Златоусти Богослов каже: "Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава." Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава ("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота - каже неко - може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом.
Свети Григорије Палама

https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid02B81U3t9sCrgxMBcWYUy3M8AXWHWxkoSy7ueYU48uY3wWsoP8vMZnFTvnJSC5LTVl/

Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или каква ће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дуг живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је време светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза.
Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волелла спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј.кад се осећаш повређено – прим. прев), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само сопствено спасење.
О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у страстима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство Небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о томе како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мир телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима.
Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претрпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се.

свети Пајсије Величковски

беседа из књиге "Пољски кринови"

Многи људи могу рећи: "Како можете славити смрт, посебно смрт Мајке Божије?" Али то је управо срце хришћанства. Смрт престаје да буде трагедија. Смрт постаје прелаз из једног стања у друго, тренутак сусрета човека лицем у лице са духовним светом.
Према литургијским напевима, смрт Пресвете Богородице постала је лествица ка небу. Зато Богородичину смрт називамо не смрћу, него сном, јер се ужас, страх и трагедија смрти разбијају и побеђују смрћу Христовом. А од тренутка васкрсења, смрт више нема власт над природом. Онa је пораженa васкрсењем, и стога за сваког верника Христ постаје пут васкрсења. Наравно, оно што важи за сваког следбеника Христа Спаситеља важи и за Његову Пречисту Мајку, Пресвету Дјеву Марију. Она, која је постала новозаветни ковчег и сабирница Сина Божијег, била је освећена и очишћена Божанском благодаћу више него било ко други, и њенa смрт постала је сусрет са својим Сином и Богом, коме се и данас моли за нас.
Нажалост, у многим хришћанским вероисповестима које су настале као последица реформације и самим тим се и отцепиле од древног предања и црквеног учења, постоји, најблаже речено, презрив однос према Богородици. Многи људи који себе називају хришћанима и следбеницима Христовим питају: „Зашто да славимо Марију као Свету. Свето писмо ништа не говори о њој?” Такве речи још једном сведоче о незнању и непоштеном цитирању Библије. На самом почетку Лукиног Јеванђеља налазимо доказе о поштовању Богородице. 42. стих прве главе преноси нам речи праведне Јелисавете, мајке Јована Претече, која, испуњена Духом Светим, Пресвету Богородицу назива „Благословеном међу женама“ и „Матером Господњом“. А сам Свемилостива каже: „ јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; “ Ове речи нису поносна тврдња на неко незаслужено поштовање, јер у Светом Писму видимо да у кротком лику Мајке Божије нема ни наговештаја било какве гордости или узвишености. У овим речима постоји скромна свест о величини ове службе, коју јој је Бог припремио – да учествује у великој Тајни Оваплоћења, да постане Мајка Господа свога, да роди Онога Чија моћ јој је дала живот - Спаситеља света. Свемилостива Господарица се удостојила да буде Мајка Христа Спаситеља, испуњавајући пету заповест закона Божијег. И ако је Сам Христос удостојио Свемилостиву, онда ми, по Његовом примеру, морамо Га следити и прослављати Пресвету Богородицу.

Аутор: прот. Андреј Николаиди

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Почетак Успењског поста је повод за разговор о ношењу крста. Неки можда виде фразу „ношење крста“ као апстрактни идиом, али она има потпуно практично значење.
Хајде да схватимо који су крстови припремљени за нас? И колико дуго их носимо?
Туге, тешкоће и патње које нас задесе у породици, на послу, чине наш животни крст.
Колико патње може да изазове неуспешан брак или погрешан избор професије или посла, колико патње може донети болест или неправедан однос према нама, клевете и тако даље. То је наш крст.
Човек мора да прође кроз све ове тешкоће. Наравно, многи од нас желе да их се отарасе. И ово је природна жеља. Оно што се може исправити без кршења заповести и без противљења савести мора се, наравно, исправити, али постоје непоправљиве ствари које се морају узети здраво за готово. Покорно прихватање воље Божије – онога што је изван наше моћи да променимо – је ношење крста.
Крстови долазе у различитим тежинама. Господ је припремио свакоме свој – спасоносан и јединствен. Ношење крста је велико дело нашег живота, то је бескрајан рад на себи, који није могућ ни под којим другим околностима. Разапињемо наше старо ја на крст и поново се рађамо. Ово је болан свакодневни посао. Одупрети се злу, очистити срце да би у њему засијала светлост Христова, могуће је само кроз страдање.
Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; Да би ваша кућа била чиста, морате је очистити од остатака; да би ишао за Христом, треба се одрећи старог ја.
Светитељи су говорили да су до краја својих дана водили бескрајну борбу са својим старим ја, којег су разапели на крсту.
Понизно носимо крст свој, идући за Господом, из жарке љубави према Њему.
Шта може бити више од чињенице да је Господ са нама, да ће доћи са својим Безпочетним Оцем и са нама створити пребивалиште!

митрополит Антоније (Паканич)

приредила: Ј. Г. (Поуке)

извор

Духовна криза је тешка и болна, али без ње се не може живети. Све што имамо, било да је то наша личност, односи са другим људима или наш поглед на свет, све се развија уз помоћ криза.
Криза је прилика да се за кратко време оствари квалитативни скок и корените промене које пружају шансу за прелазак на виши ниво развоја.
Међутим, то не даје никакве гаранције, јер у свакој кризи, уместо шансе да се преживи и уздигне, постоји опасност да се заглави у бригама или падне у понор очаја.
Криза је корисна. Прво, зато што је то најбржи и најлакши начин да уништимо ставове и навике који нам ограничавају развој. У кризи неки део нас умире. Управо оно што је већ оронуло и застарело.
Друго, криза повећава нашу свест . Подстиче вас да изаберете нову животну стратегију. Многи људи имају потешкоћа у доношењу избора, одлажући одлуке за касније или чак пребацујући одговорност на другога. Али, постоје ситуације када нема начина да се то избегне.
Треће, криза се не дешава тек тако. Претходи јој скривени и дуги период све већих унутрашњих сукоба, које човек покушава или да не схвати, или да не примети, да сакрије од себе и од других. У неком тренутку, када сукоб постане неподношљив, када се чини да се све руши и да нема поверења ни у тло под ногама, схватимо да се ничему у овом животу не може веровати.
И све у шта смо веровали одједном нам се чини неистинитим. Али након периода конфузије, патње и очаја, откривамо да је конфликт који нас је довео до кризе решен кроз искуство. То је као грмљавина, после које ваздух постаје чист и свеж.
Кризе су многе и различите: старосне, личне, духовне.
Посебност духовне кризе је у томе што она задире у основе нашег постојања. У духовној кризи губимо идеолошку основу и престајемо да схватамо смисао живота. То не значи да смо раније разумели смисао живота, али сада не разумемо.Обично постоји осећај сврхе и смисла који нам у тренуцима духовних криза више не изгледа истинито.
Манифестација очаја помаже да очистимо наше разумевање љуски и крхотина од предрасуда, од туђих или чак наших смешних мишљења која су замаглила наше сопствено значење и престала да нас инспиришу.
У духовној кризи, наш духовни живот је обустављен. Осећамо неку оштећеност у процесу духовног тражења и духовног живота. Као да ходамо и одједном је пут нестао. Хтели смо да изађемо на праг, али прага није било. Али, управо то осећање нам помаже да се саберемо и будемо буднији, да трезвено погледамо не само себе, већ и околну стварност.
Посебност духовне кризе верника, хришћана је у томе што се претходно религиозно искуство моментално обезвређује. То доводи до одбацивања било какве верске праксе, а понекад и до њиховог преиспитивања.
Чим изгубимо ослонац, чим се наш поглед на свет уруши, егзистенцијална анксиозност избија испод њега.
 Увек вребамо око четири најмоћнија страха нашег постојања: смрти, слободе, усамљености и бесмисла.
Ужас који се колективно ствара, ужас са којим се суочавамо лицем у лице, подстиче нас да брзо тражимо нова значења.
Ирационални страх од непостојања подрива основу постојања, чинећи је непоузданом и случајном. Није нам јасно: да ли постојимо, или нас више нема.
Слобода, која делује тако дивно јер јој увек тежимо, такође је страх. Зашто? Јер нам је свима потребна бар нека предвидљивост у свету и јасна структура. Већину живота, ако смо верници, живимо са осећањем да је Господ мудро створио овај свет и да нас Промисао Божији о нама води на овај или онај начин.
Разумели ми то или не, бар у овом свету нисмо одговорни за све. Али када осетимо егзистенцијални страх од слободе, јавља се осећај крхкости свега, као да ходамо по ужету преко провалије. Све што нам се дешава зависи од нас, али у исто време ниво одговорности може бити изнад наших снага.
Усамљеност у егзистенцијалном смислу је осећај сопствене изолованости. Рођени смо сами и напуштамо овај свет сами. У обичним тренуцима нашег живота тај страх кријемо у контактима, у везама, у припадности нечему већем.
У кризним тренуцима нашег постојања осећамо да заправо постоји празнина између нас и постојања. Кад Бога нема, ми се нађемо сами са понором.
Коначно, ако изгубимо свој претходни духовни смисао, тада осећамо потпуну празнину живота, јер потреба за сврхом и смислом је основа људског постојања.
Најчешћи разлог краха је илузија о себи . Често себе доживљавамо митолошки, сматрамо да смо нешто посебно или у себи видимо могућности и дарове.
Увек имамо тежње и известан осећај сопствене вредности, мање или више адекватне или неадекватне. Како год било, илузије о себи се увек гомилају. У тренуцима кризе, ова гомила идеја се распада. Приморани смо да се поново саставимо, да постепено поново постанемо свесни себе.
Други разлог краха је илузија о Богу .
Често ми искривљујемо слику Божију. Чини се да смо верници, али у једном тренутку може се појавити питање и збуњеност: „Где је моја лична комуникација са Богом? Где је сама љубав Божија о којој сви говоре? Испада да се већ двадесет година молим у празно? Нисам ништа чуо. Нисам добио никакав одговор. И уопште, још увек се не зна да ли Бог постоји или не?!“
Дешава се и обрнуто: „ Па зашто ме Он не заустави и не исправи?" Често у таквим тренуцима човек схвати да није обожавао Бога, већ идола којег је измислио и поставио уместо Бога. Ово је ужасно искуство, али је у духовном смислу корисно.
Најзад, трећи разлог краха је илузија о Цркви . Очекивање да ћемо доћи на неко дивно место, где се сви воле и где је практично рај, обично је разбијено црквеном стварношћу. И морате да се носите са овим искуством.
Постоји још једна група разлога, а то су догађаји који су значајно променили наше животе и повукли духовну кризу. На првом месту овде је смрт вољених.
Смрт је увек тренутак преиспитивања сопственог живота. Често, посебно када је смрт најближих изненадна, у трагичним околностима, када умру деца, људи осећају да се све у шта су веровали, чему су се надали и за шта су се молили, претворило у прах. Као и када нас сопствена озбиљна или неизлечива болест изненади, особа осети сопствену крхкост и рањивост и схвати да живот уопште није оно што сте мислили и да нешто треба да се мења.
Када човек изгуби посао, када му се дешавају разне невоље у вези са његовим професионалним признањем, када се сруши оно на чему се заснивала његова професионална самоидентификација, то такође доводи до кризе. Нешто треба да се уради у вези са овим. Али, једино што се заиста може учинити јесте да се схвати како да се живи другачије и да се сагледају трагични догађаји који су се догодили, да би им дали ново значење.
Промена материјалног статуса, како надоле тако и навише, нагло осиромашење, као и нагло богаћење, подједнако су деструктивни за духовни живот. Доводе нас у опасност од духовне кризе.
Исто тако, узрок кризе могу бити односи са другим људима: издаја, озбиљне оптужбе, ситуације у којима је наше поверење озбиљно изневерено. На крају крајева, ово доводи у питање наше поверење у главне аспекте нашег бића. Посебно је тешко ако смо наду усмерили на једну ствар, а она није успела.
Важно је схватити да криза расте постепено. Ако говоримо о православној средини, онда су узрок духовне кризе разне врсте негативних појава у црквеном животу. На пример, примећујемо да пракса не одговара подучавању. Очекивали смо једно, а добили нешто друго. Али то више није само разочарење у Цркву као некакву земаљску институцију или богочовечански организам. То се претвара у специфичну огорченост, осећање да је нешто лоше и људи напуштају Цркву. Разлози овде нису само спољашњи, већ и унутрашњи. На пример, лажно схватање духовног живота. Ово је ситуација када је човек сам себи изградио неку врсту изворног Православља или је то урадила нека група под руководством духовног учитеља. У неком тренутку постаје јасно да је све или много тога била грешка.
У највећој опасности су људи некритичког мишљења и они који дословно схватају веру. На пример, ако је особа буквално веровала у Шести дан, онда, када се суочи са убедљивим доказима еволуционих теорија, потпуно губи веру.
Што је наш систем веровања чвршћи и ригиднији, то су разорнији ударци по њега.
Често се каже да ако човек има духовну кризу, то значи да има непокајане грехе. Још чешће, онај ко је у кризи, све доживљава по принципу да је „сам крив за све што му се догађа“. Овде је важно разумети да је критичко мишљење оно које нас штити од духовно несрећних околности.
Коначно, системски сукоби, сукоби односа, концепата, било каква конфронтација са нама значајним људима или противречност између породице и вере, посла и породице, дуготрајне противречности нас постепено убацују у ћорсокак.
Унутрашње противречности обично расту, али ми се трудимо да то не приметимо. И иако не примећујемо својим умом, осећамо срцем и интуитивно разумемо да су темељи нашег постојања пољуљани. Међутим, ми се увек опиремо овим променама. Често одлажемо тренутак кризе колико год је то могуће. Али што је дуже одлажемо, то је друга фаза кризе – разарање погледа на свет и слике о себи - тежа.
Друга фаза је увек болнија. Погађа је максимална патња. У овом периоду схватамо да нисмо успели, да свет и ми у њему нећемо бити исти. Осећамо да смо изгубили веру, а ако је нисмо изгубили, онда бар не знамо ништа ни о себи, ни о Богу, ни о овом животу. Голи смо и тресе нам се тло под ногама. Једино што је потребно је изаћи из овог стања.
У таквим тренуцима увек има много страха, патње, збуњености, губитка смисла, али у таквим тренуцима још нисмо довољно прихватили ово стање да бисмо почели да тражимо нови смисао. То тек следи.
Ниједна патња не траје вечно. У неком тренутку долази до паузе и постепено се навикавамо на ситуацију потпуне неизвесности у духовном смислу. Схватамо да стари модели не функционишу, нови се нису уобличили и нису створени, и да треба да уложимо снажан напор да изађемо из ове кризе.
Управо у овом тренутку се максимално активира критичко мишљење. У таквим тренуцима способни смо за молитвени напор и призивање Божије помоћи.
Главни задатак у овом периоду је да себи поставите права питања. А чак и ако немамо праве одговоре, важно је да питања буду тачна, јер то ће нам омогућити да пређемо на преиспитивање вредности.
Када се ново схватање искристалише из олупина нашег старог погледа на свет и прашине у коју се претворило, када видимо светлост на крају тунела, излаз из ћорсокака, тада разумемо како треба да променимо свој начин деловања. Јасно је да промене не настају одмах, али су промене у таквим периодима већ почеле.
Наравно, овај процес се не дешава аутоматски. Када доживите патолошку духовну кризу, можете се заглавити у свакој од ових фаза. А ако неко мисли да нема и да никада није имао духовне кризе, онда имам лоше вести за њега. Највероватније то значи да сте већ дуги низ година у стању све већих унутрашњих противречности и отпора променама.
Из дела светих отаца, позната су нам три стадијума духовног живота: прво нам се даје благодат, затим је губимо, па тек прошавши тежак пут и стекавши смирење, враћамо је.
Овај циклус можемо поновити много пута у животу. У неком тренутку осетите да сте вратили ову милост, а онда је поново изгубите, једва се опуштајући. Али када човек стекне ово искуство, бар се не плаши, јер зна да уништавање погледа на свет није неповратно. Криза је период преобликовања личности и ослобађања од свега непотребног.
Нисмо сами на овом свету. Чак и ако акутно осећате егзистенцијалну усамљеност, велика је вероватноћа да се у близини налазе ваши вољени, ваша браћа, ваши пастири. Ретко се дешава да сви ови људи имају стање кризе у истом тренутку, сигурно се неко осећа стабилније. Та емоционална стабилност помаже особи у кризи. Све што можемо дати особи је мали ресурс да се избори са егзистенцијалном претњом, односно да се побринемо да се не осећа усамљено и изгубљено. Прихватање је увек на првом месту . Штавише, речи у овом тренутку могу бити тешке за особу да их разуме.
Затим, потребно је подржати особу са расуђивањем, помоћи јој да изађе из стања потпуног колапса и покуша да пронађе излаз из ћорсокака. Важно је слушати, разговарати, делити искуства, али не као поуку, већ што је више могуће недирективно. Сваки притисак у таквим тренуцима тера човека у нове кризе. Можете понудити своје идеје и опције, али само немојте рећи: „И мени се догодило се ово, и ја сам сумњао...“
Не обезвређујте туђу патњу, мисли и интуицију. Не можете знати колико му је све то важно. Када смо у духовној кризи, желимо да се стиснемо и сакријемо и сачекамо да ово стање прође. Али, не заборавите да нисте сами на свету. Не одбијајте помоћ и подршку оних око себе. Понекад морате смоћи снаге да затражите помоћ.
Ако желите да онемогућите особу да изађе из кризе, довољно је да почнете да је осуђујете говорећи о њеном недостатку духовности или да употребљавате фразе - „Сам си крив“, „То је због твојих грехова“. Штетно је наметати једино исправно мишљење. Осећај нестабилности нас тера да веома критички доживљавамо сва мишљења која нам се износе, а одбијање комуникације нас гура у усамљеност.
Ако је криза везана за веру, онда можемо преиспитати традицију и своја веровања, ослободити се површног, непотребног сујеверја, предрасуда и распрострањених сумњивих мишљења, и тиме ојачати своју веру. Ми сами можемо доћи до дубље и искреније вере .
Постоји могућност да се човек одрекне верске праксе, али да се не одрекне вере.
Коначно, могуће је и потпуно разочарање и губитак вере. У благој верзији, то је изјава: „Ја сам агностик и не желим да размишљам о томе." У тврдој верзији је то понашање у духу милитантног неуротичног атеизма. У овом случају, особа се са истом страшћу којом се посветила религији, посвећује борби против религије.
Утемељена црквена традиција изграђена је на ставовима који отежавају излазак из кризе. Човек који отворено износи своје сумње или алтернативне идеје, ако почне да се интересује за нешто што не одговара црквеном схватању, онда је прво на шта наилази осуда, покушај преваспитавања па чак и анатемисање.
Људи који се нађу у кризи гурају се ка најтежој варијанти за излазак из ње. Штавише, они постају још отпорнији на промене, ефикасно спречавајући сопствену свест о кризи.
Важно је схватити да ниједна наша држава, док смо живи, није коначна.
А они који се нађу у кризи, чак и кроз патњу, увек имају шансу да дођу до дубље вере. Криза је увек прилика и тест који нам се даје за раст.

аутор: Наталија Скуратовскаја
 

приредила:Ј. Г.(Поуке.орг)

извор

Поштовање иконе Умиљење везано је за име Преподобног Серафима Саровског (1759-1833, канонизован у 1903 г.). Према биографији, састављеној на основу сећања људи који су били блиски старцу Серафиму, цео живот провео је под поковитељством Богомајке. Она му се неколико пута јављала у виђењима и исцељивала га од смртоносних болести. Иначе, код њега се налазило неколико икона Богоматере. Поред њих, посебно место је заузимала келејна икона, названа Умиљење, коју је старац назвао Радост свих радости.
Пред њом, је 2.јануара ујутру, 1833. године клечећи на коленима током молитве, с главом на аналоју и рукама прекрштеним на грудима – се упокојио. Икона је била насликана на платnу, које је било растегнуто над даском од кипариса. После смрти Преподобног Серафима, а по његовом благослову, игуман Нифонт пренео је древни образ у оближњи Дивјејевски женски манастир, (који се налазило под духовним покровитељством Преподобног старца Серафима) пред којим су стално читали Акатист. У Дивјејеву, за икону су направили сребрно-позлаћену ризу. Овде је, у Тројицком Сабору, за икону устројена посебна капела, названа њеним именом – Умиљењe Пресвете Богородице.
После прослављења Преподобнога у лику Светих, цар Николај II Романов подарио је икони Умиљење – драгоцену ризу.
Године 1927.г. Дивјејевски манастир где се налазила икона Умиљење (Серафимо-Дивјејевско)/ Радост свих радости, – је затворен, а света икона је тајно однесена. Сакрила ју је, последња игуманија Дивјејевске обитељи матушка Марија (Баринова), одселивши се у Муром. Тамо је у невеликој кућици, икона неприметно стајала у тамном углу на комоди, а њене драгоцености биле су закопане поред дома. После смрти матушке, икону и њене драгоцености скривао је свештеник Виктор Шиповаљников. Наредних деценија икона је чувана код побожних људи. Јуна 1991.г. икону су предали Патријарху Алексеју II, и од тада, икона се налази у Патријарашкој резиденцији. Једном годишње – на празник Сабора Пресвете Богородице – Серафимо-Дивјејевска икона Умиљење износи се верном народу на целивање у Патријаршијском Богојављенском Сабору.
Открићем моштију Преподобног Серафима, од иконе је направљена копија за Саровски манастир. После канонизације кренуло се са производњом иконица израђених у иконописној радионици Дивјејевског манастира и у његовом подворју, у Петерхофу. Икона је имала неколико штампаних издања са изображењем житија Преподобног Серафима.
Икона се празнује 10.08./28.07 и 9.12/27.12 (на дан оснивања обитељи). Митрополит Серафим (Чичагов) је за дан прослављења иконе, саставио посебну службу.
Чуда
Ова икона је била келејна икона Преподобног Серафима Саровског. Из уља које је горела у кандилу над иконом, Св. Серафим је помазивао болеснике који су добијали исцељење.
Изображење
Икона из Третјаковске галерије представља истоветну копију, првобитног образа Серафимо-Дивјејевског Умиљенија. Изображење Богоматере је допојасно са прекрштеним рукама на грудима, приклоњеном главом и спуштеним погледом; те се стиче утисак – да Је дубоко погружена у молитву.
Иконографија је западна која се у Русији појавила у XVII в. На копијама иконе, сјај ризе, убрус и ореол су имитирани и декорисани са драгим камењем. Изглед руку опонаша стил академског сликања раног XX в., који је кориштен у сликању икона. Ореол је уоквирен натписом : Радуј се, Невесто Неневесна !
Одевена је у богату одежду златне боје, као Царица Неба и земље. Око руку Јој се налазе извезене наруквице, као код свештенослужитеља који савршава Свете Тајне; међутим, оне симболизују и свезе којима су биле везане руке Христу, док је вођен Понтију Пилату.
Око струка назире Јој се појас, који представља силу, коју Господ даје онима Који му прибегавају – како би савладали телелесне страсти; он такође подсећа и на убрус којим је Христос био опасан, када је прао ноге Својим ученицима.
Мафорион је беле боје, којом су се Анђели јављали људима и преставља чистоћу током служења које се очекује од Његових следбеника; на њему је извезена једна звезда као и на раменима Приснодјеве, које симболизују Непорочну Лепоту Њезину.
Дјева као да је затечена у Њеној служби, – служењу човечанству, кроз савршено приношење Ње саме, Творцу и Саздатељу Њеном, у дубоком созерцању, у коме је затичемо. Отуда је – Радост свих Радости, целом роду људском !
Тропар, глас 4
К Богородици с умиљењем припаднимо, сви, грехом обремењени, чудотоврну икону Њену Умиљење љубимо и са сузама јој вапимо: Владичице, прими мољење недостојних слугу Твојих и подај нам, молимо Те, велику Твоју милост.

https://mitropolija.com/2024/08/09/cudotvorne-ikone-majke-bozije-umiljenje-serafimo-divjejevsko/

Имовина, навике, начин живота – све нестаје. Остаје гола истина: ми смо смртни, али заиста желимо да живимо. Сећам се Булгакова и његове фразе: „Да, човек је смртан, али то није тако лоше. Лоша ствар је што је понекад смрт изненадна." У рату ово „понекад“ постаје образац и буди уснулог хришћанина: „Морам стално да се сећам смрти“. Као гром, у сећању васкрсавају речи Светог писма: „У свим својим делима памти свој крај, и никада нећеш згрешити." (Сир. 7:39).
Сви подвижници говоре о сећању на смрт. И то није фаталан задатак, ту нема црног безнађа. Ово сећање је прожето вером у Царство Божије и загробну награду. Ово сећање је прожето задатком да се уложи напор да се узнесе на Небо. Њеном заслугом сваки дан ће одсецати све што омета вечни живот и спасење. Захваљујући њој можете градити хришћанске односе са светом, људима и Богом.
Сећање на смрт је велики поклон. Свети Јован Климакус каже: „Као што је хлеб неопходан за живот тела, тако је и сећање на смрт неопходно за духовни живот“.
Предности сећања на смрт се манифестују у најмање три позиције: оно подстиче на подвижништво и свакодневни рад, помаже у благодатном подношењу невоља, јача молитву.
Спречава да се дух опусти, тело да буде лењо, а ум да заспи. Међутим, не би требало да се иде ван природних граница. Плодно, исправно сећање на смрт, по Климаку, испољава се кроз непристрасност према сваком створењу, напуштање своје воље и прихватање воље Божије.
Један од новомученика чекао је смрт у казненој ћелији погубљењем. Припремио се за смрт и прихватио вољу Божију. Међути, одједном су почеле да се појављују гласине о ревизији случаја и помиловању. Овде је било потребно потчинити се вољи Божијој. Касније је написао: „Нисам искушавао Бога."
Да бисмо живели, морамо да се сетимо за кога живимо и ко контролише наше животе. У библијском језику то се изражава речима „ходити у присуству Божијем“. Будите са Богом, хвалите Га, као Давида, „са сваким дахом“, односно сваким удисајем. Да бисмо то постигли, морамо - „себе и једни друге предати Христу Богу“. Морамо заокупити ум, вежбати вољу у доброти, срце у светим осећањима и тело у аскетизму.
Ум не треба да остане лењ, без посла. Треба га заузети. Свети Јован Синајски препоручује добре вежбе: „Делатан ум се учи љубави Божијој, сећању на смрт, сећању на Бога, на Царство Небеско, на ревност светих мученика, на свеприсутност самога Бога, по речима псалмопевца: „Видео сам Господа преда мном (Пс. 16,8), сећању на излазак душе из тела, на мучење, муку и вечну осуду.”
Дакле, морамо научити ум да воли Бога, да се сећа Бога и Његове свеприсутности, да се сећа Царства Небеског, да се сећа смрти, да се сећа Анђела, изласка душе из тела, мучења и вечне осуде. Ове ствари вас спречавају да паднете. И оне угађају души да служи Богу.
Постоји прича о немарном монаху који је умро и потом враћен у живот. Преосталих дванаест година није проговорио ни реч, затворио се у ћелију и „пролио реку суза“. Сећање на смрт доводи до страха Божијег. То је дар од Бога, то је врлина. То је одрицање од светских задовољстава ради небеске утехе. По речима Св. Јована Климакуса: „Ко је умро за свет, заиста се сећа смрти, а ко још има било какву приврженост, не може слободно да користи мисао о смрти."
За такав духовни рад неопходна је молитва. Нарочито када смрт лебди около и не знате „број преосталих дана“. Свештеномученик Михаил Челцов у „Мемоарима бомбаша самоубице“ приповеда о свом доживљају близине смрти:"То је тужно, тешко за душу, некако мрачно, безвесно, стање неке неурачунљиве меланхолије, која се не може изразити речима, не може се угурати у неке конкретне појмове и формуле. Устанеш на молитву и осећаш се као да те нека непозната сила гура од ње, стварно не желиш да се молиш, изговараш речи, али и даље је исто болно питање у твојој глави, нема мира у твом срцу. Читаш и не разумеш, поново читаш исте речи молитве два, три пута и – само тако присиљавајући се – коначно се ослобађаш од свог мучитеља, твоја душа постаје смирена, задовољна, и завршаваш молитву смирен, можда, чак и радостан. Само је затвор омогућио да се осети и доживи истинско задовољство, мир и радост у молитви и од молитве.”
Одески мученик св. Амвросије (Гудко) је клечао са подигнутим рукама и молио се Богу док су му копали плитку рупу. Смрт је, према сведочењу новомученика, прелазак у вечност. Али још за живота ми саопштавамо ову вечност у молитви. Отуда и подвиг молитве – могућност да се, још живећи у трулежном телу, препозна нетрулежни живот.
Нама, који смо у свету, забринути за животе својих ближњих и свој сопствени, потребни су бар почеци такве молитве. Молитве у спомен смрти. Она ће те смирити, даће ти наду, научиће те да се предаш у руке Божије. Они који имају мудрости ће схватити да је сећање на смрт велики подстицај за живот.
Престонички свештеник, који је још млад стекао славу широм Кијева, свештеномученик Анатолиј Жураковски је писао да Христос даје не само живот, већ и живот у изобиљу.
Морамо запамтити принцип постојања: „Што не расте, умире“. Сећање на смрт помаже у расту. Помаже да се срце држи у правцу неба, подстиче тело на достигнућа, теши немирни дух и даје уму мотивацију да „тражи оно што је горе и размишља о ономе што је горе“ (Кол. 3:1 -2).

протојереј Андреј Гавриленко
 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Бог често ћути из љубави. Међутим, увек се поставља једно питање: зашто се чуда не дешавају свима?
Колико се болесника или њихових сродника са вером моли Богу и светима, а не видимо да им се чудо дешава! Зашто?
Не постоји једнозначан одговор на ово благословено питање. Божје судбине су као понор. „Ко ће спознати ум Божији?“ пита се апостол Павле. Потпуно објашњење је само Његово. Није нимало лако објаснити Божије судбине, Његову вољу, Његово ћутање. Не можемо рећи да је „овај више верник, а други мање“, нити да „Бог воли једне више, а друге мање“. Како каже пророк Исаија, Божија судбина је далеко од људске судбине колико је небо од земље.
Наравно, треба напоменути и следеће. Бог често ћути из љубави. Допушта тешка искушења за некога јер изгледа веома далеко. У свом свезнању Он добро зна да искушење, болест, бол могу бити делотворни и спасоносни за човека. Свети апостол Павле, који је и сам исцељивао болесне и чинио чуда, тужио се на тешку болест, на „убод у тело“. И због тога је три пута молио Господа да га исцели, али га је Господ одбио. Његов одговор је био: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.“ (2. Кор. 12:9).
Многи светитељи који су патили од разних болести или других врста искушења, и умели да творе чуда над другим људима, нису молили Бога да их исцели, него да им подари трпљење. Наши савремени свети старци, отац Порфирије и отац Пајсије, ишли су толико далеко да су тражили од Бога да их оболи од рака! И наравно да су се радовали болу и славили Бога. Отац Пајсије је говорио: „Колико сам се научио од болести, нисам научио од толиких година подвижништва“.
Све ово, међутим, не значи да не треба да тражимо Божију интервенцију. Тако бисмо одбацили Његову заповест – „иштите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се“ (Мт. 7,7), а довели бисмо у питање дар и благодат које је Он дао светима Својим – „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; “ (Јован 14:12). Наша одговорност се односи на нашу молитву и наше покајничко расположење. Другим речима, пустимо Га у своје срце и у свој живот. Јер без нашег слободног пристанка Бог не може ући тамо. Он увек стоји дискретно, са поштовањем према нашој личности. Он куца на врата нашег срца, али не улази силом. Наша је одговорност да се отворимо Њему. Поделимо своје молбе са Њим, али не као неваспитана деца, већ једноставно и смерно. Тако што желимо, а не изнуђујемо и увек смо спремни да извршавамо вољу Његову. „Али опет не како ја хоћу, него како ти! ... нека буде воља твоја."(Мт. 26-39,42).

аутор: Нектарије, митрополит Арголски

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Централна идеја чланка је да у Цркви не можете сами служити. Нико се не може усудити да „узме” свештенички чин и каже: „Ја сам свештеник”. Ово је немогуће. Потребне су руке наследника апостола и њиховог Учитеља Христа. Важно је понизити се, поклонити се под овим апостолским рукама, смирити се и савити врат, клечећи пред Богом, пред Његовим Престолом, да би наследник апостола, законити епископ канонске Цркве, положио руке на тебе. И тада се дешава ова Тајна: кроз ову „живу“ духовну „електричну мрежу“ душа и срца, благодат Божија одједном почиње да тече обилно, надопуњујући и дајући све, стварајући од човека свештеника Божијег.
Црква вас зове. Бог вас позива да чувате Његове овце.
И то је изузетно очигледно из живота светог пророка Илије (видети Трећу књигу о Царевима, глава 19, стихове 11-21 и Четврту књигу о Царевима, поглавље 2).
Ова поглавља говоре о Господњем позиву на пророчку службу преко светог пророка Илије – Јелисеја.
Није сам Јелисеј ушао у пророчку службу. Господ је указао Илији на њега. Илија је покрио Јелисеја својом мантијом (горњом одећом, обично од овчије коже) и тако га изабрао да служи. Јелисеј је био достојан ове службе. У то се уверавамо из чињенице да за славље коље волове и ложи ватру од плуга да би принео Богу благодарну жртву и помиловао људе (затим дели месо). Односно, јасно је да је он богобојажљива особа која воли Бога и људе. Замислимо на тренутак шта су плуг и пар волова значили за јеврејског сељака тог времена? То је било богатство. Али, он то жртвује Богу.
Када се свети пророк Илија спрема да се узнесе на небо, он каже пророку Јелисеју да тражи шта жели за себе. Јелисеј уопште не мари за материјална добра, он тражи само милост Божију и пророчку службу. И он то добија. Штавише, материјално, као што епископ, по извршењу Тајне свештенства, облачи свештеника у свештеничку одежду, тако и после вазнесења Светог Илије пророк Јелисеј добија своју мантију, са којом оба пророка – учитељ (Илија) и ученик (Јелисеј) – чине чуда.
Тако Господ позива светог пророка Јелисеја преко светог пророка Илије на службу Божију – на дело Божије.
Као што је раније Господ заповедио светом пророку Мојсију да издвоји Арона и његове синове из народа за свештеничку службу. Као што хиљадама година касније, Господ наш Исус Христос бира прве апостоле, а они постављају прво свештенство.
И тако струја благодати Духа Светога наставља да тече.
Бог је већ направио пребивалиште за Себе. То је Једна Света Католичка и Апостолска Црква. Направио је Себи стан и настанио се у њему... у светом пророку Илији, у светом пророку Јелисеју и у свима нама – православним хришћанима. Шта још треба да тражимо? Име Илија на хебрејском значи „Мој Господ Јахве (Јехова)“. То је био смисао пророковог живота. Ово треба да постане смисао живота сваког од нас: исповедање Бога Живога, живот у Њему и сваке секунде приближавање Њему, сједињење са Њим.
Израиљева кола и њихова коњица подигли су пророка Илију. А ми смо овај новозаветни Израиљ и то је наша коњица, и Господ је сваком од нас, као пророку Илији, припремио место на небу поред себе после Вазнесења Господњег. Само треба кренути овим путем вере – путем ка живом и љубећем Богу, који је створио Цркву ради нашег спасења.

јереј Андреј Чиженко

приредила: Ј.Г.(Поуке.орг)

извор

Како препознати у свакодневном животу вољу Божију, како у конкретној ситуацији разумети на шта нас Бог позива?

У труду да се приближимо Богу и разумемо његову вољу, често се водимо само разумом. Научени смо да се ослањамо на разум у свему. Међутим, не заборавимо да се Бог пре свега открива срцем, док је разум тек посредник у том процесу. 

Божију вољу препознајемо исто онако како препознајемо вољу наших ближњих:  Кроз познавање нашег супружника, родитеља, детета познати су нам и покрети њихових душа, јер волећи неког постајемо му блиски и повезани и упознајемо га као јединствену личност. Знамо да би нашег ближњег обрадовала баш ова књига коју смо видели у излогу... јер га познајемо и његова воља нам постаје позната временом. Што смо више са њим и упознајемо га, почињемо да приметимо и онај један његов готово нечујан уздах и већ тада знамо да га је нешто оптеретило. Упознајући га, упознајемо и његову вољу. Знамо шта би му значило како да поступимо у одређеној ситуацији. Али, да бисмо се са њим упознали, потребно је да са њим често разговарамо, да делимо лепе и нелагодне тренутке причајући.

Али, како разговарати са Богом? То је тренутак који се може открити тек у срцу, искуством. Ту откривамо да са Богом разговарамо не тек у нашим мислима, него молитвом која потиче искрено из нашег срца. Молитва је разговор са Богом, дијалог који се одвија у нашем срцу, где иако не чујемо речи Божије као од других саговорника, временом почнемо да осећамо благодат његовог присуства када му се искрено и упорно молимо. Тада се у срцу распламсава љубав према Богу и свим људима, и налазећи се у некој недоумици како да поступимо, почињемо да се молимо како би нам Бог просветлио разум. Духом Светим бива просветљен и наш разум и почињемо да назиремо вољу Божију у нашем животу, при чему себе преиспитујемо поверавајући наше помисли и покрете душе духовном оцу. Зато је молитва изузетно важна у откривању воље Божије. Кроз њу наше срце почиње да куца благодаћу Духа Светог и саглашава своје откуцаје са својим Творцем. Тада се полако рађа љубав према Христу и он се усељава у наше срце. И све постаје лакше. Док смо се пре са напором трудили да се молимо, да истрпимо другог, сада срце чезне за молитвом и у оном кога трпимо видимо лик Христов и бол коју носи, а не грех и пакост.

Кроз упознавање Бога и развијањем љубави према њему, постоје нам препознатљива и његова воља у нашем животу. Бог се упознаје кроз љубав која се огледа у испуњењу његових јеванђелских заповести и смиреноумље (како ћемо испуњавати његове заповести, ако их нисмо упознали, јер не читамо редовно Јеванђеље?).

Љубав увек подразумева изаћи из себе зарад сједињења са другим, изаћи из својих уверења да боље знамо од другог шта он мисли, из ограничених видика, страхова... Волети не значи ”напустити себе” и изгубити се у удовољавању другом из страха да не будемо кажњени, или да нас не остави, него у себи искорачити ка другом не остављајући при томе своју суштину без пажње и подмирења потреба наше душе.

Управо у том изласку из себе отварају се наше духовне очи да спознамо вољу Божију и у њему све потребе наше душе бивају подмирене: потреба за блискости јер смо усамљени, да нас неко разуме, да нас прихвати, да нас види и чује… да нас избави од нас заглављености у сопственој боли. Разумски и логиком несхватљиво, али срцу које воли постаје апсолутно познато искуство.

Како да будем сигуран шта је воља Божија у свакој ситуацији?
Опет разум у нама тражи извесност и сигурност… Ова потреба да са сигурношћу знамо вољу Божију често у себи крије страх од тога да ћемо погрешити. Лепо је не желети грешити, али ако нам је преокупација “не погрешити” у тражењу воље Божије, узрок томе може бити страх да ће нас Бог одбацити ако погрешимо. И управо то нас најчешће спречава да тражимо вољу Божију и препознамо је  - баш тај страх да нећемо успети да је препознамо, да ћемо погрешити. А тај страх временом подиже напетост у нама и онда се преоптеретимо и одустанемо. Да те утешим: Сигурно ћеш грешити у томе да препознаш вољу Божију и то много пута, али то не значи да ће те Бог због тога одбацити! 

Замисли да имаш пријатеља који жели да препозна која је твоја воља, нпр. шта би желео да добијеш за рођендан. И онд се он толико оптерети тражећи и размишљајући о томе и на крају ипак не пронађе оно што си желео. Да ли би га одбацио због тога, или би ти његов труд био дражи од погрешног поклона? Да ли би ти оваквим својим трудом и добром намером он био ближи или даљи? Тако је и са нама и Богом. “Бог намеру љуби” (Св. Јован Златоусти), тј. битни су му твоја жеља и твој труд. И ако си упоран у томе, временом он благосиља жељу и труд и усељава се у твоје срце. Тада више не тражиш разумом његову вољу, него је срцем видиш.

Нема извесности и сигурности на том путу тражења воље Његове. Баш то и јесте поента: Иако је неизвесно, ходати вером према њему. И управо по ”вери твојој биће ти (проналази ћеш)”. Ходати вером према њему кроз живот јесте пут поверења који се развија према Богу и у таквом односу временом човек почиње све више да ослушкује, испитује ситуације тражећи Бога у њима. И у том стремљењу да га види у свему полако почиње да открива Бога као љубав која му се даје. И кроз тај процес сам човек узраста стремећи свом Творцу.

У суштини је веома једноставно, али није лако: ”Желим вољу твоју и молим те да ми отвориш очи да је видим. У свакој ситуацији трудићу се да чиним оно што је до мене (своје поступке ћу усклађивати са оним што читам у Јеванђељу), а исход сваке ситуације.... то препуштам теби. Нека буде воља твоја”. Једноставно је... али често није лако, јер се још увек из несвесне навике више ослањамо на себе него на Бога.

Трудити се да искрено целим бићем молимо Бога да буде воља његова и тражити је у свакидашњем животу јесте пут ка превазилажењу анксиозности и страхова. Престајем да стрепим шта ће бити ”јер БИРАМ да верујем да ти бдиш нада мном и зато желим вољу твоју јер ти најбоље знаш шта је добро за мене, волиш ме више и боље него ја самог себе и знаш све шта ће се догодити јер си ти створио простор и време. Нека буде воља твоја. Молим те, само ми подари очи да је спознам и снаге да је испуни”. 

Како и зашто то умањује страхове и анксиозност?
Мој слободан избор да желим вољу Божију преображава (преобликује) сваку наредну ситуацију тако да у њој тражим (а временом и видим) Божије присуство и његову близину и заступништво. Тражећи вољу његову, откривамо да је он већ све време ту и да нисмо сами. Само што то сада по први пут спознајемо срцем, јер смо се одлучили да верујемо иако нисмо разумом схватали. Та одлука да верујемо Богу више него себи није лака и доноси се сваког дана много пута, готово у свакој неизвеснијој ситуацији са којом се суочимо колико год она била мала. То је простор за вежбање себе у томе да се непрестано подсећамо да тражимо Божију вољу и препустимо му се. Мање гледам у талас страха који прети да ме потопи, више у Христа ка коме већ корачам по води.

Понекад нам није лако желети вољу Божију, јер то значи изаћи из себе и свог ”планирања”, превазићи поузданост у себе и своја решења... предати себе другом у руке и немати контролу над ситуацијом. Важну ствар тада заборављамо... Коме предајемо себе? Чије и какве су те руке? Ономе који нас толико воли да је свог Сина Јединородног дао за нас. У те руке које су све ово створиле и које се сваког дана старају о овом свету и целом космосу, које су нам пружене сваког дана. И баш као и апостол Петар када је повикао ”Господе спаси”, јер је почео да тоне у воду пошто је претходно вером ходао по њој, и ми када завапимо Богу у молитви руку нам пружа одмах. Руку пружа на разна начине. Кроз наше ближње, нашег свештеника, изненадни поветарац или леп призор у природи, утеху у срцу и неки необични спокој иако је хаос око нас… Благодат Духа Светог. Ту је.  

Не дозволи да те страх од неизвесности удаљи од извесне и очигледне љубави Божије. Тражи вољу његову и проналазићеш је свакодневно. И све твоје бриге предаћеш њему.

аутор: др Данило Михајловић

Преподобни Никодим Светогорац родио се 1749. године на кикладском острву Наксос. Његови родитељи Антонија и Анастасије Каливурси били су побожни људи. При крштењу надјенули су му име Никола. Више образовање добио је у малоазијском граду Смирни, гдје је свршио богословске науке и учио стране језике. Учестала угњетавања хришћана у Измиру, приморавају га да се врати на родни Наксос. Тамошњи митрополит Антим узима га за секретара. Привучен описима неколико монаха, Никола 1775. године одлази на Свету гору. У манастиру Дионисијат прима монашки постриг с именом Никодим. Живио је уобичајеним монашким животом, а истицао се кротошћу и смиреношћу. Преминуо је 1808. године и покопан је у келији Скуртеон у Кареји. Глава преподобног Никодима чува се у Кареји, а остатак моштију у Манастиру светог Никодима Светогорца у грчкој области Гуменица. Преподобни Никодим прибројен је светитељима указом цариградског патријарха Атинагоре 31. маја 1955.

https://mitropolija.com/2024/07/27/prepodobni-nikodim-svetogorac/

Немој мислити да у било чему трпиш од брата свога. У нама самима, и поред његових поступака, постоји зло. Ако и претрпиш неку неправду, онда за будућу награду у свему прекори себе, а не ближњег. У свакој ствари покушај да себе осудиш, сматрајући се обичном земљом, јер ћеш, ипак, опет у њу отићи. Увек реци ове три речи: „Опрости, благослови и моли се за мене грешног“.
Никада не тражи нешто што ти није потребно. Навикни се да о свима говориш само добре ствари и понизи се. У томе се састоји велико смирење, извлачење душе из пакла, одсецање страсти, велика победа и јако оружје против ђавола. Нека нас Господ Бог укрепи, да издржимо све увреде.
Онај ко хоће да се спасе не треба да се плаши гневних јадиковки које долазе од демона или од људи, јер се у људском животу дешавају многе промене: људи се мењају из зла у добро, из туге у љубав. Онај ко се уплаши обично пада у слабост и малодушност.
Ако се неко навикне да бежи од туге, или да се сели са места на место, или да бира време када почне да се подвизава, у све дане свог живота неће наћи ни времена ни места где ће му то имати користи.
Треба да видимо милост Божију, и да се у њу надамо, и да се сећамо Његових славних чуда, и да тражимо помоћ од Њега јер, у свакој потреби или тузи Бог нас не оставља. Он никада не допушта искушење које је веће од наше снаге, и зато треба увек са благодарношћу према Њему, а зарад будућих вечних благослова, храбро носити свој крст и трпети све тешкоће које нам се дају на одређеном месту и време. По речима апостола: „Морамо ући у Царство Божије кроз многе невоље“ (Дела 14, 22). Тим уским и тешким путем достићи ћемо веће и савршеније трпљење, и не само да се нећемо лишити корисног, него ћемо задобити и милост Божију, и нећемо губити време свог живота у празно.
Подвижнику приличи да буде јак у свакој тузи, и да срце своје учини као тврђаву, а не да буде слаб као вода. Овај живот се окреће као точак, никада није трајан и ни у чему није доследан. Некад човеку дође благостање и сви га поштују, а некада се деси да га људи прогоне. Онда не треба бити тужан. Понекад туге, напади и страсти долазе од демона, и због тога не треба да се жалимо. Све нам то долази по допуштењу Божијем и ради нашег спасења. Све то тада пролази, како је уређено Његовом благодаћу, која нас кажњава, али нам и опрашта.

Преподобни Пајсије Величковски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

У данима када све знамо, а не прихватамо ни разговор, када чујемо да су потребни одређени услови да би се причестили, избезумимо се и почнемо да оптужујемо свештенике, врло често чак и Свете разговорима попут : „Христос је за све“ , „Ако осећаш да желиш да се причестиш, мораш да одеш“, „Греси нису битни, телесни итд. Христос ово не види“ итд.
Ми сводимо Христа на нашу сопствену опадајућу себичну логику уместо да се пењемо лествицама врлине да бисмо се срели са Жеником.
Услови нису правне природе. Оне се у суштини тичу нашег егзистенцијалног положаја према Христу. Ако овај положај није положај покајања и у души и у телу, не можемо се сјединити са Христом. Наравно, о свему томе суди наш духовни исповедник а не наш себични ум који доноси бескрајно страшне, много пута закључке о свему што се тиче Бога и Светих Тајни.
Услови имају онтолошку функцију постојања човека. Иначе, не само да не може бити сједињења, већ напротив, када је ово сједињење себично од стране човека, оно постаје демонски покрет који човека духовно сагорева .
Када моје постојање функционише неправилно (грешно), тј. ван животворног исцелитељског пута, онда сједињење са Богом не може да постоји. Остало су само лична мишљења. Услови које имамо као духовно наслеђе од Светих Отаца нису философска размишљања већ искуствена искуства кроз Божанску благодат.
Предуслови су у суштини вежбе прихватања и егзистенцијалне припреме. Када одем у духовно и уместо да оставим своје грехе испод епитрахиљ, захтевам причешће јер је то велика гозба, онда сам већ ван егзистенцијалне позиције да дођем у јединство са Богом јер се налазим окован и сједињен са својим себичним ја. Како ћу онда да разговарам са Христом када одбијам да сјединим свој живот са Њим?
Многи бивају ухваћени у неку врсту емоционалног сједињења са Богом, кроз ментално филозофско затишје. Затим, мистерију пребацујемо на нешто симболично где сједињење са Христом постаје искуство какво осећам када слушам лепу музику. Све су то богословска скретања са колосека јер смо се удаљили од отаца Цркве и учинили Христа марионетом наше грешне државе.
Има људи који имају екстремне јеретичке идеје! На пример, да ђаво не постоји, тајна причешћа је симболична, а не Тело и Крв Господња, да тело нема смисла и оно се не тиче Бога.
Дакле, драги моји, послушајмо мајку Цркву. Оставимо рационалисте и маштарије даље од Светих Тајни и ступимо на пут исцељења срца умном молитвом кроз Тајну Свете Исповести.
Отац Спиридон Скоутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Вера је пут којим Бог и човек иду један другом у сусрет. Први корак чини Бог, који увек и беспоговорно верује у човека. Он даје човеку некакав знак. Неки предосећај Његовог присуства. Човек као да чује тајанствени Божји позив и његов корак ка сусрету са Богом је одговор на тај позив. Бог позива човека јавно или тајно, приметно или чак неприметно, човеку је тешко да верује у Бога.

Вера је скривена и тајанствена. Зашто се једна особа јавља на позив, а друга не? Због чега, када неко једном чује реч Божију, спреман је да је прихвати, а други остаје глув? Зашто неко, сусревши се са Богом на свом путу, истог тренутка оставља све и иде за Њим, а други се окреће и одлази у страну?

А идући покрај мора Галилејског видје два брата. Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари.И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.А они одмах оставише мреже и пођоше за њим.И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. (Матеј 4, 18-22).

Која је тајна галилејских рибара да напусте све и пођу за Оним кога први пут виде у животу? А зашто се богати младић, кога је и Христос позвао - „Пођи са мном“, није одмах одазвао, него је „отишао жалостан“ (Мт. 19, 21-22)? Није ли разлика у томе што су они били сиромашни а овај је имао „много имања“, они нису имали ништа осим Бога, а овај је имао „богатство земаљско“?

Свака особа има своје благо на земљи, било да је то новац или материјална добра, добар посао или животни просперитет. А Господ каже: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Мт. 5, 3).

У старим рукописима Јеванђеља по Луки још једноставније и директније се каже: „Блажени сиромаси, јер је ваше Царство небеско“ (Лк. 6, 20). Блажени су они који ће осетити да немају ништа у овом животу, чак и ако имају много, они који ће осетити да никакво земаљско богатство не може да замени Бога човеку. Блажени су они који одлазе и продају своје богатство, да би добили један драгоцени бисер – веру (Мт. 13, 45-46). Блажени су они који знају да су без Бога сиромашни, блажени су они који постану гладни и жедни Њега свом душом својом, свим својим умом и вољом.

Реч вера никада није било лако прихватити. У данашње време људи су толико оптерећени проблемима везаним за земаљско постојање, тако да многи, једноставно речено, немају времена да чују ту реч и да дубоко размишљају о Богу. Понекад се вера своди на прослављање Рождества Христовог и Пасхе, и држање још неколико обреда само да се „не одвајају од својих корена“, од народне традиције. Негде вера постаје „модерна“, и људи иду у цркву да би ишли у корак са ближњима. Али, за многе је главни проблем пословни стил живота. „Пословни људи“ представљају посебну генерацију људи двадесетог века за које не постоји ништа осим сопствене фикције о некаквом „послу“, који их потпуно заокупља и не оставља им ни најмањи трачак светлости или паузе за глас Божији.

И опет, ма колико то изгледало парадоксално, у буци и вртлогу рада, догађаја, утисака, људи у својим срцима чују тајанствени зов Божији. Можда се овај позив не поистовећује увек са идејом Божанског и често се субјективно прихвата једноставно као нека врста незадовољства, унутрашњег немира, тражења. И тек после много година човек постаје свестан да је цео његов ранији живот био толико инфериоран и непотпун јер у њему није било Бога без кога нема и не може бити целовитости постојања. „Ти си нас ради Себе створио“, каже блажени Августин, „и срце наше пати у немиру док се не упокоји у Теби“.

Божји позив се може упоредити са стрелом којом Бог, као искусан ловац, рањава људску душу. Рана која крвари и не зацељује, тера душу да заборави све и потражи лекара. Душа онога ко је осетио тај позив постаје заокупљена снажном жељом за Богом. Она гори духовном љубављу и несавладивом жељом за светлијим лепотама духа, и тежи ономе што је најузвишеније и највеличанственије, што се више не може изразити речима, нити разумом људским разумети - великим подвизима, напорима, дугим подвижништвом и савршеним подвигом... Такве душе су занесене небеским духовним тајнама и задивљене разноврсношћу лепоте Божије жуде за оним што је најбоље и највеће. Јер, у Духу Божанском садржана је многострука и неисцрпна, неизрецива и несагледива лепота, која се открива достојним душама на радост и усхићење и живот и утеху, тако да се пречиста душа, која сваког часа гори најинтензивнијом и ватреном љубављу према небеском Женику, више никада не би окренула земаљским стварима, већ би била потпуно обузета љубављу према Њему.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор