"И запита га неки кнез говорећи: Учитељу благи, шта да учиним па да наслиједим живот вјечни? А Исус му рече: (то ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. Заповијести знаш: Не чини прељубу; не убиј; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца својега и матер своју. А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје.
А када то чу Исус, рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад он то чу, постаде жалостан; јер бјеше веома богат. А кад га Исус видје да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти?
А он рече: (то је људима немогуће Богу је могуће.“ (Лк. 18, 18-27).

Овај случај подсећа на други - "И гле, законик неки устаде и кушајући га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?" (Лк. 10,25). Неко ко чита текст да би пронашао „противуречности”, претпоставио би да је јеванђелиста расејано помешао две заправо идентичне епизоде. Али ово тешко да је тачно. Христос је три и по године ходао кроз Јудеју, Галилеју и Самарију и нема сумње да су му на различитим местима различити људи постављали иста питања. Спаситељ се ни најмање не нервира због поновљених недоумица и упита, већ као прозорљиви видовњак душе реагује према личности питаоца.

У првом случају, питање се поставља добронамерно, а у другом "законик" поступа лукаво и зло, јер настоји да „искуша“ Христа, да Га ухвати у противречности, изложи народу и тако посредно истакне његову казуистичку „мудрост“. Да би се добио тачан одговор, питање се мора тачно формулисати, али не треба мислити да само речи улазе у формулацију питања. Оно изражава саму личност питаоца, његову интонацију и намеру. Након питања "законика", Христос га наводи да цитира сам Закон који нас обавезује да волимо Бога и ближње „свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим“ (Лк. 10, 27). Са овим провокатором, Исус је употребио своје оружје, приморавши га да цитира Свето писмо. Када види да је особа искрена и да тражи истину, Исус не прибегава сократском методу, већ сам набраја библијске постулате. Спаситељ поставља много веће захтеве пред поглавара који искрено тражи савет. Исус му говори да мора разделити своје огромно имање и следити Га, што је веома радикално и тешко подношљиво. Стога, владар сагне главу и одлази. Исус га види као потенцијално здраву и снажну особу. Данас он показује слабост и оклевање, али сутра може да се покаје и постане Његов ученик. А непријатељски настројеног "законика" Христос упоређује са слабим, пребијеним, опљачканим човеком из параболе о милостивом Самарјанину. Спаситељ не захтева од њега да поклања своје имање, јер са Христове тачке гледишта он нема шта да поклања. Он је стављен на место сиромашне, опљачкане, сиромашне жртве. Исус жели да каже да је свако ко се према свету и ближњима односи са презиром и непријатељством, тако сиромашан, слаб и лишен врлина. Према другима се понаша као да су разбојници, претња, опасност за њега.

Обојица, који постављају исто питање, су богати. Владар је богат новцем, а адвокат није богат само новцем (адвокати су увек и свуда добро плаћени), већ и знањем. Владар је очигледно наследио своје богатство, јер није одлучио да га поклони. Људи који су сами зарадили богатство углавном су спремнији да га поделе са другима. По Христу, добар богат човек мора да научи да своје пропадљиво богатство поклања онима којима је потребно. И зли богаташ мора да научи да прими непролазно богатство од Бога, Коме ништа није потребно – то је богатство чистог духа, смирења и саосећања.

Мора се нагласити да главној епизоди данашњег јеванђеља недостаје веома важан квалитет. Недостатак свести о својој грешности. Богаташева жеља за спасењем заснива се на нејасној духовној потреби коју осећа. Муче га анксиозност и фрустрација и тражи радост, љубав, мир и наду. Али ова слаба и нејасна чежња не мења његов поглед на свет и живот, не чини га Христовим следбеником. Стога га Спаситељ не мази, не теши, не пружа утеху његовом недостатку душе. Напротив, Он га суочава са крајњим избором осмишљеним да открије његову унутрашњу беду. Не схватамо суштину библијског појма „слуга Божији“. То дословно значи роб, а роб је особа која нема имовину и која све у животу доживљава као дар.

Заблуда је прихватити хришћанство, као што то чине милиони, да би се задовољила психолошка потреба, смирила ментална превирања, да би се постигао субјективни осећај равнотеже и мира. Ово је самообмана. Спасење је за људе који су свесни својих грехова, који их одбацују и који желе да их избегну у будућности. Позвани на спасење, схватају да су се до сада бунили против Свевишњег и сада желе да живе само за Његову славу. И ова слава се открива кроз служење људима и за људе.

архим. проф. Павел Стефанов

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Јеванђелска поука коју Господ ставља данас пред нас у ово недељно читање, кратка је али изузетно садржајна; једноставно она нам поставља питање и уједно даје одговор на то, која и каква треба да буде тежња свакога човека, свакога од нас који смо земнородни у односу на наше вечно постојање, односно, у односу на наше спасење.
Сабирањем блага земних у односу на одсуство на сабирање блага небеских, односно вечних, велики је грех. Пре свега, зато што Господња воља јесте да се сви спасу и дођу у познање истине, што значи да сваки човек треба да позна и препозна и прихватити Сина Божијега, Господа нашега Исуса Христа са Оцем својим и Духом Светим, Бога Троичнога, као спасење своје.
Само у Богу, спасење је наше. Бог Тројични по љубави својој, стварајући човека, управо кроз Христа даје и спасење том човеку, заправо сваком од нас. Као и у стварању свакога од нас, пре свега људског рода, учествује и дела заједница Пресвете Тројице – Бог наш Отац, који ствара кроза Сина и силом и диханијем Светога Духа. Опет, кроз Сина, Отац спасава вољом својом, коју Син испуњава силом благодати, дејством Духа Светога.
Земаљско благо није грешно само по себи, као што ништа на овоме свету није грешно само по себи. Оно што је грешно у свему и увек јесу наши избори који се супротстављају не само закону Божијем, него се супротстављају смислу нашег постојања и замисли Божијој о нашем спасењу. Ми, управо грешећи се о заповести Божије, грешећи се о Бога живога, идемо странпутицом у односу на, за нас установљен првобитни и истински, прави пут спасења. И нико од људи на земљи не постоји који на овај или онај начин, овде или онде, није направио неку омашку на том путу, али важно је да увек имамо у свести и савести да се враћамо на пут правоживља. Да се враћамо на пут Божанске љубави и милости и великога дара живота, на којем ми треба непрестано да благодаримо, овде и сада и у вечности.
Зато ова прича говори о богаташу који је очигледно свој живот потрошио на стицање земаљских добара, сматрајући да ће она сама за себе и по себи бити довољна да могу да му обезбеде егзистенцију до краја. Међутим Бог га упозорава и каже му “шта ће бити са тим земаљским даровима које си брижљиво скупио, када се узме душа твоја од тебе?”.
Коме ће, где ће, и чему ће бити смисао овог постојања онда, када та земаљска добра више не буду имали никакав утицај нити значење за тог човека, односно на било кога од нас?
Поука о томе јесте у ствари да ми треба да се непрестано и једино окрећемо живом Богу, који је истинско богатство наше. Богатити се Богом, што је у ствари по Господњим речима смисао човековога живота, значи управо наслеђивати Божји благослов, Божије дарове, овде у времену али пре свега ради вечности, ради вечне заједнице са Њим. Богатити се Богом, у ствари значи непрестано грађење и обнављање наше заједнице са Њим. А како ми то остварујемо браћо и сестре, будући да смо мали, грешни, никакви, и да све оно што ми Богу пружимо једноставно није наше него је Његово? Па управо заједницу градимо благодарећи Богу, пре свега на дару живота и на дару спасења. А како му благодаримо? Тиме, што како каже молитвена прозба коју произносимо на сваком богослужењу, ”сами себе и једи друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”.
Предајемо управо овде и сада у овом догађају Свете Литургије. Света Литургија је и на земљи оно благо које је небеско, оно благо које значи богаћење Богом. Света Литургија управо јесте онај дар који свакога човека у Христу, сву творевину, приноси кроз Христа и у Христу Богу Оцу, силом Духа Светога. Зато Литургија има у животу Цркве и у животу Православних хришћана своје централно и најважније место, јер овде и сада, у овом догађају Свете Литургије на којој смо се сви ми сабрали, присутна је Пресвета Тројица – Христос, који сву творевину и нас појединачно али и нас као заједницу, приноси Богу Оцу у Духу Светоме.
Шта је у ствари та слика заједнице коју творимо ако не управо причешћивање од Светих тајни Христових? Од Тела и Крви Његове. Зато јесте важно да се изнова и увек на нов начин, али постојано, сједињујемо са Господом. Немојте мислити да моћ овога света, ма чија била и ма колика била, има последњу реч. Управо то и говори данашња јеванђелска мисао Господња где каже – џабе ти благо, џабе ти утицај, џабе ти све кад се узме душа твоја од тебе; једноставно, на земљи од тебе нема ништа!
Наравно, кроз историју је било много моћних и немоћних људи, било је много богатих и сиромашних људи али њихови избори јесу оно, што ће Господ да пита и зашто ће да тражи одговор. Као што ће и наш одговор да потражи и да нас пита – јесте ли ви више волели земаљско благо или мене, јесте ли више волели земаљску славу и утицај него мене, јесте ли спремни били у овоме веку да се ради мене одрекнете нечега, да послужите онима који су моји у свету?
Једноставно оним малима, ништима и свима онима који су око нас, јер Господ дубоким промислом својим, свакога човека поставља на своје место и свакога од нас просто упућује на другога, имајући ту наду и намеру да нас, као заједницу, приведе ка спасењу. Али заједница се печати, твори и постоји једино у овом сабрању верних, у Светој Литургији; зато немојте нико да вас учи и никада немојте да прихватите ту заблуду да је било шта старије и претежније од Свете Литургије. Од живог учествовања у њој а то је – причешћивање. Када грешимо и падамо – устајмо, исправљајмо се са надом у Бога, али једноставно увек имајмо ту смелост хришћанску и храброст да приступимо Светим тајнама Христовим, Светом причешћу, знајући да нам се даје сам Христос и да је Он једини који може да спере не само све наше грехе, него да нам да бесмртност, да нам да вечни живот и то за трајно, за постојано, када прође овај свет.
Многи данас уче нажалост, да Света тајна причешћа и Света Литургија у ствари нису центар хришћанкога, односно православнога живота, говрећи и стављајући много већи акценат на припрему, много већи акценат на све радње које предходе самом Светом причешћу. Никаква припрема не може да буде старија од причешћа, мада је потребна и неопходна да не бисмо изгубили страха Божијег. Али нека живот наш у целини, буде припрема: управо када падамо да устајемо, када мрзимо да се наоружамо љубављу, када нас боли да трпимо, када су околности живота против нас да благодаримо, када нам Господ да радост да се молимо и тако даље и тако даље. Да покажемо да смо ми Христови, пружајући руку једни другима, сијајући љубављу, не гајећи злобу, не гајећи мржњу, не гајећи у срцу своме злопамтљивост према ближњем, па и ономе који нам је даљи, а у ствари нам је кроз Христа, ближи.
Сва ова поука нека има за циљ да све нас стави пред један велики знак питања: где је циљ нашега живота, шта је наше благо, шта је смисао нашег постојања, коме ћемо да се окренемо уколико желимо да наш живот има један већи смисао?
Наравно, одговор је у Богу и у заједници са Њим. Размишљајте на ту тему, немојте само да проводимо животе као бесловесни, без разума и да нам прођу дани и године само у простој егзистенцији, него градимо однос са Богом, са ближњима, будимо део Цркве и имајмо храбрости да изнесемо печат Христов до краја, који смо примили на Светом крштењу. Ово су важне ствари и о њима не само да треба слушати него треба говорити и треба их применити у свом животу.

Нека би васкрсли Господ, Који је нашега ради спасења постао човек и принео кроза своје Васкрсење, све нас Богу Оцу, очистивши нас тиме од греха и смрти, буде Тај, који ће нам силом Светог и Животворног Духа Божанскога, отворити ум и срце да спознамо тајну ових речи.

aрхимандрит Димитрије (Плећевић)

https://www.cudo.rs/архимандрит-димитрије-плећевић-ника/

1.Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву.
2. Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу – кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15).
3. Према томе, пијанство такве врсте, које потиче од мржње и које је, више него било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, ђаво настоји да изазове код оних што се моле и посте. Он их подсећа на сагрешења других људи према њима, подстиче их на злопамћење и оштри им језик за клевете. Он при том чини да се уподобе оном човеку којега Давид описује како се моли преиспуњен злобом: Смишљаш безакоње по цео дан, неправду је смислио језик твој, као бријач оштар учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих људи, говорећи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи ме… изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим (Пс. 139; 1,3)-
4. Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12).
5. Постоји, опет, и друга недолична ствар коју злонамерник током поста и молитве полаже у наше душе. То је преузношење, које је у себи носио и онај фарисеј: премда је постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми пак, знајући да је нечист сваки који је надменог срца и да га Бог не прихвата, и знајући да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враћамо тек најмањи део дуга, занемарићемо оно што је иза нас као сасвим ништавно и стремићемо оном што је испред нас, постећи и молећи се скрушеног срца, уз самопрекоревање и смирење, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у храму Божијем владали пажња и будност.
6. Други начин деловања лукавога, који чини да наш труд поста и молитве буде бескористан, састоји се у томе да нас убеди да то чинимо (тј. да постимо и да се молимо) из славољубља и лицемерја. Зато Господ у Еванђељу саветује, говорећи: Уђи у собу своју и, затворивши враша своја, иомоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,6).
7. Он то не говори зато што нам заповеда да се отуђимо од сабирања у храму, од (заједничке) молитве и псалмопојања. У том случају не би Му Псалмопојац – пророк говорио: Усред Цркве хвалићу Те (Пс. 21; 23), Исповедаћу Те и хвалити међу народима, Господе, псалмопеваћу Ти међу незнабошидма (Пс. 56; 10) и Завете моје испунићу пред онима који Га се боје (Пс. 21; 26), а нама: Уцрквама благосиљајте Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвољава да сада наведемо и друге, још узвишеније примере. Господ, дакле, поучава да се молимо у самоћи, у својим кућама, па чак и на својој постељи. подстиче нас да се молимо Богу и у цркви, као што молитва која се твори „изнутра“, тј. умом, подстиче да се молимо и уснама. Онај пак који хоће да се помоли само онда када уђе у храм Божији, али ни код куће, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву, неће се истински молити ни онда кад се нађе у храму Божијем.
8. То показује онај што после речи: Готово је (приправно је) срце моје, Господе, додаје: Певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8) а на другом месту каже: Када бих Те спомињао на постељи мојој, у јутрима бих размишљао о Теби (Пс. 63; 7). Речено је, међутим, и следеће: А када постите, каже Христос, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6; 16-18).
9. О, какво неупоредиво човекољубље! Господ нам је овим речима сада објавио пресуду и одлуку која ће се пројавити на будућем суду, да бисмо још овде задобијали бољу пресуду и бољи удео. Онима који живе славољубиво, а не према Његовим заповестима Господ ће изговорити речи које су сагласне с оним што сад говори: „Примили сте своју награду током свога живота“ као што је и Авраам, према еванђелској параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра своја у живошу своме (Лк. 16; 25). Онима пак који се подвизавају у врлини имајући само Њега у виду, Он каже да ће им узвратити јавно, тј. да ће им пред оним општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством, радошћу и непорочним и вечним наслађивањем. Онај Који жели да се сви спасу и да дођу у познање истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега, као што сам рекао, сада објављује Своју непристрасну и непроменљиву пресуду, показујући да су синови Божији само они што су презрели људску славу.
10. Због тога Он казује о овоме и о другоме, говорећи: Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно, да би оне што су презрели празну и људску славу учинио Својим синовима и санаследницима и да би их показао као такве. Оне друге ће, међутим, уколико се не покају, лишити усиновљења. Господ ово говори зато да наша молитва и пост не би били видљиви за људске очи, услед чега од њих не би било никакве користи: догодило би се да одважно истрајавамо у труду молитве и поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уљем и да умијемо лице, тј. да се не трудимо да будемо бледи, прљави и суве главе, као да смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од људи. Тако су услед славољубља поступали фарисеји, због чега су праведно отуђени од Христове Цркве, и Господ строго забрањује да их подражавамо.
11. Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака (досл. дејстава) која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, који се савршава на такав начин, не протерује и не посрамљује само све рђаве страсти а заједно са њима и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари и побуђује их (ангеле) да им помажу и да буду њихови сатрудници.
12. У старини се, код оне тројице младића у Вавилону, украшених истим таквим уздржањем и постом, показало да је заједно с њима у пламену и четврти, који их је сачувао неповређенима и чудесно их орошавао. На сличан начин је пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни са надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску.
13. Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12). Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу.
14. Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2024/12/11/sveti-grigorije-palama-o-postu-besjeda/

Савремено човечанство пати од многих менталних поремећаја и болести. Две од њих најчешће су анксиозност (анксиозност) и непажња. Пошто су то два не само различита већ и супротна стања, разјаснићу на шта мислим.
Прво о анксиозности. Људи брину о хиљаду ствари. Становници сиромашних земаља углавном су забринути за свој насушни хлеб и свој опстанак; становници богатих земаља брину како да задрже оно што су стекли и како да то увећају. На овај или онај начин, и једни и други имају своје бриге везане за своје материјалне потребе, за земаљски живот. И верници и неверници, и хришћани и нехришћани, сви смо се, са врло малим изузецима, фокусирали на своје материјалне потребе, на жеље и потребе тела, а занемарили или потпуно заборавили потребе и жеђи наше душе.
То је управо други велики поремећај, друга велика болест века — равнодушност према души. Као што видимо, и једна и друга – забринутост за материјалне ствари и немар о духовним стварима – иако супротне, иду руку под руку; у великој мери једна условљава другу.
Овде говоримо о нечему веома важном и волео бих да смо тога итекако свесни. Реч је о нашој животној филозофији, о правцу наше свести, о ставу, о штимовању наших душа. Ствари од којих зависи начин и квалитет нашег живота. Реч је о нашем животном веровању – да ли је оно хришћанско (духовно) или је материјалистичко. Са каквим ставом почињемо и живимо сваки Божји дан? Само са мишљу шта ћемо добити и шта ћемо стећи, шта ћемо јести и пити и како ћемо се забавити, или – поред тога и пре тога – како ћемо дан проживети хришћански, какво добро ћемо учинити, чиме ћемо нахранити своје душе.
Поновићу: питање је од виталног значаја. Где ставити акценат, на шта да усмеримо пажњу? У својој запањујућој дубини, узвишеној моралној лепоти и богатству идеја, Беседа на гори нам даје изузетно јасан одговор на ова егзистенцијална питања. „Не брините шта ћете јести и пити, ни за тело своје, у шта ћете се обући...“ (Мт. 6, 25) – учи нас Христос. За мање од минута Спаситељ три пута понавља: „не брините...“ „Не гледај само на земаљске ствари и не оптерећуј се како ћеш их обезбедити, јер ово ће у потпуности материјализовати твој живот и спустити га на ниво бесловесних створења која не знају ништа осим својих телесних потреба и нагона.” И овде нам Христос веома прикладно даје птице за пример. „Погледајте птице небеске“, каже Он, „не сеју, нити жању, нити скупљају у житнице, Отац ваш небески их храни. Зар ти ниси много вреднији од њих?” Заиста леп пример који треба појаснити. Неки користе ове Спаситељеве речи да тврде да нас Он учи да се не трудимо, да ништа не радимо и да немарно живимо од милостиње. Ово, наравно, уопште није тачно. Да! Бог храни птице које не сеју, не жању итд, али како их храни? Кроз њихов рад! Од јутра до мрака оне траже и скупљају храну, а ако то не ураде, умреће од глади. А када нахране своје младе, прелете стотине километара да би обезбедили храну и себи. И то се не односи само на птице, већ на сва жива бића на земљи. Сва жива бића раде да би живела и преживела. Бог много тога даје бесплатно, али жели и наше учешће у стицању добара – и од људи и од осталих живих бића. Закон рада, који нам је дат од Бога, основни је закон живота, и свако живо биће које га игнорише неминовно пропада; а човек који не ради духовно пропада. Христова идеја је да не бринемо, да не живимо у страху шта ћемо јести сутра или прекосутра.
„Опустите се – хоће да нам каже Христос – и одагнајте из својих срца сваки страх и стрепњу, сваку бригу о свакодневним стварима. Ја, Који сам те створио, знам све твоје бриге, потребе и жеље и пре него што их ти сам осетиш. Ја познајем потребе сваког живог бића у видљивом и у невидљивом космосу, који се кроз Мене рађа, живи и пулсира, мења и умире по Мојој вољи. И ако Ја, Творац и Промислитељ, не остављам без бриге и пажње ни најбезначајније инсекте, колико ми је више стало до вас, људи, круне Моје творевине !“ Чујте како снажно и убедљиво сам Бог изговара ову мисао кроз перо пророка Исаије: „И до старости ваше ја ћу бити исти, и ја ћу вас носити до сиједа вијека; ја сам створио и ја ћу носити, ја ћу вас носити и избавићу. “ (Ис. 46,4). И још: „Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе. “ (Ис. 49,15).
До сада смо говорили о првом питању – стрепњи о земаљским стварима која нас оптерећује и спречава да бринемо о најважнијем – потребама наше душе. Христос жели да нас заштити од првог и да нас упути на друго. Он жели да своје бриге преусмеримо са земаљских на небеске, жели да променимо своју филозофију живота. Желео је то од својих слушалаца пре две хиљаде година, увек је желео од свих у свим вековима и епохама, жели од нас данас. Зашто Он то жели? Зато што жели да нам да обоје. И земаљска и небеска добра. И кротко нас учи да ако тражимо само земаљско, изгубићемо и оно небеско; и ако своју пажњу, своје бриге и напоре концентришемо на стицање небеских ствари – „Царства Божијег и правде Његове“ – примићемо и оно земаљско. „Оно ће вам се – вели Христос – придодати." Како се прецизно Спаситељ изражава! Он не каже: „Тражите само царство Божије“, него „тражите најпре Царство Божије“, што јасно показује да су нам потребне и земаљске ствари, али да не бринемо о њима. Бог ће нам их „дати“, додаће нам их. То значи да ће оне доћи као резултат, као последица нашег савесног рада, смиреног, складног, врлинског и усмереног ка духовном, небеском животу. Јер „Праведник као палма процветаће, и као кедар на Ливану увећаће се. Засађени у дому Господњем, у дворима Бога нашега процветаће. Још ће се умножити у старости дубокој, и биће добропријемљиви да најаве: да је праведан Господ Бог наш, и нема неправде у Њему.“ (Пс. 91,13-16).
Дакле, да сумирамо. Шта Христос жели да нам каже? Водите рачуна о својим свакодневним потребама, али не претварајте ове бриге у смисао свог живота. Ја, ваш Створитељ и Отац пун љубави, никада вас нећу оставити. Ако искрено верујете у Мене, такође ћете моћи да Ми верујете – потпуно и без задршке. А уздајући се у Мене, ослободићете се свих страхова и стрепњи које оптерећују ваше душе. И тако ћете, ослобођени и неоптерећени (животних терета), моћи да се бринете о најважнијем: о царству Божијем и његовој правди. Водите рачуна како да га тражите и како да га пронађете – прво у вама, у својим душама и срцима, у свом животу.
А онда, стекавши га, покажите свима који желе да га имају.

прот. Александар Лашков

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Старац Порфирије: Једна од највећих грешака које родитељи чине према деци јесте непрестана прича за коју родитељи мисле да је добар начин васпитавања. Међутим, не треба да будемо досадни: него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи или не.

Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу. Да ли сте разумели какве су последице молитве? Љубав у молитви, љубав у Христу. То је оно што пружа стварну корист.

Што више будете волели своју децу људском љубављу, – а она је често патолошка, – то више ће се деца запетљавати и понашање ће им бити негативно. Када, међутим, љубав међу вама родитељима, и ваша родитељска љубав према деци, буде хришћанска и света, онда нећете имати никаквих проблема. Светост родитеља спасава децу. А да би се то догодило, треба најпре божанска благодат да делује на душе родитеља. Нико се не посвећује сам од себе. Сама божанска благодат ће потом просветлити, загрејати и оживотворити дечје душе.

Много молитве, а мало речи деци

Често ме људи зову телефоном и из иностранства и питају ме за своју децу, као и за друге ствари. Данас, ето, позвала ме је из Милана једна мајка и питала како да се опходи према својој деци. Рекао сам јој следеће:
– Моли се, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи.

И иначе је потребно много молитве, а мало речи у односу на све. Не треба да будемо досадни ближњима него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи. Ако нису, нећемо даље говорити. Једино ћемо се тајно молити. Јер, ако и даље будемо говорили, само ћемо бити досадни и изазваћемо реакцију и отпор других, а понекад и њихово негодовање. Стога је боље преко тајне молитве тајно упућивати реч срцима других него гласно њиховим ушима.

Још сам јој додао:

– Слушај шта ћу ти рећи: моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци. Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Радије, дакле, изабери молитву. Говори им молитвом. Говори Богу, а Бог ће онда говорити у њима. Другим речима, не треба да саветујеш своју децу тек тако, помоћу гласа који она чују својим ушима. Можеш и то да радиш, али пре свега треба да говориш Богу о својој деци. Говори отприлике овако: „Господе Исусе Христе, просветли дечицу моју! Ја их Теби поверавам. Ти си ми их подарио, али ја сам слаба, па не могу да их доведем у ред. Стога Те молим: просветли их!“ Бог ће им на свој начин говорити, а деца ће, опет, рећи: Ох, није требало да ожалостим маму оним што сам урадио! То ће излазити из њих самих, благодаћу Божјом.

То је савршен пут и начин. Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изићи на друго. И на крају ће испасти неки облик притиска. У том случају, када дете одрасте, оно почиње да пружа отпор, то јест да се на неки начин свети оцу и мајци који су га притискали. За разлику од тога, једно је савршено – да детету говори христолика љубав и светост оца и мајке. Зрачење светости, а не људски напор, чини децу добром децом.

Када су вам деца позлеђена и рањена због неког озбиљног питања, не дозволите да на вас утичу њихове реакције и ружне речи. Она, у ствари, не желе да се тако понашају, али кад им је тешко, не могу да поступају друкчије. Касније се кају. Но ако се ви изнервирате и наљутите, бићете једно са нечастивим и он ће се поигравати свима вама.

Светост родитеља јесте најбоље васпитање у Господу

На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска!

Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог.

Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри“ родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре“ хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи.

За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно… На тај начин ништа не бива.

Оно, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: „Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер ће је [Премудрост] наћи поред својих двери“ (Прем. Сол. 6,14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи седи поред двери значе да се налази близу.

Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове околине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот.

Молитвом и светошћу можете да помогнете и деци у школи

Оно што важи за родитеље може се применити и на учитеље. Молитвом и светошћу можете да помогнете и деци у школи. Њих може да осени благодат Божја и да буду добри. Не покушавајте да рђаве прилике поправите људским методима. Тим путем не долази се до доброг резултата. Само молитвом ћете постићи резултат. Призивајте божанску благодат на све! Нека божанска благодат уђе у дечје душе и нека их измени. То значи бити хришћанин.

Ви просветари тајно, неприметно и за вас саме, преносите на децу немир и лоше утичете на њих. Где има вере, одатле бежи немир. Шта оно кажемо? „…И сав живот свој Христу Богу предајмо.“

Са расуђивањем узвратите деци на њихову љубав. На тај начин, ако вас деца заволе, ви ћете моћи да их приведете Христу. Бићете средство у томе. Ваша љубав нека буде истинска љубав! Немојте да волите децу на људски начин, онако како обично чине родитељи. Тиме им не помажете. Љубав у молитви, љубав у Христу – то је оно што стварно помаже. Молите се Богу за свако дете које видите пред собом, па ће Бог ниспослати Своју благодат и сјединиће га са Собом.

Пре него што уђете у разред, а нарочито пре него што уђете у тешка одељења, молите се у себи молитвом: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Улазећи пак, загрлите својим погледом сву децу; молите се у себи, па тек после тога почните да предајете, улажући у то свега себе. Приносећи тако себе у Христу, радоваћете се. Тако ћете ићи ка светости и ви и деца. Живећете у љубави Христовој и у Цркви јер ћете бити ваљани у свом раду.

Ако неки ученик створи било какав проблем, упутите најпре свој деци једну уопштену примедбу, говорећи им овако:

– Децо, овде смо на часу. Дошли смо ради озбиљног посла. Ја сам са вама да вам помогнем. Ви се замарате како бисте успели у животу, а ја, који вас веома волим, исто тако се трудим. Стога, молим вас, будите мирни, да бисмо са успехом постигли свој заједнички циљ.

Притом не гледајте у правцу онога који се неприлично понео. Ако ли настави, обратите се непосредно њему, али не љутито него озбиљно и стабилно. Пазите да будете ауторитет у разреду како бисте могли да утичете и на ђачке душе. Нису деца крива што су тешка. За то су криви одрасли.

Не говорите деци много о Христу, о Богу, него се молите Богу за децу. Речи одзвањају у ушима, а молитва продире у срце. Чујте једну тајну! Улазећи првога дана у разред, немојте држати предавање. Лепо разговарајте са децом. Изговарајте разговетно сваку реч, једну по једну. Према деци се односите са љубављу. У почетку, немојте уопште говорити ни о Богу ни о души. О томе ћете им говорити другом приликом, касније. Онога дана, међутим, кад им будете говорили о Богу, претходно ћете се добро припремити, па ћете им рећи:

Постоји једна тема у вези са којом многи имају сумњу. Та тема је Бог. Какво је ваше мишљење, децо?

Потом нека уследи дискусија. Другог дана пређите на тему о души. Питајте их: Постоји ли душа?

Потом им говорите о злу са философског становишта. Реците им да у свакоме од нас постоје два ја: једно добро и једно рђаво ја. Ми треба да негујемо оно добро. Оно жели напредак, доброту, љубав. То треба да пробудимо у себи како бисмо постали људи исправни у друштву. Сетите се речи: „Душо моја, душо моја, устани; што спаваш?“ Немојте им, међутим, то све рећи на овај начин него другим речима. Отприлике овако:

– Децо, будите оштроумни по питању образовања, добра, љубави. Само љубав чини да све буде лепо, да наш живот буде испуњен и да има смисла. Рђаво ја у нама тежи ка лењствовању и равнодушности. Али то живот чини безукусним, чини да он нема ни смисла ни лепоте.

Но за све ово потребна је припрема. Љубав изискује жртву, а често захтева и да се жртвује много времена. Највећу пажњу поклањајте свом сопственом образовању и сазревању да бисте били спремни да пружите деци право знање. Будите спремни и све што им говорите, говорите са љубављу, а пре свега са радошћу. Показујте им сву своју љубав, при чему треба да знате шта хоћете и шта говорите. Уз то је потребна и вештина понашања према деци. У вези с тим, чуо сам у своје време нешто занимљиво и духовито. Пазите, дакле!

Неки учитељ, иначе задовољан својим ђацима, патио је због несташлука једног ученика и хтео је да га избаци из школе. У међувремену је стигао нови учитељ и преузео тај разред. О конкретном немирном ученику добио је на време одговарајућа обавештења. Нови учитељ, сазнавши, између осталог, да тај ђак страсно воли вожњу бициклом, чим је сутрадан ушао у разред, рекао је:

– Децо, имам једну муку: станујем далеко, а када дуго ходам, боле ме ноге. Хтео бих да користим бицикл, али не умем да га возим. Има ли некога међу вама ко може да ме научи?

Одмах скочи несташни ђак.

– Ја ћу те научити!

Од тада су постали врло добри пријатељи. Чак се стари учитељ ражалостио гледајући то. Осетио је да сам није био способан да се наметне ученику као ауторитет. Често у школи, међу ђацима, сусрећемо сирочад. Тежак је живот сирочета. Ко је лишен родитеља, и то у раном детињству, несрећан је у животу. Али ако стекне Христа и Пресвету Богородицу као своје духовне родитеље, постаће свет. Према сирочади треба да се односите са љубављу и разумевањем, а првенствено треба да их повезујете са Христом и са Црквом.

Старац Порфирије Кавсокаливит

https://mitropolija.com/2024/12/10/starac-porfirije-roditeljima-i-uciteljima-govorite-molitvom/

Важно је истаћи да искуство породичних међусобних односа за дете игра важну улогу не само у формирању његове личности и животног сценарија. Оно је такође изузетно важна основа на којој дете формира и гради своје схватање Бога и општење с Њим.
Неоспорно је да је Бог невидљив и несхватљив уз помоћ обичног опажања. У исто време Он је наш Отац, Родитељ. О томе какви су родитељи сазнајемо из искуства општења с нашим очевима и мајкама. У вези с тим, врло често несвесно преносимо искуство односа са земаљским очевима у ситуацију општења с небеским Оцем. При томе није важно шта родитељи говоре детету о Богу на речима; за дете је важније не оно што оно чује од њих, већ оно што осећа и доживљава у својој породици. Ако родитељи, учећи своје дете вери, говоре да је Бог љубав, али су при томе претерано строги, покаткад и неоправдано сурови према детету, речи о љубави за њега ће остати само празне и неразумљиве речи. А то да је суровост обавезан део односа између родитеља и деце, оно ће јасно усвојити. Штавише, оно може искривити своје разумевање ствари толико да ће почети да мисли како строге казне и јесу испољавања исте оне љубави о којој говоре родитељи. А даље је логика разумљива: ако смо ми деца Бога, онда је Он наш Родитељ, а односи с родитељима су пуни неправде и суровости с њихове стране, те то није ништа друго до испољавање љубави. На крају се формира искривљена слика Бога као суровог и неправедног бића које кажњава и кога се треба бојати, а не волети га.
Другачије стоје ствари с породицама у којима постоји љубав и поштовање једног према другоме и према деци. Ево шта пише Н. Н. Соколова, кћерка познатог научника-хемичара и писца-богослова, Н. Ј. Пестова, о свом оцу: "Колико ми је само било дивно с њим! Кроз очеву нежност спознала сам Божанску љубав - бескрајну, трпељиву, нежну и брижну. Моја осећања према оцу с годинама су прешла у осећање према Богу: осећање потпуног поверења, осећање среће да будем заједно с Вољеним, осећање наде да ће се све средити, да ће све бити добро, осећање спокоја и смирености душе која се налази у снажним и сигурним рукама Вољеног"
Наведени одломак веома добро илуструје идеју коју је подробно описао психијатар и теолог Џејмс Шалер у књизи Губитак и проналажење оца. Његова се главна мисао састоји у томе да односи детета према оцу имају фундаменталан значај за цео живот сваког човека - за формирање његове самосвести, избора професије, прављења сопствене породице, као и за стицање вере у Бога. Шалер наводи изузетно занимљиве резултате истраживања заснованих на проучавању података из живота познатих атеиста у историји. Испоставља се да су многи истакнути атеисти, који су активно побијали постојање Бога и који су "разобличавали веру у Њега", имали било "дефектне очеве" - агресивне или слабе, било одсутне, било умрле. Међу ове познате личности спадају Волтер, Лудвиг Фојербах, Карл Маркс, Фридрих Ниче, Жан Пол Сартр, Албер Ками, Бертранд Расел, Сигмунд Фројд и други.
 

одломак из књиге - Аномалије родитељске љубави, игуман Евменије

Осећања су комплексне реакције човека које настају у одређеној ситуацији. У зависности од ситуације у којој се човек налази, као и важности те ситуације за човека зависиће и његова емоционална реакција. Када говоримо о адекватним осећањима ми заправо говоримо о емоционалним рекцијама које су одговарајуће за неку ситуацију. Идеална личност увек има оптималне и флексибилне емоционалне реакције које су увек у складу са реалношћу и значајем дате ситуације.

Људи су субјективни када се ради о емоцијама и зато су друштвени договор и стручно мишљење објективно мерило адекватности осећања. Појам адекватности и неадекватности осећања често се меша са појмом пријатности и непријатности коју осећамо упоредо са неким осећањем. Па су тако пријатна (или позитивна) осећања адекватна, а непријатна (или негативна) неадекватна, што је нетачно.

То је хедонистичка логика коју покреће систем пријатности а која је својствена нпр. бебама или малој деци јер они нису у стању да схвате како непријатне ствари могу бити врло корисне, док пријатне могу бити врло некорисне. Нпр. учење је непријатно јер значи да треба седети са пажњом и уложити труд и време за савладавање неког градива али је врло корисно јер ћемо од њега имати вишеструку добит. Док би лежање на каучу и гледање филма у том истом моменту било много пријатније, али много мање корисно.

Непријатна су осећања везана за преживљавање, а пријатна за квалитет живота. Како је квалитет живота ипак од мањег значаја него само преживљавање онда је врло корисно прихватити важност непријатних осећања. Страх је по квалитету непријатан али нас може ангажовати да се у опасности заштитимо и преживимо. Сунчање на плажи је свакако пријатно и позитивно утиче на квалитет нашег живота. Добит од страха је егзистенцијално важна, док се без уживања може живети.

Такође, друштвено прихватљива осећања нису исто што и адекватна, као што ни друштвено неприхватљива нису исто што и неадекватна. Да ли су нека осећања друштвено пожељнија од других нема везе са критеријумом адекватности. То што је на послу прихватљивије исказивати задовољство од незадовољства, не значи да ће задовољство заиста увек бити одговарајуће условима рада.

Адекватна су осећања заправо она која су функционална, док су неадекватна она осећања која су неуфнкционална. Функција осећања јесте адаптација на одређену новонасталу ситуацију. То је начин на који човек жели да втати хармонију у свој одонос са околином, а која је због нечега нарушена. У оној мери у којој нас неко осећање стимулише да се прилагодимо ситуацији у којој смо, или да околину прилагодимо себи у тој је мери то осећање адекватно, у супротном, када осећања немају ту функцију, тј. када су нефункционална називамо их неадекватним.

Неадекватност осећања се огледа у неколико сегмената. У настајању, доживљавању и изражавању осећања. То значи да је осећање адекватно уколико је настало у реалној ситуацији и због реалног стимулуса (бићемо љубоморни на партнера уколико заиста знамо да нешто ,,мути“ са другом особом, а не зато што нам интуиција тако говори), ако је одговарајућег интензитета и трајања (за огуљеном омиљено ципелом нећемо туговати 40 дана успут се онесвешћујући од бола) и када је испољено на социјално прихватљив начин (нећу физички насрнути на комшију јер данима заглављује лифт на свом спрату).

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/12/13/emocije-adekvatna-i-neadekvatna-osecanja/

У биографији скоро сваког човека постоји нешто срамно, нешто што је страшно и тешко споменути, али што се неизбежно враћа у човеково памћење и осећања, трујући цео његов живот. Чак и да постоји човек који самозадовољно изјављује да у његовом животу није било ничег таквог, онда највероватније сећања на било какво срамно дело и жеље су једноставно помрачене његовом сигурношћу у себе, што не може, а да не потврди његово духовно сиромаштво. Још горе од тога, најчешће ти ”исправни” људи бивају најокрутнији тирани, тврдоглаво одбијајући да то прихвате, као слепи човек, који одбија да верује у постојање светлости.
 Али поставља се питање: да ли присуство мрачних сећања у човековом животу значи да га можемо посматрати кроз призму ових фактора, да га можемо ценети као безвредног? Можда једним делом, али човек је створен од много делова. И целокупна његова лична историја састоји се од епизода које су срамне, али и од блиставих и узвишених. А међу њима је велики број догађаја, релативно добрих или лоших, ако се тако може рећи, тако да је апсолутна већина њих одмах заборављена, јер не дотичу дубине живота. Међутим колико год да су заборављени, ови догађаји ткају сложену и непоновљиву личност сваког човека.
Али ми често олако изричемо казну и доносимо суд о некоме на основу... чак ни не познавајући различите чињенице његове биографије, већ много чешће на основу рекла- казала, нагађања, и сопственог мишљења које ничим није подржано. Ипак то на нас утиче тако силно, да наше мишљење сматрамо исправним. Али то уопште није тачно – није тачно у 99 одсто случајева, па и у 100 одсто случајева. Дакле, ако говоримо негативно, непријатно, и сумњичаво о неком човеку, онда ми неприметно говоримо о одсуству љубави према њему. И ово одсуство, па чак и одсуство жеље да у томе препознамо грешку, говори много о нама самима. Говори да смо тако далеко од истинског хришћанског живота.
 Уосталом, љубав према човеку уопште не значи да треба бити слеп и непромишљен, то уопште не подразумева неку врсту самообмане. У вољеној особи видимо недостатке, пороке, и слабости, али изнад свих ових запажања стоји једно друго, узвишеније сазнање – да је људско биће немерљиво веће од свих његових порока заједно, грехова и недостатака. Свако људско биће је чедо Божије, које безусловно заслужује љубав. И сва тама што напада на њега и која је присутна у њему, и која је део њега, јесте само део који у већој или мањој мери утиче на његово цело биће, али која нема способност да га прогута неповратно, докле год живи на земљи.
 Сама чињеница да још увек живи земаљски живот говори да његова историја стварања ”личне вечности” није још увек окончана, и да му Господ даје времена и шансу да опрезним корацима крене у преображај живота. И значење тих корака одређује се не очевидним делима за нас, људе, поступцима, већ снагом добре воље, свесног стремљења ка Богу. Господ сам може да процени право значење стремљења срца у контексу свих околности – унутрашњих и спољашњих – у животу човековом, у контексту тешкоћа које човек мора да превазиђе у свом стремљењу ка Богу.
 Постоје две врло распрострањене саблазни у односу према ближњем. Прво би се могло дефинисати: ”Мислим шта ја мислим...” А то значи следеће: лукави нам шапуће хулне помисли против овог или оног човека, и ако их прихватимо као своје, оне ће почети да расту са деструктивном силом, претварајући наш живот у кошмар из које ће бити врло тешко избавити се. Како би се спречило развијање тако озбиљне духовне болести, као што су непријатељство или мржња, морамо да будемо пажљиви према себи, и да никада не примамо лоше помисли о другима. Опет, то не значи да особа није онаква каква нама изгледа. Понекад морамо да будемо и опрезни и пажљиви, чак и да избегавамо друштво одређених људи, али истовремено, не смемо да предпостављамо да знамо све о њима, да знамо заправо све што особа заиста јесте, управо зато што је човеков живот много сложенији од било какаве одбојности коју можемо осећати према њему.
Друга саблазан је уско повезано са првом, и може се дефинисати речима: “Мислим да он мисли...” Ово је заправо поље зрело за обрађивање. Колико примера и случајева знамо када особа каже оно што други мисли? И опет, независно од тога да ли су наше сумње оправдане или не, не треба веровати тим помислима, јер непријатељ љуског рода управо тако и дејствује: он убацује једном хулне помисли о другоме, а другоме да овај први мисли лоше о њему. И само ако би један од њих одбио да верује помислима, да мисли добро о том човеку, и да се моли за њега, замисли лукавог биле би посрамљене.
 Пре него што формирамо непријатељско мишљење о некоме, на основу наших запажања или сумњи - престанимо. Престанимо и сетимо се да свако од нас, без изузетака има нешто због чега се други могу окренути против нас. И ако ми сами не желимо да ”тамна страна” наше биографије постане основа нашег односа са људима, онда хајде да не верујемо ни мрачним гласинама, чињеницама, и мишљењима – не само зато што нису тачне, већ зато што не дефинишу пуноту човекове личности.
 Било би боље да будемо у заблуди мислећи добро о човеку, него да будемо у заблуди мислећи лоше о њему. Вера у добро у људима у сваком случају оставља човеку шансу да се поправи, чак иако се понео лоше. А то много значи! И ми не грешимо мислећи добро о човеку, чак иако су наше мисли наизглед неоправдане. Бог такође ”верује” у тог човека и свим силама садејствује да га исправи. У супротном, ако мислимо лоше, а наша подозрења нису оправдана, онда грешимо клеветом и осудом против другога, чак и ако је то само у нашем срцу. Али ако се испостави да смо”у праву” у својим подозрењима, онда грешимо у томе што им се не одупиремо, и тиме, можда, садејствујемо у укорењењу зла у човеку. Јер веровање у туђе зло чудесно повећава вероватноћу да оно заправо пређе и на нас саме.
 Спона састрадања и љубави неминовно долази до изражаја у молитви, јер саосећање и жеља за добрим су оно по чему смо слични Богу, Који, више него што можемо да замислимо, жели спасење и пуноту љубави и радости за сваког човека. И воља Његова за нас је да ми свесно и вољно постанемо саученици Божанске бриге за свакога човека.
 Дакле, веровање у ову могућност светости, пуноту живота, веровање у човеково потенцијално јединство са Богом, вера у боље у човеку јесте све оно чему би сви ми православни хришћани требали да тежимо.
 У општењу једних са другима, са сваким човеком без изузетака, блиским или далеким, прихваћеним или не, сетимо се свезе човека са Богом – свезе која заиста постоји, али коју не можемо да схватимо само силом разума. Запамтимо да једино љубав заиста познаје особу, јер га љубав види на посебан начин, у свој својој Богом створеној пуноти и лепоти; види га онаквим какав би он могао бити и ...верује у остварње те могућности.
 
Свештеник Димитриј Шишкин

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7187

. ..њива богаташа постала је веома плодна...

Богат човек је постао још богатији. Као и обично, богати постају богатији, а сиромашни сиромашнији; а онда се десило овако. Овај богаташ помисли у себи: "Шта да радим?!" Немам где да скупим своје плодове!" Ево прве грешке. Како то мислиш да немаш где да одложиш своје ствари? Чија је то роба? Св. Јован Златоусти каже да сва сувишна добра, нису моја, већ припадају онима којима су потребна. Шта ће ми све ове ствари? Потребне су ми да улепшам своју нарцисоидност, да се погледам у огледалу и да изгледам боље у сопственим очима... Потребне су ми за то, ни за шта друго. Овај вишак, ово сувишно богатство, то је све што имам!

Прва грешка је управо питање "Шта ћу са овим?" Ово питање је потпуно непотребно ако у себи имате мисао о Богу, о конкретној личности, о другим људима. Тада је потпуно јасно шта ћете са вишком, ако је заиста сувишан и непотребан. Христос вам не каже - „ ако хоћеш да будеш савршен, продај све и дођи за мном!“- већ вам каже: „ Задржи много, дај мало !“ Дај оно што ти је сувишно. Могао би да вам каже (као у другој параболи): „ Ако хоћеш да будеш савршен, продај све: ново и старо, дођи и следи за мном, и имаћеш благо на небу“. У овом случају Он то не каже; тешко је…

А он рече - ево шта ћу учинити: срушићу своје житнице и саградити веће, и сабраћу тамо сву храну своју и сва своја добра...

Ево друге грешке – направићу веће житнице да седнем на њих, славећи што имам све ово богатство. Ја црпим радост у свом животу из чињенице да је све то моје. Ова особа не налази радост у свом животу у свом односу са Богом, а затим и у односима са другим људима, већ у материјалним добрима која има. И што више жели да се осећа сјајно, више новца и имовине треба да има. Овде се ради о нарцизму. Тако долазимо до сујете, до потпуног ништавила, нихилизма.

. ..и рећи ћу души својој: душо, ти имаш многа добра припремљена за многа лета: Одмори се, једи, пиј, весели се.

Прве речи су истините. Његов живот је заиста препун материјалних добара. Али грешка је у следећим речима - " Одмори се, једи, пиј, весели се..." Године које долазе нису твоје, не припадају теби. Видите у каквом мраку може бити човек, као да је сам у васељени, као да је сам себи бог! Он је у стању да достигне самообожавање, да мисли да држи свет у својим рукама, а у ствари није ништа друго до мрав који је већ згажен... Али погледајте шта каже овај мрав: "душо , имаш многа добра припремљена за много година: одмори се, једи, пиј, весели се!“ Онај који даје – одмор, дуге године, мир, срећу – је, међутим, други, и Он му те ноћи каже: „Безумниче, ове ноћи ће тражити твоју душу, а оно што си припремио чије ће бити?" Овим му Бог заправо говори: "Све држим у својим рукама, оно што мислиш да имаш, од Мене је. И не само да га узимаш од Мене, него седиш на њему и мислиш да си бог“.  Вечерас ће тражити твоју душу... Ко ће то тражити? Неки. Ко су ови неки? То су сви они којима је ускратио доброчинство. Сви они који пате због њега. Да ли сте икада помислили да постоје људи који пате због нас? Зато што водимо рачуна о нарцистичком делу себе, водимо рачуна о свом одразу у огледалу да бисмо осетили потпуност...у ствари псеудопотпуност која нам се чини као капија у вечност, а заправо је велика илузија.

Дакле, поседујете многа добра, али вечерас ће тражити вашу душу. Они је желе. Ко? Демони? Могуће је – таквим животом, душу своју предајете право у руке ђаволу. Ова особа би живела срећно много година да је мислила другачије. Да јој је из душе долазило да каже: „Боже мој, ове године имам много добара, а моји магацини их не могу примити; колико ћу година живети...? мој живот је у твојим рукама!“ Или - "пошто ми дајеш овај живот, желим да га искористим на начин који је Теби угодан! Ево, имам вишак новца и ствари. Волео бих да их негде дам, као што Ти дајеш своју робу свим људима". Тако почиње сарадња Бога и човека. Овим почиње освећење човека, а затим Бог умножава његова блага. У случају безумног богаташа, међутим, све се ту завршава, ту је крај.

Знам људе, и сиромашне и веома богате, који стално дају и џепови им никада нису празни баш зато што стално дају. Они су управитељи богатства Цркве, богатства Божијег. Ми смо управитељи богатства, свега што је Божије (не само новца, него и мудрости, науке, здравља...), али можемо ли их увек имати? Како је лако све изгубити! Када овим добрима располажемо по Божјим законима, на чудесан начин их не губимо, већ их умножавамо и наш живот постаје лепши и садржајнији.

Пре извесног времена срео сам богатог трговца аутомобилима који је на чудесан начин прешао у веру. То се догодило на дан проглашења Св. Арсенија Кападокијског за светитеља у манастиру „Св. Јована Богослова“ у Суротију. Неким чудним случајем овај човек се нашао тамо. До тог дана, човек је живео животом за који ми је рекао: „Спавао сам са пиштољем на глави. Колико сам пара давао када сам играо карте, шта сам с њима радио, једноставно не могу да вам кажем, оче!" Није се оженио да би могао да ужива у животу како га је разумео. Међутим, 26. марта 1987. године, нашао се у манастирској цркви „Свети Арсеније“ (сећам се јер је то био датум моје хиротоније). Причао ми је о том дану: „Гледајући издалека, видео сам како износе свете мошти и питао сам се: „Шта раде сви ови људи? Чије кости обожавају?" Ипак је одлучио да приступи светим моштима, била је то чудесна интервенција Божија, али, чим је пришао моштима да их целива, толико се потресао да му је било тешко речима да опише шта је у том тренутку осетио. Бризнуо је у плач и живот му се променио у секунди. „Осетио сам Бога у том тренутку, не могу то да објасним!“, рекао ми је. И тако се његов живот тог тренутка поделио на два дела. Постао је Божији човек, и данас ми каже: „Увече читам вечерње, запалим свећу, у мом животу више нема ни трага од пушке и коцке... Уместо тога, свако јутро идем на пијацу и све што купим, однесем сиромашним породицама. Кажу ми где има људи који пате, досељеника којима је потребна помоћ. Остављам производе испред њихових кућа и ја сам најсрећнија особа на Земљи! Сада ми је циљ да што више бедника са којима се дружим преобратим у веру... Нашао сам своју срећу и своју радост!“.

Он је заиста био срећан човек. Једина туга коју је имао била је што - "нисам раније упознао овај живот!" Променио се на делу, не само на речима — дубоко и истински. Понекад мислимо да пролазимо кроз неку промену, али не улазимо дубоко у своју душу, у суштину ствари, и не откривамо велику радост промене коју доноси живот у Богу. Међутим, он је нашао ту радост. „Какав је само благослов пробудити се ујутру и знати да могу учинити нешто за ове породице! Месеци, па чак и године мог бившег живота не могу се поредити са једним мојим даном како га сада живим, који је тако чист, тако леп, испуњен тако живим осећањем Бога... И не треба ми пиштољ, немам коме да претим... Срећан сам јер сам у Божјим рукама!“ Ево једног богаташа који се од глупости опаметио. Ово је велика тајна – приносим Богу оно што ми је дао, знам да су моје постојање и сва добра која имам дарови Божији. И болови и недаће које трпимо, па чак и осећај да смо напуштени од Бога – такође су дарови Божији, али је то тешко разумети. Морамо се односити према овим даровима на прави начин да бисмо познали самог Бога. Иначе, не познајемо Бога и не успевамо да уживамо у овом животу.

...а оно шта сте припремили, чије ће бити?

Овим речима Бог заправо говори богаташу: „Ниси никога волео. Не можеш ни своје богатство никоме оставити!" Ви можете са радошћу рећи: „Остављам га свом детету". Али овај човек није ни такву радост имао, био је тако луд! Бринуо се да ће, када умре, све пропасти. „...а оно што си припремио чије ће бити?“ Одговор на ово питање није уследио. Богаташ није одговорио. Чак и у последњем тренутку могао је да каже: „Боже мој, сада када то кажеш, схватам и разумем какву сам грешку направио! Дакле, рећи ћу Ти коме ће остати. Даћу их и тамо, и тамо, и тамо". И тада би чуо глас Божији: „Слушај! Дајем ти још петнаест година живота!" Као што је Господ рекао цару Језекиљу у Старом завету, који је био болестан и умирао је, али је рекао: „Боже, молим за милост да се покајем“ И дао му је Бог још петнаест година живота! А богаташ, уместо тога, пропада у свом нарцизму, у својој затворености. Ово је пакао - ако је нешто пакао, онда је то. Сећате се оне приче о авви Макарију, који је отишао у пустињу, видео лобању паганског свештеника, боцнуо је својим штапом и кроз дар видовитости који је поседовао, упитао га:

– Ко си ти?
– Ја сам пагански свештеник и умирао сам годинама – гласио је одговор.
- И где си сад?
– На мрачном месту и никог другог не видим. Кад се молиш за нас, видимо мало лице другог, и то је једина утеха.

Пакао је место где нико никога не види. Догађа се да неко сакупи себи богатство, а не обогати се у Богу. Како се обогатимо у Богу? На начин на који и сам Бог постоји, као заједница, Он је заједница особа. И тако смо ми обогаћени у заједништву, у вези. Обогаћени смо када откријемо једни друге, када свако од нас направи места и постане стан за другог – за што више људи, или бар за једног, двоје или троје.

Бог за вас постаје оно што желите, оно што вам је потребно, а то може бити другачије за свакога. Он постаје оно што волите, оно за чим највише чезнете, оно што сматрате најсветијим. У грчком језику постоји израз – τρωγεται – једе се, који се огледа у речима: „Једите, ово је тело Моје...“. Ова прилика, када Бог нуди храну за човека, такође је заповест да се човек отвори према другима по лику Божијем, како би био прикладан за Царство Небеско. То су толико велике ствари да ће нам једног дана судити по њима. Када их човечанство икада открије заједно, свет ће се променити преко ноћи.

Хајде да погледамо прошли 20. век. Век са милионима, десетинама милиона жртава. На који начин смо постали храна ближњему? Нисмо устали јер нисмо хтели да дамо себе за друге. Замислите да је Хитлер рекао: „Излазим да заштитим слабе и тако променим свет", и уместо свих оних гвоздених створења које је послао против човечанства, били  би то људи који би служили сиромашнима и потлаченим... Замислите да је то урадио. Тада би Немачка постала велика краљевина, зар не? Сви бисмо једни другима рекли - нека се настави овај рај! Погледајмо шта је Стаљин урадио – више од 20 милиона мртвих, нетрагом нестало... Зашто? Да неколицина влада над остацима оних које су уништили.

Све ће се расути, ништа неће остати кад Богу не служиш. А ако служиш ђаволу, на крају ће он и тебе згазити. Са њим нема јединства. У почетку ће те преварити да му служиш, радиш за њега колико му треба, а на крају... појешће и тебе.

о. Никола Лудовикос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим.
Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено «свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности.
Што је то кривица и како се она пројављује?
Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место другога дете не уме. Тек после пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму.
Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. «Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство.
Кривица и савест
Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима).
Нећу да поновим грешке моје маме!
Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да се љутим“.
Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с људима[2].
«Љубав», кроз увреду и кривицу
Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе.
Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон.
«Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и признати своју кривицу. При томе се други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских.
Кривица је заразна?
Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи.
У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним.
Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив.
Стид и кривица – два пара ципела
У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је схватити разлику између та два осећања.
Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе.
Кривица и одговорност
Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност» уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив.
Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тог се не предузимају важна и озбиљна решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим
и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне» поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи.
Начини рада над собом
Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања кривице.
 Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме.
Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви?
 Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд.
У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја унутар вас, дали је он праведан?
Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес. При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће.
 Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо такви какви смо.
[1] (Е.Ильин „Психофизиология состояний человека“).
[2](Л. Хьел, Д.Зиглер. „Теории личности“.)
http://www.b17.ru/article/18219/

https://poznajsebe.wordpress.com/2014/10/22/bez-krivice-krivi/