Ова икона изображава један од 12 великих празника – Улазак у храм Пресвете Богородице. Она приказује јеванђелску причу о догађају који се догодио, након што је Богородица напунила три године.  Наиме, родитељи Пресвете Богородице, праведни Јоаким и Ана, који нису имали деце, молећи се за дар детета – заветовали су се Господу: ако се дете роди, онда ће га посветити служби Божијој.  Када се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало збити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње – пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. Tако им се роди ћерка, којој дадоше име Марија. Када је достигла узраст од три године, Њени праведни родитељи, испунивши свој завет, обукавши Марију у најлепше хаљине, са упаљеним свећама, пријатељима и родбином, доведоше је у Јерусалимски храм, како би је посветили Богу.

Високе камене степенице водиле су до храма. На врху степеница чекао jе првосвештеник Захарија (отац Јована Претече). Трогодишња Марија, неочекивано за све, сама се попе на ове степенице, без помоћи одраслих. Првосвештеник Захарија jу jе, по надахнућу с више, узео за руку и увео не само у храм, већ и у Светињу над светињама – место у храму у који је улазак био дозвољен само високим свештеницима, и то само једном годишње. Сви који су били присутни, задивише се овом необичном догађају.Пресвета Богородица је васпитавана у јерусалимском храму у друштву благочестивих девственица, марљиво је читала Свето Писмо, шила, непрестано се молила и расла у љубави према Богу, дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог; погледа Господ са висине свете Своје и нађе Дјеву, на месту светом, у Соломоновом храму – она која је имала постати одуховљени, храм Божји; нађе је у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих – Реч. Света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном.  И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.

Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, – немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, – сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до Вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.  Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа, девојку Божију. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње, после навршеног пунолетства.

Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскрнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу, – која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу неожењени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.

Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претече, одабра дванаест неожењених људи из племена Давидова, међу којима беше и Свети Јосиф, човек праведан и стар. Oн покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. Kад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дјева буде поверена Јосифу на чување.  Неки мисле да је Пречиста Дјева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости. Чудотворна икона која описује овај догађај, прославља се на дан Ваведења у храм Пресвете Богородице 4. децембра по новом календару, односно 22. децембра по старом.

Чуда 

Молитва пред овом иконом помаже бездетним родитељима у добијању потомства као и у благочестивом одгајању деце. Молитва родитеља Мајци Божијој помаже да децу васпитају у страху и љубави Божијој; штити их од недобронамерних људи и сваког негативног уплива у детињу душу.    

Изображење

Икона о којој је реч, настала је око 1574. године и налази се у ризници манастира Хиландара, на Светој гори Атонској. Приказује трогодишњу Дјеву Марију, коју су принели родитељи у храм Божији. Светковина је праћена родбином и пријатељима, дјевама обученим у најсвечаније хаљине, који у пратњи Богородитеља Јоакима и Ане, приносе Свету Дјеву у Соломонов храм (Јерусалимски храм). И док трогодишња Дјева стоји у дну степеника, на врху стоји Првосвештеник Захарија (Претечин отац и њен даљи сродник), чекајући је.  На опште запрепаштење присутник Дјева се сама испела на врх степеница, којих је било 30. Пречиста Дјева иако врло млада, приказана је обучена у горњу и доњу одежду са мафорионом који прекрива у потпуности њену косу, управо онако како су се одрасле девојке приказивале. То нам говори, о њеној зрелости, да постане одуховљени кивот Божији, скривница у коју ће се сместити несместиви Бог.  Одежда је у зеленим тоновима, сиболу Духа Светога, трећег Лица Свете Тројице.Испред Ње је приказан Првосвештеник Захарија, одевен у свештеничке одежде тога доба, а непосредно иза ње, њени родитељи Јоаким и Ана, који је руком усмеравају. Иза њих следи сабор пријатеља и родбине, који су дошли да пропрате ову светковину и својим присуством је увеличају. У позадини је приказан храм и делови тадашњег Јерусалима а оно што привлачи пажњу, осим централног детаља, приношења Свете Дјеве у храм, јесте приказ ње саме, како седи у Светињи над светињама и ослушкује Архангела који јој се приближава, доносећи радосну вест, догађај који се тек има збити.

Молитва прва

Наша Црква Пресвету Богородицу поштује више од свих других светитеља, управо јер је она та која је од Бога одабрана да роди Господа Исуса Христа. Због тога јој се молимо, не само као Мајци Божијој, већ као мајци свих нас.

Значење ријечи Ваведење преводимо као улазак или увођење, али не просто улазак у неку просторију, већ свечани чин уласка, као што су некада војсковође свечано улазиле у новоосвојени град пролазећи кроз славолуке. Тако и ми данас, прослављамо Улазак Пресвете Богородице у Јерусалимски храм. Марија je тада имала свега 3 године, а како је била измољена од Господа и пошто су је родитељи добили када су већ били у одмаклим годинама, они су одлучили да ће своје једино дијете посветити Господу Богу. Овдје је важно знати да је Богородица од малена васпитана у побожној атмосфери.

У жељи да испуне свој завјет и да кћи посвете Богу, праведни Јоаким и Ана је доводе у Јеруалимски храм, гдје ће она провести своје дјетињство у читању Светог Писма, молитви и припремању за даљи живот. Јеруалимски храм је био најбоље училиште тога доба, с обзиром на то да школе, као образовне институције нису постојале. Ово је на неки начин слично похађању школе вјеронауке. Данас, када у Црној Гори, вјеронаука није дио образовног система, Црква је та која нуди вјерско образовање дјеце и на тај начин чува и васпитава своју дјецу као брижна мајка. Јерусалимски храм можемо посматрати и као претечу универзитета.

Дакле, малу Марију повјеравају Захарији, првосвештенику, старјешини Јерусалимског храма, који је био њихов рођак. Захарија је био Јелисаветин муж, а они су, као што знамо, родитељи Светог Јована Крститеља. Брижни родитељи нису тек тако оставили своје дијете, већ су бригу о Богородици дали најугледнијем човјеку тога доба.

Надахнут Духом Светим, Првосвештеник Захарија, прекршио је дотадашњу праксу и малену дјевојчицу увео у најсветији дио Јерусалимског храма, у Светињу над Светињама, у који је могао да уђе само Првосвештеник и то једном годишње!

Светиња над Светињама, најсветији дио Јерусалимског храма у ком се чувао ковчег завјета. Ковчег завјета је најсветија реликвија јеврејског народа. Он је представљао присуство самог Бога, јер су се у њему чувале: плоче Закона (двије плоче на којима је Мојсије добио 10 заповијести од Бога), чинија са маном (храном која је са неба дата јеврејском народу док је ходао кроз пустињу) и процвјетали штап Аронов (Арон је био првосвештеник и Мојсијев брат, који је направио први шатор од састанка, претечу храма). На врху овог ковчега, стајала су два златна херувима, који су чували ковчег. Светиња над светињама је била одвојена од остатка храма великом и дугачком заставом, која се како нам свједочи Свето Писмо поцијепала у трентку када је Христос умро на Крсту, означавајући тиме крај Старог Завјета.

Оно што је Светиња над Светињама била у Јерусалимском храму, данас је то Олтар, а оно што је био ковчег Завјета, данас је то Часна Трпеза. Јерусалимски храм је схватан као мјесто у коме живи Бог. Господ кога је немогуће описати, немогуће ограничити, јеврејски народ је покушао да смјести у сазидани храм. Али, управо због тога је важна Пресвета Бородица, која као мало дијете улази у тај зидани Дом Господњи, како би након изласка из њега, она сама постала Дом Господњи у чију се утробу, али сада истински, смјешта несмјестиви и неописиви Бог.

Дакле, оно што је био Јерусалимски храм за Јевреје, Богородица постаје за све нас, јер је управо Њу одабрао Господ да роди Спаситеља свијета!

вјероучитељ Јовица Вукасовић

https://mitropolija.com/2024/12/03/raduj-se-dome-gospodnji/

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, ево отпостисмо ове прве дане светог Божићњег поста, али увијек кад се запутимо на неки пут, добро је запитати се гдје смо то кренули, има ли тај наш пут смисла. Дакле, ми се овим постом, у овим данима, спремамо за празник Христовог рођења, али увијек се треба подсјетити на то шта тај догађај за нас значи. Шта је то Божић? Сигурно да то није само она лијепа прича и оно обиље обичаја и радосних тренутака у нашем дому и даривање даровима, него тај празник, тај догађај наше вјере који је један од темељних догађаја наше вјере је празник живота, празник смисла, празник постојања, празник који се тиче живота свакога од нас, свакога човјека на свијету и цијелог свијета. Дакле, то је један суштински догађај-рођење Христово за постојање човјеково, уопште за живот и зато је Црква Божија установила да се ми за тај празник тако дуго припремамо знајући да смо слаби, преоптерећени, да често своје вријеме проводимо у непотребним стварима, сувишним стварима, у лажним стварима и зато је црква одредила ове дане да се за њих припремамо. Не да ови дани буду „ето ваља се отпостити, добро је за здравље; не да би био здрав и срећан“.
Има и то смисла и то јесте, али ови дани су да Христа, Сина Божијега, да Његов живот ставимо у центар свога живота. Дани поста су зато да од себе покушамо одстранити све оно што нас од Бога одваја, оно што је промашај, што је лаж у нашем животу, а на то нас мотивише љубав Божја, да је Бог толико заволио свијет, да је Бог толико заволио свакога од нас да је постао један од нас. Ми ту тајну не можемо ни замислити- шта то значи да вјечни Бог, Света Тројица који је вјечни живот, вјечно постојање, који је створио свијет и све што постоји из љубави, постао створење. Ми нећемо ни у реду кад нешто чекамо да замијенимо мјесто онога који је иза нас или нешто друго много мање, да дамо предност некоме на било којем мјесту гдје ћемо можда чекати дуже пет минута, а замислите: вјечни Бог који је оставио своје вјечно обитавалиште, престо свој вјечне радости и спустио се до наше ништавности. Та љубав Божја, тај догађај нас мотивише и подстиче и даје нам снаге и благодати да се потрудимо у ове дане који су пред нама, да заиста Он буде у центру нашег живота. То је смисао поста. То је најважније у посту, да колико до нас стоји ставимо барем ове дане или онај дан кад славимо рођење Христово, Христа у центар нашега живота, а уствари ако тако чинимо и ако се тако трудимо наш живот ће бити преиспуњен смислом. Од себе ћемо одбацити сваки бесмисао, сваки промашај и сваку нашу грешку и наше заблуде и наше оптерећености, јер је Бог нас довео у овај свијет и у овај живот да творимо вољу Његову и да Он буде у центру нашега живота, а кад је он у центру нашега живота и кад је Он први све добија своје мјесто и свој смисао. Све друго што је добро добија своје мјесто. Кад је Бог први, све оно што је на другом, трећем или четвртом мјесту, је на свом мјесту, али ако оно што не може бити прво буде прво, онда смо промашили живот. Ови дани су зато да промишљамо да ли је Бог први у нашем животу. Ето тако да проведемо ове дане, зато пост, зато не једемо неку храну, не зато што је мрсна храна лоша, него да себе некако мало подстакнемо, да се уздржимо, да дамо предност духу, да дамо предност оном што је дубље и што је нашој души дато, али смо га затрпали својим слабостима.
Данашња јеванђелска прича нам такође говори нешто важно. Чули смо да је Христос дошао и срео Гадаринце (три јеванђелиста говоре о овој причи) да су људи који су били обузети демонима кад су видјели Христа, они су га препознали. Рекли су :“Што си дошао да нас мучиш прије времена?“ Ето, и демони препознајуХриста као Бога, као Сина Божијега. И шта смо видјели из ове приче? Да они бјеже. Тамо гдје се Христос појави, ђаво нема приступа. Ето нам још једнога разлога да пост постимо, да би демонске силе и демонске утицаје одагнали од нас, али ћемо их одагнати само ако је Христос с нама и ако смо Христови. Немамо ми моћи ни снаге ни да се с малим изборимо, а камоли са великим и злим демонским силама, али имамо ако је Христос са нама, ако смо Христови. И тако себе лијечимо, Христом себе лијечимо. Христом себи дајемо могућност живота и нека Бог да да ове дане који су пред нама, заиста тако и прођемо: трудом, постом, молитвом и покајањем за наша зла дјела, чињењем добра. Божић нас и те како мотивише да чинимо добро, да будемо смирени и да будемо милостиви. То је празник смирења и милости Божије, јер је Бог показао смирење, да је постао Син Божји. Нека Бог да да тако ове дане проведемо. Сад ће бити Свето причешће за које смо се спремали, на пет мјеста ћемо причешћивати. Они који су крштени, који су постили, који се кају за своје гријехе. Они који се никад нијесу исповиједали, добро је да дођу на исповијест. Након сваке вечерње службе овдје ми свештеници вршимо исповијест, па неко ко се није исповиједао никада нека дође, а и они који јесу, треба опет, јер тако душу своју перемо од гријеха. У миру Божјем да приступимо и да се припремимо и удостојимо да чистог срца и душе славимо рођење Христово. Амин“

o. Мирчета Шљиванчанин

https://mitropolija.com/2024/12/02/besjeda-oca-mircete-u-hramu-pod-goricom-u-23-nedjelju-po-duhovima/

      дубље разумевање хране и поста

Храна, то није само оно што једемо, већ нешто кудикамо више, повезано с нашим битијем. Када новорођенче хоће да једе, њему је потребна не само храна, него пре свега тражи пажњу, гладно је мајчине бриге. Мајка, његова хранитељка, не само да га храни својим млеком, него на њега излива своју љубав, топлоту, старање и заштиту. Чак и само присуство мајке за дете већ постаје храна. Хранити се – не значи просто наситити своје тело, него чувати своје битије, гладно смисла.

Адам добија „погрешну храну“ и сам себе протерује из Раја.

Заправо прича нам говори о томе да он губи везу са Богом. Истовремено, лишава се и везе са својим ближњим, пошто је претходно уништио сопствени образ. Његова погрешка није се састојала у томе што је је да једе, него у томе како је то учинио. У томе да је изабрао погрешну храну, не би ли утолио глад свога битија.

Зар и ми не поступамо тако? Бирамо погрешну храну, која не може да утоли нашу глад. Испоставља се да је Адамова жеља, баш као и наше жеље – саморазарајућа. На погрешан начин је утолио своју глад, услед чега она постаје још силнија, и да би је задовољио он ће после морати да једе храну нижег реда. Не нахранивши своје битије како треба, он ће бити приморан да се храни на много нижи начин.

То и јесте оно што ми свакодневно чинимо у свом животу. Не хранећи се храном вишег реда, која усавршава битије, ми намерно и на силу једемо помије, које не могу да утоле наш дубоки осећај глади, нити да задовоље темељне потребе наше душе.

Преображавајући задовољавање људских потреба и жеља, и преводећи их у нове оквире, Христос на крајње приземни предлог сатане одговара: Не живи човек о самом хлебу. (Мт. 4,4).

То јест, у суштини, Христос открива нове односе према потреби и према жељи, и новог човека који одсуство хране доживљава као општење, везу и плод који га храни целокупног.

За Христа се узимање хране и насићење не ограничава само на „биолошку раван“. Човек живи не само тиме што добија храну за подршку телу, него се храни као целокупно биће: смислом, изражавањем себе, љубављу, стваралаштвом, општењем с Богом и ближњима.

А храна у којој нема љубави, неће бити оно што нам даје везу, однос, општење с Богом, она није у стању да засити човека у његовој свеукупности. Она може да га насити само физиолошки, али никада неће утолити ону глад која прожима језгро његовог битија. Зато храна сама по себи подржава, али никада нас не може, заиста, заситити. Важна је веза коју узимање хране пружа, управо она препорађа, буди и развија. А храно, то је увек само повод. Када те позивам на шољицу кафе, мени није потребна кафа сама по себи, да би ме ободрила, него ми је потребно друштво, општење. Кафа је само изговор. Када те позивам на вечеру, нећу просто да нахраним твоје тело, јер сам то могао постићи и да сам ти послао храну кући. Оно што стоји иза позива, много дубље – то је главна храна битија, жудња за везом. Храна је символ, а стварна глад је – глад за општењем с ближњим.

На тај начин, пост, на који позивамо да се добровољно држи у оквирима хришћанске аскезе, представља могућност да се храна изнова сагледа као веза с Богом, са самим собом, са ближњим  и уопште са читавом творевином. И тада ће се узимање хране, опет, испунити смислом.

Ми треба да схватимо да нам је за живот потребно нешто више од хране. Иначе само пунимо своје тело јелима најнижега реда, од којих ће се оно угојити, скривајући на тај начин глад наше душе.

Хајде да осетимо како, постећи, очишћујемо своју жељу од символа и окрећемо је ка лику Другога.

Постећи, ми схватамо да заправо гладујемо за Богом, за смислом живота, за победом над смрћу, за везом са нашим стварним „ја“ и са нашим ближњим.

„Постим“ значи да се учим да храним своје битије, да се подвизавам и да бирам ону храну која може да утоли глад и жеђ мога срца.

Протојереј Харалампије Пападопулус

припремиле Живе речи

Драги моји пријатељи, овај пост, који почиње 28. новембра, траје шест недеља – скоро колико и Велики пост.

Међутим, Велики пост има другачији и сасвим јединствен карактер. Велики пост у нашим мислима обично се повезује са покајањем, тугом, плачем над гресима, чишћењем душе у припреми за предстојећи велики догађај и тајну. У Божићном посту сви појмови који се тичу поста – осим последњег, односно очишћења душе – бивају истакнути са две доминантне карактеристике. То су – смерност и унутрашња радост.

Зашто нас Црква подстиче да искористимо овај период поста да своје душе доведемо у стање потпуног смирења? Јер предстојећи празник, иако тако радостан и велики, потпуно је обавијен духом смирења. Апостол Павле нам објашњава да је на овај празник „Бог који је на висини сишао на земљу, да нас узнесе на небо“. Али да би то постигао, Господ је „умањио Себе, узевши лик слуге, и уподобио се човеку“. Сви смо ми слуге Божије, односно сви смо створени, а да би се уподобио човеку, Господ је морао да се умањи, другим речима – да унизи Своје Божанство. И све је то Господ учинио за нас, да нас спасе од смрти и силе ђавоље, да човек – венац творевине Божије – не пропадне. На исти начин и ми треба да поштујемо и захваљујемо нашем Творцу и Спаситељу. Треба да умањимо своју гордост, умањимо самоуверавање, исцрпимо себичност, па ћемо тек тада – кроз потпуно смирење – наћи онај узлазни пут на небо, у Царство Небеско, које нам је Господ отворио при свом силаску на земљу. .

У Светој земљи, у граду Витлејему, где се Господ родио у скромним јаслама пре 2.000 година, данас се над местом Његовог рођења налази величанствена црква. Ову цркву одликују улазна врата, која су направљена тако ниско да се просечна одрасла особа мора сагнути да би ушла. То је учињено намерно, да би нас непрестано подсећало на потребу духовне понизности пред величином догађаја који се одиграо овде.

Истовремено, Божићни пост је и време за радост. За време Великог поста, на пример, Црква се толико предаје покајању, да са изузетком два велика празника – Благовести Пресвете Богородице и Уласка Господњег у Јерусалим – који су оба директно повезана са пасхалним догађајима, постоје једва да је икакво обележавање празника великих светитеља, јер би празнични дух ометао сврху овог поста. Цео Божићни пост, пак, начичкан је славама великих светаца попут блиставих драгуља: свете великомученице Катарине, Светог апостола Андреја, свете великомученице Варваре, великог Светог Николе, Светог Германа Аљаског и многих других, као да нам показују да је присуство свих ових светих и све ово весеље постало могуће само зато што је Господ сишао на земљу и отворио пут ка небу. Тако нас кроз читав овај период Црква снажно подстиче да се припремамо за надолазећу радост речима Божићног канона:

Христос се рађа – прослављајте Га!

Христос с неба – сусрећите Га!

Христос на земљи – узвисите се!

Певај Господу, сва земљо!

https://mitropolija.com/2024/11/28/protojerej-rostislav-senelof-bozicni-post/

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства. Већ од IV века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На Сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40-дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Антиохијски патријарх Валсамон је писао да „је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо… од 15 дана новембра“. Божићни пост је последњи вишедневни пост у години, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива и Четрдесетницом, као и Велики пост.

Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му, поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.

Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.

* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим, када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.

* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

* Пост је моћно оружје против демона. „Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом“, рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.

Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно – тамо где је истина, и тамо где је лаж.

Лав Велики пише: „Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља“.

Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове – пише светитељ – тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима“.

Према речима Симеона Солунског, „пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божје заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти“.

Свети Фотије патријарх цариградски каже: „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Онај који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама.“

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!

https://mitropolija.com/2024/11/28/bozicni-post-2/

Почиње Божићни пост. Намера освећује дело. Каква је корист од промене трпезе од месне на посну, или од других ствари, ако није Христос у центру намера? Ево, апостол Павле каже: „Да ли једете, или пијете, или нешто друго чините, све чините у славу Божију“ (1 Кор. 10, 31). Парафразирамо, не грешећи, Павлове речи: „Ако не једете, ако не пијете, или ако се нечега добровољно лишавате, уздржавајте се у славу Божију.“ Храна нас не приближава Богу и не удаљава нас од Њега, али нас намера приближава, и спољашње дело добија унутрашњу снагу од тога Коме је дело посвећено. Дакле, намеравајући да постимо, посветимо колико можемо, уздржање Ономе ко је рођен од Дјеве у пећини недалеко од Витлејема. Уз такво посвећивање ни најскромније уздржање неће остати без плода, а уз лажне циљеве ће и велико испосништво бити или штетно, или бескорисно. На Западу се пост уочи Божића тако и зове – Адвент, што значи „посвећен доласку“. Зато је мало говорити људима: „Немојте јести месо. Немојте пити млеко.“ Треба говорити: „Припремајте се за дочек Христа. Пробудите помисли и идите у сусрет Господу. Имајте на уму због кога поједностављујете живот и вежбате се у скромности.“
***
Прича се, кад се у Риму градила Црква Светог Петра, исто питање је постављено двојици различитих људи који су носили камен за грађевину. «Шта радите?» – упитали су их. «Ја сам се, – каже један, – погодио да носим камење да бих прехранио породицу.» «А ја, – рече други, – градим храм у част апостола Петра.» Очигледно је да су поред једнаког напора мишића и исте плате, обављали потпуно различит посао. И ако неки храм стоји вековима, то је захваљујући радницима друге, а нипошто не прве врсте. Хајде да и ми видимо какве су нам намере.
***
– Шта радиш, докторе? – Преко болесника учим да служим Христу и олакшавам људске патње.
– Шта радиш, учитељу? – Откривам деци врата у свет знања да би им било занимљиво да живе и да би касније могла бити од користи.
– А шта ти радиш, испосниче? – Сећам се Господа и желим да Га дочекам с целом Црквом у дане Божића.
– А можда просто желиш да смршаш, да поправиш здравље? – Не. То нису дани гладовања. То је жртва – колико ко може. То су и моје две лепте, од душе и од тела.
***
Човек је незаштићен, као удовица, али и он треба да приноси жртву. Лепте које се приносе треба да буду управо две, као и што су била и два динара које је добри Самарјанин дао власнику гостионице (в. Лк. 10, 35). У причи су два динара – Стари и Нови завет из којих човек може да црпи и да лечи претученог човека (Адама) у гостионици (Цркви) док се Господ не врати. А две лепте у удовичиној жртви су знак наше двојности. По лепту на жртву треба принети и од душе, и од тела, и од унутрашњег скривеног човека, и од спољашњег. Од тела – уздржавање у храни. Од душе – гладовање очију, мировање језика затворени слух. Друга лепта је чак важнија од прве. Времена су информациона. И ко не једе кобасицу, али подмеће главу, било под телевизијски или под компјутерски ветар, сумњиво пости. Њему ће наведени ветрови „продувати главу“ док не добије духовни менингитис и док му не буде потребна хоспитализација. Али, потребна нам је слобода, пре свега – унутрашња, потребна нам је лакоћа помисли и чистота намера. Прозоре куће душе треба затварати тако да се не чују повици и бука вавилонских улица.
***
Христово Рођење је припремано у току целе унутрашње историје Израиља и целе спољашње историје света. Заједничка праведност Аврамове деце је учинила да постане могуће, прво – рођење Дјеве-Мајке, а затим од Ње – Новог Адама. Али и спољашњи свет је, не размишљајући о томе, био увучен у велики посао. Тако је Августов попис приморао Марију и Јосифа да крену у Витлејем, како би се испунило древно Михејево пророчанство: „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће Ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена“ (Мих. 5, 2). Дакле, и свемогући ћесар, обоготворен због ропског улизивања, служио је Христовом циљу, ни сам то не схватајући. Треба мислити да је и данас, и до свршетка света, све што се дешава тајанствено повезано с Господом Исусом и Његовим Промислом. Само ми, помраченог разума, цепамо слику света, мртвим стихијама приписујемо власт и слободу деловања и не примећујемо Божанско присуство. Код таштог човека је и вера ташта. Код лажљивог човека су лажне наде. Пост нам је потребан управо да бисмо се уз помоћ Божију релативно довели у ред, да бисмо очистили око ума. Двојак је пост – душевни и телесни, – какав је и сам човек.
Тешко је рећи колико ће људи одвезивати унутрашње чвориће и водити и тајну борбу за веру. По дефиницији нема много таквих људи. Али, чак и присуство малог број таквих људи чини историју живом и таквом да тежи Богу. Дакле, проверимо намере и – с Богом!

Протојереј Андреј Ткачов

https://mitropolija.com/2024/11/28/bozicni-post-dve-lepte-od-duse-i-tela-3/

Ето, Божић је пред нама, та велика вододелница историје рода људског, та велика и највећа скретница у историји рода људског. Бог силази на земљу, како да га сретнемо? У дивној песми једној пева се: Христос с небес, срјашчите! Христос силази с неба, сретните га!
Како Господе да те сретнемо? Како?
Постом, браћо и сестре. Ето, Света црква је одредила шестонедељни пост пред Божић.
Зашто?
Зато што се јавља Бог на земљи. Како да га сретнеш, ако постом не очистиш душу своју прљаву и грешну? Како да га сретнеш, ако љубављу не испуниш душу своју и не украсиш? Како да га сретнеш, ако молитвом душу своју не опајаш, не ометеш, не очистиш, не узнесеш? Како да га сретнеш, ако душу своју не испуниш еванђељским врлинама?

Свети Јустин Ћелијски

https://mitropolija.com/2024/11/28/hristos-silazi-s-neba-sretnite-ga/

Постоји следећа изрека: "Дете је као сандук: што у њега ставиш, то ћеш затим и извући". Она веома тачно и широко одражава значај животних утисака које дете добија у раном детињству у односима са својим родитељима, утисака који имају значај у његовом каснијем животу. Какво и какве врсте искуство се формира код деце као резултат узајамног дејства с родитељима?
Новорођенче не доноси са собом знања о томе како да проживи у овом свету. Оно то мора да научи од другог. Главни учитељи детета су, наравно, његови родитељи. Ово учење се одвија на следећи начин:
Прво, постоји процес непосредног учења, када укућани објашњавају малишану шта је то добро, а шта је то лоше, нешто од њега захтевају, на нешто га подстичу, због нечег кажњавају и тако даље. На тај начин, непосредно учење јесу представе о свету које родитељи теже да свесно формирају код детета. Овај тип учења се углавном заснива на речима. Примери оваквих изјава могу бити следећи: "Жена мора пре свега да се бави домаћинством и да васпитава децу", "Мушкарац не сме да испољава своја осећања", "Ти мораш да будеш најбољи" и тако даље.
Друго, паралелно са овим врши се посредно учење. Деца посматрају како отац и мајка поступају с њим, једно према другоме и према другим људима. Током оваквих узајамних односа родитељи показују детету свој однос према њему и према околном свету више не толико на нивоу речи, колико на нивоу поступака и изражених емоција. Полазећи од тога, оно почиње да гради своје представе о себи и свету у којем живи. На пример, ако дете види да се родитељи непрестано свађају и разрачунавају, оно може да научи да такође буде агресивно. Оно као да говори себи: "Видим како треба живети: треба нападати другога да не бих ја био жртва". Ако пак види у међусобном поступању родитеља љубав и поштовање, оно ће се такође учити да воли и поштује друге људе.
Као резултат посредног учења долази до формирања представа детета о себи и свом месту у свету. Када новорођенче доживљава непријатност и вришти то може јако да узрујава мајку. Ако се то догађа сувише често, дете ће доживљавати њену узрујаност као сигнал да мајци није до њега. При томе се у њему може родити осећај: "Ја сам непотребан, сувишан сам, сметам". Запањујуће је колико често одрасли људи, који имају осећај властите непотребности и ниску оцену о себи, понекад сасвим случајно сазнају да њихови родитељи нису хтели да они дођу на свет и да су покушавали да их се отарасе. Ако су, напротив, родитељи с радошћу очекивали рођење детета, ако се мајка брине о њему, благовремено и адекватно се одазивајући на његов плач, покушава да пронађе и уклони узрок непријатности, то у детету ствара осећај да је вољено, значајно и потребно у овом свету.
Мора се истаћи да посредно учење оставља на дете далеко јачи утисак него непосредно. То није случајно - јер ми далеко више верујемо реалном искуству, него речима. Дакле, отац и мајка су својеврсни инструктори своје деце у учењу како на прави начин живети у овом свету. Наравно, сваки инструктор може пренети само оно што и сам добро зна. Обично се родитељи из све снаге труде да науче своју децу да буду срећна. Али проблем се састоји у томе што је њихово властито учење својевремено имало недостатке. Ако је вештина родитеља да буду срећни људи непотпуна или искривљена, сва непотпуност и сва искривљавања они ће несвесно преносити на децу. Ако родитељи имају нерешене психолошке проблеме који изазивају немир, гнев, пометеност и друга сложена осећања, они несвесно то изражавају и према својој деци. То се може догађати на следећи начин. Рецимо, отац стално критикује и грди сина када се овај, како се то каже, не налази на висини - не може брзо да реши једноставан задатак, губи игру на такмичењима, добија ниску оцену на писменом задатку. При томе се може испоставити да је сам отац, када је био дечак, био изложен подсмеху од стране одраслих или вршњака када није могао да изађе на крај са сличним задацима на одговарајућем нивоу. Сећања на то понижење сувише су болна за њега. И зато се, када његов син доспева у сличне ситуације, у оцу буде болне успомене повезане с властитим детињством. Но да би их избегао он се обрушава са пребацивањима и критиком на сина, и при томе као да му говори: "Не смеш да будеш неуспешан, ја ћу можда због тога осећати бол!" На тај начин, он није у стању да подржи свог сина у тешком тренутку, јер није могао некада да изађе на крај са својим сопственим болом и то не може да учини ни сада. На крају, син ће усвојити из односа са оцем следеће поуке: ја немам права да правим грешке, немам права да будем слаб; ако направим грешку, неће ме волети; да би ме волели морам да будем беспрекоран; ако правим грешку, ја ништа не вредим и морам да понижавам себе.
Ови закључци касније могу довести до следећих последица, када дечак одрасте:
- он може избегавати решавање неких сложених задатака у свом животу да би сигурно избегао могуће неуспехе (на пример, да се упише на факултет за који је расписан блажи конкурс, а не онај факултет који би му било занимљивије да студира);
- он може избегавати блиске и поверљиве односе с другим људима зато што се боји да им покаже своје могуће недостатке и грешке због којих, по његовом мишљењу, они треба да му окрену леђа;
- он ће себе мучити због сваке, па и најмање погрешке. Општећи с децом, родитељи несвесно формирају и преносе им мноштво посредних порука које изражавају њихов однос према својој деци, према другим људима и према животу у целини. Те се поруке називају "забранама".
Главни значај наредаба састоји се у томе што на основу њих дете доноси несвесне одлуке о грађењу целог свог живота. Многи успеси или неуспеси одраслог човека често се заснивају на тим забранама које је добио у детињству од својих родитеља. Постоје позитивне или негативне забране. Овде ћемо подробно размотрити управо негативне забране због тога што оне могу разорно утицати на живот детета, те је родитељима врло важно да науче да их препознају у свом понашању.
Може се издвојити десет основних типова негативних наредаба које родитељи дају деци и које формирају однос детета према себи, према околном свету и према људима. Често те забране могу изгледати потпуно ирационално, али се моћ њиховог утицаја на дете при томе не умањује. Ево тих наредаба: "Не чини", "Не буди", "Не зближавај се", "Не буди значајан", "Не буди дете", "Немој да одрастеш", "Не постижи успех", "Не буди оно што јеси", "Не буди нормалан", "Не буди здрав".

игуман Евменије
(из књиге - Аномалије родитељске љубави)

Синоћ је одржана дијалошка трибина на тему “ Колумна – најчитанија књижевна форма данашњице“, у парохијском дому цркве Светог Ђорђа под Горицом. На ову тему говорили су: професор Миодраг Лекић, бивши дипломата, Елис Бекташ, члан редакције „Журнала“, колумниста и писац и Стефан Ђукић, есејиста и философ. Модератор је био свештеник Гојко Перовић

Учесници су проблематизовали позицију колумне у спектру књижевних и новинарских форми. Било је ријечи о актуелном медијском тренутку у ком је готово сваки корисник друштвених мрежа истовремено и својеврсни стваралац и писац. Тражио се одговор на питање да ли таква врста демократичности и опште писане креативности, добра за квалитетну профилацију модерног стваралаштва. На крају, учесници трибине су разматрали вјечито питање аутономности аутора колумни на савременим порталима, у односу на центре моћи који стоје иза неког гласила и у односу на пројектоване симпатије идеолошки настројене публике.

https://mitropolija.com/2024/11/27/dijaloska-tibina-na-temu-kolumna-najcitanija-forma-danasnjice/