Спомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2, 13), који би убијен код вас, гдје живи сотона, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата”. Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда:” И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год.

Мк. 15:43 – 16:8

43. Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан саветник, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се те уђе Пилату и заиска тело Исусово.
44. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро?
45. И дознавши од капетана, даде тело Јосифу.
46. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који беше исечен у камену, и навали камен на врата гроба.
47. А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху где га полагаху.

16. глава.

1. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу.
2. И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб око изласка сунца.
3. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?
4. И погледавши видеше да камен беше одваљен; а беше врло велики.
5. И ушавши у гроб, видеше младића обучена у белу хаљину где седи с десне стране; и уплашише се.
6. А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где га положише.
7. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети, као што вам рече.
8. И изишавши побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху.“

„Пилат се задивио због брзе Исусове смрти; сматрао је за неопходно да пита и капетана: „је ли давно умро“? Распети на крсту су остајали живи и до два, три дана. Господ Исус је био на Крсту мало више од три сата. Значи да је умро брзо, невероватно брзо. То је запрепастило Пилата, тим пре што није могао да заборави на мисао која га је поразила, мисао о Исусу као Сину Божијем. Ако је Исус тако брзо умро, мислио је Пилат, онда је у питању милост свише која је скратила страдања Невиног. Пилат је питао: „Је ли давно умро?“ (Мк. 15:44). Питање је очигледно тако постављено да би се сведочењем очевица уверио да тајна Пилатова мисао о Исусу има основу. Капетан је потврдио Јосифове речи, Пилат је наредио да се Исусово тело преда Јосифу; њему је било драго да то сада уради, да би колико толико умирио своју савест која га је мучила због неправедног суда. Исусова смрт је сада била посведочена у Пилатовом преторијуму – самим тим, још истинитији је постао и догађај Исусовог васкрсења“.
светитељ Филарет Гумилевски

извор

Древни манастир Свете Петке крај Нишке бање по много чему је јединствен. У народу је далеко познатији као Иверица, а један део историје био је и војни манастир. У историји Српске православне цркве није познат још један овакав пример.
Манастир Свете Петке познат и као Иверица је средњовековни српски манастир, у општини Нишка Бања на око 20 километара источно од Ниша према Пироту.

Манастир је четири пута рушен и поново зидан. Необично народно име – Иверица, вероватно потиче из времена када су га обновили монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете Горе. Они су, бежећи од Турака почетком 15 века, уточиште нашли у непроходној Сићевачкој клисури и ту, на остацима опустеле српске светиње поново подигли богомољу.
Манастир су Османлије срушиле негде током 16. века и из тог времена потиче и легенда која каже да су Турци баш ту побили многе недужне људе и живе сахранили 12 младих девојака – невести у венчаницама.

Светиња је тиховала у рушевинама све до краја 19. века. Тада га је, помало иронично, открио – прогрес. Инжињеријске јединице српске војске у близини су 1898. припремале терен за прокопавање тунела и пролаза за пут и пругу кроз Градиштански кањон Сићевачке клисуре.

По легенди, један од војника је уснио сан у коме му је неки глас рекао да се налази на месту светиње и када су војници почели да копају пронашли су темеље претходне светиње. Баш негде у то време пронела се и вест да се краљ Александар Први Обреновић замало удавио у мору код Бијарица у Француској. У знак захвалности Богу који је спасао њиховог краља војници су се заклели да ће обновити манастир.

Манастирски комплекс Света Петка Иварица, усечен је, у стенску масу високу 360 m на улазу у Градиштански кањона Сићевачке клисуре, поред магистралног пута и пруге Ниш—Софија

Војска је манастир обнављала три године, пре него што је за читав подухват сазнао и сам краљ Александар када је туда пролазио на путу ка Пироту. Дирнут љубављу својих војника краљ је прискочио у помоћ и постао ктитор манастира.

Једини војни манастир Српске цркве

Од освешћења 1898. године па све до 1903. манастир је био у поседу војске Србије и у њему су верску службу вршили војни свештеници. Ово потврђује указ краља Александра од 19. фебруара 1901. године, када је за старешину манастира постављен војни свештеник Жунић.

Манастир је у том периоду носио име Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица. У историји српске православне цркве није познат сличан пример.

Након Мајског преврата манастир прелази у власништво Епархије нишке. Данас представља непокретно културно добро као споменик културе.

https://kompasinfo.rs/manastir-svete-petke-iverica-jedini-vojni-manastir-obelezen-tragicnom-pricom/

Кренимо од исповести спољашњих, видљивих, телесних, и самим тим лако уочљивих грехова. Неке од тешких грехова који спадају у ову групу, какви су убиство, прељуба, блуд и крађа, већ смо навели у првом делу и објаснили њихов ужи и шири контекст. Уколико су ови тешки греси почињени у буквалном, непосредном смислу, треба да буду исповеђени на посебној исповести везаној само за дело о коме је реч. Слична логика је, приметимо, присутна и код телесног здравља – уколико на телу постоји тешка примарна рана, она се увек прва санира, а тек потом обраћамо пажњу на ранице које нас у том тренутку не угрожавају животно. А у случају да у мањој или већој мери имамо посредно, индиректно учешће у поменутим гресима или су они код нас присутни тек на мисленом плану, онда их као такве треба навести заједно са осталим гресима који се исповедају, јер у том случају тежина сагрешења није иста као код класичног преступа у ужем смислу.

Код горенаведених смртних грехова један се апсолутно издваја по учесталости у наше време, у мери да је постао својеврсна смрадна ознака наше епохе. У питању је блуд. То је разлог да од њега кренемо у набрајање свега греховног што треба исповедити. За почетак, приметимо да, под утицајем мас медија, блудна страст данас неупоредиво јаче него ранијих епоха напада све: и младе и старе, и брачне и ванбрачне, и образоване и неуке. Масмедијска сфера је учинила да су се људи свикли на блуд као на „нову нормалност“ (да искористимо чудну терминологију новоговора савремене цивилизације), због чега га један солидан број људи уопште не осећа као крупан грех, а у неким случајевима га чак сматра и оправданим. Примера ради, некада су ванбрачне заједнице, у којима су млади живели као у неком „пробном“ периоду пре брака, на овим просторима биле ретке и сматране не само за грех, већ и за саблазан, док су данас такве заједнице све чешће, а од стране шире околине се схватају као нешто уобичајено, па чак и препоручљиво, да би се млади тобоже што боље упознали пре брака (ако до њега уопште и дође). А реч је ни о чему друго до о греху конкубината, тј. специфичној врсти блуда коју треба исповедити уколико постоји, а стање решити тако што би младић и девојка (односно мушкарац и жена, ако је реч о људима у годинама) недвосмислено ишли ка брачним савезом озакоњеној вези.

Када је реч о греху блуда, све креће од блудних маштарија. То је почетни степен који није толико тежак и спада у унутрашњи грех, који временом води ка спољашњем, телесном. Ово је класичан пример како неки грех има и унутрашње и спољашње дејство, које се све време преплићу и утичу једно на друго. Код блудних маштарија је важно нагласити да блудна помисао као таква не представља грех уколико се не задржава у глави – то је онда обичан предлог који једноставно треба одсећи и одбацити чим се појави. Но уколико се предлог прихвати и почне да се развија у својеврсни мислени „филм“, то је већ грешна фаза сједињења ума са помишљу, од које човека дели само корак до пристајања и остварења греха у пракси, на делу, телесно. Но чак и да човек на спољашњем делу не оствари своју грешну мислену жељу, учинио је грех у свом срцу и починио умни блуд који као такав треба исповедити. Блудне маштарије се исповедају концизно, без уласка у детаље, уз једноставно навођење степена интензитета и учесталости таквих мислених стања.

На следећем нивоу тежине је грех гледања порнографских садржаја, који је у наше време ескалирао под утицајем интернета. То стање је доста теже од блудних маштарија и веома раслабљује карактер уколико се не пресече. Уколико се поменута два греха укорене у човеку, обично се на њих надовезује и рукоблуд (онанија, мастурбација), што већ представља стање извесне поробљености блудном страшћу које је знатно теже лечити него да је у самом почетку блудна помисао била сасечена.

Како то примећује велики духовник наших времена, архимандрит Софроније Сахаров, сва ратна „клања“ која су приказана у Старом завету само су праслика умног сатирања грешних помисли, тако да не остане ни трага од њих – уколико човек задобије такво борбено настројење духа, блуд ће сасећи у корену и неће му дати да се развије у духовно опасне форме. Уколико то не учини, убрзо ће доћи до блуда у ужем смислу тј. ванбрачних односа са особама другог пола зарад задовољавања полног нагона. То је већ развијена фаза греха. У неким случајевима грех блуда се после ове фазе развија у разврат, кроз сталне промене „сексуалних партнера“, што већ представља изузетно озбиљну фазу духовне оболелости душе.

Најтежа врста блуда, која хришћанину не би смела ни да се приближи, везана је за противприродни блуд, који се креће од родоскрнављења (које је грех сам за себе, али би условно могло да се сврста у ову категорију) преко истополних сексуалних односа све до скотолоштва (општења са животињама, што је већ степен терминалног стања духовне болести). Код блуда начелно треба имати у виду јасна ограничења када је реч о примању Светог Причешћа односно чињенице да човек којим влада ова страст не може бити лакомислено приопштен Светој Чаши, о чему нас посебно упозорава Свети Апостол Павле (ср. 1Кор. 11, 27-30). О мери епитимије (покајне мере) расудљиву одлуку ће донети духовник, зависно од степена греха и принетог покајања, будући да циљ исповести није одбацивање грешника, већ лечење његове душе. У сваком случају, када је у питању тежина греха блуда и његових варијација, треба имати у виду јасну поруку поменутог Апостола, који каже: „Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници […] неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10).

Од блуда треба разликовати прељубу. Наиме, корен прељубе јесте у блуду (односно сладострашћу), али она представља далеко тежи преступ јер подразумева класичну издају кроз неверство и дубоку повреду друге особе, којој се задаје тежак духовни ударац. Ово је поготово озбиљан грех када је реч о брачном неверству, будући да је породица мала црква – особа која се дрзне да разори нечији брачни савез самим тим удара и на Цркву. Стога у случају овог греха, као и за сваки смртни грех, не може бити никаквог оправдања за његово даље чињење – недозвољену везу је после исповести неопходно моментално прекинути, са особом са којом постоји забрањен однос треба прекинути сваки контакт, а сразмерно преступу, свештеник ће донети расудљиву одлуку о покајној мери која треба да прати процес оздрављења духовне ране. Као у случају блуда, и грех прељубе се исповеда концизно, без улажења у детаље конкретног чина.

Код греха прељубе поготово треба обратити пажњу на суптилне појаве у понашању које дају до знања да прети опасност од пада. Поред постојања блудне страсти (односно сластољубља у ширем смислу), катализатор за ову врсту греха су лоше навике које се карактеришу заједничким термином флертовање (кокетирање), у шта посебно спадају похотно гледање и дрскост погледа и покрета. Те штетне навике треба исповедити, уколико постоје – сено и ватра не могу дуго опстати заједно и на време треба предупредити штету променом понашања.

Поред блуда и прељубе, у првом делу је већ нешто речено и о тешком греху крађе (конкретно, било је речи о разним врстама крађе и разлици у тежини преступа). Овог пута додајмо на већ наведено и то да су у нашој цивилизацији, у којој влада примитивна верзија капитализма, набујали греси сродни крађи, приметни кроз нелојалан однос према радницима, запосленима и пословним партнерима. У ту врсту греха спадају, примера ради, непоштена зарада, закидање плате радницима, присвајање туђег иметка, неплаћање дугова, пословне преваре и несавесност у раду, а као прве „сроднике“ поменутих грехова треба поменути мешетарење и каматарство. Сви ови греси суштински извиру из страсти среброљубља, која ће бити обрађена у делу који третира унутрашња греховна стања. Уколико такви греси постоје, неизоставно треба да се и исповеде, а начин поправке ће одредити духовни отац.

Постоји један изразито груб и тежак, а све присутнији видљиви грех нашег времена, на који је посебну пажњу указивао Старац Тадеј Витовнички. Реч је о непоштовању родитеља. Апостол Павле у посланици Тимотеју каже како ће у последња времена људи постати „самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непокорни родитељима…“ (2.Тим. 3, 2). Нажалост, ми данас имамо проблем не само са непокорношћу родитељима, већ и са крајње неприхватљивим односом према њима, у мери да нека деца дозвољавају себи дрскост да прекидају сваки контакт са оцем и мајком, нека да подижу глас на родитеље и изговарају им непримерене речи, а нека чак и да дижу руку на оне кроз које им је Бог даровао живот. А пета Божја заповест сасвим је јасна: Поштуј оца свога и матер своју, да ти се продуже дани на земљи коју ти да Господ Бог твој (2Мој. 2, 12). Другим речима, ко не поштује своје родитеље, долази под удар праведног гнева Божјег већ у овом животу.

Треба имати у виду и то да поштовање родитеља подразумева не само уздржавање од ружног и неприличног понашања према њима, него и постојану навику пристојног, доличног и правилног односа и опхођења према њима, благодарност за све што су учинили за нас и делатно старање о њима у старости. Притом, како то богомудро поучава старац Тадеј, треба одбацити и сваку врсту мисленог рата који се води против родитеља, попут њиховог осуђивања у мислима. Summa summarum: oднос према родитељима треба чувати по сваку цену, а грех непоштовања родитеља, било да је учињен делом, речју или мишљу, што пре треба исповедити и за њега принети делатно покајање.

Са друге стране, не заборавимо чињеницу да и родитељи имају пред Богом обавезе према својој деци и да морају пазити да се не огреше о своју родитељску дужност која им је поверена, с обзиром да су деца дар Божји и да је родитељску мисију потребно испунити како то и доликује православним хришћанима. Апостол Павле подсећа децу да поштују своје родитеље и, истовремено, родитеље упозорава да не раздражују своју децу (Еф. 6, 4). У том смислу, подразумева се да су родитељи дужни да дају прави пример својој деци, да их васпитавају, хране, чувају, да их не запостављају, а о било каквом малтретирању и злостављању деце не може бити ни говора. У смислу претходо реченог, сваку врсту огрешења о родитељску улогу треба исповедити, а понашање неизоставно што пре исправити.

Посредно повезан са грехом непоштовања родитеља је грех непоштовања старијих људи, учитељâ, добротворâ наше породице, а посебно непоштовање духовникâ и црквеног клира уопште. У наше време, под утицајем такозваних социјалних мрежа и поткултурног речника на њима, особито је ескалирао грех непоштовања црквене јерархије, у виду бруталних осуда и увреда упућених свештеним лицима разних чинова, а све под плаштом слободе мишљења и критичког осврта. Да се разумемо: нико не спори право да се искаже став у погледу неког питања везаног за црквене догађаје или да се изнесе неслагање са неким мишљењем, ставом или поступањем јерархије, но добро се зна на који начин се критичко мишљење износи и какав речник се користи. Свака врста увредљивих порука упућених црквеној јерархији је тежак грех, будући да су такве поруке усмерене према људима који су од Бога постављени на место на коме јесу, било да су светог живота или да имају типично људских слабости (успут, буди речено, ко то од нас слабости нема?).

И на овом месту ће нас опет најбоље поучити Свети Апостол Павле, и то на сопственом примеру. Наиме, у Делима апостолским је забележен догађај у коме првосвештеник Ананија заповеда да Апостола бију по устима непосредно пошто је он започео своју богонадахнуту проповед пред римским заповедником и Синедрионом. Павле, огорчен због неправедног поступања према њему, одговара првосвештенику реченицом коју почиње са речима: „Тебе ће Бог бити [тући], зиде окречени!“. Људи који су били присутни су се због такве оштре реакције обратили Апостолу Павлу речима: „Зар првосвештеника Божјег вређаш?“, на шта је његов одговор био: „Не знадох, браћо, да је првосвештеник јер је писано: Не говори зло старешини народа твога“ (ДАп. 23, 1-5). Ово је веома важно и поучно место за нашу тему и указује на то да имамо право да покренемо питање истине и правде када год и пред ким год је то потребно, али да црквену јерархију морамо поштовати и користити речи које су прикладне. 

На ово место се надовезује тема тешког греха осуде. Наиме, било да је осуда човека (уместо конкретног дела) изречена пристојним или непристојним речником, она свеједно спада у грехе који пустоше душу и лишавају је благодати Божје. Овај грех је посебно тежак стога што ми човека углавном посматрамо само споља и гледамо (фигуративно говорећи) његово лице, заборављајући притом да Бог гледа изнутра, у човеково срце. Тако долазимо у сукоб са знањем Божјим о некој личности и подражавамо дух Антихриста, који ће желети да присвоји Суд који је Отац предао искључиво Сину (ср. Јн. 5, 22). Ми, дакле, споља видимо нечији грех, али не видимо његово унутрашње покајање (уколико постоји) које се дешава у срцу, које је духовни центар нашег бића. Осим тога, дешава се да некоме судимо за спољашња грешна дела за која знамо, а истовремено код њега постоје далеко већа дела милосрђа за која не знамо. На крају крајева, уколико смо искрени и самокритични, приметићемо да за већину ствари за које судимо другима ни сами нисмо потпуно слободни. Господ нас, с тим у вези, врло јасно упозорава и каже: Не судите да вам се не суди, подсећајући да прво извадимо брвно из ока свога, а потом да вадимо трун из ока брата свога (ср. Мт. 7, 1-6). Грех осуде обавезно треба исповедити, а пошто се исповеди, борити се против њега доследно и упорно, да би се искоренио.

Понекад је грех осуде спојен са клеветом, поготово уколико човек не зна све чињенице о неком догађају или човеку, а узима себи за право да о њима говори. У том смислу, треба правити јасно нијансирање о томе да ли се, поред осуде, јавља и клевета, те је као такву треба исповедити: клевета је лажно сведочење на другог човека, којим се директно нарушава девета Божја заповест која каже: Не сведочи лажно на ближњег свога (2Мој. 20, 16). Држање ове заповести није важно само на земаљским судовима, већ је треба применити на свакидашњи контекст нашег живота, попут професионалног окружења, где морамо водити рачуна на који начин сведочимо о својим колегама, чувајући не само њихов морални лик, већ и професионални интегритет, који може бити доведен у питање зато што смо лажно посведочили. Клевета може бити и крајње малициозна лаж од самог почетка, када је човек заправо свестан да лаже, а то намерно и циљано чини – то је убедљиво најтежи степен овог греха за који је потребно принети горко покајање. У сваком случају, уколико смо свесни да смо неког оклеветали на било који начин (свесно или несвесно), дужни смо не само да се покајемо и да то исповедимо, већ и да клевету, колико је год могуће, склонимо са имена оног који је оштећен.

На овом месту долазимо и до целе једне групе грехова који се тичу бескарактерности, а тичу се лицемерја, дволичности и двоједушности. Слабост карактера је велика бољка и пројављује се на различите начине, но лицемерје је њен главни лик. Приметимо да у Новом Завету не можемо пронаћи ниједан пример да Христос изобличава неког грешника, какав год да је грех у питању, али да на више места директно изобличава лицемерје и дволичност јудејских старешина (уп. Мт. 23, 13-29). Довољно је да овом приликом наведемо само јеванђелску повест о жени ухваћеној у прељуби (ср. Јн. 8, 1-11). Жена је, дакле, била затечена у тешком греху, за који је у Старом завету била заповеђена најстрожија казна каменовањем. Но како може судити таквој особи неко ко је сам везан сличним или, чак, тежим гресима? Управо то се десило јудејским старешинама. Када су Христа, кушајући га, питали шта да ураде са том женом, он је позвао да први од њих који је без греха баци камен на њу. Притом, све време је на земљи прстом писао нешто. Тумачи Светог Писма нам дају до знања шта је писао: ништа друго до грехе сваког од тужилаца појединачно. То је разлог због кога су се, укорени од своје савести, сви до једног повукли (ср. Јн. 8, 3-11). Узевши у обзир ову причу, упитајмо се: одакле нама право да судимо о другима када смо и сами у гресима? А та врста лицемерја нам се дешава редовно: тражимо од своје деце да буду пристојна, а сами се понашамо недолично; тражимо од колега да буду ревносни у раду, а сами смо лењиви; очекујемо од свештенства да буде светог живота, а огрезли смо у пороцима. Стога, уколико смо склони лицемерју и дволичности, а неретко јесмо, треба да смогнемо макар толико снаге да слабост свог карактера отворено и исповедимо и затражимо опроштај од Бога.

У грехе слабости карактера спада и кукавичлук, чије су главне пројаве страшљивост и многобрижност. Кукавичлук је слабост карактера која је, такође, неспојива са хришћанским призвањем, због чега су у Светом Писму страшљивци стављени међу оне који су претрпели осуду у вечности (Отк. 21, 8). Уз овај грех посредно иде издаја, а уз њу понекад недобронамерност, притворност и подбуњивање.

Гнев је веома чест грех на листи спољашњих, уочљивих грехова. Занимљиво је да њега готово редовно прате осуда и блуд, и да су та три греха повезани неким чудним нитима, црпећи снагу један од другог. Додатно, иза гнева и осуде, као грубих спољашњих грехова, крије се страховито опасан унутрашњи грех гордости, о коме ће тек бити речи касније – за сада ћемо само навести да гнев и осуда заправо споља откривају постојање тог подмуклог непријатеља наше душе.

Гневљивост има више својих пројавних облика, какви су раздражљивост, свадљивост, нетрпељивост, јарост, грубост. Некада гнев прате и мање изражене страсти какве су нестрпљивост, гунђање, роптање, зановетање, те приликом исповедања треба имати у виду све наведене нијансе. Уколико је гнев константно присутан и на мисленом плану, а не само на спољашњим пројавама, онда је духовни проблем тежи јер то стање обично прати злопамћење и осветољубивост, односно жеља да се узврати злом на зло. То су страсти које су теже за лечење од гнева јер он споља обично плане и угаси се брзо, док злопамћење и осветољубивост (као унутрашња стања) тињају данима, месецима, па чак и годинама. Ово разликовање је посебно важно направити и због уочавања духовне бољке – гнев је углавном лако уочљив већ на изразу лица, но некада се дешава да човек уопште не падне у ватру, али да изнутра гори, што је проблематика унутрашњих страсти о којој ће тек бити речи.

У спољашње, грубе и очигледне грехе спадају и различити видови сластољубља, премда и оно може имати своје унутрашње пројаве, будући да постоје суптилни облици који се испостављају кроз унутрашњу насладу, што захтева расуђивање у сваком конкретном случају. Као спољашња страст, сластољубље се обично повезује са блудом (који спада у његов оквир), а потом и са стомакоугађањем, прождрљивошћу  и опијањем. Грехе неумерености у јелу и пићу не треба потцењивати, колико год нам се чинили неважним – они су неретко први степеник ка тежим греховним стањима. Притом, човек може да овлада осталим грубим страстима тек пошто овлада језиком, грлом и желуцем, што је почетак изградње чврсте воље и карактера.

Сви који потцењују грехе неумерености у јелу и пићу треба да се присете јеванђелске приче о неосетљивом богаташу, који је уживао у овоземаљским сластима, због чега му је срце отврдло у мери да испред свог дома није видео убогог Лазара који је био сав у гнојавим ранама које су лизали пси. После смрти, анонимни богаташ из пакла довикује патријарху Аврааму да му помогне, тако што би послао убогог Лазара да умочи свој прст у воду и расхлади му језик (ср. Лк. 16, 19-24). Зашто моли за помоћ на тако карактеристичан начин? Митрополит Јеротеј Влахос, ослањајући се на аскетско предање Цркве, објашњава да је то стога што је богаташ боловао од страсти прождрљивости (која је била спојена са неосетљивошћу за Лазареве патње), а језик је био орган на коме је била заснована погубна страст која у вечности није могла бити задовољена. На овом месту вреди још једном подсетити на императив очишћења душе од греха покајањем и исповешћу „док смо на путу“ (Мт. 5, 25), тј. у овоземаљском животу – када пређемо у вечност, то више неће бити могуће.

Исповест грехова неумерности у јелу и пићу је, као што је наведено, неопходна и због превенције тежих грехова јер ова врста претеривања у природном потребама тела води ка духовној неосетљивости (ср. Лк. 21, 34), духовна неосетљивост ка разврату, а разврат ка најтежим гресима. Овде треба поменути и једну противприродну страст, а то је пушење. Ту ћемо поставити само једно питање: уколико човек греши када природне потребе за храном и пићем задовољава преко мере, колико тек греши уколико ствара противприродне потребе попут пушења цигарета, које озбиљно угрожавају телесно здравље? О коришћењу тежих дрога (пушење је вид „лаке“ дроге) нема потребе било шта коментарисати – тежина и последице греха наркоманије су сасвим јасне већ овде и сада, како на наркоманима, тако и на њиховим породицама. Посебно је код ове врсте грехова неопходна чврста воља за променом живота – без тога, човек ће уништити здравље и тела и душе. У наше време постоје и нови облици зависности (попут зависности од електронског садржаја), што, такође, треба навести на исповести ако је случај.

Уколико човек нема уздржања, онда вероватно не држи ни црквене постове, а то опет врло вероватно значи да не долази редовно (или уопште) на свету Литургију односно изостаје из целокупног црквеног ритма. То је стање духовне раслабљености, које се често пројављује кроз специфичне грехе попут телоугађања, лењости, доколице и излежавања. Та стања, која споља не делују опасно, неретко временом прелазе у тешку депресију. Не заборавимо, притом, да се лењост третира као смртни грех и да има погубан утицај на човеково спасење уколико се не лечи – јеванђелска прича о „злом и лењом слузи“ који је закопао свој таланат уместо да га умножи (ср. Мт. 25, 13-30) је сасвим довољан пример да нас побуди на покајање и ревност.

Неко ће, можда, помислити да је ово претерано и да је ритам молитвеног живота резервисан само за свештенике. Но зар, заиста, сматрамо да нећемо бити испитани пред Богом због тога што смо допустили да се недељом излежавамо, уместо да смо на светој Литургији? Зар, заиста, мислимо да нећемо бити испитани на Страшном Суду због тога што знамо напамет безбројне кафанске песме, а не знамо Трисвето, Оче наш и Символ вере? Зар, заиста, сматрамо да ћемо се лако оправдати ако током целог свог живота нисмо макар једанпут прочитали цео Нови Завет, а прочитали смо из доколице и празне радозналости ко зна колико хиљада страница безвредног штива? Грех немара у духовном животу неизоставно треба исповедити, а своје стање поправити.

Посебна група која се тиче спољашњих, лако уочљивих грехова, тиче се сагрешења речима. Устављај свој језик од зла и уста од преварне речи, саветује Псалмопевац Давид (Пс. 33, 13). У ову групу грехова речју спадају и неки тешки греси које смо до сада већ навели, попут осуде и лажног сведочења, но они се обично, због тежине, третирају одвојено. Сада ћемо поменути неке друге, који јесу мањи, али их не треба потцењивати. То су греси попут празнословља, смехотворства, оговарања, подсмевања, псовки и лажи. Прво што треба имати у виду код ових грехова, који се сматрају лаким, јесте да такозвани „лаки“ грех још лакше пређе у тежак ако се не решава на време, као што је то у првом делу објашњено на примеру лажи. Друга ствар коју треба имати на уму јесте степеновање зависно од последица које грех речју доноси по нашу околину – језик кости нема, али кости ломи, стара је пословица која довољно упозорава. Наиме, оно што нама делује сасвим безначајан исказ, некоме је можда сломило срце (а можда и кости, ако је реч довела до још тежег исхода) јер језик итекако уме да буде „бритва наоштрена“ (ср. Пс. 51, 2). У том смислу, треба добро промислити не само да ли смо згрешили језиком на неки од наведених начина – готово је сигурно да јесмо – већ и да ли смо тиме проузроковали неку озбиљну штету. Код ове групе грехова је веома важан и контекст сагрешења – није исто да ли смо језиком згрешили на некој фудбалској утакмици, у саобраћају или у својој кући, што је релациони контекст који, такође, треба навести током исповести. На крају, језиком човек може и да похули на Бога, што је тешко сагрешење које захтева посебну покајну дисциплину. Подразумева се да приликом исповедања неких грехова речју, какве су псовке, не треба дословце цитирати непристојне реченице које смо упућивали – довољно је укратко описати о чему је реч и циљати на суштину греха, без његовог понављања у дословном смислу.

На крају ове категоризације грубих спољашњих грехова поменимо још јавне саблазни, којима се уноси пометња у душе многих, кроз промовисање неморала или, пак, недолично понашање у јавности. У време када је све мање аутентичних медијских канала, а све више медијске „канализације“, такве ствари су озбиљно затровале наше ионако морално посрнуло друштво. У том смислу, поред актера који ту врсту грехова непосредно чине (попут несавесних глумаца, водитеља и томе слично), једнаку одговорност имају и власници медијских кућа, режисери, продуценти, уредници програма… и сви који су увезани у посао који даје прљаву зараду на основу масовне промоције греха и тровања људских душа. У ово спада и свака врста укључености у рекламирање греха, попут јавног промовисања коцкарско-кладионичарске страсти, која у наше време узима огроман данак пре свега међу младим људима (тешко је дати макар оквирну процену о броју зависника од кладионичарске пошасти у Србији). Посебан вид греха јавне саблазни је живот који није на нивоу који се очекује од човека који обавља одговорну јавну функцију, био он учитељ или свештенослужитељ, лекар или политичар. У том смислу важи једноставно правило: што је већа служба, већа је и одговорност.

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Једном ми је једна жена рекла, тоном некога ко је управо открио нешто невероватно: „На Вашу молбу, парохијски свештеник је дошао у наш дом и служио чин освећења воде. Заиста, зли дух је напустио кућу, Ваше Високопреосвештенство, и више немамо никаква чудна збивања.“ Испричала ми је да се у њиховом дому дешавао читав низ необјашњивих и злокобних догађаја, чији узрок нису могли да открију. Није била уверена у моје објашњење о узроку — иако је реч о жени високог образовања, а она и њен супруг су дубоко привржени вери и Цркви.

То је стање многих људи код којих је вера постала идеолошко и интелектуално уверење — помешано са религијским праксама — док жива, освећујућа димензија изостаје из њихових живота, и то не само у теоријском, него пре свега у практичном смислу.

Освећујућа димензија живота суштинска је за хришћанску веру и остварује се у Цркви, пре свега кроз богослужење. То да се наш живот освећује не значи да се он своди само на добра дела и врлинско понашање. Тај пут је, свакако, неопходан за оне који верују јеванђелском учењу. Али присуство Бога и Његово дејство у животу — Његов утицај на њега и његово преображавање у истинску пуноћу која долази од Њега — представљају неопходан услов вере, ако желимо да имамо заиста живу веру.

Литургијска димензија спада међу темеље живог и делатног хришћанског живота. Она је незаменљива и не може бити надокнађена ничим другим. Свет у којем живимо прожет је деловањем злог духа, и ништа га не може одстранити осим Духа Божијег. Одатле разумемо и свештеничку службу у Цркви: свештеник је онај који је, благодаћу Божијом, постављен да буде средство освећења живота и призивања благодати Божије. И када некоме каже: „Бог те благословио“, те речи имају стварно дејство — оне нису тек побожна жеља.

Из ове перспективе разумемо и литургијске Свете Тајне. Крштење, нажалост, за неке може остати тек друштвени догађај; али њихово непознавање његовог духовног дејства не поништава то дејство. Оно је истинско ново рођење, у којем крштени постаје дете Божије и прима божанску благодат која га чува — уколико је и сам сачува — од злога духа и његових дела.

Кроз Свету Евхаристију хришћани примају Самога Христа: Он се настањује у њима, освећује их и дарује им духовну силу којом се супротстављају силама зла које непрестано ратују против њих, настојећи да их удаље од Господа и увуку у грех, како би их лишиле спасења и одвеле у духовну смрт — а понекад и у телесну. Тако је и са осталим Светим Тајнама.

Према православном учењу, божанске Тајне нису ограничене на седам, како то често учи правнички схваћена катихеза обликована под утицајем западне мисли. Напротив, сваки молитвени чин који свештеник савршава на молбу верника, у извесном смислу јесте света тајна. Ова богослужбена дејства дотичу живот верних у свим његовим појединостима: од освећења воде и освећења дома том водом, преко свештања јелеја и помазивања болесних, па до благосиљања новог аутомобила или молитве за дете при поласку у школу, и тако даље.

Верни живе благодаћу Божијом и своју чежњу за њом изражавају кроз ова молитвена дејства која освећују њихов живот у целини. Тако они живе непрестано се напајајући божанском благодаћу. Освећујућа димензија није пуки обред састављен од неколико радњи, нити је нека врста амајлије какве неки носе око врата. Она је свештенодејство које верник тражи, а које савршава канонски рукоположени свештеник, који је кроз Духа Светога примио благодат свештенства, да би освећивао наше животе.

Света Тајна је присуство Бога на невидљив начин, али такво које верни опитују и доживљавају.

Нажалост, овај појам је у последњим деценијама у великој мери ишчезао. За многе је вера постала тек умно прихватање извесних учења, која затим „захтевају“ одређени начин живота и прописане духовне праксе — кроз које човек једноставно „испуњава верску дужност“.

Иако је знање неопходно за вернике — и подразумева разликовање између свесне вере и сујеверја — то разликовање не значи да се духовни живот сведе на скуп начела. Вера обухвата читаво биће човека: умно, духовно, телесно и делатно. Човек не живи од интелектуалних уверења одвојених од живота. Истинска вера је живо остварење тих уверења у свакодневном животу.

Ни свештеници нису остали имуни на ово отуђење. Њихова освећујућа служба знатно је ослабила, те се код многих свела на извршавање „обавеза“ — служење Божанске Литургије, крштења, опела и венчања — схваћених као нужни верски обреди. Тако је, на пример, освећење домова о Богојављењу постало терет који неки сматрају напорним, па га занемарују. А колико тек више занемарују чин освећења воде у дому када се за њим укаже потреба?

Сведоци смо једног несвесног скретања свештеничке службе са њене суштинске сврхе — и њене замене друштвеним услугама и различитим активностима које не припадају освећењу и не чине срж свештеничког позива. Свако дело које свештеник обавља мимо своје освећујуће службе не представља средиште његовог призвања. Под „делом“ овде подразумевам управу, администрацију, финансијске послове и разне друштвене активности, укључујући и добротворни рад. Управо су оне заузеле највећи део његовог времена и служења, те услед тога долази и до напетости са вернима, будући да свештеник понекад доживљава да га они потцењују онда када сами врше своју улогу и дужност. Може бити ситуација када нужда захтева да се свештеник бави и овим областима, али он мора остати свестан значаја да такве послове, чим се за то укаже прилика, повери способним људима у својој парохији, како би се могао посветити вршењу исповести, другим освећујућим свештенодејствима, обиласку верних и неговању сопственог молитвеног живота.

Зашто смо доспели до овог стања осиромашења освећујућег живота? Разлози су бројни и нема простора да се овде побрајају. Али одговорност сносимо сви. Дом је први и основни васпитач. Онај ко одраста у кући лишеној побожности тешко ће касније живети и разумети побожност, чак и ако постане свештеник или монах — а тим пре верник који живи у средишту савременог друштва.

Можда је управо неговање духа побожности — који човека чини будним за присуство Божије у сваком тренутку — једна од највећих потреба савременог човека. Заиста, каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? Шта човек себи пружа ако живи далеко од Бога, макар и носио име Божије и борио се за Њега? Живот са Богом најпре се доживљава у срцу, пре свега осталог. Бог се обраћа твоме срцу и дотиче га — и ти се преображаваш, постајући Њему сличан; у супротном, обмањујеш себе мислећи да Му припадаш.

Заиста Му припадаш онда када Му предаш своје срце. А срце, у хришћанском духовном разумевању, јесте целокупно биће човека. Када благодат Божија дотакне твоје срце, поскакујеш од радости као кошута и желиш ту радост и за свет око себе. Почни да освећујеш свој живот и да се храниш обилним благодатима које је Бог даровао Својој Цркви. Живи их. Оживи их у себи. Не задовољавај се спољашњим, друштвено-религијским облицима, који често постају управо разлог да се твоје срце затвори, те да благодат Божија не може да уђе у њега.

извор

Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом св. Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан, разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а по том посечен, 362 год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску“. — На то цар одговори: „знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!“ — Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Евпсихије, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

«Сваки је човек лаж...» Колико пута је свако од нас читао, слушао или изговарао ове речи псалмопојца! Међутим, на колико различитих начина оне могу одјекнути у срцу...

Једна је ствар кад човек једноставно чита правило пред Причешће, у којем се садржи и 115. псалам који започиње овим речима. Чак може да задржи пажњу на њему. А друга је кад схваташ да си сам – лаж. Овде човек још може да нађе и неку утеху: да, ти си несрећан, лажљив, несталан, али ниси само ти, већ су сви уопште «сваки човек». Али, ако те је неко издао, преварио, напустио и оставио без помоћи управо онда кад ти је била најпотребнија... Управо тада схваташ сву снагу, сву тужну дубину ове констатације пророка. Зато је човеку веома тешко – не просто да схвати да је сам, да је сам са својом несрећом и болом, већ и да изненада схвати да сви они у које се надао, које је сматрао верним другом, братом, сестром, у ствари нису то осећали према њему. Или су осећали и престали да осећају. Овакво откриће може не само да рани душу, већ је понекад у стању да је практично убије, да уништи у њој нешто врло важно, што је потребно, не за постојање, већ за живот.

И зато се може рећи: што пре схватимо да је «сваки човек лаж» тим мање разочарења нас очекује, тим мање трагичних изненађења. Оно на шта је човек спреман не рањава га тако јако. Или опет га барем не убија. Само – како човек да живи с овим знањем? Да у читавој околини види потенцијалне издајнике, да ни у кога нема поверења, да не верује ниједној речи? Да се не зближава и не сроди ни са ким, да се огради од читавог света, да се сакрије, пошто су већ «они такви»? Да се претвори у уплашену дивљу зверчицу ухваћену у замку, која се осврће на све стране? Не... Наравно да не.

Свако схватање покварености и трагичности нашег постојања овде, лишено љубави само повећава тугу (Проп. 1, 18), како тврди Проповедник. А тим пре – овакво схватање.

Неко те је издао и оставио, боли те и плашиш се? Прибегни, притеци што је могуће ближе Ономе Ко је Сам био издат и Кога су сви оставили. Он ће те утешити и умирити... И видећеш да без обзира на све што ти се десило, ниси сам, и ниси остављен, и ниси заборављен, и ниси издат. Зато што Он Једини никад не оставља, не заборавља и не издаје. Само Он Једини! Али, ово није једноставно «довољно». У принципу, то је све што је неопходно.

И само ће те Господ научити како да волиш оне који нису имали довољно љубави према теби, како да опростиш, даће ти снагу потребну за то, и подједнако потребну мудрост, зато што је то Господ. И поред Њега немогуће постаје могуће, неиздрживи бол се претвара у радост, све противречности нестају, све преграде се руше. Само буди поред Њега – што је могуће ближе...

игуман Нектарије (Морозов)

https://pravoslavie.ru/srpska/print57489.htm

Што човек има у данашње време више (материјалних) добара, то има више проблема.
Нити благодари Богу за његова доброчинства, нити се осврће на несрећу својих ближњих па да понекад удели милостињу.

Одаје се сладострашћу и не мисли на другога који нема шта да једе.
Како да га после посети. благодат Божија?

Када је неко овде отац породице, треба нечега да се одрекне, да некако уштеди да би могао повремено да дели милостињу.
Треба да каже својој жени и деци да на том и том месту има неко болестан, напуштен, или нека сиромашна породица која је у великој оскудици.

Ако немају новаца да дају, нека им каже:,
„Можемо да им дамо макар неку хришћанску књигу, кад их већ имамо толико.“
Дајући онима који су у невољи, чини добро и самоме себи и својој породици.

Колико оскудевају јадни верујући у Русији!
Једном сам једном Руском свештенику дао кутију тамјана и рекао му:
„Ето, ово је скромни дар.“
„Зар је то скромни дар?“ каже он.
„Наш тамјан је… кашљеш од њега.“

И овде у Грчкој толико се муче избеглице!
На Халкидици сам видео неког избеглицу који је по кућама лепио плочице и тражио је за то три стотине драхми за квадратни метар и говорио је „Слава Богу што имамо хлеба.“

Зато када ми је неки предузимач рекао како се човек у току посла товари греховима, одговорих му:
„Ако запослиш оне избеглице и помогнеш им да зараде, скинућеш са себе све своје грехове.
Немају где да живе. У поређењу са њима, ти си Оназис.“

Бог је допустио да постоје болесни, сиромашни итд., како бисмо окушали своју врлину.
Могао би и за болесне и за сиромашне, за све, да се постара, али онда бисмо имали лажно осећање да смо украшени врлином.

Рекли бисмо, на пример, да смо милосрдни, иако то не бисмо били, а овако наша дела откривају наше врлине.
Слава Богу, постоје људи који се жртвују за своје ближње.

Упознао сам једнога који је, чим се демобилисао, пристао да буде неправедно осуђен на велику казну, како би избавио једну породицу.
Није ни помислио на срамоту, или своју каријеру.
Међутим, увиђам да Бог домостроји тако да бар један члан сваке породице има вере и благочестивости,

Како би и остали у породици добили помоћ!
Познавао сам у Коници једну породицу у којој су сви били равнодушни према Цркви.
Издвајала се само једна кћи.

Чим би чула црквено звоно, оставила би све послове и одлазила у цркву.
Чак и када су дошли Немци, па је црквењак звонио да би људи знали да треба да беже, она је отишла у цркву на вечерњу!

Била је мека срца, иако су њени родитељи били веома шкрти.
Њен отац би, уместо да руча, узимао комад сува хлеба који би умакао у воду.
А мајка јој је била таква циција!

Иако су њена деца била на добрим положајима и располагали приличном имовином, она је џарала по камину не би ли нашла бар мали грумен ужареног угља да га узме и њиме запали ватру да не би потрошила зрно шибице!
Уместо ибрика за кафу, користила је кутију од конзерве!

Када сам био у манастиру Стомију, њена мајка ме је волела.
Ћерка је зато, кад год је за неког сиромаха хтела да узме нешто из куће, па јој мајка не би дозволила, увек говорила мајци:

„Мајко, то је калуђеру потребно.“
„Дај му, дај му“ говорила би тада мајка.
Само када је „калуђер“ био у питању, њена се мајка ничему није противила.

Али и тада, за време окупације, ћерка је тихо помагала сиромасима.
Налазила би начина да изнесе џак брашна из оставе, натоварила би га на мазгу и делила брашно сиромашним породицама.

Једном ју је мајка ухватила и шта је тада морала да истрпи!
Тада се заветовала: „Боже мој, помози ми да нађем посао, па ћу целу плату давати за милостињу!“

Сутрадан су је звали да оде да ради у некој установи.
О, колико се обрадовала!
И одржала је свој завет: од плате није купила за себе ни пар чарапа.

Све је давала за милостињу.
Толики су тада говорили:
„Нека допусти Бог да се посвете кости твојих родитеља!“
Због тога се Бог после постарао и за њену мајку.
 

ИЗВОР: svetosavlje.org

Ученици беже из Јерусалима, сломљени тугом. Али Христос их не зауставља, већ једноставно хода поред њих - до вечере, где ће хлеб све променити.

Недеља је у Јерусалиму. Сунце немилосрдно пржи, прашина виси у ваздуху, помешана са урликом гомиле и мирисом празничних жртава. Неколико жена је већ дотрчало са гробља – уплашене, без даха, вичући нешто о празној пећини и анђелима. Сам Петар је отрчао тамо, видео напуштене плаштанице и протрљао чело, не разумевајући шта се дешава. Заједница је била испуњена буком, свађама, плашљивим шапатом и дивљим теоријама.

И ова двојица се једноставно спакују и оду. Пред њима је дванаест километара до Емауса. То је био бег од застрашујуће стварности. Емаус је тихо место, удаљена забачена улица, место на мапи где можете само да седите, гледате у зид и ћутите, где вас нико неће вући за рукав и питати: „Па, шта ће се сада десити?“

Лука и Клеопа су чули приче жена. Видели су збуњеност апостола. Знали су да је гробница празна. Ипак, отишли су.

Били су мртви уморни. Три године, ови људи су живели у стању сталног чуда. Три године су били на врхунцу своје снаге, верујући да ће се свет окренути наглавачке, да ће истина коначно победити. Напустили су своје домове, напустили своје чамце и одбацили своје претходне животе зарад Онога који је обећао Краљевство.

А онда је дошао петак. Кратко суђење, ексери, страшна тишина суботе. Све у њима се угасило. Нису могли више да чекају. Вера захтева покрет, труд, али нису имали снаге ни за дубок удах. Када нада тако гласно умре, тишина након тога делује неподношљиво.

Успут, они жваћу свој бол, препричавајући једни другима догађаје из последњих неколико дана. Постоји фраза у Јеванђељу која зрачи језом: „А ми смо се надали да је Он Онај...“ (Лука 24:21).

„Било је наде.“ Ово је прошло време, конјунктив, потпуни и коначни крај.

    Већ су сахранили Христа, оптеретили Његов лик тешким каменом и сада покушавају да се што даље удаље од места где су им снови разбијени стварношћу римске правде.

Необичан пратилац на путовањима

Христос их не зауставља. Он им не препречује пут пламеним мачем. Он не виче са небеса: „Куда идете, маловерни?!“ Он чини нешто много чудније и дубље: Он се једноставно креће поред њих. Његове сандале праше истом стазом, његов дах прати њихов лагани корак.

Текст каже: њихове очи су биле „заробљене“ (Лука 24:16). Нису могли да га препознају. Али ово није ствар чудесног слепила. Само што када некога закључате у прошлости, не очекујете га у садашњости. Не очекујете живи дах у лику који сте већ оплакали.

    За њих, Он је Онај кога су заувек изгубили. Жива особа у близини једноставно не одговара њиховом погледу на свет, где смрт увек смело окончава њихово постојање.

Прво што Христос ради јесте да пита: „Зашто се тако жалобно препирете међу собом док ходате?“ (Лука 24:17) . Он зна одговор. Он зна све што осећају, свако зрнце њиховог разочарања. Али Он их пушта да говоре. Он хода поред њих и слуша њихову збуњеност, њихов бол, њихово беспомоћно негодовање због тога како се све завршило. А они све истоварују на Њега, говорећи детаљно, оклевајући. Говоре о Пророку, који је био моћан делом и речју, и о томе како је био издан и разапет.

Христос почиње да им објашњава древне књиге и пророке тек након што излију своју горчину. Он их не затвара одмах правим речима. Он не лечи њихов бол сувим предавањем. Он их пушта да говоре до самог краја, до последње капи бола. Разумевање долази на друго место. Саосећање и присуство су на првом месту.

Он хода са њима — и заправо, иде у погрешном смеру. На крају крајева, Јерусалим је центар, место Васкрсења, заједница. Они га напуштају због сопственог ћорсокака. И Бог хода у том ћорсокаку са њима. Њиховом брзином. Њиховим прашњавим путем. Бог не вуче некога за врат назад ка светлости ако је одлучио да оде. Он хода са вама у вашу сопствену таму, делећи пут са вама док не одлучите да се окренете.

Останите са нама

Приближавају се Емаусу. Сунце залази иза брда, сенке се продужавају, а хладноћа се јавља. Христос се „правио као да жели да иде даље“. Он се не намеће. Не улази у кућу непозван, не захтева пажњу. Чува њихову слободу до самог краја.

Морају сами да га зову. И то чине. Не зато што су га препознали, не зато што их је импресионирао својим дубоким познавањем текстова. Једноставно, током тих неколико сати на путу, осетили су топлину према Њему. Људска блискост, рођена из заједничког путовања, дошла је пре њиховог препознавања Бога.

    На крају се упућује молба: „Останите с нама, јер дан је већ према вечери“ (Лука 24:29).

Мисле да нуде уморном путнику смештај. Стандардно источно гостопримство: чаша вина, лепиња, кров над главом. Улазе у кућу.
Соба мирише на дим, сушено биље и чорбу. Сенке уљане лампе трепере на грубим зидовима. Седају за сто. А онда Странац преузима улогу домаћина. Узима хлеб. Захваљује им се. И ломи га. Звук ломљења коре одјекује кроз тишину собе.

У том тренутку, њихове очи су се отвориле. Не током дуге анализе древних пророчанстава или интелектуалне дебате о смислу живота. Већ у једноставном, готово свакодневном гесту. Видели су то стотине пута: начин на који је држао хлеб, начин на који су се Његове руке кретале у пригушеном светлу. Али овде се догодило нешто јединствено, лично и живо. У овом ломљењу хлеба, откривен је цео Његов живот, дат за њих. И коначно су Га препознали.

И Он одмах нестаје. Соба је празна. На столу је остао само изломљени хлеб. Напољу - тама, ноћ.

Глобални преокрет

Остатак ове приче заузима само неколико реченица у Јеванђељу. Али оне говоре све.

Ова двојица су управо препешачили дванаест километара по врућини. Ноге их боле, леђа их боле, и потпуно су емоционално исцрпљени. Управо су сели за вечеру после дугог дана. Напољу је глува ноћ. У првом веку људи нису путовали путевима Јудеје ноћу осим ако није било апсолутно неопходно. Дивље животиње, разбојници, рупе на путевима — опасно је.

И шта они раде? Одмах устају. И трче назад.

Не сутра ујутру, када сване и буде безбедно. Одмах сада. Истих дванаест километара, у потпуном мраку, назад тамо где су побегли у страху и очају пре само неколико сати. Више се не плаше. Више не морају да се крију.

Нешто у том изломљеном хлебу их је променило. Отишли су из заједнице — сада су летели ка њој. Сакрили су се у Емаусу — сада им Емаус више није био потребан. Место где су намеравали да се сакрију и све забораве постало је почетак новог живота.

Христос им се није јавио у Јерусалиму док су још били са свима осталима. Није их сустигао на самом почетку њиховог пута да би их вратио. Чекао је док не дођу до свог краја, своје границе. Делио је са њима њихов умор, њихово вече и њихов хлеб.

    Ова прича је најличнија у целом Јеванђељу. Не говори о херојима који чврсто стоје под крстом. Ради се о онима који одустају. О онима који су дигли руке и рекли: „Није успело, одлазим, све је ово била грешка.“

Често мислимо да нас Бог чека само на „правим“ местима – у центру наше вере, у тренуцима духовног уздизања. Али Он, испоставља се, хода прашњавим путевима који воде даље од Њега. Он се прилагођава нашем лебдећем темпу. Он слуша наше бескрајне жалбе. Он стрпљиво чека да га позовемо на вечеру у наш забачени крај, у нашем разочарању.

Понекад човек заиста мора да оде да би се вратио са новом перспективом на свет и на себе. Мора се доћи до сопственог Емауса, до самих дубина сопственог неверовања, тако да се у једноставном гесту, у хрскању ломљења хлеба, изненада осети: „Наша срца горе у нама“ (Лука 24:32).

Пут за Емаус је кружно путовање. Дванаест километара очаја и дванаест километара чисте, звонке радости. И Бог све време хода поред нас. Он нас не спречава да правимо грешке, не угњетава нас својом величином. Али нам такође не дозвољава да нестанемо у тами.

Дан се ближи крају. А Он је још увек овде. Поред свих који су данас одлучили да је свему крај.

Аутор: Павел Бојко

извор

Спомен Светих апостола од Седамдесеторице Иродиона, Агава, Руфа, Асинкрита, Флегонта и Ермија  

Свети апостол Иродион беше родом из Тарса Киликијског[1], сродник Светог апостола Павла. Служио је Светим апостолима у свему, и од њих би постављен за епископа Неопатарског. Као епископ он многе незнабошце обрати светим учењем вери Христовој. То испуни Јевреје завишћу, и они га заједно са идолослужитељима ухватише и силно мучише: штаповима га бише по глави, камењем га удараше по устима, ножевима га бодоше. И када га оставише као мртва, Свети апостол благодаћу Божјом би сачуван жив, и после тога проповеда реч Божју у Риму са Светим врховним апостолом Петром. А Свети апостол Павле, пишући из Коринта Посланицу Римљанима, спомиње Светог Иродиона који је тада био у Риму поред Светог Петра: Поздравите Иродиона рођака мог (Рм. 16, 11). И Свети Иродион би мачем посечен заједно са Светим Олимпом и многим другим хришћанима онога истога дана када и Свети Петар распет.

Свети апостол Агав имађаше пророчки дар. У Делима апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво, прорекао је велику глад по целом свету, која се и зби у време ћесара Клаудија[2] (Д. А. 11, 28). И друго, када се срете у Кесарији са Светим апостолом Павлом, који иђаше за Јерусалим, Свети Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: Тако вели Дух Свети: човека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји, и предаће га у руке незнабожаца (Д. А.21, 11). Свети Агав је путовао и проповедао Христа, и многе обратио Христу Богу.

Свети апостол Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње Свети Павле у Посланици Римљанима: Поздравите Руфа избранога у Господу (Рм. 16, 13).

Свети апостол Асинкрит беше епископ у Ирканији Азијској. И њега спомиње Свети апостол Павле у истој Посланици (Рм. 14, 16.)

Свети апостол Флегонт, који се на истом месту спомиње (Рм. 16, 14), беше епископ у Тракијском граду Маратону.

Свети апостол Ермије, споменут на истом месту у Посланици, беше епископ у Далмацији.

Сви ови Свети апостоли проповедаху по свету Еванђеље Христово, приводећи неверне истинитој вери. И сви они, на разне начине мучени од Јевреја и многобожаца скончаше.

Житија Светих – архимандрит Јустин Поповић

НАПОМЕНЕ:
[1]Тарс – велики у старини град, у малоазијској области Киликији. Остаци овога града сачували се и до данас.
[2]Клаудије царовао од 41. до 52. године.

Црква, наравно, верује да без Христа смрт остаје до краја вечна и "страшна тајна", која мучи човека и која се окреће против његовог живота. Једино се смрћу Христовом усмрћује смрт, укида бесмртност смрти и прославља њено коначно умртвљење. Средиште није више смрт, него нови живот у Христу, тако да се наш живот од сада "са Христом крије у Богу" (1. Кор. 15:53). Он се сеје кроз Крштење, као пшенично семе, које остаје до времена својих васкрсних плодова (Јн. 12:24). Средиште је Васкрсење Христово са којим је "дошло Царство живота и са којим је разрушена држава смрти. И би друго рођење, други живот, друга врста живота, пресаздање ове наше природе" (Св. Григорије Ниски). Дајући нам Себе, Христос нам је дао све. Он је све испунио Својим животом и даровао нам могућност стварног обожења, откривајући нам благодатни карактер и саме смрти: "Или живот, или смрт, или садашње, или будуће, (све је ваше)..., а ви сте Христови... (1. Кор. 3:21-23). Крстом и Васкрсењем Христовим укинуто је безнађе и безизлаз смрти. Смрт није више страшна за човека, него је човек страшан за смрт. Смрт постаје немоћна зато што је уништен њен центар - грех као одвајање од Бога. Човековој природи, која наставља да се суочава са чињеницом смрти, од сада је дата сила Васкрсења (1. Кор. 15:13,16:20). Смрт се преображава у рођење ("дан рођења човековог"), постаје првина новог живота, дело поновног успостављања живота, добија карактер сна у значењу ишчекивања васкрсног живота, постаје пут ка животу Васкрсења (Св. Јован Златоусти). "Као што је у личности Адама смрт постала осуда људске природе, која је у почетаку примила насладу, коју је сама породила, тако и смрт у Христу постаје осуда греха и поново наслада у Христу, која остварује чисто рођење природе. Као што је сладострасни живот Адама постао мајка смрти и трулежности, тако и смрт Господа нашег за Адама, ослобођена од насладе Адамове, постаје почетак вечног и бесмртног живота..." (Св. Максим Исповедник). Само код неверујућих господари жалост и страх од смрти зато што се само код њих "нада ограничава на садашњи живот. И зато је смрт за њих једнака катастрофи" (Св. Григорије Ниски)... Свети Оци уче да "је осуда смрти престала. Али, иако трулежност престаје и поништава се у благодати Васкрсења, умиремо у времену и смртно тело се рашчињава (како је Бог свакоме одредио), како бисмо узмогли постићи боље Васкрсење. Јер, као семење које пада у земљу, тако се и ми са распадањем (тела) не губимо, него се сејемо да бисмо васкрсли, пошто је смрт укинута благодаћу Спаситеља"... Васкрсење и прослављење тела, које ће значити коначну слободу човека (будући да је само вечни живот отаџбина истинске слободе), није независно и одвојено од ослобођења и коначног спасења тварног света. "Сав овај свет не иде ка потпуном ништавилу. Као што ће се наша тела променити, тако ће и свет, пошто претрпи промену, силом Духа Светог, бити поново саздан тако да буде ближи божанској (замисли). Тако ће са светом бити исто што и са нама" (Св. Григорије Палама). Ради се о промени или преображају, о поновном рођењу или поновном стварању творевине, о чему говори Библија (Рим. 8:19-22; 2. Кор. 5:17). Све ходи ка Васкрсењу које је тајна истинске промене целог света, тварног и материјалног космоса. "Као што се зарђала бакарна посуда баца у ватру и обнавља, тако ће, у Васкрсењу (чија тајна дејствује већ сада), и твар (која је остарела и упрљана грехом човековим) проћи кроз огањ Божији, претопити се и обновити, те постати неупоредиво светлија од оне која се сада види" (Св. Симеон Нови Богослов). Преображај и обновљење тварне и материјалне стварности претходиће Васкрсењу и обавиће се пре њега и пре него што тела постану нетрулежна, како би Црква Божија била саборна. "Људска тела остају да буду трулежна, имајући знаке трулежности и нетрулежности до заједничког Васкрсења, када ће се коначно и у потпуности преобразити кроз освештање и нетрулежност у Христу васкрслом. Јер, људска тела не треба да васкрсну и да постану нетрулежна пре обновљења целокупне твари. Као што је прво ова твар саздана нетрулежном и после ње - човек, тако опет треба најпре твар да постане нетрулежна а тада ће се са њом обновити и постати нетрулежна сада трулежна тела људи, како би човек опет био духован и бесмртан и обитавао у нетрулежном и вечном и духовном обиталишту" (Св. Симеон Нови Богослов).

протојереј Михаил Кардамакис (из књиге ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ)

извор

Дан посвећен упокојенима. Побусани понедељак је свој назив добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свеже зелене траве. Побусани понедељак је, дакле, празник намењен упокојенима, и спада у један од задушних дана. Побусани понедељак увек пада у први понедељак после Недеље Антипасхе - Томине недеље, и за тај дан се на гроб износе свеже обојена црвена јаја из варзила који је сачуван од Васкрса. Та јаја која се куцају о споменик, и упокојени се поздрављају са "Христос Васкрсе". Тим предивним обичајем исказујемо своју љубав и поштовање према умрлим сродницима, са којима желимо да поделимо радост Васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. То је и начин исповедања наше вере у вечни живот, и у наше опште Васкрсење. На крају се донешена јаја поделе сиротињи.

На Побусани понедељак се одлази на гробља, уређују гробови, поставља камење на све четири стране око гроба, и побусава земља између, односно, прекопава површински слој земље. Бук Караџић наводи да се овај дан понегде назива и "Ружичало" или "Дружичало", јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Побусани_понедељак