Људи имају тенденцију да ставе себе и своје проблеме у центар Универзума.

Али ако посматрате особу са становишта материјалног универзума, онда ће и он и његови проблеми изгледати бескрајно безначајни.

И само наше земаљско материјално време је ништа у очима Бога, у очима вечности.

Све наше невоље и искуства, стварна или измишљена, све патње, све емоције потпуно су безначајне за вечност.

Државе и народи, ратови и савези, економски успони и падови – ако их посматрате у оквиру светске историје – делују само као кратка епизода. 

Скоро све древне цивилизације су се распале у прах. Древни Египат је постојао неколико хиљада година, али сада га више нема.

Исто се десило и са свим прогонитељима који су од најстаријих времена тлачили народ Божији. Исто се десило са свим јересиарсима и лажним пророцима који су настојали да поцепају Цркву Христову.

Сама Црква је жива, народ Божији је жив. Кроз векове до самог краја светске историје, Црква, упркос свим преокретима, наставља својим путем.

Да, са тачке гледишта пролазног тренутка може изгледати да тлачитељи побеђују. Али, како Господ каже преко пророка-цара Давида: „...Они ће, као трава, ускоро бити покошени и као зелена трава увенуће. Уздај се у Господа и чини добро; живи на земљи и чувај истину. Уживај се у Господу, и Он ће ти испунити жеље срца. Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, и Он ће усавршити и изнети правду твоју као светлост и правду твоју као у подне“ (Пс. 36,2-6).

Вечност је страшна реч не само за злотворе и прогонитеље, већ и за све оне који се нису држали заповести Божијих. Уосталом, ако све људске горде тежње нетрагом нестану, онда ће остати бесмртна душа, а са њом и сва дела и мисли, које ће отићи у вечност. И сваки човек треба да размисли шта ће понети са собом у живот вечни. Шта ћемо понети са собом у вечност?

митрополит Антоније Паканич

приредила: Ј.Г.
 

извор

Једном сам на Васкрс био сведок напада. На почетку литије покрај свештеника се нашао душевно болестан човек. Већ првог возгласа „Христос воскресе!“, доживео је напад. Успео је да се склони с пута, сео је на под крај зида и трудио се да никоме не смета. До данас се сећам како се радост на његовом лицу у трену претворила у бол.

Техника  безбедности о којој болесни људи да воде рачуна у храму, усмерена је на то да њих саме заштити од нежељених последица. Е, ту заиста можемо нешто да урадимо. На пример, да одговоримо епилептичара од посећивања ноћних богослужења. Ноћ је тешко време за оне који болују од епилепсије, и за болеснике уопште. Сем тога, за Васкрс и Божић у храму се из полумрака изненада појављује јака светлост, што може изазвати напад.

Уопште, за све психичке болеснике није препоручљиво да посећују празничне службе. За њих су то претеране гужве. Затим, свака дуготрајна служба је за психички болесног човека ризична. Више од сат и по усредсређене пажње на службу, на певање, на читања, на молитве, за неуравнотеженог човека може представљати превелики напор.

Треба имати у виду да болесном човеку сваки напор одузима много више енергије него здравом. За сат и по службе он се умори онолико колико се ми уморимо за осам. Управо зато лекари понекад прекоревају Цркву: „Ваше богослужење подстиче болест“.

Да, подстиче је, уколико је служба предугачка за болесника, уколико је праћена  громким  певањем, изненадном појавом јаког светла, и снажним емоционалним доживљајима. У том случају, када је болест већ присутна у човеку, све ово може да изазове њено погоршање. На пример, рецидив хистерије, или епилептични напад.

Још један неповољан фактор за психички болесне и психички неуравнотежене људе могу постати дуги постови. Они су поготово тешки за људе болесне од шизофреније и за оне који пате од депресивних стања.

Свештеници треба да схвате да је психичким болесницима неопходно олакшање Великог или Божићног поста. При томе, рекао бих да за психичке болеснике он треба да буде још лакши него за оне који пате од гастритиса или панкреатитиса. Јер болести желуца не утичу тако тешко на човеково стање колико психичка обољења. Болесници могу да посте, али – опрезно.

Свештеници треба да знају да су болесницима који узимају неке врсте лекова неопходни појачана исхрана или додатне беланче- вине. Они се не могу сасвим одрећи рибе или меса, иначе могу да наступе врло непријатне последице.

Уз то, психичким болесницима је неопходан и додатни сан. Они треба да спавају много дуже него ми. На пример, људи који пате од шизофреније спавају веома дуго и ту се ништа не може. Пред психички болесног човека не могу се постављати исти захтеви као пред здравог.

Свештеник Андреј Ларгус

припремиле Живе речи

Мислим да нам је вера дата из овог разлога: да превазиђемо све своје слабости, да се усавршавамо и растемо. Готово сваки задатак који треба да урадимо, Господ нам шаље на спасење. Све можемо да превазиђемо уз помоћ Божије милости, која долази када нам је заиста потребна. Наш задатак је да идемо ка зацртаном циљу. Свакој особи је дата одређена резерва талената и снаге да може да започне неко добро дело.

Постојао је период у мом животу када су све моје снаге и могућности биле потпуно исцрпљене. Био сам предузетник и у једном тренутку сам схватио да морам негде да нађем ресурс да бих препешачио свој први километар. Немогуће је ићи овим путем без вере. Верници у том погледу имају предност: дају им се оруђа која помажу у животу, а имају и искуство светих отаца, које показује како та средства делују. Главно, што овде треба схватити, јесте да се благодат не може тражити, него јој се може само надати. Она може деловати само кроз покајање и смирење.

Може се поставити питање: какве везе има покајање с тим? Увек треба да будемо критични према својим поступцима и неуспесима, покушавајући да разумемо зашто се то дешава и где смо погрешили. У томе ће нам помоћи Десет заповести и Блаженства . Ако смо успели да испунимо све старозаветне заповести, а још увек немамо веру, онда треба да пређемо на нови ниво и обратимо пажњу на заповести Новог Завета које нам је дао Господ. Проучавајући их и примењујући их у свом животу, јасно схватамо да немамо сиромаштво духа, кротост, чистоту срца, да више размишљамо о томе да нам буде удобно, тражимо земаљско благостање – једном речју, ми смо поставили себи потпуно погрешне циљеве.

Не бркајте понизност са жељом да се повучете. Понизност је када смо у миру са Богом, другима и самим собом. Да ли вас такво стање духа спречава да постигнете свој циљ? Пред мојим очима се дешава ситуација у којој је врло јасно видљива разлика између понизности и предаје. Један човек се, супротно саветима искусних људи, одлучио за професију за коју није имао предиспозиције. Не слушајући сугестије, узео је благослов и отишао да учи. Међутим, после неколико недеља је постао депресиван, устукнуо је и признао да није био у праву: требало је да послуша оне који су га одвраћали.

По мом мишљењу, треба да се иде напред упркос свему. Не ради стицања положаја или престижног посла, већ у славу Божију. Христос је рекао: „Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије.“ (Лука 9:62). Човек изабере пут, направи први корак – и онда му Господ отвара очи кроз тешкоће да би видео шта треба да исправи у свом животу, за шта да се покаје. Можете и треба да тражите од Бога помоћ, али не одустајте. Све је могуће уз помоћ Божију, јер нам је Он рекао: „И гле, има посљедњих који ће бити први, и има првих који ће бити посљедњи.“ (Лк. 13:30). Чак су и чуда могућа. Дакле, треба да јачамо своју веру, не одустајемо и идемо до краја. Сваки подухват је излаз из ваше зоне комфора, који је увек на крају обележен некаквим резултатом.

Како разумети да ли треба да постигнете извесне резултате или не? Верујем да човек не треба да се повлачи. Он треба да расте у вери и да гради сваки посао ка спасењу своје душе – тада може да рачуна на Божију помоћ. Ова помоћ може доћи и ако се покајемо и променимо нешто у свом понашању. Духовност је присутна у свим областима нашег живота и деловања, само на њу треба обратити пажњу. Ако се фокусирамо само на материјалну корист и практичне резултате, онда не треба очекивати помоћ од Бога. Овде је, иначе, главна разлика између хришћанства и психологије успеха: ове друге су усмерене само на материјални резултат, док ми имамо глобални циљ коме је све подређено – спасење душе. Наравно, постоје и други циљеви: приближити се Богу, научити примати Његову благодатну помоћ, спознати Га као Творца. Али пре свега, стицање благодати Духа Светога, који ће све отворити и просветлити. Може се стећи нама познатим средствима: молитвом, црквеним животом, покајањем, држањем заповести. Најважнија ствар на овом путу је покајање .

Наш задатак је да тежимо савршенству. Како и на које начине – нема и не може бити једнозначног и уопштеног одговора. Свака особа је другачија, свако има свој пут и своје начине проналажења равнотеже. Треба се ослонити на свој инстинкт, глас своје савести, своје срце. Да бисте их чули, морате умети да слушате, морате умети да се молите, да тражите од Бога да вас просветли и упути, да да неке савете. Бог ће увек послати помоћ – у виду личности или неке околности, да би схватили где да се крећете и шта да радите. Неће  бити натприродних сусрета, али решење ће доћи. То ћете посебно јасно схватити када се после неког времена осврнете уназад и обратите пажњу на то како су се околности развијале промисаоно .

Наш проблем је често што потцењујемо важност духовног развоја и његовог утицаја на наше животе. Ако нешто не успе, али вам је потребно да успе, не морате да се обесхрабрите, обратите се Богу за помоћ и идите напред – и духовно и у послу који сте преузели. Н. Е. Пестов у „Савременој пракси православне побожности” помиње дивне речи светог Максима Исповедника: „Човек има два крила: слободу и благодат... Бог у нас ставља врлине; Он их ставља у људско срце, а „рад и зној“ припадају човеку." Овај рад и зној је први километар који морамо сами да пређемо. Ако, како нам се чини, нема помоћи од Бога, ако није јасно да ли треба да наставимо оно што смо започели или не, морамо наставити. То значи да још нисмо прошли оно што се тражи, имамо још снаге да идемо сами. После неког времена све ће постати очигледно. Ово може бити олакшано и чудом и неком врстом туге. И једно и друго је дејство Божије милости. Главна ствар је молити се и радити.

Разумем да овај савет може бити досадан. Сећам се када сам тек започињао свој пут свештеника, нисам имао појма шта да радим. Храм је морао бити изграђен, али како? Веома ме је изнервирао и савет часних свештеника - „молите се и радите“, јер су деловали превише уопштено. Хтео сам конкретно: када да се молим, којом молитвом? Колико дуго и колико пута дневно? А како радити, шта тачно радити? А када сам схватио да ништа не разумем, само сам почео да радим хитне ствари. Пресложио сам циглу и решио проблем са заваривањем. У почетку сам имао једног асистента, постало је забавније. Онда се придружило још људи и ствари су постепено напредовале. Сада, када се осврнем уназад, схватам да је први километар, који сам препешачио, био утопљен у наредним задацима и искушењима, као зрно песка у мору, али без њега до укупног резултата не би дошло. Зато треба да разумемо на шта нас Господ позива, да Га чујемо и разумемо шта Он очекује од нас. Ово је веома инспиративно и пријатно. А ако је радост у срцу, то значи да нас је Бог посетио, значи да идемо правим путем.

протојереј Виталиј Ворони

приредила: Ј.Г.

извор

Једно је разговарати са свештеником или духовником о неким питањима која нас муче, а друго је када говоримо о тајни која исцељује човека од греха. Има људи који кажу да хоће да се исповеде, али седе два сата и замарају свештеника, јер им је дете незапослено, што посао не иде, јер их комшија није позвао на кафу итд. То НИЈЕ исповест.

Постоје случајеви болесног односа према духовнику када парохијани зову свештеника телефоном, па чак и у неприкладним тренуцима, да траже молитву за невероватне ствари попут победе њиховог тима у фудбалу, или -„Ах! Оче, мала молитва за мог сина да се разведе од оне коју је оженио јер је ја никако не варим!!!“ Знате, већина људи који најчешће траже молитву од свештеника, то чине јер им је досадило да то сами чине, па због кривице коју имају, говоре другима да се моле за њих, па да могу имати чисту савест.

Нема потребе да се исповедате сваке недеље. Многи оци помињу да је добро ићи на исповест уочи великих празника и наравно између ако имамо проблем. Нажалост, постоје људи који су пуни кривице и желе сваки минут да исповеде ствари које немају никакве везе са Светом Тајном. „Ах, оче, желим да ти признам да ми се не свиђа што моја ћерка није дала моје име мојој унуци! И чак сам отишла до њене куће и исмевала их! Неприхватљиво је да ме не поштују јер сам им толико дала и заслужујем то!!!” Ово НИЈЕ исповест. Напротив, следеће је исповест: „Имам много ега, оче. Моја ћерка није дала моје име мојој унуци и ја сам се наљутила, посвађала се са њима и пребацила им новчану помоћ коју сам им дала. Није требало то да урадим. Кајем се и желим да променим своје понашање“.

Исповест не би требало да траје дуже од 10 минута, осим у случају да се неко исповеда први пут. Исповест је тајна. Пријављујем своје грешке, страсти, неуспехе и калкулације и настављам своју борбу. Пастирске и исцелитељске савете добијам од свештеника и од тада па надаље од мене зависи да ли ћу се борити. Многи траже “светог”свештеника да их исповеди (још једна заблуда). Многи оци говоре: „Хајдемо у нашу парохију и оставимо светотражења“. Знам људе који нису отишли на исповест са следећим изговором: „Још није пронађен “свети”духовник који ће ме исповедити!“ или неке друге који мисле , да ако имају неког„чувеног“ духовника, онда су аутоматски и сами освећени. Има и оних који постављају границе: „Чуј, оче, нећу много да постим, нити да се много молим! Реци ми само две-три једноставне ствари, па да се причестим."

Велики проценат верника иде на Свету Тајну ритуално или из осећаја кривице: „Хајде да кажемо неке ситнице, да нам свештеник прочита разрешну молитву,  да се причестимо, па да се осећамо добро. Многи иду на исповест, али се мало ко заиста исповеда. Углавном људи иду да једноставно кажу неке ствари свештенику да би се причестили или да би пренели своју одговорност, будући духовно незрели и неодговорни, па онда кажу: „Нисам ја крив!! Духовник ми је тако рекао."

И наравно: У Цркви НЕМА МАГИЈЕ. Без подвига и покајања ништа се не дешава.

И наравно да се разуме, психијатријска наука је једно, а исповест друго. Они су паралелни, а не супротни путеви. Свака ствар и свака болест има свог специјалисту. Исповест је велика мистерија и морамо јој пажљиво приступити.

приредила: Ј.Г.

извор

Ових дана пуни сте жеља, охрабрења, оптимизма да остварите свој циљ.

Неко ће успети, неко ће бити разочаран. 

Али реално, ствари су мало другачије...

Испити, студије, факултет нису циљ вашег живота и не би требало на то да гледате тако.

То је само пут. Пут кроз живот. Циљ је другачији...

Циљ живота и постојања је сједињење са Христом и обожење по благодати. 

Остало су само путеви да се дође до овог циља. 

Није битно да ли ћеш постати обућар, лекар, хемичар или било шта друго.

Све професије су путеви којима ћете, ако њима ходате са светом вољом, доћи до циља а то је преображење и довршење човека у Христу.

Видимо то код светитеља...Изабрали су различите путеве, али су имали исти циљ. 

Професије, студије, брак, само су путеви. Ако их видимо као мету, онда ћемо пропасти. 

Зато немојте имати земаљске и пропадљиве визије. 

Погледајте у небо! Тамо је наш дом! Циљ је постати грађанин неба! 

Ујединимо се са љубљеним Жеником Христом!

Живот је дар који има начина да доврши и испуни свој циљ кроз личну слободу. 

Како избећи стрес? Врло једноставно:

Гледајте на испите као на пут а не као на циљ.

Што значи да ако изгубите овај, наћи ћете други начин да дођете до циља. 

Тако ћете се ослободити и уживати у путовању. 

Ниједан земаљски неуспех није вредан наших суза. 

Једине сузе вредне проливања су због наших грехова. 

Ако не успете, гледајте на неуспех као на лекцију снаге да га превазиђете следећи пут. 

Помолите се :

„Господе, помози ми да будем оно што Ти желиш, да бих могао да манифестујем Твоју славу свакодневно. Покажи ми пут да буде воља Твоја.”

Од тренутка када имамо васкрсење, нада ће увек расти"

Отац Спиридон Скоутис

приредила: Ј.Г.

извор

Размишљања митрополита Антонија о томе како се можемо одужити Господу за све Његове дарове.

Како се свако од нас може одужити Господу? Смирењем. Оно је најдрагоценије у Божјим очима. Како да схватимо смисао смирења? Приближавање неумољиве старости може нам у томе помоћи.

Како старите, постепено се успокојавате и смирујете. Када се осврнете на године које су прошле схватате: све је пролазно, само су Божја милост и љубав вечни. Док сте млади довољно сте дрски да се борите против целог света, горите, око вас кипе страсти, унутра све кипи. Када остарите, страсти се смирују, мисли разбистравају, ум се смирује. Осећајући се слабо и беспомоћно, ви… се смирујете.

Старост нам је Господ дао према Свом Промислу. Старост нам даје прилику да платимо највишу цену проживљеног живота – смирење. Како старимо, спремни смо да дајемо више, потребно нам је мање, спремни смо да се усредсредимо на најважније ствари, јер олуја младалачких страсти не пустоши више наше душе. Ценимо сваки тренутак, сваки дах новог дана, радујемо се у животу и захваљујемо на свему.

„У младом човеку гори ватра, у старцу светли светлост. Морамо горети док ватра гори, али након што се угаси, морамо наћи начина да светлимо. Морамо бити застрашујућа сила у неком тренутку свог живота, а у другом се научити вештини мировања“, примећује митрополит Антоније Сурошки.

Смирење, такође, може бити дар од Бога човеку за његово храбро срце. Много је славних примера из живота Светих, где су младићи и девојке показали непоколебљивост у својој вери и храбрости, и који су били награђени венцима кротости и смирења, постајући праведници у напону живота и снаге.

Говорећи о томе како се можемо одужити Господу за све Његове благослове, не могу а да не наведем једну епизоду из живота Светог Патрика Ирског (крај IV века-V век), којег је Бог изабрао да проповеда Јеванђеље незнабошцима у Ирској. Већи део свог живота провео је „на крају света“, како је сам Свети описао, приводећи многе људе Христу.

Једном, током своје јеванђелске мисије, Свети Патрик крстио је Ангуса, сина краља Манстера. Током обреда крштења, Свети Патрик је оштрим врхом свог штапа случајно пробио принчеву ногу и, не приметивши шта је урадио, наставио обред, све време се наслањајући на штап по навици.

Током читаве церемоније Свети Патрик се наслањао на штап, а за то време Ангус је, не мичући се, трпео несносан бол. Када је на крају церемоније Светитељ приметио крв која тече из принчеве ноге, уклонио је штап и узаснуто узвикнуо: „Зашто ми одмах нисте рекли, већ сте трпели толико дуго?“ Ангус је одговорио да је мислио да је то неопходан део церемоније, цена коју је морао платити како би стекао Вечни Живот.

Потпуно импресиониран принчевим смирењем и храброшћу, Свети Патрик је узео Ангусов штит и крвавим врхом штапа на њему нацртао крст, обећавајући да ће овај штит бити сведок многих световних и духовних дела.

Само су истински неустрашива срца способна за смирење. Хришћанство је, генерално, пуно јаких и храбрих људи. Сетимо се овога и замолимо Свемилостивог Бога да нам подари храброст и постојаност у вери. А ми ћемо се одужити Господу за Његове дарове искреним смирењем.

Митрополит АНТОНИЈЕ бориспољски и броварски

https://svetosavlje.org/cena-vere-kako-se-svako-od-nas-moze-oduziti-gospodu/

Сазнаш дијагнозу и изгубиш тло под ногама. Ово је онај тренутак у животу када се суочиш са смрћу не као нечим далеким и страним, већ као са догађајем који дотиче твој дах. Тада стојиш и гледаш на свој живот као на мит. Тада мислиш да је рак само фарса. Да ли заиста имам рак?

Ништа више није важно, а до тада је све било важно. Свака нискост престаје да постоји. Све глупости са којима си проводио дане сада су ван твоје свакодневне рутине. Нема више времена за тривијалности. Дани пролазе, месеци пролазе. Улазиш у битку са звери која је тако неочекивано ушла у твој живот. А тамо, унутар битке, тамо, у твоме срцепарајућем болу, светлост сија у теби. Толико бола, а толико светлости.

Међутим, звер је страшна. Звер која у суштини жели да поцепа твоју вољу за животом, уништи сваку наду, избрише радост и мир твог срца.

Сваки дан терапија, сваки дан поглед са сажаљењем који добијеш, сваки излазак и залазак сунца је битка. И умориш се. Душа ти гори.

Рак је немилосрдан. Долази тако снажно, али и тако нежно. Нежно као миловање које ни не осетиш и не схваташ да је лаж. Али није лаж. Онда се све мења. И ти се мењаш. Како ћеш се променити зависи од само тебе. Сигурно је да нећеш остати исти. То је једина сигурна ствар.

Плакаћеш. И то је сигурно. Али ове твоје сузе неће бити као остале које си пролио. Ове сузе ће бити другачије. Биће пуне живота који је неочекивано постао угрожен. У овим првим сузама открићеш себе и свој живот. Вероватно ћеш први пут видети сујету овог света и крхкост живота. И вероватно ћеш ценити добро здравље, одсуство бола.

Не, овај текст нема за циљ да нас растужи, већ да коначно престанемо да гунђамо јер имамо здравље, јер имамо хиљаде користи!

Престанимо коначно да живимо са гунђањем, са малодушношћу и хировима, јер имамо много благослова у животу.

Да ли рак мора да дође да бисмо ценили све што имамо? Да ли морамо да изгубимо сва добра која имамо у животу да бисмо их ценили?

Питајте некога ко има рак, разговарајте са њим и видећете колико је захвалан што се буди без бола, што може да спава без буђења и повраћања, што може да види сунце, што може дубоко да удахне ваздух, да може и мало да једе, да може да прича и да се смеје, да може да дође макар на мало у храм и да се причести, да може и на неколико минута да изађе у шетњу, да може да загрли и буде загрљен, да може сањати следеће лето као и ви...

Да, рак је застрашујући и болан. Не мора да уђе у наше животе да бисмо се променили, да бисмо исправно сагледали ствари, да коначно стекнемо исправне приоритете, да ценимо своје здравље и време.

Погледајте живот оболелог од рака. Да ли ћете и даље да се жалите на свој живот.

Како се усуђујеш, човече, да се жалиш кад ти живот не пролази у болницама и у болничким креветима? Како се усуђујеш, човече, да имаш притужбе? Како се усуђујеш, човече, да замераш благословима које имаш у свом животу? Како се усуђујеш, човече, да гунђаш о безначајним догађајима и да се фрустрираш због ситница, када неки твој комшија или познаник тренутно стење од болова, на хемотерапији, гледа се у огледало и непрепознатљив је због изгубљених килограма, опадања косе и изгубљене младости за само неколико месеци?

Шта да одговоримо пред Богом када нас позове и изведе пред нас све ове људе који се ни усред бола нису бунили, који ни усред рака нису гунђали колико ми?

Колико пута размишљам о свом животу, у коме има толико благодати, а примам их здраво за готово, и тако падам у незахвалност или их омаловажавам. Какав ћу одговор дати?

„Боже мој, опрости моју незахвалност! кажем изнова и изнова.

„Боже мој, опрости ми што Те не славим, што не користим време свог живота како Ти хоћеш!“.

„Боже мој, дај ми просветљење да се пробудим без шамара болести; Просветли ме да правилно ценим живот и људе, а да не будем под претњом да ћу их изгубити!”.

„Боже мој, просветли ме да јасно видим радости живота! Помози ми да не останем у злим, већ да имам добре мисли и да останем у свим овим добрима која имам у свом животу!".

„Боже мој, отвори срце моје за милост и праштање, за љубав и смирење, за захвалност и хвалу; отвори моје срце за сву ову љубав коју примам од људи око себе и којој много пута не придајем дужну важност!”.

„Боже мој, уђи у мој живот, уђи у наше животе и промени нас без да осећамо бол... Нико не заслужује да живи са болом. Међутим, Ти, Благи и Човекољубиви Господе, знаш боље од свих нас; и шта год да допустиш, чиниш то на нашу корист. Дај нам стрпљења и снаге да изађемо као победници! Очишћени од смрти греха. И просветљени проживимо време нашег живота пре него што заједно са Тобом уђемо у вечност!"

архим. Павел Пападопулос

приредила: Ј.Г.

извор

90% бракова се не распада само због ванбрачних веза једног од супружника. Прељуба једног од њих је само последица. Прва пукотина настаје зато што се мушкарац или жена, оправдано или неоправдано, затварају у себе. У то сам се уверио из дугогодишњег искуства у разговорима са брачним паровима.
Брак је незаустављиво дело самоусавршавања које није тако једноставно. Брак је наука изнад наука. На пример, неки кажу: "Не могу да разумем зашто се моја жена жали на мене!" Ја сам добар човек, бринем о дому, доносим новац, ништа нам не недостаје. Шта јој још треба? Зашто је незадовољна?“ Међутим, они не схватају да је у браку од примарног значаја душевно и саосећајно дружење, док су материјалне обавезе према породици и обавезе у дому од секундарног значаја.
Да би брак био чврст и да се не би распао, муж и жена треба да се потруде да разумеју духовни свет свог супружника, да наслуте какве потребе и потешкоће може имати друга половина. На овај начин се брак учвршћује. И на тај начин мушкарац и жена постају „једно тело“, односно једна личност. Не одвојено, мушкарац и жена, већ брачна заједница, целина. Овај склоп се постиже само трудом, радом на себи и жртвом. Важно је знати да је душевни мир, мир у породици и мир међу супружницима много важнији од свега материјалног и да се мир не може купити никаквим новцем. Хајде да покушамо да схватимо које потребе и жеље има наша друга половина. Покушајмо да схватимо да је наш задатак у браку да се ми препустимо другоме, а не да тражимо од другог да нам се преда.
Велика је грешка тражити љубав од наше друге половине речима: „Тражим само једно од тебе: да ме волиш." Такве тврдње можемо чути од људи који су тек ступили у брак. Када чујем сличне изјаве, исправљам их говорећи: „Децо, поставили сте погрешне темеље свом брачном животу. Када нешто захтевате од другог, ваши захтеви ће бити узрок противљења и расправа. Ако од другог тражиш љубав говорећи: „Једино што тражим од тебе је да ме волиш. Желим да ме цениш." Од тог тренутка почиње непрестана свађа, јер ћете тада рећи: „Ниси ти онај о коме сам сањала“. У почетку је потребно прво се потпуно предати особи, па тек онда тражити. А тражити нешто од почетка је велика грешка. Боље реци својој жени: „Оно што заиста желим је да те волим. Увек ћу се трудити да будем први који ће направити корак ка теби у ситуацијама и тренуцима када се не слажемо“.
Господ Исус Христос је волео човека савршено, као што нико други није могао да га воли. Своју је љубав доказао својом великом Жртвом за човека. У браку човек личи на слику Христа који воли своју цркву. И мушкарац је такође дужан да воли своју жену по том примеру, односно у браку имате прилику да отелотворите своју љубав, да дате све од себе без икаквих претензија, замена, без икаквог захтева за нешто за себе. Видевши вашу великодушност, ваша друга половина бити веома дирнута и биће срећна да подели са вама своје унутрашње богатство колико год је то могуће.
Покушао сам да вам објасним где се налази прва пукотина која се постепено шири и која са собом вуче све остале проблеме.
Трудимо се да своју љубав, цело своје „ја“ дамо другом, без ограничења. Хајде да покушамо да саслушамо другог. Да бисмо чули другу особу, морамо да ућутимо и да се претворимо у ухо. Нека жена слуша свог мужа и обрнуто. На овај начин ће супружници ојачани јаком заједницом својој деци дати оно најбоље што имају, јер родитељи са великим задовољством дају своју љубав, пажњу и саосећање својој деци.

митрополит лимасолски Атанасије

приредила: Ј.Г.

извор

Најчешће долазимо у цркву на празнике, да се помолимо, да одамо поштовање светима. Молимо се, али Бог не чује наше молитве. Свети нам не помажу. Зашто? Зато што смо навикли да живимо двоструким животом, а то болно стање нам не смета, нити га осећамо као погрешно. Мислимо да је довољно одглумити неку врсту обреда у цркви, пред иконама, да људи виде колико смо побожни, и да ће нам то донети благослов и испуњење наших молитава и захтева. Али Господ није дошао да створи позориште, него цркву, није дошао да створи глумце, већ вернике, своје ученике, ћелије свога Тела – Свете Цркве.
Није нормално живети, на пример, у брачном неверству, и очекивати да ће светитељи чути ваше молитве. Није нормално да се опијаш, идеш у казина, чиниш зло вољенима, рођацима, комшијама и колегама, а да притом идеш у цркву, и мислиш да си верник. Много пута сам чуо притужбе верника на исповести, који се жале на неподношљиву атмосферу на радном месту. Та злонамерност околине се појачава када примете да се неко од њихових колега прекрсти пре јела, или је на столу црквена књига, или нешто везано за Цркву. А онда, као да сви демони излазе из пакла и следе вређања: Пих, види га верник, крсти се пре јела, моли се, чак и пости... шта овај ту глуми, како се понаша, као да је он једини верник, а шта смо ми...и још милион таквих саркастичних коментара, да би убили дух и оно мало вере, да се други постиди и боји да се прекрсти.

Исто сам приметио када млади људи дођу у цркву, а онда наиђе неко кога познају, одмах реагују изненађено. Јер за демонску логику нема ништа лоше у одласку гатарама, у казина, шмркању кокаина, мешању у туђе бракове или одласку у јавне куће, али ићи у цркву - то је већ проблем. А најтрагичније је то што људи који упућују ове коментаре себе сматрају верницима и скоро сви долазе у цркву на празнике. Да се овакве ствари дешавају у секташком окружењу, или међу људима друге вере, онда бих то и разумео. Али када овакав притисак и злобу према вери испољавају људи који су крштени, венчани, који славе славу, који долазе у цркву на празнике – ја то не могу да прихватим. Јер то је равно богохуљењу и сатанизму, а тај грех је страшан и носи велике последице по онога ко хули. Ово је и одговор на питање зашто Бог не чује наше молитве, и зашто нам светитељи не помажу.
Не знам откуд ово схватање да је довољно отићи у цркву, запалити свећу, и обавити неколико ритуала и то те чини верником. Обична демонска обмана, која нема додирних тачака са нашом светом вером православном. Жив је Бог, живи су и светитељи које видимо на фрескама и иконама, и вера је жива ствар, живи однос према Богу и светима Цркве. Нема православља ван Литургије, нема вере без поста и молитве, без исповести и причешћа, без стицања врлина, без промене нашег живота. Бог само на тај начин даје благодат, а када ту благодат примимо са вером и поверењем, хришћанским животом, постајемо слични Богу, тј. постајемо обожене личности, постајемо свети, а то је крајњи циљ вере, крајњи циљ живота у Цркви. За разлику од овога, када живимо без Бога и Његове благодати, доживећемо многе бродоломе у животу, имаћемо склоности ка душевним болестима, патити од развода, остављаћемо децу на улици, да задовољимо свој егоизам .
Замолимо Господа за благодат, нека нам се ум просветли и избистри, хајде да практикујемо веру под руководством свештеника наших, устројмо свој живот по Јеванђељу Христовом и тада ћемо видети сву ширину и дубину вере, сву скривену лепоту у Цркви, и тада ће наше молитве бити примљене и услишене од Бога. Амин.

свештеник Јани Мулев

приредила: Ј. Г.

извор

Господ Исус каже: "А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох." ..."А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене." (Јн. 14,26; 15,26). Као што Црква није скуп само истомишљеника, већ организам који живи Духом Светим, тако и вера сваког хришћанина није само скуп веровања, већ пројава – и дар – живљења Духа у њему. Као што каже апостол, "И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим." (1 Кор 12,3).

Дух Свети се у великим подвижницима пројављује јасније него у обичним верницима, јер му светитељи дају више могућности да делује, али Он пребива у сваком хришћанину, и нико не може имати истинску веру у Христа без Духа Светога.

Можемо обратити пажњу на три аспекта наше вере – интелектуално поверење у одређене чињенице; преокретање воље да се потчини Христу као Господу и да Му се верује као Спаситељу; и коначно, искрено поверење у Христа и поверење у нови однос са Богом. Долазимо до поверења у одређене чињенице на основу одређених доказа – на пример, астрофизичари прихватају теорију „великог праска” на основу података које је прикупила наука о Универзуму. Бог нам даје довољно разлога да верујемо у Њега – и у стварању и (нарочито) у сведочењу апостола о васкрсењу Христовом. Зашто многи људи нису убеђени овим доказима? И сам сам пола живота био атеиста – и неко време ме нису убедили. Једном сам разговарао са неверујућим историчарем и рекао му: „Да је било који други догађај у историји тако добро сведочан као Христово васкрсење, не бисте сумњали ни на тренутак. Он је врло искрено одговорио: „Наравно. Али ниједан други догађај не захтева од мене да променим цео свој живот.”

Проблем неверовања је проблем воље, а не интелекта. Људи често не верују у оно што им не одговара; довољно је само посматрати било какву расправу о историји да би се видело како спорне стране одбијају да прихвате податке који би могли да угрозе њихове политичке или националне склоности. Јеванђеље захтева више од промене неких наших преференција, захтева од нас да потпуно преиспитамо читав свој живот. Ирод је желео да убије бебу Исуса јер је он, Ирод, сам желео да буде краљ и веровао је да је Исус, као претендент на царство, њему претња. Наша невоља је у томе што ми желимо да будемо краљеви у свом животу, а када дође прави Краљ, ми се томе нимало не радујемо. Грех није само лоше дело, већ насилна, горка побуна, увек спремна да експлодира у мржњу према Богу и ближњима. "Не желимо да он царује над нама". (Лука 19:14).

Дух Свети на тајанствен начин исцељује наша срца и оспособљава нас да прихватимо истину. Грех нас чини бунтовним и неповерљивим; Дух Свети ствара у нама способност потчињавања и поверења у Христа. Наша воља, поробљена грехом, добија слободу да се обратимо Богу.

Под утицајем греха, не верујемо у милост Божију, Његову жељу и способност да нас спасе; Дух Свети улива у нас искрено поверење у љубав Божију: "Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!“ "Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија." (Рим. 8:15, 16).

Сергеј Кудиев

приредила: Ј.Г.

извор

Као што знате, страх је природно осећање. Сви се плаше, а често страх спречава човека од непромишљених поступака и чак чува здравље и живот.

Страх је осећај. Човек га доживљава без обзира на сопствено деловање и вољу. Међутим, када доживи страх, човек сам одлучује шта ће учинити: следити траг страха или не, слушати га или занемарити, обуздати страх или му дати слободу. А ако у природном осећању нема греха, онда је у погрешном избору он несумњиво присутан. Наравно, многи фактори, укључујући и објективне, могу утицати на избор. Међутим, одлука коју човек донесе је увек субјективна и особа је у потпуности одговорна за њу.

Закључак је једноставан: ако човек показује страх, онда је дозволио себи да се плаши. Чак и ако вас страх тренутно и потпуно преплави, ипак, у некој фази, особа је дозволила себи да подлегне страху, да дозволи да је он запоседне. А онда је страх постао навика и сада лако полаже своја права над страшљивцем.

Страх се, наравно, може превазићи. Међутим, то захтева значајан напор и одлучност, као и доследност и истрајност. Страх се истерује конфронтацијом. „Ако се плашиш да одеш на нека места дању, иди тамо са молитвом ноћу“ – отприлике овакво упутство налази се код Светог Јована Климака. Другим речима, урадите оно што је страшно и постаћете храбри. Сећам се једног инцидента: мени, који сам се у детињству плашио паса, пси луталице су увек стварали приличну нелагоду. Једног дана, када смо отац и ја шетали, не сећам се одакле нас је, кући, пратио улични мешанац. Није показивао никакву агресију, али нас је тврдоглаво пратио, што је мени, младом и плашљивом, изазвало велики стрес. Пожалио сам се оцу, а он се, ухвативши ме за руку, окренуо - и кренули смо ка псу. Пас се, међутим, такође окренуо и побегао. „Запамти“, рекао ми је тада мој отац, „страх прати оне који показују леђа, а бежи од оних који га гледају у очи“. И више пута сам се уверио у истинитост ове изјаве.

Међутим, о томе је лако писати и причати. Али у стварности је све много теже. Страх није жеља да се једе или каже превише, а одупрети му се много је теже него искушењу да се лаже. У сваком случају, ни пожудна страст, па чак ни бес немају способност да паралишу вољу и искључе ум тако брзо као страх.

Овде се вреди присетити наизглед суптилне разлике између уобичајеног светског приступа борби против страха и начина на који православна аскеза предлаже да то чинимо. У суштини, оба приступа предлажу да се ради супротно од страха као средства за борбу против њега. Само аскетско предање предлаже да се то чини уз молитву. Односно, главна компонента ове борбе је нада у Бога. Страх се побеђује чврстином људске воље, али човек је чврст не сам по себи, већ силом Божијом. Захваљујући свом поверењу у Бога, човек је у стању да обузда сваки страх и победи га. Заправо, веће су шансе човека да победи плашљивост, што је јаче његово поверење у Бога. Најупечатљивији пример поверења у Бога је Аврам. Шта је, у суштини, била Божја заповест Авраму да се пресели из Ура Халдејског у земљу хананску? У 19. веку пре нове ере идете на дуго путовање, са великом породицом, робовима, стадима и имовином. Ризикујући да налетите на разбојнике, да постанете жртва предатора, да умрете од инфекције... Аврам је имао мале шансе да се извуче жив са таквог пута. Али то је управо она заповест коју је Бог дао Авраму, и Аврам је, са апсолутним поверењем у Бога, прешавши страхове који су у овом случају били логични, неустрашиво испунио ову заповест, и не само да се спасао, већ и на крају постао родоначелник читавог једног народа и отац свих верника.

Ко се узда у Бога, не муче га страхови, не подлеже им и није малодушан. Чврст је у својој нади и стога храбар. Поверење у Бога чини веру спасоносном и наду делотворном. Човек само треба да запамти да је све што је послано из руке Божије увек на његову корист. Оно што се човеку дешава је или пројава воље Божије, или Његово допуштење, на овај или онај начин усмерено на спасење човека. Треба да запамтите ово, не дозволите себи да гунђате и не бавите се тако бесмисленим задатком као што је тражење разлога и откривање „зашто“. Прихватите оно што се дешава са понизношћу, поступајте смирено и без самосажаљења;  прихватите ситуације у којима се ништа не може променити. Поверење у Бога чини душу смиреном. И овај духовни мир не оставља човека ни у смиреном стању, ни када се плаши. Развијајући се у мирном току живота, поверење у Бога може подржати човека у свакој ситуацији, укључујући и екстремну.

јереј Владимир Пучков

приредила: Ј.Г.

извор