Много пута одлазак није слабост, већ благослов за вас и за друге. Када више нема места за вас, боље је отићи. Урадимо то из љубави и поштовања, а не из злобе, мржње и тврдоглавости. Када вас друга особа више не жели, не питајте о разлозима и мотивима ако не жели да вам их каже. Само се удаљите тихо и са осмехом.
Негде сам прочитао: „Не гуши се тамо где ти није место“. Како истинито!
Не чувајте ружна стања и слике у себи. Чувајте лепо и повуците се, али наставите молитву за другог. Нека Бог просветли срца и одлуке.
Бежите од љубави? Можда је тужно, али то је истина коју морате прихватити. Покојни митрополит сизански Павле је рекао: „Када ми је неко рекао да његова жена жели развод, рекао сам му да седне и спреми њен кофер да јој буде лакше. Коначно, овај његов став и чин променили су је и љубав је поново процветала." Ако грешим, исправићу то, покушаћу да променим, али ако ме нећеш, отићи ћу.
Када вас друга особа одгурне са пута свог живота, боље је да одете јер она чека нешто друго, а то сигурно нисте ви.
Када сте срећни без мене, нема разлога да вас притискам и терам на било шта.
„Љубав је дуготрпељива, пуна доброте, љубав не завиди, љубав се не узноси, није горда, није насилна, не тражи своје, не љути се, не мисли зло, не радује се неправди, али се радује истини; све опрашта, све верује, свему се нада, све трпи“.
Ако не можемо да негујемо ову љубав да постанемо два прелепа цвета, постаћемо два кактуса у једном односу испуњеном песком големе пустиње.
Једно је разапети себе из љубави према Христу, а друго распети другог.
Страдаћу Христа ради као изабрани сасуд љубави и сведочења, али не желим да страдам као кактус у туђем животу ако не могу да постанем цвет. А ако је други кактус? Пригрлићу га, али не могу то учинити својом снагом без благослова и снаге Господње.
Много пута наше инсистирање може бити ексер у туђем срцу.
Присилна љубав не доноси плодове. То је као да волите цвет и заливате га тоном воде. Иструнуће. Ако моје присуство постане твоја ноћна мора, боље да одем тако да моје одсуство постане твој рај. Нећу да инсистирам, нећу да ме волиш на силу. Бићу стрпљив и ако ме нећеш, отићи ћу из љубави. Пошто је моје присуство кактус у твом животу, отићи ћу чим цвет никне. Није битно чија је кривица. Уосталом, ко то може јасно разликовати?
Не покушавајте да промените мишљење друге особе. Не можете са слепим човеком разговарати о сунцу јер вас он неће разумети. Нека ваше молитвено ћутање постане одушак за туђу злобу и мржњу, а затим ове поуке претворите у духовни преображај.
Много пута је бежање одбрана. У Патерику се каже: „Бежи и спасавај се!“. Бежиш од демона јер постоји опасност да те регрутују. Тамо где је ватра, ја не прилазим, јер могу постати уље и распирити је, а не могу да је на крају угасим. Благословено духовно стање је да немамо поверења у себе. Знам да сам слаб. У духовним стварима не експериментишем јер ћу постати марионета ђавола, боље је бити роб Господњи и црпити снагу од Њега.
Не треба да дижемо галаму.  На крају крајева, блажене су тихе ствари — молитвено ћутање, поглед, загрљај, светост!  Своје присуство показују на ћутљив начин! Молитва („Господе Исусе Христе, помилуј ме“) код многих светитеља синхронизована је са откуцајима срца.
Постоји пламен који греје и пламен који гори, зависно од извора. Пламен Христов преображава, а пламен ђавољи убија и уништава. Будимо опрезни са пламеном!

Спиридон Скутис
 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Када је персијски шах Абас 1622. године, пљачкао по Грузијској земљи, тада су Персијанци узели много свештених утвари, међу којима и Господњу ризу и чудотворну икону Грузијске Богоматере.

Господњу ризу је шах Абас однео на дар Патријарху Филарету, а икону Грузијске Богомајке је продао Стефану Лазареву, трговачком путнику јарославског трговца Григорија Литкина.

Литкин је у Јарославу уснио сан да икону пошаље у Красногорски мушки манастир у Архангелској области. Како се Стефан вратио у родни крај, његов послодавац, Литкин је са радошћу дочекао икону и са чашћу је пратио у Двинске пределе и Черногорски манастир, (који је основан на гори покривеној непроходном шумом), због чега је од древних времена била позната, као Черна Гора. Касније је манастир преименован у Красногорски. Заједно са иконом, Григорије Литкин је донео још значајнијих поклона за украшавање светиње. Овде се у непроходној шуми, света икона прославила многим чудесима.

Године 1654. у време велике епидемије икона је била однета у Москву и молитвама пред њом време епидемије се скратило и болест ишчезла. У част овог догађаја био је освећен Тројицки храм у Глиницама. Мноштво народа је долазило чудотворној икони на поклоњење, а вера је била потврђена прекраћењем смртоносне епидемије.

Године 1658. указом цара и благословом Епископа Никона новгородског, (будућег Патријарха московског и целе Русије), испитавши исцељења која су произилазила од чудотворне иконе установљено је њено празновање – 4. септембра по новом, односно 22. августа по старом календару.

Након затварања Красногорског манастира 1922. године, Грузијска икона је нетрагом нестала.

Чуда

 Пред иконом Богородице Грузијске молимо се за избављење од епидемија, куге, за исцељење од глувоће и ушних болести, слепила и других очних болести.

Тако је монаху Питириму, после његових молитава пред чудотворним образом, изгубљени вид и слух потпуно повратили.

Хронике владавине Алексеја Михајловича сведоче да је чудотворни образ ношен у многим руским провинцијама, чак до Сибира. Грамата из 1698. године каже: Преко образа Грузијске Мајке Божије, како раније тако и сада, она пројављује многа чуда и исцељења за оне који јој прилазе са вером!

 Изображење

Ова икона припада типу Богородице Путеводитељке (Одигитрије), где је Света Дјева допојасно приказана са Богомладенцем у наручју. Прстом руке Своје свете указује на Христа, као на пут истинити, док Он у левој руци држи савијени свитак.

На овој грузијској икони Богомладенац, иако Младо Дете, десном руком благосиља као Архијереј, крсним знаком ИС/ХС. Видимо да је одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник. Пошто је Он глава Цркве, као законодавац, држећи свитак у својој левој руци, благосиља све оне који иду путем савршенства.

Богомати је сасвим једноставно одевена са тамном одеждом, изнутра пребојеном црвеном бојом, која се простире по ивицама поруба. На Глави Њеној и раменима се налази извезена по једна звезда, симбол непорочне чистоте Њене. На рукама су Јој извезене наруквице, као код свештеника који савршава Свете тајне.

Погледи Богомладенца и Приснодјеве су уперени једно у друго, у савршеном сагласју. Он као Првосвештеник и Она као Његова прва слушкиња, заједно садејствују у домостроју људског спасења.

Иконографски, Грузијски образ је сличан Јерусалимској икони Мајке Божије.

Молитва 1

Прими, Свемоћна Најчиситија Господарице, Богородице, ове искрене поклоне од нас, Твојих недостојних слугу, за Твој чисти обаз, нежно појање приносимо Ти, јер си Ти суштина и слушаш наше молитве и дајеш по вери онима који траже и испуњаваш: потребитима муке ублажаваш, болеснима дарујеш исцељење, исцељујеш слабе и болесне, и растерујеш демоне са небеса, дарујеш утеху оклеветанима, и чуваш повређене, опрашташ грешницима, чистиш губаве и малу децу, смилуј се, и разреши јалове од неплодности. Тако, Госпођо, ослободи нас од мнодих свеза и исцели од сваке страсти и исцели очне болести и ослободи нас од смртоносних чирева: све је могуће кроз Твоје посредовање пред Сином Твојим, Исусом Христом, Богом нашим. О Свеопевана Мати, Најчистија Мајко Божија! Не престај молити се за нас, недостојне слуге Твоје, славећи Те и величајући Те, и прослављајући Твој најчистији образ имајући неразрушиву наду и необориву веру, у Тебе, СвагдаДјево, Најсветија Непорочна, славимо Те и поштујемо, певајући Ти сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 2

Теби, Богоизабраној слушкињи, Благословеној Дјеви Мајци Божијој, Царици неба и земље, вапимо Ти: почуј наше молитве и не окрени Своје лице од нас недостојних. Прими, О Сведобра, од недостојних слугу Твојих, који поштују Твоје најчасније име, верно клањајући се Теби пред Твојим чудотворним образом, нудимо Ти своје топло мољење: узнеси до престола Сина Твог, Христа Бога нашег, како Би био милостив на неправедност нашу, да нам не врати по делима нашим, како би Његова благодат била још издашнија. Њега, моли уместо нас: јер Ти можеш тражити све од Њега, као Мајка, јер имаш смелост пред Њим. Због овога, Теби, као Свемоћној и најмилосрднијој Посредници, прибегавамо, често се молећи: питај Јединородног  Сина Божијег, Христа Бога, који Је од Тебе рођен, за све нас од светих отаца православних, до свршетка дана наших, да останемо у заповестима Божијим, исправно се држећи, и да остатак живота нашег проведемо у побожности и чистоти, да будемо почаствовани мирном хришћанском смрћу, са добрим одговором на страшном суду Сина Твога и нашег Бога. Како би под покровом Твојим достигли вечно блаженство у Царству Божијем, заједно са Његовим Јединородним Сином и Светим Духом,  коме доликује слава, част и поштовање, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 3

Твоју величину и милосрђе, Мајко Божија, ко ће испричати; и ко ће опевати Твоја чуда, Преславна; Ти си радовање верној деци Руске цркве, Најчистија, безбожним варварима, Које си збунила Својом светињом: Твоја изванредна икона је сачувана за нас, наше болести су излечене и духовне туге су ицељене. О, Свемилосрдна Госпођо, Дјево, Мајко Божија, не ускрати нам од Твоје заштите, већ са Твојим молитвама, увек сачувај нашу земљу и људе у свету и допринеси обнављању манастира Раифа. Као Света Мати Најсветијег Бога, Госпођо, Маријо Мајко Божија, са свима светима, моли се да душе слугу Твојих достигну небеска насеља, са новомученицима и исповедницима манастира Раифа.

https://mitropolija.com/2024/09/04/cudotvorne-ikone-majke-bozije-gruzijska-2/

Многи мисле да је веома тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију. У ствари, врло је лако. Само треба обратити пажњу на детаље и избегавати зло у најмањим и свакодневним стварима. Ово је најједноставнији и најпоузданији начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу. Човек често мисли да Творац од њега тражи да испуни неке велике ствари, да Јеванђеље инсистира на потпуном самопожртвовању, укидању сопствене личности као услову верности. Човек се често од тога ужасава, па почиње да се плаши познања Бога, да се плаши да му се приближи, и почиње да се крије од Бога, не желећи ни да Га погледа. „Ако не могу да учиним ништа важно за Бога, онда је најбоље да се склоним од духовних ствари, престанем да размишљам о вечности и живим ’нормалним животом‘. Оним „радећи велике ствари“- човек мора да уради нешто заиста велико или да не уради ништа. И тако људи ништа не чине ни за Бога ни за своју душу! Веома је чудно – што је човек више одан малим стварима у животу, то мање жели да буде поштен или чист, или веран Богу у тим истим ситницама. Још чудније, свако мора да заузме исправан однос према малим стварима ако жели да се приближи Царству небеском. „Жеља да се приближимо“…

Све тешкоће у духовном животу садржане су у томе. Често се пожели да се потпуно неочекивано уђе у Царство небеско на неки чудесан и магијски начин или, с правом – кроз неки велики подвиг. Међутим, ниједан од ових начина није исправан за проналажење вишег света. Нико не доживљава Божије присуство на неки чудесан начин, остајући незаинтересован за земаљски живот нити неко може да купи благо Царства неким изузетним подвигом, ма колико великим. Па ипак, добра дела, света дела, неопходна су свакоме ко расте у духовном животу, чиста воља, добра жеља, небеска психологија, чисто и верно срце... „... И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.“ (Матеј 10:42). У овим речима Господњим изражен је највећи израз за истицање малих добара. „Чаша воде“ – ово заиста није много…

У свакој комуникацији међу људима мора постојати добар дух. Тај дух је Христос. „У његово име“ – ово је први корак у комуникацији са другом особом у име Исуса Христа. Многи људи, још увек не познајући Господа,  у својим односима ипак имају несебичну, чисту и људску заједницу која их приближава духу Христовом... Заправо, човечанству је потребно мало добро. Људи могу да живе своје животе без неког великог добра, али без малог не би могли постојати. Човечанство неће нестати због недостатка нечег великог, већ од одсуства ових мањих ствари. Велико добро није ништа друго до кров над циглама малих ствари. Мање, лакше добро оставља човеку на земљи сам Творац, Који предузима све велике ствари.

Свако ко чини мало, једнако ствара – јер кроз њега сам Творац ствара – велико добро. Од нашег малог добра Творац ствара своје велико добро, јер, као наш Господ Творац Који је све створио из ничега, може од малог направити велико добро... Кроз тако мало, лакше добро, учињено на најједноставнији начин, човек се навикава на добро и почиње да му служи свим срцем, искрено, и тако улази у дух добра, пуштајући корене свог живота у нову земљу, земљу добра. Корен људског живота брзо се навикне на ову добру земљу и без ње више не може... Такав се спасава: прелази из малог у велико. „Веран у малим стварима“ постаје „веран у великим “. Оставите по страни сва теоријска разматрања која забрањују убијање милиона жена, деце и стараца; задовољи се испуњавањем свог моралног принципа тако што не убијаш људско достојанство свог ближњег, ни речју, ни делом, ни гестом.

Не љути се због ситница, „ a ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду;“ (Матеј 5, 22), и у свакодневним контактима не лажи о ближњима. То су мале ствари, мале промене; али покушај да то урадиш и видећеш шта ће од тога бити. Тешко је молити се ноћу. Покушајте ујутру. Ако не можете да се молите код куће, покушајте бар док се возите на посао, разбистрите свој ум са „Оче наш“ и нека речи ове кратке молитве одјекују у вашем срцу. А ноћу се искрено препусти у руке Оца небеског. Ово је заиста лако. И дајте, дајући чашу воде свакоме коме треба. Дајте чашу до врха напуњену једноставним људским заједништвом онима којима недостаје најједноставније дружење... О, чудеснe малe ствари! Oпашите се чињењем малих ствари – ланцем малих, једноставних, лаких и добрих осећања, која ништа не коштају, ланцем добрих мисли, речи и дела. Оставите великa и тешкa. Jош нисмо научили да волимо велике 

Св. Јован Шангајски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Овај образ Преблагословене Дјеве Марије на Куликово поље су донели Донски козаци из града Сиротина, где је икона пребивала у Успењском сабору, као помоћ у бици, која је била прекретница за Русију (21.09/8.09).
Козаци су је принели Светом благоверном кнезу Димитрију, који ју је утврдио на дрво као барјак те је тако икона у свим ратовима остала при Руској војсци.
Кнез је потом икону Мајке Божије донео у Москву, имавши намеру да је постави у Успењски сабор московског Кремља, коју је након изградње Сабора доиста и пренео. У спомен чудесне победе над Татарима на обалама реке Дон, икона Приснодјеве је названа – Донска.
Према другој верзији, ова икона Мајке Божије је постављена од стране кнеза Димитрија Донског у Успењски сабор, али не у Москву, већ у селу Коломенско. Године 1558. пре похода на Казањ, цар Иван Васиљевич Грозни, заустављајући се у Коломенском, молио се дуго и усрдно пред овом иконом Мајке Божије за даровање победе Руском оружју. После освајања Казања, цар је наредио да се Донска икона Приснодјеве пренесе у Благовештенски сабор московског Кремља.
Године 1591. када је значајан део Руске армије на северу земље одговорио на напад Швеђана, кримски Татари под вођством кнеза Нурадина и његовог брата Мурат-Гираја напали су Русију и пришли Москви, заустављајући се на Врапчевим брдима. Не ослањајући се на људске снаге, Московљани положише наду на Господа и Његову Пречисту Мајку. Цар Теодор Јованович је наредио литију около Москве са Донском иконом Пресвете Богородице.
На ноћ уочи битке, образ је стављен у покретну војну Цркву посред војске, припремајући се за битку. Током ноћи, цар је тражио посредништво како би поразио непријатеље и Она му је обећела Своју помоћ. У одлучујућем тренутку битке, који је потрајао читав дан, руски војници су поразили Татаре.
Из захвалности Пресветој Богородици за милосрђе које је пројавила Донском иконом Мајке Божије, исте године, на том месту где је посред војске за време битке стајала Донска икона, основан је Донски манастир, у коме је постављена копија чудотворне иконе Мајке Божије; овај чудотворни образ се и даље налази у Донском манастиру.
А икона из Благовештенског сабора Кремља се налази у државној Третјаковској галерији. Једном годишње, уочи прославе Донске иконе Пресвете Дјеве Марије, образ из Третјаковске галерије се доноси у Донски манастир, где је доступна верницима на целивање.
Датум прослављења ове иконе је 1. септембар по новом, односно 19. август по старом календару.
Сматра се да је икону насликао генијални Теофан Грк.
Оригинала икона се све до данас налази у Третјаковској галерији.
Чуда
Пред иконом Благословене Дјеве Марије Донске, молимо се за избављење од страника и за очување Руске државе, за помоћ православној Руској војсци, у тешким данима за Русију.
Дакле, два догађаја због којих се празнује Донска икона Мајке Божије су већ поменута – Куликовска битка и поход Ивана Грозног на Казањски ханат.
Поред тих датума који се обележавају црквеним празновањем светиње, Донска икона је повезана са још многим важним догађајима руске историје. Тако је Донска икона учествовала и у походу Ивана Грозног на Полоцк 1563. године, а у периоду од XVII-XIX века икона је поштована као истинска заступница приликом напада иноверних и иноплемених непријатеља.
Још једна најезда кримских Татара на јужноруске земље (1646. године у време цара Алексеја Михаиловича) заустављено је заступништвом Донске иконе Мајке Божије.
Њено заступништво забележено је и приликом Чигиринских похода против Турака 1677–1678. године, као и приликом Кримског похода Кнеза Голицина 1687-1689. године.
Заузимањем Азова од стране Петра I (1696. године) Донска икона стиче вечну славу заштитнице јужних руских земаља.
Сачуван је огроман број и других историјских повести о Донској икони Мајке Божије од 16. века до данас, са многобројним похвалним речима, повестима, молитвама, описима чудеса и описима историјских догађаја, са њом повезаних..
Још пет копија Донске иконе Мајке Божије сматрају се чудотворним. То су иконе у Светотројичко-Сергијевској лаври, Донском манастиру у Москви, Успењском манастиру у Коломни, икона у храму у Стародубу и икона у скиту Св. Јована Претече у Молченско-Софронијевској пустињи.
Изображење
Иконографски овај тип Богородичине иконе припада типу Умиљеније (грч. Елеусе) где је Дјева допојасно приказана како у наручју носи Младенца док им се лица прожимају; ово прожимање указује на однос Творца и Његове творевине за коју је Он пострадао, ради искупљења греха. Сједињење небеског и земљаског, где Дјева представља савршени изданак рода људског.
Изглед Пресвете Богородице је препун туге јер зна да Њеном Сину предстоји тешка смрт. Одевена је у тамну одежду без икакавог украшавања, осим извезеног поруба по ивицама.
Особеност овог приказа су ножице Божанственог Младенца које су карактеристично постављене на леву Дјевину руку; док је одевен у златни хитон као Цар и Првосвештеник.
Дјевина десна рука придржава Богомладенца, савијено придржавајући наборе одежде Сина Свога. Овај мотив савијене десне руке којом стеже свилени огртач, преузет је из Византијске традиције, као и благосиљање десном руком и држање плавог свитка у левој руци Богомладенца. На рукаву огртача Приснодјеве златним грчким словима је исписан стих из Псалтира: “Сва је украшена кћи царева изнутра, хаљина јој је златом искићена” (Псалм 44:13). Очито је коришћење многих познатих мотива и византијске и новгородске иконографије, међутим Донска икона Мајке Божије представља самостално уметничко дело врхунског квалитета, са особеностима које је одвајају од поменутих школа иконописања. Поготово је уникално насликано лице Пречисте, на коме се уз брижан израз због будућег страдања Богомладенца, очитава несвакидашња унутрашња просветљеност Богомајке. Лице Пречисте на овој икони је уникално, па отуд и тврдње да је Донску икону осликао Рус из иконописачког круга Теофана Грка, или пак њега самог. То се поткрепљује чињеницом да су се у то време мајстори из Константинопоља строго придржавали форми класичних иконографских канона, а изражена емоционалност на лицу Пречисте на Донској икони заиста одскаче од класичних византијских форми.
Историјски оков. Икона је у XVII веку била смештена у величанствен златни оков са венцима од драгог камења украшеним смарагдима, сафирима и алмадинима. На излазним ивицама биле су угравиране сафирне минђушице, на златним тракама биле су угравиране многобројне иконе. На глаткој сребрној површини окова која је представљала својеврсну ризу Пречисте и Богомладенца, било је причвршћено 5 златних напрсних крстова са драгим камењем и бисерима и 13 панагија. У једној панагији налазио се делић Животворног Часног Крста Господњег а у другим крстовима и панагијама налазиле су се честице светих моштију. По количини честица моштију светитељских, оков Донске иконе Мајке Божије – није имао аналогију. У том окову била је смештена својеврсна иконографија која је изображавала Царске двери на иконостасу, а сама икона са ликом Богомајке је највероватније представљала Престо Господњи, јер је она у себе сместила Оваплоћено Слово.
На прелазу XVII у XVIII век Донска икона је извађена из тог окова ради сахране царице Наталије Алексејевне, а после је икона стављена у други рам.
Драго камење које је било стављено у историјски оков Донске иконе опљачкале су 1812. године дивље хорде уједињене под Наполеоном Бонапартом.
Сто година касније поново су дивље хорде, овај пут под руководством Лењина и Троцког, докрајчиле импозантни оков опљачкавши и сребрну ризу са окова Донске иконе Мајке Божије. До данас је од тог окова сачувано само неколико предмета, од којих је најзначајнија позлаћена напрсна дуборезна икона “Силазак у ад”, са драгим камењем с почетка XV века.
Интересантно је да је на оригиналној икони са њене друге стране изображен образ Успења Пресвете Богородице.
Молитве Благословеној Дјеви Марији пред Њеном иконом, Донском
Молитва прва
O, Најсветија Госпођо, Дјево Мајко Божија, наша добра и брза Посреднице! Појемо Ти са захвалношћу за Твоја дивна дела. Од давнина, пусти нас да појемо Томе незаменљивом посредништву за град Москву и за нашу земљу, која је увек чудесно манифестована Твојим Донским образом: одреди странаца су одвраћени, градови и села су неповређени сачувани, а људи ослобођени страха од умирања. Сузне оче су осушене, стењања верних су утишана, вараји су претворени у заједничко радовање. Буди нам, Најчистија Мајко Божија, утеха у жалости, обновљење надања, образ храбрости, извор милосрђа, даруј свакоме непољуљано стрпљење у тужним околностима. Подај свакоме по њиховим мољењима и потребама: младе васпитај, поучи омладину у честитости и страху Божијем, охраби обесхрабрене, и подржи остареле. Посети у болести и тузи, омекшај зла срца, ојачај братску љубав, испуни нас миром и љубављу. Примири благосрдна Мати, оне који ратују и оправдај оклеветеане. Истреби пороке, да греси наши не изађу пред Судијом свих, да нас не сустигне праведни гнев Божији. Са Твојим молитвама, са Твојим свемоћним покровом, заштити нас од инвазије непријатеља, од сиромаштва, уништења, пожара, мача и сваке беде. Полажемо наду да ћемо путем Твојих молитава примити од Свевишњега Бога опроштење грехова и утешење и измирење са Богом. Упути нас како би тражили Царство Небеско, како би на крају наших живота стали с десне стране Божијег Престола, O Свеопевана Дјево, која стојиш пред Светом Тројицом у вечној светлости. Подај нам да у лику ангела и светих, величамо Најчасније Име Твога Сина, са Његовим Беспочетним Оцем, и Најсветијим и Животворним Духом, у векове векова. Амин.
Молитва друга
Коме да завапим, Госпођо, коме да прибегнем у својим тугама, ако не Теби, Царице Небеска? Ко ће примити мој плач и моје уздисање, али Ти, Пречиста, ниси нада хришћана и уточиште нас грешних? Ко ће нас више заштитити у невољи? Услиши јадиковање моје, и приклони ми ухо Твоје, Госпођо Богородице моја, и не презри мене који тражим помоћ Твоју, и не одбаци мене грешног. Просветли и научи ме, Царице небеска, не одступи од мене, слуге Твога, Госпођо, за роптање моје, пробуди ме као Мајка и Заштитница. Поверавам се милосрдном покрову Твоме, да ме устројиш. Води мене грешног у миран и спокојан живот, да заплачем за грехе своје. Авај мени, коме ћу се обратити Теби, Надо и Уточиште грешника, у нади неисказане милости и благодати Твоје? Да ли да изговорим реч за своје преступе на величанство Твоје славе? О Госпођо, Царице небеса, Ти си моја мајка и нада, Ти си моја нада и уточиште, заштита, заступништво и помоћ. Краљице моја, Преблагословена и Најбржа Заступнице, покриј грехе моје заступништвом Твојим, заштити ме од непријатеља видљивих и невидљивих; Умекшај срца злих људи који устају против мене. Мати Господа Творца мога, Ти си корен девствености и неувенула боја чистоте. Богородице, помози онима који су слаби у плотским страстима и болеснима срцем: са Јединородним Сином Твојим и Богом нашим, и чудесним заступништвом Твојим да се оправдам, и да се избавим од сваке несреће и недаћа, свемогућим молитвама Твојим, Господњим и Свемогућим Богом. Радуј се, Благодатна, радуј се, Радуј се, Преблагословена, Господ је са Тобом.

https://mitropolija.com/2024/08/31/cudotvorne-ikone-majke-bozije-donska-2/

Многи постављају питања: „Зашто је пут у Царство небеско тако тежак и „Зашто хришћани морају да носе тако тешке крстове”. Хришћанин увек треба да одговори да је то по вољи Божијој. Бог наш је мудар и човекољубиви; Он зна шта треба да ради са нама. Ако заиста желимо да будемо прави ученици Исуса Христа, односно кротки, послушни и предани Господу, предајмо себе и сав свој живот Богу нашем. Треба истаћи неколико јасних и разумних разлога зашто је пут у Царство Небеско тако тежак, и зашто не можемо да избегнемо овај пут ако желимо да се спасемо.

1. Царство Небеско је највеће блаженство, највећа слава и част, и најнеисцрпније богатство; дакле, ако стицање и најмањег земаљског богатства захтева много труда и пажње, како бисмо онда могли стећи неописиво богатство без труда?

2. Царство Небеско је награда, и то највреднија; а где се добија награда без труда? Дакле, ако треба да се трудимо и бирамо неку земаљску и пролазну награду, колико више треба да се трудимо да освојимо вечну награду?

3. Треба да носимо своје крстове, јер желимо да се називамо хришћанима, да будемо ученици и следбеници Исуса Христа и да учествујемо у Његовој слави. Какав је Учитељ,  такви би требало да буду  и поданици, ученици и следбеници. Исус Христос је стекао своју славу кроз страдање; сходно томе и ми можемо ући у ту славу само путем страдања.

4. Сви носе своје крстове и сви страдају. Ношење крста није типично само за хришћане. Не! Крст носе и нехришћани или они који не верују. Разлика је у томе што првима (хришћанима) крст служи као лек и средство за стицање Царства Небеског, док је осталима средство мучења и казне. Временом, међу првима, ношење крста постаје лакше и радосније, да би се на крају претворило у ношење венца славе; а другима постаје све теже и мукотрпније, да би се на крају сви крстови света претворили у једно велико и неподношљиво бреме, које ће притискати њихове главе и под којим ће вечно страдати. Зашто је то тако? Јер, једни носе крст са вером и оданошћу Богу, а други гунђају и хуле на Бога. Дакле, хришћани не само да не треба да избегавају крстове, нити да гунђају против њих, већ напротив, треба да захвале Исусу Христу што их је послао и да захваљују дању и ноћу што им је омогућио да буду убројани међу Његове крсташе. Јер да Христос није пострадао за свет, нико од нас никада не би ушао у Царство небеско, ма колико страдања и мука поднео; јер би тада страдали као осуђени и одбачени преступници воље Божије, без наде и утехе. Слично, ако страдамо, страдамо за спасење, за искупљење, са надом и утехом да ћемо добити награду.

О, милостиви Господе, како је велика љубав Твоја према нама! О, Исусе Христе, како су велика дела Твоја! Ти и зло у свету усмераваш на нашу корист и спасење. Хришћани, и сама захвалност Исусу Христу обавезује вас да Га следите. Исус Христос је дошао на земљу ради вас и испио чашу страдања; хоћете ли одбити да прогутате једну горку кап, Њега ради?

Свети Инокентије Московски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Успење Пресвете Богородице је свечано прослављено у манастиру Зочиште, где је служио и беседио игуман ове светиње, архимандрит Стефан (Миленковић), сазнајемо благодарећи Татјани Шарић. Послушајте поучно слово:

Извор: Радио Слово љубве

Манастир Лепавину (који се налази под надлежношћу Митрополије загребачко – љубљанске), недалеко од Копривнице у данашњој Хрватској, – око 1550.г. су основала два монаха из Царске Лавре, манастира Хиландара са Свете Горе Атонске; манастир је име добио по оближњој Липовој шуми и граду Вину и отуда, Липовина; посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице.

Зна се да је Патријарх Арсеније III Чарнојевић, провео у овом манастиру неко време.

За историју овог манастира нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, која је у (16.) в. насликана, а дело је непознатог иконописца.

Током II светког рата, манастир је разрушен а икона је чудесно нестала; светилиште је обновљењно 1967.године а светиња је опет непознатим начином враћена у манастир.

Током првог богослужења и враћања иконе манастиру, чудо је произишло од ове свете иконе – дечак нем и глув од рођења је проговорио а слух му се вратио.

Пређашњих деценија блаженог спомена архимандрит Гаврило (Вучковић) својом преданошћу Вољи Божијој, мисионарским радом уз помоћ савремених технологија и усрдним молитвама призивао је Богу бројне вернике овог краја, да се врате под окриље Пресвете Богородице и посете ово вековно православно огњиште.

За чудотворну Богородичину икону, Лепавинску, највећу драгоценост манастира, по коме је икона добила име, одређен је 28.08. по новом, односно 15.08. по старом календару, као дан прослављења.

Призива се у свим немоћима телесним, душевним као и онима који су духовне природе.

Чуда

У немачком бомбардовању 1943.г. манастир Лепавина је скоро до темеља био уништен, од две авионске бомбе које су га погодиле; Икона Пресвете Богородице је чудом остала неповређена. Пронашли су је затрпану дебелим слојем, цигле и малтера, без и једне огреботине.

Тада је пренесена у складиште Православног музеја у Загребу, где ју је случајно 1967.г. пронашао на тавану ђакон Симеон Сакуљ и по благослову Митрополита Дамаскина, вратио у манастир Лепавину.

Постоје многобројна сведочанства о исцељењима код Лепавинске иконе Пресвете Богородице.

У манастирском летопису забележено је и ово: године 1773. човек из Маринковаца, довео је свога сина у манастир, тешко оболелог од духа нечистог те је и разум изгубио; био је везан и чуван, али је благословом Божијим исцељен – пред иконом Пресвете Богородице Лепавинске.

Војник Игњатије из села Мали Грабићани је 1774.г. толико изгубио разум да је и одећу са себе цепао, те је био везан у ланце. Његова породица га је довела у манастир и ту је добио исцељење, пред иконом Пресвете Богородице.

Скорашњи случај исцељења пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске догодио се сестри Д. која је у факсу који је манастиру Лепавинском, написала, описала своје исцељење: ,,Прошле године у листопаду, дијагностициран ми је рак на десној дојци. Шокирала сам се. Почела сам плакати и питати се: Господе, што си ми дао ту опаку болест кад се не могу с тим борити, ионако сам психички слаба… Моја обитељ је била у великом шоку и страху за мене. Тад су ме звали пријатељи и они кoји то нису, да ме утјеше. За мене није било нити једне праве утјехе и подршке. Знала сам да ми родитељи, откад су за то сазнали, јако пате, патиле су и моје двије сестре, мој муж Д. и моја дјеца, која су ме гледала уплакану и сломљену. Подршке је било од мојих најближих, али та подршка је још више растуживала, јер сам гледала њихова забринута и тужна лица. Хтјели су помоћи, али у тој ситуацији нису могли. Кроз два дана од те вијести, требала сам кренути у Нови Сад на заказани преглед код кирурга који ме требао оперирати. До мог поласка за Н. Сад, на кољенима сам читала молитве испред иконе Богородице Лепавинске. Читала сам Акатист Пресветој Богородици, Јеванђеље и Псалтир. Уз те молитве сам плакала и молила да ме Богородица спаси да тако не страдам. Дошао је и тај дан када сам требала поћи на преглед у Н.Сад. Лијечник ме прегледао и објаснио мом мужу како ће операција бити изведена. Рекао ми је да идем кући и да дођем за два дана да ми се направи магнетна резонанца дојки, након чега ће ми заказати операцију. Дошла сам сломљена кући и наставила с молитвама Пресветој Богородици Лепавинској. Пре мог другог одласка у Н. Сад, на Институт у Каменици, нашла сам тел. бр. манастира Лепавина и назвала. Био је 21.листопад. Јавила ми се тел. секретарица и ја сам плачним гласом молила да ми о. Гаврило чита молитве за здравље. Рекла сам му да сутра идем у Каменицу да ми закажу операцију. Одмах сам осетила олакшање у души. Знала сам да ће ми о. Гаврило прочитати молитву за здравље. Сутра сам дошла у Каменицу и направљена ми је магнетна резонанца, а ја сам и у тој комори, молила Господа Бога да ме помилује. Снимање је било завршено након 45 мин. Након чега ме је лијечница позвала и рекла: ,,Жено, па ти немаш рак“. Ја, мој муж, сестра и зет смо плакали и од превеликог узбуђења и среће нисам знала што бих. Понела сам своје налазе до главног лијечника, који ме требао оперирати. Кад је видио снимке с осмјехом је рекао: ,,Хајде кући, тебе је сунце огријало“! Од тог мог случаја још више сам се учврстила у вјери, постала сам још побожнија. Знам да је то велико чудо нада мном, а и велика опомена за мој дотадашњи живот, јер га нисам живела исправно“.

Изображење

Чудотворна Богородичина икона, Лепавинска, иконографски припада типу икона Богородице Одигитрије (Путеводитељке), где је Мајка Божија допојасно приказана са Младенцем у наручју како руком указује на Њега, као Пут Истинити.

Икона је постављена у прелепо изрезбарени трон од посебне врсте дрвета, који је задужбина М.Ц. из Београда. Изнад које непрестано горе три кандила.

Позадина Јој је у чистој златној боји; а сама икона је врло добро очувана.

На Пречистој Глави Њеној, налази се царска круна, оивичена тамно црвеном бојом, која симболизује митру коју носе Архијереји, која заправо представља трнов венац који је стављен на Главу Христу, током мучења; Истоветну круну видимо и код Младенца. Дакле, како страда Он, тако страда и Мајка Његова.

Мафорион Дјевин је врло тамне боје оивичен златним порубом са изображеним повећим Крстом, на Њеном десном рамену. Он је печат исповедања вере, која излази из срца Њеног. Доња хаљина Јој је у јасној зеленој боји која симболизује изображење Трећег Лица Св.Тројице, – Бога, Духа Светога, који на Њој обитава.

Пречисто лице Њено је као и на већини икона, издуженог облика, дугуљастог носа и танких усана. Поглед Јој је уперен директно на посматрача Пречистог Лика Њеног и Бога Нашег.

Десном руком јасно указује на Њега, као Спасиоца Света… који сав у злу лежи – док Њена лева подлактица, чини Престо Господњи, место на коме обитава Син Њен и Спаситељ Наш.

Богомладенац, десну руку склапа у архијерејски начин благосиљања верника ИС/ХС, док у левој држи Јеванђеље, Књигу Вечнога Живота. Хитон му је јасно црвене боје, без иједног шава и поруба… Док Му је стихар, риза радости и духовног весеља, у јасно зеленој боји, симболишући присуство Духа Светога, мирну и спокојну савест. На Светој Глави Његовој, носи готово истоветну царску круну, као и Преблагословена Мајка Његова.

По јасном, директо упереном погледу на посматрача, можемо закључити о Њиховој одлучности и сигурности којима одишу; Оно што је пред Њима предстојало, није их плашило. Смирено су Своје Главе положили Пред Њим, говорећи – нека Буде Воља Твоја.

https://mitropolija.com/2024/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-lepavinska/

А он одговарајући рече им: Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка.

Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи.

Мт 12, 39-40

Свако читање Светог Писма и сваки сусрет са причама из Библије, доноси нам нешто ново. Сваки пут запазимо нешто што раније нисмо и истакне нам се оно што нам је баш у том тренутку потребно. Тако и сада, баш пред почетак нове школске године, Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске доноси нешто ново, стару причу у новом руху, причу у којој је сабрано много тога. Поред тога што је занимљива, она носи велике и важне поруке за живот наше Цркве, а и за сваког од нас понаособ. То је старозаветна прича о Светом пророку Јони.

Свештеник Павле Божовић, дугогодишњи вероучитељ при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, велики труд, знање и искуство, уложио је да причу о пророку Јони обради из једне шире перспективе и представи је деци кроз девету уметност – стрип.

Зашто баш Јона?

Свети Августин нам каже: ”Нови Завет се у Старом скрива, а Стари Завет се у Новом открива“, а један од најбољих примера за то је и ова прича. Она је интересантна попут бајке (чак подсећа и на неке добро познате приче за децу, али о томе ћемо мало касније), а опет је стварна и у себи крије највеће истине наше вере, које нам Господ Исус Христос лично открива у Новом Завету.

Ако погледамо мало боље и читамо мало пажљивије, у Старом Завету наћи ћемо пуно прича о непослушности, док у Новом Завету срећемо најлепше приче где се та непослушност из Старог Завета исправља. Први пример нам је непослушност Адама и Еве, која знамо како је завршила, али Бог не заборавља никога, па чак ни оне који га не слушају, те нам даје најлепши пример послушности – Пресвету Богородицу, Он се рађа као човек, узима на себе грехе читавог људског рода и говори нам: ”Желим да се сви спасете!” Како се спасавамо? Љубављу и покајањем. Али да се вратимо на пророка Јону. У горенаведеним стиховима Светог Јеванђеља по Матеју, Господ себе пореди са Јоном. Једном кад је проповедао, књижевници и фарисеји тражили су од њега да виде јасан знак за то што прича, а он им је одговорио да им се неће дати знак, осим знака пророка Јоне и као што је Јона био три дана у утроби велике рибе, тако ће и Син Божији бити три дана у гробу. Рекао им је ово јер је знао да они веома добро познају Стари Завет (чак су га знали и напамет), али само знање није довољно за разумевање истина вере.

Јона је био један веома својеглав и непослушан пророк. Оглушио се чак и о директну Божију наредбу да иде у град Ниневију и да незнабошце који су тамо живели позове на покајање и приведе једином и истинитом Богу! Зашто је Бог од свих људи одабрао баш овог мрзовољног бунтовника за ову мисију? Зашто се није обратио некоме ко би без поговора урадио како му је речено? Управо да би дао овај знак о коме причамо, да би кроз његово чудесно путовање открио најчудесније од свих путовања и најчудеснији од свих догађаја, страдање и васкрсење најбољег и најпослушнијег сина, Сина Божијег, Господа нашег. Јона смо сви ми, Божија деца, али несавршени и позвани да кроз ову слику коју нам Бог даје, кроз ову поучну причу научимо да верујемо у Божији план и да увек има неко старији и паметнији од нас.

Бог не дозвољава Јони да остане на лошем путу, те допушта да га прогута велика риба и врати тамо где треба да иде, јер само неко ко схвата своје грешке и каје се, може учинити и да други то ураде.

Сличну слику имамо и у чувеној причи о Пинокију, италијанског писца Карла Колодија. Он је био хришћанин и свакако је инспирацију црпео из приче о пророку Јони. Јона након изласка на обалу из утробе кита, каје се и постаје онакав какав Господ жели да он буде. Пинокио, након низа странпутица и погрешних животних одлука, постаје достојан да постане прави дечак, тек када несебично ризикује живот и одлази такође у утробу кита да би спасио свог оца и творца.

Ово је један од примера да је прича о пророку Јони пријемчива деци. Сликовита је и блиска дечијем начину размишљања. Одрасли често мисле да много знају па траже податке и чињенице (знакове), а деца умеју да гледају дубље и разумеју приче. Између осталог, и због тога нам Господ говори да се обратимо и будемо као деца, ако желимо да уђемо у Царство Божије.

Зашто баш стрип?

Како се средином 19. века појавио модерни стрип, постао је омиљен међу децом и омладином. Генерације и генерације су одрасле и обликовале се читајући стрипове. Захваљујући питкој форми приповедања, ликовима и догађајима који су пропраћени скоро па покретним сликама, памтимо их, цитирамо и постају део нас, урезују нам се у сећање и чини нам се као да смо све и сами проживели.

Сваки стрип има главног јунака, попут Корта Малтезеа, принца Валијанта, Загора, Дилана Дога, Астерикса, као и многих других. Деца их воле, уче од њих, саживљавају се са њиховим авантурама, а има ли стварнијих јунака и живописнијих догађаја од оних које нам пружа Свето Писмо? Отац Павле Божовић, уз помоћ цртежа Bible project – а, показује нам да је Свети Пророк Јона управо један од јунака кога је на овај начин могуће приближити младим читаоцима.

Постоји мишљење да је стрип лако штиво и да је површан. Познаваоци девете уметности знају да је ситуација управо супротна. Уколико је тема стрипа права, он оснажује вредност књиге и подстиче читалачку перцепцију, те управо има способност да мотивише читаоца за доживљај књижевног дела.

Постоје истраживања која су довела до закључка да хумор који често постоји у стрипу (а налазимо га и у овом о пророку Јони), олакшава памћење. Проналазећи хумор, деца се подстичу и на међусобну интеракцију, што такође позитивно утиче на трајно усвајање и разумевање прочитаног. Све ово нам указује на то да је стрип и веома пожељно средство у настави, те у овом случају може бити веома користан за вероучитеље.

Овај вид приказа библијског текста такође омогућава читање млађим узрастима који још увек нису савладали све основе језичког изражавања и не могу самостално и са разумевањем да усвоје градиво, а стрип може да представља мост до самосталног читања књига. Осим тога, добар је помоћник не само у самосталном раду већ и на самом часу, јер када деца испред себе имају слике са дијалозима и ономатопејама, могу да усвоје пуно информација одједном, те ће касније лакше усвојити сам светописамски текст, а вероучитељ добија више времена за тумачење, објашњење историјског контекста и појмова.

”Знак пророка Јоне” може послужити вероучитељима и као инспирација да у настави учине обратно, тако што ће након првог дела часа, уместо да задају ученицима да нешто илуструју или одговоре на питања, ставе пред њих задатак да обрађено градиво преточе у стрип.

Ако читамо срцем и разумемо ову причу, кад будемо следећи пут хтели да на неку обавезу која нам је дата, одговоримо: ”Зашто баш ја?”, сетићемо се чудесног путовања пророка Јоне и вероватно одлучити да ипак послушамо. Много пута ће нам се чинити да је живот тежак и неправедан, али знамо да има смисао и да смо као хришћани позвани да утичемо једни на друге, а тако и себе мењамо набоље. Сваки дан смо позвани да одбранимо и спасимо неку Ниневију око нас и у нама.

Све детаље ове приче, праћене динамичним цртежима, као и многим поучним и забавним садржајем, наћи ћете у овој књижици, која је баш као и најпознатији часопис за децу наших простора ”Политикин забавник”, намењена свој деци од 7 до 107 година, а и оне млађе ако имају некога да им чита.

Тијана Лекић

https://mitropolija.com/2024/08/27/znak-proroka-jone/

Не враћајмо се на грехе које смо већ исповедили. Сећање на грехе боли. Јесте ли тражили опроштај? То је то, готово је. Бог све прашта кроз исповест. Не смемо се враћати и очајавати. Будимо понизне слуге пред Богом. Да осетимо захвалност и радост због опроштења наших грехова.
Није здраво да се човек претерано каје за своје грехе и буни се против свог зла – тако доводи себе до очаја. Очај и разочарање су најгора ствар. Ово је сатанина замка да натера човека да изгуби жељу за духовним стварима и доведе га до очаја, апатије и малодушности. Тада човек не може ништа, постаје неспособан. Каже у себи: „Грешим, јадан сам, ја сам ово, ја сам оно, нисам оно, нисам друго... Требало је тада, онда нисам то урадио, сада се ништа не дешава... Узалуд су ми прошле године, нисам достојан“ . Тако ствара комплекс инфериорности, непотребно самопонижење, за њега је све узалуд. Знате ли колико је то тешко? Ово је лажна понизност.
Све су то знаци очаја код особе која је опседнута Сатаном. Човек дође дотле да не жели ни да се причести, мисли да је недостојан свега. Покушава да понизи себе, своје поступке... Ово је замка коју Сатана поставља да би човек изгубио наду у Божју љубав. То су страшне ствари противне Духу Божијем.
Размишљај - да, грешим, не иде ми добро. Али, шта год да те брине, претвори то у молитву, не држи унутра, отиди код исповедника, исповеди се и -  то је то! Хајде да се не враћамо и размишљамо шта нисмо урадили. Важно је шта ћемо сада, од ове тачке па надаље. Како је рекао св. Апостол Павле „...Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, “ (Фил. 3:13).
Дух малодушности насрнуо је на апостола Павла, желећи да га одврати од његовог трагања за Христом, али се он охрабрио и рекао: „...и више не живим ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). И још: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.“ ( Рим. 8:35, 36 ). И св. Пророк Давид је певао: „Нећу умрети, него ћу живети и јављаћу дела Господња“ (Пс. 117,17). Копајте по светим списима. Сетите се оног дивног стиха: „Волим оне који ме љубе, и који ме траже наћи ће милост“ (Прич. Сол. 8:17).

старац Порфирије

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Смисао људског живота и његову вредност одређује циљ који човек себи поставља. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве усмеримо ка Храму, где нема ни данас, ни сутра, ни јуче, него је Вечни Бог, Који воли.

Додир Божији су тренуци који човеку откривају прави смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у болу, патимо и губимо целог живота. Земља нас привлачи и без Божије помоћи није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже може се савладати само крстом: Господ се уздиже изнад земље кроз Крст.

Вечни живот није неко лутање галаксијама, већ оно мало за шта живимо. Ако говоримо о Вечности, то значи да треба да говоримо о сваком дану, сату и тренутку нашег живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали делић Вечности усмеримо ка Богу и ако ценимо сваки тренутак свог живота, ако тражимо Бога, не затварајући душу за проблеме и патњу и не сажаљевајући се, ако покушамо да то видимо, схватимо, слушамо и подржавамо човека који је поред нас, ако кренемо да се боримо против лењости и очаја који рађају незадовољство и немир, ако Богу захвалимо за дан који живимо, ући ћемо у Вечност. Ово време није празнична шетња, већ стално приморавање на РАД зарад Љубави.

Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени Богу. Живот пред Богом је живот вечни.

А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама је много греха и смрти, али и Христова Љубав живи у нама. Покајте се, близу је Царство Небеско. А Царство Небеско је Царство вечне љубави. Једини улаз у њу је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да нам Љубав Божија може опростити и променити нас, учинити нас способнима да волимо. У вечности ће бити само храбре душе које су веровале у своју бесмртност, у могућност да буду као Бог. На Светој Литургији, када се човек сједињује са Богом, вечна љубав, вечни мир побеђује пролазне грехе који се растварају у Чаши и сагоревају.

Када смо са Христом, не можемо не волети, јер Бог је Љубав која побеђује смрт и поделе, која са Крста окупља људе који нису везани за пролазно, који траже Лепоту у овом свету. Свет кваре они који покушавају да живе без Бога.

Црква је Тело Божије, Бог који се сједињује са човеком. Љубав према ближњем се рађа из Љубави Божије. Докле год ова љубав постоји у свету, свет ће бити жив, када љубав замре у људским срцима – свет ће пропасти.

Када је човек дирнут Божијом благодаћу, он постаје једно са Богом и не види ништа осим Бога. Он већ изгледа другачије – у Богу. Његово гледиште није гледиште особе осуђене на смрт, већ је то гледиште човека који је пронашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Истинска радост може постојати само због вечног живота, због Бога. Приликом сусрета са Богом човек превазилази ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да спречи ову радост, јер је њен извор Бог. Срце је испуњено захвалношћу, живот постаје дар непроцењиве вредности и добија смисао. Човек више ништа не жели, има све. Након сусрета са Богом, душа више не може да жели ништа веће.

Протојереј Андреј Лемешонок

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Цар Диоклецијан посети једном град Никомидију са злим умишљајем, да ту потпуно истреби хришћане. Па када поче бездушно истјазавати и мучити хришћане, појави се пред њим св. Аникита, један од градоначелника, и дерзновено исповеди пред царем своју веру у Христа Господа, Бога ваплоћеног у телу ради нашег спасења. Уз то још Аникита изобличи идоле као глуво и немо камење, којима клањати се недостојно је разумна човека. Разјарен цар нареди, те му језик одсекоше. Но Аникита силом Божјом и даље говораше. Тад пустише лава на њега, но лав се умиљаваше око њега. У том часу Херкулов храм паде. Фотије, сродник Аникитин, видећи чудеса и трпљења Аникитина, пољуби Аникиту, објави себе за хришћанина и довикну цару: „о идолопоклониче, постиди се, богови су твоји ништавила!“ Цар нареди, да га одмах мачем посеку. Но џелат дигнувши руку на Фотија светог сам себе удари мачем и умре. После дугих мука бацише их обојицу у тамницу, где тамноваху три године. Тада их изведоше, зажарише огромну пећ и бацише их у огањ. Многи други хришћани, људи, жене и деца својевољно уђоше с њима у огањ. И из огња чу се молитва хришћана, којом благодараху Богу за смрт мученичку. Пострадаше сви око 305 год. Св. Аникита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу.
 
Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2024/08/24/sveti-mucenici-fotije-anikita-i-drugi-s-njima-2/

По мом мишљењу, то су, наравно, почетни стихови молитве Господње. Наиме, две речи: „Оче наш“. А о њима посебно желим да говорим током једног од најтежих периода у нашој историји и црквеној историји посебно.

Оче наш... Зашто су ове речи драгоцене? Јер их је рекао сам Господ наш Исус Христос. Не пророк, не апостол, већ сам Бог. Подсетимо се светог Јеванђеља: „И када се он мољаше Богу на једном мјесту па престаде, рече му неки од ученика његових: Господе, научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје. А он им рече: Када се молите говорите: и на земљи као на небу. Хљеб наш насушни дај нам сваки дан; И опрости нам гријехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему; и не уведи нас у искушење; него нас избави од злога.“ (Лк. 11:1-4).
Имајте на уму да је ученик директно питао Христа како да се правилно моли? А Спаситељ му је директно одговорио и дао му текст молитве из уста Божијих. Требало би да будемо испуњени светим страхопоштовањем! Какво је велико благо ова молитва! Небески дар! Небески хлеб! Пут ка спасењу! Срце радосно и побожно дрхти од овог океана милости Господње.
И ево почетка ове молитве.
Да тако кажем, потпуна, коренита и вечна промена у духовном животу. Долази доба Новог завета. У паганском свету богови су доживљавани као недостижна бића, громовници. Треба их се бојати. Морате им се поклонити. Њима су приношене људске жртве.
И ево дође Онај Који рече да је Бог ваш Небески Отац. И Он вас воли као своју децу. И брине се о вама као да сте Његова деца. И још једном ову мисао Спаситељ понови светој равноапостолној Марији Магдалени, а преко ње, у стилу светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, целом човечанству: „..иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему.“ (Јован 20,17).
Недавно сам био у храму. Дошао сам да се помолим између служби. Упалио сам свеће, целивао иконе и мошти. Када сам се окренуо да кренем ка излазу, на зиду наспрам олтара видео сам икону од које ми је срце закуцало од радости. Иконописац је приказао десницу Божију пуну беба. А ове бебе смо ви и ја.
Не будите тужни и немојте се обесхрабрити. Бог нас све носи у свом наручју ка једном једином циљу: ка спасењу, у Царство Небеско.
Наш Отац нас никада неће оставити. Главно је да Га не напустимо и да останемо у крилу Православне Цркве, која је Рука Божија.
Не будите тужни! Наш Отац нас све носи у свом наручју кроз овај тежак живот.

протојереј Андреј Чиженко

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор