На уличном светлу, са десетинама дневних светиљки, у звуцима смеха и гласовима оних који славе, постоји чудна тишина коју мало ко може и жели да чује.
То је тишина оних, који у ове празничне дане не налазе радост у празничним мелодијама, нити утеху у пуним банкама.
То су људи који ходају међу нама, али њихов поглед као да гледа на неко друго место, у неку мрачну дубину коју само они познају.
То су они који носе тежину одсуства, рану губитка, или терет самоће због које се осећају отуђеним чак и у гомили.
За њих празници нису дани славља већ дани који буде успомене.
Сећања на оно што немају, шта су изгубили или шта никада нису пронашли.
Весели гласови и светлећи украси изгледа да увећавају њихову празнину. Као да сјај постаје огледало њихове унутрашње туге.
Ипак, иза њихове туге крије се нешто дубоко људско и истинито.
Њихова тиха снага да издрже, да дишу упркос болу. Њихова вера и нада у боље сутра које их много пута издаје.
То су сви они борци у животу који устају сваки дан, чак и када их тежина њиховог ума и душе, вуче доле.
Они су људи који нас подсећају да су празници, изван сјајних омота, празници о љубави, разумевању, солидарности и хуманости.
Ако случајно налетите на неког од њих, немојте журити.
Осмех, разговор, топао гест могу постати светлост која гаси сенку њихове самоће.
Зар то није Христос?
Осмех, сладак разговор, рука која те додирује, загрљај који те држи, пољубац који ти поново даје живот.
Божић значи паљење свеће у тами света.

о. Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Истина је да не можемо да променимо своју прошлост. То свакако не можемо порећи. Прошлост је део нашег живота, са својим добрим и лошим стварима, са својим исправним и погрешним, са свим оним што нас је просветлило или помрачило.

Седење и размишљање о јучерашњем делу само нас испуњава кривицом, како за оно што смо урадили, тако и за све што нисмо урадили. Дакле, скретање погледа у нашу прошлост нам уопште не помаже.

Оно што је потребно јесте сагледавање садашњости и сутрашњице нашег живота. Уз Божију помоћ можемо ово обликовати.

Добро знамо да у стварности привлачимо догађаје, особе и ситуације које дубоко у себи верујемо и осећамо да заслужујемо.

Знамо да је наша стварност резултат наших мисли и осећања. Ако се ментално променимо, промениће се и наш живот.

Дакле, оно што је важно јесте формирати сопство које ће веровати, да као слика Бога, заслужује да буде срећно и добро у свом животу.

Морамо да верујемо да не заслужујемо беду и очај, да се можемо надати догађајима и ситуацијама које ће нас развити као људе, наше душе и наше личности.

Лепо је и ослобађајуће планирати свој живот заједно са Богом. Да снове и планове оставимо Богу за последњу реч.

о.Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи:  „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења.
Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике!
Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво.
Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему.
Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње.
            Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово:
Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш...
Преподобни Пахомије Хиоски (†1905)
духовни руководитељ Светог Нектарија Егинског

https://www.facebook.com/profile.php?id=100066472759265&ref=py_c

Ако желиш да имаш користи од почетка нове године, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости.
Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.
Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести.

свети Јован Златоусти

https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

"Како сам се дивно осећала на Литургији!" Пре свега, Литургија није ствар осећања. Истинитост Литургије је независна од тога како се ми осећамо. Данас ми је богослужење изгледало одбојно, сувопарно, нисам схватио ни које је јеванђеље читано. То не значи да нисам учествовао у светој Литургији. Данас сам се причестио, али ништа нисам осетио - то не значи да се нисам причестио. Света Литургија не зависи од човековог сентименталног расположења, јер је оно варљиво.

Међутим, овде „осетила сам“, значи „доживела сам“.

Постоје прилике у којима схватамо оно што осећамо. Може бити да смо десет година заједно, да се десет година радујемо у узајамној љубави и да ти изненада кажем две-три речи и да ти тада кажеш: данас сам схватио колико ме волиш!

Зар то ниси знао? Да ниси знао, отишао би. Знао си, али си сада искуствено доживео моју љубав.

Данас су антене твога духа ухватиле оно што си одувек имао, али са чиме си се данас сусрео, пред чим си данас застао.

То што си тек данас схватио да те волим, или што сам ја данас схватио да ме волиш, значи да си до данас имао неку себичну затвореност, да си од других захтевао нешто за себе, да ти је твоје „ја“, а не ја било центар постојања. Због тога ниси схватао.

Данас си осетио приношење, давањ, оданост. Данас си умро у мери у којој је то зависило од тебе, и зато си схватио да те волим, да сам ја, на неки начин, живот твој. То је, дакле, један доживљај.

архимандрит Емилијан Симонопетритски

https://www.facebook.com/profile.php?id=100066472759265&ref=py_c

Прекрасна међу женама Анастасија би рођена у знаменитом граду Риму. Високог рода, она својом телесном и душевном красотом, својом добром нарави и кротошћу превазилажаше све. Отац јој, угледни сенатор, беше незнабожац; а мајка јој беше хришћанка, и зваше се Фауста. Још у раном детињству мајка повери Анастасију ради учења књиге неком Хрисогону, човеку чувеном по мудрости и честитом по животу хришћанину побожном и веома искусном у божанским стварима, а касније и мученику. Од овог светог човека Анастасија се научи не само писмености него и томе: да је Једини Истинити Бог – Алфа и Омега, Почетак и Крај целокупне видљиве и невидљиве творевине, и да је Он коначни циљ свих побожних жеља, срца људског. Таквом познању и љубави божанској научи се Анастасија, и усрдно изучаваше хришћанске књиге, дан и ноћ поучавајући се у закону Господњем и утврђујући срце своје у љубави Божјој.
Пошто заврши своје учење код Хрисогона, Анастасија се веома прочу, и сви је хваљаху као мудру и као дивну. А када јој затим блажена мајка Фауста отиде из овога живота, отац даде Анастасију силом и против њене воље за неког високородног властелина Публија, по вери незнабошца. И би одведена
Анастасија у дом жеников: верна к неверном, јагње Христово к вуку. Али Анастасију чуваше Бог, ка коме она уздисаше дан и ноћ плачући срцем, те она не изгуби девичанство своје, и нечисти муж не оскврнави чисто тело њено. Јер Анастасија, изговарајући се на женску болеет, која је тобож свакодневно и непрестано мучи, тврђаше мужу да није способна за телесну везу с њим. Због тога је муж понекад кињаше и злостављаше, но њен Анђео Хранитељ јој невидљиво помагаше и из руку мужевљевих спасаваше. И тако она стално остајаше девојка.
Анастасија је често, кришом се облачећи у просте убожјачке хаљине, тајно одлазила од куће, праћена само једном верном робињом, обилазила све тамнице, златом поткупљивала тамничке стражаре, и посећивала сужње који тамноваху ради Христа. И служаше им богобојажљиво и с љубављу: перијаше им руке и ноге, отираше им крв, превезиваше им ране, чишћаше им ћелије, даваше им понуде свакоме према његовој потреби, па се онда враћаше кући. Но ово Анастасијино често посећивање тамница не остаде тајна за њенога мужа, и он се још јаче разгњеви на њу. Истина, он је и раније кињаше што не одговара својим брачним дужностима. Али када му несрећна робиња, која је пратила Анастасију за време тих посећивања тамница, исприча све, он страховито изби Анастасију, затвори је у кући, и постави јој стражу да праг од куће не прекорачи. И туговаше света Анастасија због Христових сужања што их не посећује, што им не служи, и што им не носи понуде. Но нарочито паћаше због учитеља свог, светог Хрисогона, што га не види. Јер он већ две године лежаше у тамници, трпећи многе и разне муке. Раније, док је била слободна, Анастасија је често одлазила к њему; али сада затворена и стражом чувана, она то није могла чинити. Муж пак особито силно злостављаше Анастасију откако јој умре отац, чијег огромног имања она остаде једина наследница, пошто он није имао друге деце. Публије, не волећи Анастасију због њеног избегавања телесних брачних веза, намераваше да умори Анастасију, и тако постане наследник целокупног имања њеног, па да себи доведе другу жену. И муж сматраше свету девојку Анастасију као заробљеницу и робињу, и злостављаше је и мучаше свакодневно. То се види из писма које она кришом посла светом Хрисогону по једној старици. То писмо гласи:
“Светом исповеднику Хрисогону, Анастасија. Премда отац мој бејаше идолопоклоник, али мајка ми бејаше хришћанка и сав живот проведе побожно и чисто у хришћанској вери. Она ме још од повоја начини хришћанком. По њеном одласку из овога света ја под морањем примих на себе јарам мужа богохулника. Али по великом милосрђу Божјем, избегавајући мужевљеву постељу измишљеном болешћу, ја дању и ноћу грлим стопе Господа мог Исуса Христа. Међутим муж хваста се мојим наследством и троши га са недостојним и поганим идолопоклоницима, мене је као врачару и богохулницу ставио под таку свирепу стражу, да очекујем смрт. И стварно, мени ништа друго не остаје него да испустим душу и паднем мртва. Мада ћу се у смрти веселити због исповедања Господа мог Исуса Христа, ипак силно тугујем што гледам где се сва моја богатства која сам обећала Богу, расипају рукама људи незнабожних и туђих Богу. И тога ради молим те, о човече Божији, замоли усрдно Владику Христа: да мога мужа или остави у животу ако провиди да ће се кад тад обратити вери; или ако ће заувек остати у незнабоштву, онда нека нареди да он изиђе из средине живих и уступи место онима који почитују Бога. Јер боље му је умрети него Сина Божјег не исповедати и сметати онима који Га исповедају. Сам Христос ми је сведок да ћу се, ако будем слободна, приљубити стопама светих и старати се свим срцем о њима, као што сам и била почела. Спасавај се, човече Божји, и мене помињи”.
Свети Хрисогон посла Анастасији у одговор овакво писмо: “Хрисогон Анастасији. Теби, која се налазиш усред буре и немира овога света, ускоро ће идући по води доћи Христос и једном речју наређења Свог утишати све ђаволске олује што су навалиле на тебе. Стога, као да си на средини мора, очекуј Христа који ће доћи к теби, и у срцу свом вапиј са пророком говорећи: Што си клонула, душо моја, и што ме смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу га још славити, спаситеља мога и Бога мога (Псал. 41, 6). Надај се двоструком дару од Бога: јер теби ће се и времено наследство повратити и небеско припремити. А Господ ради тога добротворство Своје продужује кроз тешке доживљаје, да не бисмо сматрали да је рђаво оно што нам Он даје: јер ти Господ не наноси штете него те куша. И ово знај, заштита није сигурна када бива од човека, јер Свето Писмо каже: Проклет човек који се узда у човека; и благословен човек који се узда у Господа (Јерем. 17, 5. 7). Чувај се чврсто и будно од свих грехова; и само од Бога ишти утехе, држећи заповести Његове. Теби ће се скоро повратити мирно време; и усред ноћне таме посетиће те светлост цветног дана; и грануће ти сунчано ведри дани иза минуле зиме, да би ти свима који страдају за име Христово пружала времену утеху, и сама ћеш се без сумње удостојити вечне утехе. Спасавај се о Господу и моли се за мене”.
После мало времена Анастасија, свирепо и смртно измучена од злог и незнабожног мужа, написа светом Хрисогону овако: “Исповеднику Христовом Хрисогону Анастасија. Крај дође телу моме; помени ме, да би излазећу душу моју примио Господ, за љубав кога трпим оно што ћеш чути из уста ове старице”.
Свети Хрисогон јој одговори оваквим писмом: “Хрисогон Анастасији. Светлости увек претходи тама, а после болести враћа се здравље, и после смрти наступа живот. Једним се завршетком завршавају и непријатности света у благополучности: да очајање не би владало Ојађенима и празно кочоперење радоснима. Једно је море на које излазе чамци тела наших, и под једним крманошем плове душе наше. Но чамци неких су јачи, и буре им не шкоде; а других су слаби, и у пристаништу су близу потопљења: јер је близу време да погину они који не помишљају стићи у спасоносно пристаниште. Ти пак, о беспрекорна служитељко Христова, свом мишљу привежи себе за крст Христов, и припреми себе за дело Господње. А кад у том делу послужиш по својој жељи, тада ћеш са славом мучеништва прећи ка Христу”. Овим писмом свети Хрисогон изрече пророчанство о скорој погибији Публија, злог мужа Анастасијиног. У те дане цар посла Публија са изасланицима цару Персијском. И кад путоваху морем, изненада настаде бура, и Публије потону и удави се, те тако бедник погибе са хуком. Света пак Анастасија избави се као птица из ловачке мреже, сачувавши своје девичанство, и прими целокупно наследство што јој беше остало после родитеља. И стаде опет обилазити тамнице, служећи светим страдалцима Христовим не само имањем својим, него их и тешећи мудрим и благоразумним речима, и побуђујући их на јуначко трпљење и неустрашиву смрт за Христа.
У то време цар Диоклецијан се налажаше у Аквилеји и стараше се на све могуће начине да му ниједан хришћанин не умакне и сакрије се. Из Рима га известише да су тамнице препуне хришћана и да их муче разноврсним мукама, али се они не одричу Христа свог. Свима је њима учитељ Хрисогон; њега сви слушају, и чврсто се држе његовог учења. Тада цар нареди да све ставе на муке и уморе на разне начине, само да Хрисогона пошаљу к њему. Јер мишљаше цар, ако Хрисогона победи, лако ће онда савладати све остале хришћане.
Када светог Хрисогона вођаху к цару на суд, Анастасија иђаше за њим издалека. Угледавши светитеља, цар му најпре стаде говорити врло благо: Хрисогоне, прими добар савет: пређи у нашу веру и угоди боговима, а себи изабери весеље место невоља, и корисно место некорисног. Још знај да ћу те не само ослободити мука и даровати ти слатко видело, него ћу те одмах поставити и за епарха великога града Рима. – Светитељ одговори: Ја познадох јединога Бога, и Он ми је слађи од свакога видела, милији од свакога живота, скупоценији од сваког блага. У Њега и срцем верујем; Њега и устима исповедам, и душом почитујем, и колена своја пред њим преклањам јавно; а многе богове твоје, и басне, и демоне, нипошто нећу поштовати, јер о њима мислим што и Сократ, који каже: Од њих треба бежати свом снагом, јер су варалице људи и познати душеубице. Дарови пак и почасти које ми обећаваш, за мене не значе ништа до сан и сенку.
Не подносећи овако смеле речи Хрисогонове, цар нареди војницима да одмах одведу Хрисогона у забачено место и одсеку му главу. И лежаше тело светитељево на обали морској, недалеко од обиталишта неког презвитера Зоила, човека светог, и трију девојака, сестара по телу и духу: Агапије, Хионије и Ирине. Тај презвитер, неким откривењем Божјим сазнавши за тело светог Хрисогона, узе га са главом, положи у ковчег и сакри у своме дому. И у тридесети дан њему се свети Хрисогон јави у виђењу и рече: Знај да ће за ових девет дана те три девице Христове, које живе близу тебе, бити узете на мучење. Но ти реци слушкињи Господњој Анастасији, да их брижљиво храбри на јуначки подвиг док се не овенчају страдањем. А и ти имај добру наду, да ћеш примити слатке плодове трудова својих: јер ћеш се ускоро ослободити земаљског света и бити одведен Христу са пострадалима за Њега.
То исто би откривено и светој Анастасији. И она, побуђивана Духом Божјим, дође дому презвитера Зоила, кога дотад није познавала, и питаше га где су те девице, . о чијој будућој мученичкој кончини њему би откривено у виђењу. Презвитер јој показа њихову кућу, и света Анастасија проведе с њима једну ноћ, с љубављу им говорећи многе спасоносне и пуне божанске љубави поуке, и на тај начин соколећи их да јуначки стоје за Христа женика свог до проливања крви своје за Њега. Том приликом света Анастасија виде и мошти мученика Христова, светог Хрисогона, милог учитеља свог, и плака над њима дуго од свег срца, препоручујући себе његовим молитвама.
Затим се опет света Анастасија врати у Аквилеју. И би као што рече свети Хрисогон презвитеру Зоилу у виђењу: за девет дана презвитер Зоил се престави ка Господу; а свете девице: Агапија, Хионија и Ирина, бише ухваћене, и пред цара Диоклецијана на суд изведене. Он их дуго и ласкама и претњама наговараше и примораваше да идолима принесу жртве; али пошто оне нипошто не хтедоше, он их врже у тамницу. А света Анастасија одмах, по обичају свом, оде к овим светим девојкама, и тешаше их уздањем у сигурну помоћ Христову и надом у славну победу и тријумф над непријатељем.
У то време цар отпутова у Македонију због неких народних послова, а свете три девојке бише предате мучитељу Дулкицију. Овај их подврже испитивању и мучењу, па их уручи неком Сисинију комиту на истјазавање. Сисиније врже свету Агапију и Хионију у огањ, где оне и скончаше предавши дух Богу а тела своја оставивши у огњу читава и неповређена. Свету пак Ирину један од комитових војника устрели стрелом, и светитељка сконча. Света тела њихова узе света Анастасија, зави их у беле плаштанице са мирисима, и богобојажљиво положи !на чесном месту, величајући њихова страдања.
После тога света Анастасија хођаше из града у град, и из земље у земљу, служећи светим сужњима по тамницама, збрињавајући о свом трошку Христове сужње храном и пићем и лековима и сваком потребом, олакшавајући муке великим страдалцима и телом изнемоглима, и златом купујући у тамничких стражара одмор многогодишњим сужњима. Због тога она и би названа узорешителница: јер многима раздреши узе својим тајним старањем о њима, многима издејствова олакшице, многима исцели неизлечиве ране својим заузимањем и видањем, многе полумртве оживи својим служењем, а охрабри здраве који иђаху на мучење. Беше света Анастасија и лекарску науку изучила, те сама лечаше оне у ранама, и не гнушаше се носити на својим рукама оне који не беху у стању владати својим ногама и рукама, Христа ради поломљеним и изранављеним; такве она својим рукама храњаше и појаше, и гној им чишћаше, и ране превијаше. И светој Анастасији беше радост и весеље само ово: да као самоме Христу усрдно послужи онима који страдају за исповедање преслатког имена Христовог. О томе се она свом мишљу својом стараше; на томе она свим усрђем својим рађаше, и око тога се она свом снагом својом труђаше, немоћ природе своје савлађујући чврстином душе и јунаштвом, и љубављу к Богу и ближњима, а врх свега љубављу к светим страдалцима, увек блиских Богу, о којима она са Давидом збораше: Како су ми драгоцени пријатељи твоји, Боже! (Псал. 138, 17).
Када света узорешителница Анастасија борављаше у Македонији, она се и тамо бављаше својим уобичајеним служењем светима. Тамо се она упозна са једном врло младом удовицом, по имену Теодотијом, која беше родом из Витинијског града Никеје. После смрти свога мужа Теодотија остаде са три своја мала синчића, и живљаше у Македонији, проводећи своје удовичке дане у побожном хришћанском живљењу. Блажена Анастасија често обитаваше код ове удовице, јер је љубљаше као верну слушкињу Христову, и тешаху се међусобно слатким разговорима о преслаткој љубави Божјој, ради које толики светитељи Божји душе своје с радошћу положише. Но после извесног времена сазнаде се да је Теодотија хришћанка. Као таква она би изведена на суд пред цара. За време тог нечастивог суђења неко из цареве свите, по имену Левкадије, би рањен Теодотијином лепотом, и моли цара да је не погубљује, него да му је да за жену. Цар одмах пристаде на то, надајући се да ће је муж брже обратити к боговима.
Левкадије узе Теодотију са децом њеном и одведе кући својој. И шта све он не учини, и шта све не изговори, молећи Теодотију, и саветујући јој, и ласкајући јој, и претећи јој, да учини ове две ствари: да се одрекне Христа и да пристане да му буде жена. А Теодотија му одговараше: Ако се трудиш да ме добијеш за своју жвну да би располагао мојим богатствима и имањима, ево ја ти их све добровољно поклањам, само ме остави да Христу служим, еда бих место свих богатстава једино Христа наследила. Ако пак желиш мене волећи моју лепоту, и паштиш се да ме од Христа одвратиш, онда знај, ти покушаваш немогућу ствар: јер ћеш пре лепоту моју у нелепоту изменити, и живот у смрт, но што ћеш ум мој отргнути од Христа и приволети ме на брак с тобом.
Тих дана појави се потреба те Левкадије отиде са царем некуда на пут, а Теодотију остави у своме дому. И задржа се Левкадије на путу дуго време. Теодотија пак пошто се мало одмори, служаше са светом Анастасијом сужњима, болне исцељујући, мртве сахрањујући, а живе на велике подвиге укрепљујући. Међутим цар Диоклецијан би и овом приликом извештен, да су по градовима тамнице препуне хришћана, и нема где да се смештају други сужњи. Тада незнабожни мучитељ нареди да за једну ноћ буду на разне начине побијени сви хришћани по тамницама, да би тамнице могле примити у себе друге хришћане. И би за то одрећена једна ноћ, која безброј мученика посла ка незалазном дану, успававши им тела сном помоћу разноврсних смрти: јер једне посече мач, друге потопи вода, неке сажегоше ужарене пећи, а неке живе прими утроба земље, јер побацавши их у дубоке ровове и јаме, живе их засуше песком и камењем.
А кад свану, мученикољубива Анастасија блажена по обичају свом дође у једну од тамница, и не нашавши никога она испуни ваздух плачем и ридањем. Упитана од тамошњих војника зашто тако рида, она одговори: Тражим слуге Бога мога који јуче беху у овој тамници, а сада не знам где су. – Војници пак, познавши да је хришћанка, одмах је ухватише и одведоше к царском намеснику Илирије Флору. Када намесник упита свету Анастасију: Јеси ли хришћанка? она громогласно одговори: Ваистину, хришћанка сам. Јер што теби изгледа одвратно, то је мени премило. Назив хришћанин за вас је богохулан, а за мене драгоцен и славан. – Када пак намесник сазнаде да је Анастасија из Рима и високог рода, он је упита: Шта те онда покрену да оставиш своје славно отачаство Рим и дођеш овамо? – Светитељка одговори: Шта друго осим глас Господа мог који ме призива к себи, јер Њему јединоме следујући, ја оставих отачаство и пријатеље, и узевши крст Христа мога, брзим и радосним корацима кренух стопама Његовим. – Намесник је упита: Где је тај кога ти називаш Христос? – Светитељка одговори: Нема места где Христа не би било. Он је на небу, Он је у мору, Он је на земљи, Он је и у свима који Га призивају и боје Га се, просвећујући им разуме и свагда пребивајући с њима. – Намесник је упита: Где су ти који се боје Христа твога, о којима говориш, кажи нам да их упознамо? – Светитељка одговори: Досада беху с нама на земљи у телу, а сада су, оставивши ово доле, на небесима, и са висине гледају на нас: јер им то издејствова смрт коју примише за Христа. Мећу њих бићу увршћена и ја, јер желим да кренем истим путем којима и они.
Пошто царски намесник није могао предузети ништа против високородне Римљанке док не обавести о њој цара, он написа подробан извештај о Анастасији и посла Диоклецијану. Диоклецијану пак беху познати и Анастасијини родитељи, и њен муж, и она сама. И дознавши да Анастасија троши на убоге хришћане имање што наследи од родитеља, он, желећи да се докопа тог имања, нареди да му доведу Анастасију. Када Анастасију доведоше пред њега, он је стаде распитивати за њено имање, више волећи богатство неголи богове своје. И говораше: Где су ризнице што су остале од твога оца? – Светитељка одгОвори храбро: Да ми је још нешто остало од ризница и имања, којима бих још могла служити слугама Христа мог, онда ја не бих предала себе у руке онима који ишту крви хришћанске. Али пошто сам сва блага већ потрошила како треба, мени остаје још само тело моје, и ево хитам да и њега принесем на дар Христу моме.
Цар, видећи Анастасијино Неустрашиво изјашњавање, и осећајући јуначку храброст душе њене, изгуби наду да ће је речима савладати и ишта добити од њених богатстава пошто их је потрошила. При томе он се бојаше да се упусти у дуг разговор с њом, да га она не би посрамила мудрим речима својим. Зато нареди да Анастасију одведу епарху, говорећи: Не доликује царевом велељепију да разговара са безумном женом.
Епарх мирним гласом рече Анастасији: жено, зашто нећеш да боговима принесеш жртве као што их отац твој приношаше, него оставивши их почитујеш Христа кога не знаш, који је од Јевреја рођен, а од њих и убијен као злочинац. – Анастасија одговори: И ја у дому свом имађах и богове и богиње, златне и сребрне и бакарне, и видећи их где онако узалудни служе птицама за слетишта а пауцима и мувама за обиталишта, ја их побацах у огањ, да им птице, пауци и муве не би наносили срамоту. И изиђоше ми из огња новци златни и сребрни и бакарни, те ја за те новце многе гладне нахраних, наге оденух, невољне помогох, и потребите збринух. И тако богове који стајаху узалудни и некорисни, ја употребих на корист многима. – Разјарен, епарх викну: Ја о том безбожном делу твом нећу ни да слушам ушима својим. – Светитељка се насмеја и рече: Чудим се, судијо, расуђивању твоме, те дело моје називаш безбожним делом. Јер да је у тих бездахних идола било бар једно чувство, или једна ма каква сила, шта би их онда спречило да се отму из руку које их разбијају, или да одмазде тим разбијачима? или бар да од вас заишту помоћ? Али они и не знају шта се с њима збива! – Судија прекину Анастасији реч викнувши: Свебожанствени цар наш нареди све празне речи оставити и од двога једно учинити: или боговима принеси жртву, или ћеш зло погинути. – А светитељка говораше да за Христа умрети, то не значи погинути него се обрести у вечном животу.
После многих оваквих узајамних речи епарх увиде да је света Анастасија непоколебљива, па оде и обавести цара. Диоклецијан се силно разгњеви и док размишљаше шта да чини с Анастасијом, неко од саветника предложи цару да Анастасију преда врховном жрецу Капитолском Улпијану, да је он или речима придобије или мукама присили, но ако се она не покори, да је смрћу уништи. Све пак што би остало од Анастасијиног имања, нека Улпијан преда Капитолу. Овај савет се допаде цару, к он одмах предаде свету Анастасију врховном жрецу Улпијану.
Улпијан узе Анастасију и чесно одведе својој кући, желећи да је улови љубазношћу а не јарошћу. И пошто је дуго и ласкаво саветовао Анастасију, он изложи пред њом две врсте сасвим супротних ствари: на једној страни све дивне предмете овога света, а на другој све справе за мучење, страшне и за гледање. Дакле, на једној страни драго камење, на супротној оштре каме! на једној – златни и кристални кревети са скупоценом постељином, на другој – гвоздени усијани кревети засути жеравицом; на једној – ћердани, минђуше и разни златни и бисерни накити, на другој – окови, ланци и железни конопци; на једној – раскошна огледала и сав прибор за женско улепшавање, на другој – гвоздени гребени за дерање тела и клешта за кидање меса и железна бодила; на једној – најскупоценије хаљине, на другој – опеке и пртене крпе за трљање и подљућивање нанесених за време мучења рана.
Ради чега то уради овај лукави и подмукли архижрец? Ради чега стави према дивним стварима ужаоне, и према пријатнима непријатне, према примамљивима одвратне? Ради тога да: или помоћу првих преласти или помоћу других уплаши невесту Христову. Но она, презирући прве, није се плашила других; и вољом својом грљаше справе за мучење а не женске наките. И шта постиже бедни архижрец? Оно што говори пророк: Неправда превари себе саму (Псал. 26, 12). Тако и архижрец све то, не знајући, устроји на своју срамоту и стид. Јер се у свему томе обелодани, с једне стране Анастасијино велико јунаштво и њена љубав према Христу, а с друге стране немоћ и ништавност Улпијановог злоумишљаја и лукавства и подмуклости и преваре. Јер када архижрец, рече светој Анастасији: “Изабери себи од ових двеју страна коју хоћеш”, она погледавши на страну где беху изложене световне ствари рече: “То је твоје, ђаволе, и оних који теби служе; са њима ћеш бити предат вечној погибли”. Погледавши пак на окове и остале страхотне справе за мучење, света Анастасија рече: “Окићена овим, ја ћу се милом женику мом Христу показати предивна и свепријатна. Ово дакле изабирам, а оно презирем; ово иштем, а оно одбацујем; ово волим због милог Господа мог, а оно мрзим и пљујем”.
Међутим архижрец још штеђаше Анастасију, и не губљаше наду да ће се она променити. Зато јој предложи три дана на размишљање. Овај предлог тешко паде мученици, и она рече: Зашто одлажеш? Зашто ме одмах Не ставиш на муке? Шта друго очекујеш да чујеш од мене сем овога што ти говорим сада? Боговима твојим жртве принети нећу, и вољи твојој и цара твога покорити се нећу. Напротив, жртву хвале принећу Цару векова, једином бесмртном Богу мом, за кога полажем душу своју, и твоје муке презирем, само да Христа добијем који је живот вечни. – Упита је жрец: Еда ли и ти, безумнице, желиш себи смрт као што је Христова? – А мученица, чувши где спомиње смрт Христову, испуни се радости и рече: Амин! Амин! Нека ми то буде, Христе Царе! – Жрец је упита: А шта значи та реч Амин? – Светитељка одговори: Ти ниси достојан ту реч ни схватити ни изговорити. Јер нико паметан не лије скупоцено миро у покварен суд.
Тада Улпијан нареди да Анастасију на три дана одведу к познатим јој женама и њеним Некадањим сусеткама и другарицама, да је оне усаветују, и раскраве јој срце да се врати отачаским боговима. И шта све не чињаху те лукаве и незнабожне жене! какве речи, какве савете, каква ласкања, и каква мила и пристојна шапутања не уливаху у њене уши, дочаравајући уму њеном лепоту и сласти овога света! Али света Анастасија беше за све то глува и нема. Па усто она у току та три дана не окуси ни хлеба ни воде, само у срцу свом непрестано вапијаше ка Христу, Женику свом.
По истеку три дана врховни жрец идолопоклонички Улпијан, видећи да је света Анастасија у исповедању Христа непоколебљива као стуб и гора непокретна, донесе одлуку да је стави на муке. Али претходно зажеле бедник да чисту голубицу Христову оскврнави својом нечистотом. И када хтеде да је се дотакне, он тог часа ослепи и спопаде га таква главобоља, да он као безуман викаше и призиваше своје богове у помоћ. Онда нареди да га однесу у идолски храм, надајући се исцељењу од богова којима служи. Али уместо помоћи њега снађе огромна штета, и уместо живота он доби смрт, јер тамо у мукама изврже душу своју, и отиде к боговима својим у пакао.
Глас о томе брзо се пронесе на све стране. А света Анастасија постаде слободна. И отишавши одатле она отиде код гореспоменуте духовне сестре своје Теодотије, која је пребивала у дому Левкадија комита, и исприча јој све што је претрпела, и о чуду које Бог учини преко ње, и о милости коју изли на њу. После пак неколико дана врати се комит Левкадије из Витиније. И поново као и први пут стаде наговарати Теодотију и благим и страшилним речима на два безакоња: на веру у нечастиве богове своје и на погани брак са њим. Но видевши да од тога нема ништа, и још сазнавши да је и Анастасија ту, он се страховито разгњеви. И одмах узе Анастасију, свеза је и предаде суду, а Теодотију са децом њеном посла везану Витинијском антипату, Никитију, са писменим извештајем о свему што се односи на њу.
Блажена Теодотија, доведена к антипату Никитију, би изведена на суд. И када јој судија, саслушавајући је, поче претити мукама, тада њен најстарији син Евод, мали дечко, рече: Ми се, судијо, не бојимо мука од људи, јер оне осигуравају телу нераспадљивост а души бесмртност; него се бојимо Бога који може и душу и тело погубити у паклу огњеном (Мт. 10, 28). – Судија одмах нареди да дечка прућем бију све док му крв не потече, и то наочиглед мајке. А мајка гледајући то радоваше се, и речима сокољаше чедо своје да јуначки трпи.
После тога Теодотија би предата неком бесрамнику Гиртаку да је оскврни. Али када овај приступи к целомудреној слушкињи Христовој и хтеде да је се дотакне, угледа крај ње блиставог младића, који љутито погледа на њега бестидника, и удари га силно руком по лицу и раскрвави га. За ово чудо дознаде и антипат. Али он, уместо да у томе види доказ како Бог чува чистоту целомудреника, постаде још безумнији и то чудо приписиваше мађијама. И наредивши да се пећ силно ужеже, он врже у њу мајку са троје деце. И тако света Теодотија са благословеним плодом утробе своје постаде благословена и благопријатна жртва Богу, јер тамо и сконча.
У то пак време света Анастасија бејаше у тамници Илирског игемона. Јер овај, будући златољубив, а чувши да је Анастасија богата и има много имања, дозва је насамо и рече јој: Знам, жено, да си богата имањем, а да си по вери хришћанка, што и сама не скриваш. Изврши дакле заповести Христа вашега, који вам законом наређује да сва богатства презирете и постанете сироти: уступи ми своје богатство и наслеђе и сва имања. Поступивши тако, ти ћеш стећи двоструки добитак: и заповест ћеш Христову испунити, и слободу ћеш добити од нас, те ћеш без страха и сметње послужити Богу своме. – На то премудра Анастасија одговори благоразумно: Али, судијо, негде је у Еванђељу рекао Христос мој: Продај имање своје и подај сиромаеима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19, 21). А ти си богат; и ко би био тако безуман да теби да оно што припада сиромасима? и ко би био тако луд да храну гладних да ономе који у сластима и насладама живи? Али када бих те видела гладна, и жедна, и нага, и болесна, и у тамницу вргнута, ја бих онда учинила теби што нам је заповеђено од Христа: нахранила бих те, напојила бих те, оденула бих те, посетила бих те, послужила бих ти, помогла бих ти, дајући ти што је потребно.
Разгњевивши се, игемон затвори свету Анастасију у мрачној тамници, и тридесет дана мораше је глађу. Али света мученица се храњаше надом својом, – Господом Христом, јер јој то беше слатка храна и у тескоби утеха. И њој се сваке ноћи јављаше света мученица Теодотија, и испуњаваше јој срце весељем, и укрепљаваше је. И Анастасија разговараше с њом дуго о многим стварима, и распитиваше је. Једном је упита ово: како она долази к њој после смрти? – Света Теодотија јој објасни, да је душама мученика дарована од Бога нарочита благодат, да по одласку са земље долазе којима хоће на земљи, разговарају с њима, и теше их.
Затим игемон, пошто већ прође тридесет дана, виде да Анастасија није изнемогла од глади већ је здрава и радосна, разгњеви се на стражаре сматрајући да су јој они давали храну, па затвори Анастасију у најсигурнију тамницу, запечати тамницу својим печатом, и поставивши највернију стражу, продужи других тридесет дана мучити Анастасију глађу и жеђу. А света Анастасија и дању и ноћу храњаше се и напајаше сузама, молећи се Богу непрестано.
А кад истекоше и ових тридесет дана, игемон изведе Анастасију из тамнице, па видевши да се у лицу није променила, осуди је на смрт, и то да са другим осуђеницима, осуђенима на смрт за разне злочине, буде потопљена у мору. Међу њима се налажаше и један благочестив човек, по имену Евтихијан, који за Христа беше лишен целокупног имања свог, па осуђен на исту смрт. Све осуђенике посадише на лађу и извезоше на море. А кад стигоше насред пучине морске, војници пробушише лађу на много места да би потонула, а сами седоше у припремљени чамац, и одвеслаше ка обали. И када лађа већ поче тонути, сви осуђеници на лађи изненада угледаше свету мученицу Теодотију где уреди једра и крмани крмом ка обали, и лађа пловљаше сасвим сигурно. Гледајући то чудо и видећи да су спасени од потопљења, сви осуђеници припадоше к ногама двоје хришћана:
Евтихијана и Анастасије, изјављујући да желе постати хришћани. И кад се срећно искрцаше на копно, они бише од Евтихијаиа и Анастасије научени вери у Господа нашег Исуса Христа, и крстише се. А беше сто двадесет душа које се спасоше од потопљења и повероваше у Господа. Када пак игемон сазнаде за то, он све њих погуби на разне начине. А односно свете мученице Анастасије нареди да је између четири стуба растегнуту и везану огњем спале.
И тако заврши свој страдалачки подвиг блажена Узорешителница, разрешивши се телесних уза и отишавши ка жељеној слободи небеској. Свето пак тело њено, неповређено од огња, измоли од игемонове жене једна побожна жена по имену Аполинарија, и чесно сахрани у врту крај куће своје. А када касније престаде гоњење, она над гробом свете великомученице Анастасије подиже цркву. Након пак много година чесне мошти свете великомученице бише свечано пренете у престоницу Цариград, на заштиту и спасење граду, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом у Једном Божанству слављеног вавек. Амин.

https://mitropolija.com/2025/01/03/sveta-velikomucenica-anastasija-3/

Човек који жели да живи са Богом мора научити да зрачи љубав према околини, а за то је потребно да победи своју палу природу, односно потребна је борба, потребно је да целог себе трансформише . Све наше невоље, сви наши неспоразуми, сви наши греси настају само зато што нисмо способни да волимо, а циљ духовног живота је – управо то научити.
 *
Да бисте стекли љубав у свом срцу, потребан је стални подвиг, стално самоодрицање – само тако је можете стећи. Морамо се борити против сваког безакоња, против сваког греха у себи. Ако и поред свих наших жеља, тежњи, мишљења, ипак будемо испуњавали у свом животу закон Божији, односно ако се будемо трудили, иако смо грешни, да живимо свето, онда ће нас Господ, видећи нашу жељу, постепено очистити од греха. И постепено ћемо састругати грех по грех са наших душа. Али, ми не можемо сами себе да очистимо; очистиће нас Сам Господ. А када у својим срцима постигнемо све хришћанске врлине, а пре свега смирење, тада ће се, као врхунац свих савршенстава, у наша срца уселити љубав.
 *
Неки људи осећају да у њиховим срцима нема љубави, па се кају говорећи: „Господе, ја немам љубави“. Али, како ће се љубав појавити у њиховим срцима, када је тамо љубав према новцу, љубав према удобности, према укусној храни, према самозадовољству, према безбрижном, спокојном животу, према забави ума? Ако будемо радили супротно, ако непрестано будемо ломили себе, стално сабирали себе, стално се трудили – а то можемо на сваком месту, у свакој ситуацији – онда ће нас Господ, видећи наше непрестано усрђе, постепено очистити. И ми ћемо, не примећујући, од људи који за ништа нису били способни постати нешто друго. Постепено ћемо стицати особине племенитих људи, мудрих, поштених, чистих људи, савест ће нам бити чиста, имаћемо бистрину ума, јавиће се доброта, ћутљивост, кротост, смирење; мало по мало ће расти, расти, расти. А када свега овога буде у изобиљу, онда ће бити и љубави.
 *
Без обзира на то какав је човек сам по себи, ако га волим, спреман сам да учиним све за њега, све што ми срце заповеда. Волим га, па сам спреман да перем за њега, да чистим за њим, да проведем тридесет година поред његове постеље, спреман да се жртвујем за њега, да дам све, да идем било где. То је љубав, али таква љубав се данас ретко виђа. Свако настоји да угоди себи, па су око нас стално свађе, борбе, мржња, зловоља, неразумевање, међусобно неповерење, јер нико, заправо, и не зна шта је љубав, осиромашила је, а човек не зна ни шта треба да уради да би је достигао… Што више самоодрицања, самопожртвовања човек жртвује ради љубави, све више стиче Божанска својства и више окуша ову љубав – а то духовни живот, у ствари, и јесте.
*
А ми, ако желимо да се научимо љубави, морамо да живимо ради нашег ближњег. Ми нисмо богови, тако да не можемо живети за цело човечанство – али, то није ни потребно. Погледајте око себе! Ево су ваши ближњи, и потребно је показати љубав према свима, без обзира на то да ли је осећате или не. Морате приморавати себе да волите, да чините ствари које чине племенити, свети људи, који имају љубав у себи. А ради тога потребно је стално разапињати сопствени егоизам. Ако тако будемо радили, постепено ћемо окусити и спознати радост: испоставља се да је давање много блаженије од узимања… И није неопходно давати нешто материјално, љубав се може показати у било ком облику, али то захтева да на неки начин повредимо себе – одрекнемо се себе зарад другог. Како је ово лепо, како је племенито, како је Божанско!
 *
 Испоставља се да се ми у Причешћу сједињујемо не само са Богом, него и једни са другима. Требало би да смо једно тело, а свако од нас има свој живот, своје бриге, своје тежње, брине само о себи, о ничему другом. Добро је ако се између двоје или троје људи деси нешто макар налик љубави, па чак и тада покушајте да нешто кажете, покушајте да се успротивите некоме – одмах ћете видети каква вам се љубав показује. Зашто је у нама такво сиромаштво и неразумевање оног најважнијег? Ради чега, заправо, живимо? Да задовољимо неке своје амбиције? Да инсистирамо на нечему? Да се у нечему докажемо, поентирамо? Па, само напред! Шта вас даље чека? Ковчег од необрађених дасака… Шта ћемо оставити за собом? Кога смо својом љубављу инспирисали? Кога смо привели вери? Где су нам деца? Где су наши унуци? Шта од нас долази? Шта су они постали? Где је љубав? Где је тај континуитет међу генерацијама? Ми ћемо сада умрети – а они, шта ће бити с њима? Да ли смо им показали љубав? Да ли смо их научили шта значи живот, шта значи племенитост, шта значи светост, шта значи Јеванђеље, лепота, Царство Божије? Где је све то? У нашим породицама нема ничег сличног. Не само у породицама, нигде. Потпуно осиромашење, ужас, мрак, кошмар. И овај кошмар мора бити протеран из душе пре него што буде прекасно. Док још има времена.
*
Свето Писмо каже да љубав не чини зла ближњему. Ипак, ми стално гњавимо друге, тражимо своје, замерамо једни другима, боцкамо, указујемо, учимо. Зато ми нисмо деца Божија, јер колико год нам се говорило да се тако не може радити, ми упорно настављамо. Тако расипамо благо које нам је Господ дао. На крштењу смо примили благодат – и уместо да је сакупљамо, примамо благодат на благодат, да она расте у нашим срцима, умножава се, да се и други људи од ње хране, ми ову благодат расипамо, газимо је у прљавштини; чинимо све супротно заповестима Божијим.
 *
Сви ми, који тражимо Царство Небеско, кроз заједничку црквену молитву хрлимо ка Богу, обраћамо се Њему, учествујемо у једној Божанственој Трпези, причешћујемо се једном Чашом, да бисмо се научили љубави, да бисмо научили да се сједињујемо једни са другима и са Богом, како не бисмо живели свако за себе, него следили ову главну заповест – љубав према Богу и љубав према ближњем.
 *
Бог је љубав, и ако је човек задобио љубав, достигао је Бога. Али шта је љубав? Ми је често не осећамо, не разумемо, не знамо. Господ је на Тајној Вечери дао својим ученицима духовни тестамент. Посебно се односио на то како људи треба да се опходе једни према другима. Љубав се испољава у смирењу пред оним кога волите. Али, Господ жели да достигнемо љубав према било ком ближњем, тако да наша љубав не зависи од тога да ли нам је тај човек близак или далек, добар или лош, да ли нас воли или је, напротив, наш непријатељ, који нам жели зло. Господ даје пример овакве љубави, на којем се морамо учити. Без обзира на то да ли нас неко нервира или не, да ли нас разуме или не, да ли осећамо љубав према њему или не, ипак треба да покажемо љубав према том човеку. Морамо достићи такво стање срца да сваког човека, чак и ако нам чини зло – и ми знамо за то, знамо какав је и да нам само штети – ипак морамо научити да волимо. А ово је веома тешко, и дуго траје, мораш уложити цео живот у то.
*
Име Божије је љубав. Ми се окупљамо у цркви не само да бисмо се помолили за здравље или упокојење, већ да бисмо се научили љубави – макар у нечему, макар док овде стојимо, макар мало.
Љубав је када један човек жртвује нешто за другог. Како сува и себична особа може постати љубазна и саосећајна? Настојећи да све време показује љубав према ближњему, било коме и свакоме. На тај начин непрестано вежбамо и омекшавамо своје срце.
Христов ученик мора цео свој живот да посвети служењу Богу и ближњима. Давати од самог почетка до самог краја, јер бити ученик Христов значи стицати љубав. А љубав, према речима апостола Павла, не тражи своје – ни најмању своју корист, ни добитак, ни своје снове, ништа своје, него само да служи Христу.
 *
Ако је савест жива, онда, све време оживљавајући је у себи, све време распламсавајући у себи љубав Божију, јурећи ка Царству Небеском, морамо стремити ка Чаши, кајати се за своје грехе, не само механички их набрајати из дана у дан, већ од сваке исповести правити одређени, ма колико мали, али ипак корак ка чистоти и светлости.
 *
Ученик Христов мора да се труди да служи свима, да ни у ком случају не сматра никога горим од себе, да се труди да свакога прихвати са љубављу, чак и ако му је непријатељ.
Љубав према Богу се манифестује у томе што човек почиње да воли све остале. А волети – значи један другог сажаљевати, волети – значи и саосећати. Као што каже апостол Павле: Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу (Рим. 12, 15). То јест, морате доживљавати туђу радост као своју; не да завидите, него да се радујете – радује се он, а и ти с њим: „Како је дивно, слава Богу!“ Морамо се трудити да поштујемо друге, с љубављу, са милосрђем – ради љубави Христове, ради истине, како би коначно испунили оно што Господ жели од нас.
Господ тражи од нас највише. Он не очекује испуњење спољашњих норми, Он жели да волимо изнутра, не речима, већ искрено срцем. Љубав је дар од Бога, и даје се само по благодати. Господ Свети Дух се кроз Своје Божанске енергије усељава у срце човека и чини га волећим.
Љубав је када те ударе у десни образ, а ти окренеш леви. Тако се она пројављује: када ништа на свету не може да извуче зло из твог срца, јер у твом срцу уопште нема зла, па како год се неко понашао према теби, ма шта урадио, од тебе нема одјека зла. И ово је дато благодаћу Божијом.
Љубав стално тражи нешто чему ће служити, чиме ће угодити Богу, чиме ће Бога обрадовати. Али од пет милијарди људи који настањују земљу, колико је оних који својим животом радују Бога? Врло мало.
Бог је љубав. Зато је Он дао заповест: Ово вам заповедам: да љубите једни друге (Јн. 15, 17). Хтели ми то или не, ако смо прихватили реч Божију, морамо волети друге. Јер само који пребива у љубави, у Богу пребива (1. Јн. 4, 16). И не може бити никаквих оправдања, никаквих разлога; свако непријатељство, свако зло је кршење заповести. Чак и ако је пред вама непријатељ који жели да вас убије, морате се молити Богу за њега, морате га волети… Како то испунити? Само вежбањем. Због тога су дате друге заповести.
 *
Каква је сврха сваконедељног причешћивања ако то не оставља никакав траг у нашим животима? Ако се и даље свађамо, љутимо, озлојеђени смо, и нисмо вољни да љубављу покријемо слабост другог? Али, да ли други човек греши? Наравно, греши. Да ли је урадио нешто лоше? Да, страшно, његов чин је ужасан и погрешан. И шта? Па, опрости му, јер другог пута нема, јер ово је једини начин да живимо заједно, једини начин да се достигне љубав је – опроштај. Господ је рекао да 490 пута дневно мораш опростити човеку ако ти је згрешио. То је љубав.
Само савршена љубав према Богу изгони страх. Тада се човек ничега не плаши, само се поверава Богу и зна да му, заиста, ни длака с главе неће пасти.
Љубав се врло често састоји у снисходљивости према другом човеку, и у томе нема понижења ни за њега, ни за тебе самог, јер је тако поступао и Сам Христос.
 *
Ко се разгори љубављу према Богу и хоће да постигне оно што је Сам Господ назвао Царством Небеским, Господ ће му то и дати. Царство Небеско је када се Господ усели у човеково срце и он доживи неизрециво блаженство заједнице са Богом. Исеци га на комаде, чини са њим шта хоћеш – ништа га не може одвојити од љубави Христове, ништа га не може поколебати, никакве спољашње околности, јер је радост због тога што је Господ са тобом непресушна, непроменљива и никако се не може умањити. Ово је прави хришћански духовни живот.

https://svetosavlje.org/ime-bozje-je-ljubav/

Протојереј Дионисије Татсис

  Савремени човек је изузетно импресиониран сталним проналасцима, иновацијама (увођењем нових метода) и новим стварима. Верују да ће брзо пронаћи стабилну и трајну срећу у свом животу јер ће имати много материјалног богатства уз мало труда да га стекну, а постепено ће нестати различити проблеми са којима се свакодневно суочавају. Очигледно имају „снове у летњој ноћи“.

  Погрешно је мислити да ће изуми учинити наше животе бољим. Обично нови напредак науке више доприноси несрећи него срећи. И то је природна последица, јер се презире духовни напредак човека, који претпоставља морална начела, истраживачи и научници га одбацују и покушавају да „уздигну” људе материјалним користима. Наравно, њихов покушај је неуспешан јер људи постају све гори, а криминал, неправда и опште сиромаштво у њиховим животима су њихове главне карактеристике.

  Људи су навикли на сталне промене. Они све преиспитују и све традиционално сматрају застарелим. Традиција им је потребна само из естетских разлога. Не за стил живота. Традиционалне вредности се презиру, иако их неки проучавају из историјских и фолклорних разлога, али не и да понуде људима одговарајуће образовање и помогну им да стекну морал.

  Међутим, упркос жестоком порицању било каквих традиционалних вредности од стране „духовних“ и „мудрих“ људи света, постоје људи који поштују морална начела и придржавају их се у свом животу. Сматрају их вредним и јединственим решењима свих својих проблема, као и непогрешивим компасом у борби за врлину, тачније, за духовни живот у Христу. Традиционалне хришћанске вредности имају вечну важност и не толеришу мешање или модернизацију. Они су јединствени све док се прате да би се постигли резултати.

  Када се то догоди, многи изуми који се користе за побољшање живота људи постају бескорисни и непотребни. Најупечатљивији пример је развој технологија које пружају много, а мало су на корист. Нажалост, људи прихватају многе штетне ствари и презиру оно мало ствари које су здраве и корисне! Импресионирани су виртуелном реалношћу и не могу да прате стварност живота! И ово је трагична чињеница. Они претражују интернет за подстицајима и начинима да постигну срећу, која је постала синоним за телесна задовољства. Веома су слични наркоманима. Нажалост, то се не дешава само младима. Имамо и људе средњих година које је задесила иста судбина. И неко поставља питање: како се са овим људима може разговарати о моралном животу, о врлинама и Царству Небеском? Које речи и који аргументи могу променити овај ток уништења?

  Свети Николај Велимировић је говорио о иновацијама и проналасцима научника нашег времена: Европа живи у зачараном кругу проналазака. Свако ко смисли нови проналазак проглашава се генијем. Свако ко описује туђе изуме проглашава се за доктора наука. Проналасци Европе су бројни, готово безбројни, али ниједан од проналазака не чини човека бољим, племенитијим и просветљенијим. Током последњих хиљаду година, Европа није дошла ни до једног јединственог изума у духовној и моралној сфери, већ су искључиво и само у материјалној сфери проналасци Европе довели човечанство на ивицу уништења. Они су га довели до духовног мрака и суморног пропадања без преседана у историји хришћанства“.

  Блажени су они људи који са опрезом гледају на резултате изума и држе свој ум будним. Они теже духовним благодатима које уздижу и формирају исправан лик са којим могу живети побожно, пуни наде и за Царство Небеско, за разлику од људи света који су, уз помоћ илузија, ово заборавили.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Смртна несрећа, погибао, потонулост у грех, слом свих надања и илузија, неиздржива страдања, понижење, потпуна немоћ — неретко постају тле на ком израста чудо звано гордост, та „нема аждаја”, сама из свог очајања почиње да вришти.
Једном давно, испричали су ми малу причу (ко ју је сачинио до сада још нисам сазнао, ако ми неко од читалаца наведе аутора, бићу му захвалан), над којом ја често размишљам…
Пођоше, једном, три брата да траже срећу. Гледају — на чистом пољу нека јама, а у њој седи срећа. Обрадоваше се они. Срећа им каже: „Хоћете ли да зажелите жељу? Хајде!…” Старији брат је зажелео да постане најбогатији, а срећа му је дала новац, пуну врећу — ево ти, твоје је!
Средњи је желео да буде најпаметнији — срећа му даде књигу, дебелу — узми и читај, постаћеш мудрији! Затим каже срећа најмлађем: „А ти, шта ти желиш?” А он одговори срећи: „А ти, шта желиш?”
Зачуди се срећа — никада се није догодило да њу неко то пита, па му одговара: „Ја бих просто да изађем из јаме…”. Даде јој најмлађи брат руку, поможе јој да изађе, отресе своју одећу и пође својим путем. А срећа пак, потрча за њим.
Препричавајући ту кратку причу различитим људима, било у личним разговорима, било током проповеди, размишљајући о њој – ја сам, раније, стављао акценат на ту браћу, на то да добро дело учињено без користољубља чини људе срећним и тако даље…
У последње време више размишљам о четвртој личности, о срећи. Она је чинила добро свима — а сама је седела у рупи. Њој сва та несебична испуњавања жеља нису донела никакве користи. Нису је избавила од невоље, од беде и пропасти у јами…
А из јаме је она извучена тако једноставно, практично јој је то подарено. Срећом, појавио се онај, кога је могуће замолити… А могао је и да се не појави. Појава најмлађег брата,  њеног спаситеља — само по себи је право чудо.
Кога може да символише најмлађи брат из ове приче — Христа Спаситеља? Тачно тако, наравно, Он је наш Спаситељ. Међутим, има једна чињеница која целу ову ситуацију усложњава и отвара нове поноре од којих се срце стеже у грудима: То је чињеница да је Он спасао нас крстом и Васкрсењем, а ми често без обзира на то и даље настављамо да гинемо.
Невероватно је но пакао (ад) и даље постоји. Ми га сами градимо за себе и у себи, својом изопаченом вољом, својим греховним страстима — у крајњој линији, бар код мене је то управо тако. За себе ја поуздано знам да сам једном ногом у аду — заиста. У аду којег сам сâм изградио…
Мени су на то одговорили овако:
– Али ипак Бог све усмерава на добро и од сваке наше нечистоте, како бисмо рекли – направиће нешто лепо!
– Не од сваке –  појасних ја – Како ја на то гледам, само од оне до које Му ја дозволим приступ. А ако Му не дозволим?
Он неће да изврши насиље над мојом вољом. Сећам се једног места из дијалога Бродског и Волкова, где је Бродски говорио о својој вери, говорио је  некако шкрто, истрадано и одмерено. А говорио је отприлике овако: Ја не верујем у таквог Бога који ми је опростио у то време када ја сам себи не могу да опростим…
Ето  логике размишљања која нас води у пакао, у мучење. И шта с њом да урадиш?
То је логика гордости. Ја је по себи добро познајем: Ако смо горди, можемо учинити и на хиљаду добрих дела на дан, никакве користи за тебе самог… По речима Јеванђеља, цео свет можеш да задобијеш а души својој… шта?
Тако, на пример, пријатељи ми понекада кажу: Зашто се мучиш са таквим питањима и недоумицама! Па ето ти си свештеник, служиш, помажеш људима, тешиш друге, ка Христу их управљаш. Налазиш се, тако рећи, у  највећем богоспасавајућем центру света — у Цркви… Ти си још и песник, па још пишеш стихове који се многима допадају, од твојих стихова у многима се душа побуђује за живот… Да – да, кажем ја.
Али МЕНИ нешто од тога свега баш и није лакше… Механизми гордости све то претварају у чисту прашину, у трице. Раније, сва та моја „добра дела”, била су храна за моју таштину, повод да се кришом сам себи дивим — а сада ни тога нема, последњи облак (дим) илузије временом се некуд развејао, остала је само једна пустош од те логике гордости, која у ад води…
Учинио сам неком тамо некакво добро дело, по дужности свештеника или просто због тога што је тако испало — и, њима је користило. Али мени све некако није лакше… Ја сам — срећа из бајке, настављам да седим у јами.
Али, да останем заувек у њој — не желим. Нећу да погинем. То никако не бих волео. И што више чиним покушаје да се спасим, сваки пут се поново сурвавам на дно, одирући до крви лактове и колена, нашавши се поново до грла у живом смрдљивом блату. Тако ми постаје све јасније: сам себе не могу спасити — никако.
Потребан је онај ко ће ме спасити. Потребно је чудо — оно коме се не сме рећи да „мора”, коме се можемо само надати, али са њим нема рачунице зато што Спаситељ спасава не тражећи ништа за узврат. Он нам дарује спасење.
Вера у то „да нам Спаситељ дарује спасење не тражећи ништа за узврат” у мени толико ишчезавајуће слаба — просто због тога јер ми у многоме не познајемо Бога онаквим какав Он јесте, већ пројектујемо на Њега своје сопствено устројство. Ја сам нисам у стању да несебично волим — и не верујем да и мене могу несебично волети. Не верујем — и због тога и не тражим ништа од најмлађег брата из приче…
Моја јама — то је она јама о којој је говорио Достојевски: потребно је да се човек најпре сурва на само дно како би се у очајању од њега одгурнуо, барем некако да почне да се успиње према врху.
И у том смислу (не сматрајте моје речи за јерес, ја просто покушавам да изразим речима оно што осећам и знам да то осећам не само ја, постоје и други који ће схватити о чему је реч): умирање на дну јаме у потпуној немоћи за мене је савршено посебно, непроцењиво благо.
Благо које другоме не би пожелео, јер је заиста веома тешко. Смртна несрећа, погибао, потонулост у греху, крах свих надања и илузија, неиздржива страдања, понижење, потпуна немоћ — неретко постају тле на ком израста чудо: гордост, та „нема аждаја”, сама из свог очајања почиње да вришти.
Позивати у помоћ. Трести решетку ћелије својег бића и дозивати оне који су напољу: помозите ми! Њој, као лику на Мунковој слици „Врисак“, изгледа као да она виче у празно — али, на тај вапај свагда се одазива Онај Који спасава безусловно, не тражећи ништа за узврат. Непредвидиво, неочекивано.
Док призиваш Спаситеља (на пример, док читаш молитве из молитвеника и молиш се позајмљеним речима), а сам унутар себе за Њим и не осећаш неку потребу  — ништа се неће десити. Бог кроз речи гледа у срце. И све док тамо не пропадне и не утопи се у блату последња илузија самости, док истински не почнеш да умиреш, губећи дах — Све док ти адски, црвени и одвратни-зелени кругови не запливају пред очима — помоћ не може да ти се приближи; тек тада, када те најзад напусти снага којом си одгуривао руке које су те спасавале. Не тврдим да је код свих управо и непромењиво овако — људи су ипак упрокос свој својој сличности и невероватно различити, већ говорим о томе што знам по себи и по неким људима које сам срео…
Јављање Спаситеља Који спасава безусловно (не тражећи ништа за узврат) јесте — чудо. А друго чудо је — тај човечији самртни вапај. Откуда се он изнедрио из човека, када су греси, патње и смрт до краја гурнули човека у блато, и када је наше биће, самост рекло би се, коначно забило глогов колац у његов гроб?
Одакле — не само снага, не само жеља да се позове, одакле та безумна нада да ћеш бити услишен? За многе учене православне, који су начитани светоотачке литературе, све то може изгледати као баналност, али, за мене је то — тајна.
Прво — тајна Бога, друго — тајна човека, заиста чудесно сазданога. И обе те тајне су — два дела тајне љубави.
 

https://poznajsebe.wordpress.com/2014/09/13/logika_gordosti/

Господе, ти си ми обилно открио истину своју и правду своју. Научним образовањем ти си ми открио све богатство вере, природе и људског разума. Ја сам познао реч твоју, реч љубави, што продире све до раздиобе душе и духа нашег (Јев.4,12). Ја сам изучио законе ума људског и његово мудрољубље, устројство и лепоту речи, делимично проникавши у тајне природе, њене законе, бездане стварања света и законе његовог кружења. Ја познајем насељеност земаљског шара. Дознао сам и за поједине народе, за знамените личности који су својим редом прошли светом и за њихова дела. Делимично сам упознао велику науку самопознања и приближавања теби. Једном речју, много, много сам дознао: Огромност људског разума мени је показана (Сир.3,23). Све до сада ја још много упознајем. Имам много књига разноврсног садржаја. Ја их читам и поново ишчитавам, и још се нисам заситио. Мој дух је још жедан знања. Моје срце не може да се задовољи: од свег сазнања задобијеног умом оно не може да стекне пуно блаженство. Када ће се оно заситити? Наситиће се када угледам славу твоју (уп. Пс.16,15). Све дотле ја се нећу наситити. Сваки који пије од ове воде (тј. од светског знања) опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода што ћу му дати постаће у њему извор воде која течеу живот вечни (Јн.4,13-14), рекао је Спаситељ.

*

Да ли си се научио да увек видиш пред собом Господа као свудаприсутни Ум, као живо и дејствено Слово и као животворни Дух? Свето Писмо је област Ума, Слова и Духа, Бога Тројице. У њему се Он пројављује јасно. Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн.6,63), рекао је Господ. Списи светих отаца су такође израз ипостасне Мисли, Слова и Духа, уз веће учешће самог људског духа. Списи, пак, обичних световних људи су пројава палог људског духа, са његовим грешним привезаностима, навикама и страстима. У Речи Божијој ми лицем у лице видимо Бога. Ми видимо и себе, тј. какви смо. Људи, упознајте у њему себе и свагда ходите у присуству Божијем.

*

Бог је стваралачка, жива и животворна Мисао. Стога веома греше они који се мислима свога духа удаљују од Ипостасне Мисли, бавећи се само вештаственим и трулежним предметима и овештаствлзујући дух свој. Нарочито греше они који се у време богослужења или домаће молитве својим мислима сасвим удаљују и блуде по разним местима ван храма. Они до крајности жалосте Божанство, ка коме мисао наша треба да је уперена.
 
*
 
Чему воде пост и покајање? Због чега труд? Они воде очишћењу од грехова, душевном спокојству, сједињењу с Богом, усиновљењу, смелости пред Господом. Има, дакле, разлога за пост и за свесрдно исповедање. И награда за савесни труд ће бити непроцењива. Да ли многи од нас имају осећање синовске љубави према Богу? Да ли многи од нас могу смело и без осуде да призивају небеског Бога Оца и да говоре: „Оче наш“? Није ли у ствари обратио, тј. да се у нашим срцима уопште не чује синовски глас, с обзиром да је угушен сујетом овога света или привезаношћу за његове ствари и задовољства? Није ли Отац небески далеко од наших срца? Зар не треба да га и представљамо као Бога осветника, с обзиром да смо се од Њега удаљили у далеку земљу? Да, по гресима својим сви ми заслужујемо Његов праведни гнев и казну. И заиста је чудно да је дуготрпељив и да нас не сече као неплодне смокве? Пожуримо да га умолимо покајањем и сузама. Уђимо у себе и са свом строгошћу размотримо своје нечисто срце. На тај начин ћемо угледати много нечистоте која омета да у њега дође Божанствена благодат. Осим тога, схватићемо да смо духовно мртви.

*

Овде је Господ вољени. Како, дакле, да у срце своје пустим и сенку злобе? Нека умре у мени потпуно свака злоба и моје срце нека буде помазано миомиром незлобивости. Нека те победи љубав Божија, злобни сатано, с обзиром да нас (који смо склони злој нарави) подстрекаваш на злобу. Злоба је сасвим убитачна за душу и тело: она пали, гуши, мучи. Нико свезан злобом не треба да се осмели да приступи престолу Бога љубави.
 
*
 
Када се молимо, неизоставно смо дужни да завладамо над својим срцем и да га окренемо Господу. Неопходно је да оно не буде хладно, лукаво, неверно, двоједушно. Иначе, каква нам је корист од молитве и побожности? Да ли је добро да од Господа чујемо гневни глас: Приближава ми се народ овај устима својим, и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене (Мт.15,8)? Према томе, немојмо стојати у цркви са душевном раслабљеношћу, него нека свако гори духом својим, служећи Господу. Ни народ не цени много услуге које обављамо хладно, само по навици. И Бог заправо тражи срце наше. Дај ми, сине, срце своје (Прич.23,26). Јер, срце је главно у човеку, тј. његов живот. И више од тога: срце наше је сам човек. Према томе, онај ко се Богу не моли срцем у ствари се уопште и не моли, будући да се моли само тело његово, које само по себи, без душе, јесте исто што и земља. Сетите се да стојећи на молитви стојите пред Богом који све зна. Стога ваша молитва треба да буде, такорећи, сва дух, сва разум.
 *

Уколико вам предстоји искушење на неки грех, живо представите себи да [сваки] грех силно гневи Господа, који мрзи безакоње. Јер ти ниси Бог који хоће безакоње (Пс.5,5). Да бисте боље схватили речено, представите себи праведног и строгог оца, који воли своју породицу и који свим средствима настоји да децу своју учини наравственом и честитом. За њихову добру нарав он намерава да их награди великим богатством, које им је прибавио својим трудом. На жалост, међутим, он види да га деца, и поред његове велике љубави, не воле и не обраћају пажњу на наслеђе које им је прибавио својом љубављу, него живе неуредно и незадрживо јуре у пропаст. Имајте у виду да је сваки грех смрт за душу (Јак.1,15). Он, наиме, убија душу, будући да нас чини робовима ђавола човекоубице. Уколико више робујемо греху, утолико је теже наше обраћење и извеснија наша погибао. Бојте се, стога, свим срцем свакога греха.
 *

Размишљај чешће о Ономе чија се мудрост пројавила у склопу твога тела, постојано га одржавајући у постојању и деловању? Ко је прописао законе твојих мисли, које до сада следе и мисли свих људи? Ко јс у срцима свих људи изобразио закон савести који до сада у њима награђује добро и кажњава зло? Боже свемогући, премудри и сведобри. Рука је твоја стално на мени грешном и твоја доброта ме не напушта ни часка. Подари ми да свагда са живом вером целивам твоју десницу. Зашто да идем далеко и тражим трагове твоје доброте, твоје премудрости и твога свемогућства? Ти трагови су врло очигледни у мени. Ја сам чудо Божије доброте, премудрости и свемогућства. Ја сам цео свет у малом виду. Моја душа је представница невидљивога света, а тело представник видљивог света.

одломци из књиге - МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)