Нема на земљи ниједног човека који не би искусио невоље. Рађа се мали човек, и он се већ стално плаши да ће изгубити маму и тату. Расте, налази другарицу, супругу, и стално се боји да ће је изгубити. Роди нам се дете, а заједно с њим се рађа и страх: да се не разболи, да га не изгубимо. Затим губимо родитеље, а онда и своје здравље. И током целог живота нас прогања страх да ћемо и сами једног дана умрети. Цео наш живот се састоји од страхова који су врло објективни. Није могуће да се у животу ништа не изгуби, и глуп је човек који стално убеђује себе да је све добро. Земаљски живот је увек повезан са тешкоћама. Свакога дана уместо радости може доћи велики бол. Не треба да се припремамо за земаљски рај. Рај је могућ само на небу. А на земљи – само делимично, јер кад прихватимо Божији сценарио, биће нам лако чак и да трпимо, и не само лако, већ и радосно. Један човек ме је питао у Грузији: „Како да поднесем несрећу? Како да је издржим?“ Кажем: „Знате, Црква нема увек рецепт за то да вас избави од невоље. Не дешава се увек да дођете у храм, мало отплачете, пожалите се – и ваша ситуација се исправи, поправи се набоље. Врло често не можемо да променимо оно што се десило. Али постоји средство, не за то да се избегну невоље и бол, већ да се једноставно посвете Богу. Трпите ради Христа, своје трпљење и своје ношење крста посветите Христу, Богу, и биће вам боље. Врло је тешко, неиздрживо, ако човек трпи бесмислено. А ви своју невољу, свој бол и тескобу подарите Христу и реците: "Господе, прихватам то ради Тебе. Немам излаз, мораћу да поднесем, да издржим, и зато своје трпљење посвеђујем Теби, нека то буде ради Тебе." И постаће вам лакше. И појавиће се смисао.“

Протојереј Сергеј Баранов

https://www.youtube.com

Понекад човеку бива тешко. Понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме.

Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не љути због увреде да та увреда неби стала између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно?

И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам!

Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном, посебном смислу ових речи.

То понекад бива "казна" због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности.  „А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро". (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, па се покаје, већ му бива много лакше и боље.

Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се често не примећује – док човек не дође до саме ивице...

Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се да може да га понесе.Онда додаје још. И још. И још... Иде корак по корак напред, не задржавајући се, не смањујући темпо.

И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, све то ради сам и на крају најчешће долази до слома.

У одређеном тренутку човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, затворено и да ли се скупило?

Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује.

Урезало ми се у сећање нешто што сам једном чуо на проповеди свештеника којег добро познајем: зашто је Петар почео да се дави? Зато што се уплашио? А зашто би се одједном уплашио? Није се уплашио да крочи у воду у сред буре и да крене по њој по речи Спаситеља, а кад је већ ишао по благодати Божијој по њеној површини као по земљи, уплашио се? Није баш најлогичније... Зар није све због тога што је у једном тренутку помислио да сам иде? Зар није на тренутак заборавио Онога захваљујући Чијој сили и вољи је вода постала као чврста? Ако је тако, шта је онда чудно у томе што се уплашио и што је почео да тоне?

Не знам и нико од нас не зна шта се заправо десило с апостолом. Али је чињеница да се то са нама дешава стално и свуда.

Кад човек нешто почне ради Бога - неки посао, живот која личи на подвиг – Господ „Који и намере целива“, пружа Своју обилату помоћ. И човек иде – опрезно, са свештеним страхом – напред, плашећи се да се случајно не оклизне, да не згреши, да се не лиши ове Божанске подршке. И постепено се предаје томе, навикава се на труд и на подвиге, они постају нешто свакодневно, што наводно не превазилази човекове снаге.

И оно, за шта је раније молио за благослов, почиње да ради сам. И успешно! По инерцији, по навици. И све више му успева. И можда тако дуго живи – у зависности од сопствених природних способности и од многих спољашњих фактора.

Међутим, пре или касније, почне да осећа да му није само тешко као што му је бивало раније, већ да нема више снаге. Осећа: још мало – и пући ће... То се дешава многима. И онима који су врло ревносни, и онима који баш нису, а понекад и онима који уопште нису ревносни.

Истина, постоји ризик да човек пукне. И да се сломи. Ево зашто је тако важно да човек, схвативши да сам ради, застане и да се разабере: зашто је тако? Зашто је остао сам?

Зато што је највероватније намерио да чини Божија дела заборавивши на Бога. Чудно звучи, али се то врло често дешава. Где? Па у нашој, црквеној средини. Због чега би иначе могли да видимо озлојеђене испоснике, намрштене молитвенике, огорчене социјалне раднике? Знамо да су све то – богоугодна дела. Али, када су тачно угодна и како и с каквим срцем им се приступа – ова питања нам често ни не падају на памет. И тако се дешава да их понекад чинимо не богоугодно, чак директно противно Богу, и заиста – не противећи Му се. Уопште то не примећујући. Само почнемо да осећамо управо ону тежину од које човек више нема снаге да живи.

И то се никако не може избећи, никако човек не може да се осигура, ако не застаје чешће на својим путевима и не проверава: да ли су моји путеви Божји? Неко ће, наравно, рећи: а како да се разабере, како да буде сигуран у тачност одговора на ово питање? Постоји једна тајна... Ако буде спреман да се заустави, или да скрене, или чак да крене уназад, чим схвати да је таква воља Божија, Господ ће му сигурно дати одговор – јасан и поучан.

Кад после дугог периода самосталне делатности поново осети, не само да га води рука Божија, већ и да се потпуно налази у овој руци, да га она држи, он схвата сву снагу и дубину јеванђељског: „Без Мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5). Ништа добро, разуме се.

И у срцу му одјекује: „А ја, Господе, и не желим без Тебе...“

Игуман Нектарије (Морозов)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

СВЕТИ Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик.

О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме.

Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7).

Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: "ограда, утврђење људима", или: "праведнији од "свих". Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове.

У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен.

Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.

Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. - На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.

Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!

Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. - И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! - Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. - А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?

Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.

Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.

Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.

http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?id=KDD

Душа онога ко се самооправдава не налази спокојство. Такав човек лишен је утехе. Он оправдава своје „ја“ – али да ли то његово „ја“ оправдава њега? Његово „ја“, његова савест не налази за њега оправдања, и зато његова душа није спокојна. Та чињеница упућује на његову кривицу. Како је само Бог све устројио! Човеку је дао савест! Страшно! Уз помоћ насиља, лукавства или ласкања човек може да достигне оно што је наумио, али на тај начин спокојство душе не може да достигне. Кроз то и сам може да се увери да је сишао с правог пута.
Када човек без роптања прихвата неправду, то је као да прима духовно богатство и радује се. А када се самооправдава, то је као да губи део свог богатства, па не осећа радост. Хоћу да кажем да он нема оно духовно спокојство које би имао да се није самооправдавао. Шта тек да се каже о ономе ко налази оправдања за себе и поред тога што није у праву! Такав човек згрће на своју главу гнев Божији, јер је то што чини – проневера; он расипа богатство које му је дато. Еда ли спокојство налази онај који расипа?
Самооправдање чини човека слепим. Чак и да почини убиство, ђаво ће га оправдати. „Како си га само трпео толико времена? Требало је много раније да га убијеш“, говори му ђаво. Такав човек још може пожелети да од Христа добије плату за то мало времена што је „трпео“. Схваташ? Дотле се долази!
– Старче, ако се већ онај ко се самооправдава мучи, зашто то наставља да чини, и тиме пристаје на грижу савести?
– То је ствар навике. Да би се пресекла, потребна је снага воље. А треба да научи не само да се не самооправдава, већ и да се унутар себе постави исправно. Уколико се не самооправдава, али у себи верује да му је учињена неправда – то је још горе. Јер да се оправдао наглас, неко би му већ нешто поводом тога рекао, па би тако могао да се ослободи прелести. А овако, он може да ћути, али у себи да помишља: „Ја сам у праву, али нећу ништа да кажем јер сам виши од њега.“ На тај начин човек остаје у прелести.
 – Старче, ако неко из неког мог поступка изведе погрешан закључак, да ли је потребно да објасним зашто сам поступила баш тако како јесам?
– Ако си духовно јака, односно смирена, прихвати кривицу и ништа не говори. Остави Богу да те оправда. Ако не будеш ти говорила, после ће проговорити Бог. Видиш, када су Јосифа[3] продала његова браћа, он није рекао: „Ја сам њихов брат; нисам роб; отац ме воли више од све своје деце!“ Није говорио, а после је проговорио Бог и начинио га царем[4]. Зар мислиш да Бог није могао да обавесги људе о томе како ствари стоје? Па ако Бог покаже истину ради твога добра – у реду. Али и ако је не покаже, то ће опет бити ради твога добра. Када ти неко учини неку неправду, сматрај да ти он то није учинио из злобе, већ просто зато што он на тај начин посматра ствари. Касније, ако у њему није било злобе, Бог ће му открити како заиста ствари стоје, схватиће да ти је нанео неправду и покајаће се. Само када је човек зао, Бог му не открива право стање ствари, јер је фреквенца Божијег деловања: љубав – смирење.

О, страшно је разговарати са човеком који је навикао да се самооправдава! То је исто као да разговараш са ђавоиманим! Они који се самооправдавају – Бог нека ми опрости за ово што ћу рећи – имају ђавола за духовника. То су измучени људи који немају мира у себи. Самооправдање су учинили својом науком. Као што један лопов не спава по читаву ноћ, мислећи о томе како да успе у крађи, тако исто и они непрестано размишљају о томе како да оправдају сад ову, сад ону своју грешку. Или, као што неко размишља како да уграби прилику да учини неко добро или да се смири, тако ови насупрот томе размишљају како да оправдају неоправдиво. Постају прави адвокати! Не можеш да изађеш на крај са њима! То ти је као да причаш са самим ђаволом. Како сам се само намучио са једним таквим човеком! Иако сам му рекао: „То што чиниш није у реду, требало би да обратиш пажњу на неке ствари. Не идеш добрим путем, ваљало би да поступаш тако-и тако…“ он је на сваку мој реч налазио оправдање за своје поступке, да би ми на крају свега рекао: „Ниси ми рекао шта да чиним!“ „Бре, добри мој човече! О чему разговарамо толико сати? Разговарамо о твојим гресима, о томе како не идеш добрим путем, али ти се непрестано самооправдаваш. Три сата ме овде истјазаваш, мучиш! Како ти нисам рекао?“ Ето, наводиш човеку примере не би ли схватио да начин на који се он суочава са проблемима носи у себи сатански егоизам, говориш му о томе да се налази под демонским утицајем и да ће пропасти уколико се не промени, а он ти на крају каже: „Ниси ми рекао шта да чиним“! Заиста, како да не експлодираш од муке? Ако је човек равнодушан, све то ће проћи уз једно: „Нема везе.“ Али ако није равнодушан – експлодираће од муке. Благо равнодушним људима!

старац Пајсије

https://svetosavlje.org

– Оче Димитрије, да ли је зависност увек неслобода? Ако своју зависност (на пример, од чланова наше породице) прихватамо са послушношћу, из љубави и поверења у Бога, не добијамо ли тиме слободу?

– Уопштено говорећи, зависност – као и независност – су, наравно, релативни појмови. Сви ми на овом свету зависимо од нечега или некога. Штавише, када се неко противи црквеној употреби речи „роб“, подсећамо се на чувену изреку апостола Петра: „Кога неко победи, његов је роб“ (2. Петрова 2:19). И овде ми, углавном, имамо само две могућности: да будемо или робови греха или робови праведности (видети: Рим. 6:17–18). Наша слобода лежи у могућности избора између једног и другог.

Али постоји и виша димензија концепта слободе, према којој је права слобода могућа само са Богом и у Богу. Тако каже Свето Писмо: „Господ је Дух; и где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2. Кор. 3, 17). Дух Господњи је Дух жртвене љубави, коју је Исус Христос потврдио целим Својим земаљским животом и смрћу на Крсту за опроштење наших грехова. Ова највиша слобода претвара „робовску службу“ ближњему у песничко састварање Бога и човека. Као што о томе каже апостол Павле: „Ви сте, браћо, на слободу позвани, само да слобода ваша није повод за угађање телу. Али кроз љубав служите једни другима“ (Гал. 5:13).

– Која врста зависности садржи духовну опасност? Како хришћанин може то сам да одреди?

– Духовна опасност лежи у човековој зависности од духова зла. Односно од демона који, усађујући човеку грешне жеље, настоје да човека отуђе од Бога да би га на крају уништили. Грех је тај који удаљава човека од Бога, а ако грех, развијајући се и укоренивши се у души, достигне ниво страсти, онда он постаје смртан, односно лишава човека благодати Духа Светога, која је, по речима Светих Отаца, за душу оно што је дисање за тело.

Човеку није тешко да сам одреди која је зависност штетна: треба само разумети шта је страсна природа душе, шта нам је заповедила бестрасност, шта су грешне страсти и борба против њих.

Позвани смо да тражимо Бога и тежимо да постигнемо јединство са Њим.

Заповедана нам бестрасност није уништење страсне силе душе, већ њено мирно стање, у коме је неспособна за зло. Из тога можемо разумети да је саосећање са грехом већ почетак греха, чији је крајњи степен разорна страст. Ово је, као што разумете, екстремни степен неслободе и људског ропства.

Црква је детаљно развила учење о осам главних страсти. Ево листе њих: прождрљивост, блуд, среброљубље, љутња, туга, малодушност, сујета, гордост. О погубној вези страсти једнодушно говоре Свети Оци. Сваки човек, пажљивим и поштеним погледом на себе, може схватити да у њему, по правилу, преовлађују две-три страсти. Главни напори морају бити усмерени на борбу против њих.

Свети Оци су нам такође детаљно објаснили како се тачно дешава грешно помрачење човека. Можемо рећи да је учење о борби против страсти детаљно учење о покајном преображају човека.

Главна средства у овој борби су позната: љубав према Богу, која се изражава у испуњавању Његових светих заповести, права вера, пажња према унутрашњем животу, противљење греху.

Најлакши начин да избегнемо саосећање са грешним помислима  јесте да им се одупремо у молитви и укоренимо се у добрим делима. Али ако је човек из овог или оног разлога већ усвојио грешан начин живота, онда ће се суочити са жестоком борбом са страстима. И овде је једно разумети, а друго извршити. Наравно, човек мора јасно разумети шта му се дешава, али ако се не потруди да се одупре греху, онда ће сво његово знање остати бесплодно. Као што кажу Свети Оци: „Дајте крв и примите Духа“. Крв овде означава дело смирења, потчињавање душе Богу и чврсто противљење ђаволу.

„Насилна борба против порочних навика“, пише свети Игњатије (Брјанчанинов), „од Бога је приписана човеку као мучеништво, а онај ко у овој борби победи, овенчан је венцем исповедника, као онај који се бори ради Христовог закона“.

– Али да ли опасност од губитка слободе лежи само у страстима које сте навели? Шта је са зависношћу од интернета, на пример, која почиње потребом за комуникацијом, али се врло брзо претвара у зависност?

– Чини се да сваки поштен човек сам осећа границу између потребе и зависности, а ако је ову границу прешао, онда га савест проказује. Само да је слушамо, а не да је намерно газимо док јој глас не постане једва чујан.

Многе природне и нормалне ствари, када се користе неправилно и неумерено, претварају се у објекте страсти. Не говоримо сада о неким очигледно грешним стварима, већ о „неутралним“, а понекад и виталним. На пример, храна. Свети Оци наводе три непогрешива стања: уздржање, задовољство и ситост. Јасно је да је једење хране у најмањим количинама неопходно за одржавање живота. Задовољство је када особа устане од стола са благим осећајем глади. Засићење се такође сматра прихватљивом и непогрешивом нормом. Али све преко тога ће оптерећивати савест и захтевати покајање. Као што Господ каже: „Тешко вама који сте сада сити“ (Лк. 6, 25). Сада схватамо да је грех прождрљивости последица неисправног (страсног) односа према храни. Исто се може рећи и за интернет комуникацију, и за многе друге ствари које, када се користе мудро, доносе корист, али у случају страсне привржености и зависности уништавају човека. Господ је такође упозорио на ово: „Пазите на себе да не буду оптерећена срца ваша од преједања и пијанства и од животних брига“ (Лк. 21,34).

Апостол Павле каже да они који су савршени „имају своја чула обучена вештином да разликују добро од зла“ (Јевр. 5:14). Јасно је да ми нисмо свети, али можемо и морамо да тежимо светости, сећајући се да су свети људи као и ми, али само они који су доследно и стрпљиво учили да буду хришћани. За њих је ово постало главно – да стекну Духа Христовог, да се угледају на свог Учитеља. И, живећи тако, они су постепено, уз помоћ Божију, навикавали своја осећања да разликују добро од зла. Ово треба да послужи као пример и нама. Потрудимо се да живимо хришћански, а Господ ће нам, видећи нашу ревност и жељу, несумњиво помоћи у разазнавању шта је корисно, а шта штетно, и упутиће нас ка спасењу.

Молитва, пажња према себи, разумна умереност у свему што је дозвољено и избегавање онога што је забрањено – то је најједноставнији начин, најсигурније средство за избегавање зависности.

Али невоља је у томе што углавном нисмо пажљиви према свом унутрашњем животу, према својим жељама и тежњама срца; не препознајемо грешне покрете на време, препуштамо им се и као резултат тога падамо у грех, а ако се не покајемо и не покушавамо да се побољшамо, онда постајемо зависни и, у крајњој мери, опседнути деструктивним страстима.

Апостол Павле нас упозорава да бригу о телу не претварамо у пожуде ( Рим. 13:14 ).

Свако има своју меру, јер су сви људи различити; мера онога што је сваком могуће и дозвољено треба да буде Реч Божија, искуство светих отаца и сопствена савест.

– Зависности повезане са месом (алкохол, дрога, изопачена сексуална страст, итд.) имају страшну моћ и често човек, чак и искрено желећи да се ослободи своје болести, трпи пораз за поразом...

– Ако је човек схватио да је зависан, није важно на ком нивоу – телесном (попут алкохоличара или наркомана), психичком (почев од ванбрачних веза па до учешћа у некој секти), онда у сваком случају треба да се преда Господу, јер је ретко могуће једноставно прекинути грешну везу, прекинути зависност и, милошћу Божијом, почети да живи пуним, слободним и радосним животом.

У већини случајева човек мора бити спреман за тврдоглаву борбу, у којој ће понекад морати да се сломи и падне. И у том смислу посебно је важно сетити се речи светог Јована Златоустог:

„Јеси ли згрешио? Уђи у цркву и искупи се за свој грех. Колико год паднеш на мегдану, сваки пут устанеш; на исти начин, ма колико пута грешио, покај се за свој грех, не очајавај; Ако други пут сагрешиш, следећи пут се покај, да нехатом потпуно не изгубиш наду у обећану корист. Да ли си стар и да ли си сагрешио? Уђи у цркву, покај се: овде је лекарска амбуланта, а не судница; овде не муче, него дају опроштење грехова.”

– Како разликовати зависност од друге особе од осећања љубави, поштовања, чак и дивљења према другом? Како изаћи из туђег поља силе?

– Овде је важно запамтити заповест: „Не прави себи идола." Ми, хвала Богу, имамо највиши ауторитет: савршеног Бога и савршеног Човека, Господа нашег Исуса Христа. И ми, не само да можемо препознати и испунити Његове заповести, које са невероватном дубином и тачношћу одговарају на већину наших питања, већ Му се можемо и директно обратити у молитви за помоћ у најтежим стварима и збуњујућим околностима.

Да не бисте пали под утицај овог или оног човека, треба да будете пажљиви према себи, према расположењу свог срца и, по речима светих отаца, „капљицом угасите искру“, тј. деловати одмах при првој свести о овој или оној зависности. Ово је боље него се болно борити против пожара који се већ разбуктао.

Ако човек схвати да је већ пао под власт друге особе, а искрено жели да се ослободи ове зависности, онда је потребна озбиљна и интензивна борба - али не са особом, већ са својом зависношћу од њега. И ово се не може учинити без трезвености и интензивне молитве. Зато што се од човека захтевају екстремни напори, а за Божанску помоћ (за разлику од „капљице“ труда на почетку) мораће се дуго, тешко и са болом молити.

Дешава се да се особа нађе у пољу професионалног деструктивног утицаја - на пример, постане жртва преваранта или секташа. У одређеној фази, ова особа више није у стању да критички и самостално размишља. И никакви разумни аргументи не утичу на њу. Тада је потребна одлучна акција породице и пријатеља. Пре свега - опет - јака молитва, а затим, ако је могуће, одвајање особе од извора погубног утицаја. Једном речју, овде су важни поступци вољених и верујућих људи, по узору на оне који су, отворивши кров куће у којој је Господ био, довели узетог к Њему, и њиховом вером он је оздравио (види: Марко 2: 3-12).

Генерално, зависност од друге особе захтева разборитост. Постоји, несумњиво, болна, па чак и грешна везаност, али постоји и спасоносна зависност, која је повезана са добром вољом човека који испуњава заповест Христову. На пример, Самарјанин, који је превијао ране жртви разбојника и бринуо се о њој (видети: Лука 10: 30–35), био је зависан од њега неко време, али само на кратко. Ово је била благословена зависност, баш као и оне зависности на које нас Господ позива када тражи да нахранимо гладне, напојимо жедне, утешимо странца, обучемо голе, посетимо болесне или оне у тамници... (Мат. 25: 34-40). И од ове врсте зависности зависи наше спасење.

Испуњавање Христове заповести, добровољна зависност од човека, чак и присиљавање на то – све су то примери тог спасоносног „ропства праведности“, које нам на крају помаже да постанемо слободни у Христу.

– Многи се плаше речи Христових: „Ко љуби оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Али није ли то оно што Он овде говори: да љубав према вољенима не треба да се претвори у зависност, спречавајући човека да се приближи Богу?

– Штавише, на другом месту Господ говори о мржњи према породици и пријатељима, па чак и према сопственом животу као неопходном услову за спасење (видети: Лк. 14, 26). Али говоримо, наравно, о одбацивању зле, пале природе; да је Божије добро неоспорно и да му увек треба давати предност у односу на лоше и страствено. То би требало да буде принцип нашег живота и нашег понашања. И, наравно, треба да волите своју породицу и пријатеље, као и своју душу, али да волите исправно, то јест, не препуштајући се страстима, већ чинећи оно што је корисно и добро што нам је Господ заповедио.

Свети Игњатије (Брјанчанинов), на пример, овако говори о томе:

„Права љубав према ближњем лежи у испуњавању јеванђелских заповести, а никако у испуњавању хирова ближњег."

– Како разликовати зависност од страсти, од љубави према послу?

– Добра страст се увек слаже са побожношћу. Наше срце је оно које мора да разазна. Да бисте служили ближњему, понекад морате да се одрекнете онога што волите. То се дешава када човек тражи испуњење, не своје, већ Божанске воље. Господ нас понекад унижава, отргнувши нас чак и од доброг и наизглед побожног дела да бисмо се научили послушности према Њему и смирењу. Ово је више и важније од сваког доброг и стваралачког дела, које без циља богоугодности губи смисао. Ево шта о томе каже, на пример, Свети Симеон Нови Богослов:

„Циљ свих који живе по Богу јесте да угоде Христу Богу нашем и да се примањем Светога Духа измире са Богом Оцем и тако уреде своје спасење. Ако ово немамо (у циљу и деловању), онда је узалудан сав други   труд .”

– Једна млада бициклисткиња извршила је самоубиство, оставивши поруку: „Никад нећу постати шампион, увек сам друга“. Видите ли овде трагедију зависности? И од чега: од резултата или из гордости, сујете?

– Ово је трагедија безнадежно искварене мисли, када је постизање примата стављено у први план људског живота. У ствари, наша највећа вредност је јединство са Христом, а једина препрека на овом путу су наши греси и страсти. Зато свети Јован Златоуст каже да „у приликама садашњег живота нема зла“. Јер из свега можемо извући духовну корист ако само тражимо јединство са Богом, која се постиже послушношћу Њему и испуњавањем Његових заповести. Разлози због којих се човек понекад добровољно одрекне живота често су једноставно безначајни. Повређен его... несрећна љубав... свакодневне невоље... Господе! Да, све ово не вреди ни трунке у односу на висину заповедне вечности. Чак и ако ово доноси тугу души, то не доноси духовну штету, напротив, доноси корист – када човек са смирењем и без роптања подноси ове туге, у славу Божију, на спасење душе.

– Како бисте коментарисали повећану смртност од екстремних спортова? Пењачи, на пример, на питање "Зашто?" одговарају: „Не разумеш, не можемо другачије..."

– Трагедија ових људи је у погрешно постављеним приоритетима, уздигнутим у ранг животног креда. Ако човек пре свега тражи да угоди Богу, он ће сто пута размислити, и молити се, и слушати глас савести, и питати свог исповедника за савет, пре него што предузме било какав велики и озбиљан подухват. Међутим, у већини случајева човек тражи нешто друго: задовољавање „племените страсти“, задовољавање гордости и сујете, афирмацију у гордости. А када сујета (као и свака друга страст) постане идол, зарад којег је човек спреман да ризикује живот, ово је заиста катастрофа.

Што се тиче „екстрема“, мотив овде игра велику улогу. Многи људи знају за свештеника Теодора Коњухова. Овај чудесни човек је једном на Богојављење, док је био у чамцу усред Тихог океана, извршио велики обред његовог освећења. Каква вера и достојанство, каква моћ! И лице му беше светло, и душа проста, и Бог га благослови. Зашто? Јер он није себи измислио ову службу; јер у основи његових одлука није гордост, већ искрена жеља за прослављањем Творца. И очигледно је да је сам Господ изабрао оца Теодора за ову службу – можда због његове једноставности и срчаног поверења у Бога. Али таквих примера веома мало. Зато бих, као свештеник, заиста желео да упозорим људе на опасност не само физичку, већ и духовну – страст према екстремним спортовима.

– Како постати зависан од Христа? На крају крајева, ово је једина зависност која је идентична слободи.

– Веома смо далеко, не само од савршенства, већ и од испуњавања елементарних правила хришћанског живота. Морамо то озбиљно схватити и, прекоревајући себе, трудити се да чинимо оно добро што можемо на славу Божију. Успон ка савршенству заповеда нам Сам Господ (видети: Мт. 5, 48), али успон је постепен, корак по корак, и немогућ је без искрене свести о својој грешности, без разумевања свог стварног положаја пред Богом и људима. То је смирење, које Света Црква назива главним условом заједништва са Богом: „Бог се охолима противи, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4,6) . Због тог успона дат нам је овоземаљски живот, и то је главна ствар за коју треба да га искористимо.

о. Димитрије Шишкин
 

приредила: Ј.Г.(Поуке.орг)

извор

Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе,

Који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава.

(2. Koринћанима 1:3, 4)

Јер Богу тако омиле свет да је и Сина свог Јединородног дао, да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни.

(Јован 3:16)

Као што ни Син човечији није дошао да Му служе, него да служи и да душу своју у откуп да за многе. 

(Матеј 20:28)

Ако ли је пак покривено јеванђеље наше у онима је покривено који гину,

У којима бог света овог ослепи разуме неверника, да им не засветли видело јеванђеља славе Христове, који је обличје Бога, који се не види.

Јер себе не проповедамо него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуса Господа ради.

Јер Бог који рече да из таме засветли видело, засветли у срцима нашим на светлост познања славе Божије у лицу Исуса Христа.

Али ово благо имамо у земљаним судовима, да премноштво силе буде од Бога, а не од нас.

(2.Коринћанима; 4.3-7)

Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе,

Који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава.

Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа.

Ако ли смо, пак, у невољи, за вашу је утеху и спасење, које постаје у трпљењу тих истих страдања која и ми подносимо.

И надање наше тврдо је за вас. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у нашем страдању тако и утеси. (2.Кoринћанимa 1:3-7).

Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица негује своју децу.

Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели.

Као што знате да сваког од вас као отац децу своју

Молисмо и утешавасмо, и сведочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу.

(1. Солуњанима 2:7, 8, 11, 12).

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.

Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим.

Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.

(Матеј 11:28-30)

Радујте се с радоснима, и плачите с плачнима.

(Римљанима 12:15)

Ударише сузе Исусу.

(Joвaн 11:35)

Исповедајте, дакле, један другом грехе, и молите се Богу један за другог, да оздрављате; јер непрестана молитва праведног много може помоћи.

(Jaков 5:16 )

И сваком молитвом и мољењем молите се Богу духом без престанка, и уз то стражите са сваким трпљењем и молитвом за све свете,

(Eфесцима 6: 18 )

Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње.

И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се. 

(Jaков 5:14-15).

Ја, ја сам утешитељ ваш; ко си ти да се бојиш човека смртног и сина човечјег, који је као трава? 

(Исаија 51:12)

Као кад кога мати његова теши тако ћу ја вас тешити, и утешићете се у Јерусалиму. 

(Исаија 66:13).

У невољи мојој теши ме што ме реч Твоја оживљава.

Памтим судове Твоје од искона, Господе, и тешим се.

Нека буде доброта Твоја утеха моја, као што си рекао слузи свом.

(Псалам 119:50, 52, 76).

Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: Много је блаженије давати неголи узимати. (Дела апостолска 20:35)

Али Бог, који теши понижене, утеши нас доласком Титовим.

(2. Koринћанима 7:6).

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

Сусрет са оцем Кирилом је посебно искуство у човековом животу. Једна је ствар знати да постоје свеци, а потпуно је друга доћи у додир с њима у реалном животу. Нека је то молитва за време богослужења, или заједничка трпеза, или просто разговор који се не дотиче узвишених богословских тема, које отац Кирил, по правилу, није подстицао. У свим случајевима овакав сусрет је провиденцијални и открива тајанствене стране бића, дотиче се дубоких струна људске душе и помаже да се открије оно важно и скривено, што се због неког разлога налазило у дубини срца и за чије постојање ниси потпуно могао да претпоставиш.

За мене, као и за многе госте и парохијане Покровског храма у Нижњој Ореанди, присуство оца Кирила на богослужењу у току неколико месеци пред крај лета и у јесен, које је трајало осам година, постало је изузетна епоха и изванредно искуство долажења у додир са живом светоотачком традицијом. Ови сусрети су многима на моје очи променили живот, приморали су их да старо и уобичајено сагледају као препреку на путу ка Христу.

Светост је вредност и циљ по себи и кад сретнеш светог човека, испуњеног тишином и миром, кад долазиш у додир с њим, многие фантазмагорије и предрасуде које су владале твојом свешћу и које су имале власт над твојом уобразиљом, губе снагу. Отац Кирил је први пут дошао с архимандртом Агатодором, тадашњим намесником Донског манастира и тихо је стао у једном кутку храма. На служби није било више од 5-7 људи. Док сам кадио на „Господи возвах“ позвао сам оца у олтар. Знао сам да се одмара у суседном санаторијуму и да је тешко доћи до њега, али пошто је сам дошао, учинило ми се да могу да му приђем и поставим питања која су се у мени сакупила на различите теме, што сам првом приликом учинио. Он ме је добродушно ухватио за руку и тихо је рекао: „Моли се, моли се. Касније, после службе ћемо разговарати.“ Али што се богослужење даље одвијало, остајало ми је све мање питања. Отац Кирил је стајао у олтару и гледао је кроз прозор. Код нас у олтарској апсиди постоји прозор у облику крста кроз који се види небо. Он је гледао потпуно другачијим погледом, видећи нешто. И одисао је дивном тишином и миром, који су некако неприметно почели да распршују моја питања, која су ми се до малочас чинила важнима. Пред крај богослужења су изгубила снагу и сад ми се већ чинило да је испразно и непотребно да их постављам. Најзанимљивије је то што се он сам сетио моје жеље да нешто питам: „Па, да ли те питања још увек муче?“ Било ме је срамота да задржавам старца само зато што бих желео да још мало будем с њим. Кажем: „Немам, као да је све стало на своје место.“ И то је било истина. Све важно и главно изгледало ми је очигледно. „Онда, хвала Богу! Моли се, моли се. Доћи ћемо сутра.“ И колико год чудно било у том тренутку сам схватио да постоји оно што се тиче спасења човекове душе и то је главно, а постоји безбројно мноштво разумских, рационалних питања која, ма колико разумно и актуелно да изгледају, немају никакве везе с његовим спасењем. За мене је то била апсолутно задивљујућа лекција коју ми је отац Кирил дао на првом сусрету. Не речју, већ живим примером – све што се тиче спасења и твојих односа с Богом, твоје бесмртне душе – је важно. Ради тога је био спреман да остане и да разговара. А ако просто желиш да причаш на апстрактне теме, то је већ доконост.

Из године у годину боравка оца Кирила у Нижњој Ореанди на одмору појављивало се све више и више нових људи који су желели да се сретну и да разговарају с њим. По правилу, улазили су у олтар после „Оче наш“ и нешто питали. Он би узео човека за руку и пажљиво се загледао у даљину, највероватније, молећи се за њега. Тада ме је задивила његова запањујућа меморија – наводио је ситуацију о којој му је неко причао пре много година некако једноставно и органски, као да је све управо видео пред очима. Још више ме је чудило како је прецизирајући одређене околности обавезно питао: „А шта ти мислиш? Како видиш разрешење?“ Ако се радило о здрављу, увек се распитивао шта кажу лекари и тек је онда с мајчинском љубављу и кротошћу давао савет који је органски израстао из поимања и виђења човека који је постављао питања и усмеравао је у црквени ток мисли и осећања човека којем је био потребан духовни савет. Управо тада сам први пут обратио пажњу на то да је Господ наш, кад су Му се људи обраћали, питао човека за веру и шта жели, па му је тек онда даровао исцељење или помоћ по његовој вери, самим тим не нарушавајући његову слободну вољу.

Отац Кирил, светоотачки, руковођен јеванђељском љубављу, није излазио ван граница човековог реалног искуства и чак и у очигледно добром није инсистирао на својој тачки гледишта. Ја сам у то време радо ступао у спорове кад наиђем на погрешно мишљење, што је изазивало жар и сувишне емоције. Отац је једном тихо рекао: „Не треба спорити. Ако човек због нечега не разуме, боље је да се помолиш за њега, Господ ће уредити.“ И ја сам са чуђењем ускоро схватио да је такав приступ решавању противречности и замршених ситуација много ефикаснији од било каквог сукоба.

Захваљујући оцу Кирилу постао сам свестан да са сваким ко ми се обраћа треба да говорим његовим језиком, не прекорачујући границе његових појмова и животних представа. И то увек треба чинити с љубављу, по могућности смиравајући се пред њим. Тек тада ће се појавити нада да човек чује. Отац Кирил је био човек снажног карактера и воље, а притом је поседовао заиста божанску деликатност. Умео је да прими другог у своје срце пуно љубави, какав год да је овај. У његовом карактеру је постојало нешто врло руско, необухватно и величанствено, а истовремено дубоко смирено, попут руског неба, под којим је свима добро, пријатно и мирно. Захваљујући сусрету са оцем Кирилом постао сам свестан да Господ није само изнад човека, већ је и испод њега и не дозвољава му да склизне у већу дубину греха. И Господ увек у човеку види све најбоље и тражи прилику да га оправда, да га подигне за степеник више, да му покаже пут покајања и изванредан пут спасења. Отац Кирил је у том смислу био као прави педагог, односно, водио је душу као мало дете, према Царству Небеском, где ју је већ Сам Господ примао. Поред све видљиве једноставности оца Кирила и његовог задивљујућег смирења, у њему је постојала унутрашња племенитост, известан духовни аристократизам, који је сваком човеку помагао да постане свестан свог места у овом животу, да осети духовну хијерархију, попут небеских тела која се окрећу, свако у својој орбити, на понижавајући и не узвишавајући себе, већ се потчињавајући Божијој замисли. Аристократизам је увек граница и увек је хијерархија, а у случају са оцем Кирилом, ова хијерархија и границе су били изграђени и оцртани његовом пастирском љубављу. Само уз такав однос и такву јеванђељску перспективу у човеку се рађа људско. И у свакоме ко је долазио у додир са оцем у живот је позивано све најбоље и истинско. Чак су и окорели стари атеисти какви су били неки лекари у санаторијуму где се одмарао, почињали да се окрећу у потребном смеру и да о нечему размишљају.

То је апсолутно задивљујућа школа поучавања и схватања, тако да никаква воља, никаква људска обдареност саме по себи не могу да изграде и промене другог човека. Само духовна деликатност и Христова љубав помажу човеку да постане човек, да израсте у пуну меру.

Отац Кирил је имао посебан дар расуђања. Он је истовремено у човеку видео и све оно најбоље, и његове мане, и све противречности које муче његову душу, и све је умео да стави на своје место. Збркане мисли попут везаних црева доводе до патње и депресије. Мисли могу бити исправне, као што и црева могу бити неоштећена, али ако се све помешало – то је невоља и све треба ставити на своје место. И отац је то чинио задивљујуће мајсторски, тако да је ни сам човек који је пострадао, одлазећи од њега с великим олакшањем, није увек схватао како се то десило...

Дуго времена нисам схватао да није толико важно да човек чита колико да поново ишчитава, а ово се тим пре односи на Нови завет. Раније ми се чинило да сам све већ читао и да се свега добро сећам, те да могу да одговорим на сва могућа питања, што се каже, да положим испит из текста. Међутим, отац Кирил је много пута понављао да Јеванђеље треба читати свакога дана, да у њему треба, што би се рекло, пливати. И захваљујући његовим убедљивим речима, схватио сам да читање Новог завета треба да буде фактор који стално делује у човековом животу, попут ваздуха или воде, попут топлоте или хране. И тек онда може наступити релативна јасност у његовом погледу на свет или доживљају света. Тек тада ће у средишту његовог живота бити Христос. И све околности његовог живота, као и оно што га окружује, моћи ће да види у светлости јеванђељске истине. Пејзаж његове душе видеће се онако какав јесте, као и свет у којем живи. Моћи ће да сагледава трезвено и разумно, као што доликује сваком хришћанину. Узгред речено, отац Кирил је практично напамет знао Свето Писмо. Једном је за време ручка рекао: „Ви једите, почастите се, а ја ћу вам прочитати нешто из Јеванђеља.“ И напамет је изговорио главе из апостола Павла, а затим главу из Јеванђеља по Матеју, природно и једноставно, као да му је пред очима била отворена књига.

Архимандрит Кирил (Павлов) је асполутно посебан човек у националној историји, велики старац велике епохе, миомирисни и од Бога даровани плод Руске Православне Цркве, ослонац и духовни оријентир данашњице.

https://srpska.pravoslavie.ru/164151.html

Сваком здравом човеку живот је заиста мио, у случају да није можемо говорити о патологији. Милину живљења не треба посебно објашњавати, то је аксиом. Но, ако се запитамо како треба живети долазимо до момента много ширег, а понекад и проблематичног. То је питање о смислу живота.

Одговор на питање о смислу вишедимензионалан је, при том није општепримењив јер је индивидуалан. Што значи да би свако требао наћи свој аутентични смисао. Ипак, срећа се чини опште важним местом које свако прижељкује, па иако она није сав смисао живљења, онда је макар један његов део.

Ако човека видимо као духовно и телесно биће, онда говоримо о егу и о телу. У контексту смисла и среће као његовог саставног дела, можемо рећи да его и тело не виде срећу у истим стварима. Телу је важно да га не боли, да му није претопло или сувише хладно, да не трпи глад, да су му сва осетила задовољена. Его смисао прецепира кроз вредносни систем, а он се разликује код људи. Тако је некоме смисао љубав, некоме опште задовољство или срећа, а некоме каријера. Срећа ега зависи од много чинилаца и заправо значи испуњење његовог смисла. Чини се да је его много компликованији у односу на тело, понекад и пркоси захтевима тела.

Мислим да је важно да цело човеково биће пронађе свој смисао, да главну реч не води само его или само тело. Ни један део не би смео бити занемарен, јер ће онда један део тражити задовољење свог, док ће други део тражити задовољење свог смисла. Ако ће сваки део вући на своју страну онда ни један неће успети, јер ће бити саботиран од оног другог.

Можда је смисао, или један од смислова, или макар један део смисла у томе да се треба посветити трагању за смислом поштујући истине тела једнако као и истине ега. Јер је тело без душе леш, а душа без тела само утвара.

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/26/na-tragu-smisla-zivljenja/

Икона је постала позната када је 1822. г. грчки  подвижник, схимник Теодул, поклонио икону Избавитељку – Искупитељку, свом ученику монаху Мартинијану, који је покушао да води пустињачки живот, посвећујући све своје време молитви, након чега ју је стално носио на грудима.

Када је м. Мартинијан 1842. г. пролазио поред Спарте (Грчка), увидео је да су становници патили од најезде скакаваца. Видевши то, монах их је позвао на молитву Пресветој Богородици, после које су облаци инсеката нетрагом нестали.

Од тада се слава иконе почела проносити по свом православном свету, ходочасници су долазили код монаха Мартинијана, који није одбијао молитве, али поклоника је било толико много, да их је морао одбити, јер пустињаку није преостало много времена за своју личну молитву.

Треба знати, да је монах Мартинијан након тога, боравио у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори и да је након неког времена сазнао да се на Кавказу, на обали Црног мора, гради манастир, прозван Нови Атос – због копирања грађевина на Светој Гори.

Многи монаси су били надахнути и пошли су на Кавказ, како би помогли браћи у изградњи новог Симоно-Кананитског манастира; па је тако и монах Мартинијан, завештао да се после његове смрти – икона Избавитељка / Искупитељка има дати у новоподигнути манастир – Нови Атон, Симоно-Кананитски, на Кавказу (РУ).

Управо тако се и збило. Тадашњи игуман манастира Пантелејмон, ју је донео 1889. г. на обалу Абхазије – када се сакупио велики број људи, не би ли свечано дочекао ову чудесну икону. Тада се догодило прво чудо – на обалу манастирску, морска бура је избацила више од тону рибе.

Затим се догодило још једно чудо. Руски цар Александар III Романов који је са породицом боравио управо тих дана на Кавказу, на овом путовању обишао је и манастир Нови Атос, где је даровао манастир, поклонивши се делићу моштију Светог великомученика Пантелејмона; пошавши натраг, недалеко од Харкова, дошло је до несреће и царски воз се срушио.

У возу је поред царске породице ношена и копија иконе Богородице Избавитељка / Искупитељка. Иако је царски воз доживео катастрофу, сам цар и његова породица остала је сачувана; своје чудесно спасење и избављење чланови царске породице приписивали су заступништву и покровитељству Пресвете Богородице, и њеној икони Избавитељки / Искупитељки.

Од тада, се као датум прослављења ове иконе узима 30. октобар по новом, односно 17. октобар по старом календару.

Икона је по завештању м. Мартинијана сво време боравила у Ново-Кананитском манастиру, на Кавказу (РУ). Недуго након револуције 1917. г. монаси су успевали да сачувају светиње и свој стари начин живота. Међутим, манастир Симоно-Кананитски је постојао све до 1924, а потом је затворен.

Да би избегли пљачу и пропаст, монаси су са собом понели иконе и црквени прибор, док је икону Мајке Божије Избавитељке / Искупитељке, сачувао  један од Божијих слугу, чије име је остало само Богу знано, који је постао касније, познати духовник у једном руском манастиру.

Недуго након великог Отаџбинског рата, икона Искупитељка / Избавитељка је напустила Кавказ и данас се са сигурношћу не зна, где се налази.

Врло слична се 1992. г. појавила у Украјини. Монахиња Гаврила, предала је малу икону Избавитељку / Искупитељку,, Почајевској Лаври, где се и данас налази.

Према речима ове монахиње, свештеник Лавре јој је две деценије раније, уручио Избавитељку / Искупитељку, наредивши јој да је спусти низ реку. У то време, манастир је био у опасности, па је свештеник на тај начин желео да сачува икону, али монахиња се није усудила на овај корак, те ју је сво време чувала код себе.

 Чуда

 Прослављење иконе Богородичине, Избавитељка / Искупитељка,, почело је још 1842. када се молитвама пред њом, једна од грчких провинција ослободила најезде скакаваца.

Пред овом иконом моле се за избављење од демонске поседнутости, за одбрану од најезде скакаваца, за исцељење од душевних и телесних немоћи, за избављење од пристрасности према алкохолу и опијатима, за време несреће, за стање благодати и пуну снагу када се решавају тешке животне околности.

У славу и част Богомајке, испеван је и акатист посвећен чудотворној икони Избавитељки / Искупитељки, у коме се пева:  Радуј се, Избавитељко наша, од невоља, беда и погибели, спасавајући нас и од свих оних који нам наносе невоље.!

Изображење

Икона Избавитељка / Искупитељка припада типу икона Богородице Одигитрије, где имамо карактеристично прожимање ореола Мајке и Божанственог Детета.

Света Дјева приказана је допојасно како у наручју држи Богомладенца Христа док прстима десне руке указује на Богомладенца, као Пут Истинити.

Док Јој је доња хаљина у карактеристичној плавој боји, горња је у тамно црвеној. На неким древним образима на мафориону Богородице приказане су петокраке звезде – пентаграми. Од давнина, пентаграм значи  -изабраност, дужност, верност-. Нажалост, почев од 16. века, пентаграм су почеле да користе масонске организације, а касније и комунистичке, што је довело до двосмисленог односа према овом древном побожном симболу.

Тамно црвени мафорион је прожет позлаћеним порубом по ивицама његовим, а на крајевима је украшен позлаћеним ресама, које падају преко Њених надлактица. На рукама Су Јој извезене наруквице, као код свештенослужитеља који савршава Свете тајне. На глави Јој се налази Царска круна, као симбол Њеног места, Царице небеске, у домостроју људског спасења Док десном руком придржава Онога који све носи, левом руком указује на Њега, као Спасиоца свега света.

Богомладенац је у ризи светле боје, окупан светлошћу, која симболизује Светост Његову.

Док у рукама носи свитак Старога завета, који је постојао у израиљском народу – до Његова оваплоћења,  тиме, као да указује да се стари закон по коме су се опходили потврђује самим Његовим доласком, али да се Његовим оваплоћењем – уводи Нови, по коме се изабраници Његови имају владати, а којим ће се избављати од невоља, – молитвама упућеним Њему и Оној коју је удостојио чашћу, већом од Ангела и Серафима, која може искупити од невоља изабрани народ Његов.

 Молитва пред иконом Избавитељица/ Искупитељка

О, Мајко Божија, Помоћи и Заштито наша, буди Избавитељка наша, у Тебе се надам и увек из све душе Те призивам: смилуј се и помози, сажали се избави, приклони ухо Твоје и прими наше сузне и жалосне молитве, и ако хоћеш успокој и обрадуј нас који имамо љубав према Твоме Беспочетном Сину и Богу нашем. Амин.

Тропар, глас 4.

Као пресвјетла звијезда заблиста нам божанственим чудесима икона Твоја, озаривши нас у ноћи недаћа лучама благодати и Твога милосрђа. Подари, свеблага Дјево, избављење нама који од недаћа страдамо, исјељење од душевних и тјелесних болести и велику милост.

Кондак глас 8.

Ка икони Твојој, Пресвета Господарице, унесрећени с вјером притичу и заступањем Твојим избављају се од зла, а Ти нас као Мајка Христа Бога ослободи од свих неприлика, привремених и вјечних, да бисмо Ти клицали: Радуј се, Избављење страдалника од свих недаћа!

https://mitropolija.com/2024/10/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-izbaviteljka-iskupiteljka-2/

Племе Исахарово је једно од 12 Израиљских племена, потомци Исахара сина Јаковљевог. То је било треће по величини од свих племена (Бр 26,25).

Ако хоћемо мир у роду људском онда треба прво да се усрдно молимо Господу нашем Исусу Христу једни за друге.
Да се усрдно моле Богу представници власти за представнике опозиције и обрнуто, као и представници завађених народа и сами народи једни за друге.
Господ наш Исус Христос заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“ (Мт. 5,44)
Значи није довољно молити се само за оне који нас воле него и за оне који нас мрзе! А то је неопходно пре свега да би имали мир како у својој души тако и једни са другима, јер ако нешто изједа душу ко рђа челик то је онда мржња, која је демонско стање у човеку. А демони и њихов вођа Сатана жели само немир, свађе и ратове међу људима.
Ако желимо мир у свету међу народима прво треба да се молимо Господу нашем Исусу Христу једни за друге и онда Цар мира ће се уселити у душе наше и подарити мир међу људима. А то је више него неопходно у наше доба кад устадоше народи на народе и када широм света страдају многи због мржње које ђаво посеја међу народима.
А мир, који је највећи дар свакој људској души понаособ и генерално свом роду људском, дар је од Бога. А они који се труде, како молитвом, тако и добрим делима, да изграде мир међу људима, назваће се не само „миротворцима“ него и „синовима Божијима“ сходно блаженству Господа нашег Исуса. ( Мт. 5,9)
Стога драга браћо и сестре потрудимо се барем молитвом, ако већ немамо никакву другу моћ у нашим рукама, да се молимо Господу нашем Исусу Христу да подари мир Свој међу људима, да престану ратови и крвопролића и да људи гледају једни друге као вечну браћу и сестре.

Архимандрит Евсевије Меанџија

https://mitropolija.com/2024/10/29/molitva-glavni-preduslov-mira/

„Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо“ (Лк. 5:5)
Како је жалосно, браћо, чути ову жалбу из уста несрећних, свеноћних трудбеника! Али зашто се она толико векова понавља у Јеванђељу? Да ли зато да би у нама пробудила сажаљење према апостолима? Али каква је њима потреба за рибама, када су својим мрежама касније ухватили цео свет? Каква је потреба за нашим сажаљењем онима који су већ давно овенчани небеском славом и, можда стократно, жале због нас, што смо толико равнодушни према досезању те славе, која је и нама намењена? Ако Јеванђеље до данас говори о неуспешном лову на рибе, онда је то зато што смо у лицу рибара апостола приказани сви ми – са нашим делима и занимањима. Стога не налазим погоднију тему за разговор са вама него да применимо овај апостолски риболов на наш живот.
Заиста, браћо моја, ко смо сви ми у овом животу, ако не разнолики трудбеници на срећи, ловци на мору животних брига? Сваки има своје мреже, свој улов, своје успехе и своје неуспехе, своје визије и своје циљеве. И тако, дозволите ми да вас сада упитам, какав је тај улов? Шта је до сада свако од вас постигао? Да ли је циљ остварен? Да ли је жеља испуњена? Јесте ли задовољни?
Ах, како можемо бити задовољни, узвикнуће многи у себи, када и ми, као апостоли, „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Шта све нисмо жртвовали за достизање, такозване, среће живота; које методе нисмо користили, где и у чему га нисмо тражили?… И све узалуд; време је прошло, снаге су истрошене, косе су нам поседеле, руке и ум ослабели; далеко је већ после поноћи живота, можда је скоро зора – а мреже су нам празне; једва покривамо своју наготу, једва имамо хлеб насушни. „Учитељу, целу ноћ се трудимо, и ништа не ухватисмо!“
Сажаљевамо вас, сиромашни и неуспешни радници, али не можемо вас похвалити ако се препуштате роптању на Провиђење. Сиромаштво је тешко, али ко зна куда би вас одвели богатство и раскош? Највероватније би се и вама десило исто што и већини срећника овог света; заборавили бисте Бога и савест, препустили бисте се забавама и нечистим страстима, оцрнили бисте душу и живот делима која је нису достојна. Па шта је ту чудно ако је Божија доброта, која све то за вас предвиђа, тајно поставила препреке на вашем путу и није вам допустила да дођете до циља? Зар вас није на тај начин спасила од ваше властите душевне пропасти? Уместо роптања на неповољности свог стања, боље је да се користите његовим предностима, које су веома велике и значајне. Које су то предности? То што нисте, као срећници овог света, од главе до пете оплетени оковима светских привезаности; и стога сте стотину пута слободнији од њих у избору нових предмета љубави и делатности; то што ваше срце и духовни укус нису искварени отровном слашћу чулних греховних задовољстава, и зато можете брже заволети духовна добра, храбрије поднети напоре и подвиге хришћанског живота. Свет вам није наклоњен, избегава вас: па шта? Одбаците и ви љубав према њему, и усмерите вашу душу и срце у потпуности ка Богу. Свет скупо продаје своје добробити и милости, а Јеванђеље своја сва блага нуди бесплатно: узмите колико хоћете и обогатите њима своју душу. Када ваша савест буде чиста, срце умирено Божијом благодаћу, наситите се предукусом вечног блаженства, тада ће сва добра овога света, која вам сада изгледају тако примамљиво, изгубити за вас своју цену, заволећете чак и своје сиромаштво, јер оно вас чини слободним од света и приближава вас Богу.
Други од вас, браћо, могу, без сумње, на горе постављено питање рећи нешто сасвим супротно; могу указати на обилан, по изгледу успешан улов, на титуле и знаке одликовања које су стекли, на гомиле новца који лежи у њиховим ковчежићима, на куће које су подигли, на вртове које су засадили, на мноштво пријатеља које су стекли, на мноштво непријатеља које су победили, на многе успешно изведене подухвате.
Честитамо вам, браћо, са овим успесима! Али дозволите да вас још упитамо: зашто сте се трудили да стекнете све што сте стекли? Зашто сте достизали почасти и одликовања, прикупљали благо, трудили се и радили, борили се и побеђивали? Зар само да бисте рекли: ја сам то и то учинио? Без сумње, имали сте даљи циљ – да донесете души својој мир и задовољство, да наситите своје срце? Дакле, да ли сте, са свим својим средствима, постигли овај коначни циљ? Имате ли у себи стални мир и сталну радост? Да ли је ваше срце престало да гладује и жуди? Да ли је умро црв незадовољства и досаде који обично гризе људско срце?
Ах, ако би такозвани срећници света хтели да буду пажљиви према стању своје душе и да кажу шта се дешава у њиховој унутрашњости, шта осећају и подносе, и њима би, безмало, ваљало поновити жалбу апостола: „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Нас зову срећнима, и ми сами себе приморавамо да верујемо у то; али, авај, та срећа је само око нас; у нама самима је нема. Уз сву нашу узвишеност над нашом браћом и са свим почастима и одликовањима, када погледамо у себе, видимо себе у некаквој мрачној бездни, с ужасом одвраћамо поглед од тог ропства свету у којем се налазимо, од тих безбројних присила и нискости којима смо морали прибегавати да бисмо постигли спољашњу величину, и којима и сада морамо прибегавати да бисмо је одржали. Стекли смо богатство, и оно нам је дато као средство за задовољење телесних потреба; али је, с тим, донело и мноштво горких душевних брига. Наши дани су такође мрачни, ноћи тешке, сан је немиран и често нас избегава, горчине, туге, болести – безброј! Чулних задовољстава не мањка; али она су одавно престала да нас наслађују: чула су пуна, а срце је празно, душа боли, савест прогони, и често смо принуђени да завидимо мирном уделу последњег сиромаха. Будућност нас сваким часом више плаши него што нас радује. Хоће ли се све што смо стекли распасти? Хоће ли противан ветар развејати или срушити храмове среће? Ах, свет је тако лукав и променљив, околности су тако несигурне и сумњиве, везе тако крхке, да нико не може гарантовати ни за један наредни дан. И шта ће тада бити са нама и нашим породицама, навикнутим на комфор и раскош? А када помислимо на последњи час живота, а он се видљиво приближава, срце обузима трепет; када се сетимо оног што треба понети у вечност, с чиме стати на суд, с горчином видимо да за небо још ништа није припремљено, да све што смо стекли припада земљи и трулежности, и да ће нас све то напустити… О кад би се само одвојило од нас! А шта ако пође са нама и буде тамо сведочило против нас о неправдама којих је његово стицање коштало, о саблазнима које је његова употреба пратила, о гресима којима је оно било повод и оруђе? Такве мисли не дају мира, тајно нас прогоне дан и ноћ, муче душу, разједају срце, и терају и нас да кажемо: „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Цео живот, по изгледу, проживели смо у срећи; а истинску срећу нисмо постигли, нисмо је достигли!
Шта рећи вама, браћо, на ваше жалбе? Који савет дати? Подстицати вас на нове напоре и труд на пољу земаљске среће?
Обећати вам оно у будућности што нисте нашли у прошлости и не налазите у садашњости? Али то би значило да и себе и вас обмањујемо. Не, браћо моја, колико год било болно, можда, за неке од вас чути истину, ми је морамо објавити свима. Докле год останете на путу света, у ропству телу и чулима, дотле никада нећете достићи истинску срећу. Свет не може дати оно што сам нема. Сведок је Соломон. Шта је њему недостајало? Шта није могао да учини, као цар и мудрац? И све је учинио, и све испробао: шта је нашао? Нашао је да је у овом свету све таштина и мучење духа, све, осим страха Божијег и врлине. Исто ће бити и са вама, ако останете на истом путу, уз исте методе за постизање среће: испробавши све, нећете је наћи ни у чему, и на крају живота бићете принуђени да кажете: „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Али како ће горка и истовремено бесплодна бити та жалба тада!
Шта онда чинити, питате? Променити пут, циљ и средства, посветити се Богу и вечности, почети радити за душу и за небо, устремити се ка подвизима вере и врлине. То не значи да треба напустити свој позив или зауставити ток својих светских послова. Не, нека они теку својим редом: „сваки у позиву у којем је позван, у њему нека пребива“ (1Кор. 7, 20). Али досад сте радили за земљу и време, у свему сте тражили само своје добробити и задовољства, у свим приликама и односима вођени сте били самољубљем; Бог и вечност, савест и душа били су секундарни, можда и последњи. Нека сада све буде на свом месту! Божанствено, духовно, вечно – нека узме врх и владавину над земаљским и чулним; уместо самољубља, нека извор делања буде љубав према Богу и ближњем; земаљска добра нека се користе за добра дела, несреће и жалости нека се подносе у смирењу и преданости Божијој вољи, а припрема за смрт нека заузме главно место међу свим бригама! Када се догоди та корисна промена у вама, ми, у име Господа, обећавамо мир душама вашим. Земна срећа тиме неће бити умањена: напротив, она ће се очистити, освештати и за вас добити праву вредност. И сама несрећа, ако Господ буде сматрао за сходно да вам је пошаље, изгубиће горчину, јер ћете у њој видети лек за исцељење од греховне лепре ваших душа.
Ево нашег савета, браћо, савета свима и сваком! Другог не можемо дати, јер другог нема у Јеванђељу. Амин.

Свети Инокентије Херсонски

Извор: Манастир Подмаине