У многим манастирским летописима, a посебно у летописима које чува Света Гора Атонска, дају нам се драгоцена сведочења о посебним заступништвима и посебним изабраницима, а и изабраним уделима, које је Пресвета Богородица благоизволела показати према богоизабраним светим обитељима које су називане у част Њеног имена.

И тако је на Светог Гори завладала страшна глад једне године у Лаври Преподобног Атанасија Атонског, па је дошло до разилажења монаха. И Св. Атанасије би решен да оде, али изненада на путу му се јави Пресвета Богородица и даде му заповест да се врати назад у обитељ из које је решио да оде и тада му даде обећање, да ће му притећи у помоћ.

И ту Св. Атанасије би послушан, те се покори заповести Мајке Божије и поврати се назад у своју монашку обитељ и запрепасти се од чуда: у манастиру нађе велике залихе хране.

Икона је добила баш овакав назив од стране великог руског подвижника старца Оптине пустиње, Св. Амвросија (cтарца који је Достојевском послужио да начини књижевни лик – старца Зосиме).

Света православна црква празнује икону Мајке Божије –Умножитељка жита  28. октобра по новом, односно 15. октобра по старом календару.

Чуда

Умножитељка жита, усева или хлеба како је другачије називају, призива се за избављење и спасење од сваке невоље, недуга, зла и опасности, избавља од навале пустоши и глади, али се исто тако призива и за плодност, родност итд..

Постоји и акатист у славу и част ове иконе, којој и ми данас кличемо: Радуј се благодатна, Господ је с Тобом, дај и нама недостојнима, росу благодати своје, и Своје нам милосрђе покажи!.

Забележено је и прво изливање чуда или велике милости пред овом Светом и чудотворном иконом, а то беше у време кад је света женска обитељ Шамординска пожњела обилату и богату летину усева са својих плодних и родних поља око Калуге, године 1891. године када је Русијом харала општа глад, пустош и беда…

Наредне године 1892. г. ова икона бива послата у Бороњешку губернију у женску заједницу – Пјатницку, такође у време великих суша, а када пред иконом очиташе молебан пала је насушна киша и тако су пуста поља изнова чудом Мајке Божије, оживела, дала добар род, обилату летину и насушан плод…

Исте године, 1892. указом Светог синода, оригинална икона Умножитељка жита, послата својевремено монаху Амвросију Оптинском, изнета је из манастира Шамордина. Путеви ове иконе надаље су остали непознати. Иако постоје назнаке да се налази у литванском селу Микхнево у близини Вилњуса.

Изображење

Игуманија женске обитељи Болховског манастира по имену м. Иларија, године 1890. послала је старцу Амвросију Оптинском једну икону Мајке Божије која беше насликана новим стилом: Пресвету Богородицу приказану како седи на облацима, са подигнутим  рукама које благосиљају, док се испод Ње простиру житна широка поље која су пожњевена, а по цвећу и трави беху полегли и усправно стали, снопови пшенице.

По замисли старца оптинског Амвросија, насликано је на дну иконе – поље са сноповима жита и тако је икона добила име – Умножитељка жита, а старац је овим давањем имена заправо хтео да људима стави до знања – да Мајка Божија, увек помаже људима, али не само у њиховим духовним потребама и у душевном спасењу већ и у свим земаљским нуждама и насушним потребама,

Св. Амвросије је јако волео ову икону, одредио је датум њеног прослављења и дао је заповест својим духовним кћерима да се стално пред овом иконом моле.

Тако је настала нова женска а монашка обитељ подигнута у селу Шамордино у губернији Калушкој у којој је Свети старац Оптински скончао 10. октобра 1891. г. Господње. На самрти обитељ поверио је на бригу и даље старање Мајци Божијој, Царици Небеској – а то заступништво посебно се видело у XX веку, када је ова обитељ напредовала и бројала око 800 монахиња…

Накнадно је копију ове иконе насликао искушеник, монаха Амвросија, Иван Теодорович Черепанов

,,Хлеб наш насушни дај нам данас“

„О, Пресвета Дјево Богородице, Премилостива Владичице, Царице неба и земље, сваког дома и породице хришћанске, Благоустројитељко, Благослове невољних, потребитима неисцрпно богатство, сиротих и удовица и свих људи Хранитељко!

Хранитељко наша, која си родила Хранитеља васељене и Умножитељко жита нашег, Ти Владичице, ниспошљи свој мајчински благослов градовима, насељима и њивама нашим и свакоме ко се у Тебе нада.

Стога ти се молимо, побожно дрхтећи и скрушеног срца: буди и нама, грешним и недостојним слугама Твојим мудра Домостројитељка, која животима нашим добро управља.

Сваку заједницу, сваки дом и породицу у побожности и Православљу, – у једномислију, послушању и изобиљу сачувај. Сироте и оскудне прехрани, старост подржи, младенце однегуј и сваког уразуми да призива Господа: Хлеб наш насушни дај нам данас.

Сачувај, Пречиста Мати, људе Твоје од сваке недаће, болести, глади, пропасти, града, огња, – од сваке зле прилике и неслоге.

Обитељи нашој (навести име села или града, крштена имена оних за чије се добро свагда молимо…), домовима и породицама и свакој души хришћанској и читавој нашој земљи, измоли мир и велику милост.

Да славимо Тебе, Премилостиву Хранитељку нашу, сада и увек и у векове векова, Амин!“

Тропар икони, глас 3

Пречиста Дјево Маријо, Мати Цара небеса и земље, милостиво погледај на оне који воле Сина Твога, Христа Бога нашега и на оне који се труде у Име Његово вечнога ради спасeња, и све им обилно даруј за наслађење. Умножитељко жита њиховог, избави их од сваке недаће и тескобе и управи их, слуге Твоје, на избављење од вечних мука и у живот вечни.

https://mitropolija.com/2024/10/27/cudotvorne-ikone-majke-bozije-umnoziteljka-zita-3/

https://mitropolija.com/2024/10/25/spomen-svetih-novomucenica-zlate-meglinske-i-bosiljke-pasjanske-4/

Трагедија која је прошле године погодила породицу оца Христодулоса Папаиоануа, православног свештеника из Грчке, дубоко је потресла не само Грчку, већ и све оне који су чули за овај страшан догађај. У ужасној железничкој несрећи у долини Темпе, његов син Кипријан је изгубио живот, остављајући за собом неизмеран бол и патњу.
Путнички воз у којем је било неколико стотина људи сударио се прошлог фебруара са теретним возом у близини Темпеа код Ларисе, а у тој катастрофалној несрећи погинуло је 57 особа, а више десетина је повређено. Међу жртвама и повређенима, највише је било младих.
Отац Христодулос, обузет тугом због губитка свог сина, поделио је своја осећања недавно у емотивном интервјуу, где је искрено говорио о страховима и осећају немоћи који га прате откако је сазнао за недостатке у железничком систему.
Да сам раније знао за све те недостатке, рекао бих му: сине мој, не усуђуј се да уђеш у воз – рекао је отац Христодулос у интервјуу за ТВ АНТ1.
Његове речи носе дубоко разочарање, јер зна да је трагедија могла бити избегнута.
Кроз разговор, отац Христодулос је даље испричао како је, недавно путујући из Атине према Лариси, стајао пред избором да ли да користи исти воз којим је његов син путовао. Дубоко погођен, одлучио је да не ризикује, изабравши аутомобил уместо воза, што говори о томе колико је несрећа променила његов поглед на свет и свакодневне одлуке.
Када је говорио о одговорности за несрећу, нагласио је да није лако утврдити ко је крив, али да је за њега важнија душа његовог сина него сама кривица.
Мене занима душа Кипријанова – рекао је, показујући духовну снагу и веру која га води кроз овај тешки период.
Посебно дирљив тренутак био је када је отац Христодулос поделио духовно искуство у којем се Кипријан, како каже, после трагедије појавио пред једним верником и изразио задовољство због молитви које се служе за покој његове душе. Ове речи пружају утеху оцу Христодулосу, јер верује да је његов син сада на мирном и бољем месту.
На питање да ли је било тренутка када се запитао „Боже, зашто баш мени?“, у интервјуу за ТВ РИК одговорио је:
Ја сам свештеник, студирао сам теологију и знам да то питање не постоји, јер Бог није тај који је учинио нешто лоше мени. Нећу питати Бога зашто баш мени. Бог допушта према нашим слабостима. Божја прва воља је да немамо падове и беду.
Међутим, то је немогуће јер смо слаби, запетљани смо са ђаволом и грехом, а то нас удаљава и даје ђаволу моћ да удара и прави своје зле планове. И Бог долази као добар Отац да ме ојача да пребродим. Људске грешке узрокују беду заједно са злим духовима, а Бог трчи да нас спасе. Зато не могу да кажем „зашто, мој Боже“ – рекао је свештеник гласом у коме се преплићу бол и хришћанско смирење.
Отац Христодулос даље је изјавио:
- Имам шесторо деце. Када су се родили, моја ноћна мора је била да их видим како одлазе пре мене. Молио сам Бога да не дозволи то, јер не знам своје реакције. И ја сам само човек, плашио сам се сопствене реакције. Међутим, почео сам у себи да негујем спознају да дете није моје, јер велики Отац свих нас је Бог. Има тренутака када се сагнем и заплачем и то треба да уради мушкарац. Осећам присуство Кипријана, на литургији, када се молим. То је као када славите свеца, тада вам је добро у души – рекао је отац Христодулос.
Туга оца Христодулоса је неизрецива, али његов пример показује како вера може донети утеху у тренуцима највеће боли. Борба за правду за жртве ове несреће се наставља, али за оца Христодулоса, приоритет је починак душе његовог вољеног сина, као и свих оних који су невино страдали.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/26288/svedocanstvo-svestenik-izubio-sina

Усамљеност... Многи људи се плаше и од саме помисли на њу. А у касну јесен и облачну зиму сама природа доприноси овим мислима.

Усамљеност може неприметно да се провуче. Њен осећај може да сазрева у души постепено и спонтано да прерасте у тупо болно осећање несхватљивости и бескорисности. Или може да наступи нагло свом својом снагом и непоправљивошћу, ако они са којима сте делили исти дом, исти живот – родитељи, деца, супружници – умру или оду у далеку земљу...

Па шта онда радити? Како не очајавати и наставити даље? Како изаћи на крај са зјапећом, туробном празнином у себи и око себе?

Али, чекај! У стварности, свака особа на земљи је сама! Усамљеност је својствена сваком од нас много дубље него што смо мислили.

Како то? Погледајте „Аксиоме религиозног искуства“ познатог филозофа и мислиоца Ивана Иљина:

„...Свако од нас, упркос сталној, свакодневној – свесној и несвесној – комуникацији, живи свој живот и свој овоземаљски пут од рођења до смрти остварује у дубокој и неизбежној самоћи. Добро је не мислити на ову усамљеност, али се она мора имати  виду.

Ова усамљеност, подједнако својствена свима, ментално се изражава у томе што индивидуални душевни живот сваког од нас тече у некој врсти изолације, затворен и недоступан другима: „друга душа је тама“. Нико не доживљава „моја стања“ (на пример, моју неуралгију, моју депресију, моје одушевљење) као своја и она су доступна једино нама. Нико не може никога „пустити“ у своју душу или је „испоставити“ другоме; а у време међусобног неповерења или велике туге, људи много пате због тога...

Дуготрајни суживот у заједничком простору, заједништво у животним активностима, дуга и стална комуникација и национална или породична сличност не могу нарушити овај закон постојања: човек остаје субјективан, индивидуалан и усамљен, и то ће акутно осетити у часу болести, љутитог раскида, несрећне љубави, љубоморе, злочина, покајања, менталне депресије, очајања и смрти.”

Штавише, било која реч ће бити немоћна да тачно пренесе све што живим у дубини душе.

Данас су психолози и фармацеути спремни да понуде мноштво техника и лекова који су осмишљени да нас спасу од малодушја, депресије, апатије или фрустрације...

Али, постоји један посебан лек који је доступан само вернику, оном који верује и моли се. Описаћу то речима које су узвишено поетске, али, чини ми се, врло тачне – ПОДАЈ ДУШУ СВОЈУ БОГУ.

На крају крајева, само Онај који нас је створио може да сагледа дубину људске природе у потпуности: „Јер си ти створио нутрину моју и спојио ме у утроби мајке моје“ (Пс. 139,13) .

„Господе, погледај ме и помилуј ме, јер сам сам“, узвикнуо је цар Давид у својој молитви пре неколико хиљада година. Веровао је да га Бог слуша, веровао је да Свезнајући није равнодушан према његовој патњи. И стога није био сам.

Вера и молитва могу да спасу душу од таме безнађа. Вера заиста може дати човеку наду и снагу да живи, упркос тежини усамљености, која има толико лица...

Дешава се да имаш и породицу, и посао, и много људи у близини, али сви су странци, туђи духом: другачије мисле, занимају се за нешто друго, вреднују нешто друго...А нема никога са ким можеш да поделиш своје мисли, осећања, тежње.. Прилепи се својом душом за Бога. И Свемогући, који боље и тачније од тебе самог зна све што је скривено у души сваког од Његових чеда, управљаће, уредити и просветлити.

Неки људи виде брак и породицу као једини начин да се отарасе усамљености. Али када прва осећања отупе, проблеми на духовном плану постају светли и истакнути, а, да будем искрен, чак и супружници могу бити странци, живећи под истим кровом, никада се не зближујући. Ова тема је стара колико и свет. Љубав је као рај - пуна блаженства. Она је, као и небо, непроцењив и потпуно незаслужен дар човеку. Али, попут Рајског врта, који је Господ заповедио човеку да чува и обрађује, и љубав се мора чувати и непрестано одржавати. У супротном... губимо је.

Па шта да радите када се љубав изгуби, а вама се не живи због осећаја усамљености, очаја, кривице, љутње због онога што није успело иако сте веровали да ће вечно трајати? Огорченост, љутња, туга, осуда, жеља за осветом трују, уништавају душу, лишавају снаге... Како издржати ове заиста паклене муке? Треба се прилепити  душом уз Бога – додуше са сузама, са болом, али и са надом, са молбом за подршку и исцељење духовних рана. И доћи ће утеха. Јер „Онај Који је засадио ухо, зар неће чути, или Створитељ ока зар неће видети?" (Пс. 93:9).

Неки су сами у својој породици, док су други без ње. И мора се нагласити да жене све акутније доживљавају бездетност. Колико је само суза проливено овом приликом...

И што даље идете у животу, стварност постаје све суровија. Страх од усамљености је посебно јак на заласку сунца. Многи људи се плаше јесени свог живота. Физичка снага бледи, деца одлазе у своје породице, смрт одузима најмилије.

Иако у зрелим годинама још постоји нада да се нешто почне изнова, у старости је то готово немогуће. То плаши, изазива панику, бес, малодушност... Али ако нам врева и интензитет протеклих година нису дозволили да размишљамо о најважнијем, онда је бар сада вредно то учинити. У самоћи је лакше очистити своје срце и изградити лични однос са Богом – прилепити се душом уз Бога.

Још је теже говорити о усамљености након смрти оних за које смо се толико везали да су постали део наше душе, урасли у њу, стопили се са њом и били нам блиски већи део живота. Понекад су протест, бол због губитка и меланхолија тако велики, толико значајни и кобни да не дозвољавају души да се прилепи за Бога. Мало људи се може носити са овим...

Па, зашто нас је Бог створио на такав начин да „нико не може никога „пустити“ у своју душу или је „испоставити“ другоме“? Зашто у било ком добу – од детињства до старости – наша душа није заштићена од муке усамљености? Зашто нам је дата прилика да искусимо угњетавајући осећај да смо бескорисни и да нас други не разумеју?

Знам неколико одговора на ово који буквално одушевљавају својом парадоксалном природом. И у сатима горких, болних искустава покушавам да се утешим њима. И још – да се удубим, схватим, прихватим...

Цео узрок патње није вам мене, већ унутар мене. Нису страшни догађаји, већ мој однос према њима. На свет можете гледати с љубављу, а можете га гледати са раздраженошћу... Али у сваком случају, свака ствар, догађај, људи око нас су онакви каквим их сада видимо и осећамо. Све што је битно је у нама...

Многа снажна емоционална искуства нам нису дата да би угњетавала наш дух или нас усмерила малодушју. Она су пре позив на акцију.

„Бог нам не шаље очај да нас убије, он нам га шаље да пробуди нови живот у нама” (Херман Хесе, „Игра стаклених перли”).

А ево још једне изненађујуће мисли светог Августина, која противречи целокупном нашем људском схватању среће, среће у којој нема самоће:

„Ти си нас створио за Себе, и наше срце нема покоја док не почива у Теби.”

И на крају, можда најупечатљивија мисао прочитана од архиепископа Јована (Шаховског):

„Усамљеност је праг вишег јединства. У усамљеној ћелији има више врата за љубав.”

Жан Пол Сартр каже да су „други пакао “. За нас православне, други може постати наш пакао само ако ово дозволимо – за себе и за њега.
Други је наша одскочна даска до неба. Он је наш брат, наша породица и уд Тела Христовог. Дакле, када му наудимо, било речју или делом, ми заправо штетимо себи. Као да узмемо нож и повредимо неки део свог тела. Дужни смо да у свакој личности видимо лик Христа Женика. Људи се не рађају, људи постајемо. И у овом процесу има много параметара, али главни је наша лична људска слобода.
У простору Царства Божијег — богочовечанске заједнице, која се зове Црква и у којој царује „ум Христов“ — други је наш брат и образ Божији. Видели сте човека, дакле, видели сте Бога свога - говоре свети оци. То значи да видимо самог Бога у другом, јер је он Његов лик. А оно што ће дефинисати наш однос према друугом, нека то буде љубав аналогна оној која је својствена човековом односу према Богу (Павлос Муктарудис).
Други није мој пакао, али може бити ако променим своје унутрашње расположење према њему и искључим га из простора свог срца. Могу да видим суровост свог брата као болест и као духовно средство свог личног освећења, како би моја молитва постала основа његовог покајања. Иако видимо да је други пун трња, кад имамо љубав, из тог трња ће никнути цвеће. Синаксар је пун прича о паклу које су на крају постале приче о рају.
Нека други постане мој рај. Цвет у пустињи. Дијамант у блату. Бело против црног. Излазак сунца у опустошеној ноћи.
Други није лош, болестан је. Човек се не роди лош, то се постане, а ја сам за то крив... Сви смо ми криви...
Злоба је болест и потребно јој је лечење. Злоба се рађа тамо где нема љубави или ју је неко убио. Злоба је злоупотреба слободе и рађа се из болесног унутрашњег покрета, из инфекције. И то је тужно...
„Али погрешио је! Повредио ме! Шта да радим?" Опрости му! Да ти отвори небо, и да се њему нада. Опрости болесном и овај твој опроштај биће његово исцељење.
„Како да урадим ово! Тешко је! Ко је то икада урадио?" Учинио је то свети Дионисије Егидски, не зато што је био светац, него је постао светац када је опростио братоубици. И шта се десило са убицом? Из тамнице пакла отишао је у небеска села. Зашто? Јер је опроштај светог Дионисија за њега постао лек, одскочна даска ка небу, исцељење и преображење његовог бића. Опраштам да би моје срце постало лек за другога, а мој загрљај његово пристаниште спасења.
Само реци - "Опраштам ти!". Ово је реченица која отвара небо. То је звук трубе који чују анђели. Немојмо се заваравати да људским моћима можемо опростити. Тек када осетимо да нам Бог опрашта, знаћемо да немамо другог избора осим да учинимо исто. Како можемо тражити од Бога небо када га одбацујемо због ближњег?
Ко је, уосталом, други? Он је уд Тела Христовог и често је повређен... Шта да радимо онда? Да га пустимо да крвари?
Не заборави, брате, да није Светлост крива што је у соби мрак... Неко је угасио светло и настао је мрак, који иначе сам по себи не постоји. Шта ћеш одлучити? Шта ћеш учинити за друге? Хоћеш ли им прихватити руке или ћеш остати у паклу одбацивања?
Завршимо речима нашег Господа: „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ви не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити сагрешења ваша“ (Мт. 6,14-15).

о. Спиридон Скутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Једном давно дете је направило чамац. Однео га је на плажу и пустио да плута. У једном тренутку, међутим, жица се откинула и његов чамац је потонуо у дубину и нестао. Дете се веома узнемирило .
После неколико дана дечак је прошао поред пијаце и изненађено угледао свој чамац у излогу. Одмах га је препознао.
Испод чамца, на папиру, писало је: "На продају"
Након што се уверио да је његов, дечак је ушао у продавницу и рекао продавцу:
- Господине, овај чамац је мој, ја сам га направио.
Продавац уопште није био ганут и одговорио му је:
- Плати колико кошта и биће твој ...
Дечачић, међутим, није имао новца и отишао је до свог оца и испричао му шта се десило. Отац му даје новац и дечак је купио свој чамац.
Узео га је, загрлио и рекао:
- Сад си мој два пута, једном сам те створио и једном сам те купио.
Ово је Христос! Он је Тај који нас је створио, али и Онај који нас је откупио Својом Крвљу!
Из искрености, за оно што нам је Христос учинио, свака особа треба да се мења и понаша другачије у свом животу, покајавши се.
*

У једном светогорском манастиру десио се следећи догађај:
Не знам да ли знате, монах који има послушање у трпезарији излази раније са Божанствене Литургије и одлази да припреми трпезу за оце.
А ко меси хлеб, отићи ће да испече хлеб.
Они одлазе са Божанствене Литургије, пошто су прво добили благослов од старца, да изврше своја послушања.
Тако да је монаха, који је имао послушање у трпезарији манастира, када је дошло време да напусти Божанствену Литургију, сатана преварио и натерао га на размишљање:
"Хоћеш ли сада отићи и припремити трпезу? Како то?"- ђаво му се насмејао.
И док је монах прилазио игуману и добио благослов да оде, ипак се сакрио неко време иза врата и седео у тами.
Непосредно пре краја службе, отишао је у трпезарију...
Отворио је врата и у тренутку се запрепастио. Сто је био спреман!
На зачељу стола била је жена у црном која је стављала последње посуђе.
Био је посрамљен и уплашен!
"Немој се плашити", рекла је.
"Пошто ниси хтео да спремаш за Оце, дошла сам да ја припремим..."
Поставила је последње посуђе и нестала испред њега!
Била је то сама Пресвета Богородица.

- Димитриос Панагопулос, проповедник

facebook.com

Приликом растанка Исуса Христа с ученицима на Елеонској гори пре Вазнесења, они су се заинтересовали: Онда они који бијаху сабрани питаху Га говорећи: Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево? А Он им рече: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Дап. 1, 6-7). А ми смо често радознали желећи да сазнамо, довијамо се да видимо најразличитија указивања Светог Писма покушавајући да одредимо рокове и времена.

Рок другог доласка су много пута одређивали секташи – адвентисти, али, наравно, њихова очекивања се нису остварила. Морамо имати на уму да ће Дан Господњи доћи изненада, као лопов ноћу (2 Петр. 3, 10). Други долазак Господа ће бити попут муње која је изненада бљеснула од једног краја неба до другог (в.: Мт. 24, 27). Само то треба да знамо и да се више не распитујемо радознало.

Господ је у Откровењу светог Јована рекао: Ево долазим као лопов; благо ономе који бди и који чува хаљине своје, да не ходи наг и не виде срамоту његову (Откр. 16, 15). Благо ономе ко је у чистоти сачувао своје срце, ономе чију наготу неће угледати људи који стану на Страшни Суд. Он неће бити посрамљен пред Богом и пред њима. Благо ономе ко стане у одећи праведности, у светлој одећи светаца.

Христов долазак ће за нас бити потпуно неочекиван. Јер кад говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија, као бол на трудну жену, и неће избјећи. Али ви, браћо, нисте у тами, да вас тај дан затече као лопов. Јер сте ви сви синови свјетлости и синови дана; нисмо ноћи нити таме. Зато немојмо спавати, као и остали, него бдијмо и будимо тријезни. Јер који спавају, ноћу спавају, и који се опијају ноћу се опијају (1 Сол. 5, 3-7). Крстили смо се Светим Крштењем, поверовали смо у Христа, идемо за Њим, трудимо се да испуњавамо Његове заповести, јер Он је Светлост која се не гаси, која обасјава све оне који Га воле.

Нисмо с онима који гину у греховима, у нечистоти, који никад нису размишљали о својој души. А ми, пошто смо синови дана, обуцимо се у штит вере, која ће нас сачувати од ужарених стрела лукавог, испунимо се пламеном надом у Бога, Чија нас љубав спасава. Добили смо безбројне дарове благодати, не бојимо се да станемо на Суд Христов.

Свети апостол Павле каже: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости (Рим. 13, 12). За нас, хришћане, који смо пошли за Христом, прошла је греховна ноћ и приближио се дан спасења, који увек треба да будемо спремни да дочекамо, као човек који се спремио на далеки пут, који је ограђен вером, надом и љубављу. Сећајући се Христових речи: Нек буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене (Лк. 12, 35), живимо тако да се светиљке, с којима ћемо изаћи пред Господа, не угасе. Амин.

https://srpska.pravoslavie.ru/103432.html

Говорећи да су хришћанима дарована велика обећања Божија, кроз која они могу да постану причасници божанске природе, апостол Петар у другој својој посланици (1,47), даје нам поуку, како доћи до тих дарова.
Ради тога, говори он, треба избећи похотну страст која влада у свету и свом ревношћу задобијати веру. А затим у вери пројавити врлину, то јест добра дела, а у врлини знање, то јест разум духовни, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав.
Дакле, вера, добра дела, знање, уздржање, трпљење, побожност, братољубље, љубав, јесу степени духовне лествице светог апостола Петра.
Све ово има мећу собом тесну унутрашњу везу, сваки (степен) производи онај следећи, а следећи узвисује, усавршава и укрепљује претходни.
1. Пројавите у вери вашој врлину. Наравствено – духовни живот почиње вером. Вера је први степен на лествици нашег спасења. Вера треба да буде срдачна, искрена, нелицемерна, несумњива, жива и делатна. Ако тако верујеш, ако си усадио у себи такву веру, онда ћеш је неминовно показивати делима – стараћеш се да испуњаваш вољу Божију, да стремиш ка свему што је добро: у мислима, речима и делима. Такво расположење за добро, стремљење ка испуњењу воље Божије и држање заповести Господњих, развија и васпитава у теби наравствену делатну снагу духа – ВРЛИНУ, коју рађа вера.
Дакле, истинска, срдачна, жива вера раћа врлину, твори добра дела. Са своје стране, врлина узвишава и укрепљује веру, даје јој више наравствених вредности, јер сама вера без добрих дела, без делатног стремљења ка добру, сасвим је недовољна за спасење душе.
„Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти?“ Осим тога, таква је вера нечиста, сујетна, недејствена, па чак и мртва: „Вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јак. 2,14, 17).
А у врлини је ЗНАЊЕ (расудљивост, разумност).
Стремећи ка добру у свему: у мислима, речима, делима и настојећи да испуни вољу Божију, хришћанин се опитно учи да истинито суди о стварима, да разликује Божије од човечијег, истинско добро од лажног, стварно зло од привидног, правду од неправде, то јест да развија у себи практично хришћанско искуство – свету благоразумност у свим делима. То јесте наравствено расућивање, знање духовно, хришћанско благоразумље.
Дакле, врлина ствара духовно знање, али и сама од њега задобија савршенство, јер каква је врлина корисна, ако је не прати знање (разум)? „Ревност не по разуму“ (Римљ. 10,2).
А у знању је УЗДРЖАЊЕ.
Духовно знање (разум) открива хришћанину где је добро и зло, где истина и лаж, – у њему самом, у његовом поквареном срцу, открива мноштво рђавих мисли, порочних склоности, злих похота и страсти, и хришћанин јасно види како су пуста и лажна њихова завођења и како су оне опасне за развој и усавршавање духовног живота. Увиђајући то, он почиње мало-помало да се одупире порочним склоностима, труди се да се уздржава од задовољавања злих похота, искорењује страсти и на тај начин стиче ново наравствено савршенство – уздржање од злих похота и страсти, чинећи своје срце чистим. А чистота срца узвисује и развија његово духовно знање, јер чистим срцем, по речи Божијој способни су да душевним оком виде Бога и ствари Божанске: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“.
А у уздржању је ТРПЉЕЊЕ.
Када се хришћанин мужаствено бори са унутрашњим непријатељима свога спасења, у то време нападају на њега непријатељи спољашњи: разнородна искушења и саблазни – лаж, клевета, оговарање, прекори, подсмевања, прате га на свим путевима наравствене делатности. Превртљивост и невоље у служби, домаћи раздори и несугласице, оскудица у издржавању и снабдевању (материјалном обезбеђењу) себе и својих домаћих, губитак имовине, нарушавање здравља, све ово он често трпи на себи самом! Искушења на сваком кораку! А колико се овде захтева од хришћанина трпљења. трпљења мужаственог, често дуготрајног! Такво трпљење развија у себи хришћанин, који је стекао духовно уздржање, научивши се да одолева чулним жељама, и побеђујући страсти.
Трпљење је ново, више наравствено савршенство, јавља се иза уздржања. Са своје стране, п трпљење даје велику снагу и крепост. Нестрпљење (нетрпљење) сред искушења, униније у невољама слабост је духа, а дух споља ослабљен природно постаје неспособан да побеђује унутрашње своје непријатеље.
А у трпљењу је ПОБОЖНОСТ.
Стекавши уздржање. научивши се добродушном подношењу невоља, трпљењу сред искушења, хришћанин усходи на нови степен наравствено-духовне лествице – развија и одгаја у себи побожност (благочешће).
Побожност је наравствено-побожно настројење хришћанина, његових мисли, осећања и делања, једно (јединствено) прослављење пресветог имена Божијег у души и срцу, искрена жеља да се благоугоди Господу, појачано старање да се испуни Његова света воља.
Ово је делокруг многих врлина и наравствених савршенстава: овде је и страх Божији и живо уздање у Бога, и свецела преданост Богу, и смирење, и искреност мисли и осећања, речи и дела, и чистота намера и побуда. „Побожност је корисна у свему пошто она има обећање живота садашњега и будућега“ (1. Тим.4,8).
Она преноси достојанствену вредност претходним подвизима – трпљењу и уздржању. Хришћанин који поседује истинску побожност, још брижљивије чисти своје срце од страсти и похоте, знајући да је Господу мрска чак и нечиста помисао, да само чисти срцем виде Бога, а да се у искушењима и напастима још више укрепљује духом, будући уверен да Господ неће пустити „да се искушате (хришћани) већма него што можете, него ће учинити са искушењима и крај, да можете поднети“ (1. Кор. 10, 13), знајући још да „страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљ. 8,18).
А у побожности је БРАТОЉУБЉЕ.
Побожност одуховљује и освештава мисли, осећања и дела хришћанина, побуђује нарочити покрет у његовом срцу, и у њему се из љубави према Богу развија љубав према ближњима, испрва не према свима, већ само према истоверној браћи развија братољубље.
Хришћанин почиње да љуби искрено у Господу све који исповедају с њим исту веру. Сада за њега нема ни роба ни слободњака, не постоје разлике у звању (сталежу) и имању (положају), полу и узрасту, за њега су сви хришћани деца једнога Оца Небеснога, сви су искупљени Најдрагоценијом Крвљу Сина Божијег, крштени у једној истој купељи Крштења – у име Оца и Сина и Светога Духа – сви подједнако призвани на спасење, свима, коначно Он дарује од Божанске силе све „што је потребно за живот и побожност“ (2. Петр. 1, 3). Хришћанин свима срдачно жели спасење и делатно доприноси спасењу свих – молитвама, речју саосећања, утехе, поуке и својим примером.
Са своје стране и братољубље даје силу побожности п предаје јој савршенство: “ Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је“ (1. Јов. 4,20).
А у братољубљу је ЉУБАВ.
Најзад, хришћанин усходи на највиши степен наравственог савршенства – љубав.
Љубав према Богу, побуђујући љубав хришћанина према једноверној браћи, све више је распрострањује. Љубеће срце хришћанина се, такорећи, шири, и оно сада својом љубављу обухвата све људе, не разликујући њихово звање, положај, веру, – он љуби чак II непријатеље своје. Таква љубав је врхунац савршенства – највиши, последњи степен духовне лествице.
И преподобни Исаак Сиријски говори: „Ко љуби све подједнако, милосрдно и недељиво,тај је достигао савршенство“.
А апостол Павле учи: “ А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства“ (Кол. 3, 14).

https://www.facebook.com/100069249035869/posts/905155379614472/

Зар милијарде људи неће бити спасене? Да ли је Бог неправедан?

Они нису познавали хришћанство! Можда су чули за хришћанство, али то не значи да га знају. Чули сте за хиндуизам, за будизам, за зен, али ви не знате ништа о њима. Исто тако ни они. Хоће ли ићи у пакао? Може ли Бог бити тако неправедан? Како ће се спасти они који нису хришћани? Црква је дала одговор пре више векова. Али, пошто имамо времена за хиљаду других ствари, али не и за оне које се тичу живота и смрти и нашег спасења, ми их занемарујемо. Црква је одговорила пре много векова. Кроз уста Светог Јустина. Шта каже Свети Јустин? И цитирам ово како се сећам када сам то прочитао први пут као школарац пре 45 година. Шта каже светац? – (а ово је став Цркве) - „Они који су живели по Речи Божијој – хришћани су“. Они су хришћани чак и ако их сматрамо атеистима. Као, на пример, код Грка - Хераклит, Сократ и сл. Хришћани су. Иако су живели пре Христа. Зашто су хришћани? Зато што су живели хришћански. Јер, оно што нас чини хришћанима нису теологије  или мисли  или вера коју имамо у нашим умовима, већ вера коју спроводимо у својим животима. Да ли смо хришћани или не, откривамо начином на који живимо, а не речима. Речи су "компримовани ваздух".

Ако смо добри хришћани, привлачимо друге. Ево шта каже свети Јован Златоусти: „ Да су хришћани стварно хришћани, не би било незнабожаца“ и сам Христос каже: „Имам и друге овце које нису из овог стада“ (Јн. 10,16). Стадо је Црква која нас спасава од вукова - греха. "И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир." Пастир познаје своје овце. Зна које су његове, а које туђе.

„Морам и њих да доведем." И Он ће их довести. На који начин ће Христос спасти оне који нису хришћани? Његов проблем, Његово питање, Његов рад. Гледајмо ми себе шта радимо. Шта Христос хоће од нас? Нећемо се спасти онако како се спасавају они који нису хришћани. Према њима ће бити попустљив. Према нама Он ће бити много строжи. Јер коме је много дато, од њега ће се и много тражити. Нећемо бити спашени ако чинимо добре ствари које чине и други. Мораћемо да учинимо много више добрих дела, јер смо научили и знамо много више и дато нам је више могућности кроз свештенодејство Цркве, да се спасемо. Зато, не одступајте од својих свештеника, не одступајте од епископа, не одступајте од Цркве и њених тајни. Сам наш живот ће нас спасити, а не наше добро срце.

Зато Свети Августин, када чита Христове речи да има и друге овце које нису из овог стада, наставља: „Колико је оваца још ван стада? А колико је вукова унутра?" Јесмо ли слични Христу? Светитељ каже: „Довучена вода не може утолити жеђ ни онога ко ју је довукао ни онога ко је гледа, него треба отићи на извор где има воде за пиће“. И сада не радим ништа друго, него једноставно црпим ову воду живота, која доноси знање, које нас води ка вери која ће нас спасити. У Јеванђељу по Јовану, Христос каже Самарјанки: „и ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека; а вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која извире у живот вечни“ (Јован 4:14). Да ли је истина оно што Исус каже? Одговор је врло једноставан. А ја вам управо то кажем: „Дођите и видите. “

Нека Вам Пресвета Богородица подари просветљење и храброст да се борите и не одустајете. Ако пропадамо, пропадамо само због наше лењости.

Зато се молите и за мене, да ме просветли и охрабри Господ благи.

Нека вас чува Пресвета Богородица!

старац Никон Светогорац

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протођакон Драган Стаменковић из Епархије нишке. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, ђакон Драган је говорио о аномалијама родитељске љубави. „Родити децу – дело је природе, али образовати их и васпитати – дело је ума и воље.“ Питање васпитања и образовања младог човека неизоставно се дотиче породице и свих односа који у њој постоје. Родитељство, као стуб на коме породица почива, представља један од тих темељних односа коме се, будући да је веома сложен, може прићи са више страна. Бити родитељ значи живети и делати одговорно и са пажњом, припремати младо и незрело биће за живот у овом свету, учити га школи живота – тој науци тежој од свих других. Родитељ није родитељ ако није и руководитељ, ако није онај који води, усмерава, сведочи и животом и речју која је жива и делотворна само када је потврђена делом. Велики светогорски духовник, старац Пајсије, говорио је да светост родитеља чува децу, и заиста, добар пример вреди више од стотине изговорених речи. Говорећи о овој важној теми која у нашем времену заокупља пажњу многих јер смо сведоци многобројних примера присуства девијација у васпитању, протођакон је, поред осталог, рекао: У ком правцу ће ићи васпитање детета конкретно зависи од идентитета љубави коју добија од родитеља. Уколико љубави нема, неће се развити базично осећање личне вредности, а са друге стране, то дете ће читавог живота тражити ту љубав уместо да развија све потенцијале које му је дао Бог.

„Нешто је необично у овом сусрету жене Хананејке и Исуса, као да се понашао другачије него према другим људима, до тада. Било је то необично, јер се нису дружили ни разговарали. Израиљци су презирали Хананејце, зато што су били многобошци, јер нису држали праву вјеру у једног Господа Бога. Али ова жена обузета великом муком због болести свога дјетета, због њене посједнутости демонима, као свака мајка тражила је лијека свом дјетету, пришла је Исусу. Чула је за Њега, да он лијечи и помаже. Али још више, у Његовом присуству осјетила је нешто необично, да он има неку моћ за разлику од других људи. И да је он дугачији од свих синова људских које је сусретала до тада. Обратила му се овим ријечима: Помози сине Давидов. Чим је то рекла да је он син Давидов, значи да га је гледала другачијим, узвишенијим.  Он јој је рекао: Ја сам послан само припадницима дома Израиљева; али се она ни тада није поколебала, него га је и даље молила- Помози ми.  Апостоли су му говорили да је отпусти, јер им је више досадила. Међутим она и даље није одустајала. Христос јој тада говори страшне ријечи, упоређујући је са животињом и каже јој оштро: Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“, подсјетио је отац Мирчета.

„Господ ништа не чини случајно нити нешто што није дубоко повезано са спасењем човјека и рода људскога. Том својом првом реаксијом показује однос тадашњих јеврејских старешина према другим људима.

Са друге стране, да би се показала вјера ове жене, на оштре ријечи Господа, жена Хананејка каже: И пси једу од мрвица које падају са трпезе господара њихових. Каква ријеч, смирење и стрпљење, да је она самога Господа и Његову реакцију промијенила. А Господ јој одговара- Вјера твоја спасла те је, иди у миру! О жено велика је вјера твоја нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њена од онога часа. Не само да је њена ћерка оздравила већ је Господ и ову жену похвалио и убројао у изабрани народ Божији и показао да је Он дошао да спасава све људе. У њему нема презрених и одбачених и да сваког човјека воли и да ће сваком човјеку помоћи и утјешити га, ако буде имао вјере. Жена Хананејка је примјер вјере, истрајне, смирене. Показала је вјеру прожету смирењем, јер је могла да изнесе и увреду и да је понесе. Јер Бог се гордима противи а смиренима даје благодат, каже Свето Писмо. Права вјера је преиспуњена смирењем, упорношћу. А Господ наш показује да је Он Спаситељ свих људи, и да не гледа ко је ко, већ гледа срца човјечија.

Они који су најупорнији у идењу за Христом су Свети Божији људи, међу којима су и Сергије и Вакх, који су све своје дали за Христа. Зато их је Он прославио, јер су примјери свједочења вјере пред људима, у своме времену“, поручио је началствујући свештенослужитељ“, прота Мирчета.

https://mitropolija.com/2024/10/21/otac-mirceta-u-hramu-svetog-djordja-vjera-zene-hananejke-je-primjer-vjere-smirene-i-istrajne/

„Зашто свети оци препоручују да се говори „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а не „помилуј нас“, пошто „нас“ укључује и друге? Није ли себично бринути се само о себи, а да смо равнодушни према ближњима?'

Свети Оци радије изговарају молитву у једнини, јер речима „помилуј ме“ (често додајемо „грешног“) показујемо да смо свесни своје грешности, као што Давид у псалмима често вапи „помилуј ме“ и додаје „јер сам свестан безакоња својих“ (Пс. 50,5) и „Али ја открих теби грех свој, и безакоње своје не сакрих“ (Пс. 31,5). ). „Помилуј ме“ значи исповест, самопрекор, свест о грешности молитеља. Из ове свести рађају се покајање, скрушеност, уздаси и сузе, о чему поново сведочи цар и пророк говорећи: „сваке ноћи напојим постељу своју, сузама квасим простирку своју“ (Пс. 6,7).

Изговарајући, брате, ову кратку молитву („Господе Исусе Христе, помилуј ме“), ако желиш да донесе плод, мораш стајати као други Давид или као други цариник. Овај последњи се, из велике свести о својој грешности ударао по грудима вапајући: „Боже, милостив буди мени грешном, и отишао је оправдан, а не „праведни“ фарисеј, по сведочанству Господњем (Лк.18:14).

Према другима не смемо бити равнодушни и треба да бринемо о њима колико бринемо и о себи.

Ако желиш да духовно помогнеш ближњима, потруди се најпре да се након покајања и исповести обратиш свемогућем Спаситељу кратком Исусовом молитвом - „Помилуј ме!“

"У реду", рећи ћеш ми. „Па, зар није себично да се од сада и даље молим за себе говорећи „помилуј ме“, а не „помилуј нас“?“

Твоје запажање је тачно, али послушај објашњење. Апостол Павле је написао: „Јер као што је тело једно и уде има многе, а сви уди једног тела, премда су многи, једно су тело: тако и Христос.“ (1.Кор.12:12). И тако, по апостолу, „ми који смо крштени у Христа“, удови смо једног тела, коме је глава Христос. И велики Павле каже: „И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди.“(1.Кор. 12:26).

Ако се један члан Цркве освећује кроз своје духовне борбе, корист је директна свим члановима наше Цркве, јер смо једно тело. Освећење утиче на цело тело Цркве. Онај ко је испуњен Исусовом молитвом личи на небеска тела. Сунце, на пример, има светлост у себи, а Месец прима светлост са другог места. Дакле, као што месец прима светлост сунца, усмерава је и осветљава тамну ноћ, тако се молилац испуњава бесмртном светлошћу Сунца правде – Христа и даје је својој „браћи и сестрама који су у тама и сенка смрти“. Али као што  густи облаци могу да одсеку месечеву светлост, тако је и човек, који живи или истрајава у греху, прекривен облаком који му помрачује ум, и он не може да прими у себе светлост духовног месеца.

Ако и ти, брате, не видиш у себи светлост духовног сунца и месеца, није криво ни сунце ни месец. Гледај да покајањем растераш тамне облаке, и тада ћеш обилно примити светлост молитава светих у себи. То су чуда која сваки стрпљиви верник види у себи.

Свети Силуан Атонски је писао да докле год има светих на земљи, свет ће постојати. Ако Земља престане да рађа свеце, онда је дошла до свог краја.

Када светац са смирењем и осећањем грешности каже „помилуј ме“, он се освећује, али увећава и своју смелост пред Богом. А пошто је свестан да је члан једног тела, и видећи да је већина чланова тела, тј. већина његове хришћанске браће тешко болесна због свог греха, он преузима на себе бреме браће и уздише као да су греси других његови. А ако други чланови пате од физичке или психичке болести, он саосећа.

Молитва „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ је струја која пуни батерију. Извор је Христос, а батерија је људско срце. Овом кратком молитвом срце је набијено Христом, дакле набијено је хришћанским врлинама, набијено је ревношћу, чежњом, љубављу према Христу толико да, по речима светих отаца, стиче „безумну божанску љубав“.

Ова божанска љубав, по Оцима, има двојако својство: што више волимо Бога, толико волимо и Његов лик, тј. човека; и што се више миримо са својим Творцем, то више помажемо Његовој творевини, нашем ближњем.

Када светац изговара Исусову молитву, у „помилуј ме“ он укључује много тога. Под „смилуј се на мене“ он мисли на - „одржи ме на путу освећења, куда си ме водио, да случајно не паднем“, према апостолу. Под „смилуј се на мене“ он подразумева: „Просвети ме, води ме“. Под „смилуј се на мене“ он подразумева: „Видиш моју љубав, моје саосећање према мојој браћи. О Господе, молим те, сети се оних који су гладни и жедни, сети се оних који болују душевно и телесно, од рака, од можданог удара, од срчаних болести, од душевних болести, од разних демонских утицаја. Помени оне који су у опасности од свега овога и од сваке непријатељске заседе. Заштити моје најмилије, рођаке, вернике, сународнике и цео свој свет од сваког напада непријатеља“. Под „помилуј ме“ он подразумева: „помени, Господе, сваку епископију православну, која верно учи науку истине Твоје, свако свештенство, у Христу ђаконство и сваки свештенички ред“.

Много пута батерија се пуни и прелива. Онда ова мала молитва престаје и други водич осветљава ум. Душа свеца снажно осећа присуство Божије, удови се паралишу и, павши пред ноге слатког Исуса, раствара се у реци суза. У другим случајевима он ћути у страхопоштовању и чуду, или са љубављу шапуће чему га божанска љубав,  тј. Дух Свети учи у том тренутку.

Када је душа прожета божанском љубављу, онда та иста љубав, својом двојаком природом, окреће свој поглед ка својој браћи. Каква прилика! Сада када у својим рукама држи Вољеног и Свемогућег, има јединствену прилику и каже: „О, слатки Исусе, светлости душе моје, једина права љубави! У овом тренутку осећам се помилован и радостан, али уз љубав, у мени је још једна бол. Видим своју браћу, видим нашу Цркву, видим људе који страдају и не могу а да не саосећам. Зато Те молим, као Сведобри и Свемоћни, помози им. Да ли су они криви? Ја признајем - сагрешио сам и молим за опроштај. Они су чланови мог тела. Ја сам такође одговоран и зато призивам Твоју милост и Твоју бескрајну људскост. Помози!”

Овако нас љубав сједињује у Христу са свим члановима наше Цркве и молитвама светих и оних који се за добро боре, Господ помаже и осталим болесницима који показује трпљење и очекује од свих покајање за спасење.

Видите, само пет речи молитве могу да уздигну човека. Молите се и за мене лењог, али и за сву нашу браћу у Христу, да непрестано куцамо на врата милости Господа нашег, уверени да ће Он одржати своје обећање када је рекао: „Куцајте, и отвориће ти се.“ (Лк.11,9) и „Ко верује у Њега неће се постидети“ (1.Петр. 2,6). Амин.

Аутор: монах Јосиф Дионисијски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор