Приступајући беседи о молитви желео бих да поставим питање: на који начин у човеку који не верује у Бога може да се распламса жеља да тражи оно о чему он као неверујући нема појма? Није довољно што су око њега верници које он, можда и поштује, чији ум цени, чија му се убеђења му се чине вреднима пажње. Да би се молио он мора и сам нешто да доживи. Тако се дешава да човек размишљајући о себи сазнаје од‌једном две противречне ствари. Са једне стране, гледајући себе у овом бесконачно великом, огромном, покаткад страшном и опасном свету он не може да се не осети као зрнце  песка, као мајушно зрнце које могу да сатру сила и моћ овог света.
А са друге стране, окренувши се према себи самом, замисливши се над собом, човек од‌једном долази до сазнања да је, у извесном смислу, неупоредиво већи од оног великог света у којем он изгледа као тако мало, сићушно и крхко зрнце. Читав свет који је око њега налази се у ропству двеју димензија: времена и простора, а човек у себи осећа неку трећу димензију - у њему постоји дубина које нема нигде и ни у чему. Ако замислимо земаљску куглу и замислимо да проничемо у њу са било које њене стране, да се удубљујемо у њу и да пониремо у саму њену дубину, у једном тренутку ћемо достићи њен центар, и то је граница њене дубине. Уколико се будемо даље кретали изаћи ћемо поново из земаљске кугле и поново ћемо се наћи на површини. Све материјално има дебљину, али нема ону дубину која постоји у човеку, зато што је ова дубина нематеријална.
Дакле, у човеку постоји глад за сазнавањем, жудња за љубављу и дивљење пред лепотом, и ма колико човек да сазнаје његове сазнајне моћи се само још више и више шире. Ма колико љубави да уђе у његов живот његово срце постаје све дубље и шире; ма колико лепоте да доживи кроз музику, кроз природу и уметничка дела, он и даље може да прими бесконачно више, зато што се све оно што је он доживео упија у њега, одлази као у неки бездан и оставља га исто онако отвореним и исто онако празним... У сваком човеку постоји дубина, постоји простор који је велик као Сами Бог, и ову дубину може да испуни само Бог. И чини ми се да је то истина.
Дакле, када човек размишља о себи као о бесконачно малом бићу и о бесконачно огромном пространству света, и од‌једном схвати да је читав овај свет премали да би га до краја испунио, он почиње да се замишља над тим како је то могуће. И може да се запита: "Шта је то што може да ме испуни, ако ни знања, ни љубав, ни лепота не могу до краја да ме задовоље и не могу да испуне ову моју дубину, овај мој бездан?.." И тада, било под утицајем сопствених размишљања, читања и сусрета, било под утицајем туђе молитве, човек може да тражи невидљиво, да тражи оно што може да испуни његову душу, о чему му други говоре, а то је: Трагај! Трагај и задубљуј се у себе, зато што је у самој твојој дубини скривена тајна познања, само што је то познање другачије, јер је познање Бога. И на путу овог трагања човек може да почне да се моли, да се моли са дубоким вапајем душе: "Где си, Господе? Покажи ми се, не могу да живим без смисла и без циља! Сада схватам да нисам биће које је само себи довољно, да је читав свет премали да би ме испунио, али ко ће испунити ову дубоку празнину?.." И тада човек приступа вери и молитви.

митрополит Антоније Блум

(одломак из књиге Научимо се молитви)

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења.

Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.

Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.

Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење  ̶  изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао.

Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење ‒ Божанска литургија Светог Јована Златоустог.

Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.

Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије.

Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим тајнама.

Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос  ̶  сједињујући се са Његовом Божанском крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење.

Светитељ нам говори да током Литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.

Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и Светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

https://mitropolija.com/2024/11/26/sveti-jovan-zlatousti-i-njegova-liturgija/

Питање осетљивости је кључно питање савремености и то из два спојена, али различита аспекта: из аспекта Цркве, наших међусобних односа, нашег богословског и животног сведочења, али у исто време то је и основно питање савременог човека који још није упознао Цркву и њене ризнице спасења. Заправо, ове две перспективе су уско повезане на сотириолошки начин тј. Црква је позвана да својим Учењем, али најпре да својим Бићем спасе човечанство, па можемо рећи да је осетљивост за Другог, као плод наше љубави ка њему, онај залог спасења који Црква треба да пренесе свету својом благодатном педагогијом.

Проблематика је, морамо истаћи, тешка у оба ова аспекта. Било да смо у Цркви или да тек завирујемо у припрату Њеног Корабља Спасења, савремена цивилизација пред нас поставља изазов затупљивања наших моралних и емоционалних могућности. Телевизијски програми пропагирају културу насиља и грубости, а имајући у виду да управо популарна култура намеће друштвене и емоционалне образце понашања, насиљe и грубост су све присутнији у нашим животима. Савремени човек се још као дете, у оном осетљивом периоду када учи и усваја основне етичке принципе и када развија прагове своје емоционалне „издржљивости“ али и осетљивости, подвргава сценама насиља које га чине неосетљивим за насиље у свакидашњем животу. Нема потребе да наводимо конкретне жалосне примере у којима су људи подстакнути филмским насиљем или насиљем из видео-игрица заиста учинили насиље ка својим ближњим. Чак и кад није тако, култура насиља, која емоционалну остељивост ниподаштава проглашавајући је непожељном, „слабићком“, савременог човека врло често затупљује на тај начин што га чини непријемчивим за саосећање са другим. Довољно је проћи било којом нашом градском средином да увидимо колико људи емоционално потпуно неосетљивих пролази поред сцена насиља, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли је то живот и да ли су такви људи заиста „јаки“ или слаби? Када у све ово укључимо и друштвену перспективу, можемо да видимо да постоји и социјална неосетљивост као пожељна особина. „Конкуренција“, „такмичарски дух“, „креативно надметање“ су мање-више јадни и иронични називи за принципе који најчешће подразумевају неостељивост за колегу, за индивидуалистичка стремљења која не познају самилост и преспективу Другог као Ближњег.

На жалост, често смо сведоци да и унутар Цркве овај дух неосетљивости зна да завлада и узме свој данак. Осет-љивост се поима као нечији хендикеп, као недостатак за одговорне функције за које, наводно, треба бити снажан и неосетљив када се доносе тешке одлуке. Овај проблем у Цркви добија посебно јачину када имамо у виду Црквено богословље које у центар свога интересовања и ангажмана ставља човека и то, на подобије Христа, целог његовог бића. Тачније, Црква и њено искуство, преточено у Њено богословље као основни појам свакога смисленог говорења ставља ЛИЧНОСТ, као основно достојанство човека, као могућност његовог саображавања Икони и Подобију. Ако је човекова личност нешто најсветије што постоји на свету, нешто због чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда човек не сме бити неосетљив за Другог као за личност, уколико желимо да на аутентичан начин сведочимо истину Јеванђеља. Дакле, управо осетљивост, а не неосетљивост има своје библијско и отачко утемељење.

Бог је у Старом Завету приказан управо као „осетљив“: њега боли када га Израиљ = Працрква заборавља а радује се када се врати своме Богу са покајањем. Бог „показује осећања“ што не треба схватити антропоморфно, али не терба ни умањивати значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, нпр. Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу „од како си ми постао драг, прославио си се и ја те љубих“ (Исаија 43,3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада се неће гневити до века (Јерем. 3,12). Господ, дакле, не показиваше неосетљивост, него управо осетљивост за страдања људског рода (како нас често опомиње и Св. Јован Златоуст), а како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика да Бог толико заволе свет да је и Сина свога дао за спасење света (Јован 3,16) него управо као врхунац божанског саосећања са људским родом.

Посебно су Свети Оци наглашавали неопходност саосећања (симпатије) и осетљивости у нашем духовном животу. Често се да чути да су Оци учили о апатији (бестрадалности), што, наводно, подразумева неосетљивост, али то је неразумевање отачке мисли јер Оци подразумевају неосетљивост на страсти и грех, а не неосетљивост ка другим људима. Напротив, узело би много времена и захтевало би много опширније писане форме да наведемо само отачке мисли о потреби да се у нашем ближњима види Христос и да се саосећамо са њима. Оци, такође, наглашавају да је мртвило осећања, немогућност да човек саосећа са ближњима један од првих знакова смрти душе, о чему је посебно у скорашња времена писао преподобни Симеон Дајбабски (в. његову прелепу песму „Болесна душа и здрави разум“). Наравно, све ово не треба схватити као било какву врсту хришћанског сентиментализма. Хришћанин није неко ко би, према отачкој мисли, требало да дозволи да емоције управљају њиме, него би требало да он у склад доведе своје емоције, ум, тело, дух и целосно своје постојање. Све ово сентиментализам не чини, него даје предност само осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања – хришћански приступ је потпуно другачији јер је онтолошког карактера, јер извире из нашег бића које је онтолошки упућено на друге људе, на подобије Пресвете Тројице. Јер, како кажу Оци – „видео си брата свог, видео си Христа“.

Истински пастир не сме ове речи никада сметнути са ума. То је онај дар о коме је Старац Софроније писао о. Борису Старку: „У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам с њима њихове патње, њихове проблеме, да делим са њима искуства дугог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, са сваким човеком, посебно са децом и младима, захтева постепену напрегнутост пажње, саосећања, стрпљења и сл.” Истински пастир, архијереј, свештеник, клирик, вероучитељ, али и министар и службеник и инжењер је позван да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама велики али сваке муке достојан циљ – да овај свет безосећајности преобразимо христоликим саосећањeм, како би га привели његовом назначењу – Царству Божијем.

 Епископ др Јован (Пурић)

Извор: Православље бр. 1044

"Старац је рекао: Човек је онај који је спознао себе" (из древног Патерика).
"Уђи у самога себе, живи у себи, у тишини своје унутрашњости, умерене и чисте душе, спокојна и
смирена духа"  (св. Јефрем Сирин).
"Право самопознање јесте јасно вићење својих недостатака и немоћи до те мере да је њима
испуњено све" (св. Теофан Затворник).
"Ко се удостојио да види самога себе, тај ће бити достојан да види анђеле" (св. Исак Сирин).
"Људски род сматра веома важним знање земаљских и небеских ствари, али је далеко важније имати знање нас самих, далеко је достојнији похвале човек којем је позната његова сопствена немоћ, него онај ко испитује и спознаје путеве звезда, а не познаје путеве спасења" (бл.Августин).
"Човек треба сав свој напор да усмери на помисли, и оно што служи као храна лукавим помислима треба одсецати, треба тежити мислима Богу, и жељу помисли не испуњавати, већ помисли које се ковитлају треба скупљати са свих страна у једно, разликујући природне помисли од лукавих" (преп.Макарије Египатски).
"Најбоље познаје себе само онај ко мисли о себи да је ништа" (св. Јован Златоусти).
"Не откривај своје мисли пред незналицама, и своју вољу пред неразборитима. Упознај самога себе и избегавај оно што ти је погубно" (преп. ава Исаија).
"Ава Пимен је рекао: Чување самог себе, пажња на самог себе и расуђивање - то су три врлине, путеводитељице душе" (древни Патерик, страна 17).
"Не иди према спољашњости, иди унутар самога себе; и када унутар себе пронађеш себе ограниченим, пређи преко себе!" (бл. Августин).
"Без највеће пажње над самим собом немогуће је успети ни у једној врлини" (св. Игнатије Брјанчанинов).

"Обрати пажњу и непрестано улази у себе, и пази какве страсти су изнемогле пред тобом, какве су истребљене и потпуно су те оставиле, какве су почеле да нестају услед оздрављења твоје душе, а не само због тога што си удаљио оно што их подстиче, и какве си научио да сузбијаш својим разумом, а не само уклањањем узрока страсти" (св. Серафим Саровски).
"Треба умети делити себе на самог себе и непријатеља који се скрива у мени" (св. епископ Теофан Затворник).
"Ради самопознања добро је увече вршити као некакву домаћу исповест својих дела, разговора и мисли" (св. Теофан Затворник).
"Пази на чула и жеље. Приметивши у себи порочне помисли, жеље и страсти, познај да је то непријатељ почео рат, ово сазнање пренеси на осећања и обнови у себи непријатељство према том злу" (св.Теофан Затворник).
"Степени узлажења из мере у меру:
1. Дубока свесност о својој немоћи душевној и телесној.
2. Самопрекоревање и неосуђивање других.
3. Захвално трпљење жалосних искушења са којима се суочавамо и која нас погађају.
4.Смирење као плод ових трију" (св. Амвросије Оптински).
"Схвативши своју променљивост, она (душа) уздиже се до самопознања, одводи мисао од уобичајеног, ослобађа се пометње противречних привиђења, тежећи да схвати каквом је светлошћу обасјана" (бл.Августин).
"Познај шта си! Познај себе немоћног, познај као грешника, познај да си упрљан. У твом исповедању ће се открити мрља твог срца, сазнање грехова ће те приморати да потражиш лекара" (проф. Сквориов).

"Није истина ван тебе, већ у теби, нађи себе у себи, овладај собом - и угледаћеш истину. Није у стварима та истина, није ван тебе и није негде преко мора. већ пре свега у твом сопственом раду на себи. Победићеш себе и постаћеш слободан, као што никада ниси ни могао да помислиш, и почећеш велико дело, и друге ћеш учинити слободнима, и угледаћеш срећу, јер ће се испунити твој живот и схватићеш, најзад, народ свој и свету истину његову" (Ф. М. Достојевски).

"Познај себе, каква је у теби тајна природе, како ум твој све походи, како се у теби све управља вољом" (св.Григорије Богослов).

"На последњем ступњу развоја самопознања човек се удаљава од свега искуственог и условног, долази до познања себе као духа који се уздиже изнад услова простора и времена" (св.Григорије Богослов).

"Ко хоће да спозна истину, пре свега, мора да почне да спознаје у себи оног човека који је у стању да је спознаје" (епископ Јован Шаховској).

Владимир Констатинович Невјарович 

одломак из књиге "Терапија душе"

Јеванђеље о Лазару и богаташу

Лука 16, 19-31. Зач. 83.

О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном препирању! О, људи, а чија сте ви својина?

О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши?

Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти – ма колико му се она понављала – да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света.

Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3).

Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву.

Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом. Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад – њихов надгробни споменик.

Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су својина људи?

Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако потом одгрнути шљунак и лишће.

Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија. Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек.

А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа – јер да је тако ми не би веровали – него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством Очевидца.

Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значи: и природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја – или оно што људи погрешно називају својом својином – јесте само средство спасења људског.

Данашње Јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука.

Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ, одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство, здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање смрти! Ћутљиво и стрпљиво – јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе говорило, него сви језици на земљи?

Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом – просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по историјама и новинама, изрезује на споменицама.

Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато; оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)! говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају.

Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене? Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару, и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, – ословио би га као човека, признао би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима, живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога. Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик, тренутно је објављена.

Ето, то је слика двојице неједнаких људи на земљи; једнога чије су име људи врло добро знали и радо изговарали; и другога, чије име људи нису хтели знати. А ево сада каква је слика те двојице неједнаких људи на небу. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у крило Аврамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама, и Лазара у крилу његову. Умиру богаташи као што умиру и сиромаси. Нико се не рађа у овај свет, да живи у њему вечито, јер и свет је овај смртан и чека свој крај. Богаташи умиру с уздахом за овим светом, а сиромаси са уздахом за оним. Оставивши свет овај богаташ, оставио је сјај и раскош и сласт; а Лазар оставивши овај свет, оставио је глад, гној и псе. Но погледајте сад жетву Божју! Кад умре сиромах, ангели узеше душу његову и однеше у Рај; а кад умре богаташ, ангели се вратише од његовог самртног одра празних руку. На једном споља трулом дрвету ангели нађоше и изабраше диван и зрео плод; а на другом споља лиснатом и зеленом дрвету не нађоше никакав плод. А свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ се баца (Лк. 3, 9). Ове пророчке речи дословце су се испуниле на немилосрдном богаташу. Он је био посечен и телом и душом; тело му бачено у гроб да гори у земљи, а душа у пакао да гори у паклу. Ангели се нису ни приближили његовој самртној постељи, јер су знали да ту нема за њих ништа; него му се приближише ђаволи и људи, да га и једни и други закопају; и ђаволи му закопаше душу у пакао, а људи тело у земљу. Наравно, да су се људи различно односили и према мртвим телима богаташа и Лазара, као и према њима живим. Смрт богаташа објављена је на све стране, а сав се град узрујао и стекао мртвоме на погреб. Ледено тело, које је у смрти ваљда први пут изгледало озбиљно откад се родило, било је опет обучено у нов скерлет у нову свилу, смештено у ковчег од ретка дрвета и ретка метала, и вожено кроз град у позлаћеним колима, са коњима покривеним црним покривалима и тако примораним да и они изражавају жалост за оним који је животом својим проиграо сажаљење неба. За колима су ишле чете пријатеља, сродника и слугу, све покривено црнином жалости. За ким? За оним који није хтео ни отпатке са свога стола дати једном гладном просјаку. Сав се град стекао на његов гроб, да чује беседе о његовим врлинама и заслугама за град, за народ и за човечанство красне као скерлет и глатке као свила на мртвачевом телу, коме више нису биле потребне ни мрве са трпезе овога живота; речи лажне као и сав живот овога човека; речи празне као што је била празна и душа његова без добрих дела. Најзад је тело са скерлетом и свилом положено у земљу не да га лижу пси него да га једу црви. На гроб су положени зелени и цвећани венци, њему који је изгубио венац небеске славе. И подигнут му је више главе скупоцен споменик са златом исписаним именом, које се није налазило у Књизи Живих. Но од хиљаде оних, који су правили ову бескорисну параду, ниједном није падало на ум, да је у то само време душа богаташева била у паклу. – А какав је био погреб сиромаха Лазара? Као и погреб једног пса кад се нађе мртав на улици. Неко је морао доставити градској власти, да некакав мртав просјак лежи на улици; да би власт требала да се постара да га погребе из више разлога, а нарочито из два: прво, опасност је да га пси не искидају и не разнесу по граду; а друго, опасност је да се не усмрди, и тако закужи град. У осталом, треба га што пре извући из града и закопати и још због тога, што мртво, згрчено, гнојаво и дроњаво тело вређа погледе мимопролазника. Ниједан разлог, дакле, није због Лазара но сви због самих грађана. Он је, сиромах, био досадан људима за живота, па, ето, и после смрти. Власт се морала мрштити на ту непријатну вест, и тражити људе који ће свршити тај непријатни посао, и бринути како ће те људе исплатити за тај посао! И уста устима саопштавала су: умро неки просјак! Ко ће сахранити једнога просјака? Где, и о чијем трошку? Ко је тај просјак? можда су питала радознала деца, Смешно питање! Ко би још знао и памтио имена просјака!

Ето, још каква је огромна разлика била између та два човека у погледу њихове вредности у очима људи! Али небо не полаже много на оцену људи, ни на њихове похвале нити на њихово пљување, ни на ордене нити на осуде. Људске оцене простиру се само до гроба умрлих, а после овог небо узима њихове душе и даје своје оцене. По тој оцени неба свилени богаташ је запао у пакао, а гнојави Лазар се дигао у Рај.

И кад би у паклу, у мукама великим, подиже богаташ очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у крилу његову. Ваљда први пут од свога постања сада богаташ подиже очи своје горе. На земљи је гледао само на себе и на свет око себе, и немајући никакве муке његов се поглед никад није ни дизао навише. Тако је и данас са многим од нас, због чега је и постала пословица: без невоље нема богомоље! Нека су зато по хиљаду пута благословене муке које у овоме животу сналазе нас и приморавају нас да дигнемо очи своје и срце своје ка Господу! Да овај несрећни богаташ није проклињао муке на земљи и бежао од мука, тражећи само смеха и весеља, он би још на земљи подигао очи своје к небу, и вероватно спасао би се пакла, одакле је узалудно дизати очи у вис. Рекао је још премудри цар: боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Пропов. 7, 3). Овај богаташ се смејао и веселио целога живота, и кроз смех и весеље срце се његово потпуно испразнило од страха Божјега. Кад он, дакле, погледа из пакла горе, угледа у даљини Аврама и Лазара у крилу његову. Издалека, каже се, да се тиме означи, да је ад удаљен од рајског обиталишта праведних. Аврам је праотац народа јеврејског по телу, но по своме благочешћу он је праотац свих праведника који вером, послушношћу и смирењем угодише Богу испунивши вољу Божју. И Лазар беше у крилу Аврамову. Шта значи крило Аврамово? Значи тихо пристаниште свих праведних, које је Бог упокојио после буре живота на земљи. До Христа Аврам је сматран од Јевреја за првака међу праведницима, а Господ је говорио ову причу Јеврејима. Наравно, доласком Христовим у свет постали су многи још већи од Аврама у царству Божјем. Није Господ обећао Авраму, него апостолима Својим да ће сести на дванаест престола и судити над дванаест колена израиљевих. Но од Симова племена Аврам се први удостојио царства Божјега (Лк. 13, 28), у коме су поред њега и сви остали праведници, намучени и побијени пророци, благочестиви цареви и други богоугодници. У то друштво највећих праведника, у друштво Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, пророка Илије и Јелисеја, праведнога Јова и славног Давида, дошао је и Лазар, онај бедни сиромашак, који је у животу стрпљиво подносио глад, и голотињу, и презрење, и болест, и гној. Нико од њих није дошао у то место светлости, мира и неисказане радости, због свог земаљског богатства и весеља, због своје научености и власти, због своје царске круне и господства, него због своје тврде вере и наде у Бога, због своје покорности вољи Божјој, или због свог стрпљења и благовременог покајања. Јер не гледа Бог шта је ко овде на земљи, него гледа какво је чије срце. У Његово царство ући ће они који су имали не царску круну, него царску душу; и ућиће богати милосрђем и вером, а не новцем и земљом; и ући ће научени, но не научени земљом и телом, него мудрошћу Божјом; и ући ће радосни и весели срцем, но не они чије су срце веселили само свирачи и играчи, него којима је срце било испуњено радошћу и весељем од Бога, као што вели Псалмист: срце моје и тело моје радује се Богу живоме (Пс. 84, 2)!

Шта, дакле, рече грешни богаташ смотривши над собом тај сјајни призор, и видевши у близини Аврамовој и Лазара, онога истог Лазара, чијим именом он није хтео на земљи прљати уста своја? И повикавши рече: оче Авраме! смилује се на мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. Заиста, нема речи које би боље могле изразити страхоту мука грешника у паклу! Кад је неко мало гладан, он тражи меса и рибе, да задовољи свој стомак, кад је неко много гладан, он тражи ма и суха хлеба, да засити своју глад; а кад је неко близу умирања од глади, он је радостан ако добије и шаку жира, да поврати живот свој. Какав је неописано страшан био пламен паклени, у коме је овај богаташ горео, јасно показује то што он не тражи ни комад леда, ни ведрицу воде, чак не ни чашу воде, него само влажан врх једнога прста! Само једна кап воде на врху прста да се спусти на његов врели језик! О браћо моја, кад би људи веровали да Христос Господ није дошао на земљу да увелича царство неистине још једном неистином; и да Он није могао уопште изрећи неистину нити пак преувеличати једну ствар, ваистину ова једна једина јеванђељска прича Његова била би довољна да спасе све живе људе на земљи. Погледајте, како овај човек који није знао за милост у овоме животу вапије за милост из пламена пакленог! Па онда погледајте се и пребројте се сви ви који не само не чините милост него творите немилост према беднијим и сиромашнијим од себе! У скором времену можете ви вапити за милост као и овај негдашњи богаташ са онога места, на које се зраци милости у вечности не спуштају.

А Аврам рече: синко, опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла, а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Аврам ословљава грешника у паклу са благом речју – синко! што показује савршено одсуство сваке злобе код праведника у царству блаженства. Осим тога, таквим ословљавањем праотац Аврам хоће да напомене своме потомку, да је овај из његовог племена, да је имао пред собом пример врлине како његов, Аврамов, тако и осталих праведника, и да је могао себе благовремено спасти од паклених мука. Но он не може да испуни молбу грешникову из два разлога; прво, јер је таквим положајем ствари задовољена небесна правда, и друго, јер између обиталишта праведних и мучилишта грешних у ономе свету нема ни моста ни пута за људе. Да ли ће пак неки грешник, по молитвама Цркве на земљи, бити од Бога преведен из пакла у рај пре Страшнога Суда, то је тајна Божја, у коју се Аврам не упушта. Он само напомиње негдашњем богаташу – сада сиромашнијем од свих просјака на земљи – да је он примио на земљи све што је желео; па како он на земљи никада није пожелео небесних блага, нити је за њих дао једну мрву хлеба, нити пролио једну једину сузу, то је он примио сву своју плату потпуно у земаљском животу. Лазар је пак у овом временом животу примио само муку, и бол, и презрење, и сузе, желећи блага небеских, па је, ево, и примио та блага. Као што је и Господ рекао: благо онима који плачу, јер ће се утешити (Мат. 5, 4); и као што је још Он рекао: и ви ћете жалосни бити али ће се ваша жалост окренути на радост (Јов. 16, 20); и као што је још рекао: тешко вама који се смејете сада, јер ћеше заплакати и заридати (Лк. 6, 25)!

Увиђајући да му је Аврам право одговорио на његову прву молбу грешник сада вапије с другом молбом:

Тада рече: молим те онда, оче, да га пошљеш кући оца мога. Јер имам пет браће: нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења. Откуда наједанпут оволико милосрђе његово према другим људима, и оволика брига за спасење других? Није ово милосрђе, него је ово један други влажан прст који он тражи да га се дотакне, те да му се муке олакшају. Овим он открива један нарочити грех свој: саблажњавање других, Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао за пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А саблазан је страшан грех: Поклизнути сам, и повући и друге за собом, значи заслужити несравњено тежу осуду него ли кад човек сам поклизне. Чујте како је страшну реч рекао сам Господ о ономе који саблажњава. Боље би му било да му се воденични камен обеси о врату и да га баце у море него да саблазни једнога од ових малих (Лк. 17, 1-2). А по свему изгледа да су браћа овога богаташа била млађа од њега. Зато, он најпре хтео би, да му Лазар приђе и опрости; а потом да поправи свој грех према браћи својој. Тада би се његов пламен ублажио и његова мука смањила. Ову молбу, дакле, упућује он Авраму не толико ради браће своје колико ради себе самог.

Рече му Аврам: они имају Мојсеја и пророка, нека њих слушају. А он рече: не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Аврам му рече: ако не слушају Мојсеја и пророка, ни да ко из мртвих устане неће веровати. Ни ову другу молбу богаташеву, дакле, Аврам такође не може да испуни. Он даје крупне и убедљиве разлоге зато. Нашто слати Лазара на земљу да опомиње људе, шта их чека после смрти, кад им је јасно речено кроз Мојсеја и пророке, шта треба да чине па да се спасу? Хиљаде и хиљаде других људи спасли су себе не сведоџбом мртвих, него сведоџбом живих. Па кад су се толике хиљаде могле спасти слушајући Мојсеја и пророке, моћи ће и твоја браћа. Узалуд грешни богаташ настојава на својој молби, поткрепљујући је тиме, да ако им дође ко из мртвих покајаће се. Аврам, опет, с јаким разлогом, коначно одбија ту молбу. Шта помаже што ће им Лазар посведочити, ако они не слушају Мојсеја и пророке? Нису ли Мојсеј, Исаија и Илија видели Бога, и од имена Божјег говорили оно што су говорили? Па ако њима не верују, како ће веровати Лазару, ако им се овај јави из мртвих? Пре свега, ко је Лазар? Човек на кога они ни за живота му нису обраћали пажњу као ни ти. А после, сумњиво је да су они уопште и чули за смрт беднога Лазара. Када су се они загледали у његово гнојаво лице, да би га сад познали ако им се јави из славе, светао као ангел? Када су они ослушнули његов глас да би га по гласу познали? Када су они чули исповест његовог чемерног живота, да би га по његовој историји познали? Неће ли рећи: то је привиђење? Или некаква утвара? Или самообмана? Какво је добро донела Саулу појава Самуила из мртвих (I Сам. 28)?

Одговор Аврамов није ништа помогао грешнику у паклу, али зато може помоћи многима који данас изазивају духове мртвих, да би сазнали тајне небесне и као тобож укрепили се у вери. Заиста, нема лакшег пута да се сиђе с ума и падне у пропаст! Спиритизам је бежање са светлости у мрак и тражење светлости у мраку. Они који изазивају духове, да би дознали истину, доказују да не верују Господу Исусу. Но како могу разумни људи веровати духовима својих тетака и комшија – кад је још притом и питање, да ли су то уистини духови оних под чијим се именом јављају? – а неверовати Сведржитељу истине? Чиме могу тетке и комшије, и медијуми, и гатари, посведочити своје речи? А Христос је посведочио Своје речи крвљу Својом и крвљу хиљада, хиљада Својих верних који су за те речи живот свој положили. Уосталом Јевреји су видели не само дух васкрслог Лазара, него и тело и дух, па опет нису веровали него су још хтели убити Лазара (Јов. 12, 10-11) да не би сведочио истину. Па су још Јевреји видели повраћену из мртвих кћер Јаирову, и сина Наинске удовице – па зашто не вероваше?

Па су видели многе мртве што устадоше из гробова при издисању Христовом – па зашто не вероваше? И најзад сазнали су поуздано о васкрслом Господу Исусу, па место да верују а они потплаћиваху стражаре да порекну истину и да објаве лаж. Није ли нам пак све то довољно да верујемо, но тражимо још сведоџби мртвих, ево нам их: ево Аврама, ево Лазара, ево грешног богаташа! Ево сведока и Раја и пакла, и то сведока, проверених не неким мањим него самим Господом Исусом. Ма ко од нас да јасно види очима Рај и пакао, и да чује овај разговор између Аврама и грешника, не би ни издалека могао веровати самоме себи, ни своме виду, ни своме слуху, колико верује кад то посведочи Тајновидац Христос Господ. Он је видео и чуо све ово што нам је у овој причи саопштио, и ми сад знамо истину. Да смо ми сами видели, ми би сумњали говорећи: можда је то неко привиђење, или сан, или халуцинација. Али Он је видео и чуо, Он који се није могао преварити нити, још мање, кога преварити. О, браћо, кад би ми њему више веровали него себи! Он то и захтева од нас; и то је главни захтев Његовог Јеванђеља – да верујемо Њему више него себи; и више Њему него свима живима и свима мртвима. Није ли, уосталом, сличан случај са сваким правим путовођом и путницима које он води? не тражи ли он, да путници следују њему, и не траже пут својим неискусним очима, и не иду за лажним путовођама, који из неког свог рачуна кажу, да знају краћи и лакши пут? Христос Господ је путовођ наш за Царство Своје, које нико не може боље познавати од Њега. Христу морамо веровати више него својим варљивим очима и ушима, и ништавном умовању своме. Да не би били обмањивани разним сумњивим духовима и привиђењима, Он је у свом присуству отворио нам Рај и пакао, и пустио умрле да нам саопште оно шта нам је ради спасења потребно да знамо; у Своме присуству – да би сазнали праву истину о ономе свету и то онолико само од те истине, колико нам је нужно знати, колико да не би имали немилосрђе богаташево а да би имали стрпљење Лазарево, његову веру и његову наду. И да не би ништа у овоме свету сматрали својом својином, него све што имамо – Божјом позајмицом ради спасења нашег и наших ближњих. Господу Исусу нека је зато слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети владика Николај Охридски и Жички

https://mitropolija.com/2024/11/23/jevandjelje-o-bogatasu-i-ubogom-lazaru-2/

Представимо себи да су апостоли Петар и Павле сада дошли међу нас, да погледају на живот данашњих православаца. Шта би рекли? Да ли би нас препознали као хришћане или не? Шта би апостол Павле написао у посланици Грцима, или Русима, или Србима? Шта би апостол Петар написао у својој саборној посланици, упућеној свима хришћанима? Тешко је и замислити.

Када читамо апостолске посланице, видимо да се они нису саглашавали ни са каквим условљавањима, нису гледали на лица, већ су говорили реч јеванђелске истине. Сматрам, да би нас ова апостолска реч јеванђелске истине, која би данас била упућена нама, свакако веома укоревала.

Али укор је и користан и чак неопходан за живот хришћана. Хајде да покушамо да овај укор усмеримо на себе. Лично на себе – не да осуђујемо друге људе нити наше јавно нити црквено деловање, већ једино себе саме: „Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени са светом“, говори апостол Павле (уп. 1Кор.11, 32). Али како ово учинити?

Веома једноставно. Треба се обратити апостолима, поставити себе у њиховом присуству и задати себи питање: шта би рекли они, гледајући на нас? Одговара ли наш живот ономе о чему пише апостол Павле у 12. глави своје посланице Римљанима или у 5. глави Прве посланице Солуњанима? Да ли смо као резултат нашег црквеног живота, стекли скривеног човека срца у непропадљивој лепоти кротког и тихог духа (1Петр. 3:4)? Уколико га нисмо стекли, уколико наш живот макар у зачецима, макар у малом степену, не одговара апостолским поукама – каква нам је онда корист од хођења у цркву?

О овоме се требамо озбиљно замислити. У деветом члану Символа Вере исповедамо Цркву апостолском – и то не само зато што се она непрекинуто протеже од апостола, до наших дана, већ зато што ми сами треба да будемо „апостолски“ по духу, по соли, по љубави према Христу и ближњима, по испуњавању Божијих заповести.

А сем тога, не треба заборавити ни то да ће заједно са Христом и апостоли седети на дванаест престола и судити нам. У светлости њихових живота, у светлости њихових посланица треба се припремати за то. Треба се потрудити да будемо хришћани, не по овим или оним представама које се код многих људи повезују са националним, државним или неким другим Православљем, већ управо у светлости апостолског духа и апостолског учења.

Зато ће најлепше празновање данашњег дана бити ако после умереног мрса, који смо ове године сви тако дуго очекивали, окренемо читању апостолских посланица и прочитамо макар две главе из посланица светог апостола Павла о којима сам управо говорио. И не само на данашњи празник, него и свакодневно усрдно читајмо Нови Завет и свакако, не само да читамо, него и да поступамо тако како је у њему написано. Ово ће нам доставити велику Божију благодат, која ће нам, по молитви светих апостола, свима послужити на спасење.

Амин.

игуман Петар Мешчеринов

https://manastirpodmaine.org/iguman-petar-mescerinov-sta-bi-apostoli-rekli-videvsi-danasnje-pravoslavce/

За душевну болест се може рећи да је куга двадесет првог века. И као што онкологија не може да изађе на крај с раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевних болести. Број психичких болесника је све већи. У средњем веку су за време епидемија куге улице градова бивале пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, док се данас психички болесници претварају у живе мртваце. Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају с нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт, јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу.
Постоје два вида те болести. Први је опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому. Он паралише човекову вољу, прекине му контакт с његовом свешћу и чини нам се као да такав човек има две душе, а друга од њих је сам ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Но, ма како то било чудно, тај вид душевне болести лечи се лакше од оног другог, о којем ће касније бити речи. Наиме, у првом случају је видљиво присуство демона, али ту исто тако видљиво помажу исповест и често причешћивање.
Узрок другог вида ове болести је човекова гордост. Истина, постоји и трећи вид душевне болести, а то је оштећеност психичког апарата, а не психе, што долази до изражаја већ у самом детињству или на некој од етапа човековог развоја. Нећемо се бавити наследном патологијом, јер човек је у том случају несрећна жртва исто као и онај ко се роди слеп или с неким другим недостатком. Нас интересује други вид ове болести чији су узрок неискорењене страсти.
Пре свега треба прецизирати шта се дешава за време психичке болести и шта је то што је код човека у том случају болесно. Душа се човеку даје за време зачећа. Она је бестелесна, нема никаквих органа и по својој природи и структури уопште није сложена. Поседује одређену силу и способност, но ипак је проста по својој суштини. Сједињена је с телом, али после смрти тела и даље мисли и осећа и наставља своје постојање без њега. И поред тога, душа умрлога не може ступити с нама у контакт. Исто као што, на пример, композитор може у глави да чује неку мелодију, али без инструмента не може да је одсвира и да је пренесе у спољашњи свет. Тело је инструмент душе. Постоји нека врста префињене материје која душу повезује с телом онако као што систем канала повезује реку с пољем које наводњава. Ту је реч о посебном психичком апарату, о нервном ткиву које прожима све ћелије човековог тела и чији се центар налази у човековом мозгу. Управо се ту стварају неопходни услови за однос душе са спољашњим светом. Ту је граница између душевног и телесног, ту се формирају неки комплекси и рефлекси, ту мисли добијају облик речи, итд. Ту се прерађују спољашњи утисци а затим одлажу у сећање. То је систем веза и узајамних односа. То је у неку руку површина душе, њен омотач који се ипак не сједињује се са самом душом.
Безумље је разарање правилног односа душе и света. Кад код човековог сигналног система дође до кратког споја и кад се поквари, човек губи способност да на адекватан начин доживљава спољашњи свет. Он тада губи самоспознају и запада у хаос. Човек иначе има нагон за самоодржањем, снажну подсвесну способност да у тешким ситуацијама размотри све варијанте и изабере ону која му омогућава да преживи. У том смислу покушај човека у стању безумља да сачува свој живот састоји се у томе да побегне у болест, сакрије се у њој, створи некакав илузорни свет и у њему живи као у каквој љуштури и на тај начин се изолује од стварног света који му је постао неподношљив. Узрок тога је, сликовито речено, микроб гордости који се у њега уселио, најчешће још у детињству, а затим се неприметно развио до огромних размера.
У основи човековог психичког мира налази се смирење. Смирен човек легне на земљу и бура прохуји изнад њега, док онај горди стоји усправно, па га бура баци на камење. То исто бива и са буром страсти. Кад се човек смири и призна своју немоћ и грешност, бура прохуји и нестане. За разлику од њега, горд човек за свако искушење криви друге, па чак и самога Бога, и зато страсти кипте у његовом срцу. За њега се може рећи да се стално бори с умишљеним непријатељима, а не са својим страстима. Такав човек никад није захвалан Богу, па чак ни за даровани му живот. Он не осећа захвалност ни према људима, јер у дубини душе сматра да је за њих велика част и велика срећа да се друже с њим. Убеђен је да поседује таленат и способност какве нико други нема. Веома тешко подноси кад неко према њему покаже и најмањи знак не само непоштовања, него и равнодушности. Њему се чини да му је дато посебно право да управља другим људима и кад наиђе на отпор, љути се на њих као на незахвалне и глупе животиње које нису биле у стању да схвате његову изузетну душу. Уосталом, гордост је веома разноврсна, па човек може забадати нос у туђе ствари и добити по носу, а може и да ћути и презире људе сматрајући да су они у поређењу с њим само пси који лају.
Духовна гордост је најстрашнији вид гордости. Такав човек устаје против Бога јер сматра да је неправедан према њему. Он као да Му говори: „Зашто сам неправедно повређен, док они који су гори од мене уживају у Твојим добрима?“ Уколико није верник, онда му се чини да се цео свет ујединио против њега. У срцу гордог човека стално влада узнемиреност, а у души страх.
Људе повезује узајамна љубав коју горд човек губи, а губитак љубави је већ почетак безумља. Ту долази до унутарњег конфликта. Наиме, ако је такав човек верник, онда он сматра да га је Бог, као окрутни отац, избацио из свог дома и зато се у његовом срцу налази притајена мржња према Богу. Неверујући човек, пак, сматра да је једино он поштен и да живи међу подлацима и нитковима у кући по чијим зидовима пузе шкорпиони спремни да га убоду, због чега је стално напет. У дубини душе уверен је, па макар то и не хтео да призна, да људи заслужују да се земљина лопта напуни динамитом и њиме разнесе.
Горд човек никад није задовољан. Он не може бити срећан зато што је срећан само онај ко је задовољан оним што има. Горд човек живи овај живот и не осећа вечност, јер су му у срцу неокајани греси и страсти. Будући да сматра да је у свему у праву, он просто не може да се каје. Но, он не може ни да се моли, чак ни кад чита речи молитве, будући да сматра да му не доликује да нешто тражи и за нешто моли. Он са Богом хоће да разговара као са себи равним и кад у томе не успе, онда се често предаје окултизму и демонизму. Демонизам је један од добављача живе робе за душевне болнице.
Горд човек стално улази у конфликт са свима и притом његов психички апарат, који је већ истрошен и разорен, више не може да издржи. Зато ту долази или до смрти или пак до безумља као алтернативе смрти. За то време мрачне демонске силе се активирају и помажу човеку да створи свет безумља и хаоса у који ће се касније погрузити. Кад једном доспе у тај свет, човек више не може из њега да изађе. У том случају је најкарактеристичнији симптом одсуство љубави. Уколико такав човек плаче, онда он сам себе оплакује, а ако пак говори, онда говори само о себи. Ђаво је хладан и зато човек погођен безумљем постаје хладан и безосећајан. Само смирење може човека спасити од безумља, али ствар и јесте у томе што такав човек више не може да се смири. Чак и у својим халуцинацијама и фикс-идејама такви људи замишљају да су изузетни, што је само још један признак гордости. Без смирења није могућно дејство благодати, без благодати нема љубави, а без љубави свет постаје болестан и несрећан. Овде имамо у виду очигледне облике безумља. Но много је примера слабо израженог облика ове болести, када и сами често на извесно време постајемо безумни, и то управо онда кад губимо љубав.
Горд човек је препун страсти, но сама гордост је тако јака страст да може да заглуши све остале страсти. Човеку обузетом гордошћу често је довољна само та страст и зато нам се на први поглед може учинити да је честит и чак моралан. Та привидна честитост заснована је на самоуверености, на вери у сопствену снагу, на страшном духовном слепилу. Гордом човеку је неприступачна и његова сопствена душа. Жеље му се, као по правилу, не испуњавају зато што су све засноване на погрешном мишљењу да сви људи треба према њему да се односе онако како се он односи према себи самом. Зато су му жеље увек у нескладу с реалношћу, а нерви затегнути попут струна. Чак су му и снови тешки и узнемирујући.
Горд човек мисли да управо он треба да буде цар, а пошто људи то не прихватају, то значи да су сви побуњеници. Он стално има осећај усамљености и просто не може да има праве пријатеље, а несрећан је чак и у својој породици. Убеђен је да су према њему сви неправедни и управо због тога дубоко у души стално се осећа повређеним. Тај осећај је најтежи могући терет на његовој души и он га стално вуче ка земљи. Често има жељу да се ослободи тог тешког стања и обично то чини кроз свађе и псовке, кроз стање слично помахниталости. Управо су гордељивци, као по правилу, склони хистерији. Након свађе се донекле смире, али само привремено. После тога уместо кајања наступа униније. Таквом човеку није жао што је неког повредио, већ га је срамота што је сам себе понизио и на неки начин умањио углед сопственог идола, али пољуљана самоувереност се брзо враћа.
Ако се горд човек нађе под влашћу себи сличнога, тада себе сматра мучеником за правду. Често мора да трпи увреде, али то не лечи његову гордост, већ му се у души рађа мржња, попут какве змије отровнице. Он понекад из сујете сам тражи опасности како би демонстрирао своју храброст. Горд човек просто не подноси да неко буде изнад њега и зато је гордост ума један од најчешћих узрока атеизма. Уколико такав човек и верује у Бога, онда он жели да се у вери постави као учитељ и пророк, да веру искористи за доминацију над људима и за то да буде центар њихове пажње. Ту се догађа оно што, нажалост, понекад можемо видети и у православним храмовима. Људи поучавају друге кад то нико од њих не тражи, и то у ономе што ни сами не знају, нити пак разумеју. Дешава се да поступају и горе од тога, то јест да неупућеност и грешке некога ко је тек почео да долази у цркву користе за показивање своје ревности у вери и као могућност да задовоље своју страст властољубља и сујете тако што ће некажњено некога вређати. Уколико су такви људи на вишем интелектуалном нивоу, гордост их може одвести у јерес и раскол. Вера је послушност догматима, а гордост не подноси послушност. Она хоће да се реализује и да пронађе нешто необично, нешто што би надмашило сваку фантазију. То је један од узрока религијских реформи. Гордост убија љубав и тада се религија доживљава на нивоу страсти. Ту недостаје осећај и доживљај присуства благодати као главни критеријум истине и зато страсти, попут разбеснелих таласа, бацају човеков ум с једне на другу страну, као какав малени чамац. Из гордости се рађају јереси и она управо у њима проналази оно што јој је блиско. Религија се на нивоу душе не доказује ни фактички ни логички и зато су многи јеретици убеђени да су открили истину. Провера благодаћу није им доступна.
Само неверовање је емотивно по свом карактеру, што потврђују и примери прогона кад атеисти дођу на власт. Ту се не ради о некаквом теоретском размимоилажењу, него о ђавољским баханалијама, о жељи да се светиње униште, повреде или оскрнаве. Светогрђе је иначе психолошка појава. Горд човек не жели да размишља о Богу. Чак и сама претпоставка да Бог постоји може да га доведе до стања помахниталости које личи на стање некаквог напада. Ако у присуству таквог човека изговорите име Божије, у његовим очима ће блеснути злоба ма колико се трудио да се суздржи.
Већ смо рекли да човек неретко има потребу да се испразни кроз свађу коју подсвесно сам испровоцира. Но, кад се суздржава због кукавичлука или из неког другог разлога, на пример из бојазни да се не осрамоти, онда се та енергија окреће против њега. Кад је реч о гневу, човек заиста треба да се уздржи, али то мора бити засновано на самооптуживању и на молитви за оне који га вређају, јер ће у противном гнев да се претвори у сталну мржњу, коју истина понекад покушава да сакрије. Ако бисмо гнев упоредили са огњем, онда би мржња била огањ који се претвара у лед. Дубоко у човековом срцу могу се налазити гомиле тог леда.
Гордост је ненормално стање. Горд човек отвара своју душу за демонске импулсе. Он је просто човек који се нашао у пољу страшне духовне радијације. Непослушност је једна од пројава гордости, али исто тако и пут до ње. Цео човеков живот, и духовни и физички, одвија се у оквиру дате структуре. Непослушност је излазак из те структуре и њено разарање, а резултат је човекова самоизолација. Послушност је просто неприхватљива за човека који мисли да је изузетан и бољи од других. Без послушности се ништа не може ваљано научити и зато горд човек најчешће сам себе осуди на неку врсту неискорењивог незнања, нарочито на духовном плану.
Непослушност је знак превисоког мишљења о себи и презира других. Карактеристично је да они који одбацују послушност од других упорно захтевају да им буду послушни. Зато у наше време и има тако много недоучених учитеља. Горд човек не види у другоме образ и подобије Божије и зато у дружењу с људима не проналази никакво задовољство и радост. Он је усамљен увек и на сваком месту. Самим тим што не може бити срећан, кажњен је већ у овом животу. Једна од најстрашнијих ствари до којих гордост може да доведе човека јесте душевна болест. Из тог стања га нико и ништа не може извести, осим нарочитог Промисла Божијег. Чак и ако човек жели да буде срећан само у овом пролазном животу на земљи, треба да зна да му само смирење може пружити душевни мир. Но, смирење се не може стећи без благодати Божије. Занимљива је и чињеница да су породице највећих злочинаца светске историје неретко изумирале након неколико генерација и да су већ њихови унуци и праунуци скоро увек били психички болесници, алкохоличари или наркомани, будући да су носили бреме проклетства својих предака и целога рода.
Једна од пројава гордости је кукавичлук. Иако нам се чини да је тешко пронаћи директну везу између те две особине, ипак се може рећи да се узрок кукавичлука налази у дубоким унутрњим траумама које је горда душа доживела, нарочито у детињству. Плашљивост је најчешће последица насиља којим се убија човекова воља. Али насиље на смирену душу не делује тако снажно. Оно као да пређе преко њене површине, тако да је смирен човек сличан оној познатој играчки која се увек исправи, ма на коју страну да је окренемо. Горд човек се увек дубоко у себи противи насиљу и супротставља му се најчешће мржњом и злобом. Он истовремено дубоко преживљава неправду, али не у односу на друге, већ само у односу на себе. Кад исцрпи сву своју снагу, на крају излаз проналази у бекству. Наиме, страх искључује човекову свест и долази до парализе способности супротстављања, па такав човек почне да се прилагођава околини и предаје се чим се појави нека опасност. Но ту се уопште не ради о смирењу због којег се човек повлачи пред спољашњим притисцима и притом остаје добродушан. Плашљив човек је обично окрутан према слабијима од себе и на тај начин као да се свети за свој страх. Обично је целог живота због нечег забринут и чак и кад не постоји реална опасност, он је измисли. Ту се ради о, медицинским речником речено, слабо израженом облику лудила. И ма како то чудно звучало, горд човек и у таквом стању има своје тренутке уживања у том унинију или пак у болу.
Плашљивост често прелази у психичку болест праћену разним манијама и фобијама. Таквом човеку може да се чини да га непријатељи стално прате и да је са свих страна окружен некаквим опасностима. Излаз обично тражи у бекству од прогонитеља чије су ликове из непостојања призвали његова уобразиља и ђавоља фантазија. Демон је дух смрти и онај ко је опседнут страхом тражи ужитак у стању сличном смрти.
Кад говоримо о томе да горд човек веома болно доживљава реалну или тобожњу неправду, онда свакако треба имати у виду да је ту реч о увреди или неправди према њему, а да га уопште није брига кад се ради о неком другом. Горд човек не реагује на бол ближњега, равнодушан је према несрећи других људи и често се чак радује туђим патњама. Но зато веома дубоко доживљава равнодушан поглед, грубу реч, примедбу, па чак и савет. Његова душа је безосећајна у односу на друге, попут каквог камена, али зато у односу према себи испољава болесну осетљивост, сличну нежним листићима мимозе који се опусте чим их благо дотакнемо.
Кад смиреног човека неко увреди, он прво размисли чиме је то заслужио. Но чак и ако није заслужио, довољно је великодушан да опрости ономе ко га је увредио. Горд човек годинама носи у себи увреду и она му изједа срце, као рђа гвожђе, и трује му крв као каква гнојна рана и зато је такав непријатељ пре свега самом себи. Постоји и вид лудила при којем човек замишља да је нека дивља звер, најчешће вук. Било је случајева кад су такви болесници пресретали путнике у неким забаченим местима, па чак и децу, и зубима им гризли грла, исто као што то вук ради са својом жртвом. Кроз такве поступке испољавали су своју мржњу према људима.
Неки људи сматрају да је узрок безумља урбанизација, односно формирање огромних градова у којима се човек осећа усамљеним, од свих заборављеним и одбаченим, као и технички прогрес који врши све већи притисак на човекову психу. Али то су само споредни фактори, док је главни узрок ипак гордост. Технички прогрес у ствари пружа човековој гордости обиље хране, а живот у великом граду одваја човека од земље и чини га отуђеним и хладним у односу на друге људе.
Цео наш живот се одвија у одређеним ритмовима. Они који су покушавали да схвате природу мисли говорили су да је она слична музичком акорду. И у космосу, и у атому и у човековом организму налазе се веома сложене структуре које делују по принципу ритма. Кад се та структура оштети, нарушава се ритам. Но, догађа се и обрнуто, то јест да структура бива разорена при нарушавању ритма. Тако, на пример, човек има урођену потребу да пева јер певањем подешава себе према одређеном ритму. Исто тако је и узрок опчињености поезијом у ритму који просто обузме човекову душу.
Савремена уметност све више постаје аритмична, док је авангардна уметност просто заснована на дисонанци. Тако су рок-музика, хеви-метал и кубизам прави примери уметности експлозије и рушења, уметности хаоса и смрти. Познато је да рок-музика доводи људе до стања неке врсте демонског транса при којем се у души рађа жеља за насиљем и разарањем, што често пређе у некакво колективно лудило. Данашњи човек упорно трга за оним формама уметности које су донедавно изазивале одбојност и одвратност, исто као цика и вриска која допире кроз прозоре луднице, управо зато што проналази нешто што њему одговара у тим апокалиптичким сликама и музичким „револуцијама“, или, ако вам се тако више свиђа, у кланицама звука микроба лудила који су се увукли у човекову свест. Та врста уметности слична је човековом унутарњем безумљу и зато она и обједињује људе у једно мрачно поље.
Деветнаести век је био почетак декаденције која је са човекових страсти скинула завесу романтике, као што пљачкаши гробова скидају с покојника мртвачки покров. Декаденти су опевали демонско лице порока и уживали копајући по ђубришту покварене и развраћене човекове душе. Живот многих припадника овог уметничког правца, попут Бодлера, Баљмонта или Блока, завршио се лудилом.[1] Но ипак је овај уметнички правац краја XIX и почетка XX века сачувао лепоту форме. Прљавштину што заудара разливао је у кристалне чаше. Уметнички правац, пак, с краја XX века више није био у стању да обузда лудило, чак ни кад је реч о спољашњем ритму, који је био присутан у стиховима Верлена[2], сликарству Врубеља[3] и у музици Скрјабина[4]. Узда хармоније, ритма и асонанце била је прекинута.
Савремени човек као да је саткан од противречности, па излаз тражи у свету дисонантности. То је пример разорене структуре и порушених закона и морала. Кажу да провалије имају неку посебну врсту привлачне силе, па неки људи осећају неодољиву жељу да се баце у њих. Исто тако се код неких људи појављује жеља да се баце у средиште зла, да му се потпуно предају и да служе демону као каквој огромној сили која их привлачи и којој не могу, тачније речено, не желе да се одупру. Човек који се предао греху и који је на неки начин постао један дух са самим демоном већ је у суштини безуман.
Постоји реч „безобразност“ која се обично схвата као ружан или гнусан поступак. Но смисао те речи је много страшнији, могло би се чак рећи злокобан. Наиме, човек је лик Божији, а безобразност је губитак лика Божијег, услед чега човек поприма лик демона. Ех, у какве све бездане греха запада такав човек и какве све гадости чини не само другим људима, већ и својој сопственој души! Зато Преподобни Јован Лествичник вели: „Казна за гордог човека је његов пад, онај ко га чини зловољним је сам ђаво, а знак богоостављености је његова поремећеност“ („Лествица“, 23. Поука). Савремена уметност је својеврсни барометар човековог духовног стања. Казаљка тог барометра пала је скоро на нулу и тиме као да најављује буру. Безумље у све већој мери обузима човечанство. Цивилизација истовремено потхрањује његову гордост и осуђује га на усамљеност. Једино нам вера може помоћи, али наша интелигенција хоће Бога да спозна разумом, а не срцем, без личног подвига и без борбе са својим страстима. Неки се, пак, ограничавају само на испуњавање спољашњих обреда и ритуала и притом се уопште не труде да промене свој живот. Зато већина људи живи у стању некаквог полуверовања. Скоро сви су заборавили на оно најважније – на очишћење сопственог срца од страсти које се у њему скривају. Ту треба почети од јеванђељских заповести. Неопходно је схватити да смо духовно сиромашни. То је први ступањ а истовремено и темељ наредног ступња. Девет заповести блаженстава (види Мт. 5, 3-11) личе на девет ангелских чинова од којих онај највиши стоји поред Престола Божијег, а најнижи се дотиче земље. Те заповести ће човекову душу ишчупати из снажних канџи безумља. Поставља се питање како да човек уистину постане свестан свог духовног сиромаштва и како да стекне смирење. Пут који води до тога налази се у послушности, у томе да будемо у оном чину на који смо призвани, да у Цркви имамо духовног учитеља и онога ко ће да нас руководи, као и у томе да се у свакој животној ситуацији трудимо да другога оправдамо, а себе окривимо. Свети оци кажу да нам је Сам Господ дао пример смирења и да је та врлина неисцрпна, без конца и краја. Горд човек се боји и сопствене сенке, иако то крије, а смирени остаје миран и усред узбурканих таласа. Онај ко је победио гордост, тај је победио страх, очај и безумље који потресају цео свет.

https://radiosvetigora.wordpress.com/2011/03/27/архимандрит-рафаил-карелин-душевна-б/#more-6617

†
Ако свој живот проживимо духовно и ако будемо умирали у Духу Светом, нећемо доспети у мрско, одвратно стање страха од смрти. Само ћемо испустити своју душу у руке Божије.
Живот нам, у принципу, није дат да бисмо нешто градили, учинили или стекли, па чак ни за то да бисмо изродили и одгајили децу. Дат нам је да, када се заврши, овако предамо своју душу у руке Божије.
Наравно, не зна се како ћемо умирати. И не можемо да живимо, а да не размишљамо о смрти и да је се не бојимо... Али понекад су ове мисли од велике помоћи.
Једном сам био у ситуацији да никако нисам могао да победим неку увреду у себи. И ево шта сам урадио - отишао сам код погребника, купио сам крст и на њему сам написао: јереј (у то време сам још био јереј) Сергеј Баранов. Када сам написао последње слово - све је било као руком однето. Све увреде су постале тако мале.
Понекад сам себи кажем:
оче Сергеје, предстоји ти смрт.
А шта ако твоја смрт буде тешка и проблематична? А ти сада не можеш да издржиш такву глупост.
Како је умирао Христос?
Тихо и мирно? Није.
А ако је сав смисао нашег хришћанства у подражавању Христу, нико ти не гарантује да ћеш ти, Христов следбеник, који носиш крст на грудима, умрети без страдања.
Неки мисле: трудим се да живим исправно, надам се да ће ми Бог дати лаку смрт. Па, знате - даће онакву какву да! Боље да вам Бог да трпљење! А да би вам било лакше да трпите, посветите свој крст Богу, потрпите ради Христа.
Свеједно ћете морати да трпите, само што постоји разлика: да ли човек трпи због тога што се налази у безизлазној ситуацији или трпи ради Христа. Ради Христа - и ваша патња ће одмах попримити смисао, и то врло узвишен смисао, толико узвишен да ће огрејати ваше срце.
†
„Тражите и даће вам се.“
Да, имамо право да тражимо.
Али још треба да схватимо да нам Бог често каже: „Чедо, чујем твоје молбе, али чуј и ти Мене. Схваташ, сада ти је потребно ево ово, данас треба да пређеш управо овај пут.
Чуј Ме, то је твој пут, и он је у Мом промислу, прихвати га и биће ти много лакше, зато што ћеш од своје муке одстранити један део - своје противљење, свој спор са Мном.
А када одстраниш противљење, уместо њега ћеш стећи поверење у Мене, и оно ће још више олакшати твоју патњу и твој бол.“
„Јарам је Мој благ и бреме је Моје лако“ - каже нам Христос.
Све ово се не односи само на смрт, већ и на сва искушења.
Немојте се плашити невоља, немојте губити веру за време невоља, немојте губити способност да благодарите.
Када, у неком тренутку, схватите да треба потрепети - одстраните противљење, и на то место ставите веру у Бога, наду у то да је све у Његовом промислу, и још - просто љубав према Њему.
„Најслађи Исусе, Ти страдаш, и ја сам ради Тебе одлучио да ово прихватим и да пострадам.“ И одмах ће се појавити смисао и надахнуће, и одмах ће постати лакше.
†
Наравно, важно је шта ће нам се дешавати пред смрт - али је много важније шта ће бити после ње. Софроније (Сахаров) је много патио на умору. И кад је издахнуо, отац Николај, његов братанац, је отрчао у храм да саопшти да старца више нема. А када се вратио - око оца Софронија је већ био Васкрс, био је рај, више није било ни крста, ни патње. Цео дом је био испуњен пасхалном радошћу.
Зашто мошти светих не труле, већ точе благодат, миро и миомирис?
Зато што су они целог живота акумулирали енергију Божанства, а сада њоме зраче.
Наизглед, мртво тело – откуд благодат у њему?
А он је целог живота упражњавао молитву, његов дух се хранио Духом Божијим, и тело је у томе учествовало, налазећи се у стању обожења.
†
Када снажно заволиш, не баш непријатеље, не, јер то је сувише узвишено, чак не ни људе, већ када заволиш Христа Који виси на крсту, тада схваташ оно што се дешава свакога дана...
Колико се Литургија свакога дана служи на свету?
А да ли знате шта свештеник ради у олтару на проскомидији, пре Литургије?
Припрема жртву на жртвенику.
И та жртва није јагње, није теле, није голуб. Та жртва је Сам Христос. Свакога дана у сваком храму се поново сече Христос, коље се Христос, поново се излива Његова Крв помешана с водом.
Ако верујемо да Тело и Крв Христови нису „наводно Тело и Крв“, већ да се у току Литургије заиста претварају у Тело и Крв, то значи да ни сама жртва није „наводна жртва“, већ да је заиста жртва која се приноси. Свештеник узима копље и изговара речи: „Један од војника прободе Му ребра копљем“ - и чини тај покрет.
Када бисмо то заиста осетили!
Када бисмо то схватили!
Али ми све то често доживљавамо као традицију. А када би Господ одједном отворио очи нашег срца, пришли бисмо Причешћу и доживели бисмо, схватили бисмо, да тамо нису вино и хлеб, да су тамо Тело и Крв Христови. А како може да се добије тело и крв, осим да се покида тело и пролије крв?
Када бисмо заволели Христа, свако од нас би рекао: „Господе, не молим Те ни за какво благостање, дозволи ми да придржим Крст који носиш, дозволи ми да Ти помогнем.“
А овако, гледамо и ништа не видимо.
А све се то дешава на свакој Литургији!
И најстрашније је то што ми, хришћани, то не видимо, а шта да кажемо за неверујуће, нецрквене људе?
И не само то, чак ни ми, свештеници који служимо Литургију, често то не видимо. Ако нас неко пита - на све ћемо дати тачан одговор, као што смо учили на богословији. А да ли то осећамо? Да ли схватамо? Да ли смо свесни тога када прилазимо путиру?
Када бисмо то осетили у свој дубини, свака патња коју нам Бог ради нечега шаље, не само да нам не би била трагедија – већ би нам била пожељна!
†
Час смрти ће неминовно наступити. И силно желимо да умремо тако да се наша смрт не назове смрћу, већ успењем. Да буде тиха и мирна.
Али за то морамо да знамо да је неопходан духовни живот.
А у духовном животу су јако потребни аскеза, приморавање и трпљење.
И још је важно да схватимо да ће се управо овај последњи тренутак, најкраћи у нашем животу, показати као најважнији. А за све остало о чему смо се бринули и због чега смо се секирали, испоставиће се да је таштина над таштинама.
Дакле, немојте се плашити времена које нам краде здравље, младост и снагу, које нам краде наше ближње где год се окренемо. Не треба тога да се плашимо. Треба да се плашимо да се, када умремо, не испостави да нисмо са Христом. Управо зато нам Господ и даје време - да бисмо стекли Духа Светога.
И треба да гледамо да ово време не протраћимо на разноразне глупости, ситнице и дрангулије...

(из књиге ЛЕТИ ВИСОКО)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Ако тако често помињемо Христа, молимо се Мајци Божјој и светитељима, да ли су Анђели Божији мање присутни у нашим молитвеним сећањима? Ми их се сећамо само онда када их спомиње света Црква, а у остало време их већина од нас не спомиње и ретко им се обраћамо у молитвама.
А из Речи Божје видимо да анђели непрестано служе нашем спасењу заједно са светим људима, па се чак више радују и брину за њега него сами људи.
Христос се рађа, и уместо људи, који нису препознали време када је Спаситељ дошао к њима, који чак нису ни примили онога који „својима дође“ (Јн. 1, 11), Анђели славослове рођеног Богомладенца чудесном песмом, коју и ми сада са духовним страхопоштовањем понављамо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“.
Крштава се Христос и након крштења побеђује ђавола у пустињи, опет не видимо људе који би помагали Христу, искушаваном у Његовом подвигу; уместо људи који су касније, желећи да подражавају Христовом подвигу, масовно одлазили у пустињу, сада поново једино Анђели служе Христу (Мк. 1, 13).
Христос страда у Гетсиманском врту, док Његова душа тугује до смрти и он се моли до крвавог зноја, опет око њега нема људи који деле његову тугу, само га Анђели бодре (Лк. 22, 43); чак и најближи ученици, Петар, Јаков и Јован, спавају тврдим сном, по речима старозаветног псалмопојца о Христу: „Увреду очекиваше душа моја и муку; и очекивах сажаљивача, и не беше (га), и тешитеља, и не нађох (га)“ (Пс. 68, 21). Истина, Петар жели да подигне мач у заштиту Христа, када је дошло време да буде предан у руке грешника, али Христос, који је пострадао од људи, није тражио такву помоћ, имајући могућност да се избави, имајући „више од дванаест легиона анђела“ (Мт. 26, 51 – 53).
И сведоци Његовог славног васкрсења били су једино Анђели, они благовесте о васкрсењу ученицима који су се разбежали од страха и заборавили све Његове речи.
А како су тек непрестана и превасходна деловања Анђела у нашим животима! Јер они истрајно желе да „завире“ (1Пет. 1: 12) у тајну нашег спасења, они као чувари окружују свакога од „малих овијех“, радују се због сваког грешника који се каје, више него због деведесет и девет праведника, који немају потребу за покајањем; за њих Господ устројава трпезу духовног весеља (Лк. 15: 6 – 7, 23, 32), као за Своје најближе пријатеље, када неко од људи, слично блудном сину из јеванђелске приче, мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се. Од њих Господ жели да састави једну Цркву са нама, земаљску и небеску, да нас начини пријатељима и сажитељима Анђела. Ради тога је и сишао на земљу, да би на раме Своје узео заблуделу овцу – људски род и сјединио је са Анђелима, попуњавајући људима саборе Анђела, отпале заједно са сатаном. И ето, без обзира на тако блиско и непрестано учешће Анђела на делу нашег спасења, испуњено тако великом и брижном љубављу, ми их тако мало поштујемо. Ипак, света Црква нам непрестано напомиње о њима. Не само да је данашњи светли празник, као и друге празнике нарочито посветила прослављању небеских сила, већ нам и свакога дана предлаже различите молитве Анђелима, сваки понедељак нарочито посвећује њиховом прослављању и искању њиховог молитвеног заступништва. Очигледно, будући да смо тела, већином уперујемо своје телесне очи, прикивамо очи самога срца само за приземно и видљиво; због тога заборављамо на небеске бестелесне силе и готово да уопште не молимо њихово молитвено заступништво и помоћ, коју су они као слуге спремни да нам дају, заборављајући своју небеску величанственост и славу.
Али како само велику штету нашем духовном животу доноси то што ми тако ретко улазимо у духовно заједничарење са небеским Анђелима. Јер за човека који стално живи у низинама, испуњеним штетним испарењима, неопходно је да се са времена на време пресели на висине са чистим планинским ваздухом, чак се лечење болести често и састоји једино у томе, да човека пошаљу да удише здравији и чистији ваздух.
Ми живимо у доњој земљи приземних, животних страсти, удишемо њихова штетна, отровна испарења, често се усмеравајући ка низинама и безднима греха и како нам је само неопходно да чешће удишемо горњи, небески ваздух чисте светости, којом Анђели непрестано дишу. И не само то, јер ми, обложени тешким, лењивим, немоћним и подложном страстима телом, тако смо слаби, тако побеђивани телесним страстима, да без борбе уступамо сваком налету страсти на наше душе. Анђели пак имају велику духовну снагу, веома су покретни на добро, лако долазе тамо где очекују њихову помоћ! И стога је заиста неопходно чешће им узносити молитве које предлаже света Црква: „Поревнујмо Анђелском животу и мисли уперимо ка висини и с њима духовно опевајмо Господа“! Зато су свети угодници Божји у своме уму увек представљали анђеоски начи живота као савршени образац подражавања и на самом делу су им се уподобљавали, постајући „анђели у телу“.
А како је тек неопходна помоћ Анђела у борби са духовима злобе! Јер ова борба „није против тела и крви“ (Еф. 6, 12), односно не са немоћним људима попут нас, већ са од нас силнијим и покваренијим духовима злобе, који су увек и на сваки начин спремни да нам невидљиво науде. Како пак, не прибећи помоћи небеских сила на челу са њиховим Архистратигом, кроз кога је чак и сами сатана свргнут с неба као муња (уп. Лк. 10, 18)? Тешко нам је да директно узиђемо на ту неизмерну духовну висину, на којој пребива сами Бог, првоначална Светлост, а ето, Господ је створио Анђеле, „другу светлост“, пројављујући их као посреднике, међу ниво, коме нам је далеко лакше да се приближимо, будући да и ми носимо образ Божји. Анђели су свакако духовна бића, али су ипак створени и ближи нама, и нама телеснима је лакше да подражавамо њима него непосредно Самоме Богу, Свесавршеном, Најчистијем Духу.
Лакше је узићи на релативно нижи ниво, у лествици постојања, на чијем врху је Сами Господ у слави.
Можда ће неко рећи: шта ће нам помоћ Анђела, када имамо Самог Христа Бога, Његову Пречисту Матер, Богородицу, часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима? Зар они нису свесилни и зар нам не могу помоћи? Зар је недовољна помоћ Христа који се обукао у наше тело да би и Сам био искушан и помагао нама који смо искушавани (Јевр. 2, 18; 4, 15)?
Да, али Христос се јавио у нашем телу ради тога да би, снисходећи нам, тиме нас следствено лакше узвео на висину небеског Анђеоског живљења. Он зато није ни остао на земљи у телу, већ се вазнео, да и ми „мислимо о ономе што је горе, а не што је на земљи“ (Кол. 3, 2). И Мајка Божија је након смрти вазнесена са телом ка Своме Сину и Богу „у небесна и Наднебесна“, а у време живота на земљи, живећи у храму и припремајући се да постане сместилиште Бога невидљивог, није ли боравила у друштву Анђела? Сећајмо се да „тело и крв“ не могу да наследе Царство Божије и да ће се наше тело након васкрсења изменити, постаће „духовно“, да би постало саучесник Царства Небеског (1Кор. 15, 44, 50). Дакле и живот Исуса Христа у телу на земљи, као и Мајке Божје, напомињу нам како је неопходно стремити општењу са анђеоским светом. Свакако да је Христос моћан да нам помогне, али спасавајући бића, обдарена слободом, не уводи их насилно у Своје Царство, него хоће да они употребе и силе своје слободне воље да би ушли у њега, да би сами, узајамно помажући једни другима у овим силама, садејствовали изграђивању Небеског Царства. А како се управљати у овој борби за Царство Христово без учешћа најузвишеније и јаче војске небеских сила?
Чешће и силније призивајмо помоћ Анђела, да би се у заједници са њима наш дух олакшао од телесних страсти које нас чине отежалим и вуку нас ка земљи, да би се слично лакше било привучено сличним на висину, да би смо се довољно укрепили и одржали на тој висини и да гледајући горе не би смо били повучени у бездан, где су горчином сопственог отрова страсти упали демони и људи који су им се уподобили.

https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-tadej-uspenski-beseda-na-arandjelovdan/

Да ли памтите ове Христове речи, да ли сте размишљали да се оне односе директно и непосредно на вас?
Зар имате мало тих “малих” које треба да чувате?
Зар је мало у вас синова и кћери због којих лијете горке сузе?
Зар има мало ваших развратних кћери и синова, лопова и хулигана?
Много, много суза лијете над њима. Откуда то? Отуда што не памтите те Христове речи: “Пазите да не презрете једнога од ових малих”.
И молитва ваша бива бесплодна. Зашто?
Зато што није могуће преносити на Бога сопствене обавезе, јер сте сами били дужни да се бринете о вашој деци и да их васпитавате, да не чекате да то, због вашег нерада, испуни Бог.
Ако ваш слуга не испуњава своју дужност и чека да је ви испуните, зар ћете почети да радите за њега, зар се нећете разгневити на лењог слугу?
Шта желите ви од Бога, ако се сaми не трудите над вашом децом?
Свети Јован Златоуст је изрекао страшне речи о онима који не васпитавају своју децу:
“Родитељи који пренебрегавају хришћански да васпитају своју децу, гори су од децоубица, јер убице деце раздвајају душе од тела, а они и душу и тело бацају у геену огњену”.
Тежак, тежак одговор ће дати пред Богом свако од вас, ко не брине о васпитању своје деце, такав тежак одговор, какав је осликан у Библији, у Првој књизи Царства где се говори о побожном јеврејском првосвештенику Илији, који је педесет година био судија народа израиљског. Уз њега се налазио, њему је служио Свети Пророк Самуило, тада још само дете. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да првосвештенику јави да га чека страшна казна Божија јер није бринуо о својој деци.
А његова деца су били свештеници и својим безакоњем озлобили су народ и одвраћали га од Бога.
Када су Јевреји доносили месо животиња за принос жртви Богу, тада су слуге тих несрећних свештеника бирали најбоље комаде меса из котла у коме се кувало за жртвоприношење и давали тим несрећним свештеницима. Чак су одабирали и сирово месо а на тражење људи, да прво принесу жртву, одговарали: ако не даш, силом ћемо узети.
Видећи то и народ се одвраћао од жртвоприношења.
За такво безакоње Господ није казнио само те свештенике, већ и самог првосвештеника Илију.
Десила се и најезда Филистејаца на земљу израиљску и за време распламасале битке, тај 98-годишњи старац седео је у храму у очекивању вести са бојишта.
Дошао је узбуђени, прашином прекривени гласник и рекао: “Твоје синове су били, а Ковчег Божији узет је у плен.”
Чувши ту вест, првосвештеник је пао наузнак, сломио кичму и умро тешком смрћу.
А Господ је јавио да ће се казна продужити над свим његовим родом.
Ето видите, колико је страшно – цео његов род је потпао под казну јер првосвештеник Илија није задржавао синове своје од тешких грехова.
То прети сваком од вас, ко буде био лењ за васпитање своје деце.
А о онима који су свим срцем стремили да васпитавају своју децу у побожности, слушате на сваком јутрењу у 102. Псалму ове побожне речи:
“А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје, и правда је Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов, и памте заповести Његових да их извршују.”
У векове векова благослов Божији на онима који васпитавају децу своју у побожности. Реците, шта ће бити са несрећном ћерком вашом, која се у младости предаје разврату, а затим, удајући се, рађа децу? Да ли ће благослов Божији бити на њој и на свој њеној породици?
Не, не. Ту ће израсти непобожни, богопротивни род. У векове векова висиће проклетство Божије над онима, које нису васпитали у духу хришћанске побожности. Помислите, како је то страшно, како тешку одговорност носите пред Богом, ако не васпитате децу своју у хришћанском моралу.
Како их треба васпитати? Као што су васпитавали своју децу древни хришћани, хришћани првих векова. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама. Када су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Никада нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве. Говорили су деци да свако дело, сваки корак хришћанина мора да почне крсним знамењем и молитвом. Када су поучавали своју децу бринули су се не само о општем образовању, о незнабожачкој мудрости, о изучавању философије, музике, наукама. Не, учили су их сасвим другим стварима. Учећи децу своју, они су се руководили дубоким, светим правилом:
“Сматрали су несрећним човека који зна све, а не зна Бога, а блаженим оног ко зна Бога, макар не знао ништа друго.”
Немојте мислити, да вам се тиме забрањује да децу вашу поучавате свим светским наукама, нипошто. Највећи Оци наши и Учитељи Цркве су се сами у младости веома усрдно предавали изучавању мудрости научној, философској. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти били су веома образовани људи свог времена. И ваша деца трба да буду образована, учена. Али важно је само да се њихово учење и васпитање не ограничавају само светском мудрошћу, мудрошћу овога света. Изузетно је важно да би се, заједно са тим, они поучавали постојаној побожности, да би се она, изучавајући науке увек сећала Бога, заповести Божијих, Христовог пута. Тада и само тада она неће заблудети на путевима мудрости људске, само тада ће моћи да изнад свега поставе мудрост хришћанску, познање Бога.
Тако треба да учите вашу децу. А како сте дужни да их васпитавате, да у њима засађујете највишу моралност хришћанску?
Пре свега, вашим примером, јер се деца васпитавају управо примером својих родитеља. Реците, да ли ће одрасти у чисте и добре људе деца, која у лицу својих родитеља виде најгоре примере неморала? Да ли ће чисте и целомудрене бити кћери ваше, ако им сами дате пример прељубе? Да ли ће бити чиста, неспособна за лоповлук деца ваша, ако их од тога не будете уклањали од најранијих година?
Када синови ваши краду и пустоше баште, чупају туђе, не остављају плодове да сазру у вртовима и када долазе да се жале на њих, тада мајке спокојно одговарају – па шта, деца су мала, шта питају за њих? Господ ће вас питати! Питаће вас страшно, зашто сте дозволили деци да краду од најранијег узраста, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили уклањање и презир према лоповлуку и хулиганству?
Тешки одговор ћете дати пред Богом за сваку саблазан, коју ће у вама видети деца ваша, за све свађе, хуле, празнословље, туче које се догађају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју?
Ево какве је страшне речи изрекао велики учитељ васељене, највећи од црквених беседника, Јован Златоусти, о родитељима који не уче децу своју добру, већ појачавају њихове лоше особине, страсти и безбожност:
“Ви, као да се намерно старате да погубите децу своју, показујете им само оно што им је, ако чине, немогуће да се спасу. Ево погледај пре свега:
“Тешко онима који се смеју”, а дајете деци вашој мноштво повода за смех. “Тешко богатима”, а ви се само о томе и бринете, да би се она обогатила; “тешко вама када почну добро о вама говорити људи”, а ви често губите сво своје имање ради славе људске; “који вређа брата свога крив је паклу огњеном”, а ви сматрате слабим и кукавицама људе који ћутљиво трпе увредљиве речи од других. Христос заповеда да се уклањамо од борби и расправа, а ви непрестано занимате децу своју тим злим делима. “Онај ко љуби душу своју”, рекао је Господ, “погубиће је”, а ви их на сваки начин увлачите у такву љубав; “ако не опраштате” говори Он, “људима сагрешења њихова, ни Отац небески ваш неће опростити вама”, а ви чак прекоревате децу, када она не желе да се освете увредиоцима. Христос је рекао да они који љубе славу, ако и посте, ако се моле, ако дају милостињу, све је бескорисно; а ви се само и старате да деца ваша задобију славу.
И није лоше само то, што својој децу усађујете противно заповестима Христовим, већ и то, што хулите на добро, називајући скромност необразованошћу, кротост – кукавичлуком, праведност – слабошћу, смирење – сервилношћу, незлобивост – беспомоћношћу.
Ви их усмеравате ка делима за која је Исус Христос одредио неизбежну пропаст; ви о њиховој души, као о нечему непотребном не бринете, а о ономе што је заиста сувишно, бринете као о неопходном и најбитнијем.
Чините све, да би ваши син имао слугу, коња и најбољу одећу, а да би он сам био добар, о томе не желите ни да мислите; не – простирући до таквог степена бригу о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмање дела такве бриге. Све чините да би у дому стајала чудна статуа и да би кров био златан, а да би најдрагоценије дело – душа – била златна, о томе не желите ни да помислите”.
Како је говорио Свети Јован Златоусти пре 1500 година, тако је неопходно рећи вам и сада, јер, зар и ви сада не васпитавате децу своју исто тако лоше, не усађујући им страх Божији? Зар не улажете све своје бриге да би својој деци пружили што је могуће бољи положај у животу, да би их поставили међу властодршце, богате и моћне? Зар не усађујете деци вашој да је у новцу моћ, да је неопходно задобијати велика знања ради богатства и безбрижном, угодном животу?
А зар је то неопходно? Неопходно је управо супротно. Неопходно је деци усађивати презир према свему томе – новцу, богатству, слави, високом положају у друштву. Неопходно је привијати им љубав према чистоти, светости, побожности. А о томе се најмање бринете.
Са васпитањем мале деце треба почети од самих пелена, јер се у најранијем узрасту деца лако предају свакој поуци. Њихова душа је мека, попут воска, на њој се утискује све што желите да утиснете – како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример.
Древни хришћани су од најранијег доба учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада говоре – зар је то дечије занимање – занимати се псалмима? То је дело монаха и стараца, а деци је неопходно весеље и радост. Заборављате оно што је Свети Тихон Задонски рекао тако једноставно: “Мало дрвце, где га савијеш тамо ће и расти; нови суд ће одавати такав мирис, којим га будете испунили, уливајући у њега или смрадну течност или мирисну и чисту.”
Ето, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрадна. Ако будете уливали мирис Христовог миомира, тада ће ваша деца увек мирисати пред људима, биће вам радости утеха.
Вашим примером васпитавајте децу. О томе је прелепо беседио славни проповедник руски, архиепископ харковски Амвросије. Послушајте какве је једноставне речи, које проничу у душу он изговорио.
“Када ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве – када отац не излази из дома на свој посао не помоливши се пред Светим Иконама, и када мати не започиње ништа без крсног знамења – када и малом детету не дозвољавају да узме храну, док се не прекрсти – зар се тиме не уче деца да у свему моле за помоћ Божију, и да на све призивају благослов Божији, и да верују, да без помоћи Божији нема сигурности у животу, да без Његовог благослова нема успеха у делима људским?
Не може остати бесплодном за децу вера родитеља, када они, при сиромаштву и проблемима, са сузама на очима говоре: “шта чинити? нека буде воља Божија”; у опасностима: “Бог је милостив”; при тешким околностима: “Бог ће помоћи”; при успеху и радостима: “слава Богу, Бог је дао”.
Овде се увек и у свему исповеда Божија благодат, Божији промисао, Божија правда.
Мајка, предмет целокупне љубави и нежности деце, стоји са побожним изразом и моли се пред иконом Спаситеља: деца гледају час на њу, час на икону – и није им потребно дугачко објашњење шта се догађа.
Ето првог тихог часа богопознања. Ето првог и најважнијег часа побожности. Такве лекције можете и морате увек и у свему давати деци својој.
Дужни сте да чувате децу од свега што је нечисто, лоше. Морате задржавати кћери од читања нецеломудрених, сладострасних романа, треба да тражите од њих да читају са расуђивањем; морате их задржавати од испразних призора, не дозволити им да се стално забављају и стално иду по биоскопима и позориштима. Морате их научити тихом и вредном домаћем животу.
А још не треба да заборављате да је немогуће васпитати мало дете, никада га не казнивши. Морате памтити да највећу грешку чине они родитељи, који су заљубљени у своју малу децу, обожавају их, све праштају, никада не кажњавају. О таквима је премудри Сирах рекао: “Мази дете и оно ће те уплашити.”
А ево шта говори наш велики Светитељ Тихон Задонски.
“Некажњавани млади када одрасту, налик су на коње необуздане и бесне. Зато, хришћанине, љуби децу своју и кажњавај их. Нека их сада и боли тело, док су млади, да и ти не би боловао због њих срцем. Нека и плачу од тебе, да не би ти плакао од њих и за њих. Међутим, умереност у свему је похвална и потребна.”
Неопходна је умереност у кажњавању, по речима Светитеља. Немогуће је кажњавати децу са гневом, са злобом, са мржњом. Неопходно је кажњавати са спокојством, љубећи; тада деца осећају ту љубав, осећају да су заслужили казну, и тада ће казна бити од користи и исправиће их.
О таквом кажњавању деце многи од вас и не мисле и остављају некажњенима не само мале, већ и тешке преступе – чак лоповлук, хулиганство, чак блудни живот младих девојака.
Видите, како огромни задаци стоје пред вама у делу васпитања деце, видите како су свете дужности мајке. Нема важније обавезе, нема теже одговорности пред Богом за мајке од доброг васпитања деце. Пред Богом ћете тешко одговарати и на сво потомство ћете навући гнев Божији, ако не будете бринули о васпитању своје деце. И мучићете се и плакати, плакати, гледајући на њих.
И тако – “Пазите да не презрете једнога од ових малих”. Брините се увек о њима, дајте им увек светле примере побожности и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама.
 

Свети Лука Војно-Јасеницки

https://radiosvetigora.wordpress.com/2011/06/11/свети-лука-војно-јасеницки-о-васпитањ/#more-7283