Једно је разговарати са свештеником или духовником о неким питањима која нас муче, а друго је када говоримо о тајни која исцељује човека од греха. Има људи који кажу да хоће да се исповеде, али седе два сата и замарају свештеника, јер им је дете незапослено, што посао не иде, јер их комшија није позвао на кафу итд. То НИЈЕ исповест.

Постоје случајеви болесног односа према духовнику када парохијани зову свештеника телефоном, па чак и у неприкладним тренуцима, да траже молитву за невероватне ствари попут победе њиховог тима у фудбалу, или -„Ах! Оче, мала молитва за мог сина да се разведе од оне коју је оженио јер је ја никако не варим!!!“ Знате, већина људи који најчешће траже молитву од свештеника, то чине јер им је досадило да то сами чине, па због кривице коју имају, говоре другима да се моле за њих, па да могу имати чисту савест.

Нема потребе да се исповедате сваке недеље. Многи оци помињу да је добро ићи на исповест уочи великих празника и наравно између ако имамо проблем. Нажалост, постоје људи који су пуни кривице и желе сваки минут да исповеде ствари које немају никакве везе са Светом Тајном. „Ах, оче, желим да ти признам да ми се не свиђа што моја ћерка није дала моје име мојој унуци! И чак сам отишла до њене куће и исмевала их! Неприхватљиво је да ме не поштују јер сам им толико дала и заслужујем то!!!” Ово НИЈЕ исповест. Напротив, следеће је исповест: „Имам много ега, оче. Моја ћерка није дала моје име мојој унуци и ја сам се наљутила, посвађала се са њима и пребацила им новчану помоћ коју сам им дала. Није требало то да урадим. Кајем се и желим да променим своје понашање“.

Исповест не би требало да траје дуже од 10 минута, осим у случају да се неко исповеда први пут. Исповест је тајна. Пријављујем своје грешке, страсти, неуспехе и калкулације и настављам своју борбу. Пастирске и исцелитељске савете добијам од свештеника и од тада па надаље од мене зависи да ли ћу се борити. Многи траже “светог”свештеника да их исповеди (још једна заблуда). Многи оци говоре: „Хајдемо у нашу парохију и оставимо светотражења“. Знам људе који нису отишли на исповест са следећим изговором: „Још није пронађен “свети”духовник који ће ме исповедити!“ или неке друге који мисле , да ако имају неког„чувеног“ духовника, онда су аутоматски и сами освећени. Има и оних који постављају границе: „Чуј, оче, нећу много да постим, нити да се много молим! Реци ми само две-три једноставне ствари, па да се причестим."

Велики проценат верника иде на Свету Тајну ритуално или из осећаја кривице: „Хајде да кажемо неке ситнице, да нам свештеник прочита разрешну молитву,  да се причестимо, па да се осећамо добро. Многи иду на исповест, али се мало ко заиста исповеда. Углавном људи иду да једноставно кажу неке ствари свештенику да би се причестили или да би пренели своју одговорност, будући духовно незрели и неодговорни, па онда кажу: „Нисам ја крив!! Духовник ми је тако рекао."

И наравно: У Цркви НЕМА МАГИЈЕ. Без подвига и покајања ништа се не дешава.

И наравно да се разуме, психијатријска наука је једно, а исповест друго. Они су паралелни, а не супротни путеви. Свака ствар и свака болест има свог специјалисту. Исповест је велика мистерија и морамо јој пажљиво приступити.

приредила: Ј.Г.

извор

Ових дана пуни сте жеља, охрабрења, оптимизма да остварите свој циљ.

Неко ће успети, неко ће бити разочаран. 

Али реално, ствари су мало другачије...

Испити, студије, факултет нису циљ вашег живота и не би требало на то да гледате тако.

То је само пут. Пут кроз живот. Циљ је другачији...

Циљ живота и постојања је сједињење са Христом и обожење по благодати. 

Остало су само путеви да се дође до овог циља. 

Није битно да ли ћеш постати обућар, лекар, хемичар или било шта друго.

Све професије су путеви којима ћете, ако њима ходате са светом вољом, доћи до циља а то је преображење и довршење човека у Христу.

Видимо то код светитеља...Изабрали су различите путеве, али су имали исти циљ. 

Професије, студије, брак, само су путеви. Ако их видимо као мету, онда ћемо пропасти. 

Зато немојте имати земаљске и пропадљиве визије. 

Погледајте у небо! Тамо је наш дом! Циљ је постати грађанин неба! 

Ујединимо се са љубљеним Жеником Христом!

Живот је дар који има начина да доврши и испуни свој циљ кроз личну слободу. 

Како избећи стрес? Врло једноставно:

Гледајте на испите као на пут а не као на циљ.

Што значи да ако изгубите овај, наћи ћете други начин да дођете до циља. 

Тако ћете се ослободити и уживати у путовању. 

Ниједан земаљски неуспех није вредан наших суза. 

Једине сузе вредне проливања су због наших грехова. 

Ако не успете, гледајте на неуспех као на лекцију снаге да га превазиђете следећи пут. 

Помолите се :

„Господе, помози ми да будем оно што Ти желиш, да бих могао да манифестујем Твоју славу свакодневно. Покажи ми пут да буде воља Твоја.”

Од тренутка када имамо васкрсење, нада ће увек расти"

Отац Спиридон Скоутис

приредила: Ј.Г.

извор

Размишљања митрополита Антонија о томе како се можемо одужити Господу за све Његове дарове.

Како се свако од нас може одужити Господу? Смирењем. Оно је најдрагоценије у Божјим очима. Како да схватимо смисао смирења? Приближавање неумољиве старости може нам у томе помоћи.

Како старите, постепено се успокојавате и смирујете. Када се осврнете на године које су прошле схватате: све је пролазно, само су Божја милост и љубав вечни. Док сте млади довољно сте дрски да се борите против целог света, горите, око вас кипе страсти, унутра све кипи. Када остарите, страсти се смирују, мисли разбистравају, ум се смирује. Осећајући се слабо и беспомоћно, ви… се смирујете.

Старост нам је Господ дао према Свом Промислу. Старост нам даје прилику да платимо највишу цену проживљеног живота – смирење. Како старимо, спремни смо да дајемо више, потребно нам је мање, спремни смо да се усредсредимо на најважније ствари, јер олуја младалачких страсти не пустоши више наше душе. Ценимо сваки тренутак, сваки дах новог дана, радујемо се у животу и захваљујемо на свему.

„У младом човеку гори ватра, у старцу светли светлост. Морамо горети док ватра гори, али након што се угаси, морамо наћи начина да светлимо. Морамо бити застрашујућа сила у неком тренутку свог живота, а у другом се научити вештини мировања“, примећује митрополит Антоније Сурошки.

Смирење, такође, може бити дар од Бога човеку за његово храбро срце. Много је славних примера из живота Светих, где су младићи и девојке показали непоколебљивост у својој вери и храбрости, и који су били награђени венцима кротости и смирења, постајући праведници у напону живота и снаге.

Говорећи о томе како се можемо одужити Господу за све Његове благослове, не могу а да не наведем једну епизоду из живота Светог Патрика Ирског (крај IV века-V век), којег је Бог изабрао да проповеда Јеванђеље незнабошцима у Ирској. Већи део свог живота провео је „на крају света“, како је сам Свети описао, приводећи многе људе Христу.

Једном, током своје јеванђелске мисије, Свети Патрик крстио је Ангуса, сина краља Манстера. Током обреда крштења, Свети Патрик је оштрим врхом свог штапа случајно пробио принчеву ногу и, не приметивши шта је урадио, наставио обред, све време се наслањајући на штап по навици.

Током читаве церемоније Свети Патрик се наслањао на штап, а за то време Ангус је, не мичући се, трпео несносан бол. Када је на крају церемоније Светитељ приметио крв која тече из принчеве ноге, уклонио је штап и узаснуто узвикнуо: „Зашто ми одмах нисте рекли, већ сте трпели толико дуго?“ Ангус је одговорио да је мислио да је то неопходан део церемоније, цена коју је морао платити како би стекао Вечни Живот.

Потпуно импресиониран принчевим смирењем и храброшћу, Свети Патрик је узео Ангусов штит и крвавим врхом штапа на њему нацртао крст, обећавајући да ће овај штит бити сведок многих световних и духовних дела.

Само су истински неустрашива срца способна за смирење. Хришћанство је, генерално, пуно јаких и храбрих људи. Сетимо се овога и замолимо Свемилостивог Бога да нам подари храброст и постојаност у вери. А ми ћемо се одужити Господу за Његове дарове искреним смирењем.

Митрополит АНТОНИЈЕ бориспољски и броварски

https://svetosavlje.org/cena-vere-kako-se-svako-od-nas-moze-oduziti-gospodu/

Сазнаш дијагнозу и изгубиш тло под ногама. Ово је онај тренутак у животу када се суочиш са смрћу не као нечим далеким и страним, већ као са догађајем који дотиче твој дах. Тада стојиш и гледаш на свој живот као на мит. Тада мислиш да је рак само фарса. Да ли заиста имам рак?

Ништа више није важно, а до тада је све било важно. Свака нискост престаје да постоји. Све глупости са којима си проводио дане сада су ван твоје свакодневне рутине. Нема више времена за тривијалности. Дани пролазе, месеци пролазе. Улазиш у битку са звери која је тако неочекивано ушла у твој живот. А тамо, унутар битке, тамо, у твоме срцепарајућем болу, светлост сија у теби. Толико бола, а толико светлости.

Међутим, звер је страшна. Звер која у суштини жели да поцепа твоју вољу за животом, уништи сваку наду, избрише радост и мир твог срца.

Сваки дан терапија, сваки дан поглед са сажаљењем који добијеш, сваки излазак и залазак сунца је битка. И умориш се. Душа ти гори.

Рак је немилосрдан. Долази тако снажно, али и тако нежно. Нежно као миловање које ни не осетиш и не схваташ да је лаж. Али није лаж. Онда се све мења. И ти се мењаш. Како ћеш се променити зависи од само тебе. Сигурно је да нећеш остати исти. То је једина сигурна ствар.

Плакаћеш. И то је сигурно. Али ове твоје сузе неће бити као остале које си пролио. Ове сузе ће бити другачије. Биће пуне живота који је неочекивано постао угрожен. У овим првим сузама открићеш себе и свој живот. Вероватно ћеш први пут видети сујету овог света и крхкост живота. И вероватно ћеш ценити добро здравље, одсуство бола.

Не, овај текст нема за циљ да нас растужи, већ да коначно престанемо да гунђамо јер имамо здравље, јер имамо хиљаде користи!

Престанимо коначно да живимо са гунђањем, са малодушношћу и хировима, јер имамо много благослова у животу.

Да ли рак мора да дође да бисмо ценили све што имамо? Да ли морамо да изгубимо сва добра која имамо у животу да бисмо их ценили?

Питајте некога ко има рак, разговарајте са њим и видећете колико је захвалан што се буди без бола, што може да спава без буђења и повраћања, што може да види сунце, што може дубоко да удахне ваздух, да може и мало да једе, да може да прича и да се смеје, да може да дође макар на мало у храм и да се причести, да може и на неколико минута да изађе у шетњу, да може да загрли и буде загрљен, да може сањати следеће лето као и ви...

Да, рак је застрашујући и болан. Не мора да уђе у наше животе да бисмо се променили, да бисмо исправно сагледали ствари, да коначно стекнемо исправне приоритете, да ценимо своје здравље и време.

Погледајте живот оболелог од рака. Да ли ћете и даље да се жалите на свој живот.

Како се усуђујеш, човече, да се жалиш кад ти живот не пролази у болницама и у болничким креветима? Како се усуђујеш, човече, да имаш притужбе? Како се усуђујеш, човече, да замераш благословима које имаш у свом животу? Како се усуђујеш, човече, да гунђаш о безначајним догађајима и да се фрустрираш због ситница, када неки твој комшија или познаник тренутно стење од болова, на хемотерапији, гледа се у огледало и непрепознатљив је због изгубљених килограма, опадања косе и изгубљене младости за само неколико месеци?

Шта да одговоримо пред Богом када нас позове и изведе пред нас све ове људе који се ни усред бола нису бунили, који ни усред рака нису гунђали колико ми?

Колико пута размишљам о свом животу, у коме има толико благодати, а примам их здраво за готово, и тако падам у незахвалност или их омаловажавам. Какав ћу одговор дати?

„Боже мој, опрости моју незахвалност! кажем изнова и изнова.

„Боже мој, опрости ми што Те не славим, што не користим време свог живота како Ти хоћеш!“.

„Боже мој, дај ми просветљење да се пробудим без шамара болести; Просветли ме да правилно ценим живот и људе, а да не будем под претњом да ћу их изгубити!”.

„Боже мој, просветли ме да јасно видим радости живота! Помози ми да не останем у злим, већ да имам добре мисли и да останем у свим овим добрима која имам у свом животу!".

„Боже мој, отвори срце моје за милост и праштање, за љубав и смирење, за захвалност и хвалу; отвори моје срце за сву ову љубав коју примам од људи око себе и којој много пута не придајем дужну важност!”.

„Боже мој, уђи у мој живот, уђи у наше животе и промени нас без да осећамо бол... Нико не заслужује да живи са болом. Међутим, Ти, Благи и Човекољубиви Господе, знаш боље од свих нас; и шта год да допустиш, чиниш то на нашу корист. Дај нам стрпљења и снаге да изађемо као победници! Очишћени од смрти греха. И просветљени проживимо време нашег живота пре него што заједно са Тобом уђемо у вечност!"

архим. Павел Пападопулос

приредила: Ј.Г.

извор

90% бракова се не распада само због ванбрачних веза једног од супружника. Прељуба једног од њих је само последица. Прва пукотина настаје зато што се мушкарац или жена, оправдано или неоправдано, затварају у себе. У то сам се уверио из дугогодишњег искуства у разговорима са брачним паровима.
Брак је незаустављиво дело самоусавршавања које није тако једноставно. Брак је наука изнад наука. На пример, неки кажу: "Не могу да разумем зашто се моја жена жали на мене!" Ја сам добар човек, бринем о дому, доносим новац, ништа нам не недостаје. Шта јој још треба? Зашто је незадовољна?“ Међутим, они не схватају да је у браку од примарног значаја душевно и саосећајно дружење, док су материјалне обавезе према породици и обавезе у дому од секундарног значаја.
Да би брак био чврст и да се не би распао, муж и жена треба да се потруде да разумеју духовни свет свог супружника, да наслуте какве потребе и потешкоће може имати друга половина. На овај начин се брак учвршћује. И на тај начин мушкарац и жена постају „једно тело“, односно једна личност. Не одвојено, мушкарац и жена, већ брачна заједница, целина. Овај склоп се постиже само трудом, радом на себи и жртвом. Важно је знати да је душевни мир, мир у породици и мир међу супружницима много важнији од свега материјалног и да се мир не може купити никаквим новцем. Хајде да покушамо да схватимо које потребе и жеље има наша друга половина. Покушајмо да схватимо да је наш задатак у браку да се ми препустимо другоме, а не да тражимо од другог да нам се преда.
Велика је грешка тражити љубав од наше друге половине речима: „Тражим само једно од тебе: да ме волиш." Такве тврдње можемо чути од људи који су тек ступили у брак. Када чујем сличне изјаве, исправљам их говорећи: „Децо, поставили сте погрешне темеље свом брачном животу. Када нешто захтевате од другог, ваши захтеви ће бити узрок противљења и расправа. Ако од другог тражиш љубав говорећи: „Једино што тражим од тебе је да ме волиш. Желим да ме цениш." Од тог тренутка почиње непрестана свађа, јер ћете тада рећи: „Ниси ти онај о коме сам сањала“. У почетку је потребно прво се потпуно предати особи, па тек онда тражити. А тражити нешто од почетка је велика грешка. Боље реци својој жени: „Оно што заиста желим је да те волим. Увек ћу се трудити да будем први који ће направити корак ка теби у ситуацијама и тренуцима када се не слажемо“.
Господ Исус Христос је волео човека савршено, као што нико други није могао да га воли. Своју је љубав доказао својом великом Жртвом за човека. У браку човек личи на слику Христа који воли своју цркву. И мушкарац је такође дужан да воли своју жену по том примеру, односно у браку имате прилику да отелотворите своју љубав, да дате све од себе без икаквих претензија, замена, без икаквог захтева за нешто за себе. Видевши вашу великодушност, ваша друга половина бити веома дирнута и биће срећна да подели са вама своје унутрашње богатство колико год је то могуће.
Покушао сам да вам објасним где се налази прва пукотина која се постепено шири и која са собом вуче све остале проблеме.
Трудимо се да своју љубав, цело своје „ја“ дамо другом, без ограничења. Хајде да покушамо да саслушамо другог. Да бисмо чули другу особу, морамо да ућутимо и да се претворимо у ухо. Нека жена слуша свог мужа и обрнуто. На овај начин ће супружници ојачани јаком заједницом својој деци дати оно најбоље што имају, јер родитељи са великим задовољством дају своју љубав, пажњу и саосећање својој деци.

митрополит лимасолски Атанасије

приредила: Ј.Г.

извор

Најчешће долазимо у цркву на празнике, да се помолимо, да одамо поштовање светима. Молимо се, али Бог не чује наше молитве. Свети нам не помажу. Зашто? Зато што смо навикли да живимо двоструким животом, а то болно стање нам не смета, нити га осећамо као погрешно. Мислимо да је довољно одглумити неку врсту обреда у цркви, пред иконама, да људи виде колико смо побожни, и да ће нам то донети благослов и испуњење наших молитава и захтева. Али Господ није дошао да створи позориште, него цркву, није дошао да створи глумце, већ вернике, своје ученике, ћелије свога Тела – Свете Цркве.
Није нормално живети, на пример, у брачном неверству, и очекивати да ће светитељи чути ваше молитве. Није нормално да се опијаш, идеш у казина, чиниш зло вољенима, рођацима, комшијама и колегама, а да притом идеш у цркву, и мислиш да си верник. Много пута сам чуо притужбе верника на исповести, који се жале на неподношљиву атмосферу на радном месту. Та злонамерност околине се појачава када примете да се неко од њихових колега прекрсти пре јела, или је на столу црквена књига, или нешто везано за Цркву. А онда, као да сви демони излазе из пакла и следе вређања: Пих, види га верник, крсти се пре јела, моли се, чак и пости... шта овај ту глуми, како се понаша, као да је он једини верник, а шта смо ми...и још милион таквих саркастичних коментара, да би убили дух и оно мало вере, да се други постиди и боји да се прекрсти.

Исто сам приметио када млади људи дођу у цркву, а онда наиђе неко кога познају, одмах реагују изненађено. Јер за демонску логику нема ништа лоше у одласку гатарама, у казина, шмркању кокаина, мешању у туђе бракове или одласку у јавне куће, али ићи у цркву - то је већ проблем. А најтрагичније је то што људи који упућују ове коментаре себе сматрају верницима и скоро сви долазе у цркву на празнике. Да се овакве ствари дешавају у секташком окружењу, или међу људима друге вере, онда бих то и разумео. Али када овакав притисак и злобу према вери испољавају људи који су крштени, венчани, који славе славу, који долазе у цркву на празнике – ја то не могу да прихватим. Јер то је равно богохуљењу и сатанизму, а тај грех је страшан и носи велике последице по онога ко хули. Ово је и одговор на питање зашто Бог не чује наше молитве, и зашто нам светитељи не помажу.
Не знам откуд ово схватање да је довољно отићи у цркву, запалити свећу, и обавити неколико ритуала и то те чини верником. Обична демонска обмана, која нема додирних тачака са нашом светом вером православном. Жив је Бог, живи су и светитељи које видимо на фрескама и иконама, и вера је жива ствар, живи однос према Богу и светима Цркве. Нема православља ван Литургије, нема вере без поста и молитве, без исповести и причешћа, без стицања врлина, без промене нашег живота. Бог само на тај начин даје благодат, а када ту благодат примимо са вером и поверењем, хришћанским животом, постајемо слични Богу, тј. постајемо обожене личности, постајемо свети, а то је крајњи циљ вере, крајњи циљ живота у Цркви. За разлику од овога, када живимо без Бога и Његове благодати, доживећемо многе бродоломе у животу, имаћемо склоности ка душевним болестима, патити од развода, остављаћемо децу на улици, да задовољимо свој егоизам .
Замолимо Господа за благодат, нека нам се ум просветли и избистри, хајде да практикујемо веру под руководством свештеника наших, устројмо свој живот по Јеванђељу Христовом и тада ћемо видети сву ширину и дубину вере, сву скривену лепоту у Цркви, и тада ће наше молитве бити примљене и услишене од Бога. Амин.

свештеник Јани Мулев

приредила: Ј. Г.

извор

Господ Исус каже: "А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох." ..."А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене." (Јн. 14,26; 15,26). Као што Црква није скуп само истомишљеника, већ организам који живи Духом Светим, тако и вера сваког хришћанина није само скуп веровања, већ пројава – и дар – живљења Духа у њему. Као што каже апостол, "И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим." (1 Кор 12,3).

Дух Свети се у великим подвижницима пројављује јасније него у обичним верницима, јер му светитељи дају више могућности да делује, али Он пребива у сваком хришћанину, и нико не може имати истинску веру у Христа без Духа Светога.

Можемо обратити пажњу на три аспекта наше вере – интелектуално поверење у одређене чињенице; преокретање воље да се потчини Христу као Господу и да Му се верује као Спаситељу; и коначно, искрено поверење у Христа и поверење у нови однос са Богом. Долазимо до поверења у одређене чињенице на основу одређених доказа – на пример, астрофизичари прихватају теорију „великог праска” на основу података које је прикупила наука о Универзуму. Бог нам даје довољно разлога да верујемо у Њега – и у стварању и (нарочито) у сведочењу апостола о васкрсењу Христовом. Зашто многи људи нису убеђени овим доказима? И сам сам пола живота био атеиста – и неко време ме нису убедили. Једном сам разговарао са неверујућим историчарем и рекао му: „Да је било који други догађај у историји тако добро сведочан као Христово васкрсење, не бисте сумњали ни на тренутак. Он је врло искрено одговорио: „Наравно. Али ниједан други догађај не захтева од мене да променим цео свој живот.”

Проблем неверовања је проблем воље, а не интелекта. Људи често не верују у оно што им не одговара; довољно је само посматрати било какву расправу о историји да би се видело како спорне стране одбијају да прихвате податке који би могли да угрозе њихове политичке или националне склоности. Јеванђеље захтева више од промене неких наших преференција, захтева од нас да потпуно преиспитамо читав свој живот. Ирод је желео да убије бебу Исуса јер је он, Ирод, сам желео да буде краљ и веровао је да је Исус, као претендент на царство, њему претња. Наша невоља је у томе што ми желимо да будемо краљеви у свом животу, а када дође прави Краљ, ми се томе нимало не радујемо. Грех није само лоше дело, већ насилна, горка побуна, увек спремна да експлодира у мржњу према Богу и ближњима. "Не желимо да он царује над нама". (Лука 19:14).

Дух Свети на тајанствен начин исцељује наша срца и оспособљава нас да прихватимо истину. Грех нас чини бунтовним и неповерљивим; Дух Свети ствара у нама способност потчињавања и поверења у Христа. Наша воља, поробљена грехом, добија слободу да се обратимо Богу.

Под утицајем греха, не верујемо у милост Божију, Његову жељу и способност да нас спасе; Дух Свети улива у нас искрено поверење у љубав Божију: "Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!“ "Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија." (Рим. 8:15, 16).

Сергеј Кудиев

приредила: Ј.Г.

извор

Као што знате, страх је природно осећање. Сви се плаше, а често страх спречава човека од непромишљених поступака и чак чува здравље и живот.

Страх је осећај. Човек га доживљава без обзира на сопствено деловање и вољу. Међутим, када доживи страх, човек сам одлучује шта ће учинити: следити траг страха или не, слушати га или занемарити, обуздати страх или му дати слободу. А ако у природном осећању нема греха, онда је у погрешном избору он несумњиво присутан. Наравно, многи фактори, укључујући и објективне, могу утицати на избор. Међутим, одлука коју човек донесе је увек субјективна и особа је у потпуности одговорна за њу.

Закључак је једноставан: ако човек показује страх, онда је дозволио себи да се плаши. Чак и ако вас страх тренутно и потпуно преплави, ипак, у некој фази, особа је дозволила себи да подлегне страху, да дозволи да је он запоседне. А онда је страх постао навика и сада лако полаже своја права над страшљивцем.

Страх се, наравно, може превазићи. Међутим, то захтева значајан напор и одлучност, као и доследност и истрајност. Страх се истерује конфронтацијом. „Ако се плашиш да одеш на нека места дању, иди тамо са молитвом ноћу“ – отприлике овакво упутство налази се код Светог Јована Климака. Другим речима, урадите оно што је страшно и постаћете храбри. Сећам се једног инцидента: мени, који сам се у детињству плашио паса, пси луталице су увек стварали приличну нелагоду. Једног дана, када смо отац и ја шетали, не сећам се одакле нас је, кући, пратио улични мешанац. Није показивао никакву агресију, али нас је тврдоглаво пратио, што је мени, младом и плашљивом, изазвало велики стрес. Пожалио сам се оцу, а он се, ухвативши ме за руку, окренуо - и кренули смо ка псу. Пас се, међутим, такође окренуо и побегао. „Запамти“, рекао ми је тада мој отац, „страх прати оне који показују леђа, а бежи од оних који га гледају у очи“. И више пута сам се уверио у истинитост ове изјаве.

Међутим, о томе је лако писати и причати. Али у стварности је све много теже. Страх није жеља да се једе или каже превише, а одупрети му се много је теже него искушењу да се лаже. У сваком случају, ни пожудна страст, па чак ни бес немају способност да паралишу вољу и искључе ум тако брзо као страх.

Овде се вреди присетити наизглед суптилне разлике између уобичајеног светског приступа борби против страха и начина на који православна аскеза предлаже да то чинимо. У суштини, оба приступа предлажу да се ради супротно од страха као средства за борбу против њега. Само аскетско предање предлаже да се то чини уз молитву. Односно, главна компонента ове борбе је нада у Бога. Страх се побеђује чврстином људске воље, али човек је чврст не сам по себи, већ силом Божијом. Захваљујући свом поверењу у Бога, човек је у стању да обузда сваки страх и победи га. Заправо, веће су шансе човека да победи плашљивост, што је јаче његово поверење у Бога. Најупечатљивији пример поверења у Бога је Аврам. Шта је, у суштини, била Божја заповест Авраму да се пресели из Ура Халдејског у земљу хананску? У 19. веку пре нове ере идете на дуго путовање, са великом породицом, робовима, стадима и имовином. Ризикујући да налетите на разбојнике, да постанете жртва предатора, да умрете од инфекције... Аврам је имао мале шансе да се извуче жив са таквог пута. Али то је управо она заповест коју је Бог дао Авраму, и Аврам је, са апсолутним поверењем у Бога, прешавши страхове који су у овом случају били логични, неустрашиво испунио ову заповест, и не само да се спасао, већ и на крају постао родоначелник читавог једног народа и отац свих верника.

Ко се узда у Бога, не муче га страхови, не подлеже им и није малодушан. Чврст је у својој нади и стога храбар. Поверење у Бога чини веру спасоносном и наду делотворном. Човек само треба да запамти да је све што је послано из руке Божије увек на његову корист. Оно што се човеку дешава је или пројава воље Божије, или Његово допуштење, на овај или онај начин усмерено на спасење човека. Треба да запамтите ово, не дозволите себи да гунђате и не бавите се тако бесмисленим задатком као што је тражење разлога и откривање „зашто“. Прихватите оно што се дешава са понизношћу, поступајте смирено и без самосажаљења;  прихватите ситуације у којима се ништа не може променити. Поверење у Бога чини душу смиреном. И овај духовни мир не оставља човека ни у смиреном стању, ни када се плаши. Развијајући се у мирном току живота, поверење у Бога може подржати човека у свакој ситуацији, укључујући и екстремну.

јереј Владимир Пучков

приредила: Ј.Г.

извор

Али испоставља се да је људима лакше да издрже патњу него да изговоре ове једноставне речи из срца.   

Сваког минута у свету се дешавају многе суровости и неправде. Међутим, за хришћанско срце најболније су оне које се дешавају у односу на Цркву Христову.

Узмимо, на пример, недавно уништење Десетног храма. Огроман број православних хришћана обузео је ужас и туга од ове вести. Међу многим емоцијама било је и љутње. А како можете рећи: „Не знају шта раде“, упитаће верник, да ли су они који су наређивали добро знали шта раде?

Да, очигледно јесу. Знали су и они који су дали наређење и они који су га извршили, јер су раније писали да је једна од грађевинских екипа одбила да почини светогрђе.

Размислимо о томе: ни једни ни други нису у потпуности свесни последица свог богохулног чина. Баш као што су Јевреји једном узвикивали "Распни га!" свом Месији.

А ми сами, када починимо овај или онај чин, који нам се сада чини добрим или лошим, не знамо до чега ће то заправо довести.

Врло често људи, када учине нешто страшно из угла других, мисле да чине добро. И више од тога, неки верују да на овај начин служе Богу. О њима говори Господ: „Многи ће Ми рећи у онај дан: „Господе! Бог! Нисмо ли у Твоје име пророковали? и зар нису у име Твоје изгонили демоне? и зар нису чинили многа чудеса у Твоје име?“ И тада ћу им изјавити: „Никад вас нисам познавао; Идите од Мене, који чините безакоње“ (Матеј 7:22–23).

Али док је човек жив, увек има наде за покајање. Тако се Господ на Крсту молио Оцу Своме за опроштај Својих убица, пре свега водећи рачуна о њиховом покајању и обраћењу. А управо се то догодило и Лонгину Стотнику на Крсту Господњем, који је узвикнуо: „...Заиста овај човек беше Син Божији“ (Мк. 15,39) и, по Предању, касније постаде мученик. Исто покајање и обраћење догодило се и са многим Јеврејима, који су својевремено тражили распеће Христово, али су после апостолске проповеди поверовали и сами отишли да исповедају веру Христову, све до своје мученичке смрти.

Није нам дато да знамо људске судбине. То само Бог зна. И управо зато не треба да се препуштамо људским емоцијама при погледу на све неправде и прогоне, већ идући за нашим Спаситељем смерно кажемо: „Опрости им Господе, јер не знају шта чине!“ И све ће судити сам Господ.

митрополит Антоније (Паканич)

приредила: Ј.Г.