Има једна ратна песма о пилоту који је погинуо, чији друг каже да на земљи живи „за себе и за оног момка“. И наш живот за друге, у сећање на некога, може да се огледа у нашој усрдној молитви, у стицању хришћанских врлина, у обилатој милостињи за помен преминулог.
Врло често се дешава и то да људи који су врло ретко долазили у храм, који су живели безбрижним, световним животом, кад изгубе блиског човека, долазе у Цркву и постају истински православни хришћани. Њихов живот се потпуно мења, они кроз тугу долазе Богу. И наравно, целог живота се касније моле за своје преминуле рођаке. Неистраживи су путеви Господњи.
Верујући људи и људи далеки од Цркве потпуно другачије доживљавају губитак ближњих. Понекад човек има прилике да присуствује даћи за нецрквене људе и да види како је то тежак призор. Једном сам учествовао у опелу познатог лекара-неурохирурга и веома доброг човека. Господ га је узео док још није био у позним годинама, после изненадне болести која је брзо напредовала, на врхунцу његовог лекарског рада. И кад су почели посмртни говори његових колега могло се видети у какво растројство и парализу тајна смрти доводи нецрквене људи. Скоро сви су сматрали да су дужни да своју беседу почну отприлике овако: „Каква страшна неправда… Како нас је рано и изненада напустио покојник… Како много је још могао да учини,“ итд. Јасна је ствар да такви говори не могу донети утеху родбини и ближњима покојника, пре ће бити обрнуто, још више ће продубити њихову тугу. Чак и ако човек ни у шта не верује, може да упути једноставно добре, топле речи свом другу и колеги. Зашто се то дешава? Зашто су људи пред лицем смрти у таквој пометњи и избегавају чак и помен, чак и мисао на њу у свакодневном животу? Због страха и неизвесности. Смрт их плаши, не знају шта их очекује. Има ли тамо живота? Или живимо само овде, у материјалном свету? Како се спремати за смрт и односити према њој – за неверујуће је тајна запечаћена са седам печата. Чак и обична жеља у званичним говорима: „Нека му је лака црна земља,“ – крије у себи неизречено питање: зар је то све: тело у земљу и ништа више?
Због смрти блиских људи далеки од вере често падају у очај, чамотињу, црну тугу. Готово је, живот је завршен ако мог вољеног човека више нема, ако је престао да постоји мој живот више нема смисла. Не може се рећи да верујући не тугују због смрти блиских људи, али се према смрти односе потпуно другачије. Хришћанска туга је светла, ми знамо да човек живи вечно, да је смрт само растанак, да се његов живот наставља, али је другачији. Знамо да смо с преминулим повезани везама молитве и љубави. Не можемо да кажемо: „Био је човек и нема човека.“ Ако смо ближњег волели за живота, и после смрти настављамо да га волимо. „Љубав никад не престаје,“ – каже апостол Павле (1 Кор. 13, 8). Кад сам губио блиске људе увек сам имао осећај растанка, а не краја. Као да су отпутовали некуда веома далеко, али не заувек, не за свагда.
Прекомерна туга је недопустива још и због тога што не само да упропаштава нашу сопствену душу (чамотиња је један од осам смртних грехова), него нам не даје да се молимо за покојнике. У души човека којег је обузела чамотиња ствара се празнина, вакуум, он уопште ништа не може да ради, а још мање да се моли. А нашем ближњем је толико потребна наша помоћ! И чамотињом, депресијом и тугом ми не само да му нећемо помоћи, већ ћемо му можда донети патњу. Ради ближњих треба да се саберемо, колико је могуће смиримо и да све своје снаге уткамо у молитву. Посебно до 40. дана преминулом човеку су потребне усрдне молитве.
Људска душа напуштајући тело осећа немир и страх: навикла је да обитава у свом дому дуго година, не зна шта је чека, куда ће јој Господ одредити да иде. После смрти човек одговара за цео свој живот и овде се одређује његова даља судбина. И врло је важно подржати душу блиског човека помињањем на Светој литургији, читањем Псалтира и келејним правилом.
Врло често рођаци покојника мисле да ће ако не покажу околини своју тугу сви помислити да нису волели покојника и понекад се може видети просто срцепарајући призор са хистеријом, кукњавом и завијањем због покојника. Ово се обично практикује у селима где се још увек сачувала традиција нарикача. Људи се сами доводе до потпуне суманутости. Каква молитва је ту могућа?! Истинска несрећа и туга по правилу се одвијају тихо и скоро неприметно за друге. Дешава се да људи који посебно тугују и ридају за покојником у ствари више сами себе жале: како су сад сироти, несрећни и усамљени.
Све ове традиције наследили смо од паганских обреда и наравно, оне су неспојиве с Православљем.
А ми, православни хришћани, треба да растворимо своју тугу с хришћанском надом, да ако се сами будемо спасавали и својом молитвом спасавали наше ближње, смемо да верујемо да нам предстоји сусрет с њима тамо, у другом животу. А ако они доспеју у Царство Небеско, сигурно ће се тамо молити за нас.

Свештеник Павле Гумеров
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие Ру

Ових дана, тако нешто приметно је међу нама у вези са свештенослужитељима Српске православне цркве. Ословљавање "попови" постало је опште име уз које иду најпогрднији називи и наслови. Ствара се слика о тој црквеној служби као друштвеном терету и људима које треба прогонити без размишљања.

Скоро сваки дан неки свештенослужитељ на улицама и другим јавним местима земље Србије доживљава неку непријатност. Појединци иду и даље од вербалних прогона конкретизујући своје претње недоличним радњама. Ових дана је један угледни прота у близини Славије доживео претње од стране групе младића који су му говорили: "Све вас треба затворити у цркву и побити!" Кад је наишла једна благочестива хришћанка и пришла свештенику главоприклоно тражећи благослов Божији од њега, они су одустали.

На питање да ли га је ово уплашило, прота је одговорио да га све ово што се догађа веома жалости. Нема времена да осуђује неупућене и недобронамерне појединце. Каже да га је поступак побожне жене уверио да у овом народу има још вере код оних који стварно верују. Они који су само навијачи, пасивна публика која се само диви или разочарава, представљају велики изазов и захтевају више пажње.

Искрени верници нису црквена публика која се брзо одушевљава, а још брже саблажњава дангубећи у превеликим очекивањима од других и пребрзим осуђивањима других под теретом лакомислених и непроверених оптужби. Добро је што се од свештенослужитеља очекује највише, али никако није умесно изговарати се било чијим поступцима не знајући да је свако осуђивање такође грех. Све док од других очекује максимум, а не даје ништа од себе човек је искључен из животног стваралаштва. Не ствара већ дангуби критикујући поступке других. Појединци све то сматрају својим правом и обавезом не знајући да на такав начин истовремено одустају од животног оптимизма и од стваралачке одговорности. Све у себи и око себе своде само на захтеве према другима и очекивања од других, у свему виде само своја права док другима ништа не дају за право.

Радост вере свако треба у себи да промишља јер само тако може да је дели са другима, то треба свако у себи да покреће нико не може никога у томе да спречава или подстиче. Свако мора лично да се усавршава као слободна и одговорна личност. То је могуће само онда кад себи постављамо тешке задатке и тражимо исправна решења заједно са другима. Све док гледамо шта је најгоре, а не најбоље, код других ризикујемо да изгубимо одговорни оптимизам и предамо се пасивизму који нас доводи до песимизма и нихилизма. То даље иде у анархизам по систему "сви су лоши", што илуструје наведени пример са београдског асфалта који није само претња "поповима" него је слика трагизма уопштавања. Сигурно је да је и она побожна жена чула и прочитала оно што су чули и прочитали младићи који су насрнули на свештеника. Неко ће рећи да је она "назадна" а они "напредни", али да ли је баш све тако? Сигурно се у вези са овим неће сви сложити али различитост става не треба доживљавати као разлог за непријатељство.

Уважени прота који је због своје вере тамновао више година у време комунизма одавно је опростио онима који су га утамничили у намери да га одврате од вере. Неки међу њима постали су искрени верници суочивши се са његовом одлучном вером. За њега је наведени савремени догађај још један мали камичак у мозаику његове вере, тако да нема у њему нимало зловоље према њима. Само је потребно да сви који сматрају да су "напредни" поступак побожне жене разумеју као акт њене вере којим је она превазишла све непроверене гласине којима се сви свештенослужитељи ословљавају најсрамнијим именима. Њена вера је изнад људских грехова, зна она - као и сви остварени верници, да су свештеници само људи који се боре са собом. Она је одржала јавни час живе вере која остаје јака у свим ситуацијама, јача је од свих људских недела и сукоба. Није слепа него је свевидећа као што је хришћанска љубав свевидећа. Њене асоцијације при сусрету са сваким човеком су позитивне и креативне, за разлику од оних младића са којима се случајно срела, чије асоцијације су негативне. Због тога при сусрету са свештеником она у први план ставља благослов Божији, за разлику од оних који у први план стављају лоше вести које су чули и прихватили без проверавања. Размислимо заједно ко је од њих стварно напредан, ко иде напред не губећи наду, а ко се саплиће о друге тражећи само разлог више да буде несретан и насилан.

Све је, ипак, у нама и од нас зависи како ћемо и колико ћемо се отворити једни за друге. Свако може, ако хоће, да буде оптимиста, само је потребно да једни у другима видимо оно најбоље, а свако у себи оно најгоре. Тада ћемо уместо осуђивања других исправљати себе, нећемо дангубити изговарајући се поступцима других трошећи се у злопамћењу и злурадости.

Извор:Вечерње Новости

– Владико, данас су тема бр. 1 – ИД, међународни тероризам и догађаји на Блиском истоку који су се претворили у велике проблеме за Европу. Шта мислите о ономе што се сад дешава?

– Гледајући «из свог угла» могу да кажем следеће: Американци су успели да униште Европу. Прво су уништили мир на Блиском истоку и сад се, као последица тога, распада Европа коју је преплавило море избеглица. Наравно, ове људе треба жалити, али не треба заборавити да они са собом доносе ислам. За неколико година имаћемо више џамија него цркава и Европа ће просто нестати.

Ово није први покушај муслимана да продру у Европу. Пре неколико векова Турци су хтели да је освоје, али им то није пошло за руком, њихови напади су одбијени. Сад муслимани иду другим путем и тешко је рећи како ће се све то завршити, али је то у сваком случају огромна опасност.

Наравно, људи на Блиском истоку нису живели у идеалним условима, и непријатељство међу онима који исповедају различите правце у исламу – шиитима и сунитима увек је постојало, али су тамошњи диктатори знали како да спрече сукобе. Истина, нису примењиване мере које бих ја могао да применим. Али, постојао је мир иако је грађен на људском страху. Сад мира нема и људи беже.

Малула (Сирија) после терориста

А хришћана на Блиском истоку практично више нема. У Светој земљи је то одавно почело, тамо су два жрвња – Јевреји и муслимани – они су самлели хришћане и сад у Калифорнији има многобројнијих и јачих православних парохија него у самој Палестини. На целом осталом Блиском истоку егзодус је практично већ потпун, а то су области које су хришћани насељавали 2000 година и где су хришћани и муслимани до сада мирно живели. То је уништено. И последице могу бити врло жалосне.

А шта ми можемо да радимо? Да се молимо. И да не предајемо своје позиције.

– Говорили сте о избеглицама који сад буквално преплављују Европу исламом. Али у Русију такође долази много муслимана из бивших совјетских република Средње Азије. У Москви их има већ на стотине хиљада. А у Русији укупно живи преко 20 милиона људи који исповедају ислам. Притом у нашој држави ипак преовладавају православна цивилизација и хришћански корени – историјски ток догађаја је био такав. Зашто је у Европи другачије? Да ли ће она изаћи на крај с овом кризом?

– С моје тачке гледишта у Русији су у совјетско време веру изгубили, како хришћани, тако и муслимани. Ни једни, ни други своју веру нису практиковали, мада су се сматрали следбеницима своје религије. Сад се вера враћа, хришћани су оживели – истина у мањој мери; муслимани – такође, при чему они одмах, колико се може просудити, постају прилично фанатични.

У Русији постоји искуство мирног суседског живота хришћана и муслимана. Напомињем: у царској војсци су заједно служили – то се види чак и по руским војним гробљима из времена Првог светског рата на Западу. И премда је совјетски систем прекинуо ово искуство, оно је присутно у људској подсвести. У Европи нема таквог искуства. Муслимана је у Европи донедавно било мало; живели су у извесној мери засебно, у складу са својом традицијом. Сад их има све више и више и доводи се у питање равнотежа.

И проблем чак није у томе што ће муслимани бити већина, већ у томе што је Запад заборавио своје хришћанске корене, што се не ослања на њих, не живи у складу с њима. Иако је у Немачкој, на пример, у свакодневном животу, остало много више хришћанског него у данашњој Русији. Код нас су други дан Божића, други дан Васкрса и Тројица – слободни дани, има много верских празника који су такође нерадни дани, као на пример, западно Успење Богородице. Европа нас за то сад чак и прекорева – узгред речено, уједињење Европе је такође унело секуларни елемент у живот и европске власти желе да укину многе хришћанске празнике који се у Немачкој још увек поштују. Али људи заправо не живе у складу са хришћанском традицијом, за њих сви ови верски празници значе још неколико слободних дана у току којих могу некуда да оду и да се одморе. У Русији се у људској свести ипак много тога сачувало. Зато мислим да ће Запад прилично брзо пропасти под муслиманским цунамијем.

– Зар европска цивилизација нема никаквих могућности и никакве снаге да се томе супротстави?

– Мислим, врло мало.

– Зашто?

– Ево само једног примера. Све Православне Цркве у Немачкој одавно су добиле право да држе наставу веронауке у школама. У Баварији се она предаје – наводим приближне цифре, не сећам се тачно – у 30-40 школа. Муслимани су ово право добили пре две године и предају ислам у 400 школа.

– Каква статистика!

– За две године! А наша Руска Црква је ово право имала још од 1960-их година. Грци су га добили пре 20-25 година. Сад га сви имају. Навешћу још један пример. У једном граду, негде на северу Немачке, живи 5 хиљада православаца, чини ми се да су то Антиохијци. У овом граду су једва успели да сакупе једно одељење од 15 ученика да би им држали наставу из веронауке. Родитељи друге деце нису хтели. Знате зашто? Зато што треба водити децу још једном у школу после подне. И тако се испоставља да су сви наши напори узалудни. И то су православци, а о другим хришћанима и да не говоримо. То су људи који су се просто растворили у комфору. Није им згодно да иду у школу још једном после подне! Једном недељно! Заиста, зашто? Деца треба да иду на плес, да развијају своју индивидуалност. Шта ће им веронаука?

Седишта од црвеног плиша испред приказа анђела. Данас је црква Сан Фелипи у Аквилу – позориште. Кад нема довољно новца за рестаурацију цркава оне се у Италији продају у приватну својину

Тако да је велики проблем чиме ће се све то завршити. Бог зна – а наше је да се боримо за то да останемо православни.

– Познато је да су прошлог пролећа парохији равноапостолног кнеза Владимира у берлинском рејону Марцан-Хелерсдорф претили ултрадесничарски екстремисти, чак је експлозивна направа била подметнута у поштанско сандуче. Колико су карактеристични такви случајеви и расположења? Да ли је данас тешко бити православни хришћанин у Немачкој и у Европи у целини?

– Да ли је проблем или није проблем бити православац у Европи и бити хришћанин у Европи? Наизглед, у целини изгледа да није проблем: држава нам помаже, и то нам даје значајну помоћ.

Разуме се, неко може да гаји личну антипатију према православним хришћанима. Могу постојати извесни сукоби у малим заједницама. На пример, у школи. Овде дете треба да брани своју веру.

Што се тиче инцидента који сте поменули треба имати у виду следећи моменат: он се десио у источном Берлину. Тамо има много незапослених који завиде овим новим избеглицама, зато што оне добијају много различитих олакшица, а немачка омладина седи беспослена – зато показује зубе. Треба имати у виду још и то да је у Источној Немачкој, за разлику од Русије, за време комунистичког режима крштено свега два или три процента становништва. Морам рећи да ме је ова статистика запањила. А узрок видим у следећем: Немци су врло тачни и све прецизно испуњавају. Речено им је: «Не треба носити децу у цркву» - и нису их носили. Наравно, овде постоји посебно тло. И то ипак ствара извесну напетост уз коју није тако једноставно бити хришћанин у Источној Немачкој.

Узгред речено, овде су према хришћанима почели нешто другачије да се односе тек пред сам крај постојања комунистичке власти. Јер управо Протестантска црква је почела да се залаже против ове власти, тако да су у политичком смислу хришћани уживали поштовање и то је у извесној мери довело у равнотежу однос према њима, иако и даље има компликација.

А ако се говори о административно-правној страни, православци у Немачкој уживају сва права равноправно с другима.

– На Западу су сад људска права и слободе подигнути на ниво правог култа...

– А заштита нечијих права понекад долази до апсурда. Ево једног примера. У Великобританској епархији је био један руски свештеник из Русије и требало је да се врати у домовину да би извадио сталну визу. Одбијени смо! Зашто? У анкетама које морамо да попунимо било је питање: «Да ли у Енглеској постоји други човек који би могао да обавља ову дужност?» Притом је из других тачака било јасно: немамо право да напишемо да то треба да буде мушкарац, - зато што ће то бити оцењено као ограничавање права жена. Свештенику нису дали визу и морао сам да позовем другог – из балтичке земље која је члан Европске уније.

Али свима је јасно да човек који се нечим бави треба да буде стручњак у свом послу, треба да има одговарајуће образовање. Чак и месар, на пример, треба да буде обучен за свој рад. То се признаје. А да свештеник треба да има потпуно одговарајуће образовање и да свештеник Руске Цркве може да га стекне само у Русији, не мора бити признато. А какво православно образовање се може наћи у Енглеској?!

Слева надесно: архиепископ Верејски Евгеније (Решетников), викарни епископ Московске епархије, ректор Московских духовних школа; протојереј Владимир Воробјов, ректор Свето-Тихоновског универзитета; архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт)

– Тема која се логично намеће кад је реч о правима на Западу, где не само да се одавно снисходљиво односе према греху, већ га и проглашавају за норму јесу права содомита. Недавно је председник САД изјавио да су права сексуалних мањина много важнија од верске слободе.

– То је највећа опасност данас. Највећа! Јер мањина диктира целом друштву шта треба и шта не треба сматрати злом, намеће му своја схватања! И на све нас се врши огроман притисак. Засад се отворено изјашњавам о овој теми, говорим у својим проповедима оно што хоћу да кажем и како хоћу да кажем. Али знам да многи већ затварају очи на грех, зато што се плаше прогона.

Користим слободу коју имам. Али многа моја сабраћа не осећају своју слободу. На њих се успешно врши спољашњи притисак. Људи више нису спремни да бране своје ставове. То је страшно! И то је дух времена. Свуда је тако, не само у Немачкој.

– То се вероватно може назвати савременим прогонима хришћана. Како верници да живе у таквој ситуацији?

– Треба да идемо путем који сматрамо исправним и да будемо спремни на мучеништво.

И, знате, у животу нисам видео такав притисак какав се данас врши у свим правцима. Ево, на пример, сексуална настава у школи. То је страшно, просто страшно! И деца, узгред речено, углавном не схватају ништа од онога што им наставници говоре, мисле да су наставници ненормални. Засад не схватају. Али за 10-20 година ова деца ће постати родитељи и већ ће исто тако васпитавати своју децу, усађиваће у њих овакве «вредности». Све ово се и ради због тога.

Ако мајка ради, као и отац, ствар је већ пропала. Зато што јој остаје мало времена за дружење с дететом. Ако сами родитељи не знају како треба да васпитавају дете – ствар је пропала. И овде постоји велико поље делатности за наше парохије. Потребно је да се у парохији окупи извесна група људи која може да разговара с оваквим родитељима и да им говори како и шта да раде.

На пример, дешавале су се следеће ствари. Немачка прима руске Јевреје – не по верском критеријуму, већ по пореклу. Међу њима има и православних хришћана. И неки људи су то схватили и у заједничкој згради у којој сви живе написали су велики оглас: «Ако неко буде виђен у православној цркви, следећег дана ће бити истеран из Немачке.» Наш свештеник је узео овај оглас и однео га је у државну установу, али су му тамо рекли: «То није наша ствар.» Ужаснуо сам се кад сам од једне парохијанке чуо: «Тајно сам дошла, нико за то не сме да зна.» Људи се плаше! Не знају своја права, своје могућности у слободној земљи. Нису навикли. Зато треба да их учимо како да се понашају, треба да обавимо велики посао међу верницима како би знали које су њихове обавезе према Богу и права у односу на државу.

Архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт).

– Владико, говорили сте о слободи. А шта је слобода?

– По мом мишљењу слобода представља такве услове у којима могу да служим Богу и да се не клањам ниједном кумиру. Све страсти су кумири. Човек врло брзо доспева у неку зависност. Али је посебно страшно кад се клања Валу.

– Молимо вас да на крају кажете неколико речи поуке нашим читаоцима: како да се не бојимо да будемо хришћани у наше врло сложено време, кад свет не само да се окреће од Христа, већ постаје све агресивнији према онима који остају верни Спаситељу?

– Треба да се плашимо само једне ствари – да не изгубимо везу с Богом. Бог се не окреће од нас, али се ми окрећемо од Њега кроз грех и издају. Зато је за нас важно да живимо у својој вери, да живимо у тајнама Цркве, да знамо своју веру. И то треба да буде свесна вера, а не само глуво и слепо повођење за оним ко нас учи. Живот Цркве треба да усвојимо као основу свог живота. Треба да будемо спремни да постанемо мученици Христа ради.

С архиепископом Марком (Арндтом)

разговарао је монах Рафаил (Попов)

Са руског Марина Тодић

23 / 10 / 2015

Православие.Ru.

Земља која је сиромашна, која има пренаглашену стопу криминала, малолетничке деликвенције, неконтролисану корупцију, огроман број хероинских овисника, својим делима не оправдава што државна статистика показује. Литургијска статистика је конфронтирана традиционалној, државној, и даје доста јаснију слику. Литургија је место где се сваки православац индентификује и потврђује као такав, посета Литургији је око 1%...

Ако желите да будете светски путник потребан вам је пасош, али ако не путујете светски путник нећете бити. Да би били православни потребно је да будете крштени, али ако не улазите у Литургију, крштење вам је као пасош који стоји у фијоци и нема ни један печат са граничног прелаза. Врло је јасно да овде говоримо о традицији, наслеђу предака, а тек у малом проценту о животу у Христу. Народ се изјаснио да највеће поверење има у војску и Цркву. Које су шансе да углед Цркве опадне или да се побољша? Шансе су готово једнаке, и за боље, и за горе, традиционалисти се лако очарају, још лакше разочарају.

Зашто људи у највећем проценту идеализују Цркву?

Однос и разлике између заљубљености и љубави, као паралена тема овој, омогућиле су ми да сагледам јаснију слику и нађем одговор на ово питање.

Просечни традиционалиста у Цркви види нешто узвишено, свето, лепо оку, понекад недокучиво, али је дистанциран од Цркве, нема велика знања о њој, има само имагинарну слику. Заљубљеност је стање у које улазимо као врло млада бића, осећање врло лепо у исто време и опасно.

Млад човек испред себе има објекат, биће, које му прија оку, буди лепе мисли и осећања и сматра да то лепо треба да припада баш њему. Примамљиви објекат је најчешће наша непознаница, или га површно познајемо или не познајемо никако, ту стварамо простор за идеализацију. У другом видимо Бога, савршенство, стварамо илузију само зато што нам је тај неко атрактиван. Незрелост младог бића, неканалисан его, сасвим нормално за то животно доба, темељ је заљубљености. Понекад заљубљена особа и афирмише ту емоционалну везу са оним у коме види савршенство, свака заљубљеност има рок трајања, када емоције прођу наступа реалност, која за крајњи циљ има разочарење.

Дакле, као што млад, природно незрео човек, запада у овакву заблуду, исти је принцип и са традиционалистом када је Црква у питању. Често, очаран човек дође у Цркву, већ има изграђену субјективну слику о Цркви, та слика често настаје због тога што имамо литературу, врло слична нашим историјским уџбеницима, где се учи славна историја, она неславна је маргинализована, један моралистичи приступ, који у себи не носи велику вредност нити трајање. Реалност нарушава иделану слику, разочарење је велико, а одбацивање често трајно. Предмет иделаизације је сам црквени клир, готово магијскио схватање њихове делатности, нарочито монашки ред.

Довољан је један скандал у Цркви да би "заљубљени" променио иделани став и одбацио то нешто "савршено" лепо и добро. Зато су сви велики расколници имали толики "успех" у својим неделима, били су беспрекорно морални. Сазревање је процес који нема краја, разумевање и каналисање својих емоција, природних енергија, са собом носи емоционалну зрелост, стабилност, реалност . Друге људе прихватамо са њиховим врлинама и манама, које у овом случају препознајемо, јасно видимо, наш однос према њима се не темељи на интересу, физичком или материјалном, прихватамо их онаквим какви они јесу, волимо их. Овде видимо јасну разлику између заљубљености као незрелог стања и крајње рефлексије емоционалне зрелости, а то је љубав.

Лепе и богате је лако волети, али љубави не постоји ништа што је лако. Није лако бити човек међу људима. Нема поенте волети само такве, љубав има вредност ако волимо и оне који по овосветским мерилима то не заслужују.

Површност је највећи порок човечанства, квалификација која нажалост припада просечном становнику ове планете. Емоционална зрелост нас избацује из граница просека, уводи нас у дубоко промишљњу о животу и наше позиционирање у истом. Историја Цркве нам показује да су Хришћани увек били интелектуална елита. Тај елитизам се не односи на велике школе, наравно да не негира образовање, суштински се мисли да је образован онај ко има образа. Имати образа подразумева имати структуру личности, која од појединца гради биће заједнице, заједница која мисли својом главом, самим тим сачињава позитивну критичну масу које иницјална каписла у покретању ствари ка бољем.

Чим постоји тенденција за поправљањем и идењем ка сваршенијем, јасно је да та критична маса има свест о негативности, самим тим има жељу да их мења. Незрела идеализација од нас ствара сунђере, сунђер само упија без икаквих мера критике, сунђер је лако натопити, лако га је и исцедити. Самокритика рађа здраву критику према свету који на окружује, од нас креира филтере, способни смо да препознамо, разлучимо и каналишемо негативно у себи, самим тим и око себе.

Јасно је да овде не постоји простор за разочаравање, одустајање и одбацивање, врло је јасна слика реалности, не одустати, хватати се са проблемима у коштац. Не постоји површност, постоји љубав. Традиционалиста је дистанциран човек, сламка без корена коју ветар носи у зависноти у ком правцу дува, без дубљег промишљања, лако очаран, лако разочаран, са њим је лако манипулисати, сходно томе разлог зашто је религија често оцењена као опијум за народ. Традиција ишчупана из Литургије је као стабло биљке ишчупано из корена, оно и даље постоји, има неку вредност, али је мртво, суво и неспособно да рађа плод и креира нешто ново, нешто боље. Христос јесте изненадио будућност, објаснивши је речима: "Не бој се мало стадо". Свакако да то "мало стадо" може бити успавано или будно, али мало стадо је иницијална каписла, покрет, локомотива, водиља која не даје одговор на изазов времена, већ креира изазов времена.

Сајт Поуке.орг је креирао изазов времена у домену интернет мисионарења, оградићу се на наше говорно подручје, отворен је према свима, гаји самокритику, не ствара идеалну слику, има велику улогу, коју потврђује својим делима, у образовању како Православних, тако и инославних, Муслимана, Атеиста и свих људи добре воље који желе да више сазнају о православној духовности.

Дејан Бићанић

На јесен, када је пожутјело лишће засипало обитељ, у манастир су дошли гости: мама, отац и син од четрнаест година. Родитељи су се спремали на дуги службени пут, и бојали су се да оставе дјечака са баком. Ствар је у томе што је дјечак све вријеме проводио за компјутером, не спавајући и не једући. Са тешкоћом су га родитељи слали у школу, а он је и одатле увјештио да бјежи јединој својој радости – компјутеру. У баку није било никакве наде: она је гледала серије и углавном живјела у авантурама њихових јунака.

Фото: Андрей Федосеев

Ето, тако се у обитељи обрео Миша – мршав и висок, тупог погледа и болесног бледила. Он је са ужасом гледао у манастир удаљен од цивилизације, и у његовим очима крила се дјечија брига: овдје није било омиљеног компјутера.

Игуман Саватије пажљиво је саслушао родитеље, погледао на тужног Мишу и одлучио да остави дјечака у манастиру за вријеме њиховог путовања. Школа је била на десетак километара и тамо су већ возили двоје дјеце – дјецу јереја који је живио поред манастира.

Прва два дана Миша је био у шоку. На питања је одговарао кратко, мрзовољно и очигледно је размишљао о бјекству. Постепено је почео да оживљава. А онда се спријатељио са послушником Петром. Петја је био у манастиру најмлађи, прије неколике године је завршио школу. И сада му је улога ментора младих гријала душу. Он је великодушно играо улогу Мишиног покровитеља, а понекад се забављао и спуштао на ниво штићеника. А монах отац Валеријан је имао послушање да надгледа обојицу.

Послије часова у сеоској школи, Миша је имао послушање у коњушници и заволио је манастирско коњче Бобицу. Уосталом, Бобица је била прва домаћа животиња коју је Миша имао поред себе. Он је, на изненађење братије, бринуо о коњима са њежношћу. И тако су они завољели једни друге, да су за неколико недјеља Миша и Петар обилазили манастир јашући на Јагоди, истина, под брижним оком оца Валеријана.

Фото: Андрей Федосеев

Одједном је непримјетно у манастир дошла зима. А овдје је зима била права, не таква каква је зима у граду. Овдје у дивљини, на Митјиној планини није било неонских реклама и блиставих излога, није било градске вреве и прљавог истопљеног снијега који је штрцао под ногама.

Можда су зато и звијезде у плавом зимском сутону овдје сијале необично јарко, бијеле стазе су поражавеле чистотом, а тамна зора освјетљавала се само свјетлошћу прозора из братских келија. Мразеви и вјетрови, снијег и мећава ударали су у монашка врата, док је ватра у пећима пуцкетала спокојно и пажљиво, такмичећи се са невременом.

Послије послушања Миша и Петар су увели обичај да се санкају са брда. Петја се истина у почетку снебивао: одрастао – па да се санка... А ако види неко од братије... Неће бити краја исмијавању. Али нико од братије није ни помислио да му се смије и постепено се Петар почео санкати. Када се насанкају, они на санкама, позвани звуком звона, сасвим од снијега, румени, весели, гладни иду право у трпезарију.

А тамо – иако је Божићни пост, све је укусно. Манастирска храна увијек је таква, чак ако је постављен посни шчи или пирог на води. Братија припрема јела уз молитву, зато су и укусна. Румени печени кромпир или блага пита од купуса, манастирска јуха и риба право из пећнице недјељом – која дивно мирише! А затим пудинг од рибизла или бруснице, или чај од ароматичног биља, а уз то крекери са сувим грожђем...

Старија братија је мање јела; схиархимандрит Захарије је узимао по неколико кашика шчија и парченце пирога. Чак и отац Валеријан који је био висок и широк, јео је мало. Али, они су одавно у манастиру... А Петру и Миши духовник је благословио да једу док се не наједу. Они су се и трудили.

На Божић, по обичају, братија је направила вертеп. Право код храма усред снијега – пећина од леда, освијетљена фењерима, а у њој дрвене јасле и у јаслама право сијено, поред крпени коњ и магарац, и најважније – Пресвета Богородица са Младенцем Христом у пеленама.

Вертеп изо льда. Фото: М.Юрченко / Expo.Pravoslavie.Ru

Нарочито је било пријатно гледати пећину увече, када је около све тамно, а огромне звијезде јарко свјетлуцају на небу. Тада је ватра у вертепу освјетљавала посебно танано, фењери су привлачили поглед и разгонили околну таму.

Отац Валеријан је још из шуме довезао јелку – била је тако мекана. Миша је са Петром донио украсне куглице и накит из плакара, бљештаву кишу. Куглице – свијетлих тонова, као кристал. Никада раније Миша није повјеровао да може са радошћу да украшава јелку: то је посао за млађе... А сада је украшавао, и слушао како гуди и пуцкета пећ у топлој, удобној трпезарији. Од кухиње су долазили чудесни, укусни мириси, иза прозора покривених леденим сликама, стојала су бијелосњежна промрзла стабла. Тихо су ковитлале пахуље.

Увече је отац Саватије Мишу и Петју звао у своју келију. То су били најдражи минути. У баћушкиној келији мирише тако чудесно – на светогорски тамјан, свуда су иконе и књиге. А тек кад отац Саватије крене да прича о Светој Гори, о планинским стазама, о светогорским манастирима...

Када су изашли из игуманске келије, на манастир се већ спустила модра ноћ, на небу су блистале огромне звијезде. Горела је ватра у Божићној пећини, а свјетлост њених светих станара освјетљавала је путић ка келијама.

Зауставили су се на тренутак у снијежној пећини. Постојали. И Миша је одједном осјетио необичну пуноћу живота, такву, какву је немогуће исказати ријечима. Он и није могао. Када га је Петар упитао: „Миша, зашто си се ућутао?“, само је тихо казао: „Знаш, Петја... Ипак је добро живјети на свијету!“ Уплашивши се да га неће разумјети, одједном се насмијао да се извуче из тог расположења. Али, Петја је схватио и озбиљно одговорио: „Да брате, Миша добро... 'Ја видим, чујем, срећан сам – све је у мени '... То је Буњин, брате...“

Ближио се Божић. Очекујући мразеве, послије трпезе сва млађа братија је возила на саонама дрва из дрвљаника и преносила их у келије и у трпезарију, да би дочекали Божић смирено и одморили се, не бринући о дрвима. Сви су имали ваљенке, јакне, тапациране штитнике за уши, и радили су споро.

Враћајући се санкама, пуним дрва, Петар и Миша су се следили, прије него су стигли до келије. У сусрет су им журили Мишини родитељи. Изгледали су забринуто. Међутим, само су прошли мимо дјеце, климнувши им главом у знак поздрава.

Миша се зачудио: родитељи на њега нијесу обратили никакву пажњу. А они су дошли до дрвљаника, обишли све монахе који су радили и кренули журно назад. Вратили су се на мјесто гдје су се Миша и Петар на мјесту замрзли. Мама је жалосно упитала:

„Оци монаси, да ли сте видјели нашега Мишењку? Мишењку, нашега сина?“

А отац је потврдно климнуо главом. Миша и Петја су се у чуду погледали, а мајка је још жалосније почела да јадикује:

„Шта је ово, драги оци! Зар нисте видјели нашега сина, Мишу?“

А онда се коначно Миши повратио говор и он је збуњено промуцао:

„Мама, шта ти је? Ја сам... Миша...“

Петар је пажљиво погледао пријатеља: дуксерица, ваљенке и капа са клапном до обрва. Али није га одјећа учинила непрепознатљивим. Умјесто блиједог дјечака тупог погледа, који је дошао у манастир прије неколико мјесеци, поред њега је стајао румени, буцмасти Миша живог и радосног изгледа.

Ето то је божићна прича.

Часопис Светигора

05 / 01 / 2014

Извор: Православие.ру

По јеврејском схватању орао је дуговечна птица грабљивица, која под одређеним условима може да достигне старост и од 70 година. Али, када орао достигне 40 година он треба да донесе једну веома тешку одлуку, због тога што су његови нокти постали дуги и нису више тако гипки и не могу лако да зграбе плен. Такође дуг и оштар кљун је постао веома закривљен, тако да не може да комада свој плен, док су крила постала тешка зато што је перје постало веома густо и лепи се за груди, тако да орао отежано лети.

Тада орлу преостају две могућности. Или да умре или да прође један болан процес замене који траје 150 дана. Тај процес захтева да орао узлети на врх неке планине и да се тамо задржи за то време. Тамо орао удара кљуном о стену док не одломи кљун. Затим чека да му порасте нови кљун, па потом кљуном чупа своје канџе. Када му нове канџе израсту тада очерупа своје старо перје. Након пет месеци орао се регенерише и може да живи још 40 година.

У једној реченици поредећи духовно обнављање са орлом, пророк Божији говори о једном болном преображају душе. Наиме, сваки хришћанин је позван да у себи победи тог старог човека који робује варљивим жељама које га маме и варају и да се обуче у Христа. Тај болни процес обнављања је покајање, то је ломљење и чупање нагомиланих страсти у души. Али тај преображај не бива без подвига и без уздржања све док се душа не украси потребним врлинама, као орао новим перјем и не вине у висине. И за покајање је потребна храброст, али нас теши то што Бог воли храбре душе.

Крај ослободилачких ратова 1912–1918. затекао је упражњенима више епархија уједињене Српске Цркве и обновљене Патријаршије. Томе се касније додају и четири епископа, који из различитих узрока подносе оставке.

Неке епархије су упражњене пред сам рат, па нису благовремено попуњене, а неке током рата. За само неколико година сва упражњена места су попуњена тек после 1918, пошто није било никакве препреке да се то учини. Били су то блистави моменти у животу Српске Цркве. Неће дуго трајати и питање је да ли ће се икад више поновити.

У осврту ће бити речи о личностима које су 1912. годину, односно време освете Косова, дочекале као зреле активне особе а касније ће током времена постати епископи Српске Цркве. Ту је реч о десетак лица и у већини случајева вести су оскудне у толикој мери као да се ради о некој завери... Касније се више цене догађаји из 1912. од савремених. Подаци ове врсте су оскудни, иако се о сваком епископу пише два пута – поводом избора и после упокојења. Неретко се ти текстови своде на реторику без стварног садржаја. Ова година их затиче у различитим ситуацијама – обично као скоро рукоположене на некој од парохија или на раду у просвети. Приметно је да ће они који су се истакли током овог рата и касније радом у епархији оставити више трага иза себе. Од њих су Јосиф Цвијовић, Платон Јовановић и Емилијан Пиперковић били у „епицентру“ догађаја ратне 1912. док се за остале то не може рећи.

Остали су та важна збивања провели пре „мирно“ него што би се истакли неким већим доприносом за општу ствар, или пак о свом залагању не дају вести. Значај рада ове године уједно је и предзнак њиховог каснијег деловања и угледа.

Скоро сви тада високошколовани теолози Српске Цркве су у некој вези са Русијом – неко кроз средње, неко кроз школовање по руским духовним академијама.

Највише се може рећи о раду будућег Епископа битољског а потом Митрополита скопског Јосифа Цвијовића. Кад се погледа његово тадашње деловање, оно по својој изузетности може да се равна са радом свих осталих овде поменутих заједно. То је његово златно доба. Био је у прилици да у име српских ђака поздрави краља Петра у Кијеву 1910. године, где се тада налази на студијама. У Београд се враћа из Русије 1912. Већ у августу се среће као секретар скупштине свештеничког удружења, а професор богословије је био само коју недељу. Као наставник одлази у рат и укључује се у одред чувеног Војводе Вука.

Колико је то изузетна појава сведочи и чињеница да се и Гласник као званични лист Српске Цркве нашао побуђеним да тај догађај забележи: „Сарадник нашег листа господин Јосиф Цвијовић свештеник и суплент богословије Свети Сава отишао је у четнике. Одушевљеном Србину, попу Јосифу, желимо да се жив и здрав врати у нашу средину.“ Већ почетком следеће године Јосиф постаје уредник истог Гласника.

Све изгледа једноставно кад се каже да је Јосиф био у рату. Као свештеника војска га није примала у борце и тек преко личног пријатеља Љубе Давидовића, председника Народне одбране стиже у одред добровољаца. „Био сам радостан што ћу и ја светити Косово, али дође и плашња може се погинути, а не видети освећено Косово.“ Ако су оваква колебања код тако јаке и свесне личности, како то изгледа код оних који и не иду даље од бриге да преживе. Крајем године, кад је рат завршен, Вук распушта људе. „Кад је 1912. г. у децембру војвода Вук распуштао своје четнике кућама на редован посао, рекао нам је: ‘Овај рат сврши се као играчка, по нас срећно, али може доћи до озбиљнијег рата, а тада боље притегните опанке и озбиљније у рат полазите. Искуство имате из овог рата и искористите га’.“

После кратког и успешног ратовања враћа се и добија уређење поменутог Гласника, већ од првог броја 1913. године. Те године је и замонашен, с тим што је и даље наставник.

Јосиф стиже на одредиште тек на Овче Поље, после боја на Куманову. Особит је његов приказ ратовања одреда Војводе Вука. Као четнички одред он би требало да буде претходница главним војним снагама... Овде се у сећањима будућег Митрополита приказује као нека пратећа чета која одржава ред и штити позадину.

Поред војничке дужности, Јосиф упоредо врши и свештеничку службу по сеоским црквама. Где налази Јеванђеље на бугарском језику, чита текст „напамет“. По српским црквама Јеванђеље се чита на црквенословенском.

И поред „лежерног“ описа свог ратовања има оштро запажање. Кад је уз велике, можда и сувишне жртве ослобођен Прилеп, немар Срба долази до потпуног изражаја и следи турско „изненађење“: „Непотребно смо изгубили коју стотину или хиљаду јунака само зато да би смо посведочили не знам који пут, да смо потомци безумника Маричке битке из 1371. Несрећа наша од нас самих.“ И код њега се налази сведочење потврђено и код других мемоариста, како су војници пред Прилепом имали виђење Краљевића Марка. Ти описи много подсећају на виђења Саве и Немање при ратовању, о којима сведочи стари писац Теодосије.

У рату учествује и будући Епископ бањалучки – мученик Платон Јовановић, али не као борац већ као војни свештеник. О томе се може мало шта рећи, сам о себи не говори, у текстовима се не среће. Са монасима Николајем и Доситејем био је кандидат за Епископа нишког још у пролеће 1912. Иначе, то је човек чија животна путања је испуњена невероватним обртима. Муке и понижења се смењују са признањима за предан рад. Био је уредник Гласника, званичног органа Српске Цркве и пре 1912. и касније између ратова. Покренуо је и дечји лист Мали Богољуб. Дуго је чекао на избор и кратко водио поверену му епархију према мартиријуму, и свом и општем. Све је запечаћено мученичким подвигом на кланици од стране фашистичких зликоваца латинског обреда, зато што није хтео да напусти свој народ.

Каснијег Епископа тимочког Емилијана Пиперковића, који на трону те епархије проводи скоро пуних пола века, рат затиче на месту епархијског секретара у Скопљу уз свог Епископа Вићентија Крџића, мученички пострадалог од Бугара 1915. године. Познато је како је залагањем страних конзула, који су тада били на дужности у Скопљу, смена власти у овом граду извршена на миран и достојанствен начин, без жртава и са српске и са супротне стране. Следеће године Емилијан одлази на школовање у Грчку где ће и докторирати. На том послу провео је и цели светски рат.

Серафим, потоњи брегалнички па касније призренски Епископ, а током Другог светског рата и шиптарски заточеник, био је срећан утолико што није дочекао понижења Цркве које доноси „ослобођење“. Умро је 1945. По усменом причању, у време четовања преносио је бомбе преко српско–турске границе. Пошто је остао удов, у Русију га шаље конзул Владимир Владимировић – Тухолка. Са школовања из Русије враћа се управо 1912. године и постаје професор у Призренској богословији. Следеће године биће постављен за професора у Велесу.

Шабачка епархија остаје упражњена после оставке Епископа Сергија Гавриловића 1919. године. На то место је изабран прво Јефрем Бојовић, а убрзо потом Михаило Урошевић, који је био настојатељ Српског подворја где је провео време до бољшевичког преврата. У Москви је био од 1905. као опуномоћени представник Српске Цркве у Русији. Упоредо завршава и Московску духовну академију. У земљу се вратио 1918. године. Поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. био је у прилици да непосредно од цара Николаја II чује речи: „Иако је анектирана Босна и Херцеговина, ускоро ће доћи час када ће анектиране земље опет припасти драгој ми Србији.“ Стога је овај Епископ увек говорио да „Срби немају поузданије и искреније пријатеље од браће Руса“. О значају његовог рада знали су и водећи људи тадашње Србије, краљ Петар и Никола Пашић. Поред осталих послова у којима помаже своју земљу, учествује и у набавци руских авиона за потребе Србије.

Извор: Православље

Уочи Међународног сајма књига у Београду 2013. г. излази ново издање књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) „Несвети свети“. Ова књига је постала велики догађај у духовном и културном животу Русије, а аутор је удостојен мноштва књижевних награда.

Осим тога књига „Несвети свети“ представља прави бестселер. Њен укупан тираж на руском језику премашује 1,1 милион примерака. Преводи књиге су издати у Грчкој, Србији, Француској, Румунији, САД и другим земљама. У најскорије време очекује се превод књиге на друге језике света.

Прво издање књиге на српском језику представљено је на Међународном сајму књига у Београду у октобру 2012. године и читаоцима се одмах свидело.

Презентација новог српског издања књиге, коју је припремила издавачка кућа „Чувари“ биће одржано 18. октобра 2013. године у 19. часова у „Руском дому“ у Београду.

Архимандрит Серафим (Розенберг)

Најзагонетнији човек у Псково-печерском манастиру за мене је био отац Серафим. Потицао је од остзејских барона. У манастир је дошао тридесетих година, где је постао послушник великог старца јеросхимонаха Симеона. Отац Серафим није много контактирао с људима. Живео је у страшно влажној и мрачној пећини прилагођеној за становање. На богослужењу је био дубоко погружен у молитву. Стајао је погнуте главе, а прекрстио би се ретко, необично брзим покретима руке, али веома побожно. Исто тако дубоко замишљен био је и док је пролазио кроз манастир. Нама искушеницима чинило се да би био прави злочин скренути му пажњу на нешто друго. Истина, понекад би нам се сâм отац Серафим кратко обратио. На пример, кад би се с Литургије враћао у своју келију, увек би давао просфору ономе ко је дежурао у порти. Кад је искушеник Саша Швецов једном приликом размишљао о свом одласку из манастира, изненада му је пришао отац Серафим и строго подвикнуо: „Нема ти одласка из манастира!” За шездесет година монашког живота никад није изашао из манастира и имао је обичај да каже: „Нисам излазио из манастира чак ни у мислима.” Додуше, наши војници су га 1945. године извели из манастира да га стрељају као Немца, али су се после предомислили.

Иако је био повучен и строг, отац Серафим био је необично благ човек, пун љубави. У манастиру су га сви поштовали и волели, иако су се према њему односили са страхом и трепетом, то јест као према човеку који је на земљи живео са Богом, односно као према живом светитељу.

Сећам се једног свог запажања из тих година. Неко време био сам ипођакон нашег игумана, архимандрита Гаврила. Кад год би отац Серафим улазио у олтар, приметио сам да је игуман брзо устајао са свог места да га дочека и поздрави с посебним поштовањем. Тако се понашао једино према оцу Серафиму.

Отац Серафим је свако јутро, тачно у четири сата, и то без обзира на то да ли је зима или лето, излазио из своје келије и обилазио манастир проверавајући да ли је све у реду. Тек након тога би се вратио у келију да наложи ватру, а због влаге у келији чинио је то скоро током целе године. Мислим да је отац Серафим доживљавао себе као нарочитог чувара манастирске обитељи, а можда му је тај задатак заиста и био поверен. У сваком случају, реч тог немачког барона, изузетног монаха, аскете и прозорљивог подвижника увек је била одлучујућа при решавању најсложенијих манастирских проблема.

Отац Серафим је ретко давао неке посебне поуке. На зидовима ходника његове суморне пећинске келије налазили су се листови са цитатима из дела светог Тихона Задонског па су они који су долазили код њега морали да се задовоље тим цитатима или пак саветом оца Серафима: „Читајте што чешће Светог Тихона.”

Током свих година живота у манастиру отац Серафим задовољавао се минимумом, и то не само кад је реч о храни, спавању и контакту с људима, него и свим осталим стварима. Тако се, на пример, никад није туширао, него су му биле довољне две-три кофе воде. Кад су га искушеници питали зашто не користи туш, будући да тамо воде има колико ти душа жели, промрсио је да туширати се значи исто што и јести чоколаду.

Имао сам прилике да 1983. године посетим Дивјевски манастир. Тада је то било много теже јер се близу манастира налазио војни град затвореног типа. Старе монахиње Дивјева поклониле су ми делић камена на којем се молио преподобни Серафим Саровски. По повратку сам пожелео да оцу Серафиму поклоним ту светињу која је била повезана с његовим духовним покровитељем. Пошто је примио тај неочекивани поклон, отац Серафим је дуго ћутке стајао, а онда ме је упитао:

– Шта могу заузврат учинити за вас?

Био сам искрено запањен па сам одговорио:

– Ма, ништа…

А онда ми је излетело оно што је било дубоко скривено у мојој души:

– Помолите се да постанем монах!

Сећам се како ме је пажљиво погледао, а онда ми тихо рекао:

– Најважније је да ви то истински желите и да о томе одлучите својом слободном вољом.

Вољу за монаштвом поменуо ми је још једном, и то након много година и у потпуно другачијим околностима. Тад сам већ био у Москви, на послушању код владике Питирима, а отац Серафим је проживљавао последњу годину свог овоземног живота и скоро да није ни устајао са постеље. Кад сам стигао у манастир, свратио сам у пећинску келију да га видим. Изненада је заподенуо разговор о манастиру и о данашњем положају монаштва. Било је то веома необично за њега и самим тим за мене изузетно драгоцено. Запамтио сам неколико најважнијих мисли из тог разговора.

Као прво, отац Серафим говорио је о манастиру с огромном, просто неизрецивом љубављу, као о највећем благу које имамо:

– Не можете ни да замислите шта је то манастир! То је прави бисер, невероватна драгоценост у овом нашем свету! Схватићете то касније.

А онда је навео и највећи проблем данашњег монаштва:

– Невоља данашњих манастира састоји се у томе што људи у њих безвољно одлазе.

Сад све више схватам колико је дубокоумно било то његово запажање. Код нас су све мање присутни пожртвовање, самоодрицање и решеност да се посветимо монашком подвигу, што је и тиштало оца Серафима док је посматрао младе чланове монашке обитељи.

Напослетку је рекао оно што је за мене било најважније:

– Прошло је време великих манастира. Сада ће плодове доносити мале монашке обитељи у којима ће игуман бити кадар да се стара о духовном животу сваког монаха. Упамтите то и ако будете игуман, не примајте много братије у манастир.

Те 1989. године био је то наш последњи разговор. Тада чак нисам ни био монах, него само обичан искушеник.

Моји манастирски пријатељи и ја уопште нисмо сумњали у то да је отац Серафим прозорљив. На разговоре о прозорљивости и чудесима отац Серафим је гледао мирно и помало скептично. Тако је једном приликом рекао:

– Сви говоре о томе да је отац Симеон био чудотворац, а и прозорљив. Дуго сам живео поред њега, али ништа од тога нисам приметио. Он је просто био добар монах.

Но ја сам неколико пута на својој кожи осетио снагу духовног дара оца Серафима. У лето 1986. године, једном приликом сам пролазио поред старчеве келије и приметио да се спрема да замени сијалицу на трему. Донео сам хоклицу и помогао му да то уради. Отац Серафим ми је захвалио и рекао:

– Архијереј је одвео једног искушеника у Москву на послушање. Мислили смо да је то накратко, али он је тамо остао.

– И шта с тим?

– Ништа! – рече отац Серафим, окрену се и уђе у своју келију.

У недоумици сам наставио својим путем. Каквог искушеника? Који архијереј?

Након три дана позвао ме је архимандрит Гаврило и рекао ми да му је управо из Москве телефонирао Архиепископ волоколамски Питирим, председник Издавачког савета Московске патријаршије. Владика Питирим је сазнао да се у нашем манастиру налази искушеник с високим образовањем за филм па је нашег игумана замолио да му тог искушеника пошаље у Москву. Хитно су им били потребни стручњаци који би припремили филм и телевизијске програме поводом хиљадугодишњице крштења Русије. Та прослава је требало да се одржи за две године. Ја сам био искушеник о којем су разговарали. Не сећам се горег дана у свом животу. Молио сам оца Гаврила да ме не шаље у Москву, али он је већ био донео одлуку. Моје молбе је одлучно пресекао:

– Нећу се ваљда због тебе свађати са Питиримом!

Тек сам касније сазнао да је моја мајка одавно молила да се вратим у Москву, а све у нади да ће ме одговорити од монашког пута. Оцу Гаврилу је било много жао моје мајке па је једва чекао повод да ме врати неутешној мајци. Начин на који је то рекао, био је његов уобичајени стил.

Наравно, одмах сам се присетио разговора с оцем Серафимом о искушенику, архијереју и Москви, па сам одјурио у његову келију.

– Таква је воља Божја! Не тугујте. Видећете да ће све изаћи на добро – нежно ће старац.

Било ми је веома тешко да поново живим у Москви, посебно у прво време. Најтеже ми је било кад се ноћу пробудим и схватим да је стотинама километара далеко чудесни и ни са чим упоредив свет манастира с оцима Серафимом, Јованом, Натанаилом, Теофаном и Александром, а да сам ја у Москви у којој ничег сличног нема.

Са руског Божана Стоjановић

09 / 10 / 2013

http://www.pravoslav...rpska/64769.htm

Философија Запада и философија Истока

Аутор: Радован Биговић, Број 1110, Рубрика Духовност Философија, као спекулативно и теоријско мишљење, јалова је јер не може да реши ниједно од суштинских питања која муче човека. Првенствено не може да реши проблем смрти.

Све до новијег времена у Европи је владало мишљење да је древна Грчка колевка философије. Када је у Европи дошло до озбиљнијег и студиознијег проучавања оријенталних култура, у другој половини XIX и почетком ХХ века, то мишљење се мења. Све је више истраживача који као прапостојбину философије виде Индију.

То уверење је имао и Владика Николај. Чак је знатно више ценио источну него западну философију. Веровао је да Исток има посебне предиспозиције за философију, а Запад за науку.

Индија је мајка свих философија (Изнад Истока и Запада, 802). Трансцендентност је особина Истока, натурализам Запада (исто, 759). Запад се бори за видљиво (науку), Исток за невидљиво (философију) (исто, 808). Исток има свеце и мудраце (философе), Запад проналазаче (научнике) и освајаче (исто, 808). Исток тежи бекству од света, Запад потчињавању света (исто, 809). Запад је земља науке, Исток философије (исто, 800). „Нити је Исток за науку, нити Запад за философију.“ (исто, 801). Индијска мисао Николаја привлачи пре свега зато што је чврсто повезана са животом, што су у њој истина и добро неодвојиви. Та философија увек подразумева аскезу и врлински живот, што није случај са Западом.

„Сви философи индијски су аскети“ (исто, 802), каже он. Они се тамо сматрају „свецима“ (исто, 802). Источни философи су светитељи, а западни професори (исто, 802). А раздаљина између светаца и професора је већа него раздаљина између Истока и Запада (исто, 802).

ОДНОС ФИЛОСОФИЈЕ И ТЕОЛОГИЈЕ

Овај проблем је био предмет размишљања многих теолога и философа. Тражене су сличности и разлике. Једни су овом питању приступали историјски, други проблемски, трећи методолошки. Без обзира на различите одговоре, тешко је порећи извесне додирне тачке, али и разлике. Многе идеје и појмови из философије ушли су у трајно наслеђе теологије добијајући нов садржај, и обратно. Овим проблемима Николај није приступао ни историјски, ни проблемски, ни методолошки, већ их је искључиво посматрао у сотириолошко-есхатолошкој перспективи. Делимично смо већ видели његов став, и сада преостаје да се укаже на још неколико мисли. Посматрано у сотириолошко-есхатолошкој перспективи, без обзира на све сличности и међусобне историјске подстицаје, то су два потпуно различита знања која се често и искључују. „Којима је дато Евангелие (теологија), не даје им се философија.“ (Љубостињски стослoв, СД V, фр. 51, 871). Философија, као спекулативно и теоријско мишљење, јалова је јер не може да реши ниједно од суштинских питања која муче човека. Првенствено не може да реши проблем смрти. Исто тако, на ваљан начин не решава ни питање субјекта и објекта (исто, фр. 51, 871). За разлику од ње, теологија то чини.

Да би што уверљивије указао на њихова значења и вредности за човека, Николај прави поређење философије и теологије са хигијеном и медицином. Колика је разлика између хигијене и медицине, толика је разлика између философије и теологије (Мисли о добру и злу, 527). На овом месту он чак тврди да је теологија лек и медицина за философију.

Философски системи се множе тамо где влада духовна затупелост, пустоши болест, а тамо где је болест (философија), тамо је и медицина (теологија) (исто, 527). Колико год ова тврдња на први поглед изгледала необична и смешна, она није без основе. Гледано историјски, поједине философске идеје и теорије јереси терале су теологе и Цркву да формулишу своје учење, штитећи тако организам Цркве од опаких болести. Став о теологији као својеврсном лекару и терапеуту философије, и својеврсној философској условљености теологије (да није болести, не би било ни медицине) потврђује тезу по којој народи који нису имали философију, нису имали ни теологију. Из овога би се могло закључити или да ти народи нису били болесни или да никада нису били духовно здрави. Но, ова теза се ничим не може бранити, јер једноставно нема народа без одређене философије и теологије.

Овде је интересантно споменути да Николај, под одређеним претпоставкама, изједначава философију и теологију. Оне су истоветне када се и сама теологија претвори у скуп јалових дефиниција и формализовану теорију. Тада између спекулативне философије и спекулативне теологије нема никакве суштинске разлике. У том случају, обе су болесне (исто, 527), обе постају извор заблуда и самообмана.

ОДНОС ТЕОЛОГИЈЕ И НАУКЕ

Колики је био Николајев интерес за философију, толики је био и за науку, што је и разумљиво. Он је живео у времену када су многи научници у име науке и научности безобзирно негирали веру, и од њега се очекивало да реагује и да укаже на стварни однос теологије и науке.

То он и чини још 1913. године у спису О хармонији с бескрајним, који је објављен у Гласнику православне Цркве исте године. У то време је имао много више поверења у науку и философију него што је то касније био случај. Та размишљања биће и модификована. Када говори о овим проблемима, он понекад ствара недоумицу зато што каткад само описује какво је фактичко стање између њих две, а некад говори какво би оно требало да буде. Кад полази од тог чињеничног стања, он у ствари говори о псеудонауци. Када пак полази од могућег, од оног како би требало, тада мисли на праву науку.

Сам наслов овог списа сугерише у ком се правцу тада његова размишљања крећу. Песнички занесен и јеванђелски надахнут, он настоји да успостави свеопшту хармонију која је грехом нарушена. Свет види и доживљава као бесконачну хармоничну целину, али види и дисхармонију свега. Зна за првобитну хармонију између Бога и човека, душе и тела, човека и света. Но, исто тако оceћa дисхармонију између свега, што у њему изазива неспокојства и стрепњу. Како све помирити и превести из стања дисхармоније у стање хармоније? Богочовеком Христом и само Њиме! У Њему и Њиме мири се и уједињује све. Та вера и нада постају метафизички основ на којем гради теорију хармоније или симфоније између теологије и науке.

Поједине научне теорије и теологије су супротстављене и налазе се у непријатељском односу, што не значи да у таквом стању и морају да буду. Напротив. Њихово јединство и хармоничан однос је могућ и пожељан. Оне једна другу не искључују, оне су комплементарне и допуњују се. Њихово јединство не би ишло на уштрб једне или друге. Настојећи да их помири, Николај науци приписује неке посебне заслуге. Она је прогнала све богове из природе, то јест уништила је политеизам (Беседе под гором, СД IV, 22). Протерујући полубогове и богове из природе, наука је за нас „велика светлост“ (исто, 22). која утире пут правој вери (исто, 22). Ко знањем подржава своју веру, а вером (теологијом) допуњује своје знање (науку), тај је практично решио проблем вере и знања (Предговор за Беседе под гором, 3). Теологија је светлост науке, а наука апологија вере (О хармонији с бескрајним, СД IX, 645). Вера је науци потребна и зато што се њени објекти једним делом ослањају на трансцендентно (исто, 645–646). Да није вере, тим својим трансцендентним делом сваки факат би остао за науку необјашњив. Без науке теологија не може. Верска факта само су полуфакта без науке, као што су опет научна факта само полуфакта без вере (исто, 646). Природа њиховог односа је органска, а не политичка (исто, 646). Свет је џиновски организам – целина, па и сва људска знања, искуства, морају бити сливена у складну целину.

Псеудонаука агитује против вере, псеудотеологија агитује против науке. Псеудонаука узима најгоре и најпримитивније облике вере, и њих истиче као веру уопште, њих критикује и њих напада. Псеудотеологија опет има очи само за злоупотребе научних проналазака и открића, генерализује те злоупотребе и негира науку (О трагедији вере, СД IV, 371). Тамо где постоје права наука и теологија, тамо се оне не нападају, већ се надопуњавају. Као што се нижи светови наслањају на више, тако се нижа знања наслањају на виша. Као што се виши светови испољавају и пројављују у нижим, тако се и виша знања манифестују у нижим.

Другим речима, наука се ослања на теологију, али се и теологија очитује и исказује кроз науку. Наука не може да замени веру, јер уже никада не обухвата шире. За разлику од науке, која обухвата само један део света и људског живота, теологија прожима цело људско биће и обухвата целину света (Беседе под гором, 4). Пошто се наука бави предметним светом, она је само символ теологије. Њене истине су само слова, знаци, печати и наговештаји Вечне Истине којом се бави теологија (Пилатово питање, СД XIII, 133). Кад је наука одвојена од вере, она за човека не значи ништа. У том случају је чак узрок људске несреће. Тада више није светлост него мрак (Љубостињски стослов, фр. 51, 871). Када је схватио да је све што се збива у историји и људској природи драма и борба, да постоји фундаментална противречност између овог и оног света, Николај више није био склон размишљању о некој хармонији између теологије и науке. Чак му се идеја хармоније и мира чинила идејом Антихриста. Када је коначно ушао у теологију, више се из ње није враћао нити правио компромисе. Више ништа није могао да претпостави Истини, па ни ренесансно-просветитељски идеал хармоније. Видео је само Богочовека Христа. Каткад се поново освртао на проблем науке, беспоштедно је критикујући. Наравно, није критиковао науку као такву, већ сцијентизам (веру у науку и обоготворење науке), што је само привидно супротно његовим првобитним ставовима.

---------------------------------------------

Извор: Р. Биговић, Од Свечовека до Богочовека: хришћанска философија владике Николаја Велимировића, Друштво Рашка школа, Београд (1998), стр. 130–136.

Популарност Савиног дела у средњовековној Србији је била огромна, те је негативан однос према античкој баштини убрзо постао општеприхваћен. Ствари ће почети да се мењају у време краља Милутина (1253–1321), посебно заслугом ученог архиепископа Данила ИИ Пећког (1270–1337). Оно што је било пресудно да се изразито негативан однос према античком наслеђу промени у Милутиново доба, и касније чак доведе до појаве озбиљних хришћанских класициста какав је био нпр. Константин Философ, јесте снажан утицај у свим сферама (културног) живота који је долазио из Византије.

Талас који се подигао Ренесансом Палеолога у Византији запљуснуо је српске земље и њен културни живот у целини уздигао на један виши ниво. То се посебно одразило на став према класичној грчкој литерарно-философској традицији, а било је видљиво не само у књижевним делима већ и у црквеном сликарству. Најбољи пример окретања ка хришћанском класицизму јесте живопис катедралне цркве Богородице Љевишке у Призрену (настао између 1309. и 1313. године), у коме се јављају двојица античких мудраца – Платон и Плутарх, скупа са етиопском царицом Сивилом. Појава јелинских писаца јесте очекивана у доба када је црквени класицизам бивао све прихватљивији, али, са друге стране, и јесте изазивала чуђење. Не само у средњовековној Србији, него и у Византији, пагански мудраци се нису често појављивали на зидовима православних храмова. Чак је осликавање Платона, Плутарха и Сивиле у Богородици Љевишкој једна од најстаријих нама познатих фресака тих ликова када се има у виду подручје источне црквене уметности. Рекли смо да је то очекивано у време буђења црквеног класицизма, јер су, не заборавимо, храмови били места јавног окупљања, а њихови зидови простор на коме се промовисао официјелни став не само Цркве него и двора. Промена односа према античкој традицији подразумевао је да се то и јавно обелодани, и то је учињено управо у саборној цркви у тада престоном Призрену.

ФРЕСКА ПЛАТОНА

Сада ћемо се бавити само Платоном, док Плутарха и Сивилу остављамо за неку другу прилику. Почнимо од самог ликовног приказа.

Монументална композиција Лозе Јесејеве простире се по читавом северном делу сводова спољне припрате Богородице Љевишке, и управо у њу „уплетен“ је и Платон. Његов лик је постављен на западној страни потрбушја северног лука. Платон је насликан изнад Плутарха; левом руком држи свитак који је повезан са Плутарховим, а десном руком показује ка самој Лози Јесејевој.

Значење места у љевишком живопису које је припало Платону условљено је, свакако, значењем композиције чији је део. Одговор на питање које је значење у богослужбеном сликарству имала Лоза Јесејева, у оквиру које се појављује и ликовни приказ Платона, обелоданиће и смисао појаве античког мудраца на зидовима православног храма. Као што је познато, Јесеј је син Овида и отац Давида (Рут. 4, 17); Пророк Исаија га спомиње када говори о месијанском значењу породице цара Давида: „Изићи ће шибљика из стабла Јесејева, изданак из корена његова изникнуће“ (Ис. 11, 1); и касније помиње његово име у 10. стиху исте главе: „И у то ће се време за корен Јесејев, који ће бити застава народима, распитивати народи, и почивалиште његово биће славно“. Парафразу другог навода из Исаије налазимо код апостола Павла: „Биће корен Јесејев, и који устаде да влада над незнабошцима, у њега ће се уздати незнабошци“ (Рим. 15, 12). Име Јесеја се, очекивано, наводи и у родословима Господа Исуса Христа (код Матеја у 1, 5 и 6; и код Луке у 3, 22).

Јесејевом лозом, дакле, фрескописац осликава покољење Исуса Христа које иде све до оца цара Давида. (Ликовни приказ Лозе Јесејеве је, узгред буди речено, служио и као узор за осликавање немањићке владарске династије; најлепши пример имамо у Дечанима.) Извесни Астрапа, који је осликао Богородицу Љевишку, међу оне који су ишчекивали и предсказивали долазак Месије сврстава и највећег паганског философа – Платона. Његова испружена рука ка прецима Господа Исуса Христа потврда је речи из наведене Павлове парафразе из Исаије: „у њега ће се уздати незнабошци“. Тако, пагански мудрац Платон стаје у ред са старозаветним пророцима, или још прецизније, иде упоредо са њима.

ПЛАТОН КАО ПРОРОК

Да ли је уопште умесно говорити о Платону као пророку који најављује рођење Исуса Христа? И да ли је то неко некада, пре зографа љевишког, чинио? Одговор је – јесте. Прво у литератури, а под утицајем књижевних дела једна таква идеја почела је да се појављује и у црквеном (тј. богослужбеном) сликарству.

Идеја да су не само поједини антички писци, него и да је пагански свет у целини, упоредо са јеврејским, очекивао оваплоћење Бога који ће избавити свет, појавила се врло рано, већ у време хришћанских апологета (ИИ–ИИИ век), пре свега, давањем једног симболичког значења историјским догађајима из Римске државе који су непосредно претходили рођењу Спаситеља; такође и једном карактеристичном интерпретацијом појединих ставова и учења античких аутора, о чему ће у наставку бити више речи.

Важно је, најпре, напоменути да су већ и сами новозаветни писци говорили не само о Спаситељу Изабраног народа, већ и о Спаситељу васељене, тј. да је Његова жртва имала универзални значај. Оци који су припадали групи хришћанских класициста (одн. имали афирмативан став према античком наслеђу) упућивали су на то да су се чак и пагани, да се послужимо речима Константина Философа, „делимично дотакли истине“, те су и они могли упоредо са старозаветним пророцима да очекују Спаситеља света. Овакав приступ појму откривења даје шире значење: Спаситељ васељене се у пуноћи открио свом Изабраном народу, али у извесној мери и осталом свету који ће такође избавити.

Постојале су идеје у историји хришћанског мишљења по којима су и поједини грчки философи своја учења изграђивали под пресудним утицајем старозаветних књига, које су имале историјски приоритет у односу на њих. Црквени оци (пре свих, ранохришћански апологетски писци) су те идеје претежно преузимали из дела хеленизованих Јевреја из дијаспоре (првенствено из Александрије).

Треба знати да је у то доба древност била озбиљан критеријум истинитости; зато је и Оригенов опонент Келс говорио да ништа не може бити и ново и истинито. Обједињавање старозаветне и јелинске традиције било је у функцији доказивања тезе да хришћанство није никаква новотарија, већ да је по промислу Божијем постојало од почетка у овом или оном облику (на томе је посебно инсистирао Јевсевије Кесаријски, али и не само он). Пошто је природна веза хришћанства са Старим Заветом очигледна, тек је разоткривање зависности паганских мислилаца од Старога Завета оправдавало уверење да су и антички пагански писци својеврсне претече хришћанства. Нећемо улазити у ову надасве сложену причу, опет ћемо се задржати само на оним тезама које имају директне везе са Платоном, тј. које његову философију доводе у однос са Старим Заветом.

Прво питање на које је требало одговорити како би се оправдало овакво гледиште јесте да ли код Јевреја уопште постоји философија. Већ помињани Јевсевије Кесаријски се одмах позвао на сведочанства самих јелинских аутора – Мегастена (око 400 године пре Христа) и перипатетичара Клеарха (ИИИ век пре Христа) – који су сматрали да су Јевреји „философско племе“. Од пресудне важности је било и цитирање неопитагорејца Нуменија (ИИ век после Христа) који реторички пита: „Ко је Платон до Мојсије који говори атички?“ Позитиван одговор на ово питање омогућава даље развијање тезе о зависности Платона од Старога Завета. Већина хришћанских апологета је то чинила под значајним утицајем јеврејског философа – Филона из Александрије, који је био мишљења да јелинска философија (прецизније: платонизам) много тога дугује Мојсију. На пример, Климент Александријски је био уверен да је Платон бивао инспирисан старозаветним законима, и да је чак подражавао (тј. имитирао) Мојсија и Давида.

Податак да је Платон за живота посетио Египат био је „крунски доказ“ за то да је своја учења црпео из Светог Писма. Теодорит Кирски је писао да су старозаветни текстови старији од грчких, те да је сам Платон приликом боравка у Египту од тамошњих Јевреја чуо за Мојсијева учења, предано их је проучавао, и као резултат тог истраживања јеврејских светих списа појавила су се његова најзначајнија философска учења (конкретно: учење о бићу, божанској тријади, божанској јединствености, суду после смрти, итд.). Амвросије Милански је отишао и корак даље, веровао је да је Платон посетио Египат са намером да се упозна са Мојсијевим и осталим старозаветним пророчким списима. Августин сведочи да су чак постојале претпоставке да се Платон у Египту срео и са пророком Јеремијом.

Није прилика да се овде бавимо процењивањем тога у којој мери су наведене тврдње оправдане и да ли су уопште оправдане, нама је сада важно то да љевишки сликар Астрапа не уводи неко ново уверење о односу хришћанског и паганског наслеђа, већ само следи познати став да је за пагане философија била, како рече Климент Александријски, „путеводитељ за Христа“, одн. да је имала исту ону функцију коју је имао Закон код Јевреја (уп. Гал. 3, 24). Следствено томе, Платон, као највећи међу паганским философима, могао се сматрати „атичким Мојсијем“.

Зато и није чудно што је Платон, иако пагански философ ( ), у цркви Богородице Љевишке осликан у друштву оних који су чекали долазак Месије, и што му је живописац ставио у уста речи које он засигурно никада није изговорио: „у неко време: слово пожеле сићи на земљу да буде тело“ (или на словенском језику на коме је исписан текст на Платоновом свитку:

Појава Платона у цркви Богородице Љевишке говори, пре свега, о нивоу културе на коме се налазила тадашња српска црквена елита. То да се управо Црква појављује као чувар и античког наслеђа, говори, са једне стране, о њеној цивилизацијској одговорности, а са друге, о универзалном значају њене мисије.

Благоје Пантелић

Извор: Православље

Архимандрит Теолог (Хризантакопулос) родио се 1951. године у Грчкој. Студирао је на универзитету у Атини, а затим у Паризу. Сусрет са Старцем Пајсијем Светогорцем пробудио је у њему жељу за монаштвом. Постао је монах 1981. године, на почетку се подвизавао у манастиру Кутлумуш на Светој Гори, затим је обновио келију апостола Јована Богослова на јужном делу Свете Горе, где и до данас живи са још једним монахом и једном послушником.

Молитвено послушање спаја са мисионарењем, обновом и подизањем храмова. Током девет година служио је у Албанији: подизао је разрушене храмове, градио нове, крстио мноштво муслимана. 2000-те године почео је да одлази у Африку, у Демократску републику Конго, Републику Конго (Бразавил) и Габон. Овде је такође подигао нове храмове, школе и клинике. 2010. године са постављањем нових епископа за Конго и Габон, постављен је за викара Патријарха. Такође предаје у духовној семинарији у Киншаси. Активно ради са омладином.

* * * * *

- У Конгу, Кенији и другим афричким земљама грчки мисионари су имали запажене успехе. Оче, реците нам, на шта прво треба обратити пажњу у мисији? Шта треба обавезно чинити, како се понашати, а шта се не сме радити ни у ком случају?

- Мисионар је, пре свега, дужан да сведочи јеванђелску вест какву је Православна Црква сачувала током векова – без измена, без додавања, без прећуткивања.

Потребно је гледати на нашу браћу (а сви смо ми браћа, деца једног Бога) као на икону, на образ Божији. Уважавати традиције по којима људи живе, узимати најбоље из њих. Ако традиције противрече хришћанском духу, потребно је објаснити то људима са љубављу, не вређати их. Ни у ком случају се не сме односити према људима са висине, не обраћати пажњу на њихове интересе, понижавати њихова веровања.

- По чему се Африканци разликују од нас? Да ли им је лако проповедати истиниту веру? Да ли је озбиљно примају, или се брзо загреју али брзо и охладе?

- Африканци су непосреднији, они често поступају као деца. Са њима је лакше разговарати, успоставити контакт, нису толико искварени привезношћу за материјална добра и комфор као Европљани. Са друге стране, они су површнији, теже је „ићи на дубину“ са њима, многима је довољно да знају само основно о вери, док им се изучавање светоотачке литературе не чини толико важним.

Што се тиче озбиљности уцрквењења… Сви људи су различити. Постоје и људи који не остају у Цркви, одлазе скоро одмах након Крштења. Међутим, постоје и други: они и сами остају, још и своје породице доводе. Постоје парохијани који су у Цркви још од времена прве заједнице, то јест, од 80-их година.

- Да ли у Конгу има манастира? Да ли Африканци уопште имају жељу за монаштвом или им тако нешто није својствено?

- Сасвим недавно, за време доласка Његове Светости, Патријарха александријског и све Африке Теодора, у Долизију (трећи по значају град Републике Конго) освећен је мушки манастир у име светог Јована Богослова. Сада су тамо само четири послушника и ако буде таква воља Божија, они ће бити пострижени у монахе.

Православна Црква не може да постоји без манастира; монаси су светлост свету. Са друге стране, међу Африканцима такође постоји тежња ка монашком животу, зато је и било одлучено да се створи манастир.

- Свако време има своје духовне проблеме. Који су проблеми нашег времена? Како се борити са њима?

- Главни проблем Православља данас је мањак достојних примера. Зато је недовољно просто просвећивати, потребно је и показивати – како живети јеванђелски, шта је Православна Црква, православна заједница.

Како се са тим борити, тачније – како излечити то стање? Јако једноставно и истовремено јако тешко: свако мора да буде добар пример.

Наша Црква је Апостолска и то значи да свако од нас треба да постане апостол, свако треба да носи Благу Вест, како нам говори Спаситељ: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио.“ (Мт. 28:19-20)

http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/57980.htm

Извор: Svedokverni.org

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1107, Рубрика Из посебног угла

Изграђивање језичке културе један је од најзначајнијих аспеката културне политике. Лингвистичка дисциплина која се бави теоријским и практичним питањима у вези са проблемима и изграђивањем језичке културе, језичке норме и стандардног језика назива се језичка политика. Језичка политика бави се језичким планирањем које тежи ширењу стандардног језика и хоризонтално и вертикално, неговањем стандардног језика у свим функцијама и употребама (језичка култура), вредновањем језичких потенцијала, као и валоризовањем и изменама норме стандардног језика на свим нивоима, у свим његовим функцијама и употребама у складу са потребама друштва које опслужује.

У савременој српској језичкој политици важно је нагласити неопходност установљења норме у сакралном дискурсу, односно у сфери комуникације и мисије Цркве. Ова проблематика, наиме, деценијама је била занемаривана или потискивана на маргине лингвистичке теорије и културне политике под утицајем идеолошких чинилаца, што се на најдрастичнији начин огледало у извесним правописним решењима која су представљала одраз милитантно атеистичке идеологије наметнуте после социјалистичке револуције. Друштвене промене до којих је у Србији и српским земљама дошло у последњој деценији прошлог века и које су се наставиле у новом столећу, а које између осталог подразумевају и значајан пораст религиозности и њену друштвену прихваћеност, изискују и адекватан одговор језичке политике и језичког планирања.

Изванредан пример за планско, институционално и организовано спровођење језичке политике у сакралној сфери може нам пружити пољска средина. Деловање у овој области задобило је своје институционално окриље у Комисији за језик вере (Komisja Języka Religijnego), формираној 1999. при Президијуму Пољске академије наука у Кракову, као орган Савета за пољски језик. Задаци Комисије у нормативним документима дефинисани су на следећи начин:

1.- анализа и оцена стања језика (овде и даље – пољског, прим. наша) у верској сфери;

2.- иницирање истраживања језика у верској сфери;

3.- старање за правилност употребе језика у верској сфери и усавршавање културе његовог коришћења;

3.- ширење знања о језику у верској сфери посредством организовања научних скупова и кроз издавачку делатност;

4.- решавање, по молби Савета за пољски језик, спорних питања везаних за језик у верској сфери;

5.- пружање помоћи верским организацијама у трагању за језиком који би био схватљив савременом човеку;

6.- координација између Савета за пољски језик и Цркава у питањима односа према језику у верској сфери.

Занимљиво је напоменути да ширини делокруга рада Комисије одговара и састав њених чланова. Тако, у Комисији je у периоду 2003–2006. године било ангажовано 20 чланова, од тога 12 лингвиста, 4 теолога, један психолог религије, један философ религије, један свештенослужитељ већинске Римокатоличке цркве и један представник медијске сфере. Научне степене поседовало је 18 чланова Комисије (11 доктора наука и 7 магистара наука). Председник Kомисије је римокатолички свештеник и универзитетски професор Веслав Пшичина. На сваке две године Комисија организује интердисциплинарне научне скупове посвећене различитим аспектима проучавања језика вере и Цркве.

Питање приоритетних подручја у даљем развоју лингвистике у Србији умногоме је условљено спољашњим околностима. У постојећој стратегији научног и технолошког развоја у Републици Србији за период 2009−2014, усвојеној и објављеној 2009. године, лингвистике нема међу научним областима које као приоритетне могу рачунати на јачу подршку државе, а друге области, осим приоритетних, у државној стратегији се не помињу. У току дискусије о стратегији Републике Србије у области научноистраживачког развоја дат је низ сугестија како да се побољша текст предлога те стратегије бар у врло скромном делу који се односио на лингвистику и филологију. Ипак, коначна верзија текста стратегије у том делу остала је скоро иста, а према њој за Србију је, изгледа, стратешки интересантна само израда правописа, атласа (вероватно се мисли на дијалекатски атлас) и речника (вероватно због Речника САНУ, о којем постоји посебан закон).

Када је реч о изради правописа српскога језика у сакралном дискурсу, односно у сфери која опслужује комуникацију и мисију Цркве, у овом погледу постоји низ нерешених питања, односно питања у којима се општејезичка ортографска норма мимоилази са праксом присутном у православним информативним гласилима, издавачким кућама, органима устројства Цркве и институцијама које делују под њеним окриљем. Нажалост, у српској средини та је пракса веома неуједначена, због чега не можемо говорити чак ни о постојању јединственог правописног стандарда који би се примењивао у сферама комуникације и мисије Цркве.

И у овом случају драгоцени оријентир и путоказ за планирање активности дају нам искуства из развијенијих средина.

Индикативно је да је у Пољској прва монографија објављена у серији „Теолингвистика“ била књига Основи правописа лексике из религијске сфере, чији су уредници председник Комисије за језик вере, свештеник и универзитетски професор Веслав Пшичина и универзитетски професор Рената Пшибиљска. Монографија се састоји од два основна раздела („Писање великог слова“ и „Други правописни проблеми“) и додатка – списка репрезентативних примера.

У првом разделу дају се нормативистичка решења за писање следећих категорија сакралне лексике (наводимо наслове одговарајућих поглавља): Властита имена; Називи празника и празничних дана; Називи обреда и обичаја; Називи литургијских периода; Називи међународних и домаћих манифестација; Називи уметничких дела (књиге, радови, чланци, поетска дела, музичка дела, филмови), називи њихових делова, називи језичких споменика, називи докумената Цркве, декларација, закона, харитативних организација и других тела која делују у окриљу Цркве; Називи молитава; Називи црквених служби; Називи сакрамената (отајстава, Светих Тајни); Називи звања, титула, црквених институција; Називи припадника монашких редова, заједница, чланова богомољачких братстава; Називи институција и структурних делова Цркве; Називи верских покрета; Називи чланова верских заједница; Називи сабора и других организованих верских сабрања; Називи сакралних објеката; Називи догађаја сотириолошког карактера; Називи материјалних предмета који имају карактер верских символа и називи места; Писање парафраза; Писање придева образованих од именица.

У руској средини први покушаји експлицирања ортографског стандарда који би се примењивао у сакралном функционалностилском комплексу појавили су се тек недавно, као интерни приручници Издавачког одељења Московске Патријаршије, који јесу доступни и широј јавности (на сајту www.gramota.ru), али немају карактер обавезности у православном издаваштву, можда и због контрадикторних решења која нуде и размимоилажења између инструктивног и речничког дела.

Сматрамо да је за српско црквено издаваштво и информативну делатност медијских кућа које делују под окриљем Цркве неопходно разрадити одговарајући сакрални ортографски стандард. Главни носиоци рада на пројекту разраде сакралног ортографског стандарда, чија би се структура могла конципирати по горе представљеном пољском моделу, требало би, по нашем мишљењу, да буду Одбор за стандардизацију српскога језика и Одељење за језик и књижевност Матице српске, уз укључивање теолога, представника црквених медија и издавачких кућа.

Од значаја за нашу националну културу свакако би било и стимулисање израде једнојезичних и двојезичних (преводних) речника теолошке терминологије и лексике из сфере духовности, а паралелно са тиме и рад на стандардизацији српске теолошке терминологије. У српској средини осећа се потреба за тематским тезаурусом лексике православне духовности, који би, према проценама мр Ружице Бајић из Института за српски језик САНУ, изведеним на основу њене темељне вишегодишње анализе лексикографске интерпретације српских лексема из ове сфере, оријентационо обухватао 15000 одредница. По типологији, радило би се о двостраном непреводном речнику у коме би перспектива посматрања и обраде одредница била првенствено и колико год је могуће синхронијска. Према саставу одредница овај тезаурус требало би да буде, највећим својим делом, лексикон. Такође, због присуства великог броја јединица синтагматског карактера (нпр. хеортоними, иконими и сл.), једним својим делом он би представљао и фразаријум. Његова намена састојала би се у упознавању шире читалачке публике са значењем и статусом лексема из области православне духовности које су, како показују истраживања у овој области, или термини, или припадају лексичкој сфери условно названој специјалном. Осим тога, читаоци би у једном оваквом речнику могли да се упознају и са појединим секундарним значењима лексема које у већој или мањој мери имају везе са православном духовношћу, док према својим примарним значењима припадају општем лексичком фонду. Речник би у доброј мери био нормативног, дидактичког карактера.

Свакако, овакав подухват изискивао би доста времена. Јединица израчунавања која се највише користи у металексикографској литератури јесте уредничка недеља (енгл. an editor week): количина посла коју један уредник-лексикограф може да уради током једне седмице. Друга важна јединица за израчунавање је брзина дефинисања (енгл. defining rate). Уколико бисмо претпоставили да брзина дефинисања може да буде 15 одредница на дан, то би значило да једна уредничка недеља подразумева 75 обрађених лексема. Тако је за 15000 одредница потребно 200 уредничких недеља. Уколико би више лексикографа радило на изради речника, он би могао да буде завршен и раније (на пример, четворо њих завршило би посао за 50 недеља).

Извори из којих се узима и(ли) ексцерпира лексика јесу одлучујући за дефинисање макроструктуре предложеног тезауруса. У лексикографској пракси уобичајено је, у данашњем тренутку њеног развоја, када већ постоји велики број урађених речника – да се добар део лексике узима из већ постојећих речника. Тиме се умногоме, у већини случајева, смањује време потребно за израду речника. У случају реализовања оваквог пројекта, чији би главни носилац могао бити Институт за српски језик САНУ, корпус би требало проширити на рачун жанрова који репрезентују све функционалне стилове унутар сакралног функционалностилског комплекса српскога језика, будући да они нису узимани у обзир при изради општих речника српског књижевног и народног језика.

Важан аспект лексикографског рада свакако је и преводна лексикографија. У области лексикографије теолошких речника у Србији већ постоје извесна позитивна искуства и остварења (Б. Вукичевић, Речник православља енглеско-српски и српско-енглески. – Београд, Језикословац, 2004; А. Добрић, Српско-енглески и енглеско-српски теолошки речник. – Београд, Хришћански културни центар, 2008; М. Јандроковић, Немачко-српски и српско-немачки теолошки речник. – Београд, Хришћански културни центар, 2007; К. Кончаревић, М. Радовановић, Руско-српски и српско-руски теолошки речник. Београд, Службени гласник, 2012), тако да се репертоар терминолошких лексикографских публикација може ширити на језике који до сада нису били обухваћени (превасходно оне који су релевантни за бављење хришћанском теологијом – новогрчки, француски, италијански, шпански), а могуће је покренути и рад на вишејезичним речницима теолошке терминологије. У овакав пројекат могли би се укључити стручњаци за одговарајуће стране филологије и теолози, а координација посла припадала би Институту за теолошка истраживања.

Најзад, указали бисмо и на потребу примењених истраживања проблематике језика црквене и школске катихезе (за децу, адолесценте и одрасле), с обзиром на то да је разумљивост и приступачност усмених излагања вероучитеља и текстова из уџбеника катихизиса битан аспект успешног остваривања мисије Цркве и реализовања циљева верске наставе. Овде нам као драгоцени оријеснтир такође могу послужити извесна искуства из других средина. Тако, у Пољској, 2008. године, у серији „Теолингвистика“ је издат тематски зборник Język katechezy, на чијим страницама налазимо радове педагога, лингвиста, теолога, свештенослужитеља: Фундаменталне поставке школског програма верске наставе (Zbigniew Marek); Основне одлике школских уџбеника за верску наставу (Ks. Piotr Tomasik); Карактер језика катехезе (Kazimierz Misiaszek); Литургијски језик катихезе: одабрани проблеми (Halina Iwaniuk); Формирање процеса разумевања усмених и писмених текстова на часовима верске наставе (Regina Pawłowska); Објашњавање садржаја религиолошких термина у уџбеницима верске наставе (Rafał Zarębski); Библијске приче у верској настави: лингвистичка запажања о језичком обликовању Библије за децу (Ewa Komorowska, Elżbieta Umińska-Tytoń).

На овом подручју, које је у српској средини истраживано са становишта опште дидактике и теорије уџбеника (нпр. зборници у издању Завода за уџбенике из Београда Језик уџбеника, Уџбеник као предмет научног истраживања, Прилози теорији уџбеника, Савремени основношколски уџбеник, и др.), као носиоци истраживачке делатности (у њеном теоријско-пројективном и евалуационом аспекту) могли би бити ангажовани Педагошко-катихетски институт при Православном богословском факултету Универзитета у Београду, Институт за педагошка истраживања из Београда, учитељски факултети, Завод за уџбенике и наставна средства, Завод за унапређивање васпитања и образовања Републике Србије.

Свакако, у домену језичке политике и нормативистике остаје много тога да се уради како би се обезбедио адекватан статус, али и ефикасније остваривање мисије и комуникације Цркве у временима која долазе.

Извор: Православље

Аутор: Бојан Бошковић, Број 1107, Рубрика Богословље

Да бисмо оговорили на питање које стоји у наслову текста, потребно је најпре одговорити на питање: Ко је распео Христа? Судећи по јеванђелским текстовима који о томе говоре, на ово питање није лако одговорити. Из њих се стиче утисак да се ради о сложеној политичкој игри у коју су укључени, како тадашњи јерусалимски центри моћи, тако и народ окупљен у Јерусалиму поводом празника Пасхе.

ПОНТИЈЕ ПИЛАТ

Распињање на крст је био облик смртне казне који је примењиван у Римском царству. Ради се дакле о смртној казни коју је извршавала држава над осуђеницима. Оваквом казном нису могли бити кажњени пуноправни грађани Рима. Примењивана је искључиво на робове и становнике освојених територија који нису имали статус римских грађана. Овакви осуђеници, за разлику од грађана Рима, нису имали право жалбе суду у Риму, него су у потпуности били препуштени суду представника римске државе који је деловао у њиховој провинцији. У Јерусалиму, у време када је Христос страдао, представник Рима је био Понтије Пилат. Као римски намесник он је био дужан да поверену провинцију – Јудеју, чува у саставу Римског царства, да у њој спроводи законе Рима и да води рачуна да се редовно плаћа државни порез. Он је тај који је доносио врховне судске одлуке и који је располагао војском. То значи да је једино он могао наредити извршење такве казне као што је распињање некога на крст. Крајња одговорност за Христову смрт, дакле, пада на њега.

Међутим, у Јеванђељима је снажно наглашено да он није уверен у Христову кривицу и да на све начине покушава да избегне извршење смртне казне над Христом. На све начине, осим једног, најједноставнијег и најприроднијег – да га прогласи невиним и да га ослободи. Зашто он, који је могао да осуди и ослободи било кога у Јерусалиму, покушава да избегне одговорност, било за једно, било за друго. Одговор је, наравно страх. Кога се Пилат плашио? То свакако нису били његови претпостављени у далеком Риму, потпуно незаинтересовани за становнике колонизованих области. Ради се дакле о људима у Јудеји. Уколико се Пилат плаши народа, то значи да он има разлога да верује да је народ против Христа. У то је тешко поверовати. Народ је углавном имао симпатије, како за проповеднике Царства Божијег, тако и за побуњенике против римске власти. Шта год је од овога Христос, по Пилатовом мишљењу, био, он је уживао симпатије у народу. Тако да извођење Христа пред народ за Пилата није првенствено био начин да се одговорност за осуду Христа пребаци на другог, већ пре покушај да се осуђени Христос аболира. Када је овај план пропао, Пилат је наредио извршење казне.

Они чијег се утицаја Пилат плашио су били управо исти они који су му испоручили Исуса, са оптужбом да је за себе говорио да је „цар јудејски“. Управо то је и писало на табли која је прикуцана изнад Христове главе, као назив дела за које је крив. Овакав дослован цитат, који за хришћане има пророчко значење, за Пилата је вероватно био начин да кроз неку врсту ироније изрази своје неслагање са пресудом коју је сам изрекао, будући да је није изрекао по сопственој вољи, а ни на корист државе коју је представљао.

СИНЕДРИОН

Провинција којом је управљао Пилат, била је различита од осталих провинција Римског царства. Јудеја је била једина област насељена становништвом које није било многобожачко. Посебно је значајно што је у Јерусалиму, који је био центар Јудеје, постојао једини монотеистички храм. Око овог храма био је организован јасно устројен богослужбени живот. Будући да су Римљани, поучени ранијим искуствима других освајача Јудеје, допустили верску слободу њеним становницима, дозволили су постојање и једног савета, сачињеног од свештенства и народних кнезова, који је требало да управља пре свега култним и другим верским питањима, а такође и неким друштвеним питањима, будући да су верска и друштвена питања у неким сферама живота била неодвојива. Тај савет назван је „Синедрион“, а председавао му је првосвештеник. Првосвештеници су се мењали сваке године, а у време осуде Христа првосвештеници су били Ана и Кајафа.

Управо су они покренули поступак против Исуса. У последњој недељи пре смрти, Христос је, судећи по синоптичким Јеванђељима, имао низ дијалога са члановима Синедриона и представницима различитих јудејских верско-политичких покрета, као што су фарисеји, садукеји и иродовци. У овим дијалозима различити познаваоци Светог Писма – „књижевници“, покушавају Христа ухватити у замку, која би пред народом оправдала његово хапшење. Све то се углавном дешава у дворишту Јерусалимског храма. Када им то не полази за руком, они иако су бесни, не усуђују се да Христа ухвате одмах, него налазе Јуду, једног од дванаест Христових ученика, који треба да их одведе до Христа, када овај не буде на јавном месту пред мноштвом народа, који може стати у његову одбрану. Разговори вођени у храму, ипак нису само покушаји да се Христос наведе на погрешан и осуђујући одговор. Они су и провера тога за шта себе Христос заправо сматра. Теме Христове власти (да учи у храму и да истерује трговце), најважније заповести, плаћања пореза, поред своје двосмислености која заводи истовремено на више супротстављених погрешних одговора, такође се суштински тичу Исусовог идентитета. Да он то види као праву тему расправе, видимо пре свега у расправама које сам он иницира. То су нпр. питање да ли је Месија Син Давидов или Син Божији, а нарочито „прича о злим виноградарима“ и „угаоном камену“, где Христос својим противницима не оставља трећу могућност, осим тога да поверују у њега или да га убију као онога који хули на Бога.

Они се, као што је познато, одлучују за ово последње, и на суђењу које му организују, одмах након хапшења, обезбеђују присуство „сведока“ који говоре о томе да је Христос хулио на храм и Бога. Међутим, сам Христос даје исказ који указује на то да себе сматра једнаким Богу: „Видећете Сина Човечијег... како седи с десне стране силе (=Бога).“ Овакав исказ Кајафа сматра довољним за смртну пресуду.

Међутим, они покушавају да издејствују да Пилат буде тај који ће изрећи смртну казну за Исуса. То би им ишло у прилог, будући да би тако Исус изгубио симпатије које има у народу. Начин на који покушавају то да остваре је убеђивање Пилата да је Исус побуњеник, који је говорио да је „цар јудејски“. Наиме, Пилат као многобожац није марио за ствари за које су они њега осудили, требало је смислити нешто из његове сфере интересовања. Израз „цар јудејски“ није поменут случајно, вероватно је управо то оно што се говоркало за Исуса од када је у недељу (данашњи празник Цвети је успомена на тај догађај) свечано ушао у Јерусалим на магарцу. Тада га је окупљени народ дочекао као „Сина Давидовог који долази у име Господње“, тј. дуго очекиваног потомка цара Давида кога Бог шаље да ослободи изабрани народ и донесе Божије царство, у ком ће владати над многобожачким народима. Царство Божије они су схватали као нешто „од овога света“, и очекивали су да ће Исус војно поразити Римљане и отерати их из Јерусалима. Такво веровање је било згодно да се Исус представи као неко ко у Јудеји хоће да буде цар, уместо римског цезара.

НАРОД ОКУПЉЕН У ЈЕРУСАЛИМУ

Како се онда народ који је веровао у Христа окренуо против њега? У Јеванђељима немамо директан одговор на ово питање. Постоји само опис тога да је Пилат – позивајући се на обичај да за празник Пасху који је био тог дана ослобађа неког осуђеника – пред масу народа окупљену испред његове палате извео два осуђеника. Поред Христа ту је био и неки човек, по имену Варава (Бараба), који се назива разбојником и каже се да је био осуђен за убиство и побуну. Варава, дакле, није био обичан разбојник, већ и побуњеник, вероватно један од многих „зилота“, људи који су герилски ратовали против Рима из социјалних, политичких и верских побуда. Варава је вероватно био „ситна риба“ у зилотском покрету, будући да је Пилат спреман да га ослободи, али и он је био оптужен за побуну као и Христос.

Пилат није веровао да је Исус „цар јудејски“ и то је оно што је у његовим очима чинило Исуса невиним. Иста ствар је Исуса чинила кривим у очима народа. Можемо претпоставити да је у маси окупљеној на тргу, био велики број истих оних људи који су пет дана раније дочекали Исуса као Месију. То да је он ухваћен од стране Римљана и да они још хоће да га пусте, разочарало је оне који су месијанско-политичке наде полагали у Исуса. Он је у њиховим очима постао обмањивач, који даје лажну наду, и то му нису опростили. Као што је познато народ је изабрао Вараву, који није носио терет изневерених нада, и поред тога што је Пилат три пута покушао да их убеди да изаберу Христа. На то је Пилат симболично „опрао руке“ од кривице за смрт Исуса Христа.

ИРОД

Код Луке помиње се и „цар“ (римска вазална марионетска фигура) Ирод као онај ко је имао удела у осуди Христа. Пилат је чувши да је Исус из Галилеје, која је под Иродовом влашћу, њему испоручио Христа. Разлог због ког је Ирод одлучио да осуди Исуса је што му овај није показао „знаке“, односно доказе у облику чуда да је он заиста Месија – Христос, које је он од њега већ дуже време очекивао. Као и код народа „изневерена“ очекивања покрећу грубост и жељу за смрћу.

ЗАКЉУЧАК

Христа су осудиле све могуће инстанце власти, које су чак међусобно биле завађене и супротстављене, неке по већини питања и потпуно обесправљене (народ). Ова локална ситуација такође има и општији карактер. Христа су осудили сви до данас познати облици владавине. У лику Пилата и Ирода – монархија. У ликовима првосвештеника и Синедриона – теократија. У лику кнезова народних из Синедриона – аристократија. Пилат је такође престављао и Сенат. У лику народа – одређена врста демократије... Сваки облик владавине је показао свој демонски лик на који је већ указано приликом искушавања Христа у пустињи, кад је ђаво рекао Христу да ће му дати сва царства овог света, ако му се поклони, подразумевајући тако своје власништво над њима. Међутим, њихов демонски карактер усмерен против Бога и Христа његовог је преокренут, тако да су они послужили божанском плану спасења. Они су максималним испољавањем свог противбожанског карактера довели до Христове добровољне и спасоносне смрти, којом је уништио смрт, и до његовог васкрсења којим нам је даровао живот вечни.

Извор: Православље