Други пут, Исус плаче над градом Јерусалимом, у Јеванђељу по Луки (19:41-44). Гледајући свети град са висине, Исус је заплакао над његовом судбином, јер је знао да ће ускоро бити разрушен. Његове сузе нису биле због зграда, већ због људи, због изгубљене прилике за мир и спасење. Исус је видео да ће Јерусалим одбацити дар Божије милости, а тиме и себе осудити на пропаст.

Те сузе нису биле израз страха или туге због предстојећих догађаја који ће и Њему донети страдање. Напротив, Исус је плакао због народа који је затворио своје срце пред Божијом љубављу. Није плакао због себе, већ због људи који су, заслепљени властитим интересима, изгубили извор правог мира.

У Гетсиманском врту: Сузе послушности и преданости

Трећи случај, о којем говори Посланица Јеврејима (5:7), бележи Исусове сузе у Гетсиманском врту, када се молио пред своје страдање. Исус, свестан судбине која га чека, са сузама се молио Оцу, изражавајући не само људски страх, већ и дубоку оданост Божијој вољи. Ове сузе нису биле сузе очаја, већ сузе вере и преданости. У њима се крије вечна поука – да чак и у тренуцима најдубље патње, предање Божијој вољи доноси мир.

Исус није плакао због себе, иако је носио терет грехова човечанства и знао какву ће жртву поднети. Његове сузе биле су одраз Његове љубави према свету који је дошао да спаси, према људима за које ће дати живот.

Плач због љубави, не због туге

У сва три забележена случаја, Исус није заплакао због сопственог бола, већ због других – због туге коју је видео код Лазаревих сестара, због духовне слепоте Јерусалима, и због бола света који је требало да буде искупљен кроз Његову жртву. Ове сузе нису знак слабости, већ су израз божанске љубави која се не боји да покаже осећања и саосећа са људским болом.

Исусове сузе нас подсећају на то да права снага лежи у саосећању. Он нас учи да плач није пораз, већ чин љубави према свету и ближњима. У времену у којем се често бежи од осећања, Исус нас подсећа да сузе могу бити најдубљи израз љубави и вере.

Нека нас три Исусове сузе инспиришу да саосећамо, волимо и будемо отворени за Божију милост, као што је Он био спреман да дели нашу бол и отвори нам пут спасења.

Шта мислиш, да ли Бог промишља о сваком човеку кога је створио? Да ли за сваког има неки план? Да ли “има времена” да пази и на тебе сваког дана и да ли поред свих људи има посебан однос према теби?
 
Још у Старом Завету се Бог јавио пророку Јеремији и одговорио је на ова питања:
 
“(И рече пророк Јеремија:) Дође ми реч Господња говорећи: Пре него што те створих у утроби знах те, и пре него што си изашао из утробе посветио сам те” (Књига пророка Јеремије 1, 5). Да, пре него што си се и зачео у материци Бог је баш тебе знао и као брижни родитељ пажљиво промишљао о теби и твом животу. Зато Господ Христос и каже “зар не знате да вам је и свака длака на глави избројана, не бојте се” (Јеванђеље по Луки 12, 7). Бог ти поручује: “Непрестано бринем о теби и знам и сваку длаку на твојој глави, јер си ми битан”.
 
Бог у Kojer верује Православна Црква je заједница Три Личности, Света Тројица, који остварује јединствене и непоновљиве односе са сваким човеком.
 
И тако премудро се Бог открива човеку као Тројичан: Оца можемо спознати само кроз однос са његовим Сином (Христом), који се Духом Светим усељава у наше срце када га молитвом тражимо.
 
И тај процес спознаје и сједињења са Богом је код сваког посебан и непоновљив, јер је Богу свака личност коју је створио посебно битна и призива је у однос који је непоновљив: „Никада не треба да поредимо себе са било којом другом личношћу. Свако од нас, ма колико мали био, велики jе пред Вечним Богом. Бог са сваким људским постојањем остварује срдачан и јединствен однос”, каже св. старац Софроније и наставља “и зато, не треба се ослањати на понављање искустава светога Силуана, Исака Сирина, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе или Серафима Саровског. У духовном животу не постоји тачно и истоветно понављање, већ просто аналогија у духу, у интензитету који претпоставља изрека: Држи ум свој у аду и не очајавај (буди свестан својих промашаја и не губи наду)”.
 
Зар то није предивно?! Позван си не да будеш копија која имитира, него оригинал који се не понавља. Да, од светих отаца учимо се том путу, али не глумећи њихове животе, него поучавајући се начинима на које су остваривали јединствен однос са Христом.
 
Колико год дивно и истинито звучале ове речи мудрог старца св. Софронија Сахарова, тешко је поверовати у њих. “Ја Богу битан и са мном жели посебан однос?! Како када знам колико сам грешан и погрешан?! Како би Бог са мном оваквим хтео однос када нисам никоме од људи довољно битан?”
 
Ако желиш неком да постанеш пријатељ, ваше пријатељство, ваш однос, је оно што ће те временом учинити његовим пријатељем и променити твоје мане у врлине, јер ти пријатељ почиње много да значи и не желиш да га повредиш својим манама. Тако је и у односу са Христом који те назива пријатељем својим: “Зовем вас пријатељима својим” (Јеванђеље по Јовану 15, 15).
 
Ако желиш Богу да будеш близак, твоје поверење њему да си му битан иако то тренутно не видиш, јесте оно што те може привести у његов загрљај. У том загрљају он ти не ускраћује слободу, не жели да тепоседује, него те грли тако да оставља твојим рукама простор да загрлиш и ти њега ако желиш…
 
Не фокусирај се на Николин строги пост, Маринино редовно читање молитвеног правила, Сашино смирење које немаш… Посвети своју пажњу ономе што можеш принети Христу овде и сада, данас. То твоје што осећаш да можеш да му пружиш давајући другима (праштање, љубав, састрадавање са другима, способност да видиш туђу бол, лепоту душе, било шта…), то је баш оно што ће твој и Његов однос чинити посебним.
 
Чувај се да се не пореди се са другима у свом односу са Христом…
 
Пореди себе у свом срцу са самим Христом: Колико си му сличан у данашњем дану? Да станеш пред Оца, да ли би Он у теби видео лик свога Сина (Христа) по коме те је створио? Не пореди се са другим људима, јер тебе Бог не пореди са њима… него позива да се поредиш са Христом (Сином његовим), јер зна да му можеш бити што сличнији. Што више поредимо себе са Христом, чију љубав осетимо у нашем срцу, више схватамо колико смо далеко од Њега… иако је Његова љубав у нама. И то рађа радосну тугу. Сузе покајања које ослобађају од грча нездраве кривице, љубоморе, зависти…
 
И не заборави, љубомора и завист су само последица твог недовољног поверења Богу да си му довољно битан да са тобом жели посебан однос, јединствен и непоновљив однос. И то не тек тамо у некој далекој будућности “када будеш био довољно добар”, него овде и сада… већ данас.

др Данило Михајловић

Свети Дионисије Ареопагит роди се од високородних родитеља, незнабожаца, и би васпитан у знаменитом граду Атини. Од ране младости он би дат да се учи јелинској мудрости. У томе он показа такав успех, да је у својих двадесет пет година превазилазио у философији све своје вршњаке. Али желећи да се још већма усаврши у философским наукама он отпутова у Египат, у град Илиопољ, јер тамо издавна живљаху знаменити учитељи. Код њих Дионисије, заједно са својим другом Аполофаном, изучаваше астрономију. А онога дана, када ради нашега спасења Господ Христос би распет на крсту и сунце помрча те тама би по свој земљи три сата, Дионисије зачуђен узвикну: “Или Бог, Творац целога света страда, или овај видљиви свет скончава”. – Ово пак он рече о страдању Господњем по надахнућу Духа Божија а не по учењу мудрости овога света.
По повратку из Египта у Атину Дионисије ступи у брак. И као први међу грађанима по високородству, памети и честитости он постаде члан Ареопага. А када свети апостол Павле, дошавши у Атину, проповедаше усред Ареопага пред старешинама Христа распета и васкрсла, тада Дионисије, пажљиво слушајући речи светог апостола, слагаше их у срцу своме. Остале пак старешине града с недоверицом се однесоше према апостоловој проповеди и изјавише жељу да поново чују његову реч о Христу. Међутим Дионисије, мудрији од других, стаде се насамо расправљати с Павлом. И апостол Павле упита Дионисија: Којег Бога ви овде поштујете? – Дионисије му показа у граду богове: Хроноса, Афродиту, Зевса, Хефеста, Хермеса, Диониса, Артемиду, и многе друге. Разгледајући заједно с Дионисијем те богове, апостол Павле нађе једно идолиште на коме беше написано: Богу непознатоме. – И он упита Дионисија: А ко је тај “Непознати Бог”? – Дионисије одговори: To je онај који се још није јавио међу боговима, али ће у своје време доћи. To je онај Бог који ће царовати над небом и земљом, и његовом царству неће бити краја.
Чувши то, апостола отпоче плодотворно сејати на добру земљу семе речи Божије: на основу тих самих речи Дионисијевих свети апостол му објави да је тај Бог већ дошао, да се родио од Пресвете Приснодјеве Марије, и прикован на крсту пострадао ради спасења људи; Његово страдање сунце није могло да гледа, зато је помрчало и читава три сата није давало своју светлост васељени. Тај исти Бог васкрсе из мртвих и узнесе се на небо. Стога, Дионисије, – заврши своју реч свети апастол Павле -, Њему веруј, и Њега познај, и истински послужи истинитоме Богу, Исусу Христу.
Тада Дионисије, опоменувши се таме која би по свој земљи, коју спомену свети Павле, одмах верова да je y то време страдао Бог у телу људском, и отвори срце своје ка познању Непознатога Бога – Господа нашег Исуса Христа: јер га обасја светлост благодати Божје, и он моли апостола да се помоли Богу за њега, да Бог буде милостив према њему и приброји га к слугама Својим.
Када апостол Павле одлажаше из Атине, слепац један, за кога су сви знали да се слеп родио, моли апостола да му дарује прогледање. Свети апостол осени крсним знаком очи слепцу и рече: Господ мој и Учитељ мој Христос, који начини кал од пљувачке и помаза калом очи слепоме и дарова му прогледање, Он нека и тебе просвети силом Својом! – И одмах прогледа слепац. И апостол му нареди да иде к Дионисију и рекне: Павле, слуга Иуса Христа, посла ме к теби, да по свом обећању отидеш к њему и, крстивши се, добијеш отпуштење грехова.
Слепац оде и поступи по наређењу апостола Павла; уједно с тим он објави и о великом добру које му учини Бог преко апостола. Дионисије, видевши познатог му слепца да је прогледао и види, удиви се веома, и још више утврди у својој вери у Христа. И не оклевајући, он са женом својом Дамаром, и са синовима својим, и са целим домом својим оде к апостолу Павлу и крсти се од њега. После тога Дионисије остави кућу, жену и децу, придружи се светом апостолу Павлу, и три године праћаше га куд год је он ишао. Чему се Дионисије научио од апостола Павла, и каквим тајнама Божјим, сведоче нам његови списи. Затим Дионисије би постављен за епископа од апостола Павла, и из Солуна упућен у Атину, да тамо послужи спасењу људи. Овај Дионисије слушао је проповед не само апостола Павла него и свих апостола. Био је он са њима и онда када су се они били сабрали ради сахране Пресвете Владичице наше Богородице. Он сам пише о себи у својим књигама да је био у Јерусалиму на гробу Господњем, где је видео и слушао Јакова брата Божијег, и првоврховног Петра, и Јована Богослова, са Јеротејем и Тимотејем и са другом многом браћом, када они проповедаху тамо о тајнама вере.
Свети Дионисије проведе у Атини не мало времена, и цркву основану тамо апостолом Павлом знатно рашири. Затим он, попут светих апостола, зажеле да и у другим земљама проповеда Еванђеље, и да пострада за име Христово, као и учитељ његов блажени Павле, за кога он беше чуо да је у Риму пострадао за Христа од Нерона. Пошто Атињанима постави епископа место себе, свети Дионисије отпутова у Рим, где га с радошћу прими свети Климент, епископ Римски. Проживевши с њим кратко време, свети Дионисије заједно са епископом Лукијаном, свештеником Рустиком, ђаконом Елевтеријем и осталом братијом би од стране светог Климента послат у Галију, да тамо проповеда реч Божју незнабошцима. Дошавши у Галију са њима, свети Дионисије постаде апостол те земље, и многе људе у граду Паризу обрати од идолопоклонства ка Господу. Подиже он тамо и цркву од прилога верних. У тој цркви свети Дионисије приношаше бескрвне жртве, молећи Бога да му дарује силу да привуче Цркви многе словесне овце. Док се на такав начин шираше тамо реч Божија, настаде друго после Нерона гоњење на хришћане, подигнуто од стране цара Домицијана. Овај цар посла у Галију игемона Сисинија да тамо гони хришћане. Дошавши у град Париз Сисиније нареди да му најпре доведу на мучење Дионисија, чувеног по чудесима и мудрости Божјој, и са њим Рустика и Елевтерија; а остала братија беху отишли у друге крајеве на проповед Еванђеља. У то време свети Дионисије бејаше већ веома стар и преморен од трудова у проповедању Еванђеља. Када он, чврсто свезан, заједно са Рустиком и Елевтеријем би изведен пред царског намесника Сисинија, овај погледа на њих и с гневом упита: Јеси ли ти тај зли старац Дионисије који, хулећи наше богове, рушиш служење њима и противих се царским наредбама? – Светитељ одговори: Иако сам ја, као што сам видиш, већ остарео телом, али вера моја цвета младошћу и исповедање моје свагда рађа нову децу Христу. – Упитан од игемона којег Бога поштује, свети Дионисије му објави реч истине и исповеди велико име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. – Али игемон, као глува аспида, не желећи ни да саслуша спасоносну благовест, упита сву тројицу: Дионисија, Рустика и Елевтерија, хоће ли да се покоре цару и њиховим боговима принесу жртву. А они као једним устима одговорише: Хришћани смо, и имамо једнога Бога који је на небу, Њега поштујемо, Њему се клањамо, а царевом се наређењу покорити нећемо.
Тада царски намесник Сисиније нареди да Дионисија свуку голог и немилосрдно бију конопцима. Све то светитељ трпљаше, благодарећи Христа Господа што га удостоји да на телу свом носи ране Његове. На исти начин мучише Рустика и Елевтерија; али и они, крепљени примером Дионисија, а првенствено самим Богом, трпећи прослављаху Христа. Намесник Сисиније, видећи да ће пре малаксати руке џелата но што ће мученици изнемоћи, врже мученика тог дана у тамницу. Но сутрадан слуге изведоше светог Дионисија из тамнице, и по мучитељевом наређењу положише на усијани железни одар. Међутим светитељ певаше псалам: Реч је твоја веома огњена, и слуга је твој веома љуби (Псал. 118, 140). После тога, скинувши светитеља са ужареног одра, бацише га зверовима на поједење. Али светитељ остаде неповређен и од зверова, јер им Бог загради уста. Затим вргоше светитеља у силан огањ, но и тамо он остаде здрав, јер га се огањ не дотаче нити га повреди. Након тога светитељ би поново бачен у тамницу код Рустика и Елевтерија.
У тамницу код светог Дионисија долажаху многи хришћани, и светитељ ради њих служаше у тамници Божанствену литургију и причешћиваше их светом Тајном Тела и Крви Христове. А када је он служио Божанствену литургију, верни су виђали неисказану светлост над блаженим Дионисијем: са војскама Анђелским јављао се Цар славе, и достојни гледаху на Њега уколико је то било могуће за телесне очи.
Након неког времена Диодисије, Рустик и Елевтерије бише изведени из тамнице пред игемона, који их понова наговараше да принесу идолима жртве. Светитељи не пристадоше, него исповедише Христа Бога истинога. Мучитељ се разљути и нареди да их немилице бију. После тога их осуди на посечење мачем.
Када светитеље вођаху из града ка гори, званој Арејева, Дионисије се мољаше говорећи: Боже, Боже мој, Ти си ме створио и Ти научио вечној мудрости Твојој; Ти си ми открио тајне Своје, и свуда где год бејах – Ти бејаше са мном. Благодарим Ти за све што си мноме учинио на славу пресветог имена Свог, и што си намучену старост моју, која чезне да Те созерцава, посетио, позивајући ме к себи са пријатељима мојим. Молим Ти се дакле: прими мене и пријатеље моје, и буди милостив према онима које си крвљу Својом стекао и нашим служењем Теби придружио их Себи, јер је Твоја сила и моћ са Оцем и Светим Духом кроза све векове. – А када рече: Амин! светитељ приклони главу своју за пресвето име Исуса Христа, и би посечен тупом секиром. Исто тако заједно са њим положише своје главе за Христа и свети Рустик и Елевтерије. Но по смрти угодника Свог Дионисија Бог учини преславно чудо: обезглављено тело његово устаде силом Божјом, узе главу своју у руке и пређе са њом два километра до места где од хришћана би подигнута црква; ту предаде главу своју једној благочестивој жени Катули, па паде на земљу. Видевши ово чудо, многи незнабошци павероваше у Христа. Катула пак, примивши главу светитељеву, хтеде да узме и тело, али јој незнабошци не допустише. Тада Катула позва стражаре у дом свој, угости их и дарима обдари, док за то време хришћани узеше свето тело Дионисијево и сахранише га заједно са главом на оном месту где глава би предата Катули.
Свети Дионисије пострада у деведесетој години свога живота, а у деведесет шестој години после Христа. На гробу његовом збиваху се многа чудеса у славу Христа нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
Свети Дионисије Ареопагит у својој посланици монаху Демофилу, учећи га кротости и стрпљивости, спомиње следећи догађај.За време моје посете острву Криту, каже свети Дионисије, прими ме у дом свој блажени Карп, ученик светог апостола Павла. Велик у врлинама, Карп због велике чистоте ума свога бејаше удостојен многих боговиђења: он чак никада није приступао вршењу Пречистих и Животворних Тајни пре но што му се с неба јави Божанско виђење. Овог светог мужа, како ми он сам исприча, ожалости један неверник. И то ожалости тиме што одврати од Цркве једног верника и приведе своме безбожју. To силно огорчи блаженог Карпа. Разуме се, требало је да буде стрпљив, и да отпалог од вере непрестано саветује корисним речима, а да поменутог неверника савлађује благошћу. И требало је да се за обојицу усрдно моли Богу; да Бог и заведеног у безбожје опет обрати светој Цркви својој, и да ослепљеног неверјем просвети светлошћу вере. Но не знам откуда Карп, који се пре овога никада није показивао нетрпељив, овом приликом би тако силно огорчен у души. Касно увече, пред поноћ Карп устаде на молитву: јер у њега беше обичај да увек у поноћи устаје и моли се. Стојећи на молитви он веома јадоваше на ова два споменута човека, и говораше у себи: Није праведно да на земљи живе безакони људи који кваре праве путеве Господње. И стаде молити Бога да на њих падне огањ с неба и обојицу их немилосрдно спали. Када се он тако мољаше, изненада се затресе соба у којој је стајао и раседе одозго надвоје, те му се учини да стоји у дворишту, и светао пламен огњени сиђе с неба пред њега. Погледавши горе он виде небо отворено и Исуса где седи окружен безбројним мноштвом Анђела у људском облику. Гледајући то блажени Карп се чуђаше. Затим спустивши поглед доле он виде земљу где се расела и у њој дубоку мрачну провалију; на ивици пак те провалије стајаху она два човека, за које Карп у гњеву искаше од Бога погибао. А стајаху они са молбом у очима и с великим страхом и трепетом, јер је мало требало па да се омакну у провалију; а на дну провалије гамизаше аждаја шкргућући зубима. Беху још ту и неки други људи који ону двојицу бијаху, гураху и вуцијаху ка оној страшној аждаји. А Карп, видећи да ће они што га беху ојадили пасти у провалију и бити поје дени од аждаје, утешаваше се. И Карп гледаше не толико у отворено небо и Исуса Христа који седи на њему, колико на блиску погибао оне двојице грешника. Али пошто они не падоше у провалију, Карп стаде поново туговати и љутити се, и опет се поче молити Богу да падну у провалију и погину. Но када он поново подиже очи к небу, угледа он Исуса где устаде с небеског престола, спусти се к оној двојици што стајаху на ивици провалије и пружи им руку помоћи; а Анђели придржаваху та два човека, и соколећи их одвођаху их од провалије. Тада Господ Исус рече: Карпу: “Боље биј мене, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи, еда би само људи омрзнули грехе своје. Расуди сам, је ли пријатније живети са аждајом у провалији, него са Богом и са Његовим благим и човекољубивим Ангелима?”
Наводећи ову повест у својој посланици споменутом монаху Демофилу, свети Дионисије нас учи: да не будемо сурови према онима који греше, и да им не желимо казну него да их с љубављу саветујемо, стрпљиво чекајући њихово покајање; и да за њих усрдно молимо Бога, који не жели смрти грешника, да их Он сам добротом Својом обрати и помилује, јер Он праведнике љуби али и грешнике милује. Њему слава вавек. Амин.

https://spc.rs/sveti-svestenomucenik-dionisije-areopagit/

Трудите се, молите се непрестано и са вером. Само под овим условима могуће је кренути путем духовног живота.

Негујте у себи ћутање, тиме стичете молитву.

Какву огромну личну одговорност човек мора имати за спровођење предвиђених правила (режима): изнутра осетити њихову светост, висину и неопходност извршења. Заборавите да мислите да је ово моја лична, приватна ствар. Не, ово је јавна служба.

Запамтите. Само треба да се физички присилите да се молите. Нека у почетку буде несувисло, муцање, чак и падање. И поред свега овога, наставите свој разговор са небеским светом.

Како сам слаб и превртљив у својим одлукама и намерама! Мали разлог већ ремети тако важан, неопходан задатак као што је молитва. Запамтите да сте јаки само у молитви. Не ценимo прилику да стекнемo велику моћ.

Морамо гајити у себи дух постојаности, а не пролазне импулсе. Дати све од себе, а не полoвину. Велика туга лежи у мојој расејаности и недостатку концентрације.

Како је опасно да се мало опустиш! Довољно је да себи нешто мало дозволите, па ће након тога почети рушење читавог духовног дома. Могуће је у веома кратком року уништити оно што је стварано и чувано месецима.

Главно је да научите како да гајите у себи осећај потпуног предавања вољи Божијој. Чврсто запамтите: шта год да вам се дешава сваки дан, сваки час – захвалите Господу за све и у свему што се дешава видите не само несрећу, већ неопходну проверу своје духовне снаге – своје духовне борбене способности.

Увек сваки задатак, шта год да радите, обављајте уз молитву, и биће успеха.

Морамо се заштитити од унутрашње раздражљивости, без обзира на њене оправдане разлоге. Свака осуда доноси унутрашњу иритацију и огорчење. Пазите да овај прљави поток не поплави духовни храм, не испуни га гадним духом равнодушности, небриге и заборава духовних правила.

Велики је, тежак посао стећи миран дух у себи. Господ ће послати своју благодат за ваш труд. Треба да угасите душевно огорчење у себи мирним мислима; то се постиже молитвом. Запамтите: ништа није случајно, све је послато да тестира нашу духовну снагу. Господе, помози ми!

Чим зло букне, угаси га љубављу, мирним односом са ближњим. Наставите (и без престанка) да изливате речи мира и љубави на ову горућу ватру зла, да не остане жар од зла.

Празнословље и осуда су ваши непријатељи који воде ка уништењу духовног дома.

Ми се плашимо да одмах починимо велике грехе. А када они долазе постепено – мало по мало, део по део – навикавамо се на њих и не плашимо се да ступимо у општење са страшном демонском силом.

Како да испуниш прву заповест – „Љуби Бога“, ако ниси испунио заповест: „Љуби ближњега свога као самога себе“? Непријатељ веома мрзи ову заповест и труди се сваког минута (без претеривања) да усади, најпре умно, а затим речима и делима, недостатак љубави према онима око нас, и на тај начин одведе нашу душу у страшно место духовне таме-празнине, огорчености, раздражљивости. Успех молитве за друге постиже се испуњењем свете заповести: „Памти, Бог је љубав“. За душу пуну љубави нема препрека, можете добити све што тражите. Само искрено проникните у ову заповест, тада ће живот бити тако узвишен и радостан, упркос свим потешкоћама, физичким и моралним!

Размишљај о љубави према ближњему сваког дана и часа. То је главна ствар - неговати љубав у себи.

Морамо увек имати на уму да духовни живот захтева велику постојаност, као што живот захтева велики подвиг. Присилите се да обављате своју рутину сваки сат. Њено неиспуњавање води у лењост, у пустошење духа. Увек будите радосни!

Сетите се често речи дављеника апостола Петра: „Господе! Спаси ме, умирем." У великим и малим духовним бурама никада не помишљајте да се сами спасете – удавићете се! Најбоље је викнути Петровим гласом: „Господе! Спаси ме, умирем!" Верујте, чврсто верујте да ће помоћ брзо доћи.

Господе, Ти си увек са нама! Зашто да се плашимо туге?

Трудите се, молите се непрестано и са вером. Научите да полажете рачун за сваки час – ово је лествица духовног успона.

Негујте вредност времена. Водите рачуна о сваком сату - сваки сат је важан.

И још десет кратких упутстава духовној деци:

1. Шта знаш – ћути.

2. Шта чујеш – ћути.

3. Не мешај се у туђе разговоре.

4. Одговарај на питања, али не говори много.

5. Размисли о томе шта желиш да чиниш уз молитву, и не говори другима унапред док то не урадиш.

6. Не указуј људима на њихове недостатке.

7. Ако су ти повредили понос или ти се замерили, ућути.

8. Ако су неправедни према теби, реци то тихо и мирно.

9. Не говори грубо и не узбуђуј се.

10. Увек мисли: „Како Бог да! Ово је Његова света воља.” Увек се сећај Бога, Богородице и моли се.

Протојереј ГРИГОРИЈ Пономарјов (1914-1997)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Ова чудотворна икона Мајке Божије, посвећена је једном од 12 великих празника Православне цркве – Покрову Пресвете Богородице; сам празник установљен је као спомен на дан када се Пресвета Дјева јавила у Влахернском храму у Константинопољу, као неодступна заштитница и покровитељка хришћана.

Наиме, у 10. веку житељима у овом древном граду претило је велико разарање од муслимана, а верујући да ће их заступништво Царице небеске заштитити, хришћани су се сабрали у Влахернској цркви, где се налазила Њена Риза и Покров (Омофор) – вапијући  Богу ватреном молитвом, за спасење од непријатеља.

У току свеноћног бденија, Свети Андреј, Христа ради јуродиви и његов ученик блажени Епифаније видели су под самим сводом храма – Пресвету Дјеву, окружену Анђелима,  Светитељима и Пророцима како се моли, осењујући хришћане. Пресвета је тада распрострла над свим молитвеницима Свој Омофор, штитећи их тако од видљивих и невидљивих непријатеља.

Будући да се виђења удостојио и Јуродиви Андреј, упитао је тада свога ученика Епифанија: Видиш ли брате, Царицу и Госпођу свих, како се моли за сав свет? Епифаније послушник му одговори: Видим Свети оче и ужасавам се!

По свитању новога дана, када се ово чудесно јављање проширило по целом Константинопољу, житељи града се испунише радошћу и надом што ће их Господ, заступништвом Пресвете Дјеве избавити од упада непријатеља; како ће догађаји показати надање њихово биће нелажно.

Одушевљени моћним заступништвом, бранитељи града разбише многобројну војску непријатеља – и сачуваше град од разарања. У Русији је празник Покрова Пресвете Богородице установљен средином 12. века, трудом Светог кнеза Андреја Богољубског, сина Јурија Долгоруког.

За датум прослављења Покровске иконе узет је 14.октобар по новом односно, 1.октобар по старом календару.

Чуда

 Пред овим изображењем верни народ се моли за избављење од искушења и за помоћ у многоразличитим потребама, посебно, породичним.

Ова чудотворна икона има и свој Акатист који верници читају у свакојаким невољама и опасностима.

Изображење

Пресвета Дјева је приказана како на облаку лаком лебди над царским дверима Влахернске Цркве – док над Њеним Омофором у ваздуху, обитава сами Господ. По ивицама прекривача стоје два херувима, који се старају да се Он довољно простире, како би под Њим стало мноштво хришћана.

У средишњем делу иконе, приказан је ред Светих отаца Цркве, међу којима препознајемо: Јована Златоустог и Василија Великог. У истој равни, приказан је и ред херувима.

У доњем делу иконе, изображен је ред Апостола, предвођених Светим Јованом Крститељем, док је у истом низу приказан и јуродиви Андреј са учеником Епифанијем као и ред Св.мученика (међу којима препознајемо Св. великомученика Георгија).

Сама икона димензија је 74×50 цм.

Неке копије Покровске иконе Свете Дјеве, изображене су са Њом, као централном фигуром која доминира – ставом и положајем; приметно је да је у тим приликама Омофор у Њеним рукама беле боје, док је на оригиналној Покровској икони и њеним копијама, јасно црвене.

Можемо само претпоставити, да покров – који Она пружа својим молитвеним старањем – није баш тако лако задобити, задржати и уопште удостојити га се; стога, неизоставно је, да је пут ка Њеном благодатном старању скопчан с бројним страдањима и опасностима. Но, оно што нас испуњава је то – што нада наша лежи у Њој, Њеној слободи Коју има пред Творцем и Владиком свих, да избави све оне који Јој безпоштедно прибегавају.

Покров који Света Дјева држи у рукама заправо је Њен Прекривач илити Омофор, који тако распрострт над хришћанима – чува све оне који Јој се усрдно моле.

Ово чудесно догађање које се одиграло у Богородичиној цркви у (цариградском насељу Влахерна, близу Златног рога),  разлог је зашто је сама црква добила назив, Влахернска. Древно здање је уништено у прохујалим временима а на том месту данас се уздиже велелепни храм, посвећен Пресветој Дјеви Марији.

А чудесна Покровска икона изложена је данас у Третјаковској галерији, у Москви, као једно од њених непроценљивих блага.

Молитва пред иконом Покрова Пресвете Богородице

О Пресвета Дјево, Мајко Господа Вишњих Сила, Краљице неба и земље, града и земља, наше свемоћна Заступнице ! Прими ово похвално и благодарно појање од нас, недостојних слугу Твојих  и узнеси молитве наше Престолу Бога Сина Твога, нека буде милостив према безакоњу нашем и да подари благодат Своју онима који поштују пречасно Име Твоје и са вером и љубављу се клањају чудесном лику Твоме. Нисмо достојни Његовог помиловања , иначе ћеш Га умилостивити за нас, Господарице, као што си све од Њега измолила. Ради тога прибегавамо Теби, као нашем несумњивом и скором Заступнику: услиши наше молитве Теби, закрили нас свемоћним Покровом Својим и измоли Бога Сина Твога, пастира наше ревности и бдитеља за душе наше, мудрости и снаге као заштитника града, судије истинитог и непристрасног, ментора разума и смирења, да дарује покров онима који су послушни, љубави и послушности који немају страх Божији, утешење онима који тугују, уздржање онима који се радују; свима нама дух разума и побожности, дух милосрђа и кротости, дух чистоте и истине. Еј, Пресвета Госпођо, помилуј своје слабе људе; Сабери расејане, упути залутале на прави пут, подржи старост, младост у чедности, одгајај бебе и погледај на све нас созерцањем милосрдног заступништва Твога, уздигни нас из дубине греха и просветли очи срца нашега ка виђењу спасења; буди милостива према нама овде и тамо, у овој страној земљи, и на Страшном суду Сина Твога: кајући се у вери и покајању од овога живота, са очевима и браћом нашом у Вечном Животу са Анђелима и са свима светима, оживотворите нас. Ти си, Господарице, Слава неба и Нада земље, Ти си, по Богу, наша Нада и Заступница свих који се са вером к Теби притичу. Теби се молимо, и Теби, као Свемогућем Помоћнику, предајемо себе и једни друге и цео живот свој, сада и увек, и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 4

Данас благоверни људи радосно празнују, осењени Твојим, Богомати, присуством, к Твојим пречистим образом прибегавамо, умилно говорећи: покриј нас часним Твојим покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.

https://mitropolija.com/2024/10/13/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogorodicin-pokrov-4/

Матеј 25, 14-30. Зач. 105.

Бог ствара неједнакост; људи ропћу на неједнакост. Јесу ли људи мудрији од Бога? Кад Бог ствара неједнакост, значи да је неједнакост мудрија и боља него једнакост.

Бог ствара неједнакост због добра људи; људи не могу да виде своје добро у неједнакости.

Бог ствара неједнакост због љубави, која се разгорева и подржава неједнакошћу; људи не могу да виде љубав у неједнакости.

То је прастари људски бунт заслепљености против видовитости, лудости против мудрости, зла против добра, ругобе против лепоте, злобе против љубави. Још су Ева и Адам, предали се Сатани, да би само били једнаки с Богом. И још је Каин убио брата Авеља зато што им жртве нису биле једнако праве пред Богом. Од тада до сада траје борба грешних људи против неједнакости. А и од пре тога до сада Бог ствара неједнакост. Од пре тога, велимо, јер Бог је и ангеле створио неједнаким.

Бог жели да људи буду неједнаки по свему спољашњем, као: по богатству, моћи, чину, учености, положају итд. и не препоручује у томе никакво надметање. Не тражите прва места, заповеда Господ Исус. Бог жели надметање људи у умножавању унутрашњих добара: вере, доброте, милосрђа, љубави, кротости и благости, смирености и послушности. Бог је дао и спољашња и унутрашња добра. Но спољашња добра код човека Он сматра јевтинијим и незначајнијим од унутрашњих добара. Спољашња добра Он је дао на уживање и животињама као и људима. Но богату ризницу унутрашњих, духовних добара Он је расуо само по душама људским. Бог је дао човеку нешто више него животињама, зато Он тражи од човека више него од животиња. Тај вишак састоји се у духовним даровима.

Спољашња добра Бог је дао човеку, да послуже унутрашњим. Јер све спољашње служи као средство унутрашњем човеку. Све времено одређено је на службу вечном; и све смртно одређено је на службу бесмртном. Човек који иде обратним путем, и који своје духовне дарове све утроши искључиво на стицање спољашњих, времених добара, богатства, власти, чина, светске славе, личи на сина који од оца наследи много злата, па све злато распе на куповање пепела.

За људе који су осетили у души својој положене дарове Божје, све спољашње постаје малозначајно: Као основна школа за оног ко дође на велику школу.

Само за спољашња добра боре се незналице а не мудраци. Мудраци воде једну тежу и кориснију борбу – борбу за умножавање унутрашњих добара.

За спољашњу једнакост боре се они, који не умеју или не смеју да завире у себе, нити да запосле себе на унутрашњој, на главној њиви свога човечанског бића.

Бог не гледа на то, шта је један човек у овоме свету и шта има, и како је одевен, и нахрањен, и научен, и од људи поштован – Бог гледа на срце човека. Другим речима: Бог не гледа на спољашње стање и положај човека, него на његов унутрашњи напредак, узраст и богаћење духом и истином. О томе говори данашње јеванђеље прича о талантима, или о духовним даровима, које је Бог положио у душу свакога човека, показује велику унутрашњу неједнакост људи по самој природи њиховој. Но она показује и много више. Својим орловским замахом ова прича прелеће сву дужину историје душе човечје, од почетка до краја. Ко би само ову једну једину причу Спаситељеву потпуно разумео и њену поруку својим животом испунио, стекао би вечно спасење у царству Божјем.

Човек неки полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје. И једноме даде пет шаланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и отиде одмах. Под човеком треба разумети Свевишњега Бога, дародавца свих добрих дарова. Под слугама се разумеју ангели и људи. Полазећи на пут значи дуготрпљење Божје. Таланти су духовни дарови, којима Бог обдарује Своја разумна створења. Да су сви ти дарови велики показује њихово намерно назвање талантима. Јер један таланат је био крупан новац, и представљао је вредност од 500 златних дуката. Велимо, Господ је намерно назвао дарове Божје талантима, да покаже величину тих дарова; да покаже, да је преблаги Творац богато обдарио створења Своја. Тако су велики ти дарови, да и онај који је примио један талант, примио је сасвим довољно. Под човеком се разуме и сам Христос Господ, што се види из речи јеванђелиста Луке: један човек од добра рода. Тај човек од добра рода јесте сам Христос Господ, јединородни Син Божји, Син Најбољега. И још се то јасно види из даљих речи истога јеванђелиста: отиде у даљну земљу да прими себи царство, и да се врати (Лк. 19, 12). После Свога вазнесења Господ Исус отишао је на небо, да прими Себи царство, обећавши свету, да ће се опет вратити на земљу, као Судија. Када се под човеком разуме Господ Исус, онда се под слугама Његовим разумеју апостоли, епископи, свештеници и сви верни. На свакога од њих излио је Дух Свети многе добре дарове, но различите и неједнаке, да би друг друга допуњавали и тако сви скупа морално се усавршавали и духовно расли. Дарови су различни, али је Дух један; и различне су службе, али је један Господ; и различне су силе, али је један Бог који чини све у свему. А у свакоме се појављује Дух на корист; и тај исти Дух раздељује по својој власти свакоме како хоће (1. Кор. 12, 4-11). Кроз тајну крштења сви верни добијају обиље тих дарова, а кроз остале тајне црквене дарови се ти од стране Бога појачавају и умножавају. Под пет таланата неки тумачи разумеју пет чувстава човекових, под два таланта душу и тело, а под једним талантом јединство природе човекове. Пет телесних чувстава дато је човеку на службу духа и спасења. Телом и душом човек треба брижљиво да служи Богу и богати се богопознањем и добрим делима. И цео човек, као јединство, треба да се стави у службу Бога. У детињству човек живи са пет чувстава, са пуним чувственим животом; у зрелијем узрасту човек осећа двојство у себи и борбу између тела и духа; а у зрелом духовном узрасту човек се осећа као јединствени дух, побеђујући деобу себе на пет и на два. Но баш у том зрелом узрасту, кад човек помисли да је победилац, прети му највећа опасност од непослушности према Богу. Достигавши највећу висину он тада пада у најдубљу пропаст, и закопава свој талант.

Свакоме даје Бог дарове према његовој моћи, то јест према томе колико сваки може носити и употребити. Наравно, Бог раздаје дарове људима и према плану Светога домостројства. Као што стројитељи једнога доба нити имају исте способности, нити раде исти посао, него овај има ову способност а онај ону, и свак ради према својој способности!

И отиде одмах. Ове речи означавају брзину Божјег стварања. И кад је Творац стварао свет, створио га је брзо. И кад је Господ Исус дошао на земљу реди Новог Стварања, ради обновљења света, Он је брзо свршио Свој посао: објавио и раздао дарове, и одмах отишао.

Шта учинише, дакле, слуге са примљеним талантима?

Онај што прими пет таланата отиде радити с њима и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. Сва радиност и трговина што постоји међу људима јесте слика онога што бива, или што треба да бива – у царству душа људских. Од свакога ко наследи неко имање, људи очекују да он то имање увећа; од свакога ко је стекао једну њиву, очекује се да он ту њиву обрађује; од свакога ко је изучио неки занат, очекује се да он тај занат ради како на корист своју тако и на корист суседа; од свакога ко зна неко рукодеље, очекује се, да он то рукодеље покаже; од свакога ко је ушао с новцем у трговину, очекује се да он тај новац умножи. Људи се крећу, раде, глачају ствари, сабирају, мењају, продају и купују. Свак се труди да стекне што му је потребно за телесни живот, и свак се труди да унапреди своје здравље, да подмири своје свакодневне потребе и да осигура на дуже време своје телесно биће. Све је то само слика онога што човек треба да ради за своју душу. Јер душа је главно. Све наше спољашње потребе слике су наших душевних потреба, и опомена и поука да се потрудимо и за нашу душу, гладну и жедну, голу и болесну, нечисту и жалосну. Зато сваки онај од нас, ко је примио од Бога било пет мера било две мере било једну меру вере, или мудрости, или човекољубља, или страха Божјега, или чежње за душевном чистотом и силином, или кротости, или богопослушности – треба да се труди да бар удвоји ту меру, као што су то учинили први и други слуга, и као што то обично чине људи који се баве трговином и занатима. Онај ко не умножи дати му талант – ма који и ма колики талант био – биће посечен као бесплодно дрво и у огањ бачен. Оно што чини сваки домаћин са бесплодном воћком, коју узалуд окопава, калеми и ограђује, па му она ипак никакав плод не даје, – оно ће учинити и врховни Домаћин ове васионске градине, у којој су људи најдрагоценије воћке Његове. Погледајте и сами, с каквим чуђењем и презрењем људи гледају на онога човека, који наследивши имање од свога оца ништа не ради но само седи и троши наслеђе на своје личне телесне потребе и телесна задовољства! Ни најбеднији просјак не гомила на себе толико презрење људи као такав себични лењивац. Такав човек је сушта слика духовног лењивца, који је од Бога примио један талант вере, или мудрости, или речитости, или ма какве доброте, па га неискоришћена држи закопана у блату свога тела, не умножавајући га трудом, не показујући га никоме из гордости, и не користећи никоме из себичности.
А по дугом времену дође господар тих слугу, и стаде се рачунати с њима. Бог није удаљен од људи ни једнога часа, а камо ли на дуго време. Његова помоћ људима тече из дана у дан као препуна река, но Његов Суд, Његов обрачун с људима долази после дугог времена. Брз на помоћ свакоме ко Га за помоћ виче, Бог је спор на одмазди свакоме ко Га врећа, и ко беспутно троши дарове Његове. Овде је реч о последњем, о Страшном Суду, када избије час времена и сви делатељи се позову да приме своју плату.

И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата и рече: господару, предао си ми пет таланата, ево још пет таланата ја сам добио с њима. А господар његов рече му: добро, слуго добри и верни! у малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: господару, предао си ми два таланта, ево још два таланта ја сам добио с њима. А господар његов рече му: добро, слуго добри и верни! у малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога. Један по један слуга приступа своме господару и полаже рачун о ономе што је примио и што је примљеном заслужио. Један по један и ми ћемо сви морати приступити Господару неба и земље и пред милионима сведока објавити свој рачун о примљеном и о заслуженом. У том часу ништа се неће моћи ни сакрити ни поправити. Јер ће Господ Својом светлошћу присутне обасјати тако да ће они сви знати истину о сваком. Ако смо у овом животу успели да удвојимо своје таланте, ми ћемо ведра лица и слободна срца изаћи пред Господа, као и ова прва двојица добрих и верних слугу. И бићемо обасјани Лицем Господаревим, и за навек оживљени речима Његовим: добри и верни слуго! Но, авај нама, ако изађемо празни пред Господара и Његове свете ангеле као онај трећи, зли и лењиви слуга!

Но шта значе речи: у малом био си ми веран, над многим ћу те поставити! Значе, да су сви дарови, које ми примамо од Бога у овоме свету, па ма колики они били, малени према оном благу које чека верне у оном свету. Јер је писано: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који га љубе (1. Кор. 2, 9). Најмањи труд ради љубави Божје награђује Бог богатим царским даровима. За оно мало што верни претрпе у овоме животу из послушости према Богу и за оно мало што се потруде око своје душе Бог ће их увенчати славом, какву сви цареви овога света нити су познали нити су имали.

А сада ево шта бива са злим и неверним слугом: А приступивши и онај што је примио један талант рече: господару, знао сам да си ти жесток човек: жњеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. Такво оправдање своје злоће и лености подноси овај трећи слуга своме Господару! Но, неће бити он усамљен у томе. Колико и колико има мећу нама таквих који бацају кривицу на Бога за своју злобу, немар, нерад и себичност! Не признавајући грешност своју и не познавајући човекољубиве путеве Божје они ропћу на Бога због своје немоћи, болести, сиромаштине, неуспеха. Пре свега свака реч коју лењиви слуга говори Господару сушта је лаж. Где то Бог жње, где није сејао? И где то Он купи, где није вејао? Има ли икакво добро семе у овоме свету које није посејано од Бога? И постоје ли икакви добри плодови у васцелој васиони, који нису од Божјега труда? Зли и неверни жале се, на пример кад им Бог узима децу: „Ето, веле, како нам Он немилосно узима пре времена нашу децу!“ А по чему су то ваша деца? Не беху ли она Његова пре него их ви својом назвасте? И по чему пре времена? Зар Онај који је и створио времена не зна кад је чему време? Ни Један домаћин на земљи не чека да му сва гора остари, па да је тек онда сече, него како му кад треба сече и стару и младу, и оно што је истрајало као и тек поникле младице, како за коју сврху у своме дому. Место што ропћу на Бога и проклињу Онога од кога зависи сваки дах њихов, боље би било да говоре као праведни Јов: Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господње! Па онда зли и неверни ропћу на Бога, кад им туча побије жито; или кад им лаћа с товаром потоне у мору; или кад их нападне болест и немоћ; ропћу и говоре, да је Бог жесток! А то говоре само зато што, или се не сећају својих грехова, или што не могу да из тога извуку поуку за спасење своје душе.

На лажно оправдање Свога слуге одговори Господар: зли и лењиви слуго! Знао си да ја жњем где нисам сејао, и купим где нисам вејао; требао си дакле да даш трговцима, и ја дошавши узео бих своје с добитком. Трговци с новцем зову се друкчије и мењачима. То су они који промењују једну врсту новца у другу врсту новца, и тако промењујући долазе до свога добитка. Но ово све има свој преносни смисао. Под трговцима треба разумети добротворне људе; под новцем дарове Божје; а под добитком спасења душе људске. Видите ли, како све што бива споља међу људима јесте само слика онога што бива, или што треба да бива, у духовном царству у овоме животу? Чак и мењачи новца употребљени су као слика духовне стварности унутра у самим људима! Господ овим хоће да каже лењивом слузи: добио си један дар од Бога; ниси га хтео сам искористити за своје спасење; – зашто га бар ниси предао некоме добротвору, некоме душевном човеку, који би и хтео и умео тај дар предати другим људима, који се нуждавају у њему, да би се лакше спасли? И ја, кад бих дошао, нашао бих више спасених душа на земљи: више верних, више облагорођених, више милосрдних и кротких. Место тога ти си закопао талант у земљу твога тела, које је у гробу иструлело (јер ово ће Господ говорити на Страшном Суду) и које ти сада ништа не помаже!

О, како јасна и како страшна поука за оне који имају много богатства, и не деле га сиротињи; или много мудрости, и држе је закључану у себи као у гробу; или много ма какве добре и корисне способности, и не показују је ником; или велику власт, и не штите бедне и потиштене; или велико име и славу, и не и једним зраком неће да обасјају оне који су у тами! Најблаже речено за њих: сви су они лопови. Јер Божји дар сматрају својим; присвојили су туђе, и сакрили су даровано. Но нису они само лопови него и убице. Јер нису помогли спасти оне које су могли спасти. Њихов грех није мањи него грех човека, који би стајао с конопцем крај реке и видео некога где се дави, и не би му бацио конопац да се спасе.

Ваистину и таквима ће Господ рећи као што је у овој причи реко и злом слузи.

Узмите дакле од њега талант, и подајте оном што има десет таланата. Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му, а од онога који нема, и што има узеће се од њега. И неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. И у овоме животу бива обично, да се узима од онога што има мало и даје ономе што има много. И то је само слика онога што се догађа у духовном царству. Од распусног сина не одузима ли отац новац и не даје ли сину разумноме, који га зна корисно употребити? Од непоуздана војника не одузима ли војсковођа муницију и не даје ли добром и поузданом војнику? Неверним слугама одузима Бог Своје дарове још у овом животу: немилосрдни богаташи обично доживљавају банкротство и умиру у беди; себични мудраци завршавају крајњом скудоумношћу или лудилом; погорђени светитељи падају у грех и завршавају као велики грешници; насилни властодршци доживаљавају поругу, срам и немоћ; свештеници, који нису поучавали друге. ни речима ни примером, падају у све тежи и тежи грех, док се у тешким мукама раставе с овим животом; руке, које нису хтеле радити оно што су умеле радити, постају дрхтаве или укочене; језик, који није хтео говорити истину коју је могао говорити, постаје задебљан или мртав; и уопште сви скривачи Божјих дарова завршавају као бездарни просјаци. Они који нису умели делити док су имали, мораће научити просити кад им се узме имање. Не узме ли се некоме злом и тврдом себичњаку дати му дар баш до његове смрти, узима се његовим блиским потомцима или сродницима, којима је његов дар допао у наслеђе. Главно је, да се неверноме одузима дати му талант, и тек кад му се исти одузме шаље се он на осуду. Јер Бог неће никога осудити докле у њему стоји Његов благодатни дар. И осуђенику пред земаљским судовима пре него се пошаље на осуду скида се Његово одело и облачи се у одело робијашко, одело осуде и срама. Тако ће и сваки непокајани грешник бити најпре обнажен од свега што је на њему било божанско, па ће се онда послати у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба.

Ова прича нас јасно учи, да неће бити осуђен само онај ко зло чини, него исто тако и онај ко добро не чини. И апостол Јаков учи: који зна добро чинити и не чини, грех му је (Јак. 4, 17). Сва Христова наука као и пример Христов упућују нас на чињење добра. Уздржавати се од зла, то је полазна тачка; но цео пут животни једнога хришћанина треба да је посут добрим делим као цвећем. Чињење добрих дела неизмерно много помаже уздржавању од злих дела. Јер тешко да се ико може уздржати од зла не чинећи у исто време добро, и сачувати од греха без практиковања добродетељи.

Још нам ова прича потврђује, да је Бог подједнако милостив према свима људима; Јер је свакоме створеном човеку дао понеки дар; истина: неком више неком мање, што ни мало не мења ствар, пошто Он тражи више од онога коме је више дао, а мање од онога коме је мање дао. Но свакоме је дао довољно, да може спасити себе и помоћи спасењу других. Зато би било погрешно мислити, да у овој причи Господ говори само о богаташима разне врсте у овоме свету. Не; Он говори о свима људима без разлике. Сви су без разлике послани у овај свет с неким даром. Удовица која је у храму Јерусалимском приложила две последње своје лепте, била је врло сиромашна новцем, но није била сиромашна даром пожртвовања и страха Божјега. Напротив, због добре употребе ових дарова, па ма и преко две бедне лепте, она је била похваљена од самога Господа Исуса. Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију (Марк. 12, 42-44). Но узмимо баш најгори и најзагонетнији случај. Замислите човека слепа и глувонема, који као такав проживи цео свој век на земљи, од рођења до смрти. Неко ће се од вас запитати: па какав дар од Бога има такав човек? и како се он може спасити? Има он дар, и то велики. Ако он не види људе, виде људи њега. Ако он не дели милостињу, он побеђује милосрђе код других људи. Ако он не може речима да опомиње на Бога, он служи сам собом као жива опомена људима. Ако он не проповеда речима, он служи као доказ проповеди о Богу. Заиста, он може многе привести к спасењу, а кроз то и себе спасити. Но знајте, да слепи, и глуви, и неми обично не спадају о оне који закопавају свој талант. Они се не крију од људи, и то је доста. Јер све што имају да покажу, они показују. Сами себе! И то је новац који они стављају у промет и са добитком враћају Господару. Они су слуге Божје, опомена Божја, изазивање Божје. Они испуњују срца људска страхом и милосрђем. Они представљају страшну и јасну проповед Божју, урезану у месу. Баш они који имају очи, и уши, и језик, – они су ти који најчешће закопавају свој талант у земљу. Њима је дато много, и кад се од њих буде тражило много, они неће моћи дати ништа.

И тако, неједнакост је постављена у сами основ створенога света. Но тој неједнакости треба се радовати, а не бунити се против ње. Јер њу је поставила Љубав а не мржња, Разум а не лудост. Није људски живот ружан због одсуства једнакости, него због одсуства љубави и духовног разума у људима. Унесите више божанске љубави и духовног разумевања живота, па ћете видети, да још двапут оволика неједнакост неће ништа сметати блаженству људи.

Ова прича о талантима уноси светлости, разума и ума у душе наше. Но она нас и подстиче и жури, да не одоцнимо свршити посао за који смо послати од Господара на тржиште овога света. Време протиче брже од најбрже реке. И скоро ће бити крај времену. Понављам: скоро ће бити крај времену. И нико се из вечности неће моћи повратити да узме заборављено и да учини неучињено. Зато пожуримо, да искористимо дати нам дар Божји, позајмљени талант Господара над господарима. Господу Исусу нека је слава и хвала за ову божанску поуку као и за све, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Светосавље.орг

– Геронда, зар ти не досади да радиш  сваки дан једно те исто? Свештеник се умори од многих „Господе помилуј “, како народ каже.
- Не, дете моје. О чему ти причаш? Да ли је беби досади што је у материци? Да ли треба да јој дамо три дана одсуства да оде на екскурзију? У мрачној, али пуној љубави и наклоности мајчиној утроби, рађа се и испуњава као људско биће иако се налази се у „сталној стагнацији“. Тако и монах оживљава и „расте“ – као беба – у утроби богослужења. Зато су храмови тамни, као мајчина материца, али пуни тамјана и мириса божанске љубави. Простор литургијског живота је бесконачан и ванвременски. Како нам онда може бити досадно? Сваки чин богослужења за нас монахе је нешто ново, непрекидно путовање у бескрајно савршенство вечности. Сваки наш корак је крај једног, али и почетак новог лепог путовања.
***
Прихватите сваки тренутак свог живота од Бога као благослов и захвалите Му. Јер онај који благосиља, тј. онај ко слави Бога, он сам на крају добија, чинећи себе још сјајнијим. А када Бог благослови, он нас чини гламурознијим. Дакле, у оба случаја профит је наш.
***
Обожење је наше дисање. Не можемо да живимо без тога. Апсолутно и свему претходи.
***
– Геронда, зашто и јеретици не могу да се причесте са нама?
– Ко не учествује у Истини, не може да учествује у Животу, дете моје. Није могуће да они који не учествују у јединству вере уђу у заједницу Духа Светога. Ово говоримо и на Светој Литургији, молимо се за јединство вере и заједницу Духа Светога.
***
Један старац је говорио свом искушенику:
- Дођи, љубљени, да славимо Бога. Ево, птичице напољу цвркућу, и оне Га славе.
***
– Геронда, зар ниси уморан од свеноћног бдења?
– Не, чедо моје благословено! Мислиш ли да нас молитва и бдење, уместо да нас одморе, замарају? Физички, да, осећам се исцрпљено, али духовно сада летим лаган и растерећен као ласта.
***
Када Бог одбија или одлаже да испуни неке од ваших хитних захтева, онда највероватније покушава да исцели неку скривену страст коју имате у себи.
***
Не узнемиравај никога, јер ће његова туга стајати као сметња у часу твоје молитве.
***
Колико стотина речи изговоримо сваки дан? Вероватно хиљаде! Међутим, колико пута дневно изговарамо име Христово?
***
Као кад се гвожђе сједини са ватром, не можете га ухватити, тако је и са нашом душом када се сједини са молитвом.
***
Можете срести особу на путу или на послу или негде другде. Али, ако желите да разговарате са њом конкретно, одете у њен дом. Исто тако свуда срећете и видите Бога, али ако желите да боље и плодоносније комуницирате са Њим, идите у цркву, у Његов дом.
***
Молимо се током целог дана на свој начин, да ум и срце буду постојани у божанском општењу.
***
На прво и последње звоно (у цркви ) свети анђео бележи присутне и одсутне и преноси списак небеском штабу.
***
Кад нам рекли да ће сваком од нас дати новчић у храму, ми бисмо отишли у први, да нам случајно не промакне.
***
Све врлине помажу да се човек сједини са Богом, док је молитва само сједињење са Богом.
***
Желиш ли миран живот, без недаћа, брига и превирања? Онда постани човек одан молитви.
***
Ако желиш савршено решење за своје проблеме, онда их повери Богу. Само Он решава проблеме без стварања других паралелно.
***
Сиромашни сеоски подвижник је одговорио монасима који су тражили да га одведу у манастир да се старају о њему: „Бог пази и на црве који су у земљи, греје их и храни, а мене, који сам Његов образ, хоће ли ме оставити?"
***
У манастиру на Криту, игуман је рекао младом монаху да оде и посети једно мало поље које су имали преко пута, на малом острву, непосредно пре жетве. Узео је чамац и уз молитву кренуо на острво, али се уплашио када је видео да је сво класје увенуло од сувог времена. Вративши се, тужно је рекао игуману:
- Геронда, ове године нећемо јести хлеб. Није падала киша и жито се осушило.
Тада му игуман одговори са чврстом вером:
– Чедо моје, Бог не шаље кишу (βρεχει), него храну (θρεφει)! (тј. наћи ће начин да нас нахрани)
***
Заузми се и води рачуна о Божјој вољи а Бог ће да се побрине за твоје проблеме. Наша је дужност да бринемо о Његовој вољи а Његова дужност је да брине о нама.
***
Једно је веровати у Бога, а друго имати поверења у Њега. Верујем у Бога значи верујем и прихватам Његово постојање. А имам поверења у Бога значи да му се препуштам. Демони имају прво и верују у постојање Бога и дрхте, а друго немају, па Му се не поверавају с љубављу као Оцу.
***
Не мењајте свој курс да бисте одступили од Божије воље, јер на тај начин никада нећете стићи до пристаништа.
***
- Геронда, после толико година монашког живота - шта је закључак твог живота?
– Предајмо се потпуно Богу, ионако ћемо све изгубити!
***
Заједно са добрима које чинимо, бацимо се на обалу милосрђа нашег човекољубивог Бога а не у очајање.
Неверовање у Бога је вера у ђавола.
***
Созерцање (сагледавање) извире из послушности Исусу Христу.
***
У војсци понављају речи: прво поступаш по наређењу, па се онда жалиш. У монашком животу, међутим, кажемо: „Послушање испуњаваш и никад се не жалиш“.
***
Господ нас је спасао, не зато што је поучавао, чинио чуда или разапео Себе, већ зато што је био послушан свом Оцу до смрти. Према томе, они који испуњавају послушање, монах старцу или супружници једни другима, иду на Небо, јер се угледају на смирење Христово.
***
Сва створења слушају човека који слуша Бога.
***
Као што нам каже Премудрост Соломонова: човек који не тражи савет, ратује сам са собом. Зато су неки монаси, када нису имали старца, стављали пањ у своју келију и по цео дан му се клањали у свему што су чинили, да не би заборавили света послушања.
***
Није довољно имати доброг духовног вођу, већ треба и показати послушност према њему. И Јуда је имао Христа за учитеља, али је на крају отишао у пакао.
***
Највећа уметност је како ћеш се спасити у вечности, а у овој уметности ти је потребан учитељ. Не можеш научити уметност само из књига. Зато је Христос, чим се јавио Ап. Павлу, послао духовника – ап. Ананија да га поучи и посаветује.
***
Нема приватног раја ни приватне среће. Ништа није твоје и није само за тебе.
***
Ни храна, ни тело, ни новац нису лоши. И они су дарови Божији. Међутим, прождрљивост, блуд и среброљубље су лоши.
***
Ко се не боји Бога, касније се боји свега другог.
***
Што је веће самољубље и гордост у човеку, већа ће бити пометња у његовом уму и пометња у његовом срцу.

саставио о. Дионисије Тамбакис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Свети јеванђелист и апостол Лука, лекар, био је први хришћански иконописац. Иконописао је Свете апостоле Петра и Павла, Пресвету Дјеву, као и многе догађаје из земног живота Господа Исуса Христа.

Икону познату под називом Богородица Филермоса, сматра се да је насликао, по живом моделу, као последњу икону за време земног живота Пресвете Дјеве, која ју је тада благословила. Апостол Лука ју је лично 46. године однео у Антиохију Сиријску и предао назорејима – који свој живот беху посветили монашком подвигу. И управо у овом родном граду Апостола Луке,  икона се налазила у једном старом молитвеном дому преко три века.

Када се у време владавине Константина Великог почело са прикупљањем вештаствених доказа о земаљском животу Исуса Христа и  Светих апостола, икона Богородице Филермосе из Антиохије је враћена у Јерусалим.

Ту није остала дуго, већ је почетком V века, у време владавине Теодосија Млађег, тј. његове супруге Елије Евдокије, пронађена и дата његовој сестри Блаженој Пулхерији, која ју је затим пренела у  Цариград.

У Цариграду је била постављена у храму Влахерна, саграђеном у част Пресвете Богородице. Ту се налазила неколико векова, прославивши се својом чудотворним дејствима.

У време цара Ираклија, 626. године, Византију су напали Персијанци и Авари. Тада је војсковођа Сирвар окупирао сву Сирију, дошао до Јерусалима и опседао Цариград и са мора и са копна. Цар Византије у то време је био у војном походу, тако да је град био без заштите. Патријарх Сергије је бодрио и крепио дух народа, молећи се  Богу и Пречистој Богомајци  за помоћ. Народ Цариграда је заједно са Патријархом  проводио ноћи на свеноћним бденијима у храму Влахерна, молећи Пресвету Дјеву, да их заштити и заузме се код Бога, за њих и њихово спасење.

Једног дана народ је на челу са Патријархом кренуо у литију по зидинама града, када су ношени нерукотворени Лик Спаситеља, икона Мајке Божије и Часни kрст Господњи, да би на крају, Патријарх потопио у воде залива Ризу Пресвете Дјеве.

Њихове молитве  су биле услишене, те се подигло велико невреме и потопило бродове непријатеља – па је тиме град био спашен од разарања.

И у другом приликама, чудесним заступништвом Царице nебесне, Цариград  је био спашен од Сарацена, у време Константина Погоната, Лава Исавријанца и Михајла III.

У време иконоборачке јереси, у храму  Влахерна су биле поскидане све иконе, и уместо њих, храм су осликали са призорима животиња и птица. Чудотворну икону Богородице Филермосе, православни хришћани су сакрили од иконобораца.

Када је поштовање икона поново васпостављено, икона је  враћена у храм Влахерна.

Међутим, у XI веку за Византију наступају тешка времена. Већ са првим ратним походом латинских јеретика, постало је јасно да је један од њихових циљева потчињавање Православног истока под власт, римског папе. То се и практично и показало када су свој четврти „крсташки рат“ претворили у окупацију Византије.

Вандалским рушењем и масакром становништва Цариграда, показали су своје право лице. Опљачкане су све црквене светиње, однешени су из храмова и манастира небројени црквени сасуди, иконе, свештене одежде, иконостаси, свете мошти, древни рукописи и књиге. Међу опљачканим светињама се налазила и икона Богородице Филермосе.

Витезови реда Св. Јована су је откупили и однели са собом у Палестину, а будући да су били стационирани у граду Птолемаиди, у њему су је прогласили за своју заштитницу. По завршетку војничког похода, однели су икону са собом на острво Родос, тачније на територију древне насеобине Филермос, где су подигли храм, у част иконе коју су са собом донели. По тој насеобини икона је и добила име – Филермоса.

Када су мухмеданци истерали витезове са Родоса, они се преселише на Малту и 1573. године у главном граду острва – Ла Валети, саградише Саборни храм посвећен Св. Јовану Крститељу.

По освећењу  храма, икону Богородице Филермосе, витезови реда Св. Јована украсише сребром и пренеше у нови храм. Ту је остала до 1788. године, када су је малтешки витезови, бежећи од Наполеонових освајања, са Малте, заједно са другим светињама, делићем Часног крста Господњег и  руком Св. Јована Крститеља – предали руском цару Павлу I.

Одатле је, заједно са другим светињама, 1801. године однешена у Петроград, у Зимски дворац, где се услед великог пожара у децембру 1837. године, нашла у великој опасности.

У Русији, икона Филермоса је боравила скоро век и по, све до  краја Октобарске револуције.

Након Октобарске револуције, 1919. 6. јануара, светиње су из Петрограда довежене у Гатчину, где су остале неко време на поклоњење народу. Даље се извештава да је 13. октобра у Гатчину дошао гроф, Павел Иванович Игњатиев и однео светиње у Естонију, у град Ревел.

Ту су остале неко време, а онда су тајно пренешене у Копенхаген, где су предате царици удовици Марији Федоровној. По њеној смрти, кћерке царице, велике кнегиње Ксенија и Олга, предале су икону Митрополиту Антонију Храповицком, поглавару Руске заграничне цркве (РЗЦ), који је икону однео у Немачку, поставивши је у православни храм у Берлину.

Године 1932. године, Епископ Тихон, предвидевши велике проблеме са Немцима, икону Богородице Филермосе заједно са другим светињама (десницом Св. Јована Крститеља и честицама дрвета Часног крста Господњег) односи у православну Србију, као поклон Руског царског дома Србији и краљу Александру Карађорђевићу, за помоћ и прихватање избеглих белогардејаца из Русије.

Краљ Александар Карађорђевић је икону одмах поставио у дворску цркву породице Карађорђевић.

Априла 1941. године, са надолазећом окупацијом Србије, краљ Петар II и  Патријарх Гаврило односе светиње у манастир Светог Василија Острошког, где су тајно чуване. По савету Патријарха српског Гаврила Дожића, краљ Петар је светиње са делом свога блага поклонио Српској цркви и оставио у острошкој светињи.

После Другог светског рата и победе комуниста, који су и послије завршетка рата наставили са гоњењем Цркве, три велике светиње су и даље тајно чуване у Острогу и нису изношене на светлост дана.

У једној полицијској рацији 18. септембра 1952. године којом приликом је на правди Бога ухапшен и нaстојатељ острошког манастира архимандрит Леонтије Митровић, пронађене су и од Цркве брутално отете три велике светиње и многобројне друге реликвије, заједно са делом блага краља Петра II Карађорђевића.

Оне су пренете у Подгорицу где су се налазиле у сефовима МУП-а Црне Горе. Светиње су после извесног времена предате Верској комисији СР Црне Горе.

Године 1968. један припадник полицијске службе открио је цетињском игуману Марку и Епископу Данилу, где се светиње налазе.

Од момента одузимања светиња Цркви, 1952. године па до данас, са иконе Богородице Филермосе украдена су, од за сада непознатих лица, два врло вриједна драга камена, рубин мањих димензија у ореолу Богородице и сафир великих димензија у центру Богородичине огрлице. (Ово украшавање иконе наредио је и баснословно платио руски цар Павле I, који ју је добио од малтешких витезова.)

Двадесетог јануара 1978. године десна рука Светога Јована и део Часног крста враћени су Митрополији црногорско-приморској тј. ризници Цетињског манастира, а чудотворна икона Богородице Филермосе предата је, од стране Верске комисије, Народном музеју Црне Горе на Цетињу на чување, где се и данас налази у оквиру изложбеног простора у тзв. Плавој капели. Знајући вредност иконе, држава Црна Гора не признаје да је светиња власништво СПЦ, већ је икону прогласила за национално благо.

Као датум прослављења иконе, узет је 12. октобар по новом, односно, 29. септембар по старом календару

Чуда

Молитва Мајци Божијој пред овом иконом помаже у стишавању телесних страсти.

Изображење

Саме димензије иконе су 44×36 цм. Икона Свете Дјеве, Пустинољубитељке/Филермосе – представља само лице Богородице, без Божанског Детета. Глава јој је благо нагнута ка левом рамену. Лице је овално, а нос изражен, дуг и прав. Обрве су густе, благо повијене надоле а поглед уперен у посматрача. Овде је карактеристична зеница ока Свете Дјеве која је јасно изражена, крупна, као велико зрно грозда. По Светом предању знамо да је боја косе Свете Дјеве била смеђа, понегде златаста, а очи боје маслине. И то управо видимо на овој икони, иако је од њене израде прошло више од два миленијума.

С обзиром да икона носи и назив – Пустинољубитељка, то донекле објашњава, сам поглед Свете Дјеве; његову дубину,  продирање у душу онога који Је посматра, проницљивост, тугу и бескрајну чистоту, које је красе.

Стил иконе у потпуности је византијски. А сама икона урађена је темпером на дрвету.

Икона је 1799. године прекривена оковом од злата, односно, Ризом, која је украшеним драгим камењем.

Сами Лик Богородице видљив је кроз отвор на окову, који је ограничен на Њено лице и врат. Лик Богородице заузима средиште окова. На унутрашњем делу окова, на равној површини видљива је одежда Богомајке до рамена, а на глави је ореол, из ког излази осам зрака у емајлу, који чине малтешки крст. Димензије иконе заједно са оковом су 50,4×39,7 цм, а дебљина окова је 5 цм.

Оков је формиран од оквира и плоче на којој су у рељефу урађени делови одеће и  ореола. Богати златни рам окова, фине израде, формиран је из три траке. Прва, која чини спољашњу бордуру, представља веома сложени стилизовани троделни цветни венац. Друга трака представља ред стилизованих пупољака тулипана, усмерених према средишту сваке стране, у којима се налазе медаљони – представе застава и оружја Малтешког реда. Трећа, унутрашња бордура формирана је такође од пупољака тулипана. На четири угла рама смештени су крилати херувими у пуном рељефу. На полеђини окова, на доњој, краћој страни, налазе се утиснута четири жига. Први на којем је орао и година 1799. која би требало да означава радионицу и годину израде. Други са нечитљивим иницијалима, могао би бити ознака мајстора златара. На трећем је утиснут број 84. Четврти, такође недовољно читљив, могао би бити жиг контроле.

На плочи окова формиран је отвор који омогућава да се види лик, односно делови лица и врата Богомајке. На плочи су аплицирани делови одежде, украшени брилијантима и сафирима, и ореол, формиран у облику потковице.

Он је украшен непрекидним низом брилијаната који се смањују према крајевима, и цветовима формираним од рубина. Из њега излази осам крака који у белом емајлу формирају Малтешки крст. Око лика Богородице, у средишњем делу ореола налазе се симетрично постављени мотиви цветова од драгог камења, брилијаната, дијаманата и рубина. На доњем делу окова, одежда је украшена испод врата богатом траком – дефинисаном непрекидном низом брилијаната, са четири велика сафира опточена брилијантима и три велика брилијанта између њих. О низу брилијаната који чине спољашни руб траке, постављено је седам великих сафира у форми капи, окачених о брилијанте.

Декорација одежде завршава се са две вертикалне траке брилијаната, које излазе из траке оковратника са доње стране.

Уклањањем окова, видљиво је да је између њега и сликаног слоја положен дебљи црни папир, ручно обојен, који штити икону од самог окова. Папир је на више мјеста перфориран, на местима за шрафове којима су на плочу причвршћени украси. Сама икона се састоји из три сегмента.

Лик Богородице осликан је на платну које прати контуре главе и врата и причвршћено је на дрвени носач на ком је осликан огртач. Дрвени носач је неправилног облика, утиснут у другу дрвену таблу, издубљену у средини према форми носача. На ову дрвену таблу, са њене задње стране, постављен је још један дрвени носач, прилагођен величини окова.

Оштећења

На ореолу недостаје први рубин са леве стране, а постоји брилијант у корену цвета. У акту сачињеном 29. априла 1932. године, приликом предаје иконе и других реликвија представнику краља Александра, на приложеним фотографијама је видљиво да је тај рубин и тада недостајао. На одежди недостаје највећи сафир, који је био смештен у средишњем делу одежде. Остао је само брилијант о који је био окачен. Недостајући сафир је био присутан приликом потписивању Акта о преузимању, што се види и на поменутим фотографијама, а такође је видљив и на филмском материјалу који прати откривање реликвија у Острогу 1953. године. Украс са огрлице сигурно није нестао ни после 1978. године, када је предата Народном музеју, што потврђује фотографија снимљена приликом примопредаје 20. јануара 1978. године, на којој га већ нема.

У новије време има и оних који верују да се овде и не ради о сафиру, него о некој врсти плавог дијаманта, у сваком случају најскупоценијег драгог камена на свету, са јединственим особинама, каквих има само на Уралу, у рудницима из којих су драгуљима снабдеване руске царске јувелирске радионице.

На делу иконе који није прекривен оковом – боја је затамњена, глатка и сјајна, али читљива, док је на делу који је био покривен оковом – бојени слој сиво плавичаст, са бројним оштећењима, без сјаја који је делимично отпао.

Лик Богородице, је таман, смеђ, готово монохроман, са изузетком црвенила на уснама. До промене у боји могло је доћи због оксидације заштитног лака. Цела икона је делимично оштећена, а посебно су видљива оштећења боје и платна на десном образу.

Увид у стање иконе Пресвете Богородице Филермосе обављен је 24. априла 2012. године и праћен је фото-документацијом. Икона је веома оштећена великим бројем рупа од ексера, које су узроковане постојањем окова и у неком ранијем времену. Сконцентрисане су на доњем делу иконе, мада теку и по ободу Богородичиног лика.

Тропар Богородици, гл. 8. (трипут):

Руком Светог еванђелисте Луке насликана, икона Твоја, Богородице, освештала је Својим ходом, кроз векове, земље и градове; од Јерусалима до Цариграда, на Родосу у Филермоској обитељи пребивајући, преко острва Малте сву Европу Богородичанском љепотом обасјавши, благодатно одлетевши преко царског града Петрограда до стонога Београда, до Острошке и Цетињске светиње, сву васељену матерински је загрлила.

Молитва

Пречиста и Пресвета Дјево! Прими покајну молитву коју узносим Теби, Пренепорочна, од прљавих усана мојих и не презри нечисто срце моје које се у Тебе узда: очисти га, освети и не дај га помислима нечистим икада више. Сведобра Мајко, скрушено и смерно Те молим: даруј ми да свагда видим ништавност своју, научи ме да се никад не узносим, удостој ме да се у подножју  Крста Сина Твога, ослободим сваке порочне и острашћене привржености за свет и себе самога. Погледај како ме демон блуда мучи, душу моју прелешћујући да чини сваку нечистоту. Даруј ми чврстину ума и истиниту љубав ка Исусу Христу Богу моме и ка Теби Мајко Божија и научи ме да презрем и омрзнем сваки грех, сузе скрушене даруј очима мојим, исправи развраћену вољу моју, истргни жалац смрти из дубине душе моје и васкрсни је пре Страшног дана у који ће вечна смрт прогутати све непокајане. Буди и мени грешноме, као некад давно Египћанки Марији, Наставница покајања, научи ме трезвењу, скрушености, љубави према ближњем, неосуђивању, кротости, тиховању, послушности, усади у срце моје непрестани трепет побожности и стајања пред Богом, и даруј ми непрекидно сећање на вечна блаженства и муке, и узведи ум мој у светле одаје Христа Цара, да не помишљам на земаљско већ да се радујем једино Богу и Спаситељу моме, свим срцем кличући Теби, Мајци Његовој: Радуј се, Дјево Свепречиста, Избавитељко душе моје, од мука вечних. Амин.

https://mitropolija.com/2024/10/11/cudotvorne-ikone-majke-bozije-filermosa-pustinoljubiteljka-3/

Икона Богородице Акатистне постала је позната у Зографском бугарском манастиру на Светој Гори у 13. веку током првих покушаја унијаћења у Источној цркви (спајање православне и католичке вере). Уз ретке изузетке, светогорски манастири су одбацили унију и постали жртве оружаних напада њених присталица.

Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у Зографу следеће писано предање:

Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи – политичким превирањима, узнемирен Исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се ово догађало у XIII веку.

Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем аутократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву.

Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем – ради “чистоте православља“.

Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, a у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продиру и на Атон, уверавајући прво речима, поткупљујући новцем и обећањима, те принуђујући претњама и на крају мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти,  одричући се вере Отаца својих.

Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост манастири Велика Лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих Отаца, – примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате.

Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркаше по читавој Светој Гори, у потрази за новим жртвама.

У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред  светом иконом, о којој је реч у овом тексту.

Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Дјеви Марији, одједном се из ове свете иконе зачуше следеће речи: “Радуј се и ти старче Божији ! Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви, који желе мученички венац нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!”

Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону исту икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас – како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана.

Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемирила. И они слабији међу њима одмах се скрише у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха осташе заједно са игуманом у манастиру – затворени у пиргу, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце.

Нешто касније стигли су и Латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси би им са пирга довикнули:“Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! … Идите одавде!”

Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, запалише ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје – предадоше у миру своје чисте душе Господу – 10. октобра 1276. године.

У манастирском рукопису и у бугарском Часослову уписана су и имена ових победоносаца и Преподобномученика.

А они житељи манастира који су преживели у планини, враћајући се у разорени манастир, под рушевинама и пепелом од пожара, нашли су неповређени чудотворни лик који је упозоравао старешину и монахе на опасност. Имајући у виду ово упозорење, икона Мајке Божије се назива и Претеча.

Због овог мученичког страдања 26 монаха Зографских,  и сама икона се прославља на дан страдања Зоографских мученика, а то је 10.октобар по новом, односно 27.септембар по старом календару.

Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се сво време у пиргу заједно са Преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама – читава, нетакнута ватреном стихијом.

У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру, ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је Херово (Радовање), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и Пројављена.

Што је необично, уместо молитава за причест, на светим Литургијама које служе у овом параклису, – бугарски монаси читају пред овом иконом, Акатист, те је названа – Акатистна.

Изображење

Колико видимо, икона је у потпуности пресвучена златом, једино су лица Пречасне Дјеве и Богомладенца, остала онако како су у оригиналу иконописана; а  због старости  иконе, лица су у тамној нијанси видна, са светло браон одсјајима.

Док Богомладенац седи у наручју БогоМајке, држећи у левој руци отворено Свето Писмо, Пресвета му Својим крилом  чини удобно сместилиште. С обзиром да се икона зове Акатистна – можемо закључити да овим отвореним Писмом, Син Божији позива верне на изучавање и читање  Речи Његове и молитава у којима се велича, милост Мајке Његове, Царице неба и земље.

На глави Свете Дјеве налази се царска круна,  пошто је Она Царица Небеска, Заштитница која посредује пред престолом Творца, за род човечији. На левом рамену и челу су Јој извезене звезде, као симболи Њене девствености, које су украшене драгим камењем; док су ореоли код Богомладенца и Свете Дјеве, зракасто угравирани, пресвучени златом.

У самом дну иконе, видимо изрезбарен натпис, угравиран златним словима, који се не може са сигурношћу прочитати.

https://mitropolija.com/2024/10/10/cudotvorne-ikone-majke-bozije-akatistna-zograf-2/

Где је Бог?

Вера је природна за човека. Али, онда долази лична одговорност, почиње потрага за сопственим путем иза којег стоји рад и стална стрепња, јер човек који живи у вери не може остати самозадовољан. Вера је пут крајње стрепње и неповерења у себе, у друге, па и у Самог Господа, јер није тајна да се људске идеје о истини и правди често не поклапају са оним што човек мисли о Богу.

Оно са чиме се сада суочавамо - крвави терористички напади, разорни земљотреси, цунамији, катастрофе које је проузроковао човек и епидемије које односе животе стотина хиљада невиних људи – тера многе људе да се у очају питају: „Где је Бог?“ и „Где Он гледа?“

Ова питања се не могу назвати доконим или реторичким, јер су стрепња, брига, па чак и неповерење у Бога такође одређени пут вере. Да ли ћемо пронаћи одговоре на ова горућа питања зависи од сваког од нас. Од човека зависи да ли ће на крају пронаћи свог Бога или ће стати на пола пута и горко уздахнути: „Не могу да идем даље, јер пут није уцртан, а нема јасних смерница које уливају безусловно поверење...“

У потрази за Богом, многи од нас заправо за себе формирају неку врсту „посредне истине“, која даје само имагинарни мир и улива лажно уверење да смо потпуно у праву, за разлику од других који „греше“. Често делимо наше ближње на оне који се слажу „са нама“ и на оне који су „против нас“.

Наравно, тако је згодније живети, али има и људи који на свом путу ка Богу не деле своје ближње на „нас“ и „странце“. Ићи овим путем је много теже, понекад чак и несигурно, али управо тај приступ чини наш живот истинитим, а нас саме отвореним за Господа.

Изванредан дански хришћански филозоф Сорен Кјеркегор (1813–1855) овако је дефинисао концепт вере: „Пут до Бога је крајње неизвестан, али ми увек пролазимо. Човек се у почетку плаши ове „непоузданости“, тражи стално нове потврде верности изабраног пута, настоји да се ослони на нешто, а саму веру покушава да претвори у неку врсту темеља, у основу и идеологију. Међутим, права вера овој особи није од помоћи...

Апостол Павле има једноставну и у исто време потпуно погрешно схваћену дефиницију од стране многих: „Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.“ (Јевр. 11:1). Тешко је бити сигуран у невидљиве ствари, па човек жели да своју веру учини видљивом, опипљивом и настоји да је угура у круте оквире таблица.

Оваква идеја вере тежи материјализму и одређена је, пре, повељом о људским правима (наравно, веома добром, веома блиском суштини вере), него њом самом. Ово је мучна потрага за истином, али опипљивом, видљивом истином, која се може представити свакоме и уз помоћ које је тако лако утврдити: да ли си са мном или против мене? Јеси ли за моју истину или против ње?

Искривљена идеја вере неизбежно води ка расцепу света. Често видимо како искрени и чисти људи показују примере највећег херојства у залагању за истину, док потпуно негирају могућност вере у Бога. Један од ових безусловно несебичних људи, немачки мислилац Фридрих Ниче (1844–1900), је објавио: „Бог је мртав“, а пошто је тако, онда је све постало другачије и од сада су људи дужни, као богови, да откривају истине у себи и жестоко се боре за њу. Ово је такође одређени пут вере и многи су спремни да се за њега жртвују, па чак и умру, постајући мученици у очима својих пратилаца и следбеника.

Постоји још један феномен: религиозна особа је у искушењу да своје наде претвори у некакву непоколебљиву основу. Такве људе називамо фундаменталистима. Њихов фундаментализам лежи у чињеници да настоје да веру претворе у скуп крутих правила, непоколебљивих традиција и строгих закона.

Живети у категоријама „могуће и немогуће“, бити у одређеном црквеном, верском, литургијском кругу је само по себи бескрајно добро, вредно и неопходно. Вера обликује културу, она је та која чини свет лепим и испуњава га бесмртним примерима, јер човек своја духовна искуства исказује кроз видљиве знакове, који, у крајњој линији, чине високу уметност.

Међутим, морамо бити свесни да ни вековне традиције, ни закони и правила, па чак ни хришћанско богослужење са својом величанственом структуром, са текстовима задивљујуће висине, чистоте и садржаја, нису ни у најмањој мери упоредиви са апсолутном вредношћу вере. У супротном, цео наш живот би се претворио у стално ходање у бескрајном кругу...

Чим човек постане прожет духом црквених традиција и идеја, уђе у круг правила јутарњих и вечерњих служби и постова, његов живот постаје веома поуздан, згодан и удобан. Човек је уверен да ће га овај појас за спасавање сигурно заштитити од свих недаћа.

Једина невоља је што, у овом случају, нема где да иде, нема чему другом да тежи, што значи да престаје да следи Христа. Човек се смирио и одмара на ловорикама, верујући да је пронашао одговоре на сва питања која су га раније бринула и да је нашао „формулу спаса“. Али, авај, он више нема веру о којој говори апостол Павле – „извесност невиђеног“...

„Непоуздани“ пут вере, којег се, међутим, треба држати, показује апостол Петар, обраћајући се Христу: „Господе! Ако си ти, заповеди ми да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28). Такође, можемо навести још један цитат из Јеванђеља: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Матеј 16:24). Другим речима, сви треба да се одрекнемо свог сопства, свог егоизма и безусловно следимо Христа. Права вера је другачија од било чега другог, она је самоуверено „ходање по невидљивом“.

Људска природа гравитира ка томе да с времена на време добије недвосмислене и свеобухватне одговоре на било која, па и празна питања. У животу наше Цркве видимо да је данас у великој мери сачињавају људи без верских традиција, људи лишени црквених корена, људи којима вера није наслеђена. Ми, данашњи хришћани, треба да нађемо неку врсту упоришта. Многи су то нашли, пре свега, у праћењу традиционалног црквеног круга који је постојао много пре нас, али не и у Јеванђељу, иако је, како је с правом приметио истакнути философ В.С. Соловјев (1853–1900), у хришћанству за нас највреднији сам Исус Христос .

Нажалост, сада у хришћанству много више ценимо нешто друго: нову изградњу црквеног круга. Нема сумње - литургијски круг, строго поштовање постова, унутрашња црквена дисциплина, наука о молитви, аскетско предање, црквени календар – све је то неопходно за наш живот. Поштовање правила постепено нас чини исправним.

Дошли смо у Цркву, оптерећени искуством сасвим другачијег живота, и зато нам је једини спас у хиљаду година провереним предањима, по којима су живели наши преци, по којима су спасени наши светитељи. Хватамо се за њих као за сламку спаса, али овај круг не треба само да нам помогне да плутамо у олујном мору, већ, пре свега, да нас води ка Христу. Међутим, ако нам се сам круг као такав чини гаранцијом спасења, јавља се веома озбиљан духовни проблем.

Христос је одлучно изобличио фарисеје – поштоване људе који нису тежили ничему другом. Зашто је парабола о митару и фарисеју још увек толико релевантна за нас? Ко је фарисеј? То је особа која је пронашла одговоре на сва питања. Не мора нигде да иде, већ је нашла спас на земљи. Не треба јој Христов долазак - она већ има све. Међутим, Христос није дошао ради праведника, него због грешника.

Онај ко је већ све нашао, неће тражити ништа у будућности. Онај ко је све постигао неће нигде ићи, само ће складиштити и увећавати раније стечено благо. Хришћанин не може имати никакво богатство: „Блажени сиромашни духом...“ (Матеј 5,3), каже Господ. Прави хришћани никада неће мировати: увек морају тражити уточиште, куцати на сва врата и питати. А куда ће ићи онај ко је напредан, који свакога може поучити, који је темељно проучио Свето писмо и зна апсолутно све о Богу?

Фарисејство нас лако може довести у невоље. Ми се са ентузијазмом укључујемо у црквену борбу и започињемо многе битке у својим главама: шта је боље - јулијански или грегоријански календар? Руски језик или црквенословенски језик? Да ли да служимо са отвореним царским дверима или да их ипак затворимо? Одједном, све ово постаје најважнији проблем у животу за нас хришћане.

При томе, некако потпуно губимо из вида да смо позвани да идемо за Христом, и ако идемо овим путем, онда се све остало повлачи у други план и постаје безначајно, немајући никакве везе са нашим спасењем. Али, ако човек не следи Господа, веома му је интересантно да разговара о таквим „горућим“ питањима, јер у супротном једноставно неће имати шта да ради, а основа за „борбу против јеретика“ ће нестати.

Људи се често питају: каква треба да буде наша теологија — прогресивна или, обрнуто, заштитна? По мом мишљењу, сва теологија се своди само на то - да ли човек следи Господа или не. Али, треба да будемо свесни да следити Христа без истинског мистичног искуства, не одржавајући трезвеност и без знања о најважнијим истине је веома опасно - ипак, тражите Бога, Кога не видите! Господ је несхватљив. Ићи за Њим, не знајући где је, у најмању руку је ризичан подухват.

На овом путу чекаће вас ваша гордост, ваша сујета, ваше лажне идеје и свакаква демонска искушења. Зато неће бити тешко изгубити се. Литургијски круг, светоотачко предање су путокази, светлост која осветљава наш пут, а ипак ће ова стаза и даље остати вијугава и грбава. На овом путу сви грешимо и свако мало залутамо у ћорсокаке из којих нам онда треба много времена да изађемо. Ипак, најгоре је стати и задовољно уздахнути: „Е, коначно сам стигао! Сада је све у реду и нема више о чему да бринем”.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Из Патерика

Стрес, агонија, похлепа

Брига за нашу браћу је љубав, а брига за себе је неверје.

***

Данас измишљамо нове, сувишне „потребе“ које у нама непрестано гомилају бригу и стрепњу. Зато се Црква моли на свакој Светој Литургији да нас Господ избави од „сваке туге, гнева, невоље и потребе“. Односно, молимо се да будемо избављени од сваке вештачке и измишљене потребе.

***

Свети Порфирије је говорио:

– Са ђаволом се не бавите, нити се борите с њим. Само га презирите. Он не може да поднесе презир јер је арогантан. Када се борите словесно против ђавола, он напада као тигар, као дивља мачка. Када га гађате мецима, он баца гранату на вас. Када баците бомбу на њега, он испаљује пројектил на вас. Не гледајте зло. Гледајте  у Бога, упадните у Његов загрљај и идите напред. Нека сав ваш труд буде да видите светлост и тада ће тама ђавоља сама нестати.

Речи и живот

Немојте опсесивно трагати за савршеним, јер ћете на крају платити цену, тј. окончати мир у свом срцу. Стално смо опседнути бескрајном жељом за савршеним. Окренимо се Христу Миротворцу, Који је бескрајно савршенство, и тако ћемо прекинути немире који се рађају из наше тежње за савршенством.

***

 - Геронда, моја супруга је оштро критиковала наше дете, јер није добио одличну оцену на тесту. Стално гунђа и наше дете се узнемирава.

– Зашто, благословени? Када она кува, да ли је храна увек савршена? Оно што је важно је побожност и труд да учинимо оно што можемо како би Бог заузврат довршио оно што ми не можемо.

***

Свети Пајсије је говорио:

– Када бдимо и вршимо свеноћна бдења, онда молим Христа да подари сан онима који не могу да спавају и узимају лекове.

***

Радост је велика врлина. Ко је смркнут, љут, гневан, не може бити добродушан, нити може да се смири.

***

Добродушни монах имао је духовно смирење. Мотиком је ископао рупу у земљи и сео у њу правећи бројанице.

– Колико вреде? – питали су га, а он је одговорио:

– Благослов (тј. бесплатно)!

Био је слободан, иако није имао шта ни да једе! А ми, не само да се не ослобађамо од пролазних потреба, ми додајемо још друге непотребне. Купиш, на пример, велики замрзивач за своје потребе и онда се бринеш како ћеш га напунити, како да не троши пуно струје, и тако опет падаш у мисли и бриге, као  безумни богаташ који је желео да пуни своја складишта плодовима, тако да му ништа не недостаје, а онда је те ноћи умро (парабола из Јевађеља по Луки).

***

Један монах је говорио:

– Знате, када је лоше време, нема брода, а нема ни превоза викендом, природно је да ће вас зграбити ваша "паметна" мисао и питати вас: "А ако се деси нешто непредвиђено, шта ћемо јести? Имамо велику одговорност за спас света. А ако немамо шта да једемо...?" Али, убраћемо мало траве са земље, помешати је са мало тахинија и јести као краљеви док следећи брод поново не наиђе.

***

Питали смо старца откуд потиче мука.

- Немир се рађа из неповерења у Бога. Кад ти мисли одлутају у будућност: „Шта ће бити у следећој деценији са мојом децом, са мојом радњом...“. Једите плодове које имате сада, и не брините за следећу годину шта ће бити. Урадите оно што можете и дозволите Богу да уради оно што ви не можете. Јер, ако сте под стресом, чак и оно што можете да урадите, нећете успети. Никада нећу заборавити оца, какву је забринутост имао за новорођено дете, шта ће радити за 20 година. . .

Хоће ли овај господин бити жив за 20 година и имати такву бригу? Шта нам говоре свети оци? Речено нам је да је од зла потиче размишљање о прошлости, али и о будућности!

Читајте Стариг завет о Израиљцима, о њиховом путовању у пустињи, о томе како се Бог на чудесан и неприродан начин побринуо за њих и како их је Он хранио мимо људских планова и брига. Током 40 година нису се разболели; чак им се ни ђонови ципела нису истрошили. Облак их је дању покривао и освежавао, а увече је сијао месец и водио их.

***

Човекова брига, када постане претерана и опсесивна, поништава бригу Божију и тако човек остаје сам без Бога.

***

Људски ум је попут меморије рачунара. Ако се напуни различитим фасциклама, фотографијама, информацијама, онда се блокира и престаје да ради. Исто тако, људски ум, што је више пун информација, вести, мисли, сећања, брига, стреса, слика, то се више пуни и нема места да Бог дође и седне на престо. Дакле, треба очистити диск, ослободити меморију од вишка и тада ће нам душа и ум бити растерећени.

***

У тропару Пресветој Богородици пева се: „Спомен на тебе пун је радости и весеља." Помислите само на Богородицу, Пресвету Дјеву, и испунићете се небеском радошћу. Када размишљате и сећате се свих овоземаљских ствари, испуњени сте тугом и меланхолијом.

***

Један монах је говорио:

– Неки људи питају: „Иако сам близу Бога и вршим Његову вољу, зашто ми се дешавају туге, искушења, болести?" Али, нико није ушао у рај са парадом и ударањем у бубњеве. Многима је учињена неправда, иако они нису били неправедни. Св. ап. Павле, са толиким прогонима и искушењима, не само да није пао, него се показао као највећи међу апостолима. За разлику од њега, Јуда је, без икаквог искушења, пао.

***

 – Геронда, хоћу да ме поставе за капитена.

- Па, благословени, немој да инсистираш. Вероватно постоји неко велико искушење посебно за тебе и нашкодићеш себи.

- Али желео сам, геронда, и већ три пута нисам успео.

- Је ли Бог видео колико то желиш?! Немој више покушавати јер ће те оставити. Светски неуспеси једном постају духовни и вечни успеси.

***

Не можете добити нешто добро ако прво не изгубите нешто што није у складу с тим. Не можете добити истинито ако прво не изгубите лажно.

Састављач: о. Дионисије Тамбакис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.
Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере. Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав (в. 7. јануар; 24. фебруар; 25. мај; 24. јун и 29. август).

https://spc.rs/zacece-svetog-jovana-pretece-i-krstitelja/