Православна Црква данас прославља и Свете Божије угоднике царске страстотерпце Николаја Другог Романова и његову породицу, који су зверски побијени од стране бољшевика 17. јула 1918. године. У наставку прочитајте реч више о светим царским мученицима.

ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.

Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.

Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.)

Царица Aлександра Фјодоровна Романов

Александра је рођена 6. Јуна 1872. године у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878. године.

Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. године и било је још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану где је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом.

Године 1895. Александра остаје трудна са првом кћерком - Олгом. Касније на свет долазе још три кћерке: Татјана, Марија и Анастасија.

Иако је јако много волела своје кћерке Александра је желела сина који би наследио руски трон, па је 12. Августа 1904. рођен Алексеј, срећан и здрав. Међутим, касније се установило да Алексеј има крвни поремећај - хемофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила.

Постала је веома побожна и константно се молила за чудо које ће да излечи Алексеја. Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспешни. Када је један сибирски монах успео да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су веровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Те тврдње биле су више него неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. Године 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. Следеће, 1918. године, царска породица стрељана је у Јекатеринбургу од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година.

ОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВА

Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава, па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице.

Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване "Велики пар", јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први светски рат, Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осјећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике.

Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана.

Татјана Николајевна Романов

Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а убијена је када је имала само 21 годину. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.

МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила.

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као "Мали пар". Осећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 година када је убијена.

АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била "enfant terrible" породице у којој је глумила кловна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забављача у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле "Мали пар" породице. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.

Већина људи сматра да је Анастасија убијена у својој 17. години, али, постоје и неке претпоставке да је преживела. Тим поводом су спроведена бројна истраживања.

АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ

Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију - болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до сливања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол.

За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу, али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га негује за време кућног притвора Романових.

Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили поруку од сибирског монаха Распућина који им је рекао да ће Алексеј да живи. Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

***

СТРАДАЊЕ

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. године. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. године извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.

1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 17. јула 1918. године стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула.

Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. године се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.

Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.

Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. Руска Православна Црква их је прибројала лику Светих новомученика 2000. године. У Русији они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим.

Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару – Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље.

Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога!

На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.

Извор: Радио "Слово љубве" / Срби из Атланте / Радио "Светигора"

Спомен на изузетног руског иконописца, преподобног Андреја Рубљова (+ 15. вијек), Православна црква слави 17. јула. О његовом животу мало се зна, али се сматра да је рођен између 1360. и 1370. године. Његово световно име није познато, а у „Предању светих иконописаца“ зове се Радоње. Његово име први пут се помиње у хроници 1405. године. Дуго времена свог живота преподобни Андреј је провео у манастиру Андроник, чији је оснивач био свети Алексеј, митрополит московски. У истом манастиру Рубљев умире 29. јануара 1430. године.
Међу дјелима светог иконописца истичу се фреске Успенског саборног храма у Владимиру (дјелимично сачуване), као и слике и иконе Тројичког саборног храма Светотројичке лавре Светог Сергија. Претпоставља се да је управо иконостас Тројичког саборног храма садржао једно од главних ремек-дјела Светог Андреја Рубљова – икону „Света Тројица“.
Светом иконописцу се приписује и образ Спаситеља из Звенигородског чина на прелазу из 14. у 15. вијек.
Постоји једна занимљива опаска из живота Андреја Рубљова. Када су он и  Данило Чорни радили заједно, дуго су сједили и једноставно посматрали иконе. Нису писали, нису се молили, већ су једноставно гледали, хранећи се њима. Жељели су да чују глас Божији, да виде божанске слике, које би потом могли да отјелотворе у боји. Рубљов је канонизован као светитељ 1988. године.

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/17-jul-prepodobni-andrej-rubljov17

Страдање Светог мученика Јакинта

За царовања цара Трајана у Риму, настаде велико гоњење на хришћане, јер цар беше издао заповест да сви у његовој држави имају приносити жртве боговима, а који то не жели чинити, да буду стављани на муке.

У то време живљаше у царском двору један изврстан младић, по имену Јакинт, родом из Кесарије Кападокијске, и имађаше двадесет година. По звању он беше царев коморник, и стално се налажаше поред цара. Истински хришћанин по вери и целомудреном животу, Јакинт тајно служаше Христу Богу, украшавајући себе чистотом, уздржањем, кротошћу и свима добрим делима.

Једном о неком празнику у част гадних богова цар Трајан свенародно приношаше жртве идолима. Дивни јуноша Јакинт не пође са царем к идолима већ остаде у двору, и повукавши се у једну одвојену малу одају усрдно се мољаше једином истинитом Богу. То примети Јакинтов вршњак Урвикије, који такође беше коморник. Прислушнувши Јакинтову молитву, Урвикије оде и достави цару да Јакинт, преступајући заповест царску, моли се неком Исусу Христу и назива Га Богом.

У то време цар Трајан обедоваше на погани празник пред целим народом. Наредивши да му доведу Јакинта, цар му пружи идоложртвено месо, заповедајући му да пред њим једе. А врли војник Христов Јакинт, прекрстивши се, рече цару: Мени хришћанину не доликује да једем оскрнављено; ја бих желео да и ти оставиш заблудно служење идолима, демонима празновање и погане жртве, и да познаш јединог истинитог Бога, и да Њему служиш.

Сви који јеђаху са царем и који му служаху, видећи такву смелост младића Јакинта, запалише се гневом против њега, а цар му рече: Младост твоја, Јакинте, чини те гордељивим, и ти ли, недостојни, учиш мене да не служим отачким боговима него некаквом Христу, кога не знамо ни ми, нити Га оци наши знађаху? – Одговори свети Јакинт: Ти не знаш Христа, јер си недостојан да познаш Њега, истинитог Бога, који је створио небо и земљу и море и све што је у њима, који је даровао људима светила небеска, и који је саздао човека по образу Свом. Истину говориш о себи када кажеш да не знаш Њега, кога и оци твоји, као деца гнева, не познаше. А ја сам рођен и васпитан од благочестивих и христољубивих родитеља, и научен да Му служим и да Му се клањам.

Разљутивши се на светитеља због таквог одговора, цар нареди присутним слугама својим да га бију по устима. Слуге одмах скочише на Христова мученика и стадоше га жестоко бити не само по устима него и по образима; а када он паде на земљу, они га свирепо газише ногама, говорећи: Како смеш тако дрско одговарати цару?

Затим нареди цар да престану бити мученика. А свети мученик лежаше на земљи и не могаше устати од љутих батина и гажења ногама. Међутим ,Трајан нареди да се мученику силом гурају у уста идоложртвена јестива. Али свети мученик Христов, чврсто стиснувши зубе и уста, никако не допусти да му се угура идоложртвена гадост. Тада нареди цар да мученика окују у железне окове, да му забију ноге у кладе и затворе у тамницу.

Сутрадан цар, продужујући заједно с народом празновање истог поганог празника, нареди да се на видном месту поређају сва оруђа за мучење и да се из тамнице доведе мученик Јакинт ради саслушања. Када свети мученик би доведен, Трајан га упита: Хоћеш ли се, младићу, покорити нашој наредби или ћеш и надаље остати упоран? Предвиђам да ће те гордељиви ум твој довести до страшних мука; боље је, послушај ме и принеси жртву боговима, ако не желиш да погинеш у жестоким мукама. – Али слуга Христов, остајући душом и телом тврд као дијамант и имајући силу Господњу која му помагаше, одговори Трајану: Ја сам хришћанин, Христа поштујем, Њему се клањам, и Њему приносим на жртву живу себе самог; а бесима твојим нећу принети жртву, и претње се твоје не бојим, јер ниушта не сматрам муке, и ти нећеш моћи приморати на ваше безбожје мене, слугу Христовог: нити ћеш ме преластити да ради краткотрајног живота оставим вечни живот. Чини са мном што хоћеш!

Бесан од јарости, цар нареди да најпре непоштедно туку простртог на земљи светог младића, па да му затим, обесивши га на мучилишту, железним ноктима кидају тело. Јуначки трпећи све то, мученик викаше к цару: Хришћанин сам! Слуга сам Христов, и нећу Га се одрећи! А ти, мучећи ме за Христа, чиниш ми не мало добро. Хајде, пронађи још веће муке за мене, јер желим да више страдам за Господа мог, док насиље твоје не победим трпљењем својим, помоћју Владике мог Христа, који помаже свима што са вером призивају пресвето име Његово.

А кад би један сат по подне и сви се на гледалишту веома чуђаху мучениковом трпљењу, цар нареди да мученика скину са мучилишта и да га окована опет воде у тамницу, заповедивши стражарима да му не дају никакву другу храну и пиће сем жртвеноидолских јестива, да би га глађу и жеђу приморали да једе од ових. Стражари строго испуњаваху заповест цареву: свакодневно доносећи храну и пиће од идолских жртава, стражари их остављаху светоме у тамници. Но сутрадан изјутра долазећи к мученику у тамницу, налажаху недирнутом храну и пиће, пошто свети мученик не хоћаше ни да погледа на та идоложртвена јестива као на неку погану гадост. И свети мученик провођаше многе дане у глади и жеђи, непрестано се молећи Богу и веселећи се духом као на некој пребогатој гозби, јер беше храњен благодаћу Светога Духа.

Међутим, Трајан, шаљући слуге, питаше стражаре: једе ли Јакинт од жртвеноидолске хране која му се доноси? Стражари одговараху, да он ни прстом неће да додирне ту храну, већ проводећи без хране и пића радује се и узноси молитве Богу своме. Слушајући то, Трајан се срђаше на стражаре, и претпостављаше да неко доноси Јакинту другу храну, и прећаше стражарима смрћу. Но стражари га са заклетвом увераваху да нико други не долази код мученика, да они врло будно чувају тамницу, и да не дозвољавају никоме ни да јој се приближи.

Када наступи тридесет осми дан мученикова тамновања и један од стражара по обичају уђе у тамницу, он виде тамницу пуну неисказане светлости и два анђела поред светог мученика: један му покриваше тело пресветлом одећом, а други му стављаше на главу предиван венац. Видевши то, стражар се силно препаде и баци што ношаше, па одјури к цару и обавести га о ономе што виде. Цар не поверова томе, сматрајући да су то неке варке, стваране мађиоништвом, и донесе одлуку да мученика стави на још страшније муке.

Два дана након тога севши на судишту у гледалишту, Трајан посла да сужња доведу из тамнице ради мучења, рекавши: Да видим како ће му помоћи његов Христос, да ли ће га избавити из мојих руку? – Но када слуге уђоше у тамницу, нађоше светог мученика где је скончао у Господу, и угледаше анђеле у облику пресветлих младића где са свећама у рукама стоје око тела његова, док тамница беше препуна неисказане светлости и миомира. Обузети страхом, слуге побегоше из тамнице и известише цара о ономе што видеше.

Испунивши се стида и јарости, цар посла мноштво слугу да изнесу из тамнице тело умрлога. Ушавши у тамницу, слуге ништа друго не видеше осим мртвога тела, које они и изнесоше из тамнице. Тада цар нареди да се чесно мучениково тело изнесе ван града и баци на пусто место да га поједу звери, пси и птице. При томе он заповеди стражарима да буду недалеко од тог места, да хришћани не би украли мучениково тело. И тако тело светог мученика лежаше дуго време, ничим не повређено, јер га анђео Божји чуваше.

Једне ноћи једном чесном презвитеру, мучениковом сроднику, по имену Тимотију, јави се анђео и нареди да узме мучениково тело. Презвитер узе са собом неке верне из свога дома, оде ноћу на оно пусто место, и узе свето тело мучениково, никим неометан. Доневши га у свој дом, он га положи у једној унутрашњој одаји, обавивши га чистом плаштаницом са мирисима. И презвитер свакодневно паљаше кандило крај ковчега са светим телом мучениковим и кађаше тамјаном.

После тога презвитер Тимотеј поживе неколико година, па кад се приближи своме крају, повери мошти светог мученика једној чесној удовици, светој по животу и старој по годинама. Она с радошћу прими то неоцењиво благо, чесно га чуваше у своме дому, и онако исто сваки дан паљаше кандило и кађаше. Од светих пак моштију излажаше силан мирис и испуњаваше одају. Ова жена никоме не причаше о светитељевим моштима, пошто сав град служаше идолима. Само се она сама дан и ноћ са сузама мољаше крај светих моштију мученика Христова.

Пошто прође много времена и ова се удовица приближи својој кончини, догоди се да један човек услед главобоље изгуби очни вид. Читаву годину дана он не виде белог видела, нити му лекари могоше што помоћи. Њему се ноћу у саном виђењу јави свети Јакинт, и рече: Човече, хоћеш ли да се исцелиш од болести и очњег слепила? – А он упита: Ко си ти који ми говориш то? Светитељ одговори: Ја сам слуга Христов Јакинт, лекар свих болести. – Молим те, рече му на то болесник, узми све моје имање које имам, само ми дај да видим видело, пошто, седећи у тами, много тугујем и патим. – Свети Јакинт му одговори: Забадава ће те исцелити Бог мој, само уради што ћу ти наредити: узми тело моје које се налази код оне удовице што станује близу тебе, и пошљи га у моје отачаство, у кападокијски град Кесарију; очи пак своје помажи јелејем из кандила што гори крај мога ковчега, па ћеш прогледати.

Поверовавши виђеноме у сну, тај човек устаде са одра свог, и вођен оде у удовичину кућу, и исприча јој мучениково јављање и наређење. Удовица га уведе у унутрашњу одају, у којој лежаше светитељево тело, даде му уље из кандила, којим он, чим помаза слепе очи своје, одмах потпуно прогледа, али закасни са извршењем светитељевог наређења. И пошто прође неко време, очи његове поново покри густи мрак и он ослепе. Тада он вођен поново оде к моштима светог мученика, просећи исцељење. При уласку у одају где почиваху мошти светитељеве, он чу глас који му говораше одозго: „Онај који је изиграо, сам је изигран“. Тада он, павши пред мошти светога, са сузама говораше: Дај ми сада да прогледам, угодниче Божји, па ћу одмах испунити што си ми наредио! – Затим уставши, он поново помаза очи своје уљем из кандила, и поново прогледа свесветлим прогледањем: јер му се отворише не само телесне него и душевне очи, и поверовавши у Христа он би просвећен светим крштењем.

У то време престави се она блажена удовица. Тада новопросвећени хришћанин узевши ковчег са моштима светога и запечативши га, посла га по верним људима у Кесарију Кападокијску. При томе наложи овим људима да, када се приближе граду, пусте мазге, које возе кола са моштима светога, да иду саме, па где се зауставе, ту да се положе мошти, јер је свети мученик тако наредио. Када ови верни људи са моштима стигоше близу града Кесарије, и беху на домаку градске капије, зване Севастијска, они пустише мазге да иду саме. И оне, никим не вођене, дођоше пред кућу у којој се родио мученик. Но у то време већ се беху његови родитељи преставили из овог живота. Тада верни којих беше у граду сабраше се, веома радосни што им дођоше мошти светог мученика, и чесно положише у тој кући свете мошти у мермерном ковчегу, славећи Господа нашег Исуса Христа.

Мученик свети Јакинт сконча у Риму трећег јула, глађу и жеђу морен, али вером, молитвом и благодаћу Светога Духа сићен, када над незнабошцима владаше Трајан, док над хришћанима царује Господ наш Исус Христос, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих  –  архимандрит Јустин Поповић

Да се опомињеш дана кад си изашао из Мисира док си год жив.[1]
 
Смрт је велика тајна. Она је – рађање човека из земног временог живота за вечност.
У тренутку одвијања тајне смрти, ми свлачимо са себе свој груби омотач – тело, и, душевним бићем, тананим, етерним, прелазимо у други свет, у обитељ бића истородних с душом.

Свет је тај недоступан грубим органима тела, кроз које, за време нашег пребивања на земљи, дејствују осећања, која, иначе, и припадају души.
Душа, кад изађе из тела, невидљива нам је и недоступна, као и други предмети невидљивог света.

Ми у часу одвијања тајанственог чина смрти само опажамо не-дисање, наглу беживотност тела.
Затим оно почиње да се распада, и ми журимо да га сакријемо у земљу.

Тамо оно постаје жртва трулежи, црва, заборава.
Тако су умрла и заборављена безбројна људска поколења.
Шта се збивало и збива с душом кад напусти тело?

То нам остаје, при нашим могућностима познања, неизвесно.

Скривена је тајна – смрт.

Док светлост хришћанства није озарила људски род, он је о бесмртности душе имао углавном грубе и лажне представе.
Највећи пагански мудраци једино су могли да самоумно закључују и нагађају о томе.

Но, ипак је срце палог човека, као да не беше помрачено и ограничено, истрајно опипавало, да тако кажемо, своју вечност.
Сва идолопоклоничка веровања служе као доказ за то; сва она обећавају човеку живот после смрти, – живот или срећан или несрећан, зависно од земаљских заслуга.

Нама, кратковеким туђинцима на земљи, неопходно је да познамо свој удео у вечности. Ако већ за време кратког овдашњег странствовања своје бриге усредсређујемо на то да удаљимо од себе сваку тугу и окружимо се сваком пријатношћу, тим пре смо дужни да се побринемо о свом уделу у вечности.

Шта смрт чини са нама?
Шта души предстоји иза предела вештаственог?
Зар тамо нема плате за добро и зло које је човек чинио на земљи вољно и невољно?

Зар тамо нема награде, кад зло на земљи већином царује и влада, а добро је прогоњено и страда?
Неопходно, неопходно нам је да откријемо тајну смрти, и да угледамо невидљиву телесним очима будућност човека после смрти.
 

ИЗВОР: Књига: СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ / СЛОВО О СМРТИ

Svetosavlje.org

После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети страдалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.

Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу.

Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: "Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити". - И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.

Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: "Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите".

Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима.

На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) - за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола - служи Њему!

Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву - душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате.

Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. - Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну!

Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!

У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. - Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. - Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање!

Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. - И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром.

Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока.

Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПЦ

Постоји уверење које живи у многим православним домовима, никад гласно изречено, али се осећа. Нека врста неизговореног правила: ако је нешто пријатно, лепо, весело — вероватно је сумњиво. Ако уживамо, треба да будемо опрезни. Ако се смејемо — можда претерујемо. Хришћанство, чини се по том схватању, треба да буде нешто строго, мрачно, вечно покајничко. Хтео бих данас да са вама погледамо на оно шта Свето Писмо и Свети Оци заиста говоре о добрим радостима овог живота. Јер — говоре о томе, и говоре много.

Шта говори Писмо? Премудри Соломон у Књизи проповедника пише нешто за шта се можемо изненадити: „ Ето, то видех да је добро и лепо човеку да једе и пије и ужива добро од свега труда својега којим се труди под небом за живота својега, који му Бог да, јер му је то дио.“ (Проп. 5: 18). И још: „Зато ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човеку под сунцем него да једе и пије и да се весели; и то му је од труда његова за живота његова, који му Бог да под сунцем.“ (Проп. 8, 15).

Дакле — јело, пиће, весеље, уживање у плодовима сопственог труда. Све то, каже Соломон, дар је Божји. Не искушење, не замка, не нешто са чим треба да будемо у сталном рату. Дар.

Исус син Сирахов говори и о музици за трпезом: „Што је печат рубина на украсу златном, то је милозвучје музичко на гозби винској. Што је на окову златном печат смарагдни, то је појање музичара уз сладосно вино.“ (Сир. 32, 5–6). А за домаћи живот каже: „ На време устај и не касни, хитај дому и не буди лењ; Онамо играј и чини по жељама својим и не сагреши речју гордом.“ (Сир. 32, 13–15).

И мужевима и женама, Писмо говори отворено о благослову брачне интимности: „Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје; Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако.“ (Приче 5, 18–19). Ово нису речи које је требало скрити или ублажити. Налазе се у Светом Писму — речи надахнутој Богом. Господ Исус Христос је Своје прво чудо учинио на свадби у Кани Галилејској. Није отишао. Није одбио позив. Седео је међу гостима, и када је вина понестало — претворио је воду у вино. Нико ко Му је приступио са претераном строгошћу и порицањем радости не би тако поступио.

Апостол Павле пише Тимотеју да Бог „нама све обилно даје на уживање“ (у преводу Синода СПЦ „на употребу“) (1. Тим. 6, 17). Реч коју апостол употребљава на грчком је ἀπόλαυσιν — задовољство, насладу, уживање. Нема овде никаквог извињавања, никакве ограде. Бог даје — и даје обилно — управо за то.

Пет места из Светог Писма. Свако од њих говори исто: радост, уживање у добрима овог живота, весеље — нису у супротности са вером. То је дар Божји.

Шта кажу Свети Оци? Свети Јован Дамаскин нам нуди практичне критеријуме за разликовање добрих радости од штетних. „Добрим, пак, уживањима треба сматрати она која нису скопчана са тугом, нити узрокују кајање, нити чине било какву штету, нити, пак, превршују меру, нити нас умногоме одвлаче од важних дела или поробљавају“. Допустива уживања, каже, могућа су „у прикладно доба, на прикладан начин и у прикладној мери„ (Тачно изложење православне вере). Обратите пажњу: не каже „избегавај уживање“. Каже — знај меру. То је огромна разлика.

Свети Јован Златоуст пише директно и јасно: „Ако хоћеш да нађеш забаву — иди у шуме, поред текуће реке, на језера, у вртове, слушај певање цврчака… Имаш жену, имаш децу? Шта може да се упореди са таквим уживањем? Имаш кућу, имаш пријатеље? То доноси велико задовољство, и заједно са честитошћу доноси и корист. Реци ми, шта је пријатније од деце? Шта је милије од жене за онога ко жели да живи честито?“ На другом месту пише: „Купај се, седај за трпезу, употребљавај вино — умерено; ако хоћеш да једеш месо, нико те не спречава. Уживај у свему томе — само се уздржи од греха.“ Свети Јован не каже: одрекни се, већ уживај — и не греши. Он додаје још: „И лепота служи свезом брака — јер људе веома привлачи тело. Пошто нам је дат тежак и напоран живот, дато нам је и неко утешење; отуда се распламсава љубав која обухвата све. Бог је створио кћери лепим не да би биле бестидне, него да би сваки волео своју жену.“

Старац Пајсије Светогорац говори и о простој, свакодневној радости: „Задовољство које човек осећа када часно обавља свој посао — добро је задовољство. То задовољство дао је Бог, да Његово створење не би клонуло. То је обнављање снага кроз умор.“ Дакле, и радост добро обављеног посла — дар је Господњи.

Свети Филарет Московски, на Васкрс, пред царем, изговара веома важне речи: „Дух Христов није непријатељ ни законитих људских радости.“

Свештеномученик Неофит Љубимов пише о томе шта нам чудо у Кани открива: „Историја првог јеванђелског чуда учи нас и томе да се радовати и веселити у одређеним животним приликама нимало није противно Богу, него је чак допустиво и законито… Сам Спаситељ је Своим присуством на свадби у Кани, заједно са Мајком Својом и апостолима, благоволео да покаже саосећање са људским радостима, освећујући их и уздижући.“ Христос их је освећивао. Тако стоји написано.

Дакле, нема греха у радости. Грех је у лажној радости: без мере, окренутој против закона Божијег, нечему што уништава нас или оне поред нас. Али радост сама по себи — дар је Господњи. Породична трпеза, смех са децом, пријатељски разговор, уживање у лепоти природе, задовољство добро обављеним послом, брачна блискост — све то Писмо и Оци не само да не забрањују, него препоручују као знак доброг живота.

Хришћанство нас не позива на мрачно порицање живота. Позива нас на преображење живота. Да живимо потпуно — и пред Богом. Да се радујемо — и са захвалношћу. Да уживамо у Његовим даровима – без заборављања Даваоца.

Зато за трпезом са онима које волите, у шетњи, уз добру књигу, уз музику која подиже душу — не заборавите да благосиљате Онога Који вам то даје. Јер то је Његов дар. И прихватити га са захвалношћу такође представља вид молитве.

Станоје Станковић

извор

Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; и Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посеченбоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распетаспет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.

**

Када сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је Црква одредила овај дан као саборни празник свих Светих Апостола укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара;.Андреј - 30. новембра;Јаков Заведејев - 30. априла;Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја;Филип - 14. новембра;Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа;Тома - 6. октобра;Матеј Еванђелист - 16. новембра;Јаков Алфејев - 9. октобра;Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна;Симон Зилот - 10. маја;Матија - 9. августа;Павле - 29. јуна.Треба још споменути овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот:Петар - распет главачке; Андреј - распет; Јаков Заведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копаља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот- распет; Матија - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.У синаксару Цариградске Цркве данас се празнује не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице Апостола (који се иначе празнује 4. јануара).

Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године.

Светеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије.

Исповедник Варнава, Епископ хвостански. Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије.

Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан.

Свештеномученик Момчило Челебићки. Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима.

Свештеномученик Добросав Доњевакуфски. Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.

Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче. Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева.

Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче. Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму.

И други с њима.

https://spc.rs/sr/news///11353.sveti-mucenici-dabrobosanski-i-milesevski.html

Жена Хузе, дворјанина Иродова. Када Ирод посече Јована Крститеља, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској гори, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Господа. Упокојила се мирно.

„Пролог“ Свети Владика Николај