Особа је нешто попут сијалице. Његова главна сврха је да буде извор светлости. Да сија. Ова функција је немогућа без струје. Чак и најређа и најскупља дизајнерска сијалица неће бити ништа друго до комад стакла ако није напуњена струјом. Тек када прође кроз филамент, открива се лепота коју је створио творац.
Иста ствар се дешава са особом. Можда је леп, има богат унутрашњи свет, разне таленте, али без Бога његова права лепота никада неће бити откривена. Изгледаће као она иста сијалица која лежи у остави и чека да се упали.
Људи блистају када Господ дође у њихове животе. Он их преображава, мењајући њихов поглед на себе, свет, друге људе и Бога. Особа почиње да сија, буквално трансформишући и осветљавајући простор око себе. Неки тако блистају да су дубоко урезани у сећање савременика и памте се и после десетина, а понекад и стотина година. Ови људи не само да су заблистали, већ су и запалили веру у људе око себе, откривајући своју праву лепоту у Исусу Христу.
Једна од најсветлијих светиљки Цркве су првоврховни апостоли Петар и Павле. Христос у Јеванђељу каже својим ученицима: „ Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио! “ (Лука 12:49).
Они су буквално горели вером и љубављу према Христу. Живели су Њиме. Њему су посветили сваки тренутак свог живота. Све су оставили за Њега.
Њихов пут је био различит, као што су били и они. Апостол Петар се појављује пред нама као прост рибар. Он се лако окреће Исусу када га Он позове: „ Хајде за мном “. Није постојало скоро ништа да се преобрати. Његова душа (као земља из параболе о сејачу) је већ била спремна. Христос га назива „Πετρος” – стена, и каже да ће на њој створити своју Цркву.
Петар се појављује као једноставан човек. На Тавору, приликом преображења Христовог, када су се поред Исуса појавили Мојсије и Илија, он, у својој једноставности, каже како му је добро, и предлаже постављање шатора . Тражи од Учитеља да му заповеди да хода по води, не питајући се да ли може и да ли је достојан. Петар је јасан вођа, говорећи Учитељу: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.“ (Јован 6,68) На Тајној вечери пита Исуса ко ће Га издати (Јован 13,24), а много пута у књизи Дела апостолских он говори у име Цркве.
Али, он није само лик. Јеванђеље га приказује као живог, доживљајног и веома емотивног човека. Тврди да никада неће издати Учитеља, неустрашиво јури на једног од оних који су дошли да ухапсе, дрхтећи прати ухапшеног Исуса, издаје Га од страха и горко плаче при самом погледу на Христа.
Пад и издаја су један од кључних тренутака у Петровом животу. Његов разговор са Христом на обали један је од најдирљивијих тренутака у читавом Јеванђељу.
„ А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје.“ (Јован 21:15-17).
Христос много воли свог ученика и зна за његове сузе. Погледајте са каквом забринутошћу Христос каже Петру: „Већ сам ти опростио". „ Волиш ли Ме више од њих? “ је референца на параболу о два зајмодавца: 

"Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? (Лука 7:41-42). Коме је опроштено највише дуга, више ће волети.
Христос Петра ставља на прво место међу једнакима, као оног који је највише препознао човекову потребу за Божијом милошћу, а не само за казном.
Апостол Павле је био другачији. Талентовани фарисеј високог ранга из Венијаминовог племена. Његови преци су били краљ Саул и други израелски судија Ехуд. Добио је одлично образовање у школи фарисеја Гамалијела и имао је добре изгледе.
Павле је идеолошки мрзео хришћане и горео је мржњом према њима. Био је познат у Израелу као прогонитељ Цркве. Овог ревносног прогонитеља Господ бира да проповеда незнабошцима.
Ослепљен на путу за Дамаск, буквално се поново родио, поставши најсјајнији мисионар у историји Цркве. Пали се ревносном љубављу према Христу и свега се одриче ради Њега. Апостол о томе пише у једној од својих посланица: „ Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио“ (Фил. 3:8 ).
Он жуди да проповеда Јеванђеље. Учи крзнарски занат. Ноге га носе од града до града. Ефес, Коринт, Солун, Атина и тако даље – где се насељава у занатске округе међу обичне раднике, одлази у синагогу (ако је могуће), склапа пријатељства и распламсава веру у свима око себе. Он буквално гради Цркву.
Оба апостола су волела Христа, и обојица су дали животе за Њега. Њихова проповед их је одвела у Рим, где су их убиле римске власти.
За њих смрт није била нешто страшно. Она је била прилично дуго очекивани састанак са њиховим вољеним Учитељем.
„ Јер је мени живот Христос и смрт добитак. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље;
 остати у тијелу потребније је вас ради“ (Фил. 1, 21-24).
Били су тако различити. Различити ликови, различита животна искуства, понекад и различити погледи. Апостол Павле је осудио Петра, а Петар је писао да у Павловим посланицама нема само мудрости дате од Бога, већ и неких ствари које је тешко разумети, тако да их „неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст.“ (2. Петрова 3:16). Различити, али сједињени у Христу и љубави према Њему до смрти.
Ово је веома добар пример за нас. Ми у Цркви смо другачији. Грешимо, мислимо, живимо, сањамо другачије. Али морамо, одржавајући јединство у главном, научити да волимо једни друге као и они.
Замислите колико смо различити. Свако од нас види свет, пре свега, кроз себе. Друге одбијамо. Они су за нас нешто непознато, туђе, другачије. Наша себичност је одбојна. Понекад личимо на гомилу јежева који се гура у истој соби.
Само у Христу наше разлике бледе у позадини. Само у Њему се учимо, не само да блистамо, већ и да волимо једни друге, ма колико различити били. Христос чини разлике безначајним, а љубав на првом месту.

јереј Александар Данилов
 

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Да ли је љубав без молитве за ближње заиста љубав?

Шта значи да ме волиш ако се никада за мене не помолиш?

О љубави многи су кроз векове до данас причали и олако је речима изражавали а врло често садржина те речи била је без пуноће. Зашто драга браћо и сестре?

Па јер се нису никада из душе искрено помолили Господу нашем Исусу Христу, једином Човекољупцу за своје ближње, родбину, пријатеље па чак и непријатеље.

Како очекивати да односи између људи буду братски ако се не молимо једни за друге. Како очекивати да цвета брак између супружника ако се никада не моле једни за друге. Како имати мир у кући ако не влада Цар Мира Господ наш Исус Христос у нама?

Љубав ако није омолитвљена у нашим срцима за наше ближње и сав род људски унапред је осуђена на суноврат у егоцентризам. " Само ја и само ја" на пиједесталу умишљеног самољубља где очекујемо да нас сви воле и поштују.

Једини излаз из тога лавиринта самољубља је молитва за ближње.

Молитвом за ближње превазилазимо егоцентричност пале људске природе и узносимо се у рај богочовечанске заједнице где се молимо једни за друге.

Драга браћо и сестре, има ли шта лепше него започети дан молитвеним славословљем Светој Тројици и молитвом за наше ближње и сав род људски? То је најприснији израз љубави где наше ближње молитвено предајемо у загрљај једином Човекољупцу Господу нашем Исусу Христу.

Волети значи молити се за ближње! Бити једна душа са свима у молитвеном загрљају где се сви заједно сједињујемо најприсније са Господом нашим Исусом Христом у Светом Причешћу.

Тада и само тада наша љубав има вечни смисао и нико нас не може раставити од наших ближњих, па чак ни сама смрт јер је славним Христовим Васксењем наша љубав постала вечна а самим тиме и бесмртна.

Архимандрит Евсевије Меанџија

https://www.facebook.com/profile.php?id=100010719647714

Главни му је празник 23. децембра, а 20. јуна му је летњи празник. О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе или бивају донесени, да ту над моштима светитељевим кроз веру и молитву получе исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од светог Наума. Један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно 1926. године из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао поново у живот. Прилагач се звао Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су били угледни грађани у Ресну.

https://mitropolija.com/2024/07/03/prepodobni-naum-ohridski-2/

Господ каже у Јеванђељу: „Што учинисте једном од моје најмање браће, мени учинисте“ (Матеј 25:40). Са свима који страдају, Христос страда заједно. Какво год зло чинимо другоме, чинимо зло Христу. А када убијате човека, морате разумети да убијате Христа. 

Објаснићу то на примеру моје деце. Имам две ћерке. Рецимо, оне се свађају. Једна од њих је више крива од друге. Или, не дај Боже да се потуку. Боље би ми било да мене ударе - ја бих се осећао, као да не ударају једна другу, већ мене – болело би ме. И ако ја, као не баш добар отац, осећам бол своје деце, зар заиста мислите да Христос не осећа бол деце када пуцају једни на друге?

Древна канонска правила, правила Василија Великог, прописивала су да војници треба да буду лишени причешћа три до четири године после рата. Ово је веома сложено и веома тешко питање. Сама особа ће живети са овим болом.

Ако пролијете нечију крв, срце ће вам страдати. Можете се, наравно, правдати да сте постигли подвиг, али за срце то једноставно неће функционисати. 

Мој пријатељ из војске случајно је упуцао пријатеља док је био на стражи. Прошло је 20 година, и он каже: „Не можете ни да замислите колико ми је тешко после овога. Иако се чини да је време да се то заборави, догодило се случајно али ја још увек не могу да дођем к себи и не могу себи да опростим, срце и даље боли.

Разговарао сам са многим људима који су прошли рат. Мој друг из разреда је погинуо у другом чеченском рату. Један пријатељ је био у првом чеченском рату и рекао ми је да не треба романтизовати рат. Рат је бол. Рат је зло. Рат је грех. А убиство је увек болно. Овај пријатељ је рекао да је после рата почео да добија епилепсију и да је ремисија наступила тек када му се родила ћерка. 

Познато је много случајева да су после Чеченије, после Авганистана, војници ноћу вриштали, тукли своје жене, опијали се и тукли своју децу. Мој комшија, специјалац, после Чеченије је трчао улицом са ножем, ударио ногом једну брезу, а онда отишао у затвор. На суђењу је растурио сву полицију, и цео дан су га јурили по Можајску. Ево последица. Није починио никакав грех, бранио је своју отаџбину. Али, у ствари, његова душа је осакаћена. „По плодовима њиховим познаћете их“ (Матеј 7:20). Плод рата су осакаћене душе.

Верујем да је сваки људски живот вредан Богу и  било би исправно схватити да је свака особа посебан универзум. 

И ако један човек мора да страда за спасење многих, мора да постоји некаква хришћанска позадина. Постојао је тако кратки филм "Воз". Железничар скретничар има избор: ако помери скретницу, син ће му умрети, а ако не помери скретницу, воз ће искочити из шина. И жртвовао је свог сина. Ово је вероватно хришћански подвиг. Али човек треба стално да живи са овим.

Замислите, док сам ја на проскомидији у олтару, терористички манијак уђе у цркву, стане на проповедаоницу и почне да пуца у све. Шта да радим? Могу му забити нож у леђа и тако спасити људе. Вероватно бих то урадио. Али то не значи да ћу остварити подвиг. 

Цео свет би ме славио као хероја. Био бих на вестима – сјајан свештеник, спасио је толико људи. Али, како ће мени бити да живим са овим?

Прво, после овога никада више не бих био свештеник, био ми одузет чин јер сам убио човека - да, лошег, да, спасио сам животе других људи. Али, ипак, ја сам починио грех – убиство. Живео бих са овим цео живот, и сам себи не би био херој. Стално бих осећао бол.

Људски живот је драгоцен, било да је у питању манијак, психопата, убица, јер могућност покајања остаје са нама до последњег часа, и свако може да се спасе и дође до познања истине и на самрти. А за Бога је то непроцењиво. Јеванђеље каже да је већа радост на небу због једног грешника који се каје него због 99 праведника који немају потребу да се кају (Лк. 15:7). Сетите се параболе о овци, када се једна изгубила и пастир је отишао да је тражи, а осталих 99 оставио за собом.

Како може бити зла у име добра? „Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“, речи су из Писма (Рим. 12:21). Не знам начин да зло уништим злом. Као у шали... „Тата, ако се сви добри људи окупе и побију све зле, ко ће остати на земљи?“ - "Убице".

Силом ћемо победити зло, али ћемо и сами постати зли. Грех се мора мрзети, а грешник мора бити вољен. А ако мрзимо грешника, то је то - и сами смо постали исти.

"Али, нема правде на земљи"- кажу. Бог нам је дошао, а ми смо Га разапели – где је правда? А покушај да се правда доведе овде није могућ... Љубав је виша од правде.

Увек је важно шта нас води. Пимен Велики каже: Ако, исправљајући човека, пожурите у љутњу, онда једноставно делујете из страсти. Требало би да вас води бол — не мржња, не праведни гнев, већ бол за људе.

Сетите се, Христос је, улазећи у Јерусалим, заплакао и рекао: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста.“ (Матеј 23:37–39). 

Ове речи је изговорио са сузама. За Њега је то био бол. Ако покушавате да истерате правду, не треба да имате љутњу и мржњу према ономе ко поступа неправедно.

Мислим да Црква нема другог оружја осим речи. Могу да одговарам само за Цркву, и то не за целу, него као хришћанин. Не можете уништити зло злом, знам сигурно. Али не смемо ићи у другу крајност – у толстојанство, у неопирање злу насиљем ни под којим околностима. Заштита слабих вероватно има смисла. Али наношење принудног насиља је последње средство. Веома екстремно. 
Хришћани треба да се уједине око Христа заједничком љубављу према Њему и једни према другима. А све остало је нека врста површног коришћења хришћанства као идеологије је. Ово је увреда за хришћане.

Одувек је било покушаја да се религија искористи као средство пропаганде. Али, у овом случају можете врло лако изгубити Христа, јер вера је много дубља, виша је од сваке политике. Ко ми је ближи - православни хришћанин из Украјине или руски атеиста или православни споља? Наравно, имам више заједничког са православним Украјинцем или православцем, него са, не знам, Американцем. 

Бог је са онима који пате. Ево ја служим у затвору. Да, то су људи зависни од алкохола и дрога, лишени су родитељског права, живели су у блуду, крали и тако даље. Али долазим тамо и видим да је Бог са њима, они пате, и ја осећам то.

Тако је и у рату – Бог је са онима који страдају. Када је неко потлачен, Бог је увек са њим. Он је увек на страни страдалника – и то у сваком конкретном случају. Не може се рећи да је Бог са овим народом или са оним. Не, Бог није са народима, него са сваким човеком понаособ. Ја сам против таквих генерализација на нивоу  земље, народа, континента и тако даље.

Божији изабрани народ...? Па, у чему се огледа та Божија изабраност? 

Постоје појединци, постоје конкретни људи. Сергије Радоњешки је био светац, али у исто време доста његових савременика су били чисти ниткови. Изједначити све заједно? Све је једна земља – и хуље и светиње?

Свака идеја може бити искривљена. Сећате се речи апостола Петра? „И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст.“ (2 Пет: 3:15–18).

То јест, било које речи могу бити искривљене. Класика - хоћеш да ти докажем да Бога нема? Псалам 13 каже: „Нема Бога“. А ако то не извучете из контекста, онда: „Будала рече у срцу своме: Бога нема." Цитати се могу извући да би се оправдало свако безакоње, да би вера била средство неке врсте пропаганде. Све се може оправдати ако постоји жеља. Важно је шта тражимо...

Морална начела је увек могуће испоштовати. Не можете ићи против своје савести, увек морате слушати своје срце. Не видим ствари где бих морао да идем против своје савести.

Не кажем да треба да се увалите у невоље. Расуђивање је свуда потребно.

Не препуштајте се првим емоцијама, не доносите одлуке на брзину, већ чекајте и молите се.

Знате, ја сам себи поставио правило, ако желим некоме нешто да кажем... На пример, моја жена нешто погрешно ради. Повући ћу се, молити се за њу, а онда рећи шта ја мислим о томе. Сигуран сам да, ако сам се молио за човека са болом, имам право да му кажем све, и он се никада неће увредити. Увек се молим за човека, а Господ ми говори шта да радим.

јереј Александар Востродимов

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Наша Црква је много векова живела по монашким литургијским правилима поста који су одређивали начин нашег живота како у простору храма, тако често и ван њега. У пракси, оваква правила, немогуће је посматрати у нашим условима.

Управо онако како је прописано овом старом монашком повељом одвија се обред Недеље праштања. То су одређивале врло специфичне животне околности: са почетком Великог поста многи монаси су напуштали своје манастире, одлазили у пустињу, одлазили у осаму, одакле се можда и не би вратили – могли су се разболети и умрети, постати жртве разбојника и слично. Зато су се пред важан период Великог поста, период покајања, монаси окупљали у манастирској цркви и молили једни друге за опроштај. То је било потпуно оправдано, сасвим логично: можда се више неће видети на Васкрс.

У нашим условима овај чин поприма прилично чудан карактер. Људи који стално комуницирају једни са другима и комуницираће једни са другима и током Великог поста, имаће сталну прилику да греше једни према другима и траже опроштај. Када на Вечерњем, пред почетак Великога Поста, они у храму замоле друге за опроштај, као да ће сви отићи на други свет, ово изгледа прилично вештачки.

С друге стране – а то је много озбиљније – многи, који из године у годину пролазе кроз обред праштања, развијају осећај да током године могу сасвим произвољно да граде односе са људима, чак чинећи и лоша дела, а затим, у најбољем случају, да исповеде ово, али не затраже опроштај, одлажући то до дана Недеље праштања.

У нашим црквама, где се многи парохијани заправо и не познају, они формално моле од других опроштај и олако опраштају једни другима. Али, често сматрају да је непотребно тражити опроштај од оних људи према којима су заиста лоше поступили, иако су можда у питању чак и чланови породице.

Ово нам говори да опроштај доживљавамо као нешто формално и, у ствари, не утиче на наш свакодневни живот.

Згрешили смо, добро, добро, исправићемо то на следећој исповести, и тражићемо опроштај на Недељу праштања и све ће нам бити опроштено.

То нас чини неодговорнима и чини наш однос према ближњима површним .

На обреду праштања окупљају се многи људи, укључујући и оне који ретко долазе у цркву, и сви одједном почињу да траже опроштај од потпуно непознатих људи, остављајући неопроштеним своје грехе у односу на оне са којима стално живе и често комуницирају.

Не можете тражити опроштај једном годишње. Морате да тражите опроштај сваки пут када почините неко лоше дело, без обзира ко је у питању. И то не само изговарањем одређених ритуалних речи, већ пре свега променом става према особи.

Тајну покајања не треба свести ни на форму исповести ни на форму обреда недеље праштања. Тајна покајања треба стално да прати наш живот. Када се стидимо својих грехова, морамо, не само да кажемо речи опроштаја, већ и да променимо своје животе. Али, ово се врло ретко дешава.

И још више, нема говора ни о каквом опроштају када се на ову тему појаве СМС-ови и поруке на друштвеним мрежама... Ово је једноставно згражање над тајном покајања.
Често се људи непримерено плаше модерне цивилизације и виде у њој присуство демонских сила, али су често спремни да користе њене најапсурдније манифестације у верском животу.

СМС је неопходан да би се, по потреби, укратко и брзо пренела одређена информација. Све ове поруке „опрости ми“ у порукама, као и честитке за Ускрс и Божић, су богохуљење. И одучавамо се да директно комуницирамо са особом. Они који су нам блиски постају нам удаљени.

протојереј Георгиј Митрофанов
 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Недеља свих светих (грч: Αγίων Πάντων), прва недеља после Свете педесетнице (Духова), посвећена свим Светима, као „жетве Духа Божјега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани Свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник.

Још у време Светог Јована Златоустог, славила се успомена свих Светих мученика у недељу после Духова. Из једне песме Преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на све Свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886-912), види се да се успомена на све Свете празновала после недеље Свете педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви Свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.

Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част Светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна.

После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље свих светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја…“

Извор: Епархија шумадијска

Реч „светост“, када се преведе на савремене језике, у основи значи одвојеност, крајњa другост. И од веома раних времена у Старом Завету ова реч се односила на Бога, да укаже на Његово Божанство; на светост се гледало као на суштинско својство Бога. Говорити о Богу или говорити о светости била је иста ствар, а Исаија је сковао израз (користимо га превише олако): „Светац Израиљев“ (Ис. 41:14; 43:14, итд.) Онога, чије име никада није изговорено, пошто је превише свето, не може се превести у слова нити изговорити.
Бог је потпуно другачији; а ово својство Његово изражава се светошћу. Светост може бити присутна и у створеним бићима, али она је увек изведена од Бога, из извесног, посебног контакта са Њим: или кроз реч благослова, или кроз полагање руку, или кроз чин освећења.
Светост Божија је сама Његова природа: Бог је сама светост. То се налази код пророка Амоса: Господ се заклео својом светошћу – тј. од самог себе (Амос 4:2; 6:8). Код Осије Бог каже: Ја сам Бог, а не човек, Ја сам Свет (Ос. 11,9)... Светост у свом пуном, крајњем изразу је јединствена карактеристика својствена само Богу; и ово својство Га чини потпуно другачијим од сваког створеног бића, од свега што постоји.
Све остало би се могло назвати профаним да ова реч није добила пејоративну конотацију. У старозаветним категоријама, „профано“ не значи „оскврњено“, нечисто; значи оно што још није посвећено Богу, или оно што још није прожето Божанским енергијама, Божанском силом, која преображава, претвара створено у оно што је већ ембрионално, иако несавршено, почетак да се причешћује светошћу Божијом.
Ова другост Бога се у Старом Завету сагледава на два начина. Приликом сусрета са Богом, када се осећа или постоји акутна свесност Његовог присуства, једини могући одговор је страхопоштовање, ужас; у извесној мери овај догађај изазива да створено биће устукне. Стари завет често каже да је сусрет са Богом застрашујући и опасан (видети, на пример, Судије 13:22; Излазак 19:21; Поновљени текст 5:26, итд.). Старозаветни пророци и свеци су говорили: Видех Бога, умрећу ( Изл. 33:19–20). Осећали су да је немогуће срести Бога лицем у лице и остати жив. Бог им се јавио као огањ који прождире (Јевр. 12:29); можете или учествовати у Његовој светости или прегорети на овом састанку.
Код апостола Павла налазимо нови приступ. Бог Израиљев, недостижан, неспознатљив, бескрајно велики у својој сувереној сили и светости, оваплоћењем обитава међу људима. Пуноћа Божанског пребива у Христу (Кол. 2, 9; уп. Јн. 1, 14) и обитава на земљи међу ученицима Његовим, и даље међу свима онима који, сусревши Господа, чувши од ученика о Његовом Оваплоћењу , ступају у ову нову везу.
Па ипак, Бог и даље изазива страхопоштовање; међутим, и у Старом и у Новом завету, Он није само предмет светог ужаса: Он је и Онај коме је човек потпуно усмерен. Јер и Стари и Нови Завет признају да ни људи ни створени свет не могу да остваре своју пуноћу, да заиста постану они сами, као што им је суђено да постану, као што су позвани да буду, по намени од Бога, ако се не успостави веза између Бога и људи, јединство, ако ватра Божанска не допре до Његових творевина у таквим условима када Он није само ватра која прождире, већ и сила која преображава.
Два примера могу помоћи да се разјасни ова изјава. Први је помињање запаљеног грма који је Мојсије видео у пустињи (Изл. 3,2). Сећам се да је отац Лев Жиле једном у разговору нагласио: једно од својстава Божанске ватре је да се не храни супстанцом коју додирне, људским телом или људском душом, или грмом у пустињи. Она сагорева, претвара у пепео све што је неспособно да споји ову ватру, сједини се са њом – остало се не уништава, већ достиже своје испуњење, потпуност.
Друго: већ сам више пута поменуо речи светог Максима Исповедника о Оваплоћењу; рекао је да су се у Оваплоћењу човечанство Христово и Његово Божанство сјединили као што се сједињују огањ и гвожђе када се мач урони у лонац. Гвожђе мача је испуњено ватром, али није уништено, његова природа се није променила; остао је оно што је био, али је стекао сјај какав никада раније није имао. То је једна од могућности захваљујући којој већ у Старом Завету видимо на који начин Бог може да се повеже са својом творевином.
У апокалиптичним јеврејским списима (нпр. у Еноховим књигама) и у црквеном предању видимо нешто слично у односу на анђеле Божије. У 14. веку, Свети Григорије Палама је развио ову тему, називајући анђеле „другим светлима“. Једина права светлост је сам Бог. Али по Паламином схватању, анђели су створења која су потпуним, ревносним самопредањем Богу савладали сваки отпор, сву непрозирност, таму у себи, и када су били дотакнути сјајем Божијим, заблистали су у потпуној чистоти са Божанском Светложћу, иако нико од њих није могао да садржи пуноћу ове Светлости. Сваки од њих, под утицајем Божанске светлости, постао је сличан, ако је такво поређење дозвољено, једној од дугиних боја, опажене светлости, попут разнобојног витража. И сваки од њих изражава одређени аспект богопознања који је добио од овог Божанског додира, начина на који доживљава Бога. Сама њихова имена изражавају ово сазнање. Михаило значи „нико као Бог“; Рафаило значи "Бог лечи" итд.
Као што сам рекао, у нашем приступу Богу постоји и страхопоштовање и тежња. Бога можемо спознати само када нам се Он сам приближи, када се отворимо Његовом присуству. Дозволите ми да вас подсетим да енглеска реч „Бог“ (Бог) потиче од готског корена, што значи „Онај пред којим се клањате у обожавању“. Веома интересантно. И ово је такође једна од могућих етимологија грчке речи Теос; може имати потпуно исто значење, или може значити „Створитељ“.
Присуство Божије, које се манифестује кроз речи или које људи сагледавају кроз Његове суверене поступке, изазива, као што сам већ рекао, код оних који чују или виде, свештену језу, страхопоштовање од којег падамо на колена. А ми истовремено очајнички вапимо за сусретом са Њим, док у исто време схватамо да смо недостојни, неспособни за ову блискост, осим ако нам се сам Бог не спусти, осим ако се сам Бог, по речима једног Немца, мистика, не смањи у величини до нашег раста да би нас учинио великим по Његовој мери (Ангел Силесиус. Херувимски луталица. Санкт Петербург: Наука, 1999. стр. 57). Слично је и са лепотом, када смо усмерени ка њој, а истовремено нас обузима страхопоштовање.
И једно и друго је повезано са свешћу о крајњој другости Бога. Немогуће га је спознати као Таквог, јер се ни човек не може спознати у својој суштини. Бог се спознаје само по сјају Његове славе.
Већ у 5. веку православни писци су говорили да је Бог као сунце на небу. Значење ове изјаве: сунце нам остаје непознато, али су нам доступни његов сјај и топлина која из њега избија.
Сјај славе Божије до нас допире на два начина. Може се показати као заслепљујућа светлост која је ударила Павла на путу за Дамаск када је срео васкрслог Христа (Дела 9,3-9), светлост толико сјајна да ју је свети Григорије Ниски назвао Божанском тамом, објашњавајући: у Бога нема таме, али Његов сјај је толико светао да када дотакне наше очи, ми смо заслепљени. С друге стране, то може бити светлост која просветљује сваког човека који долази на свет (Јн. 1, 9), Светлост коју певамо на Вечерње, када певамо о радосној, тихој светлости Оца Небеског; а ова светлост је Исус Христос.
Можемо само да опазимо сјај Божији. Можда се сећате да је Мојсије, када је ушао у тамни облак који је прекривао врх планине Синај да прими десет заповести, замолио Бога да га види. А Господ је одговорио: не може Мене човек видети и остати жив, али ћу проћи поред тебе и покрити твоје очи својом руком, а кад прођем, можеш да погледаш Мене како одлазим (текст каже: видећеш Ме с леђа - Пр. 33: 18 -23).
Светост Божија је истовремено одредила Његово Биће, Његову Суштину, као што је већ поменуто, указивала је на одвојеност, на другост; И поред тога, да не би био спржен Огњем, да сусрет са Богом Живим не би постао суд и осуда, човек је морао да научи оно што Стари Завет назива „правдом“, тј. верност ономе што омогућава човеку да се отвори Богу и очисти га од сваке нечистоте. Ово почиње тако што Бог објављује (у Исаији, у Јеремији, у Језекиљу) да се гнуша моралног зла и да осуђује грех (видети, на пример, Исаију 58; Језекиљ 33, итд.).
Али то није све. Господ објављује да је Он Избавитељ, Онај који ослобађа од зла, од греха, од смрти, и на крају од вечног уништења. Дајући заповести, Он успоставља морални ред. Касније, када Христос дође као откривење човековог позива, природни поредак ствари се обнавља. Око Христа и Његових светитеља, односи засновани на страху, потискивању, суровости, међусобном клеветању, претварају се у нове односе љубави – у оном смислу у ком се она у почетку делимично открива у Старом завету, а потпуно открива у Новом завету.
Таква светост произилази из самодаривања, или када људи приносе Богу оно што му припада. Као што сам већ рекао, створена бића припадају профаном царству све док се не принесу на дар Богу. Ако је реч о људима, човек на дар приноси себе, душу и тело, ум и срце, вољу, све своје поступке и целокупно своје биће. Ово је духовна посвећеност, тим пре, јер понор другости није само резултат људског греха, људске крхкости, он је онтолошки. То је непремостива дистанца између створеног и нествореног, између Постојећег и оног који је призван, између онога који је створен и Онога Који је Сам Творац. Само сам Бог може премостити удаљеност између њих. Он улази и улива Себе у створење или прожима створено – под условом, да се створена бића понуде, отворе Његовом присуству, Његовом утицају и живе у складу са тим.
Ако се, опет, дозволи паралела, на крају би однос требало да постане сличан (али ово је само поређење, стварност је много богатија и дубља) односу уметника, музичара који свира инструмент: инструмент мора бити наштимован. И ово нам је доступно, иако сам инструмент не може да произведе мелодију, музику, нема глас. Мора постојати сарадња, и није случајно што нас апостол Павле назива сарадницима Божијим (1.Кор.3,9) у делу искупљења и обнове палог света; али пре свега у обнављању себе, не само кроз освећење, већ кроз стабилну праведност, услове који омогућавају Богу да нас у потпуности загрли и доведе све ствари до пуноће изван могућности створених ствари.
Оба Завета, Стари и Нови, познају, иако различито и у различитом степену, освећеност, даривање предмета. У Старом Завету, свети сасуди, Храм, жртве и још много тога су приношени Богу да би Он имао неограничено поседовање свега тога. Све донесено, не само да се није могло одузети од Бога, већ се није могло користити у друге сврхе. Било је толико свето да су их само људи предодређени за одређену службу могли додирнути.
Исто тако, у књизи Јеврејима налазимо речи које нам говоре да смо спасени крвљу Христовом, као што су старозаветни људи примили освећење и очишћење шкропљењем крвљу жртава (Јевр. 10). Да, на сасвим другачији начин, али ипак, на сличан начин.
Време, предмети, простор, људи, радње, срца, умови су враћени Богу. Све ово има корене у старозаветном уверењу да је човек сав створени свет предао у ропство сатани. Оно што је с правом припадало Богу и што је било поверено човековој бризи, предато је у туђинско ропство. То није учинило творевину нечистом, већ ју је подвргло закону страдања и смрти. Вероватно се сећате речи апостола Павла да сва творевина стење у ишчекивању откривења синова Божијих, чекајући тренутак када ће човечанство, човек, вратити Богу оно што му припада (Рим. 8,19–23) .
У том смислу, наша позиција се не разликује од става старозаветних људи. Наш свет је подложан злу, мржњи, похлепи, у рукама је страха. А све је ово дело човека, јер ми не приносимо Богу, не удостојавамо Њега свега онога што нам је поверио, заповедајући нам да од земље направимо небо, да небо донесемо на земљу, допуштајући да се, по речи Христовој, разбукти огањ (Лк. 12, 49), огањ који не гори, него све и свакога освећује. Није питање шта је чисто или нечисто, није ствар већег или мањег степена савршенства; значајнија је ствар - све повезати са Богом, не Његову природу, не суштину Божију, већ оно што је много касније Свети Григорије Палама назвао „Божанским енергијама“. Према В.Н. Лосском, Бог излива своју природу у своју творевину. На ово су позвани људи, позвани су сви народи.
Светитељи, о којима ћу покушати да говорим су људи – мушкарци, жене, деца – који су искусили светост Божију, умели да се клањају Богу, схатили су да, ако му се не предају безусловно, хуле на Њега и Његово име. И такво њихово виђење, такво сагледавање славе Божије, довело их је до спознаје сопствене недостојности и грешности. Они су грешност процењивали, не по броју грехова или свом моралном стању, већ по разлици између себе, помрачених и Божанске Светлости. Водила их је свест: Бог је Светлост, и само Он може да нас запали; Ми немамо своју светлост, али можемо да сијамо светлошћу Божијом.
Али није само човек позван да се причести светошћу Божијом – овде бих завршио – не само човек: на то је призван цео свет, он мора бити прожет присуством Божијим, да све блиста са славом Божијом. Свети Филарет Московски је у једној од својих беседа рекао да, када би наша срца била чиста, када бисмо могли да видимо, видели бисмо да сва творевина сија благодаћу Божијом, као што поље може да сија свим бојама дуге када излазеће сунце додирне росу која га покрива. Морамо научити да гледамо око себе и видимо ову светлост једни у другима, да препознамо да у нама постоји бар искра светлости, по речи Христовој: верујте у светлост да бисте били деца светлости.

митрополит Антоније Блум

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Сваки дан је Газиместан! Сваки дан је Косовска битка. Јер Косовска битка није само једна земаљска битка, она је символ наше непоколебљиве опредељености да се сваког трена боримо за правду Божију и светињу Божију.

Цела беседа:

… Многи кажу да смо ми православни Срби можда једини народ на земљи који – празнујући Видовдан, празнујући Косово и држећи се Светокосовског завјета – празнује пораз, док сви други народи празнују своје побједе. На први поглед су у праву, међутим оно што је пред земаљским мудрацима пораз то је пред Богом, пред истином Божијом, пред Царством небеским, било и остало побједа. Није Христос Господ на Голготи поражен, па ми славимо пораз Његов славећи Његову голготу. Својом голготом, својом жртвом, Он не само што није поражен него је побједио овај свијет, принио себе за живот свијета, Своју крв и Своје тијело и отуда је с правом рекао да је Он Онај који побиједи свијет.
И као што Голгота није пораз него је побједа над сатаном, побједа добра над злом, побједа љубави саможртвене над мржњом, побједа човјечности над нечовјечношћу, побједа истине над лажју, тако су и сви они који су кроз вјекове за Њим ходили, Њему служили, за Њега и правду Његову се жртвовали, побједници у овом свијету.
Не треба изгубити из вида да Црква Божија само три рођендана слави (тек у новије вријеме су измислили да сами себе прослављају, па смо на жалост почели и ми то да усвајамо и да празнујемо своје рођендане): рођендан Христов, рођендан Мајке Божије и рођендан највећега од жене рођенога, Јована Крститеља. Зашто та три рођендана? Зато што је тим рођењима – Христовим, Оне која Га је родила и онога који је припремао путеве за Његов долазак – дошло до истинског правог рођења, препорода и задобијања вјечног и непролазног живота и смисла за свако људско биће, за сву творевину. Када било ког другог светитеља прослављамо, ниједнога рођендан не прослављамо.
Прослављајући великомученика Димитрија ми његову смрт прослављамо, прослављајући Светог Василија Острошког ми његово упокојење прослављамо… Тако исто и Светог Петра Цетињскога и Светога Саву архиепископа и просветитеља српскога, тако и Сергија Радоњешкога и Светог Димитрија Ростовскога, тако и Светога Јована Владимира и Светога Владимира Равноапостолнога, руског великог просветитеља. Дакле, у очима људи земаљских и овога свијета и за њихову кратку памет, прослављамо њихове поразе…
Али, не: онај који побиједи у смрти, тај је побједник за вјечни и непролазни живот и у том се дану последњем огледа сва људска судбина. У њему се огледају и снага и немоћ људска, и појединаца и народа земаљских. Срећни су они народи који имају такве људе, који су жртвовали себе за живот свијета; који су жртвовали себе за добро, за правду, за Бога, за Божији закон, за истину, за светињу Божију, који су том жртвом задобили побједу. Побједили су мрак, мржњу, зло; побједили су сатанску силу, оца лажи и све носиоце лажи. Отуда је њихов крај свједочанство не њиховог пораза, него њихове побједе.
Зато и славимо Видовдан славећи Амоса, пророка Божијег побједитеља, славећи Вита мученика побједитеља, славећи великомученика косовског Лазара и оне који су својом жртвом побједили таму и мрак, зло и тиране овога свијета и који су се сврстали у онај број Христових сљедбеника који приносе себе за живот свијет. Од тада, а и прије тога, и до данас, постоје двије врсте људи, а посебно у нашем народу после Косова: они који се сврставају са великомучеником косовским Лазаром и они други, који су се и до Косова и послије Косова до данас сврставали са тиранином, са Муратом, муратовску философију исповједајући и његовим безбожничким, тиранским и нечовјечним путем ходећи…
Наше је опредјељење опредјељење за великомученика косовског Лазара, јер знамо и признајемо да је то једини пут, пут Богочовјека, којим смо призвани да ходимо и којим су ходили сви најсветији наши преци.
Прослављајући Видовдан, ми побједу прослављамо – побједу добра, побједу Божију, побједу љубави Божје, побједу истине Божје над лажју, побједу оних који су задобили Побједиоца и који су себе уписали у књигу вјечнога живота. Зато нека би нас Господ утврдио у тој вјерности. Да путем великомученика косовског Лазара, пророка Амоса и Вита мученика ходимо; путем Богочовјека, јер ми други пут не знамо, ми смо тим путем кренули, тим путем ходимо и ходићемо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова.
Срећан и благословен празник Видовдана свима, свему роду нашем на земаљском шару у вјекове вјекова. Амин.
Митрополит Амфилохије

https://mitropolija.com/2024/06/27/danas-je-vidovdan-pobjeda-onih-koji-su-zadobili-pobjedioca/

Српска православна црква и њени верници сваког 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару молитвено се сећају Светог великомученика Цара Лазара и свих Светих мученика српских обележавајући празник познат као Видовдан.
 
Свети великомученик цар Лазар рођен је у Прилепцу код Новог Брда највероватније 1329. године од оца Прибца Хребељановића, који доби тај град на управу од цара Душана као награду за своју служби на његовом двору у Приштини, где беше логотет (грч. λογοθέτης – логотет – звање које коришћено за високе чиновнике махом задужене за финансије, али и као основа за називе других високих чиновника, који су се налазили на челу појединих ресора – логотезиона – грч. λογοθέσιον), док име мајке још стоји непознато.
Није познато колико је тачно браће и сестара имао Лазар, али се зна да је као млад и он служио на двору цара Душана, те да је године када је краљ Душан крунисан за цара на Васкрс 1346. године у Скопљу имао око 17 година.
Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, који је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана (праунука) најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, потоњег Светог Симеона, оснивача династије Немањића. Са Милицом изроди осморо деце: Мару Лазаревић удату Бранковић, Оливеру Лазаревић дату султану Бајазиту, Јелену Лазаревић удату Балшић, а потом Хранић, Стефана Лазаревића каснијег кнеза, а потом и деспота Србије, познатог и као Стефан Високи, Теодору Лазаревић удату Горјански, Драгану Лазаревић удату Шишман, Вука Лазаревића и Добривоја, који се упокоји као дете.
Након упокојења цара Душана власт је преузео његов син Стефан Урош V, познат као Урош Нејаки, а када се и он представи Богу, почеше за власт да се споре остале велможе и као један од моћнијих истакао се кнез Лазар, те је под својом управом од 1371. године имао велику територију.
Напади Турака су бивали све чешћи и први сукоб кнеза Лазара и његових војсковођама са једне стране, са Отоманима са друге, збио се 1380./1381. године, када су их Лазареви људи победили на Дубравици код Параћина. Затим је уследио сукоб 1388. године у Босни код Билеће, када су Турци опет поражени. И затим бој на Косову пољу 1389. године, односно 6897. године по старом календару, како и пише на мермерном стубу на месту погибије кнеза Лазара, који је подигао и епитаф написао његов, тада још малолетни, син Стефан.
Живео је кнез Лазар баш као што је и умро – по правилима Божијим, са вером у Јединога Бога, те је и његов избор за Царство Небеско био очекиван, а тиме испуни и речи Његове: „Од ове љубави нико веће нема, до ако ко положи живот за ближње своје.“ (Јеванђеље по Јовану 15:13).
Прогласише кнеза Лазара светим неколико година након погибије, а већ 1390./1391. године његове мошти пренесе народ из Митрополијске цркве у Приштини у његову задужбину манастир Раваницу, бежећи пред најездом Турака. Тако креће пут светитељев заједно са народом, те су мошти његове почивале и у Београду, у Сент Андреји, а затим у манастиру Врдник – Нова Раваница на Фрушкој Гори, где почиваше до Другог светског рата. По почетку Другог светског рата Србију разделише и Срем, где се налази манастир Врдник, потпаде под управу Независне Државе Хрватске и усташе почеше своја пустошења, те 1942. године почеше и у Срему православне светиње пљачкати и скрнавити, те народ мошти Светог цара Лазара пренеше на безбедно у Саборну цркву у Београду.
Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве 1954. године донео је одлуку да се мошти Светог кнеза Лазара пренесу у манастир Раваница и одлука би спроведена на шестоту годишњицу боја на Косову 1989. године. Кивот је кренуо из Београда из Саборне цркве на Видовдан 1988. године и до августа 1989. године, био је у манастиру Врдник, затим Озрену, Троноши и Ћелијама, те Шапцу, Ваљеву и Крагујевцу, па у манастирима Жича, Љубостиња и Павлица и пренет је на Косово на Газиместан, где се зби бој на Косову и где би одржан помен. Затим је боравио у манастиру Грачаница, где служише свечана видовданска богослужења, па пренеше мошти Светог кнеза Лазара преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија у Раваницу, где и данас почивају и опомињу да „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“.
Овај дан је посвећен и свим палим борцима српским за одбрану отаџбине и слободе у свим вековима.
Текст гласи:
„Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна. ”
Тропарь благоверного князя Сербского Лазаря, глас 3.: Красоту возжелев славы Божия, в земней Тому благоугодил еси и, порученный ти талант добре возделав, усугубил еси, о немже и подвизався до крове. Отонудуже и мзду болезней твоих, яко мученик, приял еси от Христа Бога: Егоже моли спастися поющим тя, Лазаре.
(Тропар, глас 3.: Красоту возжељев слави Божија, во вземњеј Тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о Њемже и подвизавсја до крове, отонудуже и мазду бољезњеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога: Јегоже моли спастисја, појушчим тја Лазаре.
Тропар, глас 3.: Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре.)
Кондак благоверного князя Сербского Лазаря, глас 8.: Возбранника благочестия всеизрядна и мученика о истине непостыдна, честне и по долгу восхваляет тя стадо твое, Богомудре, но яко имея дерзновение ко Христу Богу, тебе славящим смирение испроси, да зовем ти: радуйся, Лазаре приснопамятна.
(Кондак, глас 8.: Возбраника благочестија всеизрјадна и мученика о истиње непостидна, честње и по долгу восхваљајет тја стадо твоје, Богомудре. Но јако имјеја дерзновеније ко Христу Богу, тебе славјашчим смиреније испроси, да зовем ти: Радујсја, Лазаре, приснопамјатне.
Кондак, глас 8.: Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни!)
Тропар мученицима, глас 8.: Због верности Богу и Божијој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал’ спасосте душе. Небо се весели, а преци се ваши распеваше Небом, на капији раја сретоше вас с песмом: „Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у рај, децо бесмртни“. Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас!
Кондак мученицима, глас 8.: Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва Србских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари.
Тропар мученицима, глас 4.: Мученици Твоји Господи, во страданијих својих вјенци пријаша нетљенија от Тебе Бога нашего, имушче бо крјепост Твоју мучитељеј низложиша, сокрушиша и демонов немошчнија дерзости: Тјех молитвами спаси души нашја.
(Тропар мученицима, глас 4.: Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.)
Тропар други, глас 1.: Бољезними свјатих, имиже о Тебје пострадаша, умољен буди Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја.
(Тропар други, глас 1.: Страдањима Светих, који су пострадали за Тебе, умољен буди Господе, и све наше болести исцели, молимо Ти се, Човекољупче.)
Кондак, глас 2.: Свјетилници свјетлији јавилшесја Божественији мученици, твар всју свјетлостију чудес озарјајете, недуги разрјешајушче и глубокују таму всегда отгоњајушче: Христу Богу мољашчесја непрестано о всјех нас.
(Кондак, глас 2.: Показасте се као светле светиљке, Божански мученици, сву творевину светлошћу чудеса озарујете, од болести нас ослобађате и дубоку таму увек одгоните: Молите се непрестано Христу Богу за све нас.)

https://ziginfo.rs/zabavnik/vidovdan-srbija/

У православљу, благослов свештеника представља невидљиву руку Христа која нас благосиља и зато је целивамо, док монахиње својим животом посвећеним Богу остају стуб духовности без улоге посредника благослова.
Православна вера, богата симболиком и дубоким духовним значењем, пружа својим верницима многе обреде и обичаје који одражавају саму суштину вере. Један од тих обичаја је и целивање руке свештеника или епископа, као израз поштовања према благослову који долази од самог Христа. Међутим, у случају монахиња, овај чин се не практикује, а разлог за то лежи у самој сржи црквених канона и теологије.
Свештенослужитељи, који су кроз свету тајну свештенства добили благодат Светог Духа за служење Цркви Христовој, осењују нас крсним знаком, доносећи благослов од Господа. Епископи (архијереји) и свештеници (јереји) приликом благослова састављају прсте тако да представљају слова ИС ХС, што значи Исус Христос. Кроз овај чин, свештеник нам преноси благослов Господњи, а Свети Јован Златоусти нам поручује: „Не благослови човек, него Бог његовом руком и језиком.“
Да бисмо примили благослов од свештеника или епископа, потребно је саставити шаке у облику крста - десну преко леве са длановима навише, изговарајући: „Благослови, оче“ (или „владико“). Након примљеног благослова, пољубимо руку свештеника као невидљиву руку самога Христа, док свештеник изговара речи: „Бог благословио!“
Монахиње, с друге стране, не носе свештеничку благодат. Оне се ословљавају са „сестро“, док се игуманија, старешина манастира, ословљава са „мати“. Иако постоји тумачење да се игуманији може пољубити рука као израз поштовања, ово је више израз световних правила, док се црквени канони држе дубљег теолошког значења.
Монаштво се води црквеним канонима, а не световним правилима. Монахиње не пружају благослов на начин на који то чине свештеници. Ово не умањује поштовање према монахињама, већ истиче разлику у њиховим духовним улогама унутар цркве. Док свештеници делују као посредници Христовог благослова, монахиње својом посвећеношћу и молитвом оснажују духовни живот заједнице.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22136/monahinjama-se-ne-ljubi-ruka

Свети пророк Јелисеј – живео је на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости.

https://mitropolija.com/2024/06/27/sveti-prorok-jelisej-3/

Без искривљавања истине и пребацивања кривице

Један од кључних савета архимандрита Нектарија је да исповест треба бити лична и директна. Не треба тражити од свештеника да нас пита за нешто, јер исповест није саслушање, а свештеник не може знати шта ми кријемо у души. Наш задатак је да сами откријемо своје грехе, без пребацивања одговорности на друге. Како архимандрит Нектарије пише, "Неки имају обичај да уместо својих исповедају туђе грехе. Наравно, много је лакше говорити о туђим гресима и кривити друге да су узрок нашег пада." У исповести, кривица треба да буде препозната и призната као наша сопствена, без уплитања других.

Конкретно и сажето

Исповест треба да буде јасна и конкретна, без дугачких прича. Архимандрит Нектарије наглашава: “Неки од нас исповедају своје грехе као да причају причу о некаквом трећем лицу, без скрушености и покајања. Таква исповест, без осећања покајања, ни по чему се не разликује од обичног разговора. Да бисмо се истински покајали, морамо се присетити конкретних грехова и њих изложити пред Богом, без употребе општих фраза као што су “веома сам грешан” или “у свим гресима сам грешан”.

Без хвалисања добрим делима

Један од значајних делова исповести јесте избегавање причања о сопственим добрим делима и непостојећим врлинама. Исус Христос каже: “Када извршите све оно што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.” Архимандрит Нектарије подсећа да "скоро све је прикривено скривеним егоизмом, уживањем у самоме себи, лицемерјем." На исповести треба признати да чак и наша добра дела често имају скривене мотиве, и да је важно препознати те мотиве како би наша дела убудуће била чистија.

Веровање у опроштај

Поновно исповедање грехова које смо већ признали је, како архимандрит Нектарије истиче, испољавање неверја, јер на тај начин доводимо у сумњу извршење Свете Тајне. Истинска вера подразумева веровање у Божје опроштење и милост, без поновног враћања на грехе који су већ исповеђени и опроштени.

Потпуна искреност

И на крају, ништа не сме остати сакривено. Сваки грех мора бити признат, јер "обмањујући свештеника, ми заправо обмањујемо Бога, али свезнајућег Господа немогуће је обманути." Исповест је тренутак истине пред Богом, прилика да се покајемо и затражимо опроштај, и стога мора бити потпуно искрена и отворена.

Учењем архимандрита Нектарија Антонопулоса, кроз ове савете, можемо разумети суштину истинске исповести и покајања, и скористити овај свети чин за наш духовни раст и повратак Богу.                                                                                                                        

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/21910/ispovest-sveta-tajna-pokajanja

Закон у хришћанству су правила понашања (не само спољашњa, већ и унутрашњa) која помажу човеку да постигне смирење, без које је немогуће стећи благодат. Правила уређују наше животе у складу са Божјим Законом, али нису сама себи сврха.
Од хришћанина се, заправо, тражи пажљив и промишљен однос према свему што је на овај или онај начин повезано са његовим животом. У наше време то је посебно актуелно, јер је постало модерно, посебно међу младима, неразумно ризиковати своје животе зарад „порције адреналина“, односно изнова искушавати Господа, што се понекад завршава заиста трагично. Или, жеља да се енергетски ресурси испумпају из земље до последње границе; или, преправљање самог човека како би задовољио своје страсти и пожуде – колико је све то у складу са хришћанским односом човека према законима природе...
Главни разлог ове метаморфозе је недостатак благодати, чијем је стицању главна препрека човекова гордост. И сада долазимо до важне теме која нас се директно тиче. Колико год закон био исправан, ако немамо смирења и вере, ако не учествујемо у Духу Христовом, онда постајемо не извршиоци, већ прекршиоци закона.
Без дејства Божанске благодати немогуће је заиста исправно разумевање и спровођење закона (ово важи и за Закон Божији и за грађанске законе, ако су са њим сагласни).

То значи да ово треба бар да разумемо и артикулишемо, да се некако неприметно не претворимо у још једну „правну машину“, у коју, авај, повремено упадамо чим почнемо да губимо појам благодати и њен значај на приватни и јавни живот.
Господ није укинуо закон. Он сам о томе каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Матеј 5:17). У највишем смислу то значи дати себе на жртву љубави према пропадајућем људском роду, за сваког од нас. То јест, највиши циљ и испуњење Закона јесте спасење човека. Правила, укључујући и црквени живот, су неизбежна. То је искуство живота Цркве, откривено у искуству практичне светости, да тако кажем. Друга ствар је да никаква правила сама по себи ништа не решавају ако не остваре свој циљ – увођење Божанске благодати у човека.
Сам Господ је испунио многа упутства и правила, у исто време одвојивши неопходно од сувишног: „Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи“ (Мк. 7, 7), рекао је. Дакле, нисмо престали да занемарујемо испуњавање закона, па и грађанских, али у исто време, несумњиво, треба да буде више поверења у Бога. У последње време почињемо превише да верујемо правилима, прописима и посебној улози администрације и увелико преувеличавамо значај техничких средстава у решавању најсложенијих питања. Ред је без сумње важан, али „Дух дише где хоће“ (Јован 3:8) и морамо разумети да се истински хришћански живот, иако не одбацује форме, правила и поредак организације, ипак спроводи Духом Светим и Његовом благодаћу и креће се ка заједничком циљу за све нас – животу у Богу и са Богом.
Старозаветни закон је био закон правде: „Око за око, зуб за зуб“ (Излазак 21:24) и човек је био изопштен из пуноће благодатног општења са Богом. А срце таквог човека, чак и уз веру и добре намере, остало је окорело.  Нови завет је настао када је „правна заклетва“ уништена Жртвом Исуса Христа на крсту, и човек је поново постао способан да сагледа Божанску благодат у целини. И кроз дејство благодати спознао је да је Бог Љубав.
Доласком Христовим у свет променила се и сама људска природа: имамо могућност помирења са Богом, општења са Његовом природом. Човек је постао способан да комуницира са Оцем Небеским у Духу и Истини, тј., у Христу, уз помоћ Духа Светога. Ово је права срећа, милост и дар неописивог Живота који је победио смрт!
Уопштено говорећи, закон је строжи према онима који западају у тешке грехе и злочине, а посебно према онима који су окорели и укорењени у злу, а блажи је према онима који чине мање грехе и такође се искрено кају и желе да се поправе.
Немогуће је и није неопходно све прописати. Срце хришћанина мора бити обучено да препозна дух Светог Духа. И Духом Светим „свака је душа жива“, односно прописи закона, неопходни као основа свакодневног живота, могу се правилно схватити и испунити само када човек заиста живи духовним животом. И строгост овде може бити једнако важна као и милосрђе, јер може бити манифестација највише љубави спасавајући човека од невоља и туга .
Дакле, чак ни озбиљност није застрашујућа, већ недостатак милости. И што више љубави, саосећања и милосрђа недостаје у животу сваке особе и у друштву, то је потребно више „контроле“, „јасноће“, „појашњења“ и „дефиниција“, као и „измена и допуна“... Али, овим се животи људи се не побољшавају и не долази до просперитета, јер људско благостање подразумева не само материјалну компоненту, већ и оно што се зове емпатија. То јест, општа атмосфера односа међу људима би требало да буде пријатељска, пуна узајамне помоћи, саосећања и милости. То је суштина, то је оно до чега треба да нас доведу закони и томе морамо тежити, а то се, опет, не постиже само „техничким“ средствима, већ живом вером, живом комуникацијом између људи у Духу Светом. На ово треба да подсећамо једни друге и тежимо томе у свим областима живота.
Овакав начин живота, наравно, није потребан Богу, већ нама самима да бисмо постигли јединство са Богом. Просто зато што је наша природа изузетно оштећена грехом, а могућност њеног преображаја је повезана са подражавањем Христа, стицањем Његовог Духа, што је могуће само ако се придржавамо правила хришћанског живота.
Тачно је да смо измислили много „додатних“ ствари за себе, Тога је увек било и биће. Али оно што је сувишно, на крају, као љуска, отпада од Цркве, а оно што чини основу њеног живота остаје непромењено. О овом начину живота можемо сазнати из Предања Цркве, из житија светих који су се трудили да буду „не само слушаоци, већ и извршиоци Речи“ (Јаковљева 1:22).
Религијски прописи су, у ствари, одећа благодати, и то морамо јасно разумети. Ко се неће сложити са чињеницом да је одећа потребна, али је глупо мислити да је одећа главна ствар код човека и у људским односима. Када је закон, који прожима друштвени живот, слабо повезан са стварним потребама човека и претвара се у одећу, не само без душе, већ и без тела, релативно говорећи, то је застрашујуће и алармантно. Буквално разумевање, извршење и примена закона и његових правила, не само да не служи на корист човека и људи, већ, напротив, немилосрдно уништава њихове животе и, што је најгоре, човек то и не примећује. То је стварно страшно.
Зато ми, хришћани, изнова треба да подсећамо једни друге на речи великог подвижника Православне Цркве, светог Јована Климака:
„Хришћанин је онај који, колико је то људски могуће, подражава Христа речима, делима и мислима, исправно и беспрекорно верујући у Свету Тројицу."

јереј Димитриј Шишкин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор