Ученик Светог Пахомија. Рођен и одрастао као незнабожац, но као младић дошао до познања праве вере, крстио се, и чувши за Светог Пахомија, добегао овоме у манастир тајно од својих родитеља. Свети Пахомије га замонаши и заволи због његове необичне ревности и послушности. Кад му је дошла мајка да га зове натраг дома, он се не хтеде ни јавити мајци, но мољаше се Богу за њу, да би и њу Бог просветио истином. И заиста, мајка не само не поврати свога сина кући, него се и сама не поврати. Видећи недалеко женски манастир, којим управљаше сестра Пахомијева, она ступи у њега и замонаши се. После извесног времена дође у манастир и брат Теодоров, Пафнутије, те се и он замонаши. Деси се једном, да епископ града Панопоља позва Светог Пахомија, да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота. Пахомије узе собом Теодора, и предаде у главном овоме дужност око устројења манастира. По смрти Светог Пахомија Теодор поста игуманом свих Пахомијевих манастира, и до дубоке старости поживе богоугодно управљајући мноштво монаха на пут спасења. Упокојио се мирно и преселио у царство вечне светлости 368. године.

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Теодоре. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Би Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, он се вратио у своје село, али су хрватске усташе и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим. Ту је јануара 1943. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живио Павелић“, па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао. Мученикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу њене 780-годишњице).

Тропар (глас 8):

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше: „Само ти, дете, ради свој посао”, јер нама је Христос живот вечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

„Пролог“ Свети Владика Николај

„Бог је љубав“, „хришћанство учи љубави“, „најважнија хришћанска заповест јесте љубав према ближњем“... Све ово често чујемо. Али о каквој љубави говоримо? Шта је љубав из перспективе Јеванђеља? Хајде да сазнамо.
Главни извор на који се хришћани ослањају када говоре о љубави је Јеванђеље, које говори о животу и учењу Господа Исуса Христа, и поруке Његових ученика - апостола.
У Јеванђељу, Христос каже да је Бог људима дао само две кључне заповести, и обе се односе на љубав . „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест “, каже Спаситељ. „ А друга је као ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав закон и пророци“ (Матеј 22 :37–40). „Закон и пророци“ су целокупно учење Старог завета, сви бројни прописи и заповести, све што су проповедали древни пророци. Све заповести и закони које је Бог дао имају љубав у својој сржи као примарни темељ – то је оно што Христос мисли. Јер заповести: не чини прељубе, не убиј, не кради, не сведочи лажно, не пожели туђе, и све остале су сажете у овој речи: љуби ближњега свога као самога себе, апостол Павле ће касније објаснити (Римљанима 13 :9).
Али шта значи волети ближњег свог? На крају крајева, не убијати, не пљачкати, не варати, не завидети не значи да волиш!
И како можемо волети Бога, Кога не видимо, а за многе људе чак ни сама чињеница Његовог постојања није очигледна?..
Љубав као признање људског достојанства
Генијалност Божанске заповести „Љуби ближњег свог као самог себе“ лежи у чињеници да њено испуњавање не захтева мучење главе питањем шта је љубав. Свако је савршено свестан шта жели за себе. Благостање, мир, здравље, кров над главом, добре и мирне односе са ближњима - зар не? Свако зна своје грехе, али обично зна и олакшавајуће околности које некако објашњавају и оправдавају његово понашање (барем у његовим очима). Господ нас позива да применимо исти једноставан стандард на друге. Желите помоћ у невољи? Онда помозите некоме ко је гладан или болестан. Желите мир, спокој и поштовање? Поштујте слободу и људско достојанство других. Желите да живите у складу са својом савешћу? Тражите оправдање за некога другог ко се није понашао идеално.
Неки савремени психолози постављају питање на овај начин: пре него што научите да волите друге, научите да правилно волите себе. Научите да видите и цените своје право ја, ослободите се уобичајених и можда вољених, али објективно штетних и ометајућих зависности и ставова. Тек тада, кажу ови психолози, научићете да волите свог ближњег.
Савремени живот (посебно градски) је заиста богат разним облицима менталних поремећаја и патологија: постоје чак и људи који су равнодушни или чак непријатељски настројени према себи. Њима је, наравно, потребна помоћ компетентног психолога или психијатра, а можда чак и свештеника.
Али тешко је замислити да је Христос имао тако сложене ситуације на уму. Говорио је једноставним језиком, приступачним свим слушаоцима – не само теолошки упућеним фарисејима и свештеницима синагоге, већ и рибарима, пољопривредницима, занатлијама, војницима и трговцима. „Љуби ближњег свога као самог себе“ – шта може бити једноставније? Христос је говорио о љубави према себи као о нечему што се само по себи разуме, што не захтева даља објашњења, стварности коју сви доживљавају. Сви знају шта значи волети себе: то је нешто јасно и разумљиво, што не захтева посебно проучавање. Бог би желео исти став – барем исти – од нас према другима.
Међутим, расправа о истинској љубави, како према себи тако и према другима, није сасвим без основа. На крају крајева, сваки човек, како сведочи Божанско Откровење, створен је по лику Божијем (Постање 1:27 ). Шта је тај лик Божији? Свети Августин га је схватао као присуство бесмртне душе у човеку, Григорије Палама као људску способност за стваралаштво, а теолози 20. века скретали су пажњу на чињеницу да и Бог и човек поседују лично постојање... На овај или онај начин, ако је лик Божији скривен у човеку, онда је то управо оно што је најлепше код њега, оно што је достојно љубави изнад свега. А ако је сваки човек достојан љубави као лик Божији, онда у свакоме постоји нешто што је категорички неприхватљиво, нешто што штети лику Божијем, прља га – грех. Љубав према човеку претпоставља одбацивање греха који га, у једној или другој мери, опседа; борбу за лик Божији. Друга ствар је што та борба мора почети од самог себе. Христос о томе недвосмислено говори: Зашто гледаш трун у оку брата свога, а брвна у свом оку не примећујеш? Или како можеш рећи брату своме: „ Дај да извадим трун из ока твог “, кад, гле, брвно је у твом оку? Лицемере! Извади прво брвно из свог ока, па ћеш онда видети како да извадиш трун из ока брата свога (Матеј 7 :3-5). О томе говоре и чувене речи Светог Серафима Саровског: „Стеци дух мира, и хиљаде око тебе ће се спасти.“
Љубав као активна брига
Али заповест о љубави према ближњем је ипак друга. Прва и највећа , подсетимо се, јесте ова: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим .“ А ако љубав према ближњем може бити изведена из љубави према себи, шта је онда са љубављу према Богу? Сигурно ова љубав мора бити нешто друго од једноставне добре воље и људског става „као што би се човек понашао према себи“?
Сви апостоли су били дубоко везани за Христа током Његовог земаљског живота, а ватрени Петар га је наговарао: „ Чак и ако морам да умрем с Тобом, нећу Те се одрећи“ (Матеј 26:35 ). Али чим су стражари стигли у Гетсимански врт и одвели Христа на испитивање у кућу првосвештеника, апостоли су побегли у страху, а Петар се три пута одрекао Господа.
Питање је, да ли су га волели?
У том смислу, веома је значајно да васкрсли Господ „исцељује“ Петров грех порицања троструким питањем: „ Да ли ме волиш?“ И тек након што је чуо „ Господе, ти све знаш; ти знаш да те волим “, враћа Петра његовом апостолском позиву (видети Јован 21 :15-17). Ово сведочи да је Петров грех био грех против љубави.
Али то су били Његови најближи ученици, који су годинама познавали Христа, делили Његову храну и склониште и слушали Га свакодневно! Ако су чак и они побегли у Његовом часу опасности, шта можемо рећи о једноставним верницима који никада нису видели Бога нити разговарали са Њим? Како могу озбиљно уверити себе и друге да воле Бога? Зар то не би било лицемерно?
Јеванђеље даје одговор: критеријум љубави према Богу је непоколебљиво придржавање Његових заповести. „ Ко има моје заповести и држи их, тај ме љуби “, каже Христос апостолима непосредно пре свог хапшења и погубљења (Јован 14:21 ). Исту мисао ће касније изразити апостол Јован Богослов: „Љубав према Богу је ово: да држимо његове заповести“ (1. Јованова 5 :3).
Ево како је Свети Филарет (Гумилевски), архиепископ черниговски (1805–1866), размишљао о овој теми: „Имати Исусове заповести значи прихватити их из Откровења и чувати их у свом уму као драгоцено благо. Али то није довољно да наша љубав буде достојна Господа Исуса. Потребно је да не само мисли буду заокупљене Господом, већ да се цела душа, свим својим снагама, посвети испуњавању Његових заповести. Тада ће дела показати да душа воли Господа.“
Нагласимо ову последњу мисао: љубав према Богу мора се изражавати у конкретним делима заснованим на Његовим заповестима . И овде су хришћани у опасности да постану попут младића који је једном дошао Христу са питањем како да уђе у вечни живот. Христос је одговорио: „ Држите заповести .“
 Тада младић упита о којим се заповестима говори и чу списак који је знао: Не убиј; Не чини прељубе; Не кради; Не сведочи лажно; Поштуј оца свога и мајку свога; и: Љуби ближњега свога као самога себе . Младић узвикну: Све сам ово држао од младости своје; шта ми још недостаје? Тада му Господ одговори: Ако хоћеш савршен бити, иди, продај шта имаш и подај сиромашнима, и имаћеш благо на небу; и хајде за мном (Матеј 19 :16–21).
Младић је погрешио мислећи да правилно испуњава све заповести: да је истински волео ближњег свог, тешко да би поседовао велико имање (а поседовао га је, појашњава јеванђелиста), како су ову епизоду коментарисали, не без ироније, Свети Василије Велики и Јован Златоусти. Међутим, проблем овде није толико у имању (данашњи хришћани, по правилу, немају велика имања), већ у склоности многих људи да прецењују своја достигнућа у следењу заповести о љубави према ближњем.
Неки људи би могли рећи: „Ја никоме не чиним зло.“ Али поента је у томе да Јеванђеље претпоставља активну љубав према људима, пример које је показао сам Спаситељ: Он је проводио целе дане и ноћи исцељујући болесне и опседнуте, хранећи гладне и разговарајући са онима којима је било потребно Његово вођство. А ноћи пре свог распећа, пре него што је сео на Тајну вечеру, Он сам је опрао ноге ученицима и заповедио им да од сада служе једни другима на исти начин (видети Јован 13 :3–15).
Немогуће је испунити заповест о љубави према Богу, а не показати љубав према ближњима. То постаје кристално јасно из приче о Страшном суду, где Христос супротставља оне који су били милосрдни према својим ближњима који пате и због тога наслеђују вечни живот, другима који су прошли поред туђих несрећа и сада су осуђени на вечне муке . Испоставља се да су, помажући сиромашнима, гладнима, бескућницима, болеснима и затвореницима, људи показивали милост самом Христу – често несвесно! А они који никоме нису помогли, заобишли су Христа (видети Матеј 25 :31–46).
„Што год учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ – ово је кључни јеванђељски принцип активне љубави (упореди Матеј 25:40 ). Свако ко се истовремено брине о својим ближњима, можда и несвесно, испуњава заповест да воли Бога. Јер , како примећује апостол Јован Богослов, „ Ко не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога кога не види?“ (1. Јованова 4:20 ).
С друге стране, љубав према ближњем, која није уздигнута љубављу према Богу, ризикује да се деградира у неутралан, равнодушан „добар став“, где је особа задовољна једноставно да „никоме не науди“. Једна љубав не може постојати без друге, и ниједна не може бити неактивна.
Љубав као напор воље
Чак и апостоли, ученици самог Христа, говоре о љубави претежно негативним (апофатичним) терминима, односно полазе од супротног - од онога што љубав није.
За апостола Јована, на пример, важно је да у љубави нема страха, већ да савршена љубав изгони страх (1. Јованова 4:18 ). А апостол Павле, у својој првој посланици хришћанској заједници грчког града Коринта, посвећује целу химну љубави, из које следи да је љубав највиша врлина (или збир свих савршенстава , како то изражава у другој посланици (Колошанима 3:14 ): виша од наде, па чак и виша од вере. Али самом Павлу је тешко да дефинише шта је љубав. Он само набраја појединачне манифестације љубави, а затим прелази на „негативне“ карактеристике – оне које нису карактеристичне за љубав: Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. (1. Коринћанима 13 :4–8).
Овом тексту се може приступити као низу појединачних (можда чак и случајних) карактеристика. Или се може покушати схватити суштина онога о чему Павле говори. У крајњој линији, ради се о стрпљењу са недостацима, о опраштању зла, о милосрдном погледу који превиђа мане, али примећује и цени најбоље у особи . И све је то веома близу ономе што је сам Господ Исус Христос рекао у Беседи на гори: Чули сте да је речено: „Љуби ближњег свога и мрзи непријатеља свога.“ А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Матеј 5 :43–44).
Непријатељ је такође један од ближњих (то јест, они са којима је Господ сјединио особу у специфичном односу), и заповест љубави се односи на њих као и на сваку особу уопште. Једног дана, Спаситељ је испричао гомили причу о Јеврејину који је пао у руке разбојника, био опљачкан, рањен и остављен поред пута, полумртав. Пролазили су и други верници – један свештеник, а други левит : очигледно, обојица су се спремали да служе у Јерусалимском храму и плашили су се да ће се оскрнавити додиривањем човека који је можда већ био мртав. Други путник, Самарјанин, поступио је сасвим другачије. Упркос припадности другом народу, који је био у тешким, па чак и делимично непријатељским односима са Јеврејима, овај Самарјанин је опрао и лечио ране страдалника, ставио га на магарца, одвео га до најближе гостионице и, пошто је исплатио њеног власника, наредио му је да се брине о пронађеном човеку, обећавајући да ће надокнадити све додатне трошкове по његовом повратку (видети Лука 10 :30–35).
Реч „љубав“ се не појављује ниједном у овој причи. Али Господ је није рекао успутно; већ је то био део разговора који се фокусирао на заповест о љубави према ближњему. „А ко је мој ближњи?“, питао је законик Христа , добро свестан ове заповести, али наизглед збуњен око тога на кога се она односи; кога је неко „обавезан“ да воли, а кога може безбедно да не воли.
Али Христос одбија да повуче границу између „ близу “ и „ далеко“. „Који од ове тројице, мислиш ли, беше ближњи ономе који упаде међу разбојнике? “, упита Господ законика након што је испричао причу. Он рече: „Онај који му показа милост.“ Тада му Исус рече: „Иди, и ти чини тако“ (Лука 10 :36–37). Другим речима, Он је поставио Самарјанина, незнабошца, непријатеља (како су многи патриотски Јевреји веровали) као пример. Пример истинске љубави.
Многи љубав приписују чулном, романтичном царству. Али љубав о којој говори Христос, и о којој наставља апостол Павле, не може се назвати осећањем. Заиста, какво романтично осећање неко може да гаји према непријатељу?! Али присиљавање себе да га види као људско биће, да се према њему опходи хумано, речима истог апостола Павла: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га; ако је жедан, напој га“ (Римљанима 12:20 )... Тешко је, али је могуће. Није случајно што су многи свети оци тврдили да љубав није појам емоционалног царства, већ воље. То је напор воље који човек може да учини ако то жели.
Свако бира како ће се односити према другој особи: да покуша да је воли или да одустане. Свако одлучује на шта ће се фокусирати код особе: било да је то, на пример, њен бистар ум и јасноћа расуђивања или њена раздражљива природа и непријатан израз лица.
И многи свети оци сведоче: чак и ако не осећате љубав према некоме, почните да се понашате као да је осећате, и ствари ће кренути напред. Митрополит Антоније Сурошки (1914–2003) се сећао колико му је било тешко да превазиђе своју несклоност према једном од парохијана који је посећивао цркву у којој је служио као ректор. Затим је поставио за правило да се свакодневно моли, тражећи од Бога да му помогне да прихвати овог човека, док истовремено покушава да комуницира са њим као да се ништа није догодило. Временом је ова тактика уродила плодом.
 

Ђакон Игор Цуканов

извор

Преподобни Ахилије би рођен у Кападокији од благочестивих родитеља. Родитељи га научише побожности. И упоредо са спољашњом, световном философијом, он изучи и унутрашњу, духовну философију. Он украси себе свима врлинама, и животом по Богу. Зато би постављен за епископа Ларисе. Као епископ учествовао на Првом Васељенском Сабору 325. године, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахилије викне аријевцима: "Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј?" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахилија. Тада светац опет рече: "А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелај из овог камена". И јелај заиста потекне на удивљење свију.Вративши се после Сабора у Ларису, божанствени Ахилије поруши многе идолске храмове, и подиже из основа многе цркве и украси их благољепијем. Он и демоне изгоњаше из људи, и чињаше велико мноштво других чудеса. После тога свети Ахилије се мирно упокоји у Лариси 330. године. Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Код нас је овоме светитељу краљ Драгутин посветио дивни храм у Ариљу.

Дела Божија и Његових светих, која људски разум не може да протумачи и објасни, називају се чудима. Бог непрестано твори чудеса. То показује и реч Господа нашега Исуса Христа: Отац мој до сада дела... (Јн. 5, 17). Својим нествореним енергијама Бог промишља, одржава и држи сву творевину, целокупну твар. Он, дакле, одржава свет онако како га је створио, чува га и штити својом божанском промишљу. Тако се у природном свету непрестано и без престанка пројављују нестворене енергије Божије, које производе видљиве, тварне последице. Зато ми живимо у непрекидном чуду. Све способности које имамо делују по вољи Божијој. Ако Бог одузме своју енергију од неке наше способности, ми је губимо. Сада, на пример, имам способност вида — видим, јер Бог то хоће. Ако ми Бог одузме ту своју енергију, ја остајем слеп.

Према учењу Отаца Цркве, не постоје „природни закони“ (којима се, наводно, управља природа), него духовни, нестворени логоси. Творевина живи, јер учествује у стваралачкој, промислитељској и животворној енергији Божијој. Бог, који је створио свет ни из чега, није га оставио, него њиме управља својим енергијама. Често уочавамо извесну постојаност у начину пројављивања тих енергија. Тако Бог хоће да делује. Човек, настојећи да упозна природни свет, ту постојаност бележи и назива „природним законима". Зато, када људи виде чудо, тумаче га као мешање Бога у „законе природе“. Али чудо није нарушавање природних закона, него дејство нестворене благодати Божије у творевини: Отвориш руку своју, сите се добра. Одвратиш лице своје, жалосте се (Пс. 103, 28–29).

Само Бог по природи има силу да чини чуда. Светитељи чудотворе благодаћу коју су примили од Њега. Њихово дејство није њихова људска енергија, него Божија. Тако и Пресвета Богородица, као најсветија од свих светих, чудотвори више од свих. И не само то: сви духовни дарови кроз њу се преносе и анђелима и људима. Она има „друго место после Тројице“. После Свете Тројице, која има првенство, следи Богородица, „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима". И зато што има то „друго место“, она може све што хоће. Како каже једна богородичина химна, „имаш моћ равну својој вољи", то јест — можеш све што хоћеш.

Пресвета Богородица, Мајка наша, осим своје љубави и доброте, има безброј могућности да нам чини добро. Зашто је то тако, објашњава нам богољубиви Свети Никодим Светогорац у свом делу „Еортодромион" (тумачењу служби на Господње и Богородичине празнике, прим. прев.). Ирмос девете песме канона празника Педесетнице каже: „Не искусивши трулеж, зачела си и свемудром Логосу дала си тело (то јест: Дјево Богородице, која си зачела без трулежности и нарушења девства и дала тело Логосу Божијем, Творцу свега). Тумачећи овај тропар, светитељ наводи да је Богородица „дала у зајам тело своме Сину, и тиме Га учинила својим дужником у векове векова.

„Обрати пажњу да песник није рекао да је Дјева тело дала или пружила Творцу, нити да је употребио неку другу сличну реч, него да је тело свемудром Творцу, Речи Божијој, позајмила, како би показао да је Богородица тим позајмљивањем учинила Сина Божијег својим дужником. Јер Он је од ње позајмио не неки спољашњи зајам, као новац или нешто слично што се враћа, него је позајмио унутрашњи зајам — из саме њене природе, то јест од њене природне и пречисте крви. Зато је тај зајам природан и вечан. Стога се и Син Божији налази као вечни дужник према својој Мајци. Шта, дакле, из тога закључујемо? Будући да је Син Божији дужник својој Мајци, Он је најпре дужан да је прослави сваком божанском славом и чашћу, каквом никада није прославио ниједно друго створење. А затим је дужан да прима њене молитве и молбе које му она приноси... Видиш ли славу, љубљени, видиш ли величанство Дјеве?“

У овој књизи забележена су чуда Пресвете Богородице која су се збила преко њеног благодатног Часног Појаса. У писмима послатим нашем манастиру чуда нам откривају они који су били сведоци доброчинстава, не тајећи да искажу колику благодат оно носи. Неки од верника нам нису писали, него су нам усмено саопштили излечења болесника која су се догодила на местима где смо односили Часни Појас ради поклоњења. Многа писма која се налазе у архиви нашег манастира садрже имена, адресе, па чак и телефоне пошиљалаца. Узимамо у обзир сва она писма у којима се наводе управо ови подаци бележећи из њих само делове који описују чуда.

У Светом Писму употребљава се један бољи термин који означава чудо, а то је „знамење." Кроз знамење се неко открива, обзнањује. Открива се Бог. Чудо је добро не због тога што неко бива исцељен, него једноставно што се кроз њега Бог открива људима. То је најбитније. Ми углавном придајемо више важности оном првом, исцељењу, које је мање значајно, уместо откривању славе Божије, што је далеко значајније. То лично искуство присуства Божијег у својем животу обзнањују и они хришћани који су окусили благодат Богородичиних доброчинстава. Душевна корист доживљеног чуда огледа се и у чуду њиховог обраћења, покајања и богооткривања. Многи од њих имали су млаке или никакве везе са Црквом. Након указане им помоћи, очију пуних суза, увидели су своју грешку, своје духовно сиромаштво, а сада се труде у духовној борби живећи у покајању. Заиста је дирљив начин на који Илија Минијатис наводи како Богородица штити верне, а нарочито оне који болују и тугују:

„Сирочад која сте изгубила родитеље, родитељи који сте изгубили децу, супружници који сте изгубили своје супружнике, странци који сте изгубили отаџбину, болни који болујете, ожалошћени, поробљени, грешни, не жалите јер имате Мајку, Мајку Божију. Мајку која вас води у вашој усамљености, која вам у невољама даје утеху, у страстима исцељење, у гресима опроштај. Не тугујте, ви имате Мајку, Мајку која је поднела бол, Богомајку. Хришћани, мали и велики, свештенство и народе, млади и стари, мушкарци и жене, рањеници, сви који поштујете Распетог Сина њезиног, призивајте Дјеву да вам ублажи бол и помогне да носите ваш крст, бол и тугу вашу.“ 

Архимандрит Јефрем Ватопедски

(Предговор из књиге ЧУДА ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ)

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Постоје две супротстављене струје у односу према Светим Оцима Цркве, које се често жестоко сукобљавају. Једна заступа став да учење Отаца треба следити у свему, сматрајући свако удаљавање од њиховог учења, свако ново тумачење њихових израза, па чак и сваки сусрет са новим догматским изазовима, видом јереси и отпадања од Православља. Неки припадници ове струје чак и оне који се са њима не слажу проглашавају јеретицима.

С друге стране, постоји струја која себе сматра савременом и модерном и која не види потребу за Светим Оцима. Она их посматра као нешто застарело, превазиђено, као део прошлости или тек као светлу страницу историје. Следбеници овог правца усредсређени су на садашњост, њене околности и изазове, прихватајући богословска учења других цркава и занемарујући богато црквено наслеђе наше Цркве.

Једна струја обоготворава Оце, док друга умањује њихов значај. Ко је у праву? У стварности, обе греше, јер полазе од погрешних претпоставки, сводећи Свете Оце искључиво на прошлост и занемарујући непрестано дејство Светога Духа и Његово освећујуће деловање у онима који се очишћују, просвећују и обожују.

Учитељи међу Светим Оцима повезивали су живот светости са богословским знањем. Они нису били теоретичари, иако су тумачили и објашњавали, а неки од њих понекад и претеривали у појединим областима. Нису били оснивачи философских, па чак ни богословских школа мишљења. Нису полазили од философије коју су изучили, већ су је стављали у службу вере, прилагођавајући је како би изразили истину коју су нашли у Христу. Говорили су језиком свога времена. Црква је позвана да свакој генерацији објашњава и тумачи веру језиком који она разуме, а Свети Оци су у томе били изузетни.

Код неких од њих, нарочито оних временски удаљених од нас, можемо наћи тежак језик, стил који нам није близак или ставове који се не поклапају са нашим савременим научним, друштвеним или политичким схватањима. То проистиче из разлика у методама, теоријама, појмовима и изазовима између њиховог времена и нашег.

У ствари, не можемо говорити о Светим Оцима као о јединственој и у свему истоветној целини. Сваки од њих носи језик, појмове, науке, обичаје и културу свога времена. Они су се понекад разилазили у ставовима о појединим црквеним питањима, као што се више пута дешавало у историји Цркве, али се нису разилазили у темељима вере. Подсетимо се различитих ставова апостола Павла и апостола Петра и начина на који су их разрешили на Апостолском сабору (Дап 15).

У Русији XV века вођена је велика расправа између Светог Јосифа Волоцког и Светог Нила Сорског, до те мере да су монаси тога времена називани јосифљанима или ниловцима. Предмет спора било је питање манастирске својине. Да ли монаси треба да имају право да поседују земљу и установе? Јосифљани су бранили право на поседовање, како би се та добра ставила у службу сиромашних, док су ниловци то одбијали, из поштовања према духу монашког сиромаштва и потпуног одрицања на које су се заветовали.

Величина и светост Светих Отаца огледале су се у томе што су се припремали да Бог делује у њима, као и у њиховој способности да људима свога времена поново проповедају истинско Јеванђеље, или оно што данас називамо „евангелизацијом“. Ова реч, изведена од речи „Јеванђеље“, означава усађивање Јеванђеља у савремено друштво, односно примену богословља у „овде и сада“. Црква је у сваком времену и на сваком месту позвана да користи језик народа коме проповеда Јеванђеље и да га тумачи на разумљив начин.

Неки ограничавају доба Светих Отаца на првих осам векова. То, у најмању руку, није православно учење, јер подразумева да је Свети Дух престао да делује после VIII века. А то није истина. Бог остаје присутан у Својој Цркви и наставиће да делује у њој у векове векова. Бог никада није престао да дарује Својој Цркви Свете Оце који човечанство хране здравим учењем и истинском духовном храном. Тако видимо да се непрекинути ланац предања наставља од времена апостола и Светог Игњатија Богоносца у I веку, па све до Светог Софронија Светогорца (Есекског).

Ако проучавамо сваког Светог Оца понаособ и упоредимо учења било које двојице који су живели у различитим епохама, открићемо једно исто језгро вере, изражено на различите начине. Савремени изазови нису исти као они са којима су се суочавали Свети Оци претходних векова. Довољно је поменути однос Библије и древних култура, питања биолошких наука, политичке и друштвене теорије, промене моралних вредности и слично. Након XVII века човечанство је развило нов приступ интелектуалном истраживању, а наука је од тада значајно напредовала. Тај научни напредак усадио је у људски ум критички однос према свему. Они који су одговорни за образовање и поучавање морају узимати у обзир ове чињенице како би сачували веру, заштитили вернике и упутили оне који су далеко од ње.

Да ли Црква треба да избегава суочавање са савременим изазовима само зато што рани Свети Оци о њима нису говорили, будући да у њихово време та питања нису постојала?

Проблем не лежи толико у самом богословском приступу, колико у начину на који приступамо богословљу. У Православној Цркви богословски говор никада није био одвојен од боговиђења. Зато је његово основно начело: „Богослов је онај који се моли.“ Када се човек освећује, пролази пут очишћења и достиже просвећење, Бог се настањује у њему и он црпи из Његове светлости која просвећује ум, омогућавајући му да Га изрази на начин примерен своме времену. А ако поучава оне који још нису просвећени, онда се ослања на учење светих и следи њихов пут светости. Богословље није некакав посебан интелектуални систем. Црква није философска школа. То је слично човеку који говори о љубави зато што ју је окусио, упознао и доживео.

За Свете Оце, подвижнички живот и молитва били су нераздвојиви од дара учења, руковођења и тумачења. Оно што су они дали — и што и данас дају — Цркви и свету, плод је живог искуства, а не интелектуалног теоретисања под утицајем ове или оне философске школе.

Верност Светим Оцима захтева да не бирамо произвољно поједине њихове изреке, узимајући једну мисао овде, другу тамо, како бисмо доказали унапред прихваћено мишљење или оповргли став који сматрамо погрешним. Напротив, треба да им приступамо кроз оно што богослови наше Цркве називају „светоотачким умом“ или „светоотачком свешћу“. Црква је „светоотачка“ утолико што је учење Светих Отаца темељно за разумевање њеног богословља, духовности и начина мишљења, те стога без њих не може. Живети у заједници са Светим Оцима значи подражавати њихов однос према Христу и врлински живот који су водили, дубоко се напајајући њиховим учењем.

Када човек живи у истинском духу Цркве, стиче православни, односно „светоотачки“ осећај, кроз који расуђује о свему и који га истовремено упозорава на заблуде. Али тај осећај не стиче сам од себе, већ унутар црквене заједнице са којом живи у јединству вере. Управо га заједница чува од крајности и претеривања и помаже му да остане на правом путу.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Пун ревности за Господа Христа, свети мученик Максим виде једном где се идолопоклоници не само клањају идолима, него и друге приморавају да то чине. Од тада он се стаде молити Богу да прекрати гоњење на хришћане. И многе незнабошце он сам крсти. Једном приликом када незнабошци стадоше усрдно приносити својим боговима на жртву не само животиње него и људе, свети мученик, не подносећи такав призор, зађе међу идолопоклонике, јавно их изобличи и њихове идоле назва обичним дрветом и каменом, јер су немоћни да и себи самима помогну. Тада га незнабошци дохватише, и најпре на силне муке ставише, па најзад камењем затрпаше. Тако сконча свети мученик, 250. године, за царовања Декија.

У време царовања Декијева овај Исидор беше узет са острва Хиоса силом у војску. Он се одмалена држаше вере Христове и живот свој провођаше у посту, молитви и добрим делима. Па кад се у војсци проказа као хришћанин, узе га војвода на одговор и саветоваше му да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Одговори светитељ: „Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу Њему, и нећу престати да исповедам Његово свето име докле је дух у телу моме“. Нареди војвода, те најпре бише Исидора воловским жилама, а потом одсекоше му језик. Но и без језика Исидор Духом Божјим говораше и исповедаше име Христово. Међутим, војводу постиже казна Божја, и он на једанпут занеми. Нем војвода даде најзад знак да посеку Исидора. А Исидор се обрадова тој пресуди па хвалећи Бога, изађе на губилиште где му глава би одсечена 251. године. Његов друг Амоније погребе тело његово, но зато и сам пострада и прими венац мученички.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Исидор, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Ристо (Стеванов) Јарамаз је рођен 22. марта 1906. у Кљаковици, Опутно-рудинској капетанији. Завршио је Богословију у Сремским Карловцима, свештенички чин примио 9. јануара 1931. После рукоположења је служио у Херцеговини и Србији, потом прешао у Црногорско-приморску митрополију. 1937. је одликован црвеним појасом.

Други светски рат дочекује као косијеревски парох. Поред тога што је служио Богу и своме роду, он је у народу био познат као песник и мислилац. Чланке је објавио у многим часописима, а пред рат објавио две збирке песама: “Огреви” и “Прегршт свести”.

По избијању грађанског рата, отац Ристо је устао против злодела партизана као наводних ослободилаца поробљеног народа.

Отац Ристо је код цркве у Валу код Вучијег Дола у октобру 1941. године дошао у сукоб са Петром Комненићем односно Савом Ковачевићем. На Божић 1942. године је отишао у село Почековиће како би одслужио Свету Литургију. Док је у приносио бескрвну жртву Богу Створитељу, партизани су кроз црквени прозор пуцали у њега, промашивши га. Отац Ристо се затворио у цркву до наредног јутра.

Командант партизанског батаљона Петар Комненић је организовао партизанску црну тројку која је имала задатак да га ликвидира. Војин Матов Јарамаз, Милорад Гаврилов Јарамаз и Алекса М. Алексић, сви из Мируша и сви Ристови крвни сродници, Малешевци, чиме су Комненић и Ковачевић били заштићени од крвне освете.

Група партизана га је сачекала на путу Кнеж До-Петровићи Јовањдана 1942. године. Убили су га са четири метка, три у главу, један у стомак. Партизани су му после егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крст у руку и тако га оставили на путу. Његово тело је други дан по Јовањдану пренето код цркве у Почековићима где је сахрањен.

Алексa М. Алексић је признао злочин пре него што је извршио самоубиство. Милорад Г. Јарамаз је погинуо борећи се за партизане 1943. у близини Горњег Вакуфа. Војин М. Јарамаз је умро у дубокој старости у Београду 1996.

Отац Ристо Јарамаз је иза себе оставио попадију и петоро малолетне деце. 1999. је проглашен за свештеномученика.

Икона свештеномученика Риста је фрескописала Татјана Пејовић (девојачко Томић), братаница Милана Томића, супруга  Оливере Томић (девојачко Јарамаз), Ристове ћерке.

СЛУЖБА СВЕШТЕНОМУЧЕНИКУ РИСТУ КОСИЈЕРЕВСКОМ

На великој вечерњи

Блажен муж

На господи возвах: стихире, гл. 1:

Данас Света Црква радосно празнује страдање Свештеномученика Риста, Христоименитог свједока Васкрслога Христа, што се Вјере Православне пред безбожним зликовцима није одрекао, ни страдање за Господа свога избјегао, већ је крвљу мученичком Бога прославио и њоме је душе наше убијелио, јер име му бјеше чудесно знамење: темељ Цркве Божје и вјечно утврђење. (двапут)

Врлинама светим украшен, свјетлошћу Божанске мудрости на земљи си сијао, Христу Богу уподобљен, на свештено страдање спреман си био и, као јагње на заклање кротко ходећи, самога себе као жртву непорочну Господу си принио, којему си цијелога живота вјерно служио, Ристо Косијеревски, зато те је Господ мученичког вијенца удостојио и на Небу славно те прославио, у бесмртном хору новопросијалих Свештеномученика, непобједивих Христових војника и неућутних молитвеника за сав богољубиви хришћански род. (двапут)

Свети Свештеномучениче Ристо, истинити слуго Христов, крст свој носећи, у пламену рата и паклене богомржње, Православну Вјеру јавно си свједочио и безбожно учење пред безумним богоборцем храбро изобличио, свјетлошћу Јеванђеља испуњен и у одежду свештеног богопознања обучен, коју си крвљу својом украсио и васкрслом душом својом сву  васељену обасјао када су те звјеролики безбожници кукавички погубили и војске ангелске на Небу обрадовали мученичком душом твојом. (двапут)

Стопама Господа својега вјерно ходећи, причасник страдања Христових си био, и силу Васкрслога Христа свима објавио, када се богоборних убица ниси убојао, већ си, на Празник Светога Јована, за Истину пострадао и на крилима Претече Господњег у наручје Божје узлетио као новопросијали Свештеномученик Христов. (двапут)

Слава, гл. 6:

У тешка времена Великог рата и свеопштег страдања, братомржње и страшног прогона хришћана, када су богоборни безбожници Свету Цркву хтјели да обезглаве и свештенике њене са земље да истријебе, ти си се, Свештеномучениче Ристо Косијеревски, непобједивим свједоком Истините Вјере показао и свјетлошћу Васкрсења Христовог све обасјао, када су те безумници љутом смрћу погубили и у Царству Небеском славно те прославили да Господа свога вјечно славиш и молитвама својим светим да спасаваш све који поштују свети спомен твој.

И ниње, богородичан: Догматик, гл. 6: Кто тебе не ублажит…

Вход. Прокимен дана.

Читања три, мученику:

 читање из књиге пророка Исаије (гл. 43, 9–15)

1. читање из Прича Соломонових (гл. 3, 1–9)
2. читање из Прича Соломонових (гл. 4,7–15)

 На литији, стихире гл. 8:

Ходите сви вјерни, достојно прославимо Риста Свештеномученика, богомудрог Христовог ученика, који је Светом Јеванђељу послушан био и Господа свога изнад свега љубио, љубав своју мученичком крвљу запечатио и сву васељену обасјао свјетлошћу богопознања истинитога, молећи Христа Бога да помилује вјерни народ Свој.

Безбројна војска новопросијалих Свештеномученика са тобом данас празнује, а ми грешни на земљи смјерну ти приносимо хвалу, страдањима твојим обрадовани и мученичким вијецнем твојим са Небеса обасјани, Свети Свештеномучениче Ристо, вјерни слуго Христов, молимо те, моли Бога да помилује напаћени народ Свој.

Слава, гл. 6:

Свештеномучениче Ристо, богомдани Мучениче Христов, као пастир добри, на паши Истините Вјере, повјерено стадо вјерно си напасао и од душегубних вукова неуморно чувао, од пакленог безбожништва мачем Духа се борећи, пред богоборним братоубицама Истину храбро исповиједајући и крвљу својом Христа Бога свједочећи, кога непрестано моли да помилује и спасе душе наше.

И ниње, богородичан, гл. 6: Творец и избавитељ мој…

На стиховње, стихире, гл. 5:

Свети Мучениче Ристо, небопарни свештениче Христов, пламеном Ријечју Божјом обдарен си био и, љубављу Божанском, богоборном безбожнику Истину си посвједочио, када је, безумник, на Бога похулио и, богомржњом покренут, убиство твоје наредио, самога себе за вјечност убивши, а тебе у Царству Божјем заувијек прославивши.

Стих: Праведник јако финикс процвјетет, јако кедр, иже в ливање, умножитсја.

Достојан свог звања на земљи си живио, и пред жртвеником Божјим непорочно стајао и дарове и духовне жртве Богу непрестано приносио, Свето Јеванђеље проповиједајући и на радост народа Божјег живећи, Свештеномучениче Ристо, зато си на освету ђавола покренуо: да те богоборном руком, Христа ради, погуби и тиме те најсјајнијим вијенцем за Вјечност украси, у којој се Божанском Литургијом бескрајно наслађујеш и Свету Цркву вјечно радујеш.

Стих: Насаждени в дому господњи, во дворјех Бога нашего процвјетут.

Ангеле Божје на Небу си распјевао када се зликовачке засједе ниси убојао, нити смрт за Господа свога избјегао, већ си у Божји храм смјело пошао да свету Божју Службу служиш и Светога Претечу Господњег достојно да прославиш, када си мученичку крв за Христа пролио и у небески загрљај Светога Јована радосно узлетио.

Слава, гл. 5:

Када су те богомрски зликовци кукавички убили, да би ти се као Божјему слуги наругали, епитрахиљ око врата и Часни Крст у руке мртвом су ти метнули и најбољом спремом за Вјечност те опремили, од које се за живота ниси одвајао, да би у њој вјечно Богу свештенослужио и Божји народ мученичким крстом твојим из Вјечности обасјао и таму безбожништва и братомржње заувијек од нас одагнао Часним Крстом Христовим.

И ниње, богородичан: Храм и двер јеси, палата…

 По благосиљању петохљебнице:

Тропар Свештеномученику Ристу, гл. 8 (двапут)

Чувајући вјеру Цркве у народу своме,

страдање Христа ради претрпио јеси,

свештеномучениче Ристо Косијеревски,

као кадило миомирисно, принијет си

пред Престо Цара Славе,

коме сада у хору мученика

слободно кличеш и молиш спасење

за све који празнују свети спомен твој.

и Богородице Дјево: (једанпут)

На јутарњој

Тропар Свештеномученику: двапут, Слава и ниње, богородичан: васкршњи, истог гласа

По првом стихословљу, сједалан, гл. 4:

Свети Ристо крстоносни, свјетлошћу истинитог богопознања обасјани, ти, који си Господа изнад свега љубио и поезијом љубави Господа славио, као непријатељ свога рода оклеветан си био и од братске руке живот изгубио, јер си непоколебиво стопама Христовим ходио и мрежама безбожничким лако одолио, Истину Божју свагда смјело свједочећи и за несрећне крвнике своје Господу се молећи да им не урачуна гријех њихов.

Слава и ниње, богородичан:

Пресвета Владичице Богородице, најсмјернија Слушкињо Божја, љубави наша Најсветија, Небески Покрове страдалника, најтврђа вјеро мученика, од свих људи Ти си са Сином Својим највише страдала и крвљу срца свога породила сав крстоносни хришћански род.

По другом стихословљу, сједалан, гл. 4:

Христовим именом знаменовани и за славно мучеништво богоизабрани, Свети Ристо Христоименити, неуморно крст свој носећи, од Господа се никада ниси одвајао и крстом својим и у смрти Господа си прославио, када су ти убице епитрахиљ око врата метнуле и Часни Крст у руке ти ставиле, да нас вјечно њиме благосиљаш и васкрслом душом својом обасјаваш све који поштују свети спомен твој.

Слава и ниње, богородичан:

Најсветији Престоле Божји, неисцрпни Изворе Божје милости, коју штедро на све људе изливаш и мученике Христове у наручје своје привијаш, и љубављу својом бескрајно их узвишаваш, Пресвета Богородице, молимо Те, моли Бога да спасе душе наше.

Сједалан по полијелеју, гл. 8:

Свети Ристо Косијеревски, Христов сљедбениче непобједиви, мученичко тијело твоје свештеничким крстом твојим украсише, и на пругу крвници тијело ти ставише, да би међу људима изгледало да си сам себи живот одузео, но ђаво је по своје брзо дошао, па је један злотвор злочин свој признао и одмах се након тога убио.

Слава и ниње, богородичан: Небеска врата и кивот…

Степена, 1-8 антифон 4. гл.

Прокимен: Честна пред Господем смерт преподобних јего.

Стих: Что воздам Господеви о всјех, јаже воздаде ми;

Всјакоје диханије…

Послије 50. псалма: јеванђељска стихира, гл. 6:

Свети Ристо Косијеревски, војине Христов небески, за Вјеру од крвника убијени, из засједе кукавички усмрћени, од злотвора који су Свјетлост Вјере хтјели да угасе, и таму безбожја у народу Божјем на силу да усаде, не знајући, безумници, да крвљу мученичком сију неуништиво сјеме нових хришћана, изникло из животворних Христових рана, којима си, Свети Ристо, причасник био и ранама својим гријехе наше омио.

Канон Богородици са ирмосом на 6, и Свештеномученика на 8

Канон Свештеномученика Риста Косијеревског

Пјесма 1

Ирмос: Прешавши воду као копно и побјегавши од египатског зла, Израиљац клицаше: Избавитељу и Богу нашему појмо!

Благодатна свјетлост Божјих ријечи, које си неуморно проповиједао, у твоме чистом срцу неугасиво је сијала и просвећујућим лучама Божанске љубави увијек разиграно обасјавала твоје кротко стадо.

Свети Свештеномучениче Ристо, моли Бога за нас.

Животом својим Свето Јеванђеље проповиједајући, ријечју и дјелом Бога непрестано славећи, на висину богозрења си се вазнио и Богу, у срцу своме, храм си саградио и са Христом заувијек се сјединио мученичком смрћу својом.

Слава: Као пастир добри, на изобилној паши Истините Вјере стадо твоје вјерно си напасао и од душегубних вукова неуморно чувао, Спаситељу Христу Божје људе приводећи и Часним Крстом злога побјеђујући.

И ниње: Ти, која си надумно са Христом страдала, Божанствена Владичице Богородице, надумну Тајну Крста Христовог, најдубље од свих си спознала и превјечном радошћу са Неба све обасјала силом васкрсења Христовог.

Пјесма 3

Ирмос: Небескога свода Врхотворче и Господе, и Цркве саздатељу, Ти ме утврди у љубави Твојој, крају жеља, Тврђаво вјерних, једини Човјекољупче.

Богозарни оче Ристо, Свештеномучениче Христов, свештеничким помазањем као жарко сунце ти си сијао, и срца вјерних истинитом Вјером просвећивао, зато си на освету ђавола покренуо, који ти је тамну мрежу злобе своје исплео, да те за непријатеља рода прогласе и да те безбожне руке сродника убију, које си Часним Крстом заувијек постидио, и  смрћу својом ђавола побиједио и мученичком крвљу својом отачаство твоје позлатио, свештеним молитвама твојим.

У тешка времена ратног страдања и насилног ширења безбожног учења, кад су безумници Свету Цркву хтјели да обезглаве и свештенике њене са земље уклоне, ти си, Ристо Свештеномучениче, богоборно учење смјело изобличио и Вјеру Православну у народу утврдио, безбожнике мачем Духа побјеђујући и Спаситеља Христа радосно свједочећи  мученичком смрћу својом.

Слава: Свети Ристо Свештеномучениче, Православне Вјере поборниче, безбожног учења истребитељу и јеванђељског живота учитељу, божанствени пјесниче љубави и дјеце Божје вјерни родитељу, сврх свега што се љуби, Господа си љубио и свештену љубав своју, крвљу мученичком запечатио и њоме Божју Цркву украсио и све нас обасјао свјетлошћу Васкрсења Христовог.

И ниње: Небеска Царице, Божанске Мудрости причаснице, мученике Христове Тајном Крста си просветила и свјетлошћу богопознања обасјала, од прелести вражјих си избавила сав богољубиви хришћански род.

Сједален, гл. 4:

Радуј се, Ристо Свештеномучениче, новопросијали Христов побједоношче, који си са Господом Христом кроз живот вјерно ходио и, у тешка времена, храбро крст свој носио, од којега се ни у смрти ниси одвојио, када је у руке један од убица крст твој, ради поруге, метнуо, али за кратко вријеме, несрећник, злочин свој је признао и, као Јуда раскајавши се, потом се убио, а под главом твојом антиминс се нашао, који је из капута твог баш тако испао, да би над њим мученичку Литургију Господу одслужио, и најсветији принос, крвљу својом, Христу Богу за сву Вјечност принио.

Слава и ниње, богородичан, гл. 4: Слово оче Христа Бога нашего…

Пјесма 4

Ирмос: Господе, чух тајну твога домостроја спасења, разумјех дјела Твоја и прославих Твоје Божанство.

Свети Ристо крстоносни, као смјерни свештеник Божји, достојно Светог Јеванђеља си живио и, као јагње на заклање, кротко у мученичку смрт ходећи, силом Часног Крста, безбожне убице заувијек си постидио, са Гора Вјечних, крсним знамењем, непрестано благосиљајући и свештеничким молитвама својим обасјавајући све који с љубављу славе свети спомен твој.

Пред пакленом силом безбожника и помрачених богобораца ти се ниси убојао, већ си неустрашиво Господа Христа јавно исповиједао, живот свој за Господа полажући и за непријатеље, са љубављу, Богу се молећи да им опрости гријех њихов.

Слава:  Од пријетње смрћу ниси се убојао, нити силе безбожничке уплашио, када су те на засједу зликоваца упозоравали, и од сигурне смрти устављали, већ си смрт за Христа одлучно изабарао и тога дана смјерно пошао да Божанску Литургију служиш и Светог Јована достојно да прославиш и да на крилима његовим узлетиш у бесмртни лик нових Свештеномученика, непобједивих Христових војника, мученичком смрћу својом.

И ниње: Владарко Васељене, која нас на добра дјела подстичеш и пресветом љубављу својом у све људе бесконачно вјерујеш, молимо Те, молитвама Твојим светим помилуј и спаси нас.

Пјесма 5

Ирмос: Просвети нас заповијестима Твојим, Господе, и мишицом Твојом узвишеном подај нам мир Твој, Човјекољупче.

Достојан Христов свештеник си био и достојно Господа животом својим славио, слово Истине Божје проповиједајући и Жртву Хвале Богу свагда приносећи и Тајну Крста Христовог досежући свештеним смирењем твојим.

Богомудри Христов свештениче, Ристо, нови Свештеномучениче, Истиниту Вјеру смјело си исповиједао, и свјетлошћу Божанске Истине као сунце сијао, и смрт за Христа изабрао и са Христом смрћу смрт си поразио, и васкрслом душом на Небу Цркве си засијао као непобједиви свештеник Христов.

Слава: Мученичком крвљу својом вијенац вјечне славе си задобио, и одежду своју  свјетлошћу Васкрсења обасјао и у Царству Небеском, као достојан свештеник Христов сјајно  си заблистао, Ристо Свештеномучениче, зато те молимо: моли Бога за нас.

И ниње:  Божанственог Духа златно сијање, подвижника благодатно укрепљење, страдајућих свијетло утврђење, грешних спасење, Владичице Богородице, душа наших васкрсење, молимо те, моли Бога за нас.

Пјесма 6

Ирмос: Излићу молитву ка Господу и Њему ћу казати туге своје, јер се душа моја испуни зала и живот се мој приближи аду, па се молим као Јона: Боже, изведи ме из трулежи.

Свети Ристо Свештеномучениче, као пастир добри, Јеванђеље Божје проповиједајући и свјетлошћу истинитог богопознања Христово стадо просвећујући, таму богомржње и безбожног учења си одагнао и Истинитог Бога прославио мученичком крвљу својом.

Као богомудри Христов свештеник, бескрвну жртву Господу свагда си приносио и у вријеме најтеже самог себе као жртву чисту Богу си принио, као јагње кротко на заклање ходећи и у радост Царства Небеског усходећи мученичком крвљу својом.

Слава: Највећи гријех богомржње и братомржње одважно си презрео, Свети Ристо Свештеномучениче, када си од Господа измолио, за браћу се молећи, да те мученичке смрти удостоји и крвљу твојом убијели гријехе напаћеног народа твог.

И ниње:  Пресвета Богородице, која са земље на небо узводиш и на мучеништво за Христа кријепиш, и блиставе вијенце молитвама својим ткаш и мученике Христове њима украшаваш, молимо те, Владичице, моли Бога за нас.

Кондак, гл. 6:

У вихору Великога рата,

братомржње и прогона хришћана,

Господу и роду своме неустрашиво си служио,

и стадо своје, као добри пастир,

од вукова богоборних, будно си чувао,

и Цркви Православној до краја вјеран си остао,

за коју си мученички пострадао,

крвљу својом Христа свједочећи,

за злотворе Богу се молећи,

и васкрслом душом свој васељени сијајући,

Свештеномучениче Ристо Христоименити,

молимо те, моли Христа Бога,

са непобједивом војском

новопросијалих свештеномученика,

нашег рода крстоноснога,

да помилује вјерни народ Свој.

Икос:

На Празник Рођења Христовог, док си у храму свештенослужио и Богу жртву хвале приносио, Свештеномучениче Ристо, смјерни слуго Христов, безумници хтједоше кукавички да те погубе, и смрћу твојом народ Божји да устраше, али ти си се Богу за злотворе молио и у цркви, са Господом, цијелу ноћ си остао, Рођење Божје достојно да прославиш и Господа Христа смјерно да замолиш да те од Себе никада не одвоји и мучеништва славног да те удостоји, да молитвама својим заувијек се заступаш и спасаваш сав богољубиви хришћански род, а ми ти појемо: Радуј се, Свети Ристо, Христоименити Свештеномучениче! Радуј се, вјерна иконо Христова! Радуј се, јер име ти бјеше чудесно знамење! Радуј се, Цркве Божје вјечна радости и необориво утврђење!

Пјесма 7

Ирмос:  Некада у Вавилону младићи из Јудеје дошавши, вјером Тројичином пламен пећи угасише појући: Боже отаца наших, благословен јеси!

Света Црква данас весело празнује и бесмртни хор Свештеномученика на Небу торжествује, преславним вијенцем твојим мученичким обасјани и мученичком крвљу твојом обрадовани, свјетлошћу Васкрсења Христовог, пјевајући: Боже отаца наших, благословен јеси!

Међу многобројним званима Господ те је изабрао и знамењем Часног Крста те запечатио, када те је, као вјерног ученика Свога, сасудом за част одредио и на крсно страдање те призвао да тако јеванђељску правду испуниш док са крста Господа славословиш, појући: Боже отаца наших, благословен јеси!

Слава: Свети Ристо Свештеномучениче, смирено си се Вољи Божјој приклонио и мученички крст свој кротко понио, и са Христом се сараспео, и причасник Његове Свесвете Истине постао, Који ти је Тајну Крста Часног открио јер си са крста свога Господа славословио, ликујући и вјерно појући: Боже отаца наших, благословен јеси!

И ниње:  Небеска Голубице, Мајко наша, Богородице, коју шестокрили Херувими неућутно пјевају, и многооки Серафими непостижно прослављају, Теби се Христови мученици бесконачно радују, пјевајући: Боже отаца наших, благословен јеси!

Пјесма 8

Ирмос: Цара небеског, Кога поју војске Ангелске, хвалите и преузносите у све вјекове.

Свети Ристо Косијеревски, Свештенимучениче Христоименити, услиши ово мољење наше, ти, који пред Престолом Цара Славе вјечно предстојиш и за народ Божји, молитвама својим светим непрестано се молиш и Цркву Божју непрестано радостиш, Господа појући дјела и преузносећи Га у све вјекове!

У вријеме тешких ратних страдања, достојно Христа си живио, Божју Вјеру од безбожника си чувао, прогоне и страдања Христа ради трпио и Божанском љубављу стадо своје чувао да Господа поје дјела и преузноси Га у све вјекове!

Недељно јутро у цркви. Неки тихо уздахну, други се премештају с ноге на ногу, размишљајући о кућним пословима, ценама намирница или јучерашњим вестима. Хор пева познате ноте литургијских химни. Све је обично, мирно, па чак и помало поспано. Превише добро познајемо ову рутину да бисмо се изненадили.

Царске двери се отварају, свештеник износи путир, и чује се једва чујан звук кашичице која удара о унутрашњу ивицу путира.

На само неколико корака од парохијских свећњака и народа уморног од недеље, дешава се нешто пред чиме древни текстови позивају небо и земљу да застану у светом страхопоштовању. Прилазимо проповедаоници, склапамо руке на грудима, очекујући уобичајену духовну утеху, али уместо седатива, добијамо чисту ватру.

Оштра реч Христова

Рационална особа нашег доба је веома привучена идејом вере без спољашњих обавеза. Зашто ићи негде у влажно јутро, стајати у реду и узимати нешто кашиком? Много је лакше прихватити да Бог треба да обитава искључиво у души. То чини религију удобном, претварајући је у удобну филозофију или круг добрих људи.

Међутим, истинско Јеванђеље се опире таквом поједностављивању.

Шесто поглавље Јовановог Јеванђеља описује тренутак познат као криза у Капернауму. Христос говори окупљеном мноштву да, да би стекли живот, морају јести Његово тело. Слушаоци су огорчени. Логично, Проповедник је требало одмах да ублажи формулације, објашњавајући да Његове речи имају духовно, алегоријско значење.

Али Он то не чини. Коментатори Новог завета истичу детаљ у грчком тексту. Христос у почетку користи глагол „phagein“, који се односи на чин једења. Али када гомила почне да гунђа, Он намерно мења реч у оштрији „trogo“. У старогрчком језику, овај глагол се користио за описивање жвакања хране, буквално „шкргутање зубима“.

Христос намерно оставља Своју изјаву чврстом. Управо након овог разговора многи ученици су се уплашили, окренули се и више га нису следили. Следили су мудрог учитеља морала, али су се уместо тога суочили са захтевом за пуним, опипљивим сједињењем са Њим.

Жива топлина у путиру

Заборављамо колико је хришћанство дубоко укорењено у материји. Творац не презире земаљску материју. Непосредно пре приношења Дарова, свештеник сипа врућу воду у путир. У православној традицији, ова радња има дубоко литургијско значење – вино у путиру стиче температуру живог људског тела. Тако нам је дозвољено да осетимо топлину присуства Онога који живи овде и сада.

Древна Црква је са дубоким страхопоштовањем гледала на овај догађај. Састављајући молитве пре Причешћа, Симеон Метафраст је пронашао снажне речи, непознате нашим ушима. Дарове је назвао ватром способном да опече недостојне и замолио је Бога да продре у све људске зглобове, кости и срца.

У свом писму народу Коринта, апостол Павле је директно написао да због непажљивог, површног става према Телу Господњем, многи у заједници постају тешко болесни, па чак и умиру. Ово је озбиљно упозорење.

Милост није безопасан психолошки ресурс. Њој се не може приступити из досаде или традиције.

Ако је човеково срце испуњено хладном злобом, невољношћу да опрости или тупом тврдоглавошћу, сусрет са Богом код чаше може за њега постати болна опекотина.

Лек за очајање

Многи од нас живе у стању сталног, исцрпљујућег стреса. Хронична анксиозност, страх за будућност наше деце, разорне вести — све нас то постепено исцрпљује, остављајући само суву љуштуру. Када се наша емоционална снага исцрпи, ни предавања о самопомоћи ни морални савети нису ефикасни. Потребно нам је нешто више од правих речи. Потребан нам је сам Живот.

На прелазу из првог у други век, Свети мученик Игњатије Богоносац назвао је Евхаристију леком бесмртности. То је најтачнија дефиниција. У олтару је човек позван да се сједини са Христом не номинално, већ на дубоком, ћелијском нивоу. Да се сједини са Оним који је већ искусио усамљеност, издају вољених, патњу и саму смрт, а ипак их је победио.

Када постанемо свесни ове опипљиве стварности, мења се целокупна наша перцепција црквеног живота.

Престајемо да будемо случајни људи који стоје једни поред других у истој просторији недељом. Причешће нас уједињује једне са другима, стварајући јединствени организам способан да издржи сваки историјски преокрет или катастрофу.

Следећи пут када се кроз тишину цркве чује препознатљив звук кашике, оставимо по страни све стране мисли. У том тренутку, Спаситељ нам долази и нуди нам не привремено олакшање, већ Своју вечну снагу. Све што треба да урадимо јесте да отворимо своја срца овој ватри.

Аутор: Никита Ракитјански

извор

Да ли смо спремни да чујемо Божје „Не“ у својим животима? „Не“ од Господа не као одбијање рођено из злобе, већ као образовање, исцељење и спасење. Много пута се молимо и призивамо Бога, тражећи одређене ствари у својим животима и очекујући да их Он испуни. Али захтеви могу бити испуњени када Он одлучи. То је једна страна медаље. Понекад уцењујемо Бога, доводимо Га у питање , пребацујемо одговорност на Њега. „Зашто ја? Зашто бих патио? Зашто ствари не би требало да се одвијају онако како очекујем? Зашто и ја не бих стекао то? Зашто не бих имао живот тог и тог? Желим ово, зашто ми то не даш?“ И тако даље.

Бог ти шапуће: „Све се дешава ради твог спасења.“ Шта год Бог допушта, Он допушта ради нашег спасења. Не да би се играо са нама или нас мучио као тиранин.

Колико смо спремни да се поклонимо Божјем „Не“ након било које наше молбе?

Једном је жена која је имала тешку болест отишла код старца. Када ју је видео, рекао је: „Знам која је твоја болест, могу је излечити, али ти неће користити.“ Старац је знао – кроз своје свето духовно стање – нешто што се тицало спасења ове душе.

Много пута је најбољи одговор на нашу молбу Божја тишина, а све се то дешава из љубави и човечности. Ако наша молба није прожета жеђу за спасењем, онда постаје хула на Бога, рекао је један старац.

Бог није неко више Биће које ће задовољити наше световне и себичне жеље. Бог као Отац очекује да Му принесемо своје грехе и ходимо путем покајања, како бисмо благодаћу постали оно што Он јесте по природи.

Окренимо се Господу, не као световни људи са световним захтевима, већ као бића гладна спасења и вечности.

„Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Како ће то бити? Знаш, Господе, да ћу се једноставно поклонити Твојој вољи кроз тешкоће на које наилазим у својој немоћи. Али чак и у болу свом рећи ћу: „Слава Богу за све!“ јер знам да си Ти мој Отац и да све чиниш из љубави према мени. Хвала Ти, Господе, ма колико ми било тешко да то изговорим. Прихвати моју немоћ не као недостатак вере, већ као бол од рана страсти којима је потребан исцелитељ, а Ти си једини који зна моје исцељење. Све је то у Твом великом загрљају. Дођи, Господе, требам Те…

Божје „Не“ значи „Да“ вечности и спасењу. Будимо сигурни да ће суза коју наше срце пролије, тугујући што је Бог одбио нашу молбу, завршити осмехом на Васкрсењу. То је наше велико очекивање и чежња...