Вера нас позива да престанемо да толико калкулишемо својом логиком, знањем, знањима и моћи.
Она нас позива да се препустимо Промислу Божијем. Када верујем у Христа, то значи да сам већ пустио Христа да дође и уради шта жели у мом животу. Престајем да се опирем, престајем да бринем.
Особа која истински верује у Христа као свог Спаситеља и Искупитеља већ је „спознала“ Његову љубав, која превазилази нашу логику и заиста делује на чудесан начин у нашим животима.
Вера рађа наду, а нада постаје поуздање када Христос дође у наше срце и испуни га миром и радошћу.
То је инстинкт нашег срца који жуди за вечношћу и животом, за заједништвом и Рајем.
***
Нажалост, свакодневни живот чини да заборавимо да имамо Оца небеског, да Бог постоји. Много пута показујемо речима и делима да, не само да имамо мало вере као што је имао Апостол Петар, већ Га се и одричемо, одбацујемо Његову љубав и заштиту, негирамо чак и Његово постојање. Немојмо се правдати да живимо у свету и да зато имамо разлога да Га заборавимо, да не испуњавамо Његове заповести, да не будемо у добром духовном стању.
Имајмо храбрости и искрености да не оправдавамо себе, већ да признамо своју слабост, болест, недостатке.
Можемо остати са Христом, чак и ако се нисмо стриктно држали Његовог закона; али, бар не правдавајмо своје неверје, немојмо оправдавати своју лењост, летаргију, грех.
Господ ће прихватити смирено и скрушено срце, неће га презрети. Он ће прихватити особу која је „промашила“ да живи побожно, али је живела без уображености и охолости, без гордости, осуде и хвалисања; имала је недостатке, али их је надокнађивала свешћу о својој грешности. Није оправдавала нити амнестирала грехе које је починила, напротив, даноноћно је тражила милост Божију и давала све од себе да побожно живи.
Лако исповедамо своју веру, своје поверење у Бога, када нам је све у реду. Поента је, када нешто крене по злу у нашим животима, да не будемо обесхрабрени, да туга због искушења не умртви нашу наду, да логика не омаловажи Божју љубав; јер ако се то деси, онда је наша вера била површна и нисмо успоставили однос са Богом, већ смо Га желели из користи. Односно, да нам послови иду добро, да имамо здравље, да постигнемо своје циљеве, да победимо своје непријатеље.
Верујем у Бога значи да верујем Богу. Вера у Бога није најсавршенија ствар. У једном тренутку вера у Бога мора да се претвори у љубав према Богу. То значи да, не само да Му верујем, већ Му се потпуно предајем, успостављам однос са Њим. То значи да мој циљ није да постанем добар роб и слуга да би ме Он наградио, већ да комуницирам са Њим увек и свуда, чезнем за Њим и да не могу да замислим мој живот без Њега.
Нека моја вера у Бога постане љубав према Њему. Онда се све мења. Тада прихватамо Бога, не као судију и казњитеља, нити као газду и „чудовиште“, већ као Оца, Пријатеља, Оног Који нас увек чека, увек нас зове, увек нам опрашта, увек нас грли.
Бог нас воли, али, да ли смо ми то разумели? Иако нисмо, Бог нас ипак воли.
Зато смо и ми позвани да волимо Њега. Ништа мање.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Зашто постимо? То питање нама, хришћанима, често поставља свет. Често га и сами себи постављамо. Зашто постимо, уколико се не мењамо? Улазимо у пост и излазимо из њега непромењени? Зашто да постимо, ако се наш живот не натеже попут лука да избаци из себе стрелу молитве упућене Богу?
Историја нас учи да у древној Цркви није била толика количина постова. Неки се хватају за ту тезу као за појас за спасавање и проповедају глобално слабљење поста, његову флексибилност и прилагодљивост различитим епохама. Наводно, раније су се носиле хаљине, а сада фармерице. Али и једно и друго је одећа.
Шта да се ради, жива је истина да у древној Цркви није било постова у толикој количини...Сем тога, у њој нису знали за интернет, скајп, телевизију, рекламе. Греси и пороци су били исти као данас, само није било прихваћено да се демонстрирају на сваком кораку, нити да се према њима односи као према животној норми.
Савремени школарац, ученик 6-7. разреда, зна више грехова од одраслог човека 1. века. Праведни Филарет Милостиви није дозвољавао својим унуцима да шетају улицом како би их сачувао у целомудрију, а ми смо „улицу“ увели у свој дом. Преподобни Пајсије Светогорац је говорио да су сада младићи и девојке попут поља пшенице по којем је прошло стадо свиња: потпуно је све разроварено, само понеко класје штрчи на различитим местима. Тако је и целомудрије сачувано код младих: добро је ако макар поједини пар улази у брак у телесној чистоћи.
Замислите само: пре свега 50 година све је било другачије! Једна старица у мојој парохији прича да је већ била девојка, а није познавала детаље интимног живота. Једном ју је комшија у шали пољубио и она је дошла кући у сузама и изјавила мајци да неће имати деце пошто ју је комшија цмокнуо у образ.
Данас је све другачије. Наравно, можемо рећи да се трудимо да заштитимо децу од свеопштег разврата. Да, трудимо се. Али, у којој мери је уопште могуће извести тако нешто, уписујући дете у обичну школу? У којој мери смо ми избегли тај разврат, одрастајући у атеистичким породицама у безбожничко време? У трулој јабуци можда и има неки здрав део, али се она свеједно цела баца.
Преподобна Марија Египатска, настанивши се у пустињи, 17 година је страдала од развратних представа и осећања која су се запечатила у њеној души за време блудног живота. Само великим патњама у пустињи успела је да их ишчупа из себе. Да, ми нисмо били на таквом дну као она, али нисмо ни пустињу прошли.
Узмите чист лист папира и нацртајте оловком нешто на њему. А онда обришите гумицом. Да ли је лист постао онакав какав је био на почетку? Не сасвим. Да, на њему нема ничега. Али се не може рећи да је изворно бео. Тако је и са нашом окајаном душом. Једна је ствар не грешити, не кварити своју душу, а друго сагрешити и покајати се. Да, грех је опроштен. Али ће искуство греховног пада остати са нама заувек. Свети оци говоре да то није лоше: такво искуство нас може сачувати од нових падова. Међутим, то искуство може сметати и зато оци забрањују за време покајног подвига сећањем се заустављати на детаље прошлих сагрешења. Не знам како ви, али ја бих волео да нека искуства никад не спознам. Остати чист лист папира макар у нечему.
Зато мислим да је повећање посних дана законитост. Што се више шири свеопшти разврат, то се Црква више труди да нас сачува од њега, стављајући на нас узде.
Међутим, све је то лирика.
Смисао поста је добровољно страдање. Из неког разлога о томе сада посебно не говоримо, негде стављамо акценат на телесно уздржање, негде на духовно, а смисао је заправо у мучењу. У мучеништву, ако вам се више свиђа. Добровољно, Христа ради, предајемо се тој казни. То никако није западно самобичевање са мирисом тајне гордости и емотивног компримирања у себе „страсти“ Христове. Нешто је друго. Ту пеку греси и немогуће је трпети. Савест ме изједа и дајући јој слободу, ограничавам се.
Греси пеку...Како редко то стање додирне човека који је одавно оцрковљен! Где си, блажено неофитство, када сам са сузама падао пред сваком иконом? Нажалост, ми израђујемо навику ка благодати, ка храму, ка молитви. Та навика ствара зид незаинтересованости који је са годинама све теже срушити. Само се поједине речи пробијају кроз зид.
Свако је обремењен својим грехом. Савест сваког човека засебно треба да реши какво страдање му ваља примити зарад очишћења душе. То није компензација жртве, нити је откуп. То је онтолошко исправљање вектора душевних склоности. Ако страдам од блудних помисли и желим током поста да се уздржавам од хране до вечери одређеним данима, или да чиним метаније, или да се још нечим оптеретим, то није због легализације духовне нечистоте у себи, веч због ослобађања од ње.
Не желим да грешим! И не могу да не грешим. Желим да се испуним благодати и не могу да пронађем у себи снаге за стицање исте. Шта да чиним ја, грешни?! Како би се победио дуализам тела и духа, јавља се жеља да се покида и само тело, да се покида на комадиће и тако прекине рат.
Али није то Богу угодно. Њему су потребни бескрвни мученици. Враћам се на апостола Павла и бодрим се: пре две хиљаде година он је описао моје муке: „Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?“ (Рим. 7: 22-24)
Проблем се у принципу може решити, само не желимо да се мучимо. У свему желимо да на буде лако. Осећати глад и жеђ за нечим-то није за нас. Мучење глађу, када се сваки одкуцај срца осећа у глави, када крв заморна и тешка са муком протиче кроз крвне судове и недостаје снаге за најпростија дејства, све нас то одвраћа. Немамо могућности. Ми смо породични људи, имамо посао, децу, наводно, нека монаси посте. Како ћемо без снаге ићи на посао? Још болести, пролећна авитаминоза, храна пуна хемије, стрес, без тога је патње довољно. Уопште, телесно уздржање је примитивно, грубо доживљавање поста. Високи, духовни, може се рећи и интелигенти доживљај је нешто друго.
Нажалост, гледајући на свете, не наилазимо на други доживљај поста, сем као на борбу за слободу. Грех нас тиранише и чини нас робовима похоте. Задобити слободу од његове власти, то је једина сврха посног подвига. Нема ни једног свеца, био он монах или мирјанин, да је постио са пола снаге.
Све драге слабости које дозвољавамо свом срцу и уму, за које знамо да не носе у себи велики грех, све се оне као чичак лепе за нас. Сваки од тих заноса одвлачи на себе напоре срца, тако да на крају дана долазимо изломљени, без жеље и енергије да принесемо Господу дар чисте и пажљиве молитве. То се дешава зато што савремени живот узима од човека превише емоционалне снаге. Шта је било у давним временима? Сељак је радио у пољу, негде се нашалио са неким, са неким поразговарао, али се углавном бавио мирним созерцањем, ка чему је усмеравао свој труд. Данашњи живот тражи од човека непрекидно напете нерве. Све време смо принуђени час да се смејемо, час да плачемо. Такав ритам брише из живота и најмању могућност созерцања, а без усресређености пажње споља, немогуће ју је сконцентрисати ни изнутра.
Читавог дана смо растрзани на разне стране и кидамо се на комаде. После те сумануте трке стајемо пред иконама и у јурњави покушавамо да започнемо молитву, као да сечемо дрва. Није чудно што наша хладноћа срца остаје зид између душе и Бога.
Изненађујуће, али тај емотивни допинг којим нас билдују сваког дана, уместо да умекша наше срце, супротно, чини га неосетљивим. Сваким даном је све теже до нас допрети. Свака реч се дотиче само површине срца као грабуљама, и после сат времена нови догађаји чине равну, недавно избраздану површину. Да би неко благодатно семе проникло у дубину срца, да тамо остане и узри, реч усмерена ка нама мора бити изузетно оштра, тек тада земљиште може да роди. Само, где наћи такве речи? Који Исаија ће нас пробудити?
Пост треба да нам буде педала кочнице. Ушли смо у пост и одстранили све туђе емоције којима свет покушава да нас нахрани. Нека са нама остану само наше породичне бриге, а свет ће се снаћи и без нас током тих месец и по, као и ми без њега. Али, можда ни то није довољно.
Ми, деца 21.века, морамо се изнова учити созерцању. Не, не у високом духовном смислу, већ у простом, савршено приземном. Да изађемо на ливаду, поседимо на клупици пола сата, погледамо на дрвеће у тишини. Да послушамо како се ветар игра са врховима борова и како их њише на разне стране. Тачно тако и нас ветар животних околности клати и притиска како му одговара и у његовој моћи је да нас ишчуша са кореном, ако нас Господ не сачува.
Тако се човек од примитивног созерцања успиње ка молитви. Од удубљивања у себе рађа се пажљива и дубока молитва. Управо су се од таквог созерцања природе, која нас узвисује над светом, родиле дивне библијске молитвене алегорије. „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!“ (Пс. 41: 2). Од созерцања странице „Фејсбук“, таква молитва се неће родити никада.
Одсеци од срца све вештачке наслаге непотребних заноса и дај му живу воду самоудубљивања. То ће исто изгледати као мучење, посебно када је новина. И то је посни подвиг.
Све што је угодно Богу и што води ка заповестима свакако је везано са страдањем старог човека у нама. Страдање није онтолошког карактера, оно нам није својствено у бити, као да приближавање Богу представља мучење. Не, то је страдање наркомана код кога је зло ушло у навику и остављање зле навике изазива слом. Ако се страдања наркомана који покушава да се излечи могу назвати мучењем, онда се и наши великопосни подвизи могу исто тако назвати. Јер смо ми типични наркомани на иглама забаве и телоугађања.
Зато, браћо, имајмо један циљ: да пронађемо у себи тог наркомана и очистимо извор те зависности. О, какав ће слом тада настати!

Свештеник Сергиј Бегијан

https://srpska.pravoslavie.ru/92599.html

Бог је свеприсутан (Пс. 138). А Бог је љубав (1. Јованова 4:16).
То значи да је Он увек и свуда присутан својом љубављу или, како кажу богослови, Својом благодатном енергијом.
Стога смо увек и свуда у Његовом непосредном присуству. Он је, не само близу нас, већ и у нама. Нема тог места, таквог кутка или тачке у свету или у нама, где није Он. „Може ли се неко сакрити где га ја не видим? Не испуњавам ли ја небо и земљу?" говори Господ. (Јер. 23,24).
Проблем је што изузетно ретко осећамо и схватамо ово стално присуство Бога у нашим животима. То је зато што смо расејани, обузети земаљским, светским интересима и заборављамо на Њега. Само људи са срцем очишћеним од гренхова и срцем незамућеним сујетом могу осетити Бога. Само чисти срцем могу да виде и чују Бога. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Матеј 5:8).
Међутим, Бог не заборавља нас и периодично нас подсећа на Себе. Ове подсетнике доживљавамо као посете Божије, иако у ствари, са Божје тачке гледишта, Он никада није отишао, увек је био са нама. Отишли смо ми. Или боље речено, покушали смо да одемо, попут расипничког сина, у далеку земљу (Лука 15:11-32).
Када нас Господ посећује?
Са човекове тачке гледишта, прва посета се дешава када Спаситељ од неверовања окрене човека ка вери,  додирнувши његово срце благодаћу. Плод ове прве посете Христа у човековом животу је његово обраћање Њему и долазак у Цркву кроз крштење.
Након духовног рођења у Крштењу и благодатног поновног сједињења са Христом, верник осећа Његово очигледно присуство у свом животу, и уверава се да је Он увек био ту, иако неприметан за човека.
Постепено, свежина, новина и снага духовног осећања обраћеника слаби и бледи, а његове грешне страсти поново се појачавају и полажу право на човека. Човек опет греши губљењем свог благословеног, благодатног стања крштења.
Сећајући се онога што је изгубио, човек се горко и искрено каје, тражи опроштај од Господа, призива Његову милост, моли се да поново уђе у његово срце. И Христос се враћа, поново посећује верника, дарујући му опроштај и исцељење од грешних рана. Ово је Божија посета човеку у покајању. У црквеном предању то се назива и друго крштење или поновно сједињење човека са Црквом.
Господ нас посећује и у виду сваког страдалника и невољника. По Његовој речи, оно што чинимо или не чинимо њима, такође чинимо или не чинимо Њему (Матеј 25:34–46). У ствари, Господ је невидљиво присутан у сваком ближњем, а посебно у онима који су болесни, гладни, сиромашни, који чаме у тамници, страдају. Ово је Божија посета човеку у сваком страдалном ближњем.
Христос посећује и саме страдалнике кроз њихово страдање. Страдалници, мученици и исповедници су видели Његову љубав у свом страдању и мучењу, нашли у њима неизмерну благодат Божију, за коју су благодарили и прослављали Господа. "Радуј се и весели!" - Господ призива гоњене, болесне и плачљиве, обећавајући им велику награду на небу (Мт. 5, 12).
У ствари, Господ је подједнако присутан и у људским тугама и у радостима. Међутим, како показује искуство и историја, човеку је тешко приметити Христа у његовим радостима; много лакше Га осећа у својим тугама и несрећама. На крају крајева, овоземаљска радост и овоземаљска стицања се надимају, гурају човека ка сујети и гордости, чиме се срце затвара за Бога. Због склоности ка злу, изузетно је тешко да се богат, успешан и здрав човек не охоли, да сва достигнућа не приписује себи, сопственим способностима, напорима и поступцима. Зато је „тешко богатом човеку да уђе у Царство небеско“ (Матеј 19:23).
Оскудица и туга, напротив, руше нашу сујету и гордост, унижавају људско срце, отварајући га тако благодати Божијој. „Бог се охолима противи, а смиренима даје милост“ (Јаковљева 4:6). Тако Господ посећује човека у његовом страдању.
Последња посета Христа у земаљском животу догодиће се у нашем смртном часу, када ће се душа одвојена од тела појавити пред Њим да би дала извештај о свом животу. Својим Распећем и Васкрсењем, Спаситељ је учинио смрт верницима средством спасења и ослобођења од греха, кварења. Он је „својом смрћу сатро смрт, и даровао живот свету“, како се пева у васкршњем тропару, односно победио је, подредивши је икономији спасења. Дакле, за праведне душе смрт није губитак, него добитак, не жалост, него радост, не уништење, него спасење (Фил. 1,21). Ово је Божја лична посета особи у смрти.
Последња ствар у земаљској историји за цело човечанство биће посета Христа током Његовог Другог доласка и коначног праведног суда; за грешнике – страшног, за праведнике – славног и радосног. Време овог доласка није нам откривено. То је познато само Оцу Небескоме (Матеј 24:36, Марко 13:32).
Међутим, откривени су нам знаци који указују на његово приближавање. Сваким даном приближавамо се Дану гнева и славе Господње, Дану Његове коначне победе над злом и његовим разорним последицама, Дану Његове последње посете, која ће резултирати „новим небом и новом земљом“ (Откр. 21 :1) и „Бог ће бити све у свему“ (1. Кор. 15:28).
Као резултат тога, творевина верна Богу ће постићи потпуно, нераскидиво и благословено јединство са Господом, које богослови називају „обожењем“.
Дакле, Бог посећује сваког човека током целог његовог земаљског живота јер свакога воли и жели да свакога спасе како би га обожио. Ко прихвати ове посете „свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својом, свом снагом својом” (Мк. 12, 30), ко на љубав Божију одговара својом љубављу, који себе чини живим храмом Божијим, на крају је спасен и обожен. Ко не прихвата и одбацује, ко затвара свој ум, срце, душу за сусрет са Господом, осуђује себе на вечне муке. Избор је наш.

јереј Тарасије Борозенец

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Светост се не може сакрити. Она је као свећа стављена на свећњак и као град који стоји на гори. У првом случају обасјава простор око себе. У другом – види се из далека, без обзира на то с које стране човек да јој се приближава.
Светост савладава растојања између људи и епоха. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да након више векова непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне.
Такав је Николај Чудотворац.
Кад би међу светима могла постојати завист или такмичење у поштовању од стране људи многи би попреко гледали Николаја. А како и не би! Овако масовним поштовањем на свим континентима не може свако да се похвали. Али међу светима, наравно, нема зависти. Међу њима владају молитва и искрена љубав. А ми, путници и дошљаци, који савладавамо свој земаљски пут, имамо озбиљну тему за размишљање.
Узрок за масовно и вековно поштовање Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Он је притом тако вешто сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да нам нису познате скоро никакве чињенице из његове биографије. Слава је нашла Николаја након што је напустио Земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале).
Спомен на Светог Николаја обележавамо најмање два пута годишње, а често чинимо службе сваке недеље четвртком и упућујемо му своје молитве. У предновогодишње време у овом поштовању има великих примеса клоунаде која љути људе који заиста воле свеца. Треба покренути питање о облицима и начинима поштовања Николаја који би заиста прослављали угодника Божијег и доносили нам реалну корист.
«Угледајте се на мене, као ја на Христа,» рекао је у једној од својих посланица апостол Павле. То није просто појединачан позив, упућен конкретном аудиторијуму. То је духовни закон. По овом закону човек стиче корисне навике, учи и расте угледајући се на оне који су бољи од њега, који су отишли даље од њега и зову га за собом. Важно је истаћи да Павле не каже «угледајте се на Христа», већ «угледајте се на мене, као ја на Христа».
То значи да узвишеност угледања на Господа не полази одмах свима за руком, већ прво треба да учимо од оних који су блиски Богу.
Сад опет упутимо мисаони поглед према Николају Чудотворцу. У чему можемо да се угледамо на њега и како да кроз угледање покажемо максимално поштовање према свецу? На пример, тајним чињењем добрих дела. Ово није баш најпријатније дело за човека којег разједају тајне болести, који жели похвалу и жуди за славом. Али, управо је то оно по чему се прославио Николај, који је анонимно помагао људима који би доспели у невољу.
Није тајна да нам светитељи оживљавају Јеванђеље Господа Исуса Христа оваплоћавајући га у свом понашању. Дакле, реч Божија нам говори о «Оцу, Који тајно», «Који види тајно и узвраћа јавно» и позива нас да молитву, милостињу и пост не чинимо да нас људи виде, већ ради Господа. Међутим, уобичајено често читање ових речи ни из далека не доводи до њиховог испуњавања на делу и ми настављамо да чинимо добро тајно желећи признање и похвалу. Потребни су нам примери. Потребни су живи људи који су реч и мисао претворили у дело и који се заповестима нису руководили од прилике до прилике, већ стално.
Такав је Николај. Он је срцем добро знао оно што је рекао један од отаца Египта, тачније: најпостојаније и најисправније је добро које се чини тајно. Николај је из света желео да оде како би у монашкој осамљености служио Богу постом и молитвом тако да му ништа не одвлачи пажњу. Али, Бог, Који човека познаје боље него што човек сам себе зна, показао је Николају други пут. Овај пут се састојао у бризи за паству и животу међу бројним људима које колебају страсти. Тако је подвижник био лишен спољашње осамљености и био је приморан да тражи унутрашњу осамљеност. И у овоме опет можемо да се угледамо на њега.
Већ смо укратко рекли нешто о томе да човек ретко схвата лепоту и вредност тајног чињења добрих дела. Своје ионако ситно добро склон је да до краја упропасти и да се лиши будуће награде због саморекламе и овог «трубљења пред собом» које је Христос осуђивао у лицемерима. Николајев лик у овом смислу не само да излива на нас своју топлу светлост, већ нас учи да мењамо свој живот у складу с јеванђељском новином.
А његова друга лекција коју нам упућује састоји се у потреби да чувамо и васпитавамо свог унутрашњег човека. Монашком животу су склони веома малобројни. Али, за повремено бежање од испразности, за ћутање и молитву, треба да пронађе времена свако онај ко није окренут на наличје и ко не живи само спољашњим, ко чува и штити свој унутрашњи свет.
Извор снаге за човека је кад стоји један на један пред Господом. И онај ко је учинио много јеванђељски великог и корисног треба само једном својом страном да буде окренут ка свету и људима. Друга половина његовог живота треба да буде скривена у Богу, у општењу с Њим.
Честитке, поклони, црвени кловновски носеви, џакови на леђима, дечји смех, браде од вате… Никољдан је наравно, још и дечји празник. Али и у ово весело врзмање с очекивањем изненађења било би лепо унети јеванђељски квасац. Ради се о томе да су деца за време овог (а и не само овог) празника усмерена на добијање различитих добара: пажње, нежности и поклона. А и сама, кад напуне известан број година, могу бити не само потрошачи добара, већ и творци сваког добра.
«Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш где је тајна његове познатости и љубави према њему? Тајна је у томе што је памтио и испуњавао речи Писма: «Блаженије је давати него примати.» Указаћеш поштовање Николају Чудотворцу ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози други који заостаје у учењу да усвоји предмет који знаш и разумеш боље него он. Данас и увек подели на одмору сендвич с другом из клупе. Размишљај о другима, а не само о себи. Јер, давати не значи само предавати из руке у руку новац или ствари. Могу се давати време, снага, знање, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу.»
Овакво поштовање свеца је врло тражено и оно, нажалост, засад још није главни и општеприхваћени начин да се Николају изрази своја љубав.
И још један врло важан моменат. Николај је сад житељ Небеског царства. Разговор о њему је одличан начин да се поведе реч о бесмртности душе, о духовном свету, о непобедивости добра које је учињено у име Божије. Ако је с децом често тешко или немогуће говорити о мученицима због страшних мука које су претрпели, о свецу као што је Николај може се говорити увек. Само да лик свеца не буде превише «увијен у целофан» и «сладуњав». Само да се не сведе све на деку с џаком, на дечја писма с молбама за поклоне, у којима се види да се апетит генерације која расте озбиљно распламсао. Њима више није до чоколадица. Дечица све чешће моле за плеј-стејшне и нове моделе мобилних телефона. А родитељи, ови «даваоци» и «виновници», ови чести егоисти и тајни атеисти, гануто се кикоћу над писмима и молбама своје дечице.
Добро је ако светац не примети много тога ситног и ништавног у нашим празницима који су му посвећени. А ако примети и разгневи се? Јер, предање нам говори о шамару коју је од Николајеве руке добио Арије. А то значи да светац није дат како би бесконачно делио поклоне или се бринуо о онима који плове водама. Он ревнује за Истину. Треба да га поштујемо тако да не осетимо његов длан на свом образу.
Уопште, треба размишљати о поштовању светаца. Да их не бисмо поштовали само службом и богатом трпезом. Јер, могу се наћи и други законити и благочестиви начини да свецима изразимо своју љубав. На дан сећања на сваког од јеванђелиста можемо у храму организовати читање одговарајућег Јеванђеља. А и сваки светац чије су књиге ушле у Библију може се поштовати на овај начин. На дан сећања на Јована Милостивог или Филарета Милостивог, Сам Бог заповеда да се на свеце угледамо у делима љубави. На дан сећања на Симеона Столпника, наравно, човек се неће попети на сто, али може да покуша да искључи мобилни, телевизор и компјутер и да нека три сата поседи у тишини.
Потребни су стваралаштво и свеж поглед. Пошто ни сами свеци нису законици и формалисти, већ у највишем степену занимљиви и дубоки људи.
Дакле, зима је, предосећај Божића, осећај тајне у студеном ваздуху и још једно сећање на Светог Николаја. Како ћемо славити?
Протојереј Андреј Ткачов

https://mitropolija.com/2024/12/18/kako-cemo-slaviti-spomen-na-svetog-nikolaja/

Долазе празници и окупљање породице, фамилије… Тада често исплива све оно што нисмо искомуницирали и разрешили једни са другима, јер смо тада сви на окупу и имамо више времена.
Желим да те подсетим да без обзира на то како ће твоји ближњи реаговати, ти и даље имаш слободу да одлучиш да ли желиш да сачуваш свој мир.
Свађа не почиње тек када се скупимо сви заједно у истом простору. Она почиње много раније у нама, нашим мислима и осећањима. Већ сама помисао на добро познат сценарио, према коме неко од наших укућана започиње конфликт подгревајући стара питања, буди у нашем нервном систему “припреме за рат”.
Уколико то на време препознамо (већ сада) у нашим помислима и покретима срца (емоцијама), те навалентне помисли и сензације у телу постају само позив на опрез. Ако на тренутак престанемо да усмеравамо пажњу на спољашњи свет (мамине/татине/дететове поруке или (не)јављање; мужевљево/женино дизање тензије…) и усмеримо нашу пажњу на то шта се већ овде и сада буди у нашим мислима и телу, тада можемо да се добро припремимо да сачувамо наш мир и током заједничког времена које ћемо провести кроз празнике.
Када сам био дете и имао проблем што је једна особа стално имала потребу да ме увуче у свађу, мој свештеник ми је рекао једну једноставну мисао, која ми се урезала у срце и помогла да променим ситуацију у којој сам се налазио:
“Не заборави да је за свађу увек потребно двоје. Уколико не желиш да се упустиш у свађу, нико на свету те на то не може натерати.”
Заиста… То је мој унутрашњи простор слободе у коме ја бирам како ћу се поставити у свакој ситуацији. Међутим, нас буни то што заборављамо да туђе речи и поступци нису нама упућени, него су само нешто што избија из душе те друге особе (!).
Док те нападају када ниси ништа погрешно урадио, не ради се нужно о теби, ради се о нечем њиховом. Тако супругова критика тебе не значи аутоматски да те одбацује, него може бити да он/она осећа немоћ да успостави са тобом блискост и не зна како себи да помогне при томе… Исто тако, дететово одбијање да те послуша не значи да си лоша мајка и неспособан родитељ да васпиташ сопствено дете, него можда се твоје дете само развија и пролази природне фазе суочавања са сопственим фрустрацијама и немоћима да ствари буду онако како би оно то дечије желело да буду…
А ти? Ти можеш ту златну прилику искористити да научиш нешто ново о себи како би себе боље упознао и ослободио се барута који у теби експлодира сваки пут када неко други својим речима и делима повуче окидач болног места твоје душе. Посебно ако ти је досадило да зависиш од туђег (не)расположења…
Колико год некад било нелагодно, породични сусрети су идеалан терен за упознавање наших сопствених немира и нереалних уверења о нама и другима, немира које нисмо ни знали да гајимо у себи.
Искористи тај период да овај пут радознало посматраш шта твоје ближње узнемирава од тебе и зашто баш то (а не нешто друго), као и посебно да радознало посматраш шта тебе и у којим ситуацијама узнемирава од њих. Запиши те драгоцене спознаје и посвети се томе да их боље упознаш. То ће ти омогућити да овај пут празнике прославиш у миру и да видиш да постоје одређени обрасци које можеш променити.
Немири наших ближњих јесу само талас који узбурка сав талог који је већ у нама. Да, они често заиста имају своје немире, али њих можемо променити тек суочавањем са нашим сопственим немирима у нама самима.
Не можеш променити свог ближњег тражећи од њега да се он промени јер се не уклапа у оно што ти желиш, али можеш променити у себи свој однос према ономе што те од њега узнемирава. Тада долази и до твоје промене према њему: Мамино/татино не прихватање наших животних избора иако смо одрасле особе, не тичу се нужно тога да смо “лоши” и “криви”, него имају везе са маминим/татиним изазовом да се носи са сопственим страховима јер их можда плаши то што немају контролу над ситуацијом (нашим животом). Када то препознамо, схватамо да се не ради о нама и тада не реагујемо из афекта…
Не заборави: Ми никада не реагујемо на туђе речи и поступке, него на наша сопствена несвесна уверења о нама самима која се само активирају туђим поступцима.
Управо у тој спознаји је почетак наше слободе да сами одлучимо како ћемо се поставити у наредној узнемирујућој ситуацији.
Да бисмо могли имати мир у себи и сачувати га и у тим стресним тренуцима, потребно је да знамо да га можемо пронаћи у речима Христовим и остварити молитвом њему.
Тај мир у коме можемо остати није обична неузнемиреност, него истински спокој душе, о којој говори Господ Исус Христос:
“Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што га свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” (Јеванђеље по Јовану 14, 27).
На крају свете Литургије свештеник нас отпушта са таквим миром који се у тајни Причешћа са Христом усељава у нас и испуњава наше срце, речима: “У миру изиђимо…”
 
Носећи Христа у срцу, мир у нама смирује немире око нас.

др Данило Михајловић

"И запита га неки кнез говорећи: Учитељу благи, шта да учиним па да наслиједим живот вјечни? А Исус му рече: (то ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. Заповијести знаш: Не чини прељубу; не убиј; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца својега и матер своју. А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје.
А када то чу Исус, рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад он то чу, постаде жалостан; јер бјеше веома богат. А кад га Исус видје да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти?
А он рече: (то је људима немогуће Богу је могуће.“ (Лк. 18, 18-27).

Овај случај подсећа на други - "И гле, законик неки устаде и кушајући га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?" (Лк. 10,25). Неко ко чита текст да би пронашао „противуречности”, претпоставио би да је јеванђелиста расејано помешао две заправо идентичне епизоде. Али ово тешко да је тачно. Христос је три и по године ходао кроз Јудеју, Галилеју и Самарију и нема сумње да су му на различитим местима различити људи постављали иста питања. Спаситељ се ни најмање не нервира због поновљених недоумица и упита, већ као прозорљиви видовњак душе реагује према личности питаоца.

У првом случају, питање се поставља добронамерно, а у другом "законик" поступа лукаво и зло, јер настоји да „искуша“ Христа, да Га ухвати у противречности, изложи народу и тако посредно истакне његову казуистичку „мудрост“. Да би се добио тачан одговор, питање се мора тачно формулисати, али не треба мислити да само речи улазе у формулацију питања. Оно изражава саму личност питаоца, његову интонацију и намеру. Након питања "законика", Христос га наводи да цитира сам Закон који нас обавезује да волимо Бога и ближње „свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим“ (Лк. 10, 27). Са овим провокатором, Исус је употребио своје оружје, приморавши га да цитира Свето писмо. Када види да је особа искрена и да тражи истину, Исус не прибегава сократском методу, већ сам набраја библијске постулате. Спаситељ поставља много веће захтеве пред поглавара који искрено тражи савет. Исус му говори да мора разделити своје огромно имање и следити Га, што је веома радикално и тешко подношљиво. Стога, владар сагне главу и одлази. Исус га види као потенцијално здраву и снажну особу. Данас он показује слабост и оклевање, али сутра може да се покаје и постане Његов ученик. А непријатељски настројеног "законика" Христос упоређује са слабим, пребијеним, опљачканим човеком из параболе о милостивом Самарјанину. Спаситељ не захтева од њега да поклања своје имање, јер са Христове тачке гледишта он нема шта да поклања. Он је стављен на место сиромашне, опљачкане, сиромашне жртве. Исус жели да каже да је свако ко се према свету и ближњима односи са презиром и непријатељством, тако сиромашан, слаб и лишен врлина. Према другима се понаша као да су разбојници, претња, опасност за њега.

Обојица, који постављају исто питање, су богати. Владар је богат новцем, а адвокат није богат само новцем (адвокати су увек и свуда добро плаћени), већ и знањем. Владар је очигледно наследио своје богатство, јер није одлучио да га поклони. Људи који су сами зарадили богатство углавном су спремнији да га поделе са другима. По Христу, добар богат човек мора да научи да своје пропадљиво богатство поклања онима којима је потребно. И зли богаташ мора да научи да прими непролазно богатство од Бога, Коме ништа није потребно – то је богатство чистог духа, смирења и саосећања.

Мора се нагласити да главној епизоди данашњег јеванђеља недостаје веома важан квалитет. Недостатак свести о својој грешности. Богаташева жеља за спасењем заснива се на нејасној духовној потреби коју осећа. Муче га анксиозност и фрустрација и тражи радост, љубав, мир и наду. Али ова слаба и нејасна чежња не мења његов поглед на свет и живот, не чини га Христовим следбеником. Стога га Спаситељ не мази, не теши, не пружа утеху његовом недостатку душе. Напротив, Он га суочава са крајњим избором осмишљеним да открије његову унутрашњу беду. Не схватамо суштину библијског појма „слуга Божији“. То дословно значи роб, а роб је особа која нема имовину и која све у животу доживљава као дар.

Заблуда је прихватити хришћанство, као што то чине милиони, да би се задовољила психолошка потреба, смирила ментална превирања, да би се постигао субјективни осећај равнотеже и мира. Ово је самообмана. Спасење је за људе који су свесни својих грехова, који их одбацују и који желе да их избегну у будућности. Позвани на спасење, схватају да су се до сада бунили против Свевишњег и сада желе да живе само за Његову славу. И ова слава се открива кроз служење људима и за људе.

архим. проф. Павел Стефанов

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Јеванђелска поука коју Господ ставља данас пред нас у ово недељно читање, кратка је али изузетно садржајна; једноставно она нам поставља питање и уједно даје одговор на то, која и каква треба да буде тежња свакога човека, свакога од нас који смо земнородни у односу на наше вечно постојање, односно, у односу на наше спасење.
Сабирањем блага земних у односу на одсуство на сабирање блага небеских, односно вечних, велики је грех. Пре свега, зато што Господња воља јесте да се сви спасу и дођу у познање истине, што значи да сваки човек треба да позна и препозна и прихватити Сина Божијега, Господа нашега Исуса Христа са Оцем својим и Духом Светим, Бога Троичнога, као спасење своје.
Само у Богу, спасење је наше. Бог Тројични по љубави својој, стварајући човека, управо кроз Христа даје и спасење том човеку, заправо сваком од нас. Као и у стварању свакога од нас, пре свега људског рода, учествује и дела заједница Пресвете Тројице – Бог наш Отац, који ствара кроза Сина и силом и диханијем Светога Духа. Опет, кроз Сина, Отац спасава вољом својом, коју Син испуњава силом благодати, дејством Духа Светога.
Земаљско благо није грешно само по себи, као што ништа на овоме свету није грешно само по себи. Оно што је грешно у свему и увек јесу наши избори који се супротстављају не само закону Божијем, него се супротстављају смислу нашег постојања и замисли Божијој о нашем спасењу. Ми, управо грешећи се о заповести Божије, грешећи се о Бога живога, идемо странпутицом у односу на, за нас установљен првобитни и истински, прави пут спасења. И нико од људи на земљи не постоји који на овај или онај начин, овде или онде, није направио неку омашку на том путу, али важно је да увек имамо у свести и савести да се враћамо на пут правоживља. Да се враћамо на пут Божанске љубави и милости и великога дара живота, на којем ми треба непрестано да благодаримо, овде и сада и у вечности.
Зато ова прича говори о богаташу који је очигледно свој живот потрошио на стицање земаљских добара, сматрајући да ће она сама за себе и по себи бити довољна да могу да му обезбеде егзистенцију до краја. Међутим Бог га упозорава и каже му “шта ће бити са тим земаљским даровима које си брижљиво скупио, када се узме душа твоја од тебе?”.
Коме ће, где ће, и чему ће бити смисао овог постојања онда, када та земаљска добра више не буду имали никакав утицај нити значење за тог човека, односно на било кога од нас?
Поука о томе јесте у ствари да ми треба да се непрестано и једино окрећемо живом Богу, који је истинско богатство наше. Богатити се Богом, што је у ствари по Господњим речима смисао човековога живота, значи управо наслеђивати Божји благослов, Божије дарове, овде у времену али пре свега ради вечности, ради вечне заједнице са Њим. Богатити се Богом, у ствари значи непрестано грађење и обнављање наше заједнице са Њим. А како ми то остварујемо браћо и сестре, будући да смо мали, грешни, никакви, и да све оно што ми Богу пружимо једноставно није наше него је Његово? Па управо заједницу градимо благодарећи Богу, пре свега на дару живота и на дару спасења. А како му благодаримо? Тиме, што како каже молитвена прозба коју произносимо на сваком богослужењу, ”сами себе и једи друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”.
Предајемо управо овде и сада у овом догађају Свете Литургије. Света Литургија је и на земљи оно благо које је небеско, оно благо које значи богаћење Богом. Света Литургија управо јесте онај дар који свакога човека у Христу, сву творевину, приноси кроз Христа и у Христу Богу Оцу, силом Духа Светога. Зато Литургија има у животу Цркве и у животу Православних хришћана своје централно и најважније место, јер овде и сада, у овом догађају Свете Литургије на којој смо се сви ми сабрали, присутна је Пресвета Тројица – Христос, који сву творевину и нас појединачно али и нас као заједницу, приноси Богу Оцу у Духу Светоме.
Шта је у ствари та слика заједнице коју творимо ако не управо причешћивање од Светих тајни Христових? Од Тела и Крви Његове. Зато јесте важно да се изнова и увек на нов начин, али постојано, сједињујемо са Господом. Немојте мислити да моћ овога света, ма чија била и ма колика била, има последњу реч. Управо то и говори данашња јеванђелска мисао Господња где каже – џабе ти благо, џабе ти утицај, џабе ти све кад се узме душа твоја од тебе; једноставно, на земљи од тебе нема ништа!
Наравно, кроз историју је било много моћних и немоћних људи, било је много богатих и сиромашних људи али њихови избори јесу оно, што ће Господ да пита и зашто ће да тражи одговор. Као што ће и наш одговор да потражи и да нас пита – јесте ли ви више волели земаљско благо или мене, јесте ли више волели земаљску славу и утицај него мене, јесте ли спремни били у овоме веку да се ради мене одрекнете нечега, да послужите онима који су моји у свету?
Једноставно оним малима, ништима и свима онима који су око нас, јер Господ дубоким промислом својим, свакога човека поставља на своје место и свакога од нас просто упућује на другога, имајући ту наду и намеру да нас, као заједницу, приведе ка спасењу. Али заједница се печати, твори и постоји једино у овом сабрању верних, у Светој Литургији; зато немојте нико да вас учи и никада немојте да прихватите ту заблуду да је било шта старије и претежније од Свете Литургије. Од живог учествовања у њој а то је – причешћивање. Када грешимо и падамо – устајмо, исправљајмо се са надом у Бога, али једноставно увек имајмо ту смелост хришћанску и храброст да приступимо Светим тајнама Христовим, Светом причешћу, знајући да нам се даје сам Христос и да је Он једини који може да спере не само све наше грехе, него да нам да бесмртност, да нам да вечни живот и то за трајно, за постојано, када прође овај свет.
Многи данас уче нажалост, да Света тајна причешћа и Света Литургија у ствари нису центар хришћанкога, односно православнога живота, говрећи и стављајући много већи акценат на припрему, много већи акценат на све радње које предходе самом Светом причешћу. Никаква припрема не може да буде старија од причешћа, мада је потребна и неопходна да не бисмо изгубили страха Божијег. Али нека живот наш у целини, буде припрема: управо када падамо да устајемо, када мрзимо да се наоружамо љубављу, када нас боли да трпимо, када су околности живота против нас да благодаримо, када нам Господ да радост да се молимо и тако даље и тако даље. Да покажемо да смо ми Христови, пружајући руку једни другима, сијајући љубављу, не гајећи злобу, не гајећи мржњу, не гајећи у срцу своме злопамтљивост према ближњем, па и ономе који нам је даљи, а у ствари нам је кроз Христа, ближи.
Сва ова поука нека има за циљ да све нас стави пред један велики знак питања: где је циљ нашега живота, шта је наше благо, шта је смисао нашег постојања, коме ћемо да се окренемо уколико желимо да наш живот има један већи смисао?
Наравно, одговор је у Богу и у заједници са Њим. Размишљајте на ту тему, немојте само да проводимо животе као бесловесни, без разума и да нам прођу дани и године само у простој егзистенцији, него градимо однос са Богом, са ближњима, будимо део Цркве и имајмо храбрости да изнесемо печат Христов до краја, који смо примили на Светом крштењу. Ово су важне ствари и о њима не само да треба слушати него треба говорити и треба их применити у свом животу.

Нека би васкрсли Господ, Који је нашега ради спасења постао човек и принео кроза своје Васкрсење, све нас Богу Оцу, очистивши нас тиме од греха и смрти, буде Тај, који ће нам силом Светог и Животворног Духа Божанскога, отворити ум и срце да спознамо тајну ових речи.

aрхимандрит Димитрије (Плећевић)

https://www.cudo.rs/архимандрит-димитрије-плећевић-ника/

1.Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву.
2. Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу – кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15).
3. Према томе, пијанство такве врсте, које потиче од мржње и које је, више него било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, ђаво настоји да изазове код оних што се моле и посте. Он их подсећа на сагрешења других људи према њима, подстиче их на злопамћење и оштри им језик за клевете. Он при том чини да се уподобе оном човеку којега Давид описује како се моли преиспуњен злобом: Смишљаш безакоње по цео дан, неправду је смислио језик твој, као бријач оштар учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих људи, говорећи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи ме… изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим (Пс. 139; 1,3)-
4. Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12).
5. Постоји, опет, и друга недолична ствар коју злонамерник током поста и молитве полаже у наше душе. То је преузношење, које је у себи носио и онај фарисеј: премда је постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми пак, знајући да је нечист сваки који је надменог срца и да га Бог не прихвата, и знајући да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враћамо тек најмањи део дуга, занемарићемо оно што је иза нас као сасвим ништавно и стремићемо оном што је испред нас, постећи и молећи се скрушеног срца, уз самопрекоревање и смирење, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у храму Божијем владали пажња и будност.
6. Други начин деловања лукавога, који чини да наш труд поста и молитве буде бескористан, састоји се у томе да нас убеди да то чинимо (тј. да постимо и да се молимо) из славољубља и лицемерја. Зато Господ у Еванђељу саветује, говорећи: Уђи у собу своју и, затворивши враша своја, иомоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,6).
7. Он то не говори зато што нам заповеда да се отуђимо од сабирања у храму, од (заједничке) молитве и псалмопојања. У том случају не би Му Псалмопојац – пророк говорио: Усред Цркве хвалићу Те (Пс. 21; 23), Исповедаћу Те и хвалити међу народима, Господе, псалмопеваћу Ти међу незнабошидма (Пс. 56; 10) и Завете моје испунићу пред онима који Га се боје (Пс. 21; 26), а нама: Уцрквама благосиљајте Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвољава да сада наведемо и друге, још узвишеније примере. Господ, дакле, поучава да се молимо у самоћи, у својим кућама, па чак и на својој постељи. подстиче нас да се молимо Богу и у цркви, као што молитва која се твори „изнутра“, тј. умом, подстиче да се молимо и уснама. Онај пак који хоће да се помоли само онда када уђе у храм Божији, али ни код куће, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву, неће се истински молити ни онда кад се нађе у храму Божијем.
8. То показује онај што после речи: Готово је (приправно је) срце моје, Господе, додаје: Певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8) а на другом месту каже: Када бих Те спомињао на постељи мојој, у јутрима бих размишљао о Теби (Пс. 63; 7). Речено је, међутим, и следеће: А када постите, каже Христос, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6; 16-18).
9. О, какво неупоредиво човекољубље! Господ нам је овим речима сада објавио пресуду и одлуку која ће се пројавити на будућем суду, да бисмо још овде задобијали бољу пресуду и бољи удео. Онима који живе славољубиво, а не према Његовим заповестима Господ ће изговорити речи које су сагласне с оним што сад говори: „Примили сте своју награду током свога живота“ као што је и Авраам, према еванђелској параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра своја у живошу своме (Лк. 16; 25). Онима пак који се подвизавају у врлини имајући само Њега у виду, Он каже да ће им узвратити јавно, тј. да ће им пред оним општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством, радошћу и непорочним и вечним наслађивањем. Онај Који жели да се сви спасу и да дођу у познање истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега, као што сам рекао, сада објављује Своју непристрасну и непроменљиву пресуду, показујући да су синови Божији само они што су презрели људску славу.
10. Због тога Он казује о овоме и о другоме, говорећи: Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно, да би оне што су презрели празну и људску славу учинио Својим синовима и санаследницима и да би их показао као такве. Оне друге ће, међутим, уколико се не покају, лишити усиновљења. Господ ово говори зато да наша молитва и пост не би били видљиви за људске очи, услед чега од њих не би било никакве користи: догодило би се да одважно истрајавамо у труду молитве и поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уљем и да умијемо лице, тј. да се не трудимо да будемо бледи, прљави и суве главе, као да смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од људи. Тако су услед славољубља поступали фарисеји, због чега су праведно отуђени од Христове Цркве, и Господ строго забрањује да их подражавамо.
11. Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака (досл. дејстава) која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, који се савршава на такав начин, не протерује и не посрамљује само све рђаве страсти а заједно са њима и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари и побуђује их (ангеле) да им помажу и да буду њихови сатрудници.
12. У старини се, код оне тројице младића у Вавилону, украшених истим таквим уздржањем и постом, показало да је заједно с њима у пламену и четврти, који их је сачувао неповређенима и чудесно их орошавао. На сличан начин је пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни са надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску.
13. Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12). Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу.
14. Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2024/12/11/sveti-grigorije-palama-o-postu-besjeda/

Савремено човечанство пати од многих менталних поремећаја и болести. Две од њих најчешће су анксиозност (анксиозност) и непажња. Пошто су то два не само различита већ и супротна стања, разјаснићу на шта мислим.
Прво о анксиозности. Људи брину о хиљаду ствари. Становници сиромашних земаља углавном су забринути за свој насушни хлеб и свој опстанак; становници богатих земаља брину како да задрже оно што су стекли и како да то увећају. На овај или онај начин, и једни и други имају своје бриге везане за своје материјалне потребе, за земаљски живот. И верници и неверници, и хришћани и нехришћани, сви смо се, са врло малим изузецима, фокусирали на своје материјалне потребе, на жеље и потребе тела, а занемарили или потпуно заборавили потребе и жеђи наше душе.
То је управо други велики поремећај, друга велика болест века — равнодушност према души. Као што видимо, и једна и друга – забринутост за материјалне ствари и немар о духовним стварима – иако супротне, иду руку под руку; у великој мери једна условљава другу.
Овде говоримо о нечему веома важном и волео бих да смо тога итекако свесни. Реч је о нашој животној филозофији, о правцу наше свести, о ставу, о штимовању наших душа. Ствари од којих зависи начин и квалитет нашег живота. Реч је о нашем животном веровању – да ли је оно хришћанско (духовно) или је материјалистичко. Са каквим ставом почињемо и живимо сваки Божји дан? Само са мишљу шта ћемо добити и шта ћемо стећи, шта ћемо јести и пити и како ћемо се забавити, или – поред тога и пре тога – како ћемо дан проживети хришћански, какво добро ћемо учинити, чиме ћемо нахранити своје душе.
Поновићу: питање је од виталног значаја. Где ставити акценат, на шта да усмеримо пажњу? У својој запањујућој дубини, узвишеној моралној лепоти и богатству идеја, Беседа на гори нам даје изузетно јасан одговор на ова егзистенцијална питања. „Не брините шта ћете јести и пити, ни за тело своје, у шта ћете се обући...“ (Мт. 6, 25) – учи нас Христос. За мање од минута Спаситељ три пута понавља: „не брините...“ „Не гледај само на земаљске ствари и не оптерећуј се како ћеш их обезбедити, јер ово ће у потпуности материјализовати твој живот и спустити га на ниво бесловесних створења која не знају ништа осим својих телесних потреба и нагона.” И овде нам Христос веома прикладно даје птице за пример. „Погледајте птице небеске“, каже Он, „не сеју, нити жању, нити скупљају у житнице, Отац ваш небески их храни. Зар ти ниси много вреднији од њих?” Заиста леп пример који треба појаснити. Неки користе ове Спаситељеве речи да тврде да нас Он учи да се не трудимо, да ништа не радимо и да немарно живимо од милостиње. Ово, наравно, уопште није тачно. Да! Бог храни птице које не сеју, не жању итд, али како их храни? Кроз њихов рад! Од јутра до мрака оне траже и скупљају храну, а ако то не ураде, умреће од глади. А када нахране своје младе, прелете стотине километара да би обезбедили храну и себи. И то се не односи само на птице, већ на сва жива бића на земљи. Сва жива бића раде да би живела и преживела. Бог много тога даје бесплатно, али жели и наше учешће у стицању добара – и од људи и од осталих живих бића. Закон рада, који нам је дат од Бога, основни је закон живота, и свако живо биће које га игнорише неминовно пропада; а човек који не ради духовно пропада. Христова идеја је да не бринемо, да не живимо у страху шта ћемо јести сутра или прекосутра.
„Опустите се – хоће да нам каже Христос – и одагнајте из својих срца сваки страх и стрепњу, сваку бригу о свакодневним стварима. Ја, Који сам те створио, знам све твоје бриге, потребе и жеље и пре него што их ти сам осетиш. Ја познајем потребе сваког живог бића у видљивом и у невидљивом космосу, који се кроз Мене рађа, живи и пулсира, мења и умире по Мојој вољи. И ако Ја, Творац и Промислитељ, не остављам без бриге и пажње ни најбезначајније инсекте, колико ми је више стало до вас, људи, круне Моје творевине !“ Чујте како снажно и убедљиво сам Бог изговара ову мисао кроз перо пророка Исаије: „И до старости ваше ја ћу бити исти, и ја ћу вас носити до сиједа вијека; ја сам створио и ја ћу носити, ја ћу вас носити и избавићу. “ (Ис. 46,4). И још: „Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе. “ (Ис. 49,15).
До сада смо говорили о првом питању – стрепњи о земаљским стварима која нас оптерећује и спречава да бринемо о најважнијем – потребама наше душе. Христос жели да нас заштити од првог и да нас упути на друго. Он жели да своје бриге преусмеримо са земаљских на небеске, жели да променимо своју филозофију живота. Желео је то од својих слушалаца пре две хиљаде година, увек је желео од свих у свим вековима и епохама, жели од нас данас. Зашто Он то жели? Зато што жели да нам да обоје. И земаљска и небеска добра. И кротко нас учи да ако тражимо само земаљско, изгубићемо и оно небеско; и ако своју пажњу, своје бриге и напоре концентришемо на стицање небеских ствари – „Царства Божијег и правде Његове“ – примићемо и оно земаљско. „Оно ће вам се – вели Христос – придодати." Како се прецизно Спаситељ изражава! Он не каже: „Тражите само царство Божије“, него „тражите најпре Царство Божије“, што јасно показује да су нам потребне и земаљске ствари, али да не бринемо о њима. Бог ће нам их „дати“, додаће нам их. То значи да ће оне доћи као резултат, као последица нашег савесног рада, смиреног, складног, врлинског и усмереног ка духовном, небеском животу. Јер „Праведник као палма процветаће, и као кедар на Ливану увећаће се. Засађени у дому Господњем, у дворима Бога нашега процветаће. Још ће се умножити у старости дубокој, и биће добропријемљиви да најаве: да је праведан Господ Бог наш, и нема неправде у Њему.“ (Пс. 91,13-16).
Дакле, да сумирамо. Шта Христос жели да нам каже? Водите рачуна о својим свакодневним потребама, али не претварајте ове бриге у смисао свог живота. Ја, ваш Створитељ и Отац пун љубави, никада вас нећу оставити. Ако искрено верујете у Мене, такође ћете моћи да Ми верујете – потпуно и без задршке. А уздајући се у Мене, ослободићете се свих страхова и стрепњи које оптерећују ваше душе. И тако ћете, ослобођени и неоптерећени (животних терета), моћи да се бринете о најважнијем: о царству Божијем и његовој правди. Водите рачуна како да га тражите и како да га пронађете – прво у вама, у својим душама и срцима, у свом животу.
А онда, стекавши га, покажите свима који желе да га имају.

прот. Александар Лашков

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор