Протојереј Дионисије Татсис

  Савремени човек је изузетно импресиониран сталним проналасцима, иновацијама (увођењем нових метода) и новим стварима. Верују да ће брзо пронаћи стабилну и трајну срећу у свом животу јер ће имати много материјалног богатства уз мало труда да га стекну, а постепено ће нестати различити проблеми са којима се свакодневно суочавају. Очигледно имају „снове у летњој ноћи“.

  Погрешно је мислити да ће изуми учинити наше животе бољим. Обично нови напредак науке више доприноси несрећи него срећи. И то је природна последица, јер се презире духовни напредак човека, који претпоставља морална начела, истраживачи и научници га одбацују и покушавају да „уздигну” људе материјалним користима. Наравно, њихов покушај је неуспешан јер људи постају све гори, а криминал, неправда и опште сиромаштво у њиховим животима су њихове главне карактеристике.

  Људи су навикли на сталне промене. Они све преиспитују и све традиционално сматрају застарелим. Традиција им је потребна само из естетских разлога. Не за стил живота. Традиционалне вредности се презиру, иако их неки проучавају из историјских и фолклорних разлога, али не и да понуде људима одговарајуће образовање и помогну им да стекну морал.

  Међутим, упркос жестоком порицању било каквих традиционалних вредности од стране „духовних“ и „мудрих“ људи света, постоје људи који поштују морална начела и придржавају их се у свом животу. Сматрају их вредним и јединственим решењима свих својих проблема, као и непогрешивим компасом у борби за врлину, тачније, за духовни живот у Христу. Традиционалне хришћанске вредности имају вечну важност и не толеришу мешање или модернизацију. Они су јединствени све док се прате да би се постигли резултати.

  Када се то догоди, многи изуми који се користе за побољшање живота људи постају бескорисни и непотребни. Најупечатљивији пример је развој технологија које пружају много, а мало су на корист. Нажалост, људи прихватају многе штетне ствари и презиру оно мало ствари које су здраве и корисне! Импресионирани су виртуелном реалношћу и не могу да прате стварност живота! И ово је трагична чињеница. Они претражују интернет за подстицајима и начинима да постигну срећу, која је постала синоним за телесна задовољства. Веома су слични наркоманима. Нажалост, то се не дешава само младима. Имамо и људе средњих година које је задесила иста судбина. И неко поставља питање: како се са овим људима може разговарати о моралном животу, о врлинама и Царству Небеском? Које речи и који аргументи могу променити овај ток уништења?

  Свети Николај Велимировић је говорио о иновацијама и проналасцима научника нашег времена: Европа живи у зачараном кругу проналазака. Свако ко смисли нови проналазак проглашава се генијем. Свако ко описује туђе изуме проглашава се за доктора наука. Проналасци Европе су бројни, готово безбројни, али ниједан од проналазака не чини човека бољим, племенитијим и просветљенијим. Током последњих хиљаду година, Европа није дошла ни до једног јединственог изума у духовној и моралној сфери, већ су искључиво и само у материјалној сфери проналасци Европе довели човечанство на ивицу уништења. Они су га довели до духовног мрака и суморног пропадања без преседана у историји хришћанства“.

  Блажени су они људи који са опрезом гледају на резултате изума и држе свој ум будним. Они теже духовним благодатима које уздижу и формирају исправан лик са којим могу живети побожно, пуни наде и за Царство Небеско, за разлику од људи света који су, уз помоћ илузија, ово заборавили.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Смртна несрећа, погибао, потонулост у грех, слом свих надања и илузија, неиздржива страдања, понижење, потпуна немоћ — неретко постају тле на ком израста чудо звано гордост, та „нема аждаја”, сама из свог очајања почиње да вришти.
Једном давно, испричали су ми малу причу (ко ју је сачинио до сада још нисам сазнао, ако ми неко од читалаца наведе аутора, бићу му захвалан), над којом ја често размишљам…
Пођоше, једном, три брата да траже срећу. Гледају — на чистом пољу нека јама, а у њој седи срећа. Обрадоваше се они. Срећа им каже: „Хоћете ли да зажелите жељу? Хајде!…” Старији брат је зажелео да постане најбогатији, а срећа му је дала новац, пуну врећу — ево ти, твоје је!
Средњи је желео да буде најпаметнији — срећа му даде књигу, дебелу — узми и читај, постаћеш мудрији! Затим каже срећа најмлађем: „А ти, шта ти желиш?” А он одговори срећи: „А ти, шта желиш?”
Зачуди се срећа — никада се није догодило да њу неко то пита, па му одговара: „Ја бих просто да изађем из јаме…”. Даде јој најмлађи брат руку, поможе јој да изађе, отресе своју одећу и пође својим путем. А срећа пак, потрча за њим.
Препричавајући ту кратку причу различитим људима, било у личним разговорима, било током проповеди, размишљајући о њој – ја сам, раније, стављао акценат на ту браћу, на то да добро дело учињено без користољубља чини људе срећним и тако даље…
У последње време више размишљам о четвртој личности, о срећи. Она је чинила добро свима — а сама је седела у рупи. Њој сва та несебична испуњавања жеља нису донела никакве користи. Нису је избавила од невоље, од беде и пропасти у јами…
А из јаме је она извучена тако једноставно, практично јој је то подарено. Срећом, појавио се онај, кога је могуће замолити… А могао је и да се не појави. Појава најмлађег брата,  њеног спаситеља — само по себи је право чудо.
Кога може да символише најмлађи брат из ове приче — Христа Спаситеља? Тачно тако, наравно, Он је наш Спаситељ. Међутим, има једна чињеница која целу ову ситуацију усложњава и отвара нове поноре од којих се срце стеже у грудима: То је чињеница да је Он спасао нас крстом и Васкрсењем, а ми често без обзира на то и даље настављамо да гинемо.
Невероватно је но пакао (ад) и даље постоји. Ми га сами градимо за себе и у себи, својом изопаченом вољом, својим греховним страстима — у крајњој линији, бар код мене је то управо тако. За себе ја поуздано знам да сам једном ногом у аду — заиста. У аду којег сам сâм изградио…
Мени су на то одговорили овако:
– Али ипак Бог све усмерава на добро и од сваке наше нечистоте, како бисмо рекли – направиће нешто лепо!
– Не од сваке –  појасних ја – Како ја на то гледам, само од оне до које Му ја дозволим приступ. А ако Му не дозволим?
Он неће да изврши насиље над мојом вољом. Сећам се једног места из дијалога Бродског и Волкова, где је Бродски говорио о својој вери, говорио је  некако шкрто, истрадано и одмерено. А говорио је отприлике овако: Ја не верујем у таквог Бога који ми је опростио у то време када ја сам себи не могу да опростим…
Ето  логике размишљања која нас води у пакао, у мучење. И шта с њом да урадиш?
То је логика гордости. Ја је по себи добро познајем: Ако смо горди, можемо учинити и на хиљаду добрих дела на дан, никакве користи за тебе самог… По речима Јеванђеља, цео свет можеш да задобијеш а души својој… шта?
Тако, на пример, пријатељи ми понекада кажу: Зашто се мучиш са таквим питањима и недоумицама! Па ето ти си свештеник, служиш, помажеш људима, тешиш друге, ка Христу их управљаш. Налазиш се, тако рећи, у  највећем богоспасавајућем центру света — у Цркви… Ти си још и песник, па још пишеш стихове који се многима допадају, од твојих стихова у многима се душа побуђује за живот… Да – да, кажем ја.
Али МЕНИ нешто од тога свега баш и није лакше… Механизми гордости све то претварају у чисту прашину, у трице. Раније, сва та моја „добра дела”, била су храна за моју таштину, повод да се кришом сам себи дивим — а сада ни тога нема, последњи облак (дим) илузије временом се некуд развејао, остала је само једна пустош од те логике гордости, која у ад води…
Учинио сам неком тамо некакво добро дело, по дужности свештеника или просто због тога што је тако испало — и, њима је користило. Али мени све некако није лакше… Ја сам — срећа из бајке, настављам да седим у јами.
Али, да останем заувек у њој — не желим. Нећу да погинем. То никако не бих волео. И што више чиним покушаје да се спасим, сваки пут се поново сурвавам на дно, одирући до крви лактове и колена, нашавши се поново до грла у живом смрдљивом блату. Тако ми постаје све јасније: сам себе не могу спасити — никако.
Потребан је онај ко ће ме спасити. Потребно је чудо — оно коме се не сме рећи да „мора”, коме се можемо само надати, али са њим нема рачунице зато што Спаситељ спасава не тражећи ништа за узврат. Он нам дарује спасење.
Вера у то „да нам Спаситељ дарује спасење не тражећи ништа за узврат” у мени толико ишчезавајуће слаба — просто због тога јер ми у многоме не познајемо Бога онаквим какав Он јесте, већ пројектујемо на Њега своје сопствено устројство. Ја сам нисам у стању да несебично волим — и не верујем да и мене могу несебично волети. Не верујем — и због тога и не тражим ништа од најмлађег брата из приче…
Моја јама — то је она јама о којој је говорио Достојевски: потребно је да се човек најпре сурва на само дно како би се у очајању од њега одгурнуо, барем некако да почне да се успиње према врху.
И у том смислу (не сматрајте моје речи за јерес, ја просто покушавам да изразим речима оно што осећам и знам да то осећам не само ја, постоје и други који ће схватити о чему је реч): умирање на дну јаме у потпуној немоћи за мене је савршено посебно, непроцењиво благо.
Благо које другоме не би пожелео, јер је заиста веома тешко. Смртна несрећа, погибао, потонулост у греху, крах свих надања и илузија, неиздржива страдања, понижење, потпуна немоћ — неретко постају тле на ком израста чудо: гордост, та „нема аждаја”, сама из свог очајања почиње да вришти.
Позивати у помоћ. Трести решетку ћелије својег бића и дозивати оне који су напољу: помозите ми! Њој, као лику на Мунковој слици „Врисак“, изгледа као да она виче у празно — али, на тај вапај свагда се одазива Онај Који спасава безусловно, не тражећи ништа за узврат. Непредвидиво, неочекивано.
Док призиваш Спаситеља (на пример, док читаш молитве из молитвеника и молиш се позајмљеним речима), а сам унутар себе за Њим и не осећаш неку потребу  — ништа се неће десити. Бог кроз речи гледа у срце. И све док тамо не пропадне и не утопи се у блату последња илузија самости, док истински не почнеш да умиреш, губећи дах — Све док ти адски, црвени и одвратни-зелени кругови не запливају пред очима — помоћ не може да ти се приближи; тек тада, када те најзад напусти снага којом си одгуривао руке које су те спасавале. Не тврдим да је код свих управо и непромењиво овако — људи су ипак упрокос свој својој сличности и невероватно различити, већ говорим о томе што знам по себи и по неким људима које сам срео…
Јављање Спаситеља Који спасава безусловно (не тражећи ништа за узврат) јесте — чудо. А друго чудо је — тај човечији самртни вапај. Откуда се он изнедрио из човека, када су греси, патње и смрт до краја гурнули човека у блато, и када је наше биће, самост рекло би се, коначно забило глогов колац у његов гроб?
Одакле — не само снага, не само жеља да се позове, одакле та безумна нада да ћеш бити услишен? За многе учене православне, који су начитани светоотачке литературе, све то може изгледати као баналност, али, за мене је то — тајна.
Прво — тајна Бога, друго — тајна човека, заиста чудесно сазданога. И обе те тајне су — два дела тајне љубави.
 

https://poznajsebe.wordpress.com/2014/09/13/logika_gordosti/

Господе, ти си ми обилно открио истину своју и правду своју. Научним образовањем ти си ми открио све богатство вере, природе и људског разума. Ја сам познао реч твоју, реч љубави, што продире све до раздиобе душе и духа нашег (Јев.4,12). Ја сам изучио законе ума људског и његово мудрољубље, устројство и лепоту речи, делимично проникавши у тајне природе, њене законе, бездане стварања света и законе његовог кружења. Ја познајем насељеност земаљског шара. Дознао сам и за поједине народе, за знамените личности који су својим редом прошли светом и за њихова дела. Делимично сам упознао велику науку самопознања и приближавања теби. Једном речју, много, много сам дознао: Огромност људског разума мени је показана (Сир.3,23). Све до сада ја још много упознајем. Имам много књига разноврсног садржаја. Ја их читам и поново ишчитавам, и још се нисам заситио. Мој дух је још жедан знања. Моје срце не може да се задовољи: од свег сазнања задобијеног умом оно не може да стекне пуно блаженство. Када ће се оно заситити? Наситиће се када угледам славу твоју (уп. Пс.16,15). Све дотле ја се нећу наситити. Сваки који пије од ове воде (тј. од светског знања) опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода што ћу му дати постаће у њему извор воде која течеу живот вечни (Јн.4,13-14), рекао је Спаситељ.

*

Да ли си се научио да увек видиш пред собом Господа као свудаприсутни Ум, као живо и дејствено Слово и као животворни Дух? Свето Писмо је област Ума, Слова и Духа, Бога Тројице. У њему се Он пројављује јасно. Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн.6,63), рекао је Господ. Списи светих отаца су такође израз ипостасне Мисли, Слова и Духа, уз веће учешће самог људског духа. Списи, пак, обичних световних људи су пројава палог људског духа, са његовим грешним привезаностима, навикама и страстима. У Речи Божијој ми лицем у лице видимо Бога. Ми видимо и себе, тј. какви смо. Људи, упознајте у њему себе и свагда ходите у присуству Божијем.

*

Бог је стваралачка, жива и животворна Мисао. Стога веома греше они који се мислима свога духа удаљују од Ипостасне Мисли, бавећи се само вештаственим и трулежним предметима и овештаствлзујући дух свој. Нарочито греше они који се у време богослужења или домаће молитве својим мислима сасвим удаљују и блуде по разним местима ван храма. Они до крајности жалосте Божанство, ка коме мисао наша треба да је уперена.
 
*
 
Чему воде пост и покајање? Због чега труд? Они воде очишћењу од грехова, душевном спокојству, сједињењу с Богом, усиновљењу, смелости пред Господом. Има, дакле, разлога за пост и за свесрдно исповедање. И награда за савесни труд ће бити непроцењива. Да ли многи од нас имају осећање синовске љубави према Богу? Да ли многи од нас могу смело и без осуде да призивају небеског Бога Оца и да говоре: „Оче наш“? Није ли у ствари обратио, тј. да се у нашим срцима уопште не чује синовски глас, с обзиром да је угушен сујетом овога света или привезаношћу за његове ствари и задовољства? Није ли Отац небески далеко од наших срца? Зар не треба да га и представљамо као Бога осветника, с обзиром да смо се од Њега удаљили у далеку земљу? Да, по гресима својим сви ми заслужујемо Његов праведни гнев и казну. И заиста је чудно да је дуготрпељив и да нас не сече као неплодне смокве? Пожуримо да га умолимо покајањем и сузама. Уђимо у себе и са свом строгошћу размотримо своје нечисто срце. На тај начин ћемо угледати много нечистоте која омета да у њега дође Божанствена благодат. Осим тога, схватићемо да смо духовно мртви.

*

Овде је Господ вољени. Како, дакле, да у срце своје пустим и сенку злобе? Нека умре у мени потпуно свака злоба и моје срце нека буде помазано миомиром незлобивости. Нека те победи љубав Божија, злобни сатано, с обзиром да нас (који смо склони злој нарави) подстрекаваш на злобу. Злоба је сасвим убитачна за душу и тело: она пали, гуши, мучи. Нико свезан злобом не треба да се осмели да приступи престолу Бога љубави.
 
*
 
Када се молимо, неизоставно смо дужни да завладамо над својим срцем и да га окренемо Господу. Неопходно је да оно не буде хладно, лукаво, неверно, двоједушно. Иначе, каква нам је корист од молитве и побожности? Да ли је добро да од Господа чујемо гневни глас: Приближава ми се народ овај устима својим, и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене (Мт.15,8)? Према томе, немојмо стојати у цркви са душевном раслабљеношћу, него нека свако гори духом својим, служећи Господу. Ни народ не цени много услуге које обављамо хладно, само по навици. И Бог заправо тражи срце наше. Дај ми, сине, срце своје (Прич.23,26). Јер, срце је главно у човеку, тј. његов живот. И више од тога: срце наше је сам човек. Према томе, онај ко се Богу не моли срцем у ствари се уопште и не моли, будући да се моли само тело његово, које само по себи, без душе, јесте исто што и земља. Сетите се да стојећи на молитви стојите пред Богом који све зна. Стога ваша молитва треба да буде, такорећи, сва дух, сва разум.
 *

Уколико вам предстоји искушење на неки грех, живо представите себи да [сваки] грех силно гневи Господа, који мрзи безакоње. Јер ти ниси Бог који хоће безакоње (Пс.5,5). Да бисте боље схватили речено, представите себи праведног и строгог оца, који воли своју породицу и који свим средствима настоји да децу своју учини наравственом и честитом. За њихову добру нарав он намерава да их награди великим богатством, које им је прибавио својим трудом. На жалост, међутим, он види да га деца, и поред његове велике љубави, не воле и не обраћају пажњу на наслеђе које им је прибавио својом љубављу, него живе неуредно и незадрживо јуре у пропаст. Имајте у виду да је сваки грех смрт за душу (Јак.1,15). Он, наиме, убија душу, будући да нас чини робовима ђавола човекоубице. Уколико више робујемо греху, утолико је теже наше обраћење и извеснија наша погибао. Бојте се, стога, свим срцем свакога греха.
 *

Размишљај чешће о Ономе чија се мудрост пројавила у склопу твога тела, постојано га одржавајући у постојању и деловању? Ко је прописао законе твојих мисли, које до сада следе и мисли свих људи? Ко јс у срцима свих људи изобразио закон савести који до сада у њима награђује добро и кажњава зло? Боже свемогући, премудри и сведобри. Рука је твоја стално на мени грешном и твоја доброта ме не напушта ни часка. Подари ми да свагда са живом вером целивам твоју десницу. Зашто да идем далеко и тражим трагове твоје доброте, твоје премудрости и твога свемогућства? Ти трагови су врло очигледни у мени. Ја сам чудо Божије доброте, премудрости и свемогућства. Ја сам цео свет у малом виду. Моја душа је представница невидљивога света, а тело представник видљивог света.

одломци из књиге - МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

Свети Бонифатије Милостиви је био епископ ферентијски. Од детињства био необично милостив, тако да га мајка укоравала за то.
Но он је помоћу молитве добијао од Господа стоструко. Скончао мирно у Италији у VI веку.
Српска православна црква слави га 19. децембра по црквеном, а 1. јануара по грегоријанском календару.
Мучеништво за Христа чини од грешника светитеља. То показује пример светог Бонифатија. Он беше најпре слуга у неке богате и развратне жене Аглаиде у Риму, и имаше с њом нечисте и незаконите везе. Обоје беху незнабошци. Једном Аглаида пожели да “има” у кући мошти мученичке као неку амајлију, која од зла брани. Па опреми свога слугу у Азију, да јој нађе и купи то што жељаше. Бонифатије узе собом неколико робова и доста блага па при растанку с Аглаидом рече овој: „Ако не могаднем наћи никаквог мученика, и ако теби, госпођо, донесу моје тело за Христа намучено, да ли ћеш га примити с чашћу?” Аглаида се насмеја и назва га пијаницом и грешником. Тако се растадоше. Дошавши у град Тарс Бонифатије виде многе хришћане на мукама: једнима одсечене ноге, другима руке, трећима очи избодене, четврте на вешалима итд. Бонифатију се промени срце, покаја се за грешни живот свој и заплака. И узвикну усред хришћанских мученика: „И ја сам хришћанин!” Судија га узе на истјазање, нареди те га грозно шибаху, потом налише му врело олово у уста, и – пошто га то не повреди – одсекоше му главу мачем. Робови узеше тело његово и пренеше у Рим. Ангел Божји јави се Аглаиди и рече: „Прими онога који негда беше слуга твој, а сад је наш брат и саслужитељ; он је чувар душе твоје и заштитник живота твога”. Аглаида, ужаснута, изађе у сусрет, прими тело Бонифатијево, сагради му цркву и положи у њу мошти мученикове. Потом се она покаја, раздаде све своје имање бедним, а она се повуче од света, и поживе још петнаест година у горком покајању. Пострада свети Бонифатије 290. године.

https://mitropolija.com/2022/12/31/sveti-mucenik-bonifatije/

Неки људи кажу да је наш живот веома кратак. Али, мислим да га ми и сами себи скраћујемо због окрутног поступања према њему, због бескорисног губљења времена и кварења нашег морала.
Ако свој живот користимо са дужним поштовањем, пажњом и економичношћу, онда ће, наравно, бити довољно велик. Уопште, човек не цени време, он га расипа и лако троши и није му на корист; Људи често живе на земљи као бесмртници. Време се продужава у мери у којој човек духовно расте, у мери у којој увећава дубину и сакралну природу смисла живота.
Неки су старили а да нису сазрели у животу, а неки млади су старили пре него што су одрасли. Плаше се смрти, не знају како да живе. Они не знају шта је живот, шта је смрт, ни шта је прави смисао људског живота. Смрти се највише плаше они који су осуђени својом савешћу, који нису променили свој унутрашњи изглед на боље, који су заведени животним задовољствима. Људска духовност се снажно опире пропадању и злу које време може донети. Мир може трајно да пребива у човековој души тек после озбиљних искушења окрутним прогоном од стране зла. Поверење у Божији Промисао пружиће озбиљну помоћ у остварењу овог живота.
Филозоф Сенека каже да „ није ствар у томе да имамо премало времена за живот, већ што га олако. Ако се човек занесе потрагом за задовољством, луксузом, славом, благостањем, онда неће разумети како је цео његов живот текао. Неутажива жеђ за новцем, пијанство, лењост, амбиција, похлепа и интриге муче његове тежње. Ове страсти не дозвољавају свом робу да види истину. Задовољства окују човека за земљу и не дају му могућност да се отргне од земаљских ствари. Многи се диве богатима, али не знају да ти људи у себи носе струје олујног мора. Мало је оних који су могли сасвим отворено да кажу да су потпуно задовољни собом. Човеку се не даје онолико времена колико би желео, јер се према њему не би понашао пажљиво. Не заборављајте добра дела, јер сте смртни и привремени.
Ако човек на разне начине упада у било какву заблуду, онда ће у дубини, у ствари, тражити могућности да пронађе мир. Када је човек заузет многим бригама и метежом, не може да се концентрише и да има неку врсту повратка, нема времена да живи у слободи. Људи се врло често уморе од прошлости и садашњости. Они сањају и теже да живе бољим животом у будућности, али ништа не чине у том смеру. Живот пролази, а човек, уроњен у многе бриге, то не примећује. Пита се како је толико година прошло тако брзо. Колико је кратак живот многих брижних људи?
У животу полажемо испит. Ако победимо своје страсти, ако тежимо љубави, ако мрзимо зло, ако спознамо себе, ако упознамо Бога, тада ћемо постићи циљ, смисао нашег живота. Кад положимо испите, осећамо миомирис света вечности. Не бојимо се смрти. Нисмо уморни од живота. Кајемо се, надамо се, радујемо се.

монах Мојсије

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Kо то беше први тумач Новог Завета , дакле, читавог живота и спасоносног страдања на Крсту и славног васкрења Господа нашег Исуса Христа? Ако мислите да је био неко од Светих Апостола , очевидаца свих спасоносних догађаја Господа нашег Исуса Христа, мораћемо да вас разочарамо. Не нису они , него сам Господ наш Исус Христос!
Звучи парадоксално и посве немогуће! Ипак, да могуће је, сам Господ наш Исус Христос био је први који је протумачио свој живот, као и сва пророштва Старог Завета која су говорила о њему самом. Ма како је то могуће, питаће се !?! Да могуће је , и заиста је тако. Да кренемо од почетка самог догађаја када је сам Господ наш Исус Христос постао први Тумач Новог Завета.
Сигурно се сећате када беху ишли из Јерусалима за Емаус два Христова ученика, од којих један беше Клеопа, док други из смирења не спомиње своје име, јер беше писац тог догађаја ( као и читаве треће књиге Јеванђеља ), сам Свети Апостол Лука. (Лк. 24, 13-35)
На самом путу за Емаус, где иђаху после погреба тела Господа нашег Исуса Христа, прибилижио им се један посве необичан путник , „ у другом облику“ да га не препознају. Беше то сам Господ наш Исус Христос. Слушајући њихов разговор виде да су нерасположени и тужни он их запита шта се догодило. А они изненађени одговорише му : „ Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана?“(Лк.24, 18)
Господ наш Исус Христос правећи се да не зна о чему се ради, радознало их упита : „Шта?“ На шта они са горчином јудејске интерптетације Месије одговорише : „О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; Како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га?А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља.“(Лк. 24,19-21)
Месија , или избавитељ Израиља, како су Јевреји доживљавали и како још увек доживљавају Месију, који ће их осободити од римског ропства и свих осталих потоњих робовања и подарити им „обећану земљу“, није био то што су они замислили у својим умовима. Господ наш Исус Христос није дошао да избави јеврејски народ од робовања Римљанима него читав род људски од робовања греху, смрти и ђаволу. Нажалост ни данас након 2024 године то још увек не схватају Јевреји него чекају Месију по својој имагинарној представи.
А сама чињеница да је гроб Христов већ био празана, иако га је чувала римска стража, као и да су неке жене биле на гробу и не нашавши тела Његовог видели појаву анђела који их је обавестио да је жив , чинило је два путника из Јерусалима за Емаус још више збуњене. И тада видевши Христос тврдокорност њиховог срца које није веровало у пророчке речи о Месији, тј. о њему самом, поче да тумачи и објашњава све о њему „почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано“. (Лк.24,27)
Заиста задивљујуће, Господ наш Исус Христос био је први приповедач и тумач свога живота, а све само са једним циљем, да путници за Емаус, а заједно са њима и сав род људски поверује да је он истински Месија, тј. Спаситељ рода људског од греха, смрти и ђавола.
У савременом академском богословском језику могли би да кажемо да је Господ наш Исус Христос утемељивач Библијске ерминевтике и Библијске егзегезе , као онај који им на основу Писама Старог Завет објашњава пророчанства о њему самоме (Лк.24, 27), као и Новог Завета, на основу тумачења његовог овоземаљског живота где је „ требало да он (=Христос) то претрпи (страдања и крсну смрт) и да уђе у славу своју (васкрсењем из мртвих). (Лк. 24,26).
Најлепши дар који су ова двојица путника и пажљивих слушача добили приликом слушања Христових речи, био је тај што име се срце разгорело божанским пламеном, као што и сами сведоче : „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“ (Лк.24,32) Али то су схватили тек по ломљењу хлеба, када су препознали у њиховом сапутнику Господа нашег Исуса Христа, но тада је већ било касно јер је Господ „постао невидљив за њих.“ (Лк.24,31)
Тај дар да се срце човечије разгори божанском љубављу, као код Светих апостола Луке и Клеопе, дар је од Господа нашег Исуса Христа свима који читају и изучавају Свето Писмо. Стога драга браћо и сестре , да покушамо да увек нађемо времена да читамо и изучавамо Свето Писмо , служећи се истовремено и тумачењима Светог Писма светих Отаца Православне цркве, јер управо кроз њих говори Господ наш Исус Христос својом благодаћу. А управо свети Оци Православне цркве , као свети Јован Златоуст или у роду српском свети владика Николај Жички и преподобни ава Јустин Ћелијски, постали су својим животом примењено Јеванђеље, и као такви су били најбољи тумачи Светог Писма, који чувају од погрешних и јеретичких тумачења самог Светог Писма.
Нека Господ наш Исус Христос молитвама Пресвете Богородице и светих Отаца Православне цркве „запалали у срцима нашим бесмртну светлост његовог богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели његове еванђелске проповеди!“ Једино тако ћемо моћи корачати у овом животу заједно са Господом нашим Исусом Христом, слушајући и испуњавајући реч његову, ко некада свети апостоли Лука и Клеопа, и то не на путу ка Емаусу, већ ка Царству Небеском.

aрхимандрит мр Евсевије Меанџија

https://mitropolija.com/2024/12/31/prvi-tumac-novog-zaveta/

Љубљенe слуге светога олтара,
љубљени народе Божији!

Рождество нашег Спаситеља је од самог почетка било знак који је изазвао многе полемике, по пророчкој речи праведног Симеона (видети: Лк. 2,34). Ирод је истребио одојчад, град Јерусалим је пао у пометњу, а Дјева Марија са Младенцем на рукама, заједно са праведним старцем Јосифом, побегла је у Египат и постали су изгнаници.

Радост и тајна оваплоћења Сина Божијег откривена је само неколицини пастира, тројици мудраца који су дошли из далека  пратећи звезду, а натприродно Рођење се догодило у потпуном мраку, у склоништу за овце у околини Витлејема, недалеко од многољудног града Јерусалима.

Тако су нам представљене две паралелне приче: док царства, владари и појединци теже својим уским интересима, тлачећи слабе и страдалнике, у скромним јаслама лежи сам Господ, који је дошао због нас, да нас спаси од туге, бола, суровости.

Данашњи свет се не разликује од древног света краља Ирода. Ни сада нема места искрености. Овај свет је ментално слеп. Он нема очи за Бога и ближњег. И наша душа отврдне, постане себична и коначно убије нашу жељу за небом.

Православни хришћани, ми живимо у временима великих превирања. Пандемијска криза је прошла, сада је почела криза рата на Блиском истоку, стално нам се прича о енергетској, економској и климатској кризи, али најмоћнија криза садашњег света је унутрашња криза - рат букти у срцу човека. Тамо, у твом срцу, драги брате и драга сестро, води се одлучујућа битка између добра и зла, између истине и лажи, између светлости и таме. Сва ова бука, сва ова бомбардовања, стварна и виртуелна, осмишљени су да нас отуђе од наше сопствене природе, од нашег најдубљег ја, да нас учине глувима за откуцаје нашег духовног срца, али зато поводљивим и подложним онима који желе да доминирају светом као неки самозвани богови.

За ким тугује твоје срце брате драги? За ким ти срце тугује, драга сестро? Ово је питање о којем ви и ја болно размишљамо овог Божића. Другим речима, које мисли скоро увек испуњавају ваш ум и заокупљају вашу пажњу? Да ли смо још живи духом? Да ли нас боли душа за ближњег? Да ли смо спремни да подносимо слабости једни других: муж, жена, дете, родитељ (Гал. 6:2)? Да ли нам је срце пуно разумевања и хришћанске љубави, бар према ближњима?

Драги моји, главни изазов са којим се данас суочавамо је хлађење љубави (види: Мт. 24,12), које настаје услед многих зала која се дешавају око нас и због нашег немара за сопствене душе. А када се срце охлади и више не воли Христовом и пожртвованом љубављу, осећамо се потиштени, лишени истинске радости, усамљени и отуђени, као сирочад бесмислено лутамо апсурдним универзумом, везани само за пролазна задовољства и уживања,  уз помоћ којих покушавамо да заборавимо на себе и смисао свог постојања.

А најочигледнији знак ове менталне кризе је усамљеност. Осећамо се усамљено чак и са својом породицом. Усамљени заједно, свако уроњен у екран свог телефона или таблета. Усамљени и несхваћени, усамљена и увек незадовољни. А ово осећање постаје још акутније за нас Румуне, који живимо у избеглиштву, у страној земљи, далеко од очевог дома и места где смо провели детињство и младост.

Да би љубав остала жива, она мора бити као љубав Бога нашег, да нас однесе на крст. Требало би да буде безусловна као мајчина љубав. „Оружје ће пробити твоју душу“, рекао је праведни пророк Симеон Пресветој Дјеви Марији држећи Дете у наручју (видети: Лк. 2,35). Мач ће пробити твоју душу ако заиста волиш.

О мајко и оче, брате и сестро, сине и кћери! Није лако видети људе драге вашем срцу како тврдоглаво корачају опасним стазама. Није лако носити терет одбацивања, па чак и угњетавања од стране својих ближњих. Али све постаје спасоносно када схватимо да је то наша судбина и спасење, наше и оних око нас, када се уверимо да се кроз ово страдање љубави, свако у својој мери, укључујемо у велику љубав Мајке Божије и искупитељску љубав Њеног Сина.

Драги моји, морамо бирати између две патње: оне која произилази из егоизма и себичности - и алтруистичке патње из љубави према Богу и ближњем. Цео свет, све што нас физички и психички окружује, гура нас ка првом. На крају крајева, садашњи свет је свет идолопоклонства, а у њему седи велики идол - „ја“, егоцентризам, коме жртвујемо све: своју земљу, друштво, породицу, душу.

Исус Христос, наш Спаситељ, који се данас за нас родио и узео нашу људску природу, смерно нас позива. А када будемо мало пажљивији, када успемо да се сакријемо од околног безумља, од заслепљујућих плесова светлости и заглушујућих звукова који нас омамљују, онда поново осетимо како куца наше духовно срце. Осећамо како нас Божанско Дете приводи памети, отвара врата пред нама, отвара у дубини наше душе заборављени прозор у небо.

Кренимо са поуздањем ка овом светлећем небеском острву, тражећи помоћ од Пречисте Дјеве Марије, кроз чију је душу прошао мач искушења, али која их је све савладала на радост свог Сина.

Епископ северноевропски Макарије (Драгој)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Термин „токсичност” се данас користи широко и свуда: у чланцима и објавама, у обичном колоквијалном говору. „Токсичност”, „токсична особа”, „токсичне везе” - ове формулације се могу чути чак и од верника. И какав прикладан термин: говори сам за себе, у буквалном смислу речи означава одређену токсичност, способност да изазове тровање, попут алкалије или киселине. На пример, сирћетна киселина је корисна ствар у домаћинству, али разумете да са њом треба да рукујете изузетно пажљиво: не можете је само узети и пити, нити можете да је осетите тако што ћете забити нос у флашу. Генерално, са сирћетном киселином треба бити веома опрезан, иначе бисте могли да завршите у болничком кревету. Исто важи и за токсичну особу. Ако нехајно комуницирате, може се излити отров: критика, иритација, незадовољство свим и свачим. Понекад такви људи сами, без посебне дозволе, упадну у ваш живот. Дају савете, намећу своје мишљење и обезвређују све што вам је важно и драго.

Са таквом "токсичном" особом комуницирате и цео дан не долазите себи: расположење вам је покварено, глава вас боли, непријатне мисли вас муче. А сада читате још један чланак о томе како се заштитити од таквих људи, како се не препустити емоцијама или, на крају крајева, како живети са свим овим.

И даје се следећи савет: браните своје границе, управљајте разговором, контролишите своје емоционално стање и не мешајте се у туђе проблеме. У крајњем случају, саветују вам да се дистанцирате, минимизирате дружења или уопште не комуницирате.

Вероватно је најлакша ствар на овој листи последња: ако не волите комуникацију са њом, искључите ту особу из свог живота. Али... није све тако једноставно. „Отровна“ особа може бити ваш колега са посла са којим не желите да покварите везу, или ваш најближи рођак. А онда, хтели то или не, мораћете да изградите комуникацију. Понекад то није лако, а ни одбрана граница ни покушај контролисања разговора не могу ублажити унутрашњу напетост, непријатне мисли, а понекад чак и главобољу. Тада ми пада на памет једна слика из Јеванђеља: када је Господ ходао земљом, морао је да комуницира прилично блиско са веома различитим људима. Многи од њих би се такође могли класификовати као „токсични“. Критиковали су Га, провоцирали, мрзели, смејали Му се и изазивали много непријатности, али Он је био миран и споља и изнутра,  није био иритиран, није се вређао, није доживљавао унутрашњу напетост, није био мучен помислима. Шта год да се десило, Он је био изнутра миран. „Научите се од Мене, јер сам ја кротак и понизан срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Матеј 11:29), каже Спаситељ. Испоставља се да унутрашњи мир није везан за то како се људи односе према вама: он је резултат деловања у срцу две врлине – кротости и смирења. А кротости и понизности се можете научити управо кроз прихватање тако незгодног, „токсичног“ ближњег.

Савремени атонски старац, архимандрит Емилијан (Вафидис) , у књизи „Живети у присуству Божијем“ има занимљиве изјаве о овом питању:

„Морате прихватити људе онаквима какви јесу. Ако желите да промените њихов говор, њихов живот, њихов изглед, њихово срце, њихов однос према вама, онда нећете успети.”

И још нешто:

„Веома је тешко поднети својеглаву и глупу особу, то је истина. Али управо то морате научити да волите и трпите ако желите да стекнете Светог Духа. Тада ћете моћи да стекнете мир тела, душе и духа.”

Старац такође упозорава:

„Они који не могу да се договоре са ближњим, губе мир, почињу да вреднују све што су сами рекли и што им је речено, вређају се изнова и изнова, траже објашњења... Губе време свог живота анализирајући своје ближње , постају њихови робови и заробљеници“.

Али још су теже последице неприхватања ближњег, када све у човеку – његов дух, душа и тело – долази у сукоб једно са другим. Ево шта старац каже о томе:

„Од тренутка када дође до најмањег колебања у односима са ближњима, па и до најмањег отпора, побуне, осуде, оптужбе ближњег, ви одмах губите равнотежу и цело ваше биће се потреса. Ваше здравље почиње да слаби, губите се, патите од разних болести: главобоља, стомак, доњи део леђа, срце. Ноге почињу да утрну и губе снагу. Чини вам се да се сви чланови вашег тела буне против вас. Очи постају помрачене, како каже Давид ( Пс. 37,11), боле, престају да виде, јер ниси могао одржати мир са ближњима.“

И ово је веома важно разумети. Испоставило се да ваш ближњи није крив за ваше лоше здравље, чак и ако се према вама понашао грубо и неправедно, или вас изнервирао. Понашао се „токсично“, али проблем је у вама: нисте могли да га прихватите у том тренутку. Чак и ако сте споља остали мирни, можда сте га изнутра, у срцу, оптуживали и осуђивали. Из тог разлога сте изгубили своју молитву – везу са Богом, удаљили сте се од Њега, и зато страдате.

Постоји веома упечатљив пример у „Душевнокорисним учењима“ авве Доротеја. Предлаже да замислите круг нацртан на тлу. Изаберите центар и из центра нацртајте линије које иду до круга. Круг је свет, центар је Бог, а полупречници су путеви људских живота. Ако се човек приближи Богу, онда постаје ближи и другим људима; Што си ближи другим људима, ближи си Богу, и обрнуто.

Прихватити особу значи допустити јој да буде оно што јесте. Узалуд је очекивати учтивост од непристојне особе: он не уме да буде пристојан, а својеглава особа се неће прилагодити вама. Старац Емилијан Вефидис то детаљније објашњава:

„Када твој ближњи отвори уста, неће ти се обраћати како заслужујеш, него по ономе што му је у срцу. Ако га боли, ако је груб човек, неваспитан, суров, без љубави, без Духа, без Бога, онда ће тако разговарати и с тобом."

Где год да се човек налази, где год да иде, он са собом носи људску природу, напаћену грехом. Можете ли заиста очекивати да људи буду савршени? Чак ће вас иста особа поштовати данас, а сутра се према вама односити с презиром. Ово не би требало да буде изненађујуће. Сва пажња мора бити пребачена само на себе. У односу са ближњима, старац Емилијан предлаже исказивање милостиње, давање милостиње. Он о томе говори овако:

„Милостиња је врлина која ми помаже да не приметим, не видим човекове страсти, његове грехе, немоћи, него га волим, препознајем његову светост, и не очекујем ништа од ове особе. Нека ради шта хоће, нека говори шта хоће. Ако ме, као одговор на мој поздрав вређа, отера, псује, онда га нећу осуђивати, нећу придавати значај његовом понашању. Када не видиш и не примећујеш грешке ближњег, онда се бавиш само својим гресима, за које молиш Бога за опроштај.

То што се ближњи према вама понашао лоше, грубо, клеветао, значи да он пати, да је дубоко несрећан и да му је потребно да се смилујете. Задовољан је својом судбином, својом горчином и болом. Ако га и ви узнемирите својом строгошћу и успротивите му се, па чак и само тако помислите у свом срцу, онда ће гнев пасти, не на тог несрећног страдалника – Бог може да га избави – него на вас.”

Ако гледате на свог комшију овако како вам се саветује, онда се некако нећете усудити да га назовете „токсичним“. Боље би било рећи да је несрећник, грешник као и ви.

Морамо стално бити спремни на то да наши суседи неће престати да буду тест за нас. Оно што кажу и како се понашају према вама је све што вам треба. Преко једног ћеш се научити стрпљењу, преко другог – праштању, трећи ће ти помоћи да постанеш кротак. Када се коначно понизите и будете способни да прихватите људе са свим њиховим слабостима, више нећете бринути о томе како се понашају према вама. И тек тада ћете наћи дуго очекивани мир и спокој.

Пастирске поуке ради нашег буђења и покајања

Највећа срећа, слава, част и највеће богатство за супружнике јесте љубав. Лепше је живети у сиромаштву и имати љубав него бити богат и живети без љубави. Ако међу вама постоји љубав, то значи да се и Бог налази поред вас. А ако имате Бога то значи да имате све. Живимо у лукавим и тешким временима. Савремена генерација којој припадамо је развраћена. Данашњем нараштају је потребна огромна пажња, јака молитва, чврста вера и савршена љубав да би могао да се спаси. Покајање грешнику не даје само опроштај грехова, већ га чини праведником претварајући непријатеља у пријатеља блиског Богу. Истинско покајање нам је потребно сваки пут кад згрешимо.

Читаво човечанство пребива у дубоком хаосу. Оно као да се креће ивицом провалије у пакленој тами без компаса. Куда ће доспети на крају крајева? Тамо где се налазе сви грешници који преступају Божије заповести. Пошто је ова генерација лукава Господ јој шаље одговарајуће казне позивајући је да се покаје. Све што Божанско Провиђење шаље људима ради уразумљења, покајања и враћања с пута греха на пут врлине и спасења (ратови, глад, болести, земљотреси, поплаве и др.) практично је све оно што, осим ретких изузетака, мушкарци и жене, мирјани и клирици, богати и сиромашни, одрасли и деца, презиру и као необуздани коњи, јуре путем који води у погибељ. Они дају предност злу у односу на врлине, ђаволу уместо Христа, вечној казни уместо вечног Царства Небеског. Ова жалосна ситуација свој настанак дугује недостатку врлине и истинске љубави. Богомрски грех се обрушава на њих и сакрушава их.

Савремени људи се не освећују пошто сами то не желе, не раде на себи, не воле Бога и небо, не поштују заповести. Узрок за ово се крије у нама самима. Он се заснива на нашим злим тежњама, безбрижности, недостатку љубави према Богу и духовности, привржености материјалном и световном.

Већина представника нашег лукавог нараштаја због својих грехова и непокајаности су од синова Бога постали синови ђавола.

Да би нација могла да се препороди потребна јој је духовна обнова, престанак разврата и распуштености морала, гнусности и греха, неправедности, користољубља, нечастивости и светогрдности.

Погледајте црквену историју и видећете да је од дана стварања света после сваког преступа и непослушања следила праведна казна.

Гордост је корен и праузрок свих грехова, свих зала и јереси, несрећа и жалости од којих је најтежа губитак Божанске благодати.

Књижевност и наука лишене морала, благочестивости и врлине, постају бескорисне и штетне. Ако су праћене побожношћу, моралношћу и врлином, доносе многобројне и велике плодове.

Данас се како црквене, тако и друштвене власти налазе у стању дубоког сна безбрижности и лењости. Ако се не пробуде неће моћи да пробуде клир и народ, да га усмере ка покајању, поштовању заповести Божјих, побожности и добрим делима, због чега ће одговарати на дан Суда и бити кажњени.

Две ствари могу да обуздају тежњу света ка злу и разарању – то су покајање и гнев Божији. А пошто нема покајања, остаје само гнев Бога и Његово милосрђе.

Само кад се људи покају, као Ниневићани, заобилази их гнев Божји. Тешко грешном и непокајаном свету...

Само малобројни и ретки људи успевају да се спасу без Тајне исповести и покајања. Цео наш живот је повољно време за покајање и спасење. Срећан је и блажен онај ко је успео да се покаје пред смрт.

Ако пажљиво и трезвено погледамо на себе схватићемо како смо мањкави, грешни, самољубиви, сујетни, склони ласкању и горди. Немамо искреног покајања и не опраштамо грехове својим ближњима. Кад бисмо имали чврсту веру, чисту љубав и истинско смирење никад не бисмо грешили.

Ако се људи овог века покају успеће да се спасу. А ако не, очекује их погибељ. Нека нам Господ дарује истинско покајање како би нас избавио не само од пролазних, већ и од будућих вечних невоља.

Уразумимо се и вратимо се Сведобром Богу од Којег су нас раздвојили маловерје, неверје, малодушност, лењост и наши многобројни грехови. Тугујмо и кајмо се због својих сагрешења.

Живот брзо пролази. Нисам ни приметио како је прошло мојих 97 година. Све године пролазе као један трен. А вечни живот се никад неће завршити. Тамо неће бити ни бола, ни болести, ни искушења, ни туга, ноћи, мећаве, врелине, и никаквог зла. Тамо, у Царству Небеском, све је радосно, дивно и вечно. Тамо влада добро и нема места злу. Нека нас Господ удостоји свега тога.

Хајде да и ми размишљамо, пре свега о томе да се наша душа излечи и да ништа не може да нас одвоји од Христове љубави. Христос не оставља Своју Цркву, али и ми треба да улажемо све напоре у то. Благо онима који до краја својих дана остају верни исповедници Православља.

Као што је у Нојево време потоп уништио цео људски род изузев праведног Ноја, његове породице и животиња које су се налазиле у ковчегу, тако и сад поплава греха, разврата, распојасаности, неверја и нечастивости прети да повуче за собом и уништи човечанство. Спасиће се само они који се буду нашли у духовном ковчегу – Цркви. Свети Кирил је говорио да сви они који се удаљавају од Цркве и клоне Светих Тајни постају непријатељи Бога и пријатељи ђавола. Нико ко пребива у Цркви неће погинути.

Добили смо могућност да постанемо синови Божији, како је говорио Јован Дамаскин. Међутим, то се не дешава ако не одбацујемо страсти и не напредујемо у врлинама.

Људи који припадају садашњем лукавом нараштају су огрубели, погрузили су се у таму, ослепили су, оглувели, остали су без разума, постали су попут паганских идола.

Тешко овом свету, јер је земља оскрнављена злочинима и греховима својих становника. Нека нас Господ заштити од искушења нашег лукавог века и нека све нас удостоји свог вечног Царства кроз покајање и исповест. Ја сам на прагу смрти, а ви још остајете да живите у ово лукаво време и десиће се још много зала, несрећа и невоља ако се људи не покају.

Што можеш учини или напиши, али савремени лукави нараштај, безакони и блудни, очи има, али не види, уши има, али не чује. Приближио се велики гнев Господњи, али покајања још увек нема. Грех је заслепио људе и они су заборавили Бога. Треба проповедати истину и покајање. Само свеопште искрено покајање и ватрена молитва Богу, Пресветој Богородици и свим светима могу да одврате од нас праведни Божји гнев.

Окретање свих нас ка Христу јесте спасоносни ковчег за наш народ који се налази у опасности. Ако желимо да се спасимо од ове опасности, ако желимо процват нашој домовини, наша једина нада је покајање.

* * *

Отац Филотеј је имао заиста мајчинско срце. Као што се јелени окупљају око чистих извора, тако су и хришћани хитали ка овом милосрдном и самилосном оцу.

Отац Филотеј је имао Давидову кротост, анђеоску доброту, Јовово трпљење, Аврамово човекољубље и милосрђе. Старац Филотеј је говорио: «Ако, Господе, ниси сматрао да сам достојан да примим мучеништво, удостој ме духовног мучеништва и невоља. Благосиљам Господа у свако време.»

У једном од својих дела старац пише: «Велика је срећа то што се називам хришћанином, још је већа срећа што у монаштву носим име Филотеј (гр. богољубиви) и највећа је што сам удостојен да постанем јереј. Удостој ме, Господе, да не само по имену, већ и речју и делом, будем прави хришћанин, јереј и друг Твој, Филотеј.»

Последњи завет старца је: «Имајте мир, искрену љубав према Богу и људима око себе. Препуштам вас заштити Бога и покрову Пресвете Богородице, светих Анђела и свих светих. С очинском љубављу и молитвама, ваш духовни отац, архимандрит Филотеј.»

https://srpska.pravoslavie.ru/65359.html

Сви ми данас — монаси и мирјани, били сами или ожењени — имамо један велики проблем: немир. Не можемо наћи мир и тишину у души. Сви смо оптерећени многим бригама. Како се нове технологије развијају, количина брига и невоља се повећава, иако се чини да би требало да буде обрнуто… Откуда то тако? У ствари, човек налази мир само у Истини. Технологија не може да одмори човека, пошто она само телу олакшава живот. Али човек није само тело: он има и тело и душу.
Зато морамо пронаћи начин да одморимо и тело и душу. У Цркви постоји парадокс: када се тело умори ради љубави према Христу или љубави према ближњем – сиромашнима или болеснима, онима којима је потребна помоћ – тада се, упркос физичком умору, у душу настањује чудесан мир. Такав човек налази покој у својој души. А тај мир се преноси из душе на тело, дајући му нову снагу за нова дела. Ово осећање беше дивно познато свим светима: мир, спокој, благодат и велика радост. Али да бисмо постигли духовни мир, морамо уложити труд. Потребан је напор да се стекне Божанска благодат. Морамо волети да чинимо подвиге Бога ради и ради добробити других…
Морамо неко време пронаћи да обитавамо у тишини. Наравно, не можемо да бити у пустињи двадесет четири сата дневно, као што је био Свети Антоније Велики, али би било добро да бар неколико минута будемо у тишини, нарочито ноћу. Немојте проводити по целу ноћ на телефону или у спавању. Посветите део ноћи будности, лишите се сна и тада ћете наћи виталност духа; ваш ум ће се разбистрити. И тако ћемо макар мало бити слични Светом Антонију Великом, Светом Јовану Претечи, Пророку Мојсију, и пророку Илији. И сам Христос и Пресвета Богородица ће нам помоћи, као што су помогли и свим поменутим светитељима. Шта је заједничко свимо воим светима? Сви су имали исту жељу: да стекну Божанску енергију – благодат Светог Духа.
Свето ћутање, одвојеност од света, молитва и пост за њих нису били сами по себи циљ, већ средство за постизање циља. Нису били искључиво везани за молитву и пост. Исто важи и за читање Псалтира. То није циљ, већ средство. А шта је наш крајњи циљ? Наш циљ је да постигнемо чистоту срца: Срце чисто сатвори у мени, Боже, и дух прав обнови у мени(Пс. 50:12)...
Нека нам Бог да овај добар и узвишен циљ. А да бисмо имали тако велике циљеве, потребни су нам велики узори. Молим вас, обавезно прочитајте житија светих ако желите да живите духовним животом, како би се у вашем срцу родила жеља за светим тиховањем, жеља за одвојеношћу од света, жеља за молитвом, жеља за светошћу. Иначе ћемо остарити и наследити не светост, него поквареност...
Апелујем на оне који живе у градовима: Да ли желите да будете модерни и да пратите моду? Идите из градова. Пронађите мирно село где бисте се могли одморити од градске вреве. Али не понесите градску метеж са собом на село, иначе ће бити нарушен његов спокој. У природи, ван града, можемо уживати у миру и тишини, посебно ноћу. Кад дођем у Евриху, успем да уграбим неколико сати тишине сваког дана, упркос мојим епископским дужностима.
Искористите ове сате тишине како треба, за проучавање Светог писма, за молитву и за општење са Пресветом Тројицом, Богородицом и светима. И имајте пример за угледање у личностима светих.
Често се сећам Светог Јакова Евијског. Мало ко зна од ког је свеца у свему узимао пример. Мисле да је то био свети Давид Евијски. Али заправо, не. Он је опонашаоСветог Данила Столпника. Једне године на Васкрс једва да је ишта јео тако да сам му дао примедбу. Он је одговорио: „Шта мислиш, шта је јео свети Данило док је стајамо на стубу?“ Наравно, он није био столпник, али је то искрено желео да буде. И сада га је, за његове напоре и подражавање овом светитељу, Господ прославио међу светима, као светог Данила.
Зато понављам: имајте одличне узоре и одвојите време за тишину. Тишина има свој глас и подстиче духовни рад. Читај Псалтир, јер ћеш у њему наћи извор радости и извор суза које чисте срце твоје.
Недавно је дошла код мене жена која заиста воли Псалтир и свакодневно чита псалме. Шта ми је рекла? „У почетку нисам много разумела. Било је много речи које нисам знала шта значе. Али када завршим са читањем, осећам већу радост него икад. Одакле ова радост у мом срцу?” Одговорио сам: „Та радост је од просвећење Духа Светога.
Какав год да вам је живот — монашки или породични — имајте светле примере које ћете подражавати и сигурно ћете имати користи. И имаћете шта да пренесете својој деци и унуцима.

Митрополит Морфујски Неофит (Масура)

http://hramsvetijovan.blogspot.com/2021/11/blog-post.html

Туга је непријатна ствар. Али, иза бола, туге, искушења – крије се Божји благослов, препород, побољшање човека или његове породице. Скоро сви људи повезују прекретнице у свом животу са неком врстом теста. У почетку им је све у реду. Али, одједном им Господ узима дете. Почињу сузе и туге. Тада на њих силази Божанска благодат, и људи се смирују. Долазе у цркву, почињу да се исповедају, зближавају се са свештеницима. Захваљујући свом детету, они улазе у цркву. Бол их тера да се моле за покој душе и присуствују богослужењима у потрази за утехом.
Бол омекшава срце, чинећи га пријемчивим за реч Божију, чак и ако оно раније, будући бешћутно, није прихватало ову реч. На пример, у цвету младости човек размишља само о себи, а не о неком другом. Има дипломе, славу, здравље, лепоту – све. Али када га болест прикује за кревет, он почиње да размишља другачије. Земаљска добра су сујетна и бесмислена, као и све на овоме свету. Могао бих да умрем. И која је сврха свега овога? И онда, рецимо, дође му нека особа и каже: „Прочитај ову књигу, види шта пише. Тако он први пут чује реч Божију. Када добије ову књигу, бол је већ припремио његово срце, учинио га пријемчивим. То значи да када отвори Јеванђеље и прочита га, човекова душа ће почети да се поново рађа. А када се болест повуче, особа, једва устајући из кревета, почиње да пажљиво анализира свој живот. И више не живи, као раније, у гордости и маштањима.
Болест и туга су примарни лекови које нам је дао Божији промисао, кроз које Бог покушава да нас приближи Себи и увећа нашу врлину.
Јов је био најбољи човек на земљи, али Бог је желео да га учини још бољим. И тек након што је прошао кроз искушења, Јов је постао познат. Иако љубазан и побожан, није био славан. И тек од тренутка када је прошао кроз искушења у труду и борби, био је овенчан и обогаћен. То је био почетак његове славе, која траје до данас. Његов сјајан пример може ојачати сваку особу која пролази кроз искушења. Ако је он, као светац, био тестиран, онда смо ми грешници подвргнути много озбиљнијим искушењима. И као резултат тога, Бог је Јова учинио светим, дао му дуг живот и благословио га два и три пута више за све оно што је изгубио. Тако је за страдалника постао одличан пример за сва времена. Само треба да се упоредиш са њим и смириш се говорећи: „Како је Господу мило, тако је и учињено; Нека је благословено име Господње!” (Јов 1:21). „Бог дао, Бог узео. И узевши моје дете, зар ми га Бог није дао? И узео га је. Где је моје дете? На небу. Он остаје тамо у миру.”
У сваком тесту лежи Божанска воља и корист, коју, наравно, човек не може одмах да примети. Међутим, временом ће се открити. Таквих примера има много.
То се десило са светим Андроником и Атанасијом. Били су супружници. Андроник је био златар и поседовао је прилично богатство. Један део је користио да би хранио је породицу. Други је поделио сиромасима, а трећи, без камате, дао људима којима је био потребан новац. У њиховој породици су одрасле две прелепе девојке. И једног дана обе су умрле од болести. Тако су родитељи сахранили обе ћерке. Неутешна, Атанасија је јецала на њиховом гробу. Плакао је и Андроник. Разочаран, вратио се кући а Атанасија је остала. Плакала је на гробу и узвикивала: "Децо моја, децо моја!" Ближио се залазак сунца и гробље се морало затворити. Изненада је Атанасија, која је била у огромној тузи, видела монаха како јој прилази, обраћајући јој се речима: „Госпођо, зашто плачеш?“
„Како да не плачем, оче? – мислила је да је испред ње гробљански свештеник. „Сахранила сам своју децу, своја два анђела. Ставила их у гроб, а мој муж и ја смо сада потпуно сами. За нас више нема радости.”
А монах јој одговори: „Твоја деца су на небу са анђелима. Они су у срећи и Божанској радости, а ти, дете моје, плачеш. И ти себе називаш хришћанком?”
„Дакле, моја деца су жива? Јесу ли оне анђели?"
"Наравно да су анђели."
Овај монах је био светац наше Цркве. Потом су Андроник и Атанасија ступили у манастир и постали свети.

Старац Јефрем, прогумaн светог манастира Филотеја

(„Практична духовна упутства за постизање духовног здравља и спасења.“)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

О ОБУЗДАВАЊУ ЈЕЗИКА

Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својеш, него вара срце своје, његова је побожносш узалуд (Јак. 1,26). овом одломку свети апостол Јаков каже следеће: човек који мисли даје благочестив и да се подвизава ради Господа, али истовремено не обуздава свој језик - заварава се и не може духовно да узнапредује, а сви религијски обреди које практикује бесплодни су и не доносе никакву корист.

Ове речи апостола звуче прилично грубо, но, нажалост, све се то заиста догађа у нашем црквеном животу. У истој глави, мало изнад, апостол вели како човек треба да буде брз чути а спор говорити и спор гневити се (Јак. 1,19). Или још: Ако неко у речи не греши тај је савршен (Јак. 3,2). То јест, човек чије су речи добре и не доводе га до погрешака, савршен је. Али ко је од нас савршен? Нажалост нико. Печат несавр-шенства лежи на свакоме од нас и на свим нашим делима.


КАКВИ СУ ТИ УМ И СРЦЕ, ТАКВЕ СУ ТИ И РЕЧИ


Језик нам без сумње доноси многе невоље. Како да га обуздамо? Можемо, на пример, по читав дан да се уздржавамо, да пазимо шта

говоримо, али онда се одједном нађемо у некаквој непријатној ситуацији или се поведе неугодан разговор, и опет поклекнемо. Наравно језик сам по себи није ништа крив - то је само један од органа наше. /' Није крив језик, него онај ко њиме управља, дакле наш ум, који језику шаље команде шта треба да каже. Уколико ум даје добар материјал свом^ језику, онда језик производи добре речи. Испада даје проблем у нашем^ уму који се често ничим не занима па стога такав празан ум сведочи да човек не ради духовно.


Управо зато Свети Оци су за један од најважнијих елемената духовног живота и сматрају ћутање и надзирање својих речи.

Нама се, наравно, чини да је то немогуће испунити. Кад бисмо живели упустињи, ћутали бисмо по цео дан! Али из сопственог опита ћу вам рећи: чак и ако се човек непрестано налази у пустињи и читав дан - то није довољно.

Постоје људи који све време ћуте, а њихов ум непрекидно разговара. То јест, споља такав човек делује веома ћутљив и тих, а њему без престанка теку монолози, расправе, оправдања итд. Попут млина који непрестано меље. Може ли се зауставити? И да ли је то потребно? Јер заправо није важно да се млин заустави, него да му се да добар материјал за прераду, да се стави добра пшеница, како би изашло квалитетно брашно.

Зато је важно да дајемо нашем уму храну за духовни рад. Ако човек не може да се моли, онда макар треба да размишља о нечем позитивном. Читање духовне литературе, слушање проповеди, провођење времена у друштву духовних људи... - све је то управо тај користан материјал који, када доспе у човеков ум, напослетку рађа добре речи. На пример, ум човека који чита житија светих, духовне књиге, слуша реч Божију итд. - стално ради и производи мисли о ономе што је добро. И обратно, кад човек гледа или слуша нешто рђаво, његов се ум трује и језик почиње да испушта различите нечистоте које се у уму накупљају, као што су осуђивања, псовке итд.

Наш језик је налик славини. Одврнеш и вода потече. Ако јевода у извору добра, онда славина точи добру воду, и обратно. Сама по себи славина нема везе са квалитетом воде. Из тога следи да огроман значај има то чимеје испуњено наше срце. Од сувишка срцаусша говоре - рекао је ХРИСТОС (Мт. 12,34).

То јест оно што представља садржај твога срца, биће ти и на устима. Ако је твоје срце испуњено добрим мислима о ближњима, ако подстичеш себе на љубав, на добронамерност, саосећање, разумевање, снисходљивост, онда, када отвориш уста, твоја реч ће бити испуњена љубављу, саосећањем итд. Ако пак у своме срцу производиш зле помисли, као што су завист, непријатељство, гнев итд., онда ће се кад отвориш уста из њих излитисво то зло.

Тако се борба са језиком одвија дубоко унутар нас. А да би се у тој борби победило, како сам већ рекао, веома помаже молитва, читање речи Божије и духовних књига, слушање проповеди, боравак у храму, и разговори са добрим људима који ће нам у тој борби користити.

На пример, човек ради на таквом месту где чује многе непристојне ствари, и постепено, а да тога ни сам није свестан, у себи почиње да понавља те речи. Јер, непрестано их слушајући, он се на њих навикава, испуњава се њима и, чак и ако их не изговара наглас, те речи ипак живе у његовом уму. И обрнуто, када се човек налази окружен тихим, финим, пажљивим и духовним људима, он се и сам учи таквим својствима, и његове речи доносе корист не само њему, него свима који га окружују.


УЗДРЖАВАТИ СЕ ДО КРВИ

Веома је важно избегавати празнословље. Свето Писмо каже:

У многим речима не бива без греха (Прич. 10,19). Ако сваки пут кад ти се пружи прилика да се умешаш у разговор, незадрживо почнеш да говориш, не можеш избећи грех. На овај или онај начин, у одређеном тренутку, промаћи ће ти и осуђивање и све друго. Најделотворније средство против овог греха представља узда. Ономе ко је живео на Светој Гори и бавио се животињама добро је познато шта је то. На пример, у случају непослушне мазге која се никако не може помери-ти са места, једино делотворно средство биће узда. Када је потегнеш, животиња ће осетити бол и почеће да извршава оно што газда од ње очекује. Апостол реч „зауздавати" у односу на језик не употребљава тек тако, Јер овде је заиста неопходно приморавање и принуда како бисмо се уздржали. Сви смо ми разумна бића, и реч је - наш урођени инстинкт. Хоћемо да се изразимо, да одговоримо, али треба да зауздамо свој језик и кажемо себи: „А сад ћеш да ћутиш". То није нимало лако, то је права борба.

У Отачникује описан следећи случај. Неки човекје био дрзак према старцу, и старац се из све снаге трудио да се уздржи и да на тудрскост не одговори. После извесног времена старчевауста су се напунила крвљу, и онјује испљунуо. Оци суупитали старца: „Геронда, шта се догодило? Откуд крв?" Он имје одговорио даје толико приморавао себе на ћутање, да се груба реч у његовим устима претворила у крв, коју је испљунуо и онда мује било лакше.
 

http://hramsvetijovan.blogspot.com/2022/02/