Упита један брат:
– Шта је то што помаже у сваком човековом труду? А старац вели:
– Бог је тај који помаже; јер је писано: „Бог је уточиште моје и сила моја, и помоћник мој у великим невољама које нас сналазе“.
Упита брат:
– А шта је са постовима и бдењима које човек чини?
Старац му вели:
– Они душу чине смиреном; јер, писано је: „Виде моје смирење и мој труд, и остави сва моја сагрешења“. Ако душа производи све те плодове, Бог је због њих милостив према њој.
Упита брат старца:
– Шта да чини човек са сваким искушењем које му долази или са сваком помисли
ненависника?
Старац му вели:
– Дужан је да плаче пред добротом Божијом, како би му ова помогла; и лакнуће му одмах ако зна како да се моли; јер, писано је: „Господ је помоћник мој, и нећу се бојати шта ће ми човек учинити“.
Упита га брат:
– Ево, човек туче свога слугу за грехе које је овај починио. Шта ће рећи слуга?
Старац одговори:
– Ако је добар слуга, рећи ће: „Помилуј ме, сагрешио сам“.
Рече му брат:
– Ништа друго да не каже?
Старац вели:
– Не. Јер када себи натовари прекор и каже: „Сагрешио сам“, одмах Бог бива милостив према њему. А врхунац свега је у томе када неко неосуђује свога ближњег. Заиста, када је рука Господња побила све првенце у земљи Египатској, није било дома у коме неко не беше убијен.
Упита га брат:
– Шта значе те речи?
Старац му одговори:
– Ако пазимо да сагледамо своја сагрешења, нећемо видети сагрешења свога ближњега. Јер лудост је да човек, који има свога покојника, остави њега и пође да оплакује покојника свога ближњега. А да умреш за свога ближњега значи да носиш своја сагрешења и да не бринеш за сваког човека, да ли је овај добар или да ли је онај лош. Да не чиниш зло ниједноме човеку, нити да у своме срцу смишљаш лукавост на некога, нити да понизиш некога ко лоше поступа, нити да слушаш онога ко злоставља свога ближњега, нити да се радујеш са оним који чини зло своме ближњему; никога немој оговарати, већ реци: „Бог зна свакога“; не веруј ономе што прича оговарач, нити се радуј његовим причама, нити мрзи онога који оговара свога ближњега. Ето, то значи да не осуђујеш. Немој бити непријатељ ни са једним човеком и немој задржавати непријатељство у своме срцу; немој мрзети онога који је непријатељ свом ближњему. А то је мир. Тиме теши себе; ускоро ће, благодаћу Бога Логоса, доћи камата и вечни спокој. Амин.

Преподобни Мојсеј Мурин

Преузето из књиге Старечник, Беседа 2000.

егош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно.

Хришћанска наука о човјеку нам каже да извор живота није у нама, него да ми тај живот добијамо на дар. Будући да тај изворни, оргинални живот не потиче из нас самих (ми га не креирамо, нити одређујемо његову снагу и трајање), онда већи дио наше егзистенције протиче према стихијама (законима) природе. Према законима система који влада нама, а не ми њим. А наша природа је трома. Трома и приземна да би могла да се дружи са Богом. Она рађа животињско понашање, а врлина најчешће измиче.

Да бисмо превазишли те слабости, ми се понекад осамљујемо, дистанцирамо, пресабирамо, али мислим да је, управо ради достизања врлине и побједе над слабостима, подједнако потребна заједница и наш интезиван живот у њој. У заједници, ми једни друге подстичемо и усмјеравамо на врлину. Опомињемо једни друге и подсјећамо ( ријечју, дјелом, примјером ). Једни друге ограничавамо. Ограничавамо сопствену тромост и похлепу.

Па ипак, човејков труд је дефинитивно недовољан. Шта је лист без гране, и каква је моћ капи воде у односу на ријеку?

Људи брину, нијесу задовољни, хоће да размисле, да медитирају, да се ограничавају и спутавају кроз разне самоконтроле. Код древних Грка разум је управљао стихијама природе, али у учењима одабраних и просвећених људи, тј. међу малим бројем мудрих. Код етарозавјетних Јевреја, природне слабости је ограничавао Мојсијев закон и његове одредбе. И Грци и Јевреји имали су храм – као подсјетник, као указатељ на Оносграно. Имали су и обред, службу у том храму. Али, Господ је био далеко и тек је најављивао свој долазак. “Да је први савез био довољан (добар ), не би се тражило мјесто за други” (Св.ап. Павле).

Човјеку је неопходна Божија близина. Нема праве врлине, и нема истинске чистоте, без Божије близине. И зато је Бог постао човјек, а Црква је вјечна заједница Бога и човјека. Кроз Свето крштење, кроз Тајну причешћа и кроз Свете мошти, стичемо искуство да се Светиња може дотаћи. Рецимо, ето, крај моштију Светитеља, човјек се лакше моли Богу. Ту се молитва подразумијева, као што се на улици подразумијевају обичне ријечи. Врлина се поред Светиње подразумијева и она је овдје неупитна. Наша душа тражи ослонац, примјер и подстицај. Без таквог ослонца све наше молитве и сва наша побожност брзо прелазе у формализам, у духовну одсутност и опет некакву тромост. А крај Светитеља, као крај родитеља, учитеља, пријатеља имаш обавезу да не посустанеш. Да будеш бољи од оног какав си иначе. Да држиш језик за зубима, нпр. Да не тражиш ништа за себе јер ни Свети не тражи тако нешто. Свете мошти свједоче живог човјека. Онога који стварно има живот. Живот који је дарован, задобијен и сачуван. Мошти свједоче Небо на земљи. Човјека на том Небу, јер “за њега, види, није земља”(Његош). Мошти извиру из Божијег Оваплоћења, Његове смрти и Васкрсења. Оне су посљедица силаска Светог Духа на апостоле, и вјечног постојања, овдје међу нама, Свете трпезе Господње.

Нама, дакле, треба Благодат (дар из љубави, дар одозго), треба нам непрестано Божије снисхођење, да бисмо узрастали у врлини. Јер чим одступимо од Извора Благодати, хладимо се, дријемамо и тражимо утјеху за срце у земаљским красотама које јесу магично лијепе, али су све пролазне, и нијесу све наше. Тих земаљских љепота нема довољно да би угасиле нашу жеђ. Што је наше пролази и троши се, што је туђе отровно је, а што је отето, то је “проклето”. У свијету без Бога, ми смо похлепни и незасити самољупци.

Зато нам је потребно да се хранимо са духовне, бескрвне Трпезе. И зато нам требају Свете мошти. Несумњиве мошти, несумњивих свједока Божијих. Пред многобројним моштима светих у Кијевско-печерској лаври, један монах је рекао: “Ови свети су много убједљиви”! Код нас у Црној Гори, Свети Василије, слава му и милост, много је убједљив. И баш зато, поред њега, са лакоћом и љубављу, дајемо све од себе. Ту молитва тече, мисли су усресређене на ближње, жељни смо врлине и чистоте.

Управо је из свих ових разлога, тако вјерујемо, Бог узео људску природу. Сишао је да нас ободри, и кроз Васкрсење и кроз Цркву, уградио је Себе, учино присутним у сваком кутку гшанете. Учинио се присутним као Личност, а не само као нека непојмљива, тајна и узвишена сила или стихија. И гдје год има храма, гдје год има Светих ћивота тгу је наш подстрек, наш максимализам, који нам не да, да се успавамо, и да заборавимо на Бога и на саме оне истинске, праве себе.

Та Божија близина има снагу истинске Свјетлости. Ето рецимо, када нијесмо чистога, ведрога духа, кад нам Бог није близу (ситуација коју нпр. описују псалми), ми се свега бојимо, а посебно будућих догађаја (шта нас чека? како ће бити? шта ће бити?). Као да смо у тами (у аду, што ће рећиу невиђелици), наш живот и вријеме пред нама, постају извори страха (шта ћу? како ћу? докле ћу?). А при Светињи, напротив, будућност наликује неком благословеном простору (некој посуди ) у које ће Господ, премудро, излити све оно што је потребно. И све ће то, шта год да је (бол, патња, радост, срећа несрећа) бити добро за нас. А нама је будућност свакако непозната, и тако ће, мудром и побожном човјеку, заувјек остати немогуће, да у свој садашњи мир, у своју садашњу молитву, беспотребно уноси немир будућих задовољстава и будућих, не дај Боже, невоља и туга.

Кад све ово прихватимо, добијамо смисао оног листа на грани, оне капље у ријеци, или рецимо орла на набесима… који не знају све, не могу све, али им је лијепо. Као у оној, многима од нас драгој пјесми, гдје Далматинац гледа галеба у лету, и при том, не само што га види, и тто се диви његовом узвишеном лету, красоти његових покрета, него га, замислите, и чује шта говори, и разумије чак, како галеб кличе да му је лијено!

https://radiosvetigora.wordpress.com/2015/03/25/протојереј-ставрофор-гојко-перовић-б-2/#comment-5413

Пре неколико дана имао сам пост о нападима панике. Тако осетљива тема, али тако друштвено стигматизована. Читајући објављене коментаре, поново сам осетио дубоку горчину и разочарење, посебно од оних који кажу да воле Бога и да су чланови Цркве. Наравно, начин на који свако од њих дефинише Бога или Цркву је, на крају крајева, веома субјективан и често веома далеко од онога што је Христос желео.
Шта сам нашао у коментарима?
1. Религиозна грубост (отврдњавање), као што су: "грешник си, зато трпиш ово...", "да имаш веру ништа ти се не би десило...", "покај се и све ће се решити ..."
Зар се не сећају Христа који, кушан од ђавола да се избаци из храма, одговара да је писано да не куша Бога?
Да ли заборављају да је у Гетсиманском врту када се Христос молио, „његов зној био као капи крви које су падале на земљу“ (Лк. 22:44)?
Да ли је згрешио?
Или није имао вере?
Зар не знају да су се светитељи разболели, патили, узимали лекове, имали телесне и душевне болести? Болест је чињеница карактера (палог) створења а не греха и кривице! Зато се људи разболе.
Невероватно је како људи пате, а ми их кривимо за њихову муку! Сви болесни треба да осете да Бог није против њих, већ да пати са њима, да је "узео на Себе наше муке, и натоварио Себе нашим патњама" (Ис 53,4).
2. Верска збрка и незнање. "Не требају нам психолози, не требају нам лекови, ако имамо веру, све лечи..." Колико незнања из средњег века још носимо у себи! Из времена када су наука и вера биле супротне мере. Како је могуће да хришћанин нема елементарну врлину смирења да може да каже "не знам, не знам добро, спреман сам да саслушам и сазнам?"
Хришћанин није свезнајући, већ ученик живота. Љубитељ понизности која му омогућава да слуша, учи, зна, разуме и воли.
Најосетљивији човек, пун осећања, јесте хришћанин који, по светом Порфирију, мора да буде "песник" да би се спасао. Говоримо о таквој осетљивости.
Не знам како, али има људи толико јаких да ме згњече. Има људи који знају толико да ме испуњавају сумњом. Имају толико "одговора" да гуше свако питање.
Уморан сам од оних који "све знају". Другу половину живота тражићу оне који ћуте јер много осећају, а мало причају.
Боже, не желим да ми даш снагу да постанем јак, радије бих да ме повреди љубав него нерањив себичност.

о. Хараламбос Пападопулос

https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid02BVt6GCvF2wVPo1uv9JnWk2CyKtTE6M3uijdD2ZLpp99UkmsPGEHENSmPBmGaPkDl/

Кад се човеку догоди да згреши – а нажалост, дешава се често – заједно с осталим горким мислима долази и ова: «Зашто? Шта ми је све то требало?» И вероватно је управо она јака и корисна као својеврсна вакцина против наредних грехова. Јер, истина, врло често не грешимо само због неког заиста озбиљног, ватреног искушења. Не грешимо због тога што нас је нешто незадрживо вукло ка овом греху – ни из далека није увек тако. Чак ни не грешимо зато што смо нешто заиста јако желели. Већ… једноставно, ни због чега.
Долази осећање покајања због учињеног, душа се мучи, боли, осећа да се сама отуђила од Бога. Туга притиска срце, нека нејасна, али врло приметна брига, изгубљеност у садашњости, несигурност у будућност, страх. Ниједна радост више није радост зато што је отрована унутрашњом горчином – осећајем који остаје после греха. Једном речју, то је стање уобичајено после пада – више или мање тешко.
И ево, зна човек зашто му је лоше, зна и то да постоји излаз из још једне у низу криза, али да ће морати да се помучи и да пострада, да од Господа понесе ову или ону «епитимију». Међутим, зашто је осудио себе на то, због чега је одлучио да се удаљи од Оца Који га воли у «далеку земљу»? Овде углавном нема јасног одговора.
Кад неко склапа посао, а живи у несавршеном, поквареном и лукавом свету, обавезно се стара о томе да не буде преварен и намагарчен. И зато све унапред проверава: да ли му се, рецимо, нуди добра роба, да ли су повољни услови, да не се од њега не тражи да плати превисоку цену? И ако се човек не превари, касније се радује, а ако буде преварен, секира се и љути. Али, бар из ове ситуације извлачи искуство и у будуће бива пажљивији, обазривији, боље вага свако «за» и «против».
Тако бива у «обичном» животу, тамо где су све вредности, стицања и губици искључиво материјални – и где се може и рукама опипати и измерити и пробати на укус. А у духовном… А у духовном код нас све често бива неозбиљно, немарно, тако да оправдавамо речи Господа: «Синови су овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају» (Лк. 16, 8).
Јер, сваки пут видимо да цена не одговара роби. И не само да је краткотрајна „радост“ греха пролазна и ташта… Понекад ни нема никакве радости. Човек греши „по инерцији“, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је „мало притиснуо“ и он му се препустио. Осетио је: требало би инсистирати на своме, мало се борити, потрудити. И обузела га је таква туга, таква чамотиња га је напала да је пре одлучио да се преда без икакве борбе и без икаквог труда. Коме ово није познато?
И да смо стекли – ништа нисмо стекли. А изгубили смо мир с Богом, спокој савести, унутрашњу целовитост која се тако тешко поново стиче. Или оно што је личило на целовитост што смо имали. Ово је, укратко речено, она цена која се увек мора платити у таквим пословима. Зато себи касније и постављамо увек исто питање, у некој тешкој недоумици: «И шта ми је све то требало?» Иако је одговор већ одавно спреман: «Ни-због-чега!»
Једноставно, ово питање је закаснело и зато, премда од њега и постоји нека корист, то није она која нам је потребна. Раније је требало то да се упитамо, да узнемиримо своју душу, да не дозволимо срцу да заспи сном лењости.
Да, то је важно – веома важно – да човек уме да пита себе на време, са свом строгошћу и да одговори себи и својој савести без лукавства и малодушности. И још – да прикупи храброст и одлучност да поступи у складу с овим одговором.

Игуман Нектарије (Морозов)
 
Извор: Православие.ру

Човек је сложен. Оно што је у човеку доступно погледу са стране и осталим чулима није цео човек. Постоји још и скривени, унутрашњи човек. Њега у својим посланицама најчешће помиње апостол Павле.

„Јер имам радост у закону Божијему по унутрашњем човеку“ (Рим. 7, 22).

„Ако се наш спољашњи човек распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан“ (2 Кор. 4, 16).

„Да вам да силу по богатству славе Своје, да се утврдите Духом Његовим за унутрашњег човека“ (Еф. 3, 16).

Ова два човека – спољашњи и унутрашњи, се различито понашају. Различито се према њима односе душа и ум који влада. Док је један од ових „људи“ за душу, за ум и вољу – син, други је пасторак.

Човек се целог живота може бавити спољашњим човеком: може га прати, лечити, украшавати и хранити и угађати му. Притом може потпуно да занемари скривеног човека. Може се поступати и другачије, али таквих људи има крајње мало. Могуће је да их никад нисмо срели, већ да смо само читали у оним књигама у којима се говори о делијама духа – правим подвижницима.

А да ли је можда могуће спојити у себи оба служења и угађати и спољашњем и унутрашњем човеку? Можда је и могуће. Али највероватније је да се речи Исуса Христа, изречене о односу према богатству, тичу и овог питања: „Нико не може два господара служити: јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или једнога волети, а за другог не марити“ (Мт. 6, 24).

Сав труд који се рађа вером, труд на који нас позива Јеванђеље, усмерен је на корист унутрашњег човека. Пост, молитва и милостиња. Они дарују слободу, бодре и оплемењују унутрашњег човека. Међутим, њихова вредност се чува само онда кад се чине ради Бога, пред лицем Божјим, а не због људских очију и похвала. Треба постити и молити се „пред Оцем твојим, Који је тајно“. Иначе се врлина претвара у своју супротност. Људи виде њену варљиву спољашњост, хвале тобожњег подвижника и он се добијајући у Јеванђељу име „лицемера“ лишава сваке награде.

Што се тиче поста, односно уздржавања од различитих овоземаљских сласти и телесних пријатности, лицемерје се овде, по речи Божијој, испољава у привидној ожалошћености и „попримању мрачног израза лица како би човек показао људима да пости“.

Уместо тога, Христос Господ саветује да се намаже глава и да се умије лице, а да се пост и туговање сачувају тајно у души. Речи о умивању лица и помазивању главе треба да буду схваћене на основу свештене историје и древних обичаја.

Древни људи нису знали за унутрашњу жалост која не би била испољена. Исто се може рећи и за радост. Све што је било унутар човека преливало се напоље. На Истоку људи и данас тако живе, бучно се радујући и громко плачући. Зато је у време поста – а пост је био уприличен поводом дана туге и повезан с покајањем – човек цепао одећу и престајао да се купа. Уместо неговања спољашњег изгледа, посипао је главу пепелом или прашином, размазивао је сузе по лицу. Цео његов спољашњи изглед је требало да говори о унутрашњој жалости. И наравно, са временом је настала таква ситуација кад је човек привлачио пажњу спољашњим изгледом, а његово срце је притом могло да не плаче и да не тугује, већ да вешто буде лицемерно. Господ нас упозорава управо на ово.

Због тога ничим посебним не треба да мажемо главу. То је речено за тадашње људе с њиховим обичајем мазања главе уљем у току радосних дана. А ми не треба да се бавимо спољашњим знацима уздржања као што су: посебна одећа и већ поменуто „мрачно лице“. Наш спољашњи изглед увек треба да буде неупадљив, скроман и уредан. И у погледу спољашњег изгледа Велики пост нам не поставља никакве специјалне захтеве. Напротив, време поста треба да осетимо као време душевног пролећа и време чисте унутрашње радости. Олакшавање тела од вишка хране и од сувишне тежине, вежбање у читању речи Божије и молитви, души могу да дају осећај унутрашње свежине – и као последицу – радости. Тада ће спољашња потиштеност бити апсурдна и човек ће заиста пожелети да „умије лице и да намаже главу“.

Али, чак и ако пост иде тешко, ако непријатељ збуњује човека помислима и нападима, ако уместо унутрашње лакоће буде осећао сету и тугу, ни тада не треба целом свету око себе да шаље сигнале о ономе што се дешава у њему. Тугуј пред Оцем тајно и Отац ће те утешити јавно.

Човек може бити обичан грешник, може да не буде ништа посебно, али да се ни не прави да је нешто посебно. То ни из далека није идеал, али је боље него да доспе у категорију људи за које је речено: „Који имају обличје побожности, а силе су се њене одрекли“ (2 Тим. 3, 5). За такве апостол даље каже: „Ових се клони.“

Стога се потрудимо да избегнемо лицемерје и привид, и да истинским постом послужимо Богу Живом како бисмо се „утврдили Духом Његовим за унутрашњег човека“ (Еф. 3, 16).

Протојереј Андреј Ткачов

Извор: Православие.ру

Лоша навика је укорењена радња која наноси одређену штету човеку и другима. Много је лоших навика, као што су пушење, псовке, обмане, лажи, лењост, нарцизам, зависност од интернета и друго.

Тешко је рећи која навика је најразорнија. По правилу, лоше навике цветају у бујном букету. Где се пуши и пије, ту се псује, а где се псује, ту су и развратне радње, и тако даље. Међутим, плодно тло за развој ових штетних навика су дубоко укорењене страсти беса и гордости у срцу. Немогуће је замислити да би кротка (тиха) и љубазна особа користила непристојне речи, пушила, непрестано обмањивала и чинила разврат. Свако ко је стекао смирење, кротост у срцу и стреми највишој хришћанској врлини – љубави, никада тако ништа неће учинити.

Човек почиње да се ослобађа лоших навика у три случаја.

Прво, када му је здравље у озбиљној опасности и када је на граници живота и смрти. То се дешава када се човеку постави озбиљна дијагноза и доктор каже: „Ако наставите да пијете и пушите, живећете највише шест месеци, али ако водите здрав начин живота, доживећете дубоку старост. ” Наравно, у већини случајева особа бира другу. Сви желе да живе срећно до краја живота.

Друго, када је људско срце дирнуто свемогућом благодаћу Божијом. То се може догодити након тешке животне кризе и дубоког покајања за сопствене грехе. Тако су се преподобна Марија Египћанка, преподобни Силуан Атонски и други светитељи ослободили својих лоших навика.

Промена на боље може почети и молитвама људи који су нам блиски и који брину о нама. Овај случај је веома добро описао А.П. Чехов у причи „Просјак“. Када нема људи који брину о нама, тешко је натерати себе да учинимо нешто добро.

Међутим, погодне ситуације можда неће настати све док сама особа не почне да тражи и јача своју веру у Бога. Господ нас не спасава без нас самих. Чак и када прети озбиљна опасност, човек који нема веру и страх Божији, живи по принципу који је свети Августин формулисао у својим „Исповестима“: „Дај ми, Господе, целомудреност, али не сада!“ Недостаје му храбрости и одлучности да започне нови живот.

Као што је већ речено, пре свега је важно ојачати себе у вери. Да бисте то урадили, не треба да будете лењи да читате јутарње и вечерње молитве, навикнете се на пост, а недељом и празницима покушајте да дођете у храм Божији, исповедите се и причестите Светим Христовим Тајнама. Молитвом и покајањем у душу улази благодат Божија, а са њом у људском срцу налазе себи место врлине трпљења, милосрђа, кротости, љубави, које, уместо дуванског дима, облаче душу и тело човека са нествореном божанском светлошћу, уместо псовке, речи које носе у себи мудрости и радости, уместо увек присутних лажи, појављује се решеност да се за истину и до смрти залаже, уместо лењости, расположење за несебичан рад без сујете и гордости, уместо изопачености, у човеково срце се усађује права љубав.

Док човек води беспослен, расејан живот, верује да му ништа није важно. Када човеково срце додирне благодат Божија, онда се труди да води пажљив живот, да ни на који начин не увреди Господа. Али пошто само Анђели не падају, а ми, људи, стално смо склони греху, онда се у случају и најмањег нашег труда јавља жеља да не накупљамо прљавштину у себи, већ да је одмах покајањем очистимо. Уосталом, речено је да ћемо за сваку празну реч дати рачун пред Господом на дан суда (в. Мт. 12, 36).

Житије Светог благоверног краља Милутина
Свети Николај Србски
Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе балканске и монахе атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара бугарског и Ногаја цара татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко четрдесет цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, Свети Ђорђе у Нагоричу, Света Богородица у Скопљу, Бањска итд, он је зидао цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Светој Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. године. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво, оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“.

 ТРОПАР (глас 3.)
Ти на земљи сведушно Христа узљубивши
и његове заповести држећи,
као река милосрђем
сухе од беде богато напојио јеси
и људе своје обдарио јеси
и гробница моштију Твојих
благоухана исцелење свима подаје
и зато, Свети, молимо Те
измоли душама нашим велику милост.
КОНДАК (глас 4.)
Јавио се јеси од корена доброг
изданак преславни Отачаству своме,
прародитеља својих нобообразни подобник биваш
и људима својим јављаш се накит прекрасни.

https://svetikraljmilutin.wordpress.com/sveti-kralj/

Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве

О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.

Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.

Други архиепископ Српске Цркве

У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.

Историја преноса моштију

Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.

Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца:

Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.

Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.

Историја култа

У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца.

Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:

„Славна српска Патријаршијо,
Од западне стране на реци Бистрици,
Ти си мати свој српској земљи,
Храм Спасовог Вознесенија,
Први ти је ктитор Свети Сава,
Сатрудник му би Свети Арсеније…“.

(Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).

Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века.

У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.

Радован Пилиповић
Извор: СПЦ

Нема на земљи ниједног човека који не би искусио невоље. Рађа се мали човек, и он се већ стално плаши да ће изгубити маму и тату. Расте, налази другарицу, супругу, и стално се боји да ће је изгубити. Роди нам се дете, а заједно с њим се рађа и страх: да се не разболи, да га не изгубимо. Затим губимо родитеље, а онда и своје здравље. И током целог живота нас прогања страх да ћемо и сами једног дана умрети. Цео наш живот се састоји од страхова који су врло објективни. Није могуће да се у животу ништа не изгуби, и глуп је човек који стално убеђује себе да је све добро. Земаљски живот је увек повезан са тешкоћама. Свакога дана уместо радости може доћи велики бол. Не треба да се припремамо за земаљски рај. Рај је могућ само на небу. А на земљи – само делимично, јер кад прихватимо Божији сценарио, биће нам лако чак и да трпимо, и не само лако, већ и радосно. Један човек ме је питао у Грузији: „Како да поднесем несрећу? Како да је издржим?“ Кажем: „Знате, Црква нема увек рецепт за то да вас избави од невоље. Не дешава се увек да дођете у храм, мало отплачете, пожалите се – и ваша ситуација се исправи, поправи се набоље. Врло често не можемо да променимо оно што се десило. Али постоји средство, не за то да се избегну невоље и бол, већ да се једноставно посвете Богу. Трпите ради Христа, своје трпљење и своје ношење крста посветите Христу, Богу, и биће вам боље. Врло је тешко, неиздрживо, ако човек трпи бесмислено. А ви своју невољу, свој бол и тескобу подарите Христу и реците: "Господе, прихватам то ради Тебе. Немам излаз, мораћу да поднесем, да издржим, и зато своје трпљење посвеђујем Теби, нека то буде ради Тебе." И постаће вам лакше. И појавиће се смисао.“

Протојереј Сергеј Баранов

https://www.youtube.com

Понекад човеку бива тешко. Понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме.

Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не љути због увреде да та увреда неби стала између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно?

И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам!

Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном, посебном смислу ових речи.

То понекад бива "казна" због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности.  „А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро". (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, па се покаје, већ му бива много лакше и боље.

Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се често не примећује – док човек не дође до саме ивице...

Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се да може да га понесе.Онда додаје још. И још. И још... Иде корак по корак напред, не задржавајући се, не смањујући темпо.

И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, све то ради сам и на крају најчешће долази до слома.

У одређеном тренутку човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, затворено и да ли се скупило?

Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује.

Урезало ми се у сећање нешто што сам једном чуо на проповеди свештеника којег добро познајем: зашто је Петар почео да се дави? Зато што се уплашио? А зашто би се одједном уплашио? Није се уплашио да крочи у воду у сред буре и да крене по њој по речи Спаситеља, а кад је већ ишао по благодати Божијој по њеној површини као по земљи, уплашио се? Није баш најлогичније... Зар није све због тога што је у једном тренутку помислио да сам иде? Зар није на тренутак заборавио Онога захваљујући Чијој сили и вољи је вода постала као чврста? Ако је тако, шта је онда чудно у томе што се уплашио и што је почео да тоне?

Не знам и нико од нас не зна шта се заправо десило с апостолом. Али је чињеница да се то са нама дешава стално и свуда.

Кад човек нешто почне ради Бога - неки посао, живот која личи на подвиг – Господ „Који и намере целива“, пружа Своју обилату помоћ. И човек иде – опрезно, са свештеним страхом – напред, плашећи се да се случајно не оклизне, да не згреши, да се не лиши ове Божанске подршке. И постепено се предаје томе, навикава се на труд и на подвиге, они постају нешто свакодневно, што наводно не превазилази човекове снаге.

И оно, за шта је раније молио за благослов, почиње да ради сам. И успешно! По инерцији, по навици. И све више му успева. И можда тако дуго живи – у зависности од сопствених природних способности и од многих спољашњих фактора.

Међутим, пре или касније, почне да осећа да му није само тешко као што му је бивало раније, већ да нема више снаге. Осећа: још мало – и пући ће... То се дешава многима. И онима који су врло ревносни, и онима који баш нису, а понекад и онима који уопште нису ревносни.

Истина, постоји ризик да човек пукне. И да се сломи. Ево зашто је тако важно да човек, схвативши да сам ради, застане и да се разабере: зашто је тако? Зашто је остао сам?

Зато што је највероватније намерио да чини Божија дела заборавивши на Бога. Чудно звучи, али се то врло често дешава. Где? Па у нашој, црквеној средини. Због чега би иначе могли да видимо озлојеђене испоснике, намрштене молитвенике, огорчене социјалне раднике? Знамо да су све то – богоугодна дела. Али, када су тачно угодна и како и с каквим срцем им се приступа – ова питања нам често ни не падају на памет. И тако се дешава да их понекад чинимо не богоугодно, чак директно противно Богу, и заиста – не противећи Му се. Уопште то не примећујући. Само почнемо да осећамо управо ону тежину од које човек више нема снаге да живи.

И то се никако не може избећи, никако човек не може да се осигура, ако не застаје чешће на својим путевима и не проверава: да ли су моји путеви Божји? Неко ће, наравно, рећи: а како да се разабере, како да буде сигуран у тачност одговора на ово питање? Постоји једна тајна... Ако буде спреман да се заустави, или да скрене, или чак да крене уназад, чим схвати да је таква воља Божија, Господ ће му сигурно дати одговор – јасан и поучан.

Кад после дугог периода самосталне делатности поново осети, не само да га води рука Божија, већ и да се потпуно налази у овој руци, да га она држи, он схвата сву снагу и дубину јеванђељског: „Без Мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5). Ништа добро, разуме се.

И у срцу му одјекује: „А ја, Господе, и не желим без Тебе...“

Игуман Нектарије (Морозов)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

СВЕТИ Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик.

О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме.

Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7).

Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: "ограда, утврђење људима", или: "праведнији од "свих". Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове.

У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен.

Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.

Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. - На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.

Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!

Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. - И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! - Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. - А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?

Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.

Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.

Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.

http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?id=KDD