Да ли и ти имаш утисак да често чиниш ствари које не желиш? Да (по)грешни поступци толико често испливају из тебе, иако их не желиш чинити?
 
И онда ти није јасно зашто си урадио нешто што је скроз супротно ономе што ти у ствари желиш да чиниш?
 
Не брини. Ниси сам у томе. И ја имам исто искушење. Имамо га сви. Имао га је и свети апостол Павле. Чуј шта он каже о томе:
 
“Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човеку. Али видим други закон у телу моме који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у телу мом. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?” (Посланица Римљанима 7, 19-24).
 
Као и апостол Павле, тако и ми често приметимо тај “закон греха” у нама, склоност да повредимо себе и друге погрешним поступцима и тиме се удаљимо он наше суштине, од лика Божијег у нама. И као и апостол Павле, наслућујемо да “то не чиним ја, него грех који живи у мени” - постоји део мене којим нисам овладао и који ме поробљава.
 
У том безнађу борбе са самим собом, трчању ка небу по облацима па потом падању у најцрње блато, понекад се уморимо и посустанемо. И изгубимо.
 
Не знамо више како то да променимо и шта још да урадимо да бисмо коначно ми били оно ко јесмо… живели у складу са том добротом коју интуитивно наслућујемо у нашој души.
 
И онда тако уморени и без наде покушамо да нађемо одмор и утеху на још погрешнији начин: преједање, алкохол, коцка, зависност од друштвених мрежа, купохоличарство, мењање партнера који нас у низу повређују, порнографија, повређивање наших вољених…
 
Тражимо себе на погрешним местима, као у магли се сударамо са сопственом сенком.
 
Има ли наде и спаса за нас или смо осуђени на то да до краја живота лутамо? Свакако да има!
 
Има нешто позитивно у томе што у лошим стварима не можемо пронаћи нашу суштину… Да, позитивно! Зар није очигледно? Ако у лошим и погрешним поступцима и начину функционисања не проналазиш себе, онда то значи да ТО НИЈЕ ТВОЈА СУШТИНА! Ако чиниш погрешно и патиш у томе, то значи да то погрешно није твоја суштина. То ниси ти.
 
Наша суштина је доброта, јер смо створени по лику апсолутне Доброте (Бога). Зато и патимо у свему томе - јер смо се удаљили од Доброте.
 
Што више бежимо од себе и доброте у нама, све смо даљи себи и другима.
 
А где онда могу пронађи себе? У коме? Како уопште почети са тим трагањем за собом? Види како је исти онај апостол Павле пронашао себе:
 
“Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а телом закону греха… Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти.” (Посланица Римљанима 7,25-8,2)
 
У Исусу Христу. У њему се открива Бог и кроз њега спознајемо вредност коју нам је он дао. Та клица доброте и лепоте за којом осећаш неутољиву глад у души, то је семе Христа у теби. Христом можеш утолити ту глад душе, њиме испунити празнину коју осећаш у грудима.
 
Да, није лако и нема пар дугмића које када притиснеш “откријеш Христа” у себи. Не. То је пут вере и поверења на коме са сваким кораком према њему осећаш да све више долазиш себи.
 
То траје и на путу има доста бара и блата, али ако искрено одлучиш да желиш да корачаш тим путем, када и паднеш опет у бару греха (а веруј ми, падаћеш и даље), у њој мутној молитвом тражи да видиш бистри лик Христов. И видећеш га. Ту је. И у твојој мутној бари је са тобом у срцу. Само га потражи молитвом. Бистрина његовог лика ће разбистрити помућеност твојих мисли и осећања и устаћеш.
 
Временом, све више ћеш схватати да ти уствари уопште не ходаш сам. Да је све време он ту са тобом. Да није тек тамо негде далеко на небу, него у теби. Само су почеле да ти се отварају духовне очи да га видиш. И све више ћеш га желети у свом срцу. И све мање ће ти се свиђати грех.
 
Дођи на Литургију да полако откриваш Христа, примајући њега у своје срце. Ту почиње пут ка себи… кроз долазак Њему.

др Данило Михајловић

Према учењима светих отаца, патња може постати средство за духовно прочишћење и раст. Кроз примере светаца, попут Светог Нектарија и Светог Августина, откривамо да невоља није само терет, већ и позив на љубав и заједништво с Богом.
У свакодневном животу, патња се често доживљава као нешто неприхватљиво, сувишно и бесмислено. Но, у хришћанском учењу она заузима посебно место. Питање које се неизбежно намеће јесте: Како разумети патњу у светлу вере? Да ли је она само случајност, или пак израз Божје мудрости која нас позива на дубље духовно прочишћење?
Свети Игњатије Антиохијски нас подсећа:
- Нека те не обмањује помисао да је патња нешто лоше, јер кроз њу се указује Божија благодет.
Ове речи, дубоко укорењене у традицији хришћанске мисли, нуде нам кључ за разумевање. Патња, иако тешка, може постати средство кроз које се остварује Божја љубав и милост. У томе лежи дубока истина: она може бити пут ка дубљем заједништву с Богом.
У причи о Светом Нектарију Егинском видимо савршен пример како патња може постати средство исцељења. Након што је био лажно оптужен и прогоњен, свети Нектарије није клонуо духом, већ је кроз своју патњу изграђивао своју веру и љубав према Богу. Његово стрпљење и блага душа донели су му не само лично исцељење, већ и исцељење многих који су се молили с вером пред његовим моштима.
Патња, према Светом Августину, никада није бесплодна:
- Бог се користи патњом да би нас научио да ослањамо наше срце на Њега.
Ова мисао нас подстиче да преиспитамо сопствена искуства. Уместо да се опиремо недаћама, можемо их схватити као прилику за раст и духовну обнову.
По учењу светих отаца, патњу треба прихватити као део свог духовног путовања
У контексту савременог живота, често се сусрећемо с људима који пате — било кроз физичке болести, емоционалне трауме или духовне кризе. У том тренутку, поставља се питање: Како хришћани могу одговорити на патњу? Свети Василије Велики нам нуди важну перспективу: "Патња која се подноси с љубављу може нас учинити јачима и ближима Богу." Ова реченица нас подсећа да је једини прави одговор љубав, а не очај.
У светлу хришћанске традиције, патња постаје не само прогон, већ и позив на акцију — позив да се отворимо Божијем деловању у нашим животима. Како пише апостол Павле:
- У свему се каза, будите радости у патњама вашим" (2. Коринћанима 1, 6).
Ова реченица нас подсећа да патња може донети радост која проистиче из дубоког заједништва с Богом.
Завршавајући овај рефлексивни пут кроз учење светих отаца, схватамо да патњу треба прихватити као део свог духовног путовања. Нека свака суза, сваки бол и свака борба буду прилика да се приближимо Богу, да осетимо његову присутност у тренуцима када нам је најтеже. Као што су наши свети оци пролазили кроз своја искушења, тако и ми можемо пронаћи снагу и утеху у вери, знајући да нас свака патња обликује за вечну славу.
У овој потрази за смислом, нека нас воде речи Светог Симеона Новог Богослова:
- Молитва у патњи доноси духовну утеху и оснажује веру.
Упркос тешкоћама, требамо остати верни својој вери, јер је управо у томе снага хришћанског живота.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25213/patnja-hriscanstvo-smisao

Депресија постаје највећа заразна болест у савременом свету. Немоћ да се извуче задовољство из живота, осећај фрустрације и дистимија (благи облик депресије) ускоро ће утицати и карактерисати велике групе становништва.

Генерације које су се бориле за свој опстанак и испуњавале своју дужност затвориле су свој циклус уморне и упитне.

Младост дужничке генерације тражила је забаву као одговор на незадовољство и умор. Компулзивна дужност, која није познавала радост, довела је до задовољства потрошача, одвојеног од рада и стога лишеног креативности.

Неспретан покушај да се одвојеним активностима радне терапије покрије одсуство свеобухватног значења које даје смисао постојању; (сведоци смо недостатка радости усред непрекидне масовне понуде задовољстава; трагичне усамљености индивидуалног уживања; неподношљиве лишености радости која није подељена; природног настајања разочарања након препуштања слободнoj фасцинацији).

Утисак који штети унутрашњем процесу. Ефемерно. Потрошни материјал.

Императив „Не брини“ ускоро ће постати глобални императив. Забава, када постане сама себи циљ, тежи управо томе. За покривање празнина. Да сакрије апсурдност бића. Да покрије страх од бола, болести и смрти. Зато забава, када није повезана са целокупним начином нашег живота, већ аутономно настоји да замени сам живот, постаје мртвачко возило бића које га води у гроб небића.

Императив "Не брини" је дубоко очајан. Одбијање прихватања туге значи да ће додиривање туге у неком тренутку бити деструктивно. Заиста је деструктивно када не делите тугу других. Деструктивно је ако су вас окружили еудаимонијом и еуфоријом. Неподношљиво је ако сте успели да убедите себе да постоји одређени начин на који ћете избећи искушење постојања.

Императив „Не брини“ заправо није усмерен на онога коме је упућен, већ на онога ко га изговара. Ако га преведемо, чућемо - „Не брини и побрини се да се добро проведеш, јер не подносим непријатне ситуације. Па пази да не бринеш, иако ти се десило нешто заиста непријатно, јер онда и мени отежаваш, а ја то не могу да поднесем. Али ако завршите забринути, побрините се да то задржите за себе и понашајте се као да вас није задесило никакво зло. Потруди се да се понашаш лепо, "глуми пријатног момка" да и мени не отежаваш. Иначе, не могу да се задржавам. Бежи од мене када си онај коме не иде добро.”

Лажни и плитки оптимизам, по коме не треба размишљати о тешким, болним, непријатним стварима, већ само о лепим, пријатним, безболним. Овај модел „позитивног мишљења“, описан у разним књигама о примењеној психологији, наилази на одјек и ствара бестселере, јер обећава наивну срећу која се постиже без много предуслова, али само уз неке површне промене у понашању.

Вежбе јоге у комбинацији са источњачком мудрошћу представљају покушај да се заборави мучно питање постојања.

Очајнички напор који, иако је усмерен на избегавање туге, представља веома дубоко депресивно стање. У тренуцима кризе, умиривање позитивним размишљањем и одговарајућим путевима за бекство не успева и последица је очајничко стање напуштености и беспомоћности.

Одсуство бола не може бити предуслов за срећан живот, јер је ово детињаста фантазија. Пропадање и неуспех су конститутивни елементи људске егзистенције, а свако њихово покривање је очајничка и привремена реакција на њихову депресивну свест.

Не туговати у одређеним тренуцима је једнако неосећању. Јер, тешко вама ако у вашем животу нема тренутака јаке туге, немоћи и бола. Онда се морате запитати да ли сте живели. Патимо јер смо слободни. Порицање унутрашње борбе у животу одговара порицању самог себе.

Нада је аутентична када коегзистира са истином. Када води ка избегавању, порицању или прикривању истине, то је лажни осећај који је својствен слабима.

Супротно стање овог површног става „мисли позитивно“ је захвална (евхаристијска) перцепција живота. Она зна да је бол, иако је увек непожељан, саставни део живота, и одговорним руковањем може се користити као пут који води ка зрелости.Зна да је унутрашња борба (агонија) јединствено потресно искуство које је синоним за искуство слободе.

Захвалан начин живота увек васкрсава. Заснован на потпуној победи над смрћу као догађајем у свету.

Захвални начин живота је искуство раја на земљи. Свет постаје рај не зато што не трпи корупцију, већ зато што је обележен свакодневним искуством радости. Далеко од монофизичких јереси, које тешко прихватају људску природу Христову и које одбацују могућност евхаристијског доживљаја материјалног света (κοσμος), који за њих није украс (κοσμημα), већ само замка која треба избегавати.

Захвалан начин живота је онај који нам не обећава одсуство тешкоћа, рада, бола, болести, старости, а све се то на крају може искористити за наше испуњење и стицање самоспознаје и мудрости.

Захвалан однос према животу не може се повезати са површним осећањем задовољства од неког пријатног догађаја или успеха, јер ће тада имати кратак рок трајања. Она извире из ретроспективе мог личног путовања и уверења да, упркос свим својим неуспесима, нисам повукао своје учешће у позиву на васкрсење: "Уђите сви у радост Господа свога!“

Не можете да живите захвално када се стално суочавате са силама таме. Захвалан начин живота се не бави једноставним настојањем да се избегне грех, јер би то довело до очаја или лажних осећања наводно препорођених и просветљених хришћана. Користи упорне свакодневне неуспехе да би стекао самоспознају, кроз ослобађајући процес покајања, и увек далеко од окова кривице, који су, иако се представљају као духовни, дубоко себични и воде ка себи.

Не можете живети захвално када сте идентификовали своју индивидуалност са током човечанства. Зато су многи вредни људи који су креативно размишљали у свом плодном периоду постали сурови и огорчени када су достигли треће доба, осећајући да им се ближи крај.

Живот са људима је захвалан, јер је болест комшије повод да спознам своју личну слабост. Што је другу особу теже разумети, то веће могућности пружа однос са њим. Други је, у својој разноликости, прилика за обогаћена искуства и омогућава дубље разумевање нашег постојања.

Захвално је живети са људима јер када постигну нешто добро у животу, отварају ми нове хоризонте које сам нисам могао да замислим. Потврђују да и ја могу успети ако се потрудим.

Живот са људима је захвалан, не ако очекујете да вас окруже својом љубављу која ће вас пратити, већ ако сте их волели.

Захвалан начин живота доживљава овде и сада, јер сваки тренутак садржи вечност. Цвет који ниче а да га нико није узгајао и који има непатворену лепоту. Сунце које вас греје и даје вам своју енергију, мислећи на Животодавца. Киша која долази да напоји земљу, али и све што постоји. Страствени поглед младих љубавника. Благи, сигурни и захвални погледи старијих пратилаца. Мелодија. Рефрен. Једно опроштење. Једно хвала. Један гурање. Прелепа жена. Чувано дете са Дауновим синдромом. Одлучна борба. Забачена капела у вечерњој служби. Лекари без граница. Жена залива своје цвеће. Бесни тинејџер. Дете које сриче своје прве речи. Невероватна интернет комуникација. Два пријатеља који одржавају своје пријатељство. Један запослени који вас пажљиво служи. Радник који не гунђа. Свештеник који има веру.

Захвалан начин живота зна како да каже "Хвала Богу!" и да ово оствари. Све добро што се дешава има средиште у Творцу и ми постајемо његови учесници. То никако не значи потцењивање активног учешћа човека, већ свест о истини која спречава разочарања.

Захвалан начин живота значи да однос са Творцем није ограничен само на храмове, већ се наставља у сваком тренутку вашег живота.

Са захвалношћу, као што мала деца живе у својим играма. Са захвалношћу, док одмотавате поклон своје вољене особе. Са захвалношћу, јер истраживач у лабораторији осећа да се његов труд исплати. Са захвалношћу, као неки који у последњим тренуцима живота својим благословом испуњавају место и људе поред себе.

Коначно, захвалан начин живота није ништа друго до аутентично искуство Васкрсења и свакодневна прослава Пасхе.

аутор: Димитрис Караианис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Појам греха је прилично познат у средини у којој живимо будући да је културни идентитет нашег друштва у својој сржи хришћански. Овај појам се не јавља само у хришћанским религијама, али ћу овде писати из хришћанске перспективе.
Први пут се са грехом сусрећемо у старозаветном извештају о животу првих људи, Адама и Еве у рају. Њихов се грех састојао у једењу плода са дрвета познања добра и зла, иако је је то било изричито забрањено. Последица тога била је раскид односа са Богом, који је узроковао прогонство из раја и смрт. Овом приликом нећемо улазити у теолошку анализу узрока и последица греха, већ ће бити речи о доживљају греха код савремених људи.
Грех је у овом конкретном случају значио промашај човека да се оствари у свом основном назначењу које подразумева заједницу са Богом. Заједница са Богом за човека је значила испуњење сопствене сврхе постојања. Ако то узмемо као полазну тачку, онда се сваки наш промашај у постизању мира, квалитетних односа са људима и природом, са собом самим може назвати грехом. Како се људскост у највећој мери остварује у односу са другим људима онда је грех углавном везан за неуспех у тим односима. С друге стране грешка је термин који је на нижем градационом ступњу, јер се односи на друге сегменте живота, нпр. кашњење на посао, понављање разреда у школи, или када нам ручак загори. Оба термина јасно сведоче о несавршености људи, а са несавршеношћу људи се често тешко мире.
Проблем може настати када се ова два појма изејдначе, па и најмању грешку сматрамо изузетно великим грехом, иако је она поправљива и неће нас егзистенцијално угрозити. С друге стране проблем је и када се грех доживљава као одлика бића, а не понашање. Тада можемо говорити о патологији греха.
Сам грех се у хришћанском контексту може назвати патологијом или болешћу, јер онемогућава човека да се оствари у свим својим капацитетима, потенцијалима и основном горе поменутом назначењу. Онда би борба са грехом значила и пут оздрављења који води испуњењу циља. Много већи проблем за човека може бити патологија греха, од самог греха. На који начин?
Уколико учињени грех видимо као доказ сопствене грешности онда се заиста налазимо у проблему. Јер урадити нешто што је лоше, погрешно или грешно је сасвим другачије од бити лош, погрешан или грешан. Прво се односи на понашање а друго на биће човека. Док је понашање нешто што се може променити, одлика бића је нешто што је датост људског постојања која се не може мењати. Ако смо грешни онда смо такви какви смо и ни један нас напор, подвих или жеља неће учинити другачијим.
Тако долазимо до безизлазне позиције. То је простор у ком настаје комплекс мање вредности или компензаторни комплекс више вредности који има за циљ да надомести осећање мање вредности. Даље могу настати анксиозност, недостатак смисла живљења, хронично осећање кривице, отуђености, неадекватности, склоност ка самокажњавању, а на крају депресија, па и суицидне и хомицидне помисли и жеље.
Такав став о греху, односно о себи је заправо највећи грех и то онај онтолошки. Јер нас баш он може спречити да дођемо до циља. На тај начин себе унижавамо до бесмисла, тиме вређајући не само себе већ и Онога по чијем смо лику створени. Сада је јасно да сматрати себе грешником значи сматрати себе ништавним и безвредним, а како смо икона самога Бога та се онда представа о себи свесно и несвесно на Бога одражава. Бити икона или слика Божија значи бити причастан свему што је добро, бити у могућности да уживамо у свему ономе што Бог јесте. Обезвређивањем себе директно и индиректно онемогућујемо сваку могућност за више и боље, а тиме и заједницу са Богом на коју смо позвани, што значи да ћемо бити лишени и осећања вољености, припадности као и љубави према другима.
У психотерапијском раду са људима који имају овакву представу о себи, о својој несавршености, који се боре са комплексима више или ниже вредности, са анксиозншћу и депресијом, били они хришћани или не, нужно је дотаћи се појма греха. На психотерапији се не добија опроштај грехова, али се може научити како примити опроштај тамо где се он даје. Јер људи, хришћани, који имају овакав став о себи и греху нису ни у могућности да опроштај приме, будући да несвесно или свесно у то и не верују.

Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/08/11/psihopatologija-greha/

Новом се дјетету, које је дошло у овај свијет, радују Бог, анђели, људи и сва створења. Ако се толико радују небо и земља сваком на земљи рођеном, колико ли су се тек зарадовали рођењу Оне која је најсавршенија од свих рођених на небу и земљи – рођењу Пресвете Богородице; рођењу Оне, која ће кад дође вријеме и пуноћа времена родити Господа и Бога и Спаситеља нашега и свега свијета?

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на празник Рођења Пресвете Богородице у Подмалинско 8/21. септембра  1998. љета Господњег

Уиме Оца и Сина и Светога Духа!

Рождество Твоје, Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељенеј. Из Тебје бо восија Солнце правде, Христос Бог наш…

Свако рођење словесног бића на земљи је велика радост, не само за оне који су родитељи рођенога, него за читаву земљу; и не само за читаву земљу, него и за сву творевину Божију. Кад се роди ново дијете, кажу Свети Божији људи, онда се зарадује цвијет у пољу, риба у мору, звијезда на небу и свако створење, јер се родио нови човјек, родила се нова икона живога и вјечнога Бога и нова круна Божијег стварања. Новом се дјетету, које је дошло у овај свијет, радују Бог, анђели, људи и сва створења.

Ако се толико радују небо и земља сваком на земљи рођеном, колико ли су се тек зарадовали рођењу Оне која је најсавршенија од свих рођених на небу и земљи – рођењу Пресвете Богородице? Колико су се тек зарадовала небеса рођењу Оне, која ће кад дође вријеме и пуноћа времена родити Господа и Бога и Спаситеља нашега и свега свијета? Велика је радост васељене због Њеног рођења и зато је Црква Божија установила овај дивни празник.

Пресвета Дјева је рођена од Јоакима и Ане, и као што пише Света ријеч Божија – из поста и молитве, а познато је, и то памти сва историја, да су најсавршенија, најбоља, најблагодатнија и најмудрија дјеца она која се рађају из поста и молитве.

Нијесу могли да рађају Јоаким и Ана, али је њихова чежња да их Бог обрадује дјецом била дубока, зато су и њихова молитва и вапај Богу били велики и дубоки и зато су непрекидно своје дане и године проводили у посту и молитви. Пост је био њихова чежња, труд, подвиг и вапај Богу, да их удостоји једнога чеда, а молитва, чија снага их је са самим Богом сједињавала и Богу их приближавала, приносила је Богу њихову душу, срце, утробу, тијело и сво њихово биће. Сами Бог је сишао у утробу Ане, и њену је утробу освештао Дух Свети одговоривши на њен вапај, чежњу, молитву и пост.

Оно што је из поста рођено, рођено је од Духа Светога, а оно што је Духом Светим зачето оно је Богом благословено, и то је прави и истински плод.

Такав је био пророк Божији Самуило. У Старом завјету је записано да је његова мајка дошла у храм Соломонов и да ју је тадашњи првосвештеник видио како миче уснама сва занијета, па је мислио да је пијана. Пришао јој је и упитао је: „Како си се тако прерано напила, жено?“ Она му је одговорила: „Није то пијанство од вина, нити од ракије, него пијанство од моје туге, вапијем Богу из срца свога да ми Бог скине срамоту са мене што сам нероткињa“. Онда ју је првосвештеник благословио и рекао: „Идуће године сина ћеш родити, и он ће Бога прославити“; и родила је једног од највећих пророка Божијих – Самуила. Оног пророка који је помазао Саула за цара и помазао из рога уљем цара Давида, који је предак по тијелу самога Господа и Његова праслика (види 1. Сам. 1. глава). И тако редом до Светог Јована Крститеља и Претече, рођеног од Светих Јелисавете и Захарија. Мајка Божија и сам Господ рођени су из чистоте, поста и молитве, и зато је тај плод тако свет.

Зашто данас има толико болесне дјеце, дјеце која се болесна рађају и дјеце која кад поодрасту морају да се лијече не само од тјелесних него и од душевних болести? Управо зато што се дјеца веома често зачињу не у посту, молитви и чистоти, као што је то било кроз вјекове, него често пута у блуду, нечистоти и пијанству. Како се може очекивати да дијете, које је рецимо у пијанству зачето, може да буде Богом освештано, благословено и мудрошћу Божијом испуњено.

Тако нам рођење Пресвете Дјеве од Јоакима и Ане служи као примјер у нашем времену како се треба припремати за рађање дјеце и како дјецу треба васпитавати: у страху Божијем и мудрости, да би се та дјеца испунила не само мудрошћу коју дају земаљске школе, него да би се испунила и оном вјечном и непролазном Божијом мудрошћу, без које човјек није човјек.

Ево, и овај свети храм и светиња памти велике саборе на овај свети и благословени дан Рођења Пресвете Дјеве. Ти сабори су били мјесто и вријеме када су се наши и ваши преци васпитавали у страху Божијем, крштавали, вјенчавали, учили посту и молитви, исповиједали и кајали за своје гријехе; припремали се да приме пречисто Тијело и Крв Господњу у овој светињи, ради оздрављења душе и тијела и задобијања Царства Божијега. Ти сабори су, нажалост, последњих деценија престали, и зато нас је снашло много невоља које нас и данас прате. Прате наш народ свуда и на сваком мјесту. Зашто нас прате? Прије свега и изнад свега, зато што смо се од Бога отуђили. Од Бога се отуђити, то је исто као кад се грана отцијепи од дрвета. Једно вријеме има нешто мало сокова, али како вријеме пролази, а сунце јаче грије и непогоде надолазе, онда ти сокови ишчезавају, грана се суши и постаје неплодна и није ни за шта него да се у огањ баци и сагори.

Тако бива и са људима и народима. Кад се људи и народи – једно племе, братство, породица или један човјек – отуђе од дрвета живота, од самога Бога, онда се отуђују од Онога који је Почетак и Крај, Извор свакога добра и напретка и сваке мудрости, знања и свјетлости. Онда је природно да тај човјек, породица, братство, племе или народ полако губе животне сокове и заборављају Бога и себе. Бог пак њих заборавља и препушта их жељама срца њиховога, и они лутају по прашини овога живота, не знајући ни одакле долазе ни куда иду.

Сукобљавају се међусобно као гаврани у магли, међусобно оптужујући једни друге за своју невољу, сиромаштво и болести, и тако се ствара једно сљепило и један слијепи круг у коме људи живе. Бога не виде, а кад Бога не виде онда не виде да је ближњи за бескрајно поштовање. Онда се међусобно људи кољу и убијају и онда долази до братоубилачких поклања и до поклања међу народима. Јер, завлада мрак у људским душама и људи не виде једни друге. Не виде да је сваки човјек икона живога Бога. Јер, не виде Бога и не примају у себе ону Божију вјечну и непролазну свјетлост, у којој се види свјетлост људскога лика, у којој се види људска историја и како и на који начин човјек треба да живи на овој земљи, како треба да се зачиње, рађа, расте и живи. Све те заповијести Божије, по којима треба човјек да се управља, поремете се и забораве. Природно је, онда, да се људи који Бога забораве и светињу Његову и који се отуђе од Њега, отуђе и једни од других и сами од себе и да изгубе смисао свога живота.

Зашто савремени научници и психијатри тврде да је најопакија болест која влада данас савременим човјечанством, нарочито младим покољењима, болест изгубљенога смисла живота? Зато што је потпуно је природно да онај који се од Бога одвоји, од смисла и вјере у вјечност и непролазност, губи смисао свога живота и престаје да буде истински словесно биће. Враћа се бесловесности, бесловесном понашању и бесловесном живљењу и чини му се да су једини сродници његови бесловесна бића. Он више не осјећа своју сродност са вјечним Словом и Мудрошћу Божијом, јер је изгубио мирис те мудрости. Он више нема осјећања за заповјести Божије, који су извор и путоказ људском понашању. Тако човјек постаје биће какво Бог није хтио – духовно, тјелесно и морално опустошено биће.

Зато је веома важно и од Бога благословено да се враћамо, браћо, овим саборима и светињама, јер се преко њих враћамо сами себи, једни другима и Богу као извору сваке мудрости и сваког знања. Враћамо се ономе што јесмо и ономе што треба да будемо. Оном ради чега нас је Бог створио на овој земљи. Томе нас учи ова светиња и рођење Пресвете Богородице које данас прослављамо. Томе нас учи Онај кога је Она родила, Јединородни Син Божији, Христос Бог наш, Творац неба и земље, Онај који је Почетак и Крај; Пут, Истина и Живот. Томе нас уче Свети Божији људи, који су градили овакве светиње по пустињама, не зато што су тражили некакве удобности у пустињи него зато што Бог најбоље открива људима највеће и животворне идеје у пустињи. Највеће су се идеје и највећи су се пророци у пустињи рађали.

Такав је био боговидац Мојсије, који је добио десет Божијих заповијести не у богатом Мисиру, него у пустом, безводном и каменом Синају. Такав је био Јован Крститељ и Претеча из пустиње Јорданске – највећи од жене рођени. И данас кад одете у ту пустињу видите да тамо не може ни црв да живи како треба, а камоли човјек. У тој пустињи једва преживљавају бедуини, у биједи и сиромаштву. Али онима који су блиски небесима, Богу и својим дубинама, Бог се открива, као што се открио Јовану Крститељу и другим пророцима. Као што се откривао у овој пустињи и нашим прецима, па су и они били боговидци. Зато су они и могли да изњедре овакве светиње. А ми, данас, иако имамо много боље услове од њих, нијесмо у стању да их одржимо, него се питамо како ћемо и на који ћемо начин. Они се нијесу питали, јер су имали велику и дубоку вјеру у себе и живога Бога, а Бог им је као прегаоцима снагу давао. А и нама ће, ако Бог да и ако оживимо у себи ону исту вјеру којом су они живјели и ону исту мудрост и знање којима су се они хранили.

Ево, хвала Богу, обнавља се и ова наша светиња, коју смо и ми заборавили – то треба да признамо и да се покајемо пред прецима. Педесет година овдје се легу змије и акрепи, а некада су се сабирали овдје Дробњаци, Дурмиторци и сва племена пред лицем Божијим и договарали се да бране своје достојанство и слободу. Ово покољење је заборавило Бога, али Бог нас није заборавио, те се, ево и ми, хвала Богу, полако али сигурно враћамо овој светињи. Њену је обнову започео овај наш мали брат, отац Јоаникије, па се испоставило да су његови преци одавде некуд отишли у бјежанију, као што и данас бјеже од Книна до Косова. Ко зна куда све Срби не бјеже по овом свијету! Тако су и његови побјегли некуд за Србију, и ево га је сами Бог призвао однекуд у ову пустињу. Кад је дошао, рекао сам му: „Јоаникије, имаш воде да пијеш, имаш храм да се Богу молиш, ево ти контејнер да ти киша не пада, имаш траве да пасеш, па нека ти Бог буде на помоћи. А увјерен сам, да ће и потомци оних који су градили те конаке доћи да ти помогну по мјери твоје вјере, труда и жртве.“ Сигурно да ће Бог и њих призвати да се поново приберу и саберу око ове светиње, да се она обнови, да бисмо се ми њоме обнављали, саборе имали, мирбожали, братимили, мирили са Богом и једни са другима и да бисмо се учили страху Божијем и мудрости Божијој.

Нека би Бог благословио да се ова светиња обнови. Нека би рођење Пресвете Дјеве помогло да овај сабор Госпојински поново оживи, као што је био у прошла времена. Наравно, уз њега и сабор Светих архангела Михаила и Гаврила. Требаће још доста труда да се све ово обнови. Ево, ту је и наш господин министар Томовић и то је потврда овога што ја говорим – ту је значи и држава у његовом лицу заједно са нама. Ту су са нама и дјеца из Подгорице, хор Светога Марка Јеванђелисте, која су са љубављу дошла да нам поју данас. Ове ваше дјевојке које видим би тако требале да науче да поју Господу као што су старе Црногорке и Дурмиторке радиле.

Даће Бог, ја се надам, па ћемо сви запојати пјесму Господњу и пјевати рођењу Пресвете Дјеве и Христовом рођењу и васкрсењу, као и нашем рођењу, преображају и препороду духовном. Даће Бог да пјевамо пјесму вјечну и непролазну, преко које нас је Бог уписао међу зреле народе и без које ми нијесмо оно што смо били и што треба да будемо.

Нека би рођењем Пресвете Дјеве Господ и нас родио, препородио и обасјао својом вјечном свјетлошћу, оном која сија од Сунца које долази са истока, од Христа Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

https://mitropolija.com/2024/09/20/mitropolit-amfilohije-sva-je-zemlja-cekala-dan-njenoga-dolaska/

Много пута погледамо крст са олакшањем, помисливши - Христос је распет, али ми имамо срећу да тако нешто нећемо доживети јер ћемо уживати у животу у коме ће „Све бити добро“. Крст гледамо из даљине, у ствари га се бојимо. Не плашимо се бола већ одговорности у љубави, јер повређује наш егоизам и тешко је. Када се заљубим и кажем другој особи "Ти си ми све" то значи да више неће бити мене без тебе. Желимо да се венчамо, да имамо децу, да имамо много пријатеља јер дубоко у себи тражимо жртве да нас воле. Да ли ми желимо да волимо? Да ли желимо да се жртвујемо или тражимо слуге да мазе наше демоне? Воле само они који се жртвују, а не они који очекују да им се служи. Крст није напуштање одговорности већ њено преузимање. За света тајну брака потребна је храброст и одлука да се згужва, жртвује и баци своје „ја“ у корпу за отпатке за неког непознатог, али у суштини Божјег детета. Крст је ту јер чека да се попнемо. Крст је ту да га загрлимо из љубави према другоме. Рађамо се и умиремо и током овог путовања наш задатак је да се попнемо на Крст за свакога, чак и за непријатеље. Носили су крст на нашем крштењу не као накит него као знак живота. Овај живот је путовање на Голготу, на Крст који на крају чека позив на Васкрсење, са нашим именом, већ исписаним од дана када смо крштени. Са знаком крста, прстење је стављено на наше руке и круне на наше главе, док је у Исаијином плесу Јеванђеље било испред да отвори путеве спасења. У сваком болу или искушењу Господ нам показује Крст и пита нас: „Хоћеш ли горе?“ а у одговору ће бити кључ наше егзистенцијалне перспективе. Права радост не долази када сиђеш са Крста јер силазак са Крста прати силазак у мрачно подземље. Али када се узнесеш, следе Васкрсење и Небо. Крст и љубав су синоними и идентични појмови. Ако нисте разапети за другога, не можете истински волети. Права љубав нема гаранције и чињенице, има ризик, крст и смрт за њу и скупо "кошта". Волим те значи да сам спреман да умрем за тебе. Пут светости, пут крстове љубави није поплочан латицама ружа. Ексери и трње су на путу, али Васкрсење је на одредишту. Кад ти у току живота дође Крст, не сеци га, иди горе. То је прилика за исцељење и васкрсење. Оно што боли кад се попнеш на крст није тело ни душа, то је твоје „ја“ које као семе улази у земљу, умире и рађа се ружа љубави и светости. И разбојник с десна је био такав цвет. То није теорија већ искуство. Крст није ту да би Бог одузео мој бол, већ да ми помогне да кроз њега стекнем духовно благо. Крст није за оне који траже удобност, већ за оне који воле... Крст је живот, загрљај за човека и скок на небо.

отац Спиридон Скоутис

приредила: Ј. Г.(Поуке.орг)

извор

Многе религије и културе праштање промовишу дајући му велику вредност. Људски јесте грешити једнако колико и праштати. Зато су људска друштва или удружења која праштање не стимулишу и не вреднују лишена хуманог карактера, недостаје им људскости. Таква су најпре тоталитарна друштва и криминалне структуре.

Праштање је увек везано за грешку. Зато ће доживљај грешке бити изузетно важан и за сам опроштај. У оној мери у којој нас нечија грешка угрожава биће нам тешко или лако да то опростимо. Уколико ми је неко нешто опсовао вероватно је да ћу му брзо опростити јер то и нема неког превеликог штетног утицаја на мој живот, с друге стране, ако је физички повредио неког мени драгог или мене самог вероватно је да ће ми теже бити да опростим. То је сасвим логично.

Али постоје људи који једнако тешко опраштају ,,ситне“ и ,,крупне“ грешке. Они се једнако љуте за све што им смета без неке јасне градације важности, као да их свака, па и најмања грешка једнако угрожава. Проблематика лежи у уверењима о грешкама. Уколико човек верује да је грешка недопустива, да умањује вредност човека као бића, да је само идеално довољно добро, онда ће заиста на сваку грешку реаговати приближно истим интензитетом.

Начин опхођења према туђим грешкама много говори о нама самима. Често је строгост према другоме само одраз строгости према себи. С друге стране нарцисодина особа ће видети трн у оку другог, али брвно у свом сопственом оку неће видети.

Способност за праштање не настаје тек тако. Потенцијал за то свакако имамо рађањем, али једнак потенцијал имамо и да не опростимо. Зато је потребно учење, сазнавање и сазревање. Треба знати опростити. Опраштање захтева свест о себи и другоме. Најпре свест о томе да нико није савршен, а онда и свест о томе да је највећи број грешака могуће исправити. Постоје научна истраживања која су дошла до закључка да људи у 85-95% ситуација све што чине је из најбоље намере. Она попзната ,,Пут до пакла поплочан је најбољим намерама“ изгледа да овим добија и научно поткрепљење.

Понекад људи мисле да опростити значи заборавити а заборављање допушта понављање ситуације, могу мислити да опраштање значи и показивање слабости што води у пропаст. Ни једно ни друго не мора бити тачно. Опростити не значи потиснути љутњу, не значи ни бити наиван, већ напротив, праштање захтева увид у све аспекте ,,проблематичног“ догађаја. Ако сам оштећен туђом грешком најпре ћу прихватити ту ситуацију, бићу свестан те оштећености, своја ћу осећања с тим у вези поделити и са особом која ме је оштетила, тражићу да штету надокнади, надомести, али ћу бити свестан и своје евентуалне одговорности, директне или индиректне, бићу свестан и тога да се лоше ствари догађају, да нисмо савршени, итд. Исто тако ћу се опходити према себи када сам сам себи нанео штету.

Неко ће можда помислити да постоји универзални образац опраштања и да овај текст то хоће да предочи. Други ће можда помислити да је лако опростити када је могуће надоместити насталу штету. Али шта када је штета ненадокнадива, када нема повратка на пређашње стање, када исувише боли? Тиме долазимо до онога што је за праштање кључно.

Не постоји никакав образац праштања, нека сазнања и увиди свакако ће олакшати опраштање али га неће директно изазвати. Опраштање је подвиг, захтева вољу, енергију, труд, па и одрицање. Опроштај је мој и ја га дајем, зато није једноставно дати га ономе ко ме је оштетио, ко ми можда опроштај и не тражи, па макар то био и ја сам. Практично да бих опростио морам се одрећи сопствене жеље да реалност буде другачија, од жеље да се то лоше није ни десило, и да ми тај други то надомести иако не може или неће.

Шта бива ако не опростимо? Хоће ли се нова, за нас неповољна реалност променити? Хоће ли нам бити боље? Без опроштаја остајемо заробљени у тој ситуацији, у осећању губитка или бола, који ће можда временом прерасти у жељу за осветом или мржњу, а том ћемо онда бојом бојити и друге сегменте живота. Једино што ће заиста нову реалност учинити поново прихватљивом јесте опроштај. Опраштањем се отвара димензија прихватања целокупне стварности живота која подразумева непријатност и губитке, способност за грешку сваког човека укључујући и мене, али иста стварност потенцијал за грешку и губитак нуди и као праг преко ког се мора прећи уколико желимо да живимо међу људима. Осећање туге или љутње због губитка, оштећености или повређености природно нас води у осаму где ране можемо видати, али без опроштаја смо у опасности да друге, себе или свет видимо као оно што нас може угрозити и опет довести до губитка. Тада се емотивна дистанцираност од свега може чинити као сигурна зона. Опростити значи ставити тачку којом се завршава једно, а започиње ново поглавље, то је једини пут одрастања, сазревања и узрастања. Од најранијег детињства до најдубље старости једино опраштањем себи и другима можемо се изнова осећати као припадници човечанства.

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/08/25/sposobnost-za-prastanje/

Кијево-братска икона Мајке Божије се пројавила 1654. године у граду Вишегороду, Кијевске области, а пребивала је у Борисоглебској цркви.

Године 1622. током рата са Пољацима (1659-1667), Татари, који су били савезници Пољака, пробили су зидине града и уништили цркву, али верници су успели да спасу чудотворну икону Мајке Божије из храма, пустивши је да плови низ Дњепар, по вољи Божијој.

Река је носила светињу до обала Подољска у Кијеву, одакле је извађена из воде и постављена у Кијево-братски манастир, са достојним почастима.

Света икона се налази у Кијеву, у Братском училишном манастиру, по коме је добила име, будући да у њему борави од 1662. године.

За датум прослављења узет је 19. септембар по новом, односно 6. септембар по старом календару. Ова икона има још два датума прослављења а то су  23. мај по новом, односно 10. мај по старом календару и 15. јун по новом, односно 2. јун по старом календару.

Чуда

Предање сведочи, да је један Татарин украо икону и на њој хтео препливати реку Дњепар. Икона је запливала сама и стала на сред Дњепра, према Братском манастиру. Татарин се задиви таквом чуду и седећи на икони почне викати у помоћ, плашећи се да се не утопи. Одмах су из манастира допловили у чамцима до Татарина, узели икону и спасили га, који је после чуда које се догодило пожелео да се крсти и постриже у монаха.

У Братском манастиру једном дневно у сваку суботу и једном годишње у суботу 5. недеље Великог поста, пред овом иконом се служи Акатист у присуству великог броја верујућег народа.

Изображење

Овај тип иконе иконографски припада типу Богородице Умиљења (Елеуса), где је карактеристично јединство лица Спаситеља и Приснодјеве.

Представљена је свакодневна сцена међусобног миловања Мајке и Детета – која симболизује везу између Креатора и Његове креације, израженој у оваквој бескрајној љубави Творца за људе због којих је дао Сина Свога на заклање, ради избављења од греха рода људског.

Такође, видимо на икони прожимање неба и земље – ореола и међусобног контакта два лица; што симболизује Христа и Цркву Христову, у којој је Мајка Божија најсавршеније створење од свег рода људског.

Иконографски типови иконе Умиљење (грч. Елеуса) сежу до Св. апостола Луке, чије копије су проширене по целом православном свету.

Главна карактеристика ове иконографије је комбинациија лица Спаситеља и Приснодјеве.

Дјева је изображена допојасно у црвеној ризи (боје мученика) како у наручју носи Младо Дете, које десном руком благосиља, док Му леву руку придржава; Одевена је у црвени мафорион проткан тамним порубима по ивицама и извезеним звездама, на челу и раменима – симболима Њене девствености.

Младенац десном руком благосиља архијерејским знаком ИС/ХС, док Му је лева рука у Мајчиној руци; одевен је у бели стихар који досеже до колена и горњу одежду боје злата, као Цар и Првосвештеник.

Необичан је овај гест, руке у руци, Богомладенца и Приснодјеве. Он симболизује, присност, узајамну подршу, придржавање у немоћи, потпору у другоме коју налазимо; где је онај други – брат мој, ближњи, моја заштита, помоћ и укрепљење; на то нас позивају Мајка и Младенац својим међусобним одношењем, изображени овом Кијево-братском иконом.

Позадина иконе је посребрена, а ивице су украшене драгим камењем.

https://mitropolija.com/2024/09/19/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kijevo-bratska-2/

Аутор: архим. Захарија (Захару)

Крст је „предсказан“ у вечном завету Божијем, па нам је Бог у извесном смислу и пре пада опростио. Он је преузео ризик стварања о коме је говорио старац Софроније, јер је Његова сврха „од стварања света“ била наше спасење. И да није Господ на Крсту изговорио речи: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине “ (Лука 23:34), нисмо се могли покајати, нити наћи опроштај; Његова делатна Реч је та која нашем покајању даје плод праштања. Реч Господња је изговорена једном и остаје заувек, и ово је чудо праштања. На исти начин, Господ је једном рекао: „узмите, једите: ово је тело моје“ (Мт. 26, 26, Мк. 14, 22), али сваки пут када понављамо овај чин, испуњавајући Његову заповест ( „ово чините у сећање на мене“ , Лука 22:19), он поново постаје стварност. Када не бисмо примили Његово Тело и Крв и поновили ове речи, испуњавајући заповест која се поново активира, Света Тајна Евхаристије била би немогућа. Ако не праштамо, а имамо злобу или несклоност према брату, не можемо бити слободни и нећемо имати користи од поста. Уместо тога, ми ћемо остати изван благодати овог светог периода. Заиста, ми не можемо опростити без Божије помоћи, али пошто нам је Бог заповедио да праштамо, Његова воља и помоћ су већ разјашњени, а нама остаје само да их применимо.

Питање: Пошто је Христос на крсту рекао: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине“, да ли то значи да можемо истински опростити само на Крсту?

- Да, сигурно. У сваком случају, ми смо увек ученици Крста док се трудимо да следимо Господа . „Ако ко хоће за мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и нека иде за мном“ (Мт. 16,24). А и ово – бити неоправдан и праштати – је распеће ума и срца. Суштина Крста је воља Божија за наше спасење, коју је Син Божији испунио: Он је дошао, пострадао и умро за нас на Крсту. Исту слику видимо у свом животу: сваки пут када прихватимо неку заповест Божију и покушамо да је испунимо, улазимо у тајну Крста и Васкрсења, кроз које добијамо опроштење грехова и радост спасења.

Снага Литургије је у томе што се окупљамо у храму да испунимо Његову заповест, Његову вољу, и зато што то чинимо, добијамо благодат спасења. Врлина послушања има толику снагу у монаштву јер се на врло конкретан и лични начин стално држимо духа заповести коју нам је дао Бог наш Отац.

Питање: Да ли нас опраштање другима чини сличнијим Богу?

– Када праштамо, ми се угледамо на Самог Бога, који је на Крсту показао Своју доброту говорећи: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине “ (Лука 23:34). Када опраштамо, постајемо слични Богу и стога можемо живети са Њим, бити саобразни Његовом Духу у свим вековима. Опраштање нас чини „саобразнима“ духу Његовог смирења. Како да будемо праведни у вечности ако не прихватимо у себи исти дух, исто расположење, „опраштајући једни другима, као што је и Бог опростио вама у Христу“ ( Еф. 4,32; Кол. 3,13).  „И ми имамо ум Христов “, каже свети ап. Павле (1. Кор. 2:16). Св. ап. Павле је најчуднији од свих апостола, јер никада није био у друштву Христа; једном када га је видео на секунд, био је усхићен и вратио се из тог заноса заједно са Христом у себи. Он је већ поседовао знање целе тајне Божије. За мене Св. Ап. Павле је чудо Божије. Он никада није био ученик Господњи, а ипак је у тренутку постао први и једини пред којим се понизио чак и велики апостол Петар.

Питање: Шта значи заувек припадати Богу у овом животу?

 – То значи да ће у нама бити жива реч Његова: „Реч Христова нека обилато обитава у вама“ (Кол. 3, 16). Тада та реч ставља свој печат на нас. „Речју уста Твојих сачувах се од путева невољника“ (Пс. 16,4). Када бисмо се само у животу сетили овог стиха, никада не бисмо згрешили. Када реч Божија управља нашим животом, ми Њему у потпуности припадамо, јер је Његова реч израз Његове воље, Његове вечне намере за наше спасење. На почетку нашег духовног живота лако је ослонити се на Реч Божију: чим је чујемо и прихватимо, наше срце се отвара и почињемо да доживљавамо благодат спасења. Све ово нам је дато речју Божијом.

Господ је Сејач који сеје Своју Реч у наша срца, и ако Његово семе нађе добро тло, тј. срце које ће примити Његове заповести, донеће плод.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)
извор

Аутор: Свети Порфирије Кавсокаливит

Потрудимо се да пренесемо своју наклоност

Имајмо љубав, кротост, мир. Тако помажемо ближњему кога зло савлада. Пример мистериозно сија не само када је други присутан, већ и када је одсутан. Потрудимо се да пренесемо своју наклоност. Чак и ако само речима опишемо понашање некога чији живот не одобравамо, он то разуме и тиме га гурамо од себе. Напротив, ако смо милостиви и опраштамо му, делујемо на њега као што зло утиче на њега, и није важно што нас не види.

Не љутимо се на оне који хуле и псују, на оне који се противе Богу, на прогонитеље хришћана и других  људи. Бес је зло. Морамо да мрзимо њихове речи, њихову злобу, али особу која те речи изговори не смемо ни да мрзимо, нити да се љутимо на њу. Напротив, треба да се молимо за њу. Хришћанин има љубав и племенитост у себи и тако се и понаша.

Као што подвижник доноси корист свету а да га нико не види, јер талас његове молитве утиче на друге људе и он носи Духа Светога у свет, тако и ви треба да ширите своју љубав не очекујући ништа заузврат. Почастите друге са љубављу, са стрпљењем, са осмехом...

Љубав мора бити савршена. Само Божја љубав је савршена. Ономе ко нам задаје тешкоће и замара нас, љубав треба давати пажљиво, нежно и неприметно – да друга особа не зна да се трудимо да је волимо. Не смемо превише користити своја осећања, јер тако код њега изазивамо отпор. Тишина спасава од сваког зла. Уздржавање од језика је велика ствар! На тајанствен начин тишина обасјава суседа. Испричаћу вам причу.

Монахиња, која је веома волела ред, рече свом старцу са огорчењем:

„Једна сестра нарушава ред у манастиру својим непримереним поступцима и својим тешким карактером. Не можемо више да је трпимо".

А старац јој одговори:

— Ти си гора од ње.

Монахиња је у почетку оштро и изненађено реаговала на ове речи, али је после старчевих објашњења схватила њихов смисао и била је веома задовољна. У ствари, старац јој је рекао:

- Та сестра је опседнута злим духом и понаша се лоше. Али, он контролише и тебе, која си наводно у бољем духовном стању, и сада вам се обема руга. Сестра долази у ово стање не желећи га, али ти својом реакцијом и недовољном љубављу чиниш исто. На тај начин јој не користиш, а себи наносиш штету.

Ћутањем, стрпљењем и молитвом тајно користимо другима

Када видимо да наши ближњи не воле Бога, постајемо огорчени због тога. Али, горчином не постижемо апсолутно ништа, нити саветима. Ни једно ни друго није исправно. Постоји тајна. Ако то разумемо, помоћи ћемо ближњему. Тајна је наша молитва, наше посвећење Богу, да би деловала благодат Његова. Својом љубављу, чежњом и посвећеношћу Богу привући ћемо благодат да се излије на друге који су нам ближњи, да их духовно пробудимо и подстакнемо на љубав према Богу. Или боље речено, Бог ће послати своју љубав да их све пробуди. Оно што ми не можемо учинити, Његова милост ће учинити. Својим молитвама допринећемо да сви буду достојни Божје љубави.

Знајте још нешто: измучене и страдалне душе које пате од својих страсти задобијају обилно љубав и благодат Божију. Такви људи постају свети, а ми их много пута осуђујемо. Сетите се шта каже св. Павле: „ јер где се умножи грех онде се још већма умножи благодат,“ (Рим. 5:20). Кад се сетиш ових речи, осетићеш да су вредније од тебе и мене. Видимо да су слаби, али када се отворе Богу, тада постају сви  жедни Бога. Раније су навикли на другачији начин живота, а касније су сву своју духовну снагу предали Христу и постали огањ љубави Христове . Тако делује чудо Божије у оним душама које називамо „одбаченим“.

Не треба се обесхрабрити, нити пренаглити са закључцима, нити судити површно и споља. Ако видите, на пример, голу или непристојно одевену жену, не задржавајте се на површини, већ погледајте у дубину њене душе. Можда је веома добра душа и има егзистенцијалне потраге које манифестује кроз свој скандалозни изглед. Она у себи носи динамику, односно моћ самопромоције, жели да привуче погледе других, али је због незнања искривила ствари. Помисли шта ће бити ако она позна Христа! Она ће поверовати и сав свој порив усмерити ка Христу. Она ће учинити све да привуче Божију милост. Она ће постати света.

Наше инсистирање да други постану добри је самопоражавајуће. У стварности, ми желимо да постанемо добри, а пошто не можемо, захтевамо то од других и инсистирамо на томе. У исто време, када изгубимо из вида да се све исправља кроз молитву, много пута постајемо огорчени и осуђујући.

Много пута својом претераном забринутошћу, страховима и лошим стањем духа ненамерно и несвесно наносимо штету другима, иако их много волимо, као што, на пример, мајка воли своје дете. Мајка преноси на своје дете сву своју бригу за његов живот, за његово здравље, за његов напредак, чак и када му ништа не говори, чак и када не исказује оно што је у њој. Ова љубав, односно природна љубав, понекад може да боли. Али, то се не може десити са Христовом љубављу која је сједињена са молитвом и светошћу живота. Ова љубав чини човека светим, даје му мир, јер Бог је Љубав.

Љубав је истинита само када је љубав у Христу. Да бисте служили другима, морате живети у љубави Божијој, иначе не можете бити на корист својим ближњима. Не треба терати другог у име љубави. Доћи ће његов час, доћи ће његов тренутак, само ако се молиш за њега. Ћутањем, трпљењем, а пре свега молитвом, тајно користимо ближњему. Божја благодат чисти његов хоризонт и уверава га у Божју љубав. Ово је интиман тренутак. Ако наш ближњи прихвати да је Бог Љубав, тада ће га обасјати обилна светлост, какву никада раније није видео. Он ће наћи свој спас.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор