Смрт увек остаје извесна величанствена тајна која плаши човека – ма колико да зна о њој, ма колико да је читао или слушао, ма колико да се сусретао с њом и да ју је видео. Чак ни искуство доживљене клиничке смрти, смрт као такву не чини јаснијом или мање загонетном. Не знамо како се решава – не овде, на земљи, већ на небесима, код Господа – кад ће човек бити позван у други, вечни живот. Не знамо кад ће овај позив, на који човек не може да се не одазове, бити упућен нашим ближњима и нама самима. Не знамо чак ни то како човек заправо умире, шта се с њим дешава, зашто је само један трен пре тога био жив, а ево, живот га је сад напустио. Смрт није само тајанствена, она је још и тајна.

А овај тренутак – тренутак умирања – је тако важан за нас да се ни са чим другим не може ни упоредити. То је тренутак истине кад се сумира све што је човек сакупљао у себи, у свом срцу, целог живота, кад се с највећом јасноћом одређује – где је сад и какво је његово благо (в.: Мт. 6, 21). Ово је тренутак најозбиљнијег – последњег и зато још озбиљнијег – испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући? И овде није питање само то, наравно, да ли ће човеку бити лако или тешко да умире, иако је и то веома важно. Питање је друго: смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу.

Како завирити у ову, у принципу, за све нас блиску будућност, како спознати своје срце и схватити: да ли ћемо бити спремни за испитивање смрћу ми сами? Наравно, ово није могуће у потпуности: била би велика грешка, неопростиво уздање у себе кад бисмо сматрали да можемо да кажемо себи све о свом последњем часу унапред. Па ипак... Ипак се треба чешће, не само сећати смрти и размишљати о њој, већ на известан начини доводити себе на ову ивицу овдашњег постојања, ослушкујући како реагује и како се на то одазива наша душа.

Свештеник, који служи у парохији и због своје пастирске дужности редовно обилази болеснике код куће и тамо их исповеда, врши јелеосвећење и причешћује, са временом стиче извесно занимљиво искуство. Оно је с једне стране непоновљиво, а с друге, човек може да покуша да га подели с другима, чак је грех да то не учини.

Видети како се човек спрема да хришћански дочека смрт, помагати му у овој припреми, дати му попутбину пре преласка у вечност... Овај труд је колико важан и одговоран, толико је захвалан и благодатан: као прво, зато што је духовна милостиња изнад телесне милости и заслужује већу награду од Господа, а као друго, зато што човек може да види како се то одвија, шта се дешава с човеком кад се ближи смрт.

Међутим, дешава се и то да умире човек којег свештеник добро познаје. Не умире у један мах, изненада, већ у току неког времена, дан за даном. И свештеник не долази код њега само као код члана своје пастве, већ и као код онога кога одавно познаје, као код друга. И ова унутрашња веза и душевна блискост које су и раније постојале, постају јаче, блискије и дубље. И у извесном тренутку свештеник се осећа као пратилац који човека прати на врло сложеном и опасном путу. Као пратилац који ипак не иде до краја, који остаје овде зато што његов час још није куцнуо.

Наступа тренутак који човек јако добро препознаје – управо захваљујући овој дубини и снази везе између њега и човека на умору. Као да пролази нека црта, као да се повлачи линија која одваја овог човека од свих оних који живе и који ће живети. То је стање које се обично карактерише кратким и сувопарним: „Дани су му избројани!“ Али то је – с физичке тачке гледишта. А важније је оно што за то време осећа човекова душа, која почиње да опажа како све што ју је некада занимало, чиме се бавила, због чега се мучила и радовала, - некуда повлачи, одлази. И сам он такође одлази.

И ти то осећаш, и даје ти се нека запањујућа могућност да заједно с њим пређеш ову црту, али да је не прекорачиш. Управо то и јесте искуство доживљаја тајне смрти. Јасно ти је да постоји нешто што сад знате само овај човек и ти – и нико више. Он је чуо одлуку Божију која је изречена за њега: време је да се иде – одлуку с којом је бесмислено спорити, јер то није пресуда земаљских лекара, већ је то решење јединог Небеског Лекара. И ти си такође чуо ову одлуку.

Како тада постаје очигледно шта заиста вреди, а шта не! У твом срцу одзвања оно што си толико пута чуо: „Ниње житејскоје лукавоје разрушајетсја торжество сујети“ („Сад нестаје овоземаљска лукава победа таштине“) (Последованије на опелу за мирјане. Стихира на целив. Глас 2, стихира 3). И речи пребодобног Исака Сиријског о томе да је свет највећи преварант и да његову превару човек спознаје тек онда кад га свет остави без свега што је имао и изнесе на капију сопственог дома – такође одзвањају. И тако дубоко проничу у тебе! Заиста – „до поделе душе и духа, зглобова и мозга“ (Јевр. 4, 12).

Човек одлази, а ти остајеш... Молиш се за њега, бринеш се, надаш се у милост Божију према њему – твоја молитва је с њим. Али си ти сам – овде. И знаш, као што вероватно раније ниси знао, јасно и добро, како да живиш у овом простору – до црте, која ће једном живе одвојити и од тебе. И желиш да поделиш ово знање с онима који су ти драги, и уопште са свима онима који те могу чути. Делиш и видиш како је тешко онима који слушају да приме: не осећају оно о чему говориш тако оштро и тако јако. И пролази време, па и сам престајеш то да осећаш. Као да све то некуд нестаје...

Али црта, ова последња, никуда не нестаје. Она је у суштини већ повучена, само ми не знамо у ком тренутку и како ћемо је пресећи. Ускоро или не... У сваком случају – ускоро.

извор

Рођен у Сицилији, од родитеља благочестивих и добродетељних, Плотина и Агатије. По смрти родитеља пређе у Солун, где се замонаши. Као монах би узор свима у посту, крајњој уздржљивости, непрестаном молењу, псалмопојању, бдењу и труду. Солунски епископ рукоположи га за јеромонаха. Знаменити Григорије Декаполит посетивши Солун заволи Јосифа душом и срцем због његовог ретког карактера, те га узе собом у свој манастир у Цариграду. Кад опет букну пламен иконоборске јереси под Лавом Јерменином овај Јосиф би упућен у Рим, да позове папу и римску цркву у борбу за праву веру. Но на путу ухвате га пирати и довезу на Крит, где су га јеретици држали 6 година у тамници. Јосиф се радовао што се удостојио страдати за Христа, и непрестано је за то благодарио Богу сматрајући железне вериге на себи као украсе од злата. Шесте године, на Божић, изјутра зли цар Лав би убијен на јутрењи у цркви. У тај сами час јави се св. Николај Јосифу у тамници и рече му: „устани и следуј мени!“ Јосиф се осети као дигнут у ваздух; и на једанпут обре се пред Цариградом. Његовом доласку обрадују се сви правоверни. Испевао је каноне и стихире многим светитељима. Имао је дар прозорљивости, због чега га патријарх Фотије постави за духовника и исповедника свештенству препоручујући га као: „човека Божјег, ангела у телу, оца отаца“. У дубокој старости предаде дух свој Господу, коме је верно служио и делом и песмом. Сконча мирно у очи Великог Четвртка 883 год.

„Док не будем видео, нећу поверовати…”

То је био одговор апостола Томе, једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видели свог распетог и умрлог Учитеља као васкрслог. И после осам дана – како каже Јеванђеље – када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран.“ (Јн. 20, 27). И апостол Тома је ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“. И тада му је Христос рекао: „Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше…“ (Јн. 20, 29).

Милиони људи размишљају и говоре као што је говорио Тома и сматрају да је такав приступ сасвим исправан и човека сасвим достојан: „Док не будем видео, нећу веровати…“ Ако бисмо говорили савременим језиком, тај и такав приступ бисмо могли назвати „научним“ приступом.

Христос говори: „Блажени они који не видеше, а вероваше…“ То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека. Да, одговарају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и, једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато говоримо: „Док не будемо видели, нећемо веровати…“

Од Томиног додира до нашег „доказа“

Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења. „Научно“, „ненаучно“. Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечему што је само по себи очигледно и што се само по себи разуме. Они као папагаји понављају те речи зато што и сви други људи око њих, такође, и без трунке размишљања понављају исте речи. Они, у ствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се и чини да је сваки други приступ неозбиљан и да због тога не заслужује никакву пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако? prijateljboziji.com

Заиста, ако је човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става – „Док не будем видео, нећу веровати“ – и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедан, плитки и, што је главно, неизмерно досадан свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из „видим“ или „додирујем“, већ из „мислим“ и, што је главно, „умом сагледавам“.

Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста, необјашњивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне податке, па чак и дати предвиђање – то данас знамо – може не само човек, већ и робот, машина и компјутер.

Оно што ниједан компјутер не може да зна

Штавише, компјутер – знамо и то – може да мери, упоређује и даје неупоредиво тачније и „научније“ податке од човека. Али, оно што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар наш свет – оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и – рекао бих – непотребан свет?

О, да – авиони и космички бродови ће летети још даље и још брже. Али, куда и зашто? И лабораторије ће давати још тачније анализе. Али, ради чега? Кажу нам: „За добро човечанства“. Ми им одговарамо: светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће.

„Док не будем видео, нећу поверовати“. Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава. Оно је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско знање искључиво на њега, то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте, у ствари, онај други и виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере, не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота.

Ако Бога нема – шта онда уопште има смисла?

Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема – нема Га, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда – питамо их ми – све то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом?

Прошло је две хиљаде година, а светом и даље као одговор на небески поздрав „Христос васкрсе!“ одјекује тај сверадосни отпоздрав „Ваистину васкрсе!“

Зар не видите, зар не чујете? Зар у дубини ваше свести – са ону страну свих анализа, мерења и провера – не видите, не осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који говори: „Ја сам Пут, Истина и Живот…“ (Јн. 14, 6)? Зар не схватате да у дубинама душе Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби:

„Блажени они који не видеше, а повероваше“.

Протојереј Александар Шмеман

https://mitropolija.com/2026/04/15/izmedju-sumnje-i-vere-vise-od-onoga-sto-se-vidi/

Историја чудотворне иконе Мајке Божије „Неувели цвет“, познате и као „Ружа која не вене“, своје почетке има на Светој Гори, где се овај Богородичин лик пројавио током XVI или XVII века. Управо са Атоса, икона је, посредством побожних поклоника, пренесена у Русију, чиме започиње њено шире поштовање у словенском православном свету.

Прво писано сведочанство о овој икони потиче из 1757. године. У то време она се налазила у Алексејевском манастиру у Москви, који је био подигнут на месту где се данас уздиже велелепни Храм Христа Спаситеља. Одатле се поштовање иконе „Неувели цвет“ постепено ширило, те су њени примерци доспели у разне крајеве — од Пермске до Полтавске области у Украјини, при чему је већина тих икона такође донета са Свете Горе.

Данас се један од најпоштованијих образа ове иконе чува у московском храму посвећеном Великомученици Екатерини, у улици Бољшаја Ординка, где верници и даље притичу са молитвом, тражећи утеху и духовну помоћ.

Уметнички посматрано, представа Богородице као „Руже која не вене“ постаје нарочито омиљена тема солунских сликара већ од почетка XVIII века. Њена композиција природно се развила из деисисног типа иконе, на којој арханђели Михаило и  Гаврило окружују Богородицу као Царицу са Богомладенцем на крилу. Из таквог богословског и уметничког предања израста лик који симболизује духовну лепоту, чистоту и непролазност — попут руже која никада не вене.

У време своје највеће распрострањености међу Грцима, овај иконографски тип проналази своје место и у српској уметничкој традицији. Тако се већ 1724. године јављају две иконе у самом средишту Српске православне цркве, у Пећкој патријаршији, као дела непознатих солунских мајстора, данас сачувана на иконостасу и у ризници цркве Светих Апостола.

Даљи развој овог типа прати и појава малих триптиха — покретних олтара, односно иконарника — који се израђују од почетка XVIII до средине XIX века. Њих стварају грчки, цинцарски и бугарски барокни и псеудобарокни зографи, а данас се чувају у значајним збиркама, као што су Бенаки музеј, манастир Свете Катарине на Синају, Археолошки музеј у Софији, као и у уметничким галеријама у Берковици и Казанлику, те у збирци Секулић у Београду. Тако се, кроз векове и различите културне просторе, лик Богородице „Ружа која не вене“ развијао и ширио, задржавајући своје дубоко духовно значење и непролазну лепоту.

Датум прослављења иконе је 16.04 по новом, односно 3.04. по старом календару.

 Чуда

Пред иконом Мајке Божије „Неувели цвет“ верници се са нарочитом пажњом моле за дар праведног и целомудреног живота, за благослов и срећу у браку, као и за избављење од страсти и очување брачне верности. Управо у том молитвеном искуству открива се њена дубока духовна симболика — Богородица као непролазни цвет чистоте и љубави, која укрепљује оне који јој се са вером обраћају.

Такво разумевање њене заштитничке и утешитељске улоге допринело је да се током XVIII и XIX века иконе и бакрорези са представом Богородице „Руже која не вене“ рашире широм медитеранског приобаља. Оне нису биле само предмет побожности, већ и израз наде и духовног ослонца у тешким временима, када су се хришћани, суочени са опасностима од безбожних Агарјана, ропства и страдања, уздали у њену заштиту и небеску помоћ.

Изображење

 На икони Мајке Божије „Неувели цвет“, Пресвета Богородица у руци држи бели цвет — знак духовне неувелости, девствености и непорочности. Овај једноставан, али дубоко символичан детаљ постаје кључ за разумевање читаве иконе и њеног богословског значења.

У иконографији су позната два основна типа овог изображења. Први припада типу Одигитрије, у коме је Богомладенац на левој руци Мајке Божије приказан како и сам држи цвет, заједно са Њом, наглашавајући тиме јединство њихове чистоте и божанске благодати. У другом типу, Богородица је окренута ка Младенцу који стоји на престолу, док у Својој руци држи жезло украшено рајским цветовима, што додатно истиче Њено царско достојанство.

Управо у XVIII веку, овим владарским атрибутима — престолу, круни, орнату и жезлу — придружује се и један нови, изузетно значајан симбол: гранчица са процветалим ружама. Она не представља само декоративни елемент, већ непосредну и живу илустрацију химнографских обраћања Пресветој Богородици из Богородичиног акатиста, у којима се Она слави као изданак неувеле младице и цвет непропадљивости.

Тако се постепено обликује дубље разумевање духовне поруке овог иконографског типа. Његова натприродна сила не почива у спољашњем облику, већ у истицању тајне Богородичиног девственог и непромењивог бића — које се символички открива кроз цвет који остаје свеж и неувео, иако је пупољак већ процветао.

Ова мисао има своје утемељење и у црквеном песништву. У канону Јосифа Песмописца, Богородица се такође прославља као Цвет који не вене, чиме се богослужбена поезија и иконопис сједињују у јединственом сведочанству о њеној духовној лепоти и непролазности.

 Тропар, глас 5

Радуј се, Богоневесто, сачувај Неувели цвет који је процветао, Радуј се Владичице, испуни нам живот радошћу и наслеђем.

Молитва Богородици – Цвет који не вене

Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2026/04/15/cudotvorna-ikona-majke-bozije-neuveli-cvet-ruza-koja-ne-vene/

Постоје нека веома добра правила, на пример, никада не псујте, никада не узимајте туђе, никада се, рецимо, не напијајте и тако даље. Да ли је ово добро? Да, јесте. Хоће ли спасити нашу душу? Не.

Друштвено, поштовање ових правила ће нас учинити добром особом. Да ли нас спасава? Не. А шта нас спасава? Бог спасава. Под којим условима? Како Бог може спасити човека? Само благодаћу.

Човек не сме бити само добар, мора бити испуњен благодаћу. Мора живети тако да Господ жели да дође у његово срце са Својом благодаћу, а за то је неопходна љубав према Богу. Заиста јака љубав је неопходна. Љубав која превазилази љубав према унуку, сину, ћерки, жени, домовини, сопственом послу или било чему другом. Љубав према Богу мора превазилазити све. Ако то није случај, онда нема благодати од Бога.

Чак и да си савршен човек: опрани зуби, увек очешљан, чисто обријан, ципеле углачане, никада никоме није рекао ружну реч, никада никога није ударио, никада никога није увредио ни на који начин. Да ли је то спасење? Не. Просто, он је само добар, лепо васпитан човек - хвала Богу, треба нам више таквих... Да ли то значи да ће наследити Царство Небеско? Не.

Неки кажу: „Ох, био је тако добар човек.“ Па шта? Знате ли колико добрих људи има у паклу? Милијарде добрих људи, али нису били просветљени светлошћу Христове истине.

А у Царству Небеском постоје само људи који су били лоши, али су се покајали и били просветљени светлошћу Христове истине. У Царству Небеском нема ниједног праведника, само покајани грешници. И Христос је дошао да спасе њих, грешнике. Јер зашто спасавати праведнике? Господ каже: „Нисам дошао здравима, него болеснима.“ Па у чему је поента?

Врло је једноставно: узмите било којег праведног човека са чистим ципелама и чистим зубима и пљуните му у лице. И онда ћете видети колико је праведан. И сва његова праведност ће се одмах излити из њега. Покушајте да га ударите по десном образу. Ако га просветли светлост Христове истине, пружиће леви. А иначе, он ће рећи: „Одакле теби право? Сместићу те у затвор, или - рећи ћу момцима, испребићемо те до смрти!“

То је реакција „праведне“ особе, јер њихова праведност није дубока. Није лоше када је неко лепо васпитан, али то ништа не значи пред Богом. Уопште није важно у каквом стану живиш, какав ауто возиш, какво одело носиш, какву мајицу носиш или какве мишиће имаш – све је то небитно за Бога.

Господ гледа дубље, чак не у само срце, већ у оно што је у твом срцу, каква је твоја душа. То је оно што је Богу занимљиво.

Црви ће појести наше месо, иструнућемо, нашу одећу даће рођацима или сиромашнима... Али душа је вечно Божје створење.

Протојереј Димитриј Смирнов

извор

Манастир Давидовица припада Епархији милешевској Српске православне цркве. Манастир се налази недалеко од Бродарева, поред реке Лим, у југозападној Србији. Манастирска црква, коју је око 1281. изградио жупан Дмитар Немањић, посвећена је празнику Богојављење. Манастир је крајем 17. века разорен и напуштен и налазио се у рушевинама све до 1998. године, када је обновљена манастирска црква. Према народном предању, овде су сахрањени Југ Богдан и његових девет Југовића.

Телефон: 069 1255602

Електронска пошта: manastirdavidovica@gmail.com

Задужбинар: Жупан Димитрије Вукановић Немањић

Датум изградње: 1282. године

Датум обнове: 1998. године

Историја и архитектура манастира

Поред реке Лима у Бродареву, око 25 km југоисточно од Пријепоља, налази се манастир Давидовица, задужбина Вукановог сина и Немањиног унука Димитрија, у монаштву названог Давид. Он је 1281. позвао из Дубровника мајстора Десину из Рисна и његовог сина да изграде храм посвећен Богојављењу. Уговор о изградњи чува се у Дубровачком архиву.

Давидовица припада манастирима рашке стилске групе уз Студеницу, Жичу, Милешеву, Сопоћане, Градац и друге.У основи је једнобродна, са припратом и куполом ослоњеном на луке и пиластре. И бочне капеле правоугаоних основа, са апсидама споља тространим а изнутра полукружним, имају куполе осмоугаоних тамбура.

У цркви су сачуване надгробне плоче са значајним натписима. У деветој деценији 13. века црква је живописана. Сачувани су само фрагменти фресака под куполом и у северној капели посвећеној св. Димитрију. Сликане су на жутој и плавој основи, али им се због велике оштећености тешко налазе паралеле. Ипак, на неким сачуваним лицима светитеља види се рад сликара који није био кадар да прати савремене уметничке токове. Његове форме су плитког рељефа и далеко од античких узора којима су тежили савремени сликари. Црква је реконструисана 1998.године.

Повезаност са легендарним Југовићима

Народна традиција је очувала сећање на Југ Богдана и његових девет Југовића који је био отац царице Милице. Историјски подаци потврђују да је облашћу око Давидовице управљао отац кнегиње Милице жупан Вратко, што указује на могућу повезаност Давидовице са легендарним сродницима царице Милице. У прилог овоме иде и предање које се чува међу најбројнијим становницима села Гробнице, крај кога се манастир налази, који се презивају Богдановићи и тврде да потичу од Југ Богдана.

Током археолошких истраживања, на простору манастира откривен је већи број скелета, као и један број лобања без скелета за које народна традиција сматра да припадају легендарним девет Југовића и десетом старом Југ Богдану.

Само име села Гробнице односно Гробаре указује на постојање некрополе на том простору, а највероватније је назив добило по византијској некрополи која је постојала око базилике и чији су остаци пронађени у склопу манастира.

https://hramsvetogsave.rs/crkve-i-manastiri/manastir-davidovica/

Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи себе, он Бога ради прохођаше тесни и претужни пут монашког живота. И толико се предаде смерности и послушности, да овим врлинама превазиђе не само братију него и све људе. Затим постаде игуман и пастир словесних оваца Христових. И имађаше према свима толику љубав и кротост и самилост да му нико у оно време није био сличан у томе.

Сачувавши од младости чистоту душе и тела, он изгледаше као анђео Господњи. Због тога доби од Бога дар чудотворства. У време иконоборске јереси показа се као живи и непоколебљиви стуб Цркве Христове. А када се пресели ка Господу, остави многобројне ученике и саподвижнике своје, тај живи образ своје врлине и подвижничког живота. Упокојио се мирно у деветом веку.

Тропар (глас 8):

У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Тите, радује се дух твој.

Васкрс је најважнији хришћански празник. Свети Јован Дамаскин, аутор пасхалног канона, назива га „празником над празницима и славље над слављима". И зато се Васкрс прославља, за разлику од других празника, не само један или више, већ 40 дана (до Вазнесења Господњег).
Зашто баш 40? Прије свега, то има историјску основу: Христос се након свог Васкрсења четрдесет дана јављао својим ученицима и тек након тог времена вазнео на небо. Јеванђеље описује неколико ових јављања. Прво, одмах по Васкрсењу, Спаситељ се јавио женама мироносицама, које су дошле да помажу тијело Учитељево мирисним уљима. Друго, у наредним данима, апостоли Петар, Клеопа (апостол из реда седамдесеторице) и његов сапутник (претпоставља се да је апостол Лука), затим једанаесторици апостола без Томе, затим апостолима заједно са Томом и друга јављања васкрслог Господа, која су забиљежили јеванђелисти. У ствари, било је више јављања (11), као што је, по свему судећи, било више очевидаца. Као што примјећује апостол Јован: "А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге" (Јн 21, 25).
Осим тога, број четрдесет има посебну симболику у хришћанству. Сваки пут када га "сретнемо" у Светом писму, то указује на одређени период активности, напора, превазилажења, довршености, заокружености. Мојсије је провео 40 дана на гори Синај, разговарајући са Богом, и водио је јеврејски народ кроз пустињу 40 година након што су јеврејски извиђачи истраживали Обећану земљу 40 дана. Цар Давид је 40 година владао Израиљом, стварајући чврсте темеље за моћ државе, а исто толико времена на престолу је био и његов син Соломон, под којим је Израиљ достигао свој врхунац. Много је примјера из Старог завјета. У Новом завјету, Господ Исус Христос је постио четрдесет дана прије него што је изашао на проповијед. У спомен на ово, Велики пост траје 40 дана (без дана Страсне седмице, који се у строгом смислу не односе на пост). А васкршња радост, коју Црква протеже на четрдесет дана, јесте својеврсни огледални одраз покајничког великопосног времена.
Четрдесетодневни период прослављања Васкрса тако, с једне стране, указује на историјско вријеме од Васкрсења до Вазнесења, а са друге, симболизује пуноћу васкршње радости коју је васкрсли Спаситељ подарио свијету.

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/zasto-se-vaskrs-slavi-40-dana-40

Пост је забрањен, али причешће је обавезно!

Желео бих да вас подсетим да је Васкршња недеља јединствена недеља.

То јест, седмодневна библијска недеља посвећена боравку у цркви, сваки дан ако је могуће.

Често сам лично посматрао празне цркве, затворене цркве током Васкршње недеље, јер у цркви нема никога. То је, наравно, тужно.

Понекад један свештеник не може да служи свих седам дана заредом; то је разумљиво; и њему је потребан одмор. А понекад цркве имају много свештенства, када има много свештенства. Замолио бих вас да Васкршњу недељу проведете у молитви. Сада се не читају ни јутарње ни вечерње молитве; пева се само пасхални канон.

Чак и ако неко умре током ових дана, не певају чак ни уобичајени заупокојени за њега; певају пасхални канон. Током ових дана морамо доћи у храм Божији и певати: „Певајте Богу нашем, певајте, певајте Цару нашем, певајте.“

Морамо се трудити да редовно будемо у цркви током Ускршње недеље и да се можемо причешћивати без поста.

Црква је благословила служење Литургије, а Црква је забранила пост, и једно и друго током ове недеље.

Дакле, испоставља се да је пост забрањен, али је причешће обавезно.

Како се можемо припремити? Не, не можемо.

Читајте или певајте Пасхални канон; ако можете да га певате, прочитајте га. Ако сте у браку, не спавајте са мужем или женом, не делите брачни кревет.

Брзо идите у цркву ујутру на празан стомак. Служба траје око четрдесет минута, као посебан воз, а затим се причешћујете и идете даље на одмор или својим послом. Потребно је да будете у цркви током Васкршње недеље, сваки дан по правилу. Требало би да тежите овом стандарду, али га не постижу сви. Стандард може бити такав да можете бити у цркви два, три или четири дана, и то је већ веома добро.

Али у сваком случају, немојте проћи поред цркве; Идите на Литургију и причешћујте се. То је закон Цркве. Васкрс, пост је завршен, и можете се причешћивати током целе Светле недеље без поста.

Једноставно треба да дођете, захвалите, хвалите, славите, певате и учествујете у светим Христовим тајнама.

Божје цркве треба да буду пуне током Васкрса.

У супротном, испоставља се да су током поста цркве пуне, затим долази Васкрс, почиње прождрљивост и пијење, а црква је празна.

Дакле, која је била сврха поста?

Постили су да би касније на Васкрс могли да се радују и веселе, да се радују Христу и да иду у цркву. Молим вас, имајте на уму да током Светле недеље треба да будете у цркви и да се често молите; за то је Светла недеља.

Христос васкрсе!

Протојереј Андреј Ткачов

https://www.facebook.com/photo?fbid=1467453755421487&set=a.470662258433980

Ми свим срцем желимо да се чудесна радост Васкрса не заврши са завршетком празничних дана, већ да траје читав наш живот. И заиста, она се, с једне стране, суштински не може завршити, јер нам је победа над смрћу, коју је наш Господ Исус Христос остварио Својим славним Васкрсењем, дарована на век и веков. То је победа која превазилази све време и простор, победа која се тиче свих покољења и свих људи, па самим тим и сваког од нас лично. То је темељ наше вере и извор наде која не посрамљује.

Али, с друге стране, ми добро разумемо да време пролази и да се живот са својим изазовима и рутином наставља. Време нешто одузима од нас – можда почетни еуфорични налет празничног расположења – али нам истовремено открива и нешто ново што предстоји: прилику да ову вечну истину уткамо у саму срж нашег постојања. И ако искрено желимо да се радост Пасхе не заврши, онда схватамо да то не зависи само од пролазности времена или спољашњих околности, него пре свега и изнад свега, зависи од нас – од нашег личног односа према овом великом догађају и нашем свакодневном избору.
Сведочење Васкрслог кроз речи и дела

Знате ли како уопште можемо да продужимо и одржимо ту непотрошиву радост Васкрса у нашим животима? То је могуће само ако се та радост из нашег срца – та дубока, непоколебљива вера у Васкрслог Христа и осећај немерљиве драгоцености што смо пронашли „бисер“ Васкрсења Христовог – буде пројављивала у нашем животу буквално у свему што чинимо и говоримо.

Ако о нечему разговарамо са људима, било да је реч о озбиљним темама или наизглед тривијалним стварима, али у нашем свакодневном дијалогу постоји призвук, тон, или чак директно изражена радост због Васкрслог Христа Спаситеља, то значи да ће радост Пасхе наставити да живи у нама и кроз нас. Та радост се тада не задржава само унутра, већ зрачи напоље, дотичући и друге.

Ако нешто радимо, чак и ако су то најчешћи, обични, свакодневни послови – чишћење, кување, одлазак на посао, учење, брига о породици – али се притом свесно сећамо Васкрслог Христа Спаситеља, нудећи Му свој труд као израз захвалности за нови живот који нам је подарио, радост Пасхе ће наставити да постоји, преображавајући и освећујући нашу рутину. Сваки посао, ма колико мали, може постати молитва и израз вере ако се врши у светионику Његовог Васкрсења.

Ако будемо доносили одлуке и правили изборе о томе како ћемо поступити у различитим ситуацијама, великим и малим, док се истовремено сећамо Васкрслог Христа и Његових заповести, и ако начинимо тај избор знајући да је Христос Васкрсао, да је победио зло и смрт, и да сада, због те победе, све у нашем животу треба да буде другачије – испуњено љубављу, праштањем, стрпљењем, истином – онда ће радост Пасхе наставити да постоји и води нас. Наш избор да живимо по Јеванђељу Васкрслог је наш најконкретнији начин да покажемо да је Његово Васкрсење стварност за нас.

Подвиг непрестане Пасхе у сваком дану

Дакле, кључно је: од нас, верника, зависи да ли ће се та радост Васкрсења продужити изван Светле седмице и да ли ће она, зрачећи из наших срдаца и дела, испуњавати свет који нас окружује, чинећи нас живим сведоцима те велике победе.

Нажалост, такође можемо и свесно или несвесно да повучемо границу трајању те радости. То се дешава ако се по завршетку празничних дана брзо вратимо уобичајеној свакодневној журби, бризи и навикама, поступајући тако како смо навикли пре Васкрса, као да Христос није ни васкрсао из мртвих и као да се за нас лично ништа суштински није променило. Тада, уместо да живимо у светлости Васкрсења, ми се враћамо „старом човеку“ и његовим ограничењима и страховима. То значи да се тада ми сами добровољно одричемо од те радости, гасећи њен пламен у себи, а не да она сама од себе истиче или нестаје. Радост Васкрсења је дар, али и плод нашег труда и избора да у њему живимо.

Уколико ми, дакле, направимо снажан и постојан избор да свој живот – сваки дан, сваки сусрет, сваки посао, сваку одлуку – будемо радили и живели обасјани светлошћу те непролазне васкршње радости и наде, онда ће она заиста трајати целог нашег живота, дајући смисао и снагу и у најтежим тренуцима.

Сви ми памтимо диван пример нашег великог подвижника и светитеља, Преподобног Серафима Саровског, који је током читаве године поздрављао сваког човека који би му дошао са најмилијим и најрадоснијим поздравом: „Христос воскресе, радости моја!“ Он није могао, нити желео, да живи без те радости васкрсења; она је била суштина његовог бића и изливала се из њега делећи је великодушно са свима. Његов живот је био жива икона непрестане Пасхе. И ми се такође можемо томе учити, угледајући се на њега. Ако истински, из дубине срца, желимо да се та радост васкрсења не прекида, да нас носи и да у њој прође цео наш живот, онда ће тако, уз Божију помоћ и наш труд, заиста и бити. То је наша привилегија и наша одговорност, независно од тога да ли се календарски завршила Светла седмица, или не. Васкрсли Христос је увек са нама, чекајући наш одговор љубави и вере.

Митрополит Горловски и Славјански Митрофан

Извор: Фондација „Пријатељ Божији“