Српска Православна Црква данас, 9. јула по новом календару, прославља преподобног Давида солунског и врши спомен на три чудотворне иконе Пресвете Богородице. Повест о њима преносимо у наставку вести.

Чудотворна икона Мајке Божије Одигитрија (Путеводитељица)

Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија - Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена. Данас, икона Богородице Одигитрије почива у манастиру Хиландару.

Икона Богородице Одигитрије плени једном сасвим јединственом лепотом те се са правом сматра једном од најлепших европских икона свих времена. Сва је у Светлости  и то оне која није од овога света. Сам портрет главе и лака нагнутост ка Христу, изражавају истовремено и добровољно покоравање вољи Божијој и Њену материнску нежност и благост. Озбиљност лика могла би се разумети као наговештај туге која тек треба да дође; дубока мисаоност, достојанство и преданост, који се примећују, уздижу је до жртвености у изузетности задатка који пред Њом стоји, због кога ће и бити названа – Блаженом међу женама. Сам Њен лик, оличава оно што се на грчком зове "калос": лепоту и доброту у једном.

Руменило које видимо на образима, указује не на спољашњу лепоту, већ пре на господственост Њеног узвишеног положаја  који заузима у Божанском домостроју спасења. Наиме, обичај да на лице ставља руменило владао је у то доба само међу цариградским дамама са врха друштвене лествице. Правилне црте лица, које представљају савршенство духа, озарене су, управо тамо где бисмо очекивали затамњеност. Њена одежда је смарагдно зелене боје, која симболизује  снагу, као и наду за човечанство. Њен плашт, обрубљен златом, карактеристичне је мркољубичасте боје која указује на високи ранг, углед и значај личности која Га носи.

Лева рука Богородице, изванредно дугих и гипких прстију, указује на дете – Христа, које се налази на Њеној десној руци. А Христов детињи лик, приказан је као смеђокос и смеђоок, што треба да укаже на Његово семитско земаљско порекло. Христово лице је детиње благо и обло, али осим ведрином зрачи и озбиљношћу и мудрошћу. Његова раскошна одежда прелива се у сјајним линијама за које би се пре могло рећи да су одбљесци светлости која долази, колико са ове, толико и са оне стране стварности. Ову јединственост може уочити свако.

Читава структура на икони иако сведена и једноставна – таква каква је, савршено је уравнотежена, чиме је ремек дело – јединствено и изузетно вредно.

***

Икона Пресвете Богородице Тихвинска

Године 1382. за царовања великога кнеза Димитрија Јовановича, при свјатјејшем митрополиту целе Русије Пимену и при новгородском архиепископу Алексију, појави се у Русији пречесна икона Пресвете Богородице, која на левој руци Својој држи Предвечног Младенца – Господа нашег Исуса Христа. Ово јављење догоди се на следећи начин:

У околини Великог Новгорода, недалеко од Варјажкога Мора, на водама великог језера Нево рибари ловљаху рибу. За време лова њих изненада обасја пресјајни зрак с неба. Погледавши увис, они угледаше дивно чудо: по ваздуху иђаше, ношена невидљивом руком, икона Пречисте Дјеве Богородице. Запањени тиме, рибари се и препадоше и обрадоваше, па оставише свој посао и уперише очи своје у то прекрасно чудо, желећи да сазнаду куда то света икона иде и где ће се зауставити. Али им Бог не испуни жељу, и света икона се сакри од њихових очију и постаде невидљива.

После тога та се икона Пресвете Богородице јави у новгородском крају, у селу Вимоченици, на реци Ојати, на сто потркалишта од Тихвина. Ту се она јави стојећи у ваздуху и сијајући неисказаном светлошћу. Угледавши тако необичну појаву, сви се житељи тога села сабраше, и престрављени дивљаху се томе чуду, па се потом стадоше усрдно молити Пречистој Богоматери. Тада се чудесна икона Владичице Небесне спусти с ваздушних висина к људима на земљу. Они је са неизрецивом радошћу примише, па се одмах потрудише и црквицу подигоше, у којој свету икону сместише. Доцније на том месту би саграђена црква у част чесног и славног Рођења Пресвете Богородице. И многа исцељења биваху од те свете иконе.

После не много времена та света икона би узета одатле невидљивом руком и, ношена по ваздуху, појави се на месту, званом Кожела, на гори, близу реке Паше, на двадесет потркалишта од Тихвина. Појави се на исти начин као и у првом селу. Угледавши је где сија чудесном светлошћу, сви се житељи тога места слегоше и, задивљени и запањени, усрдно се мољаху Богоматери да остане с њима у њиховом месту. И молитва им би испуњена: света икона Њена спусти се са висине на земљу. Они Јој онда сазидаше црквицу, где касније би подигнута црква у част чесног Покрова Пресвете Богородице. Али Пресвета Богородица не благоволи да и у том месту Њена икона остане дуго: јер после неког времена она би и одатле невидљиво узета, и ношена на лаком облаку по ваздуху она се заустави близу града Тихвина на реци Тихвинки.

То се догоди на исти начин као и раније. Чесна икона ношаше се, као облак, по ваздуху. Такво беше чудесно и надприродно путовање Богоматере! Привучено тим великим чудом, мноштво народа се слеже тамо из града Тихвина и околних села. Дођоше с народом и свештеници са крстовима и иконама, и дуге молитве вршаху, појући псалме и свештене песме. И сви са сузама вапијаху: "Дођи к нама, Царице! дођи к нама, Владичице! погледај на нас, недостојне слуге Твоје! ниспошљи нам доброту човекољубља Твог! Посети нас одозго, и Твојим светозарним доласком просвети помрачене гресима"!

Док се они тако усрдно мољаху и многе сузе проливаху, света икона се спусти из ваздуха у њихове руке. И они, радосно је грлећи и с љубављу је целивајући, сатворише пред њом многа метанија и молитве. И одмах стадоше сећи дрвеће за грађење црквице. И тог истог дана поставише као темељ три реда дрвене грађе, оградивши чудотворну икону. А када наступи ноћ, народ се разиђе својим кућама, оставивши код чудотворне иконе неколико људи, да сву ноћ недремљиво проведу у молитви. Ови људи стварно проведоше сву ноћ молећи се, али у свитање задремаше од умора. И док они спаваху догоди се овакво необично чудо: чудотворна икона Пресвете Богородице, заједно са темељем црквице, би, по наређењу Божјем, пренета одатле на друго место. Поред тога и сва припремљена за црквицу дрвена грађа би, заједно са иконом и темељем, невидљивим рукама пренесена на то друго место. И не само грађа него чак и иверје, до оног најситнијег, би невидљиво пренесено, а да нико од оних што стражаху то не виде нити чу. А када се ти људи пробудише, и не нађоше на свом месту ни икону Пресвете Богородице, ни темељ црквице, ни грађу, њих спопаде велики страх и ужас и недоумица.

Сутрадан се околни житељи поново слегоше ради поклоњења пречесној икони Пресвете Богородице и ради грађења нове црквице. Но не нашавши ништа на том месту, где беху оставили чудотворну икону и почели зидати црквицу, њих спопаде ужас и питаху оне што тамо преноћише: Шта ово значи? Они им испричаше како сву ноћ проведоше на молитви, како у зору задремаше, и како, када се пробудише, не нађоше ни икону, ни грађу, па ни иверје, узетих ко зна од кога и однетих ко зна куда. То све људе веома ожалости и растужи, јер се лишише тако чудесног богатства духовног. И они стадоше плакати и ридати, и молитве узносити Богу вапијући: "О, Владико Човекољупче! јави нам опет божанствени дар Твој, који си Ти човекољубиво и преславно послао Руској земљи! не скриј од нас то неоцењиво богатство, којим се ми надамо обогатити душевну убогост нашу. О, Владичице Мајко милосрђа! куда си отишла од нас, недостојне деце Твоје? Јуче Својим доласком к нама Ти нас испуни великом радошћу, а сада одласком Својим Ти нас баци у велику тугу, сузе и ридање. Но јави нам се опет, светлости наша, и жалост нашу претвори у радост".

Ридајући тако, они се разиђоше на разне стране по тој гори и по целој дубрави, уплаканих очију загледајући и по ваздуху и по земљи, не би ли пронашли икону. И усрдно трагање њихово не остаде узалуд. Они ускоро угледаше необичну светлост на истоку, с друге стране реке Тихвинке, у пустој мочвари шумској, удаљеној од горе око две стадије. Угледавши светлост, сав народ полете к њој и нађе тамо икону Пресвете Богородице, заједно са темељем црквице и целокупном грађом и иверјем. Дрвени темељ стајаше потпуно читав, као што беше и на гори постављен, а света икона налажаше се на источној страни његовој, висећи у ваздуху и блистајући као сунце. Тада сви, са сузама радосницама припадајући к светој икони, клицаху: "Слава Теби, Христе Боже! Слава Теби, Мати Божија, што ниси оставила нас, слуге Твоје! Молимо Те, не остављај нас никада, него свагда пребивај с нама, спасавајући и чувајући словесно стадо Сина Твога".

Помоливши се довољно, сав се народ даде на посао и доврши грађење капеле. Затим изабраше чесне људе и послаше их у Велики Новгород к преосвећеном архиепископу Алексију и ка градоначелнику, обавештавајући их о преславном јављењу чудотворне иконе, која, невидљиво ангелима ношена по ваздуху, дође к њима не зна се откуда. Чувши то, архиепископ и градоначелник се удивише и, испуњени духовном радошћу, они благодарно прославише Бога и Божију Матер. А известише о томе и самодршца, великог кнеза московског Димитрија Јовановича, те и њега испунише духовном радошћу. Затим преосвећени архиепископ хиротониса неколико презвитера и ђакона за Тихвин, па их заједно са дошавшим к њему изасланицима посла, давши им антиминс и благослов за грађење и освећење цркве на реци Тихвинки, у име чесног и славног Успенија Пречисте Богородице.

Дошавши на реку Тихвинку, они сатворише молитве пред чудотворном иконом, па се с усрђем латише зидања цркве, коју довршише пред Успеније Пресвете Богородице. Имајући намеру да се на тај празник изврши освећење храма, они послаше црквењака у околна села да обавести хришћане о дану освећења цркве и да их упозори да се постом и молитвом припреме за ту свечаност.

Тај црквењак, по имену Георгије, бејаше по животу човек праведан, богобојажљив и богоугодан. Када се он, извршивши што му беше наређено, у дан предпразништва Успенија враћаше к цркви и налажаше на три потркалишта далеко од ње, у пустој шуми, он осети неки неисказан миомир, као од мноштва тамјана и дивних мириса: јер благодат Светога Духа својим присуством омиомири то место, на коме се имала јавити сама Пречиста Богородица. Идући, Георгије размишљаше у себи, откуда такав миомир у пустињи. Одједном он угледа Пречисту Матер Божију која сеђаше на боровој клади, блистајући неисказаном светлошћу, и држаше у Својој десној руци пурпуран жезал, на који Она као да се ослањаше. Пред њом стајаше светао муж у архијерејском одјејању, седином украшен, који целокупним својим изгледом подсећаше на светог Николаја Мирликијског.

Угледавши ову необичну појаву, црквењака спопаде страх и ужас, и он паде на земљу као мртав. А светитељ који стајаше поред Богородице приђе к њему, додирну га и рече му: Устани, не бој се! – Георгије се подиже са трепетом и радошћу, стаде на колена и, прекрстивши руке на грудима, посматраше дивно виђење. Тада му Пречиста Дјева рече: "Георгије! иди к мојој цркви и реци свештеницима и свима људима, да на моју цркву не стављају гвоздени крст који они хоће да поставе, него нека ставе дрвени крст, јер је таква воља моја". Георгије, прибравши се мало, са страхом рече Пречистој: "Госпођо Владичице! Неће ми поверовати!" – На то му присутни светитељ рече: "Ако ти не поверују, онда ће се дати знак да би поверовали".

После ових речи Пречиста Дјева и светитељ што беше са њом постадоше невидљиви. Тада се црквењак потпуно убеди да му се заиста јавила Пресвета Богородица и велики чудотворац свети Николај. И припавши на земљу он узнесе молитве и благодарност Богу што га удостоји таквог преславног виђења. Дошавши к цркви, црквењак исприча свештеницима и народу шта он виде и шта чу. Али му они не повероваше, већ наредише радницима да на цркву ставе гвоздени крст. Но када један од радника, по наређењу свештеника, узе крст, попе се на црквени кров и стаде намештати крст, изненада настаде силан ветар и велика олуја, која тог радника са гвозденим крстом дохвати са црквеног крова и као рукама га постави на земљу без икакве повреде, као да није пао с висине него као да је сам својим ногама сишао на земљу. Видевши то страшно чудо, свештеници и сав присутни народ веома се уплашише и, поверовавши црквењаковим речима, прославише Бога и Пречисту Богоматер Његову и узвеличаше великог чудотворца светитеља Николаја. Онда одмах направише дрвени крст, поставише га на цркви, и с великом радошћу прославише освећење цркве и уједно празник Успенија Пресвете Богородице. Тада се од чудотворне иконе Пречисте Богоматере догађаху премнога чудеса и даваху се разна исцељења сваковрсним болесницима; како тада тако и после тога.

По освећењу цркве Пресвете Богородице на реци Тихвинки, сав народ крену на оно место где богоугодни муж Георгије црквењак виде Пресвету Богородицу и чудотворца Николаја. Помоливши се на том месту, они подигоше ту капелу у име светог Николаја Чудотворца; а од борове кладе на којој је седела Пречиста Богородица начинише крст и поставише га на капели ради свенародног поклоњења и незаборавног сећања на јављење Пресвете Богородице са светитељем Николајем. И у тој капели, као и у споменутој цркви Пресвете Богородице, биваху чудеса у славу Божију а на корист вернима.

Седам година након тога, нехатом црквењака, а по Божјем попуштењу, ноћу се од неугашене свеће догоди пожар у Тихвинској цркви Богоматере. Сва се црква претвори у пепео, а чудотворна икона Пречисте Богородице, невидљивом силом Божјом изнесена из огња, обрете се где стоји међу смрекама, на пола потркалишта од тог места. У исто време изгоре у пустињи и капела светог Николаја, а онај крст, који беше начињен од кладе на којој је седела Богородица, би такође невидљивом силом изнесен из огња, и обрете се где читав стоји у смречјем шумарку недалеко од капеле.

На месту изгореле цркве би подигнута друга црква од дрвета; такође и у пустињи би начињена на пређашњем месту нова капела. И у новоподигнутој цркви би чесно постављена на своје место чудотворна икона Пречисте Богоматере; тако исто и онај крст заузе своје место у новој капели. Но након пет година црква се опет запали ноћу и изгоре до темеља, а чудотворна икона Пресвете Владичице наше, као неопаљива купина, би нађена у пепелу читава, без икакве повреде од огња. Исто тако у то исто време изгоре и капела у пустињи, не зна се како, а онај крст би нађен у пепелу неповређен. Таквим чудесима сви се дивљаху и прослављаху Бога и Богородицу. Затим се потрудише, те и по трећи пут подигоше цркву од дрвета, само већу и лепшу од оних двеју претходних; исто тако начинише по трећи пут и капелу у пустињи. Ова трећа црква трајала је више од сто година, све до царовања благоверног сверуског великог кнеза Василија Јовановича.

Покренут нарочитом ревношћу и усрђем према Пречистој Дјеви Богородици, и љубављу према чудотворној икони Њеној, Велики кнез Василије нареди да се о његовом трошку подигне на Тихвинки уместо дрвене камена црква. Ускоро би црква готова са папертом. Када мајстори стадоше глачати и белити зидове у паперти, паперта се, по неиспитаном промислу Божјем, сруши, и својим камењем затрпа двадесет радника. Свештенике, радничке надзорнике и сав народ обузе силна туга због затрпаних камењем радника, јер сматраху да су сви погинули под рушевинама. И одмах се дадоше на раскопавање рушевина. После тродневног рада они раскопаше рушевине, и све раднике нађоше живе и неповређене, сачуване милосрђем Божјим и помоћју Пречисте Богоматере. Овоме преславноме чуду сви се присутни веома обрадоваше и узнесоше благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. Затим изнова приступише радовима и убрзо сазидаше прекрасну паперту. И када цео храм би потпуно довршен и украшен, на његово освећење дође, по жељи великога кнеза, преосвећени Серапион, архиепископ новгородски. Осветивши цркву, он унесе у њу чудотворну икону Пресвете Богородице.

По престављењу благочестивог великог кнеза Василија Јовановича на великокнежевски престо московски ступи његов син Јован Васиљевич, који се први круниса за цара. Слично оцу свом, и он имађаше велику веру и усрђе к Пресветој Богородици и к чудотворној икони њеној на Тихвинки. И као некада отац његов, тако и он сам дође тамо на поклоњење. Видевши да црквом на Тихвинки управљају мирски свештеници и ђакони, то се њему не допаде, и он намисли да ту оснује манастир. Пошто се посаветова са митрополитом московским Макаријем, са новгородским архиепископом Пименом, и са кнежевима и бојарима својим, он нареди да се сва околна села и мирски свештеници који беху при цркви преселе на друго место, далеко од цркве, а да се код цркве доведу монаси и да се приступи зидању манастира. И за кратко време на Тихвинки би подигнут о царском трошку диван манастир, сав од камена, и ограђен каменим зидовима; и у њему би заведено општежиће, као и у другим великим обитељима. Први игуман овог манастира би Кирил. И многи врлински монаси, привлачени чудесима од иконе Пресвете Богородице, стадоше напуштати своја пустињска обиталишта и долазити у Тихвинску обитељ.

Од дана јављања свете иконе на Тихвинки до устројења манастира прошло је сто седамдесет седам година. За то време цркву држаху мирски свештеници, и многа чудеса биваху од чудотворне иконе Пресвете Богородице, и разна се исцељења даваху од ње, али та чудеса нико не записа за поуку каснијим поколењима. Тако смо због простоте ондашњих црквених свештенослужитеља ми лишени велике духовне користи. Но и када манастир би устројен не записиваху се многа чудеса, или из простоте или из нехата. И то мало што је дошло до нас ми и сабирамо, као после жетве преостало класје, или као после бербе винограда случајно необране гроздиће.

(Извор: Радио "Светигора")

***

Икона Пресвете Богородице Лидске или Римљанке

Свети врховни апостол Петар и свети апостол Јован Богослов, пре но што кренуше, као и остали апостоли, у разне крајеве земље на проповед Еванђеља, они најпре проповедаху Христа по градовима у близини Јерусалима. И када беху у граду Лиди, који потом би прозван Диоспол, они многе људе приведоше Христу Богу и подигоше тамо цркву у име Пречисте Богоматере. У то време за хришћане беше настало затишје, пошто после убиства првомученика Стефана престаде за неко време гоњење на хришћане. Томе је допринела та околност што цар Тиберије, који беше слушао много о Христу Господу нашем и о Његовим неисказаним чудесима, нареди да хришћане не гоне. О том, за Христову Цркву мирном времену, у Делима Апостолским говори се овако: "Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији бејаху на миру, и напредоваху, и хођаху у страху Господњем" (Д. А. 9, 31).

Подигавши цркву у Лиди за време тог мира, свети апостоли Петар и Јован отпутоваше у Јерусалим и молише Пречисту Дјеву Богородицу да дође у Лиду да види храм подигнут у Њено име, да га благослови и освети Својим доласком, да би молитве оних који се у њему буду молили биле благопријатне Богу, рођеноме од Ње. На такву молбу светих апостола Пречиста им рече: "С радошћу се вратите у Лиду; тамо ћу и ја бити с вама". Дошавши поново у Лиду, они угледаше у цркви на једном од камених стубова што су држали грађевину, не руком рађену већ Богом уписану икону Пречисте, која је верно изражавала изглед светог лица Њеног и чесних хаљина Њених које је Она обично носила. Угледавши то, апостоли се поклонише тој чудотворној и нерукописаној икони Пресвете Богородице и узнеше благодарност Богу Логосу (Речи) који се оваплотио од Ње. Потом и сама Владичица дође у Лиду, и, угледавши икону Своју и мноштво људи верујућих у Христа, Она се обрадова духом и даде тој икони Својој благодат и силу чудотворства.

Од тога доба прође много година када на престо грчко-римских царева ступи Јулијан Богоодступник, који подиже жестоко гоњење на Цркву Христову. Знајући да у Лиди постоји чудотворна икона Пречисте, он посла тамо свога сродника, по имену такође Јулијана, са наређењем да помоћу каменосечних справа избрише ту чудотворну икону Мајке Божије. И тада се догоди дивно чудо: уколико се каменоресци труђаху да разним каменосечним справама истружу ту нерукописану икону, утолико боје и црте на чудесан начин све дубље продираху у камени стуб, и икона остајаше нетакнута. Пошто се дуго мучише и ништа не успеше, они беспомоћни отидоше. И шираше се глас о овој икони Пречисте Богородице по свима крајевима света, због превеликих и безбројних чудеса њених, и са свих страна непрестано се стицаху у Лиду мноштво верних ради поклоњења чудотворној икони Пречисте.

Након много и много година, у 8. веку, отпутова у Палестину ради поклоњења тамошњим светињама блажени Герман, потоњи патријарх цариградски. Пошто се поклони гробу Господњем и осталим светим местима, он оде и у Лиду. Ту се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице, и наручи једном иконописцу да му на дасци изради копију ове иконе. Када копија би готова, блажени Герман је однесе у Цариград, и чуваше је као неоцењиво благо, молећи се пред њом сваки дан. Затим у време цара Артемија, прозваног Анастасије, он би, по вољи Божјој, изабран за патријарха цариградског. Но Лав Исавријанац, ступивши после Анастасија на царски престо и показавши се ревностан иконоборац, подиже љуто гоњење на православне и протера са патријаршијског престола свјатјејшег патријарха Германа, бешчестећи га и злостављајући га.

Изгоњен из цркве и патријаршије, свети Герман узе са собом две свете иконе: икону Христа Спаситеља и икону Пресвете Богородице, и то ону копију чудотворне иконе Лидске. Затим, пре но што седе у лађу и отплови у прогонство, он написа посланицу папи римском, свјатјејшем Григорију, обавештавајући га о своме невином прогонству и о гоњењу православних од стране иконоборачког цара. Написавши ту посланицу, он на дебелој дасци Спаситељеве иконе издуби место и стави тамо запечећену посланицу, пошто претходно означи датум и час кад је написана. Затим, затворивши добро издубљено место, он са сузама целива свету икону Спаситељеву, и при том рече двапут: "Наставниче, Наставниче! Спасавај Себе и нас"! Рекавши то, он спусти икону у море.

И света икона, пловећи морем дан и ноћ, стиже у древни Рим. А те ноћи свјатјејшем папи би откривено Богом о доласку Спаситељеве иконе у Рим. Стога папа, чим сунце грану, узе са собом свој клир, па са свећама и кадионицама кренуше лађом низ Тибар ка мору у сусрет Спаситељевој икони. Када стигоше на ушће Тибра у море, они угледаше икону где усправно иде по води. Пренеражени и у исто време веома обрадовани, они јој се побожно поклонише. При томе папа Григорије, обраћајући се чесној икони, са сузама говораше: "Ако си, Господе, дошао к нама недостојнима, онда Те молимо: као што си преславно ишао по води, тако узиђи и на наше руке, јер ми недстојни не смемо да Те се дотакнемо". Чим он то изговори, икона се одмах подиже увис, и летећи по ваздуху као птица, спусти се на руке архијереју. А он, са сузама радосницама целивавши је и одавши јој дужно поштовање, праћен клиром са псалмопјенијем понесе је у Рим и пронесе је по целом граду, да би сви могли видети ту божанствену икону. Затим је он постави у великој цркви светог врховног апостола Петра. Ту он извади из иконе патријархову посланицу, потпуно суву и недарнуту водом, прочита је, и дознаде шта злочестиви цар иконоборац почини у Цариграду. Из посланице свјатјејши папа дознаде још и то, да је та Спаситељева икона стигла к њима из Цариграда за један дан и ноћ. И сви величаху непостижну силу Божију. Тугујући због појаве иконоборачке јереси на Истоку и због прогонства свјатјејшег Германа, папа написа смелу посланицу непобожном цару, изобличавајући његову непобожност. А од Спаситељеве иконе у Риму биваху многа чудеса и исцељења људи од разноврсних болести.

Међутим свјатјејши Герман, видећи да иконоборци не престају са бешчешћењем и изругивањем светих икона, које они пљуваху, ломљаху, у блато бацаху, ногама гажаху, огњем спаљиваху, и осећајући да му се приближује крај, написа из свог заточења другу посланицу првопрестолнику римском, обавестивши га о безакоњима која се чињаху на Истоку. Онда на дасци иконе Пресвете Богородице, копије Лидске, издуби место, и брижљиво сакри у њему своју посланицу, ставивши претходно датум кад је посланица писана. Загрливши икону, и плакавши много, он рече: "Иди, Владичице, иди, и спасавај се бежећи сада не од Ирода у Египат него од звероподобних иконобораца у Рим; тамо ће благочестиви сачувати икону Твоју од гадних руку иконоборачких. Пређи ово велико и пространо море безбедно пловећи, јер носиш на рукама својим Створитеља неба и земље и мора. Путуј и спаси себе у рукама угодника Твог Григорија; а нас, који се злопатимо због чествовања светих икона, упокој у насељима праведних, и помени у небеским дворима Твојим".

Тако говорећи, и сузама квасећи свету икону, свети Герман је с љубављу целива, па је спусти у море. Икона заплови по мору брже од орловског лета, и стиже у Рим за један дан и ноћ. Те Ноћи папа би извештен Богом о доласку у Рим иконе Небеске Царице. Стога, уставши од сна, он са целокупним клиром крену светој икони Богоматере у сусрет као раније икони Спаситељевој, пловећи реком Тибар, са свећама и кадионицама. Када стигоше на ушће Тибра, они сви угледаше икону Божје Матере где стојећи усправно иде к њима по води. Папа пружи к њој руке своје, и икона се сама подиже и спусти на његове руке. Папа је с великом радошћу прими, поклони јој се и целива је, па се врати у Рим, дивећи се великим чудесним делима Божјим. Затим он отвори на икони удубљење, нађе у њему посланицу свјатјејшег патријарха Германа, прочита је, и дознаде да је икона јуче била спуштена у море. А жаљаше због светог Германа што тако велики светилник Цркве чами у заточењу, и плака много за њим. Свечесну пак икону Богоматере папа свечано пронесе по целоме граду, као раније и икону Спаситељеву, па је онда унесе у цркву светог апостола Петра и постави у олтару. И од тога доба биваху од те свете иконе разна чудеса и исцељења.

После тога прође још неколико година, у току којих у Цариграду беснијаху иконоборачки цареви и патријарси. Но сви они са срамом нестадоше, и на византијски престо ступи благоверни цар Михаило. Пошто он беше малолетан, то царевином управљаше његова благочестива мајка, царица Теодора. За њихова царовања иконоборска јерес би потпуно искорењена. У то време у Риму она икона Пресвете Богородице, коју свети Герман спусти у море и посла папи у Рим и која се налажаше у олтару цркве светога Петра, стаде се на очиглед свију сама од себе покретати и љуљати. То се понављало много дана, некада у време вечерњег богослужења, некада у време јутарњег, а некада у време Литургије. Због таквог чуда житеље Рима обузе и дивљење и страх, јер сматраху да је то предзнак неког гнева Божјег који иде на њих. У то време римским папом беше свјатјејши Сергије. И једном, када он саборно вршаше богослужење у цркви светог апостола Петра, стаде се икона Пресвете Богородице силно покретати и њихати. Видећи то, сви се присутни препадоше, па громко вапијаху дуго: Господе, помилуј! И пошто милост Божја би призивана дуго, икона престаде да се њиха. Али ускоро затим икона се поново стаде покретати, стварајући при томе шум, па се са свога места подиже у ваздух. Тада сви који беху у цркви, повикавши, слегоше се у олтар, и стадоше пружати руке своје ка икони, желећи да је прихвате, да не би пала на земљу и разбила се. Али је нико не могаше дохватити, пошто се она ношаше високо по ваздуху. Лагано, као ходајући кроз цркву, она се креташе ка излазу из цркве, ношена невидљивим анђелским рукама. Свјатјејши папа, са свим клиром и народом, у страху и трепету праћаше икону куда она иђаше. Дошавши на реку Тибар, икона се спусти на воду и заплови ка мору. Сав народ и папа кренуше обалом реке и, посматрајући одлазак иконе, сузних очију је праћаху. При томе папа, ронећи сузе, говораше: "Авај нама, Царице! Авај нама, Госпођо! Куда одлазиш од нас, Божанствени Кивоте? Као што си некада дошла к нама по води, тако сада тим истим путем одлазиш од нас. Страх и трепет спопада нас због Твог одласка од нас: јер се бојимо да и нас у Риму не постигне гоњење од иконобораца, као што је постигло оне у Цариграду, те си и Ти отишла отуда. Када ће, о свемоћна Владичице, престати јеретичке буре и немири који смућују Цркву Христову"? То и много друго говораше папа ридајући и заједно с народом пратећи чудотворну икону, док се она не сакри од њихових очију, захваћена током брзе морске струје. После тога свјатјејши папа нареди да се ово славно чудо запише у црквеним летописима, да би спомен о њему остао за будућа поколења.

Међутим, света икона Пречисте Богоматере пловећи морем стиже сутрадан у Цариград и пристаде у пристаништу близу царских палата. Благоверни људи који се тамо десише, узеше је и однеше благочестивој царици Теодори. Примивши свету икону и дознавши да је нађена у морском пристаништу, Теодора рече да је то, вероватно, једна од оних икона које иконоборци, везавши их за тешко камење, беху побацали у море: сада пак, пошто су се врпце, којима је икона била привезана, одвезале или иструлеле, икона је испливала на површину. Тако заједно с царицом мишљаху и други. Ускоро после тога благоверни цар Михаило и свјатјејши патријарх Методије упутише у Рим нарочите изасланике духовног и световног звања са писмима папи, у којима га позиваху у Цариград на сабор ради расматрања и осуде иконоборске јереси. Стигавши у Рим и предавши писма папи, они веома обрадоваше папу и све православне хришћане вешћу да је престала владавина иконоборске јереси. Потом и сами изасланици се испунише радошћу када дознадоше за велика чудеса која су се збила од чудотворних икона Спаситеља и Пресвете Богородице: како оне у дане свјатјејшег папе Григорија, најпре једна па потом друга, допловише морем у Рим, пуштене у море свјатјејшим патријархом Германом, и како недавно икона Пресвете Богородице сама се крену са места на коме беше утврђена и поново отплови из Рима. Записавши сва та чудесна збивања, изасланици означише дан одласка иконе Пречисте Богородице из Рима. А када се вратише у Цариград, они све то испричаше цару, матери његовој царици Теодори и патријарху Методију. Они се онда опоменуше иконе, нађене на морском пристаништу, и помислише: Није ли та икона допловила к нама из Рима?

Убрзо затим у Цариград допутоваше нарочити изасланици папини да на сабору буду представници римског епископа. Њима показаше икону Пресвете Богородице, нађену на морској обали, и они одмах познаше у њој ону чудотворну икону која недавно отплови из Рима. И са сузама припадајући к светој икони, они казиваху свима да је то та икона што отиде од њих из Рима. После тога изасланици погледаше у забелешке дан и час њеног одласка из Рима, и видеше да је света икона допловила у Цариград за један дан и ноћ. И сви прославише свемогућу Силу Божју. Тада свјатјејши патријарх Методије са целокупним клиром, у присуству цара и сената, узеше ту свету икону из царских палата и, праћени народом, свечано је пренесоше у Халкопратију, и чесно је поставише у цркви Пресвете Богородице, радујући се тако чудесном дару Божјем. Од тога времена та чудотворна икона Мајке Божје би прозвана Римском, пошто из Рима доплови у Цариград. И биваху од ње чудеса премнога.

(Извор: Фондација "Пријатељ Божији")

Извор: Радио "Слово љубве"

ихвинска икона Пресвете Богородице, према предању, једна је од икона које је насликао свети апостол и јеванђелист Лука.
У V вијеку. из Јерусалима пренесена је у Цариград, гдје је за њу саграђен Влахернски храм. Године 1383. 70 година прије заузимања Константинопоља од стране Турака, икона је нестала из цркве и појавила се у блиставој свјетлости над водама Ладошког  језера. Чудесно ношена од мјеста до мјеста, зауставила се у близини града Тихвина. На мјесту изгледа иконе изграђена је дрвена црква у част Успења Богородице. Трудом великог кнеза Василија Ивановича (1505 - 1533), умјесто дрвене, подигнута је камена црква. 1560. године, по наредби цара Ивана Грозног, при храму је подигнут манастир, ограђен каменим зидом. У 1613-1614, шведске трупе, заузевши Новгород, више пута су покушале да униште манастир, али је манастир спасен залагањем Богородице. Тако су једног дана, с обзиром на то да се шведска војска приближавала, монаси одлучили да побјегну из манастира, узевши чудотворну икону, али је нису могли помјерити са свог мјеста. Ово чудо зауставило је малодушне, и они су остали у манастиру, надајући се заштити Богородице. Браниоци манастира, незнатни по броју, успјешно су одбијали нападе непријатељских снага које су им биле знатно надмоћније.  Швеђани који су напредовали или су замислили руску велику војску која долази из Москве, или неку врсту небеске војске,  побјегли су. 
Свенародну прославу Тихвинске иконе Богородице, прослављене небројеним чудима, Црква је установила у знак сјећања на њено чудесно појављивање и пораз њених непријатеља посредством Богородице. Икона је по граду Тихвину прозвана Тихвинска. Бројна чудеса десила су се захваљујући овој чудотворној икони; а многи болесници били су  исцјељени захваљујући њој.
Након Октобарске револуције, 1924. године, манастир у којем се чувала Тихвинска икона затворен је, а чудотвора икона пренесена је у један од храмова Тихвина. Током Другог свјетског рата, током окупације града, икона је пребачена у Псков .Нацисти су 1941. године заплијенили икону, а када је Трећи рајх пао амерички војници су је однијели у Чикаго, гдје су је православни свештеници чували до обнављања Тихвинског манастира. Икона је 2004. године коначно враћена у свој манастир.

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/tihvinska-ikona-bogorodice-9

Овај блажени отац роди се на Истоку, и као пресјајна звезда засија на Западу. Он за младости напусти свет, сроднике, пријатеље и све богатство, и са љубављу пође за Господом својим.

Силним уздржањем он покори телесне страсти, и јави се као неки анђео у телу. А беше осим уздржања још и веома смиреноуман. Читајући Свето Писмо и житија светих мужева он се труђаше да им подражава, а особито светим столпницима. Настанивши се близу града Солуна, он се подвизаваше на једном бадемовом дрвету седећи без ичега на његовим гранама. Ту он као милогласна птица, утешаваше корисним саветима све оне који прибегаваху њему. Његов ум беше устремљен свагда ка божанској висини, зато га Бог обогати даром чудотворства, и он постаде светозарни стуб Цркве, који својим чудесима просвећиваше све.

Он имађаше и неке ученике саподвижнике, који га молише да сиђе са дрвета и да живи у келији коју ће му они направити. Но свети Давид остаде на дрвету док не напуни три године. Тада му се јави анђео Господњи и рече му да је Господ испунио његове молитве и подарио му смиреноумље и побожност коју је од Бога тражио. Затим сиђе са дрвета и подвизаваше се у келији коју му начинише под бадемовим дрветом. Јуначки подносећи сваку оскудицу, зиму и врућину, он достиже бестрашће. А од његових чудеса, којима га Бог обдари за то, да споменемо само ова два. Једног ђавоиманог младића беху довели преподобноме. Ђаво из младића страшно викаше како га опаљује огањ који излази из келије преподобнога. На то преподобни пружи руку кроз прозорче своје келије, и благословивши дечка изагна демона из њега. Тако и једну слепу жену, коју доведоше преподобноме, он, помоливши се Богу, благослови је знаком крста, и она одмах прогледа.

Митрополит солунски Аристид и сви великаши и грађани умолише једном преподобнога да отиде у Цариград цару Јустинијану (527-565. г.) ради свршавања неких градских послова. Преподобни крете на пут са своја два ученика, Теодором и Димитријем, али прорече да им се неће вратити жив у град. Кад стиже пред цара у Цариград он узе у руке жар, метну на њега тамјан и окади цара, а огањ му ни најмање не опржи руке нити повреди. Видевши то цар се удиви, поклони се до земље угоднику Божјем и испуни му молбу народну ради које беше дошао.

При повратку натраг у Солун преподобни се, по претсказању, упокоји на домаку града Солуна 548. године. Његово свето тело би пренето у град и погребено у манастиру мученика Теодора и Меркурија. Мошти му се касније открише целосне и нетљене.

Својим анђелским животом и надприродним чудесима овај блажени отац превазиђе границе људске природе и отиде ка Господу своме, кога је измлада заволео.

Српска православна црква 7. јула по новом, 4. јуна по старом календару молитвено прославља Светог Никиту из Ремезијане.

Павлин из Ноле је у своје две песме оставио податке који су засада једино градиво за Житије Светог Никите Ремезијанског. Обе су написане у пригодним приликама када је епископ из Илирика био и боравио у Риму, и то 398. и 402. године.

Ремезијана је античко насеље на вечитој балканској саобраћајници – Војничком друму (Via militaris), који је повезивао Београд и Цариград, тј. Сингидунум и Константинополис, уз токове и долине Мораве, Нишаве и Марице. Он се налазио на половини пута од Ниша (Наисуса) за Сердику (средњовековни Средац, данашњу Софију). Ремезијана је родно место и епископска катедра коју је заузимао Никита, епископ ремезијански, у другој половини 4. и почетком 5. века, тачније пре 366. и око 414. године, када се зна да је још био активан епископ.

Ремезијана или Роматијана, данашња Бела Паланка, налазила се у то време у провинцији која се звала Средоземна Дакија (Dacia Mediterranea), а која је, после поделе Царства 395. г. у време императора Теодосија, припадала у политичком смислу Истоку, али је у црквено-административном погледу потпадала под Римски патријархат. У том делу Балкана, тадашњег Илирика, сусретали су се латински, односно грчки језик и култура. Данашња Србија је припадала територији где је владао општераспрострањени једноставни латинитет.

Епископ ремезијански је живео и радио у бурно време борби и распри са аријанцима, које су се у Илирику у другој половини 4. века још више распламсале. Кренувши из Египта, аријанство се глобализује, нарочито државном политиком царева, заштитника јеретичке теологије. Никита води борбу са реповима те јереси, живом и писаном речи, поукама, беседама, али и конкретним црквено-пастирским корацима. Никита је рано уврштен међу свете Православне цркве, како због свога врлинског живота, тако и због успешног црквено-пастирског рада. Његова пастирска делатност и ангажовање задивили су савременике и довели га за живота до песничког прослављања.

ЖИВОТ

Никита је имао контакте са савременицима и значајним људима из тадашњег „региона”. Са Германом Сирмијумским одржава преписку, њему се диви Павлин из Ноле, артифицијелни поета који живи у много углађенијим приликама од оних које владају у источном Илирику, код епископа Ремезијане. Никитин стил хвали Аурелије Касиодор, за њега зна Генадије из Марсеја, а њега помиње Св. Јероним Стридонски у једном од својих писама (103). Укратко, он је црквени делатник који је срастао са епохом у којој живи, који ствара класичну хришћанску књижевност 4. века, није неки затурени анонимус. Ипак, време је пролазило, историјско памћење се трансформисало. Личност владике ремезијанског се с временом поистовећује са двојицом његових имењака: Никитом из Аквилеје (454–484) и Никитом из Тријера (527–566).

Слава ремезијанске катедре не потиче од статуса места у административно-политичком систему Римске империје, заправо ми ни не знамо какав је статус насеље имало, да ли је било обична насеобина украј Војничког друма (mansio) или је било и седиште локалне администрације, управо municipium. Стародревна Бела Паланка налази се и уписана је на тзв. Појтингеровој карти (Tabula Peuntingeriana) и на важним путописима позне антике. Ремезијана свој углед јача и добија захваљујући епископу који је кадар да буде „пророк у своме отачаству”. За нас ће данас остати непознаница из каквог културног миљеа је потицао овај писац православне латинске патристике. Његово име је грчко, али се користи у латинизованој форми, он живи и проповеда веру неуглађеним балканским староседеоцима, а може се поносити класичном античком ученошћу. Отмени грађанин Рима по духу (civis Romanus) чија је душа по природи хришћанска (animа naturaliter christianа). Песник Павлин из Ноле је у своје две песме 17. и 27. оставио податке који су засада једино градиво за Житије Св. Никите Ремезијанског. Обе су написане у пригодним приликама када је епископ из Илирика био и боравио у Риму, и то 398. г. и 402. године. Нарочито је првопоменута важна јер у песничким сликама хвали Никиту као епископа, учитеља и проповедника Речи Божије. Са доста наглашености се помињу трачка и илирска племена која је ремезијански владика преобратио, а која су по начину живота била далеко од хришћанске етике. Међутим, „њихове разбојничке пећине постадоше станишта монаха и подвижника”, као у случају Беса. У другој песми се слави обретење моштију Св. Феликса Римског и присуство Никитино том светом догађају и чину.

ДЕЛА И БОГОСЛОВЉЕ

Богословље Св. Никите из Ремезијане, онако како нам је представљено у сачуваним фрагментима, на која се методолошки можемо поуздано ослонити, није неки изграђени спекулативни систем. Његова мисао није затворена, онa открива његову симпатичну личност хваљену још од савременика. Ремезијанац нема теоретску дубину јер латинска патристика ту заостаје за духом хришћанске, јелинске учености, он је управо њен карактеристични представник. С друге стране, његова православна интуитивност зна и осећа тананост у борби са аријанством, важност појма једносушности Бога Сина са Богом Оцем за спасење људског рода. Владика је добар пастир, не само када је проповедао „етничким” Бесима, Гетима, Трачанима и Дачанима, он је ту да исправи и поучи и своје колеге на епископским катедрама.

Библиографија Св. Никите из Ремезијане сачувана је у делу О знаменитим мужевима Генадија, који је покушао да настави историју хришћанске књижевности Св. Јеронима Стридонског, да „накалеми” биографије познијих црквених писаца на каталог отаца који се завршава баш 135. Стридоњанином. Генадије вели да је епископ Никита из Ремезијане недалеко од великог Хемуса (Старе Планине) написао следеће: Упутство новокрштенима (катихезе), О незнабожачким заблудама, О вери у Једног Бога, Против родословаца, О Символу вере, О Пасхалној Жртви. У неким преписима се овом списку додаје да је Никита аутор и посланице Палој девојци Сусани. Део његовог опуса, извађен из прашине и таме западњачких манастирских библиотека, угледао је светлост дана у критичким издањима. Мада патролошка наука води огорчене борбе око интегритета побројане библиографије, око стварне ауторске припадности свих сачуваних списа доспелих до нас под његовим именом. Тако је распрострањено мишљење да је песма „Тебе, Бога хвалим” („Te Deum laudeamus”) настала испод Никитиног пера и из његовог срца. Добар део савремених патролошких писаца сматра да је реч о ничим доказаној и потврђеној претпоставци. О Никити из Ремезијане се у скорије време и код нас више писало, тако да је овај Свети отац и црквени књижевник отргнут од историјског заборава (в. радове Животе Јоцића и Светислава Крстића, Душице Петровић, Радомира В. Поповића и других).

КУЛТ

У старим саборницима и минологијима оног дела Цркве који је користио латински језик спомен Св. Никите је достојно обележаван. Међутим, културолошке разлике „од овога света”, најпре језичка баријера, а касније и добро познат исход збивања после 1054. године, учинио је да се балкански домородни књижевни Латин заборави у крилу Цркве од Истока, византијског типика и поднебља. На Западу се његово илирско-хемуско порекло заборављало и стављало под фирму других „Никета”, али овај прави победник светске сујете је тек у месецословима учених Руса 19. века налазио свој светитељски помен. Надахнуто и опширно о Никити пише Филарет Гумиљевски, архиепископ Черњигова 1894. г. у својим Светима Јужних Словена. Одатле Никита доспева у Охридски пролог Св. Владике Николаја Велимировића, а тако и у српску агиологију, кроз синаксарску употребу поменуте књиге у српском богослужбеном животу новијег времена. Обнова титуле епископа ремезијанских на прошлом Светом архијерејском сабору Српске православне цркве показује континуитет и баштињење старохришћанске традиције наше отаџбине.

Извор: СПЦ

Претеча Господњи, cвети Јован Крститељ рођен je 6 месеци пре рођења Христовог, Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег.

Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.

За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.

Тропар (глас 4):

Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.

Ако верујемо у Христа као Свемоћног Лекара људских душа и тела, да ли је потребно да идемо лекарима? Да ли треба да се лечимо или да занемаримо људске напоре и све препустимо Христу? Прочитајте још један одломак из наших библијских беседа. Позивамо вас да нам се прикључите!

„И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. И отиде глас о њему по свој Сирији; и приведоше му све болеснике, разним болестима и мукама обузете, и бјесомучне, и мјесечаре, и одузете, и исцијели их. И за њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана“. (Мт. 4:23-25)

Свети Јован Златоуст говори о дубоком поретку у Христовим поступцима, јер каже да Господ позива апостоле и тек у њиховом присуству почиње да чини чуда. На тај начин Исус на делу потврђује оно што је говорио о Њему свети Јован Претеча, а што су чули и сами апостоли од њега (Јн. 1 гл.). Господ почиње често да посећује синагоге, учећи тиме Своје ученике да Он није противник Богу.

Свети Хроматије Аквилејски се у објашњењу ових стихова позива на чувено пророчанство пророка Исаије и пише:„Исаија је ово наговестио раније говорећи: Он болести наше носи и немоћи наше узе на Себе (Ис. 53:4). Јер за то је дошао учитељ живота и лекар небески Господ Христос, да би Својим речима научио људе животу и исцелио небеским лечењем болести душе и тела, да би ослободио тела која је ђаво захватио и онима који су исцрпљени различитим немоћима повратио истинско и снажно здравље. Јер телесне болести Господ лечи речју божанске силе, а душевне немоћи – леком небеског учења. Давид јасно показује да душевне ране може да исцели само Бог: „Благосиљај, душо моја Господа, и не заборављај ниједно добро што ти је учинио. Он ти прашта све грехе твоје и исцељује све болести твоје“ (Пс. 103:1-2). Дакле, истински и савршени лекар је Онај Који дарује телесно здравље и враћа душевно спасење – наш Господ и Спаситељ“.

Мислим да су ове последње речи светог Хроматија важне, јер нам показују у Кога треба да се уздамо када се налазимо у болести или некој немоћи. Међутим, то не значи да треба да одбацујемо лекаре. Ово кажем јер код неких хришћана постоји став да обраћање лекарима представља знак несавршенства вере. Ми знамо да Свето Писмо јасно говори: „Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ; Јер од Вишњега је исцјељење, и од цара примиће дар.Знање љекара узвисиће главу његову, и пред велможама биће почаствован. Господ је створио од земље љекове, и човјек разуман неће их презрети“ (Сирах 38:1-4). Са своје стране свети Василије Велики сажима у следећим речима учење Цркве: „Као што није потребно избегавати лекарску вештину у потпуности, тако није добро полагати у њој и сву наду. Као што се користимо вештином земљорадника, а плодове молимо од Господа или поверавамо кормило капетану брода, а молимо Бога да нас спаси од потапања, исто тако и позивајући себи лекара, не одступамо ни од наде на Бога“. …“

https://tvrdjavaistine.org/kad-verujemo-u-hrista-lekari-nam-ne-trebaju-biblijske-besede/?pismo=cir

Песма 1.  (глас 2.)

Ирмос: Некада свенаоружана сила спровали у дубину сву Фараонову војску, а оваплоћена Реч, свепрослављени Господ, уништио је свезли грех, јер се славно прослави.
Крститељу и Претечо Христов, ум мој свагда потапан од телесних страсти доведи у ред и талас страсти укроти да би Те славио налазећи се у Божанској тишини.
Обасјан несхватљивом Светлошћу, Ти си као светлија звезда, Кртитељу, претходио Духовном Истоку; моли се да се озари срце моје, помрачено свим демонским искушењима.
Слава: Некада си, Свемудри, загњурио у реци Бездну Која је благодаћу потопила сав грех; молим Ти се, блажени, потоке мојих сагрешења исуши твојим Божанским заузимањем.
И ниње: Блажени Претечо, био си сродник Свете Дјеве Која је Бога оваплотила, с Њом те поштујемо и молимо ми који се сада налазимо у твоме Божанском храму учини и нас храмовима Светог Духа.
 

Песма 3.
 

Ирмос: Утврдивши ме на камену вере, отворио си уста моја на непријатеље моје, јер се обрадова дух мој певајући: Нема светога као што је Бог наш и нема праведнога осим Тебе, Господе.
Исцели ране душе моје, ум мој помрачен немарношћу, озари Божанским твојим заузимањем, Претечо Господњи, и избави ме од сваке напасти непријатељске, молим Ти се.
Родивши се по Божјем промислу, премудри Претечо, разрешио си безплодности ону која те је родила, а сада бесплодно срце моје, заузимањем твојим, Претечо Господњи, учини плодоносним да би родило плодове врлине.
Слава: Моли се да добије вишњи живот онај што из љубави Твоје гради Божанствени дом и посредовањем твојим, Крститељу и Претечо, учини храмовима Божанског Духа оне што са вером служе Христу Твоме.
И ниње: Радоваше се Претеча, ношен у утроби материној и клањаше се Господу, ношеном у утроби Твојој Богоблагодатна, Њега моли да ме избави од сваке невоље.
Сједален
Из самилосног милосрђа, Благи, савивши небеса силаском Својим, дошао си Христе да спасеш Своје створење, стога славећи Твој страшни домострој спасења, кличемо Ти: Ради молитава Претече Твога, подај нам очишћење грехова као Једини милосрдан.
Слава: и ниње: Усрдна Заштитнице хришћана, моли се непрестано Сину Твоме Богородице, да нас избави од сваког вражијег злочинства и огорчења, да нам из великог сажаљења ради молитава Твојих, мајке Дјеве, да опроштај за сва сагрешења.
 

Песма 4.

Ирмос: Дошао си од Дјеве, не као посланик или Анђео, већ сам Господе, оваплотивши се и спасао си мене целог човека, стога Ти кличем: Нека је слава сили Твојој, Господе.
Десницом својом, о пребогати, савио си главу Оном што је савио небеса и проповедао људима, сачувај ме Њиме у смирености одржавајући срце моје.
Био си житељ непроходне пустиње, блажени Претечо, стога Ти вапијем: Сачувај душу моју која је постала пуста немајући никаквог Божанског дела.
Држећи се божанског закона, незаконито си био заклан, стога Ти се молим: Поправи мене који непрестано живим у безакоњу и кога обмањује демонска превара.
Слава: Начинивши од себе храм Владики Цару, дошао си сада у Божанска насеља, Претечо. Моли да их добије онај што је Теби подигао пресвети храм.
И ниње: Погледај на мене болесног, Пренепорочна, и ослободи ме од опаких и тешко излечивих страсти, да бих славио Тебе Која си прославила цело човечанство.
 

Песма 5.

Ирмос: Просветљење оних што у тами леже, спасење очајних, Христе Спасе мој, Теби Цару мира раним, обасјај ме светлошћу Твојом, јер сем Тебе не знам другог Бога.
Пошто си у водама Јордана, Претечо, крстио Реку бестрасности – Христа, моли се да врела страсти мојих пресуше и да наследим сладосне потоке и дивне радости праведника.
Већ ридам, дрхћем од страха и стално сам у недоумици помишљајући на своја дела и будући Суд ужасни, милосрдни Господе, поштеди ме молитвама Твога Крститеља.
Слава: Дајући људима закон о спасењу, Претечо, који се састоји у кајању због грехова, стао си између закона и благодати, тога ради молим Те, просвети нас примерима покајања.
И ниње: Насртаји и замке лукавога умртвише ме, Владарко Пречиста, оживи ме Ти Која си родила Ипостасни Живот, Богородице, да Те побожно славим, Свенепорочна.
 

Песма 6.
 

Ирмос: Ваљајући се у греховном понору позивам неиспитљиви понор милосрђа Твога: Боже, изведи ме из трулежи.
Гласе, који си проповедао Реч, примивши све гласове, моли се да дарује опроштај грехова онима што те са вером славе.
Скрханост душе моје исцели и бреме грехова скини, а особито надом укрепи и спаси ме молитвама твојим, блажени Претечо.
Слава: Све време до сада поједе ме чамотиња, Добротворе, дај ми сада време за покајање, јер Те за ово моли велики Јован Претеча, васељенски проповедник покајне речи.
Претечо, моли Исуса, Кога си својом руком крстио, да избави из руке греха мене који стално подижем руке, свеславни.
И ниње: Дремеж лењости влада мноме, сан греховни притискује срце моје: Твојим будним посредовањем, Пречиста, подигни и спаси ме.
Кондак
Раније бездетна, данас рађа Претечу Христа Господа. Христос је испуњење сваког пророштва: јер Њега природа проповедаше, на Њега Ти у Јордану положи руку. Јави се пророк Речи Божје, проповедник и уједно Претеча.
Икос
Прославимо сада Претечу Господњег кога Јелисавета роди свештенику из бесплодне утробе, али не без мужа, јер Христос једини прође непроходно боравиште бестелесно. Јована нероткиња роди, али га без мужа не роди. Исуса пак роди чиста Дјева осењењем Оца и Духа Божија. Бесплотном послужи од нероткиње рођени пророк и проповедник и Претеча.
 

Песма 7.
 

Ирмос: Када се златном лику на пољу Деиру клањало, три Твоја младића пренебрегоше безбожну наредбу, и бачени усред огња, орошавани певаху: Благословен си, Боже Отаца наших.
Секиром твога покајања, Претечо, исчупавши из корена ране срца мога, засади Божанско бестрашће и најчистији страх Божји, који ме удаљује од сваког зла.
Пошто си, славни Претечо, крстио Господа у водама Јордана, Који водама покрива небеса, моли се Њему да свагда дарује очима мојим воду Божанског умилења.
Слава: Пошто си, Претечо, проповедао свету Јагње Божје Које узима на себе грехе света, моли се Њему да ме сачува од удела јараца и уврсти славом у овце с десне стране Његове.
И ниње: Бесплодна утроба ношаше Те, Дјево, Која си у утроби носила оваплоћену Реч; Њега познаде, радујући се, и поклони му се Божанским узиграњем велики Претеча, свесвети плод нероткиње.
 

Песма 8.
 

Ирмос: Бога, Који је у пећ усијану сишао јеврејским младићима и пламен у росу претворио, певајте ви дела Господа и величајте изнад свега кроза све векове.
Мени, који на земљи лежим, дај десницу, Претечо, који си десницу пружио и умио водом Чистога, и избави ме од прљавштине телесне, очишћујући ме целог покајањем и спаси ме. Душо, пошто имаш времена да се покајеш, отреси са себе тешки сан лењости, и хитно пробди вапијући своме Владики:
Милосрдни, сажали се мене ради молитава Крститеља Твога.
Потоци страсти и воде зла дођоше дођоше до душе моје, блажени Претечо, ти похитај да ме брзо извадиш, који си речном водом измио претиху Пучину Бесмрћа.
Слава: Тешко мени – многа зла починих, тешко мени – једини разгњевих преблагог Бога, Крститељу Христов, помози мени Својим посредовањем и подај ми опроштај сагрешења мојих, и отпиши дугове моје.
И ниње: Пречиста, Која си Вишњег Бога телом родила, подигни ме из ђубрета страсти које ме тиште, и мене сасвим страшно осиротелог, обогати Божанским врлинама, да бих те спасаван славио.
 

Песма 9.

Ирмос: Верни, једнодушно величајмо Песмама Бога Христа од Бога, Који је по неисказаној мудрости дошао да обнови Адама, палог јелом у трулеж, – Њега Који се на неизрецив начин ради нас оваплотио од Свете Дјеве.
Избави ме пакла греховнога, Господе, Једини безгрешни, и многомилостиви, ради молитава Крститеља, који целоме свету проповеда Тебе, Јагње Божје, Које узима на себе грехе људске.
Имајући тебе, Претечо Господњи, као мирисан цвет, као миомирисан кипарис, као неувенљиви крин, као свето миро, ја се прибегавајући под Твоје окриље, избављам молитвама Твојим од злосмрдних дела мојих.
Свеблажени, учини да будем без плода у бесплодним делима, доносећи увек добар род врлина, чинећи ме чедом Господњим, заједничарем Царства Божјег и сажитељем сабора Светих.
Слава: Нама, који те волимо, и с љубављу поштујемо, у твоме Божанственом храму величамо, дај с неба, Претечо Господњи, опроштај зала и поправку живота и избављење од грехова.
И ниње: Поклонио си се, Пророче, ношеноме у утроби Богомајке, а Која све носи знаком снаге; с Њом се моли да се спасе смерна душа моја која свакодневно пада у многе грехе.
 

”Православни каноник”, манастир Денковац, 2004.л.Г.
са благословом Епсикопа шумадијског Господина Јована

Света девојка Агрипина беше рођена и васпитана у Риму. Измалена она предаде себе Богу, и беше "Христов мирис међу онима који се спасавају" (2 Кор. 2, 15). Украсивши душу своју девственошћу и чистотом, она као миомирисан цвет умирисаваше срца верних и одгоњаше смрад страсти. Духовно обручивши себе Господу Христу, она као невеста Христова смело и јуначки похита на мучеништво, и из љубави према Женику свом Христу предаде себе на многе муке и страдања, у време цара Валеријана. По телу је гвозденим штаповима тако жестоко бише, да јој кости поломише. Затим јој хаљине свукоше и у ланце је оковаше. Но анђео Господњи невидљивом руком раздреши је окова и укрепи је; и она, разрушивши свако безбожје у мукама предаде дух свој Богу.Њене другарице, слушкиње Христове: Васа, Паула и Агатоника, тајно узеше тело свете мученице и изиђоше с њим из Рима. Прелазећи из места у место, и после дуге пловидбе морем, оне стигоше на острво Сицилију, и тамо чесно сахранише свето тело. Чим се Сицилија удостоји примити чесне мошти свете мученице, одмах се ослободи таме и обмане демонске, и стадоше је штитити молитве свете Агрипине. Тако, када агарјани навалише на град, у коме беше црква свете мученице, и дрзнуше се тући га, са жељом да га изненада заузму, они претрпеше потпун пораз.Од чесног гроба свете мученице сви болесници и прокажени, који са вером долажаху, добијаху исцељење од сваковрсних недуга светим молитвама свете мученице а благодаћу Христа Бога нашег.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Агрипина, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.“ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Житије и страдање Светог свeштеномученика Јевсевија, епископа самосатског

Свети Јевсевије беше епископ града Самосата,[1] који се налазио под влашћу Антиохијске патријаршије. У оно време када Аријева јерес, превлађујући, наношаше велике штете, и силно смућивана њоме Црква Христова се колебаше као лађа усред буре на мору, Свети Јевсевије се показа као муж правоверан, побожан, пун ревности по Богу, постојан, храбар и непоколебљив у православном вероисповедању.

После смрти великог цара Светог Константина[2] у источној половини царства ступи на престо његов син Констанције.[3] Као аријанац, цар Констанције веома помагаше аријанце и бораше се за њих. Стога за царовања његова беше велико гоњење на православне и злостављање православних. Тада и Свети Јевсевије поднесе не мала страдања од аријанаца због своје ревности за православну веру. А његова побожна ревност за Цркву Христову поче се обелодањивати преко следећег догађаја.

Када патријарх антиохијски Евдоксије аријанац, пређе ради богатства на патријарашки престо цариградски,[4] тада у Антиохији би сазван сабор свих епископа сиријских ради избора патријарха на место Евдоксија. У то време, како међу народом хришћанским тако и међу епископима, беше мало православних, јер врло многи аријанствоваху, следујући зловерном цару. На том сабору Свети Јевсевије заузимаше не последње место међу епископима – првацима. Знајући добро за епископа севастијског у Јерменији Светог Мелетија[5] да је правоверан и да се чврсто држи Символа вере Првог Васељенског Сабора Никејског, Свети Јевсевије саветоваше свима да Мелетија изаберу за патријарха. Аријанствујући епископи не знајући Мелетијево правоверје и мислећи да ће он бити њихов једномишљеник, радо послушаше Јевсевијев савет. Они саставише заједничку одлуку о избору Мелетија, потврдише је својеручним потписима и поверише на чување Светом Јевсевију. А када затим добише царев пристанак на тај избор, они известише Светог Мелетија о избору и доведоше га у Антиохију, где би дочекан са великом радошћу.

У својству патријарха Свети Мелетије стаде учити своју паству пре свега врлинском животу и благим наравима, поправљајући искварен у срцима њиховим пут ка правоверју. Јер светитељ очекиваше да ће, исправивши најпре њихове зле нарави чупајући их са њиве срца њихових као трње и коров, лакше посејати у њима семе православља. Након мало времена народ, желећи да тачно сазна којег је вероисповедања њихов нови патријарх, стаде молити патријарха да се изјасни о томе. Поводом тога Свети Мелетије изговори у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји, и исповеди да је Син савечан, саприродан и раван Оцу, није створен него је Творац целокупне твари.

Оваква свенародна проповед силно узбуни и разгневи аријанце, а провославни се обрадоваше радошћу неисказаном, видећи на апостолском престолу таквог православног архијереја. Разјарени аријанци изгнаше из цркве архијереја Божјег у тридесети дан по ступању његовом на патријаршиски престо, и стадоше га свуда грдити, називајући га јеретиком савелијанцем.[6] Затим подговорише цара, те осуди Светог Мелетија на заточење. И свети патријарх би изведен ноћу из Антиохије и послат у прогонство. На његово место аријанци изабраше у Антиохији неког Евзоија, аријанца.

Свети Јевсевије самосатски, видећи какав немир стварају јеретици у Антиохијској цркви и како невин страда нови архиепископ Свети Мелетије, веома се ожалости због тога, па напусти Антиохију и отпутова у свој град. По одласку Јевсевија, аријанци се опоменуше да се код Јевсевија налази на чувању одлука о избору Мелетија за архиепископа, својеручно потписана од свих епископа. Опоменувши се тога, они се узнемирише, бојећи се да их Јевсевије некада на сабору не оптужи због тога што су одмах прогнали архиепископа кога су сами сложно били изабрали. Стога аријанци замолише цара, који се тада налазио у Антиохији, да пошаље за Јевсевијем да врати поверену му одлуку. Цар одмах посла за Јевсевијем изасланика на најбржим коњима. Када изасланик сустиже епископа Јевсевија и саопшти му царево наређење, епископ одговори: Поверену ми заједничку одлуку нећу вратити, док се сви они који су ми је поверили не саберу заједно (= на сабор).

Изасланик се врати празних руку к цару. Цар се силно разљути, и поново посла изасланика, написавши строгу наредбу да се епископу, ако не буде хтео дати ону одлуку, одсече десна рука. То цар написа, да би уплашио светог епископа, а изасланику не нареди да тако поступи. Када царев изасланик поново сустиже Светог Јевсевија и показа му страшну наредбу, Свети Јевсевије, прочитавши је, одмах пружи обе руке на посечење, говорећи: Не само десну руку, него и леву одсеците; ипак ја нећу дати одлуку, која јасно изобличава злобу и безакоње аријанаца.

Изасланик се понова врати без одлуке и исприча цару све. Чувши такав одговор светог епископа, цар се веома удиви његовом неустрашивом јунаштву и храбром постојанству, због чега он доцније хваљаше Јевсевија пред многима.

Након неколико година умре злочестиви цар Констанције. После њега дође Јулијан Одступник.[7] Он поврати Светог Мелетија из заточења на антиохијски престо, али га потом поново изгна. За царовања Јулијанова Црква Христова стаде још веће зло трпети него за царовања Констанцијева. Јер ка аријанској јереси, која смућиваше све православне у васељени, придружи се гоњење од стране идолопоклоника. Сам цар, који се јавно одрече Христа, стаде отворено приносити жртве идолима, и подиже гоњење на хришћане, нарочито на свештена лица. Због тих гоњења остадоше у то време многе цркве без својих свештенослужитеља, и епископски престоли – без архијереја, јер једни од њих беху поубијани а други разјурени, или од аријанаца за владавине Констанција, или од идолослужитеља за владавине Јулијана. И да Господ не прекину Јулијанов живот и царовање, тешко да би иједна црква остала читава са својим свештенослужитељима.

У то страшно време Свети Јевсевије, прикривши свој архијерејски чин, обуче се у војничко одело, и у таком виду прохођаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој православној вери. Где би затекао цркву без свештенослужитеља, он је постављао јереје и ђаконе и остале клирике. А другде постављао је и епископе, и то од оних који су одбацивали Аријеву јерес и умовали православно. Ето, такву ревност по Христу, такав труд, такво старање и бригу о Цркви Христовој имађаше овај велики архијереј Божји Јевсевије.

Када безбожни Јулијан погибе хучно, за цара дође побожни и христољубиви Јовијан,[8] при коме Свети Мелетије би понова враћен на свој престо. У то време Свети Јевсевије и остали православни архијереји стадоше слободно управљати својом паством. Затим, по савету Светог Јевсевија, Свети Мелетије сазва у Антиохији помесни сабор, на коме узеше учешћа двадесет и седам епископа; међу њима први после Мелетија беше Јевсевије. На том сабору бејаше и Свети Пелагије, епископ лаодикијски, о чијем чистом и светом животу казују следеће. У младости својој Пелагије би од својих родитеља привољен да ступи у брак. Али када би уведен у ложницу, он усаветова своју невесту да чувају своју девственост у чистоти. И тако под видом супружанства он живљаше са женом у чистој девствености, као брат са сестром. Сем тога он се одликоваше и многим другим врлинама, због којих би почаствован од Бога и од људи архијерејским чином. Пелагије имађаше велику љубав према Светом Мелетију и Светом Јевсевију, и беше њихов једномислени друг, борећи се с њима заједно за побожност. На том гореспоменутом сабору антиохијском свети оци наредише свима да исповедају и православно држе једносушност Сина са Оцем и веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји. На то пристадоше и аријанци и својеручно потписаше, ма да лицемерно, на неко време, да би учинили по вољи цару православном. А то учинише нарочито стога што се бојаху ових правоверних Светих архијереја: Мелетија, Јевсевија и Пелагија, који уживаху велики углед код цара. Јер побожни цар веома љубљаше ове стубове Цркве због њиховог правоверја, и светог живота, и необично их поштоваше, и слушаше их у свему. Због тога они беху страшни јеретицима; и јеретици се из бојазни присаједињаваху к Цркви.

Но када ускоро умре благочестиви цар Јовијан и на престо ступи Валент,[9] јеретици се поново вратише на своје зловерје, као пси на своју бљувотину,[10] претходно завевши цара у аријанство преко његове супруге Домнике, аријанке. И опет Православна црква би изложена страдањима, и пастири њени изгоњени. Тако опет би изгнан Свети Мелетије у Јерменију, Свети Пелагије у Арабију, а Свети Јевсевије би осуђен на заточење у Тракију.

Неправедна наредба неправедног цара о прогонству Јевсевија би донесена у Самосат на заходу сунца. Сазнавши за то, Свети Јевсевије позва к себи царевог изасланика и рече му: Данас ћути и никоме не говори због чега си дошао, јер ако народ дозна, испуниће се ревности, и узбуниће се, и убиће те, па ћу онда ја бити крив за твоју смрт.

Рекавши то, Свети Јевсевије обави вечерње богослужење. А кад паде ноћ он откри тајну и своју намеру једноме од својих верних слугу. И чим сви заспаше првим сном, он изиђе са слугом из архијерејског дома; слуга ношаше за њим узглавље и књигу. Када стигоше на реку Еуфрат, која тече близу градских бедема, они седоше у чамац да се одвезу у град Зевгму. Светитељ нареди веслачима да крену; и они сву ноћ се трудише веслајући, и сутрадан стигоше у Зевгму.

Самосаћани пак, дознавши да их је њихов Свети архијереј оставио, предадоше се великом плачу и ридању, и уједно с тим стадоше распитивати куда је светитељ отишао. Један од житеља који беше видео како светитељ седе у чамац и нареди да га возе у Зевгму, исприча то народу. Тада многи одмах поседаше у многе чамце и појурише за светитељем, и достигоше га у Зевгми. И ставши пред лицем светитеља, они закукаше на сав глас, и силно настојаваху да се врати у њихов град. Али светитељ не пристаде. Тада они какве му све молбе не упућиваху и какве му све речи не говораху, припадајући к ногама његовим и квасећи их сузама, само да се врати к њима на свој престо. Свети Јевсевије их подсети на следеће апостолске речи: Свака душа да се покорава постојећим властима, јер нема власти да није од Бога; а што су власти, од Бога су постављене. Стога, који се супроти власти супроти се наредби Божјој; а који се супроте примају грех на себе (Рм. 13, 1-2).

Наводећи им ове апостолске речи, светитељ им говораше: Мени је немогуће да се противим царској наредби; исто тако и за вас није безопасно противити се царској вољи. – Тада они, видећи да не могу убедити светитеља да се врати, стадоше му давати за пут: један злато, други сребро, трећи одећу, а неки робове своје, пошто је одлазио у далеку земљу. Но светитељ узе врло мало од онога што му нуђаху. Опраштајући се с њима, Свети Јевсевије их поучи да се држе православне вере и апостолских догмата, помоли се за све, благослови их, па крену на предстојећи му пут, у Тракију, куда беше осуђен на прогонство.

Када се Свети Јевсевије налажаше у Истри, стиже глас да су Готи упали у Тракију и силно је пустоше. Због тога светитељ не пође даље, него остаде у Истри, и ту проведе све до смрти зловерног цара Валента. У град пак Самосат на место Светог Јевсевија би послан од аријанаца неки епископ Евномије, аријанац. Када Евномије улажаше у град, нико му од житеља не указа долично епископу поштовање, јер му ни један човек не изиђе у сусрет: ни богат, ни сиромах, ни занатлија, ни земљоделац, ни муж, ни жена, ни стар, ни млад, па чак ни дете. Јер сав град беше православан, и није хтео да указује поштовање зловерном епископу, нити да узме благослов од њега, нити да га види. Евномије онда уђе у епископију, и царском влашћу заузе саборну цркву и стаде служити у њој. Но народ престаде ићи у ту цркву, јер не љубљаше јеретика који у њој архијерејствоваше. И нико не дође к Евномију ни у цркву ни у архијерејски дом, те стога он беше у епископији стално сам самцит са својима, које беше довео са собом. О њему се прича да је, иако јеретик по вери, био добар по нарави, кротак, тих, смирен и према свима љубазан. О добродушности његовој казује се следеће.

Једном он уђе у заједничко купатило да се купа, и слуге затворише за њим врата, да не би други ушли тамо где се епископ купа. Евномије, дознавши да многи стоје пред вратима и желе да се купају, нареди слугама да отворе врата и пусте унутра све који желе да се купају заједно с њим. Онда многи уђоше, али, угледавши епископа где седи у топлом купатилу, остадоше стојећи, указујући му на тај начин поштовање. Епископ им предлагаше да уђе ко жели у исто купатило, али се они не усуђиваху. Тада Евномије разумеде да они из поштовања према њему стоје и неће да се купају. То га ожалости, и он изађе из воде и брзо се удаљи из купатила, не желећи да му указују поштовање. Људи пак који остадоше у купатилу, одмах испустише из базена воду, као оскврњену јеретиковим купањем, па добро опраше базен, јер им се гадило што се јеретик купао у њему. Затим загрејаше нову воду и спремише себи купатило. Дознавши за то, и увидевши да ни на који начин не може привући к себи народ самосатски, Евномије остави епископију и отпутова из града.

По Евномијевом одласку аријанци од свога зловерја послаше опет у Самосат епископа Лукија, отвореног вука и непријатеља Христових оваца. Грађани Самосата не указаше никакве почасти ни овоме епископу јеретику, као што не указаше ни његовом претходнику, те и он живљаше у епископији само са својима, пошто нико од православних не одлажаше к њему. А овце Христове, ма да беху без свога пастира (Светог Јевсевија), ипак добро памћаху његово учење и беспрекорно чуваху свету веру. Колико се православни гнушаху тог јеретичког епископа, види се из следећег догађаја.

Једном се, по своме дечјем обичају, врло много деце играху лопте на улици, добацујући један другоме лопту. Догоди се да у то време пролажаше туда епископ Лукије. Лопта случајно паде под коње и кола епископова. Видећи то, деца силно заграјаше: „Лопта се оскврнави јересју!… лопта се оскврнави јересју!…“ Чувши то, епископ остави једног свог слугу да види шта то раде деца и због чега толико вичу. Деца наложише ватру, па стадоше кроз пламен бацати лопту тамо и овамо, да би је очистили од јеретиштва. Тако, не само зрели људи него и мала деца гнушаху се јеретичког епископа, који беше као „мрзост опустошења“ на месту светом.[11] Дознавши за то, Лукије не следова кротости Евномијевој, него се страховито разгневи и многа свештена лица православна разасла у најудаљенија места на заточење. Нећака Светог Јевсевија, блаженог Антиоха, свештеника изврсног, богоугодног, богонадахнутог и веома начитаног, посла у Јерменију на заточење; а знаменитог међу служитељима Господњим, ђакона Еволкија, прогна у Оасимску пустињу. Због тога немала жалост и туга обузе град Самосат.

После страшне погибије злог цара Валента стаде царовати правоверни цар Грацијан.[12] Он одмах ослободи све архијереје, и друга свештена лица, који се налажаху у прогонству због православне вере, и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се вратише: Свети Мелетије у Антиохију, Свети Пелагије у Лаодикију, Свети Јевсевије у Самосат. Исто тако вратише се у Самосат и сви прогнани аријанцем Лукијем, међу њима свештеник Антиох из Јерменије и ђакон Еволкије из Оасима. За православне то беше велика радост, а за зловерне – велика срамота.

По повратку на свој престо, Свети Јевсевије се заједно са осталим архијерејима, нарочито са Светим Мелетијем, стаде трудити око црквеног благоустројства. Прво се постара, са пристанком и са саветом Светог Мелетија, изабрати на архијерејске престоле, који су по свргнућу аријанских епископа били упражњени, људе достојне и чврсте у православљу. И посвећујући их у архијерејски чин, Свети Јевсевије постави следеће епископе: чесног Акакија у Верији, врлинског Теодота у Јерапољу, свог имењака Јевсевија у Халкиду, Исидора у Киру, а у Едеси, по престављењу Светог архијереја Варсе, узведе на престо исповедника Евлогија. Са богоугодним пак Марином, изабраним за епископа у аријански град Долихини, Свети Јевсевије пође сам у тај град, желећи да тамо очисти цркву од јереси и посади на престо православног архијереја. Када Свети Јевсевије улажаше у град Долихини, једна жена аријанка баци на њега ћерамиду са крова, удари га по глави и разби му је. Од те тешке ране Свети Јевсевије се разболе, и престави се ка Господу. Умирући, он закле све што беху с њим, да никакво зло не учине тој жени у одмазду. Јер свети подражаваше Господа свог, који се молио за оне који су Га распињали, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34); а исто тако угледаше се и на Светог Стефана који се молио за оне што су га засипали камењем (Д. А. 7, 58-60).

Тако мученички сконча велики угодник Божји Јевсевије,[13] пострадавши од аријанске руке за Сина Божјег, савечног и саприродног Оцу. Свето тело његово би враћено у град Самосат, и тамо чесно погребено са сузама и ридањем свеколиког народа хришћанског. А на архијерејски престо његов би изабран гореспоменути Антиох блажени, син сестре Светог Јевсевија. И Црква самосатска цветаше дивно у православљу, побожно славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, благодарење и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих – Свети Јустин Ћелијски

НАПОМЕНЕ:
[1]Самосат – главни град сиријске области Комагене; лежи на западној обали реке Еуфрата; сада – Самсат.
[2]Царовао од 306. до 337. године.
[3]Констанције царовао од 337. до 361. године.
[4]Евдоксије био епископ у Антиохији од 357. до 358. године; у Цариграду од 360. до 370. године.
[5]Спомен светог Мелетија празнује се 12. фебруара.
[6]Савелије, јеретик трећега века, кварећи православно учење о Светој Тројици, тврдио је да Бог има једно Лице: као Отац, Он је на небу; као Син – на земљи; као Дух Свети – у створењима.
[7]Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. године.
[8]Јовијан царовао од 363. до 364. године.
[9]Цар Валент владао од 364. до 378. године.
[10]Поређење узето из Друге Посланице апостола Петра (2, 22).
[11]Сравни: Данил 9, 27.
[12]Грацијан владао другом половином римске царевине од 375. до 383. год.
[13]Скончао свети свештеномученик Јевсевије 379. год.

Сваки човек који крене путем вере пре или касније дође до тренутка преиспитивања: да ли мој духовни живот заиста доноси плодове које је Христос обећао, или се претворио у механичко испуњавање правила? Ово је можда најважнији повод да се застане и запита – да ли ме начин на који практикујем веру заиста приближава Богу и дарује ми унутрашњи мир, или ме заправо удаљава и од Њега и од мене самог?

Често смо склони да верујемо да је духовни пут поплочан само напрезањем воље. Међутим, шта ако оно што се тренутно дешава у нашој души – константан страх, немир, потиснута кривица и патња – заправо представља црвени аларм који показује да нешто дубоко није у реду? Ако су плодови нашег хришћанског живота неуроза, раздражљивост и унутрашњи грч, морамо се запитати: да ли ми страсти заиста побеђујемо кроз благодат и преображај, или их само потискујемо под тепих свести, стварајући од себе савремене фарисеје? У тексту који следи, кроз дијалог православног свештеника Андреја Лоргуса и психолога Марине Филоник, откривамо зашто истински подвижници вере никада не постају неуротичари. Сазнајте где се преплићу аскетика и психологија, како изгледа аутентично „плевљење корова“ човекове душе и зашто борба са сопственим падом не почиње радикализмом, већ искреним самопознањем и смиреним, малим корацима.

* * * *

Православна аскетика је изграђена на борби против страсти. Често се може чути: страсти треба сузбијати – на пример, ако се човек љути, он би требало да обузда свој гнев. Међутим, у савременој психологији сама идеја потискивања сматра се погрешном, психолози тврде да потиснута емоција почиње да изједа човека изнутра. Испада да психологија противречи светоотачкој аскетској традицији? О овоме говоре саветник центра „Сабеседник“, свештеник Андреј Лоргус и предавач на Катедри за индивидуалну и групну психотерапију МГППУ, психолог Марина Филоник.

Препознати и обуздати

Свештеник Андреј Лоргус: Заправо, овде нема противречности. Оно што је професионална психологија до сада постигла, у много чему потврђује аскетско хришћанско искуство. Психологија помаже да се унутрашњи садржај овог искуства објасни савременим језиком.

Овде је важно не умањивати психологију као пут природног знања, већ је треба поредити са светоотачким искуством. Ми не одричемо објективност закона математике и физике само зато што су многа открића направили атеисти.

На пример, Фројд и Јунг користе термин „комплекс“. Дуго се бавим поређењем појмова „комплекс“ и „страст“. Не може се рећи да су у питању идентични појмови, међутим, у нечему су слични. Шта је страст са психолошке тачке гледишта? То је аутономни афективни комплекс који поседује снажну емоционалну енергију, која захватају све основне силе душе: менталну, емоционалну и вољну. Он може да замени свесно, добровољно деловање човека, односно да управља његовим понашањем, остајући притом у несвесном.

Са аскетске тачке гледишта, страст је „новотворевина“, страсни чвор оних сила које је Бог дао човеку, изопачење тих сила. Преподобни Макарије Египатски назива страст „другом душом у души“. То јест, у питању је аутономни систем који има сопствене побуде, сопствене мотиве, сопствену емоционалну сферу, па чак и сопствени смисао. И управо та аутономија, енергетска затвореност не дозвољава да се са страстима боримо директно. Често је човеку тешко да открије страст која делује у њему. Механизми одбране, који страсти обезбеђују аутономију и које човек не опажа, одмах ступају на снагу и чине све да га не пусте до освешћивања страсти. Свети Оци су из искуства знали за заштитна својства човекове психе, која га спречавају да види себе, да разуме истинске мотиве својих поступака и намера. Зато су и говорили како је тешко видети у себи страсти, како их је тешко признати. На пример, Исаак Сирин је говорио: блажен није онај подвижник који чини чуда и чак васкрсава мртве, већ онај који види своје страсти. Наравно, Исаак Сирин под речју „видети“ није подразумевао једноставно признање страсти умом („ја знам да сам горд“), већ стање покајања. Човек који се пред Богом покајао свим својим бићем – помилован је и зато блажен.

Шта се подразумева под потискивањем када говоримо о страсти? Мислим да смо се овде сусрели са непрецизном употребом речи, терминолошком збрком. У психологији потискивање обично значи истискивање (репресију). Какав је то механизам? Наша психа је тако устројена да када човек не излази на крај са неким доживљајем, ради избегавања преоптерећења и очувања система ступају на снагу механизми истискивања који склањају нежељени доживљај у дубље слојеве свести; директан контакт са њима већ није могућ.

У православној аскетици страст, напротив, мора пре свега бити откривена да бисмо почели да се боримо са њом. А када страст откријемо, можемо примењивати различите тактике, укључујући и обуздавање – на пример, гнева – али уз потпуну свесност својих осећања и жеља: „Ја сада желим да се извичем на овог човека, али не зато што је он пред мном много крив, већ зато што сам обузет гневом, завишћу и желим да се испразним; међутим, ја не дајем вољу својој страсти, обуздавам њено дејство“.

Емоције и страсти: у чему је разлика?

Обуздавање емоција заиста доноси тешкоће души. Емоција је снага, енергија. Ако таква енергија не изврши своје уобичајено дејство, онда се из „кинетичке“ претвара у „потенцијалну“, у психосоматски облик (напетост, раздражљивост, агресија, бол, патња – у симптом болести, на пример повишен притисак или гастритис). Такво обуздавање емоције није њено „уклањање“, већ маскирање. Емоција је остала, а човек мисли да је је се решио. Емоције – то још увек нису страсти. Емоционално стање не може бити грешно, као што не може бити грешно варење хране или мишљење. Свети оци говоре о томе да човек није крив за помисао, помисли не могу а да не долазе, као што не можемо а да не осећамо различите емоције. Али смо за то на који начин поступамо са помишљу/емоцијом ми већ одговорни. Од тренутка када са емоцијом повезујемо вољу (према светоотачкој класификацији то одговара стадијумима прихватања и слагања), може се говорити о греху. Грех није сама првобитна емоција, већ навика у осећањима и мислима, навика, то јест њихово стално подржавано стање, као и радње које човек чини у том стању.

Емоција раздражења – то је сигнал о насталој напетости у психи. Емоција гнева – сигнал опасности, изражен у облику агресије против „другог“. Као сигнали, емоције помажу човеку да се оријентише у свом стању и направи прави избор. Како ће човек у стању гнева поступати, зависи само од њега. Пажљив, духовно искусан човек са осећањем гнева покушаће да се разјасни: да разуме одакле је, у чему је његов узрок. На пример, ако је гнев настао због поступка „другог“, искусан човек ће пронаћи уважавајући и друштвено прихватљив начин да се са овом емоцијом избори.  

Психолог Марина Филоник: „Дакле, ако се човек љути, постоје три варијанте понашања: прва – прећутати. О томе често читамо код светих Отаца: „затвори уста своја“, – међутим, код њих се посао ту није завршавао. Даље је почињао подвиг молитве са својим гневом, да он не би постао злопамћење. Друга варијанта – направити се да се ништа није десило.

Овде емоција гнева никуда неће отићи, већ се може претворити у злопамћење, осветољубивост, увреду, па ће се још додати лицемерје. Постоји трећа варијанта: помолити се, смирити се и већ изашавши из епицентра емоције, када ви нисте у гневу, али имате гнев (то су различите ствари), разговарати са човеком, саопштавајући шта осећате када он поступа на одређени начин. У психологији се то назива „повратна веза“. То бива неопходно за наставак односа, који често без откривања истине у осећањима обе особе просто не могу нормално да се развијају. Посебно се то тиче блиских односа у породици. Или са колегама на послу. Зато ако вам је важно да настављате са човеком односе, можете рећи какав утицај на нас имају његове речи, поступци. Рећи не у тону претензије или оптужбе (за шта је важно смирити се), већ признајући своју немоћ, слабост: „Да, ја сам слаб и грешан, вређам се, помози ми, саслушај ме“. Изговарање својих осећања у смиреном стању чини и другом велику услугу, јер човек можда чак и не схвата да његове речи или поступци тако утичу на вас, и наставља тако да говори или поступа, чудећи се зашто сте се према њему променили, мање комуницирате. И ваша директност му може дати да схвати шта може да учини како би се ваши односи оснажили. А све ово на крају крајева само помаже испуњењу заповести о љубави, саосећању и поштовању према ближњем. Све ово ни у ком случају не искључује молитву. Ми смо увек и у свим случајевима позвани да се молимо, ово се даје нама у помоћ, људима који молитви не могу посвећивати све време, као монаси. Молитва ће овде бити потребна и за то да се крене на тај разговор, а он захтева одређену храброст.“

У ствари, ми много чешће управо потискујемо страсти, истискујемо све оно са чиме нам није удобно, што нам не даје да о себи мислимо добро. Јер ако признам да сам горд, значи да треба да се борим и да се понашам у складу са тим: не вређати се када ме прекоревају , смиривати се, трпети итд. А то је тешко и зато се наша огреховљена свест труди да се избави од таквог узнемиравајућег фактора, истиснувши га у дубину. Зато се рад на својој души, на страстима и назива у Православљу трезвење.

Плевљење корена

Под борбом са страстима свети Оци су подразумевали најсложеније психичке и духовне процесе. За већину подвижника борба са страшћу одвијала се кроз два пута: борити се са самим манифестацијама страсти – и овде се управо може говорити о томе, да се обуздавају, зато што је потребно не дати страстима да нас захвате.

А друго – тражити сам корен страсти, њено енергетско средиште, оно што јој обезбеђује власт и покушавати да се она ослаби. Само освешћивање тога у чему се налази снага страсти, где је њен узрок, већ омогућава да се ослаби и контролише страст. Међутим, сагласно православном учењу, сам човек није у стању да искорени страсти. Он може и призван је да се бори са њиховим манифестацијама, да тражи њихов корен, али једино Господ ослобађа од страсти. И за многе и многе подвижнике уопште није било могуће искоренити страст. Њихов подвиг је била борба са коренима страсти и трпљење страсних покрета. Ми знамо врло много подвижника који су до краја својих дана трпели страсти и знали да другачијег неће ни бити. У Отачнику се налази повест о подвижнику који је био ослобођен по молитвама од блудне страсти. Међутим, имао је виђење где му је Господ рекао: „Ето, ти немаш борбу сада, али си се лишио венца трпљења.“

Са чим је то повезано? Корен страсти су или природне потребе човека, то јест уложене у нашу природу, како физичку, тако и духовну, или противприродне – као што пише Максим Исповедник, „природне“ и „противприродне“. Ако су у питању противприродне (испод наше природе, како су их називали аскете) страсти: пијанство, наркоманија, садизам, властољубље итд., –њихов корен се може ишчупати; ако су то природне страсти, у основи које су природне силе душе: потреба за храном, сном, здрављем, стваралачка потреба, потреба за пријатељством, љубављу, – њих није могуће искоренити, али их је могуће преобразити. Могуће је победити страст блуда, али сексуално стремљење, манифестацију силе пола у најширем смислу није могуће искоренити, зато што је то део наше природе, дане Богом, коју је Адам био призван у Рају да обрађује, то јест преображава у општењу са Богом.

Могуће је преобразити телесну љубав у „небески ерос“ по Максиму Исповеднику, то јест у силу која стреми ка Богу љубави и кроз такву љубав – у бестрасну љубав према човеку. Међутим, ово је такође удео малобројних.

Светитељ Теофан Затворник је већ на крају свог живота говорио: „Да ли имају крај плотске жеље? – не знам“. У Материкону је прича о ами Сари, која је трпела блудну страст до краја живота, до 90 година и није молила Бога да је избави, већ је молила трпљење и снагу на борбу.

Зато је опасно сводити борбу са страстима на директне нападе, на механичко потискивање. Често је потребна суптилнија тактика и стратегија. Митрополит Филарет Дроздов писао је о томе да се страст не може победити на „орук“, већ је потребно тихо се пробијати ка њеним коренима, ако је то дубока страст. Није случајно да се аскетика, борба са страстима сматрала уметношћу. Потиснута страст ће се „обући у овчију кожу“, јавиће се у свести човека као каква „невина овчица“ и завешће га тамо где су грабљиви вукови. Аскетика представља етапно преображавање људске личности. Сам назив аскетског уџбеника „Лествица“ говори о постепеном узлажењу, степеник по степеник.

Однос према страсти као према нечему што је потребно неизбежно потиснути, дало је занимљив тип верујућих. Под видом вере у Бога такав човек заправо жели да добије неку нормативну подршку у виду правила, њега интересују не Бог, већ закони и забране. Такав човек долази у Цркву и пита: „Оче, а шта се данас не сме?“ У Јеванђељу Христос управо о таквима говори: „Тешко теби, књижевниче и фарисеју“, зато што оцеђујете комарца и намећете бремена тешка за ношење (види Мт. 23:24; Лк. 11:46).

Аскетика почиње од познања себе: ко сам ја, шта ме покреће? У каквом се стању налазим? Јер многи чак и не схватају да су у питању њихове страсти – то нису они сами. Често се може чути: па, такав сам се родио. То јест, човек мисли да је његова страсна природа – аутентична природа. Зато уцрквењеност треба почињати не са борбом са страстима, већ са изучавањем, уграђивањем себе у црквени систем координата, који ће омогућити да се оријентишемо даље. Потребно је научити живети у заједници, ићи суботом на службу, а недељом на Литургију, навикнути се на молитву, читати Свето Писмо, схватати Литургију, уопште богослужење не само као службу, већ и као свој положај у односима са Богом, на телесном и психичком нивоу: ево, ја могу унутрашње у неком тренутку да се сав саберем и станем пред Богом, помолим се. А када човек научи да пази на себе, разликује помисли, исповеда се, биће му лакше да схвати шта одсецати, а шта исправљати.

Мале степенице

Наравно, хришћанин од самог почетка ступа у област макар минималне аскетике. Он ограничава оне поступке и форме понашања које сасвим очевидно противрече хришћанству: не убија, не издаје, не сведочи лажно, не кидише на рођену мајку са табуреом, не бије жену итд. И овде су доступне једноставне аскетске вежбе и пријеми – на пример, умеће ограничити себе у нечему, без упадања униније (чамотињу), одрећи се кобасице током поста и не туговати због тога. А каква је то још борба! Али не стајати пред избором: или сасвим престати са пушењем или заборавити на Причешће. Наравно, овде може бити успешан и радикални потез. Али по мојим представама, један у милион. Радикализам је ипак такође страст, страст перфекционизма, „комплекс супер ђака“. У психолошком разумевању – неуроза. Хоћу да будем у свему најбољи. Међутим, где је овде место смирењу, није баш јасно. Наравно, Христос нам говори: „Будите савршени као Отац ваш Небески“.

Међутим – ово није прва степеница, већ највиши циљ. А до тог циља прдоћи, значи проћи веома много степеница. Духовни живот није неки екстремни спорт. У питању је дубинско

преосмишљавање личности. Ако се личност градила деценијама, онда и за овај процес поновне изградње може бити потребно не мање времена.

Серафим Саровски је говорио да грешника од подвижника разликује једно – одлучност.

То је одлучност да се данас попне малу степеницу и не враћати се назад. Зашто

често савремени хришћани прво време горе, све у њима кључа, а затим могу све мање и

мање? Наравно, пролази период призивајуће благодати и наступа сувљи период – искушења. Али, може бити да су они још и прескочили неке, изузетно важне моменте у свом уцрквењењу? Отац Јован Крестјанкин је говорио: „Благосиљам мала дела“.

Аскетика представља и сређивање свог живота, својих односа са блиским људима. Познавао сам једну сестру у Боткинској болници, у одељењу хирургије, она је већ умрла. Она је била тиха, брижна, ревносно је неговала болеснике, јако, јако пуно помагала и њима и лекарима. Дакле, пред своју смрт је узела плату на послу, опростила се са сарадницима, купила им малу торту, позвала три другарице, опростила се, окупала се, обукла у посебну гардеробу коју је припремила и тихо умрла код куће. Међутим, ми често не примећујемо такве људи, а традиционално гледамо на врх и тугујемо, јер сами нисмо такви, дај нам само старца схимника. А ето они, подвижници, међу нама су.

извор

Свети Јулијан, син високородног сенатора незнабошца и мајке хришћанке, родио се у киликијском[1] граду Аназарву. После смрти свога мужа мајка Светог Јулијана пресели се из Аназарва у киликијски град Тарс.[2] Ту она крсти дечка Јулијана у хришћанску веру, и васпитаваше га у хришћанској побожности.

Када Јулијан напуни осамнаест година, настаде силно гоњење на хришћане под царем Диоклецијаном.[3] Између других хришћана би узет и блажени Јулијан и приведен на суд к игемону, управнику области Маркијану. Али ни свирепа мучења, ни обећавања дарова и почасти, ни претње, не могоше преклонити побожног младића да се одрекне Христа и принесе жртву идолима. Читаву годину водао га је игемон по разним градовима киликијским и свуда га подвргавао разноврсним мукама, но он остаде тврд као дијамант у исповедању Христове вере. А када Светог Јулијана доведоше у приморски град Егеју, тамо му слуге ђавола – идолопоклоници силом отворише уста, па му гураху у уста идоложртвено месо и вино, желећи да поганим жртвама оскврнаве чистог и светог слугу Христовог. После тога Свети Јулијан би бачен у тамницу. Тамо дође к њему блажена мати његова, која му свуда следоваше издалека, молећи се Господу да укрепи сина њеног у мученичком подвигу. А када је незнабошци ухватише и приведоше на суд пред игемона, она моли игемона да јој дозволи да три дана саветује у тамници сина свог, да се поклони боговима њиховим, идолима. И игемон јој дозволи да несметано долази к своме сину у тамницу. А она, проводећи с њим у тамници дане и ноћи и са материнском љубављу разговарајући с њим, са сузама га саветоваше да претрпи до краја краткотрајне муке за Христа, да би га Господ удостојио вечних блага у сабору светих мученика.

По истеку три дана, Свети Јулијан заједно са мајком би приведен на суд пред игемона. Надајући се да је мајка већ усаветовала сина свог да принесе идолима жртву, игемон је стаде хвалити за то. Али она, отворивши своја чесна и богонадахнута уста, стаде громко исповедати име Исуса Христа и силно изобличавати идолопоклоничко безбожје. Исто тако и Свети Јулијан неустрашиво исповедаше и величаше Исуса Христа – јединог истинитог Бога, и ружаше незнабожачко многобожје.

Тада разјарени игемон нареди да обоје немилосрдно муче, и мајку и сина. Мајку мученикову најпре много тукоше, па јој онда одсекоше стопала на ногама, којима је она пратила свога сина идући за њим из Тарса. А Светог мученика Јулијана зашише у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па бацише у море. И тако Свети Јулијан оконча своја страдања; а и света мајка његова умре на мукама; и обоје добише венац победе од Христа Бога.

Тело Светог Јулијана таласи изнесоше на обалу, где га нађе једна благочестива удовица, па пренесе у Александрију и чесно погребе, 290. године. Доцније те свете мошти беху пренете у Антиохију. Сам Свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч Светом мученику Јулијану. „Из уста мученика“, рекао је Свети Златоуст, „исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зракова“. И још: „Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће демон неизоставно искочити и побећи као од палећег жара“.

Житија Светих

НАПОМЕНЕ:
[1]Киликија – југоисточна римска провинција у Малој Азији.
[2]Тарс – велик и многољудан град у јужном делу Киликије, крај реке Кидне, која се недалеко од њега улива у Средоземно Море. И у садашње време Тарс је прилично значајан град.
[3]Диоклецијан царовао од 284. до 305. године.

Спомен Светог свештеномученика Методија, епископа патарског (олимпског)

Измлада посветивши себе Богу, овај блажени угодник Божји постаде честан сасуд и обиталиште Светога Духа. Због тога би, по избору божанском, удостојен архијерејског звања и постаде архипастир словесних оваца у граду Патари (тачније: Олимпу) Ликијској.

Свети Методије добро и богољубиво пасијаше поверено му стадо, светлим и кротким поукама водећи га ка савршенству. Но видевши Оригенову јерес и заблуду тадашњих присталица њених, светитељ Христов устаде против ње као изврстан пастир, и божанским огњем свога учења сагоре је, и божанском благодаћу и својом мудрошћу уништи таму њену. Муња богонадахнутог учења његовог обасја васељену, и труба знања његовог одјекну по свој земљи.

Но добромрзац невидљиви враг, не подносећи противљење и ревност овог божанственог оца, наоружа против њега своје видљиве слуге – незнабошце, идолопоклонике, и нахушка их да мучилачки убију служитеља Божјег, који се још пре мучења беше обукао у живоносно умртвљење. Незнабошци ухватише светитеља Христовог Методија и мачем му одсекоше главу (311. године). И пређе Свети Методије у блажени и бесконачни живот; он који је дотле служио Јагњету Божјем, сам би као јагње заклан, приневши себе на жртву живу Богу.

Тако се двоструким венцем овенча храбри првоборац побожности, који се борио против јереси и пред незнабошцима смело Христа исповедао, па и крв своју за Њега пролио и мученички скончао, 311. године. Свети Методије беше веома учен философ и богослов и иза себе остави више драгоцених списа, од којих је најпознатији спис „Гозба десет девојака“ (тј. десет врлина).

Тропар (глас 1):

Крв твоја, мудри, тајно вапи из земље ка Богу, као Авељева, богомудри светитељу Методије, који си јасно проповедао Божије оваплоћење. Зато си посрамио Оригенову обману и преставио си се у небески дворац: Моли Христа Бога да спасе душе наше.