У ранохришћанској књизи «Дидахи» («Учење дванаесторице апостола») наводи се много цитата из Јеванђеља с краћим тумачењем. Међу њима су и ове једноставне речи: «А ви волите оне који вас мрзе и нећете имати непријатеља.» Заиста, ако будемо волели онога ко нас мрзи, сами га нећемо сматрати својим личним непријатељем. Онај ко воли друге нема непријатеља. И ево задивљујућег примера из савременог живота који потврђује ову истину.

Недалеко од рударске јаме у коју су 1918. године бачена тела стрељане царске породице налази се мало насеље с речитим називом – Нејво-Шајтански. Овамо су у току ноћи уочи Божића 2007. године дошљаци наркомани-пљачкаши упали у храм и почели да трпају иконе у џакове. Кад их је старешина храма свештеник Олег Ступичкин приметио и покушао да их заустави убили су га, а његово тело су покушали да спале. Исте ноћи су убице ухваћене на траси. Наредног дана после убиства код супруге оца Олега, попадије Марине, која је остала сама с четворо деце, дошла је жена једног од убица с малим сином. Попадија је причала: «Поред мене је седело моје дете и наша деца су отишла да се играју заједно. И шта је требало да ми будемо једна другој? Зар непријатељи? Господ ми је показао да је њена судбина заправо тежа: мене хвале, а њу куде, њен крст је тежи. Ја сам бар 20 година била срећна, а она је врло мало живела с мужем. После тога сам доспела у болницу за лечење туберкулозе због упале плућа и тамо ме је Господ упознао с људима попут оних који су убили мог мужа – с наркоманима. Открио ми их је, показао ми је наличје живота: мрачно, његово само дно и схватила сам и прихватила ове људе с њиховом несрећом... Ни за тренутак нисам осећала озлојеђеност према било ком од њих – само ме је много болело. Одакле сам црпела снагу за опроштај? Ову снагу може да дâ само Господ. Безумље је вређати се. Јер, десила се изненађујућа ствар: један од убица се уразумио у затвору – стекао је веру. Не растаје се од фотографије оца Олега.» Ево, тако је чак и у овом трагичном догађају Христос поново задобио победу над ђаволом – победу уз помоћ љубави.

Али, зар хришћанин не примећује око себе зло и неправду? Да, примећује. Али управо у томе и јесте ствар да ако будемо сматрали да је зло постало суштина људи око нас, ако будемо сматрали да су други људи непоправљиви – није могуће искоренити зло. Тек кад схватамо да нам је зло туђе, да је оно болест која се за нас прилепила, од које се можемо исцелити, појављује се сигурност у животу, а у општењу с ближњима нада и међусобно поверење. Људе из своје околине не можемо поправити својим незадовољством, већ само љубављу.

Заправо, негде у дубини душе наизглед најокорелијег ниткова још може тињати искра живота, наде и љубави. Ниједан злочинац није био срећан, а ка срећи теже сви, укључујући и злочинце. Једноставно, они срећу схватају на свој начин, а касније много пате немајући истински, узвишен живот.

Верујем – доћи ће време то

Кад дух ће добра савладати

Сваку подлост и зло.

Б. Пастернак

Не можемо чак ни да замислимо колико добри, дубоки и срдачни могу бити многи људи који на први поглед остављају утисак безосећајних и озлојеђених. Колико се често испоставља да се иза спољашње окрутности крије топла, напаћена душа пуна љубави.

Познајем човека који се у школи прочуо као бандит, који је уливао страх људима из околине тако да су га наставници сматрали непоправљивим. А затим је стекао веру у Бога, уписао се у богословску школу, постао је тих и скроман и сад је диван свештеник. Покајање је делатно управо због тога што у дубини срца најокорелијег злочинца још није умро искрен, чист и честит човек. Кајући се и добијајући помоћ од Бога, он може да се развије, збацивши са себе сву љуштуру лошег, које је увек секундарно у односу на човекову праву суштину. Љубав према другом, чак и ако он наступа као наш непријатељ, показује да верујемо у могућност његовог моралног васкрсења, да верујемо да још није пропао.

Сећам се још једног догађаја из стварног живота, који се десио за време недавног рата у Чеченији. Код наших војника је доспео рањени чеченски младић. Смештен је у војну болницу у којој га је брижно неговала добра медицинска сестра. Младић је све време злобно псовао, љутито је говорио да ће кад одрасте клати Русе. Кад га је чула, медицинска сестра је упитала: «Хоћеш ли и мене заклати?» Дечкић је ућутао, а онда је рекао: «Не, тебе нећу.» И више није псовао.

Многе ствари у животу уопште нису онакве какве нам изгледају. Свет није онакав каквим га покаткад видимо својим оштећеним видом. Наношење зла је дубока грешка и трагедија човека који чини зло. И зато га пре свега треба пожалити, он себи својим злом спрема страшне невоље.

Данас је изузетно важно да се хришћанин не супротставља свету око себе као спасени ономе који гине. Да не гледа на друге људе као на заразу греха и преносиоце вируса зла. Већ да покуша да сачува унутрашњу слободу од саблазни света, да у људима види непоновљиве личности, створене по образу Божијем и позване за вечност. Овакав приступ ће сачувати и нас саме и пружиће човеку који нам чини зло могућност да постане чистији и бољи. Топлина и љубав душе могу да отопе лед хладног срца.

Богојављење – 19. јануара по новом, a 6. јануара по старом календару, Православна црква слави велики хришћански празник Богојављење. Тог дана православни једни друге, а и сав народ Божји, поздрављају древним поздравом „Бог се јави – Заиста се Бог јави”.

Свети Јован Златоуст је o данашњем празнику, поред осталог рекао: „Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине…”.

По повратку из Египта, Господ Исус Христос је до своје тридесете године живео у Назарету са мајком својом, Пресветом Богородицом Mаријом и Јосифом, који је међу људима сматран Његовим оцем. Скривајући силу свог Божанства, Исус је живео од рада својих руку. Када је Господ навршио тридесет година од свог телесног рођења, Он отпоче своју учитељску и спаситељску мисију.

У то време, Јована, сина првосвештеника Захарије и Јелисавете, који је био шест месеци старији од Исуса, Бог упути у жарку пустињу у близини реке Јордана. У пустињи је Јован, одевен у хаљину од камиље длаке и опасан кожним појасом, живео испосничким животом. Хранио се дивљим медом и сувим, пустињским биљем. По заповести Господњој, проповедао је: „Покајте се!”. Громогласно је узвикивао, „Приближило се Царство небеско! Припремите пут Господњи! Поравните стазе Његове!” У гласу овог пророка Божјег многи људи препознаше глас Господњи. Покајаше се због кршења Божјих закона и дођоше Јовану да их крсти у Јордану. Тада је говорио: „Ја само припремам пут Ономе који долази за мном, и који је много већи од мене: ја нисам достојан ни да Му одрешим ремен на обући. Ја вас крштавам водом за покајање, а Он ће вас крстити Духом Светим. Он је Христос, помазаник Божји кога очекујемо.”

И заиста, једнога дана дошао је Господ Христос из Галилеје на Јордан да га Јован крсти. Док је Исус прилазио Јован је објавио ученицима својим и окупљеном народу: „Гле, Јагње Божје које узима на себе грехе света!” Јован је био збуњен. Знао је да пред њим сам Син Божји. Стога му је рекао: “Ти треба мене да крстиш, а Ти долазиш к мени.” На то му Господ одговори: “Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду”.

И Јован га крсти. Исус изађе из воде и, гле, отворише се небеса, и виде Духа Божијег где силази као голуб и долази на њега. И зачу се глас с небеса: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи.” Тада је свету и свим људским поколењима откривена тајна Свете Тројице. Бог Отац говорио је Сину с неба, Бог Син се крштавао у реци Јордану, а Бог Дух Свети сишао је на главу Бога Сина у виду голуба. Због тога се данашњи празник и назива Богојављење.

О чудесном Богојављењу сведочио је и сам Јован Крститељ: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је Онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божји. Понекад се овај празник назива и Просвећење јер је Господ Исус Христос својим крштењем у Јордану осветио, учинио светом не само воду у овој реци, него и сву воду уопште, па и сву материју, сву творевину Божју.

На Богојављење се у свим светим храмовина после Свете литургије освећује вода.

Суштину смисла и опис овог великог празника, Црква је сажела у Богојављенском тропару:

У Јордану када си се крштавао Господе,
показало се поклоњење Тројици,
јер глас Родитеља сведочаше за Тебе,
именујући Те Сином Љубљеним,
а Дух у виду голуба,
потврђиваше истинитост речи:
Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

Тајна празника: Богојављење – видео

Извор: СПЦ

Вода која је освештана у навечерје празника Богојављења и на сам празник назива се великом агијазмом, тј. великом светињом јер је кроз Духа Светога она обрела Божанску и чудесну силу.  Агијазма (Αγίασμα) у буквалном преводу значи светиња. Освештана вода је образ благодати Божије: она чисти вјернике од духовне нечистоће, освећује их и јача за дјело спасења у Богу.

Пониремо у њу први пут на Крштењу, када, по примању те тајне, три пута бивамо погружени у крстионици која је напуњена светом водом. Света вода у Тајни крштења испира греховну нечистоћу човјека, обнавља га и препорађа за нови живот у Христу.   Света вода је нужно присутна код освећења храмова и свих предмета који се користе у богослужењу, код освећења стамбених зграда, кућа, било ког предмета за домаћинство. Кропимо се светом водом на литијама, током молебна. Препоручују се узимање свете водице наште срца послије јутарњег молитвеног правила. Богојављенска водица је  светиња коју треба да има сваки православни хришћанин и да је брижно чува у светом углу са иконама.

На дан Богојављења сваки православни хришћанин носи кући посуду са светом водом, пажљиво је чува као највећу светињу, молећи се, узимајући свету воду у болести и свим врстама слабости. „Освештана вода“, како је писао свети Димитрије Херсонски, „има моћ да освети душе и тијела свих који је користе. Узета са вјером и молитвом, она лијечи наше тјелесне болести.

Затворник Георгије Задонски је говорио да када човјек узима просфору и свету водицу тада му се не приближава нечисти дух, душа и тијело се освећују, мисли се освјетљавају да би угодиле Богу, а човјек бива склон посту, молитви и свакој врлини.

Преподобни Серафим Саровски, послије исповјести ходочасника, увијек им је из чаше давао да окусе свете богојављенске водице.

Свети Амвросије Оптински послао је флашу свете воде неизлечивом болеснику и, на запрепашћење љекара, неизлечива болест је нестала. Старац јеросхимонах Серафим Вирицки увијек је савјетовао да се намирнице и храна попрскају јорданском водом (богојављенском), која, према његовим ријечима, „све освештава“. Када би се неко разболио, старац Серафим је благосиљао да узима кашику освештане воде сваког сата. Старац је говорио да нема бољег лијека од свете воде и освештаног јелеја.

Чин освећења воде, који се обавља на празник Богојављења, назива се великим због посебне свечаности обреда, прожетог сјећањем на Крштење Господње, у којем Црква види не само тајанствено прање грехова, већ и стварно освећење саме природе воде кроз уроњење у њу Бога по плоти.

Велико водоосвећење врши се два пута – на сам дан Богојављења, а такође и уочи Богојављења (на Крстовдан). Неки вјерници погрешно вјерују да је вода која је освештана на Крстовдан другачија. Али заправо на Крстовдан и на сам дан празника Богојављења чин освећења воде је исти.

Чак је и Свети Јован Златоусти рекао да света богојављенска вода дуги низ година остаје непокварена, може бити свјежа, чиста и пријатна, „као да је овог часа захваћена из живог извора“. То је чудо Божије благодати, које сви виде и сада!

Према вјеровању Цркве, агијазма није проста вода од духовног значаја, већ ново биће, духовно-тјелесно биће, међусобна повезаност Неба и земље, благодати и материје. Због тога се велика агијазма, према црквеним канонима, посматра као нека врста нижег степена Светог причешћа: у оним случајевима када се члану Цркве за грехове које је починио намеће епитимија и забрана приближавања Светом Тијелу и Крви Христовој, износи се уобичајена канонска примедба: „Нека пије агијазму“…

Поред богојављенске воде, православни хришћани често користе освећену воду на молебнима (мало освећење воде), који се обављају током цијеле године. Обавезно мало освећење воде Црква обавља на дан Изношења дрвета Животворног крста Господњег и на дан Преполовљења, када се сјећамо ријечи Спаситеља, пуних најдубљих тајни, које је Он говорио Самарјанки: „А ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.“ (Јеванђеље по Јовану, глава 4, стих 14)

https://mitropolija.com/2025/01/17/o-osvestanoj-vodi-2/

Изнова и изнова се не уздамо ни у Господа, ни чак ни у себе, већ у политичаре, јавне личности, или се једноставно надамо одређеним околностима које ће нам променити живот набоље.

Понекад се чини да је тешко или чак немогуће исправити ову ситуацију.

Чини се да овде главни разлог није чак ни недостатак поверења у Бога, већ што је већина наших жеља чисто земаљска.

Људи најчешће траже новац, здравље, срећу, сигуран посао, каријеру, утицај итд. И заправо, у томе нема ничег лошег, пошто свако има сасвим природне жеље, ако не пређете одређену границу.

Па ипак, размислимо: све ове наше потребе су веома важне, посебно у тешким временима. Али, да ли је ово главна ствар? Можда нам нешто недостаје?

Некада су стари Јевреји чекали свог Месију и такође су у њега полагали велике наде. Међутим, њихове тежње су биле и чисто земаљске: да се ослободе римске власти и да свој Израел учине новим светским хегемоном. Када се Месија појавио, они Га нису препознали, нису Га прихватили и предали су Га да буде разапет. То није изненађујуће, јер Онај који је рекао: „Царство моје није од овога света“, тешко да је одговарао идеалу јеврејског ослободиоца и великог освајача.

Нисмо ли често попут ових древних Јевреја? Уосталом, често размишљамо пре свега о земаљском, посебно у нашим драматичним данима. А тешка ситуација око нас требало би да нас оправда.

Сетимо се шта је Спаситељ рекао: „Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,31–33).

Ове речи су упућене не само Јеврејима првог века, већ су упућене и нама, људима двадесет првог века: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову. Тек када све своје мисли и молитве усмеримо ка „само једноме шта је потребно“, наши спољни земаљски проблеми бићe решени. Ово је закон молитве: прво „да се свети име Твоје“ и „да буде воља Твоја “ – па тек онда „хлеб наш насушни дај нам данас“.

Наоружајмо се храброшћу и стрпљењем, положимо све своје бриге на Господа, предајмо своје судбине у Његове руке, и Он неће одлагати да одговори нашим надама.

Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич)

https://mitropolija.com/2025/01/16/mitropolit-antonije-pakanic-kako-i-za-sta-se-moliti/

СЕДАМДЕСЕТОРИЦА АПОСТОЛА (грч: Εβδομήντα Απόστολοι), заједнички именитељ ширег круга Христових ученика, поред Дванаесторице. Овако га користи јеванђелист Лука када изричито говори ο избору и послању Седамдесеторице: "А потом (после одаслања на проповед Дванаесторице, Лк 9,1-6) изабра Господ и друге, Седамдесеторицу, и посла их два по два пред лицем својим у сваки град и место куда намераваше сам ићи..." (Лк 10,1-12) Црква слави Сабор Светих Седамдесет Апостола 4. јануара, а исто тако, сваки од седамдесеторице се слави и појединачно током литургијске године.
Број Апостола
У неким очуваним текстовима Новог Завета на поменутом месту у Јеванђељу по Луки, стоји да је Исус Христос наименовао седамдесет и два ученика; њима би били праобраз 72 преводиоца Старог Завета на грчки језик (LXX), где би свако племе израиљско, заступала шесторица представника (12 х 6 = 72). Број седамдесет, опет, одражавао би број старешина које је Мојсије, на савет свога таста Јотора, изабрао у Синајској пустињи ради ефикаснијег управљања израиљским народом (2 Мој 18,13-27). По Православном предању, тачан број је седамдесет. Још у III веку, Епископ Доротеј Тирски даје листу имена Седамдесеторице, од којих су скоро сви постали Први Епископи Цркве. Неколицина је отпала од вере, по узору на издајника Јуду.
Мисија
Мисија Седамдесеторице, према изложењу код Луке, скоро је идентична са мисијом Дванаесторице код Матеја (Мт 10): ићи ћe на проповед два по два, као овце међу вукове, да на путу не троше време узалудним разговорима да би се својски посвећивали своме позиву и др. у вези с пастирским методима за време проповедања. Плодовима своје делатности Седамдесеторица су била веома задовољна, јер "вратише се радосни", с напоменом да им се и демони покоравају, а ово је посведочио и њихов учитељ, Исус Христос (Лк 10,17-20). У смислу у коме су Епископи наследници Апостола, тако су и презвитери наследници седамдесет ученика. У Цркви је утврђен и списак свих 70 апостола. Овде ћемо споменути као апостолске ученике: Јеванђелисте Марка и Луку, затим четворицу браће (Јаков, Симон, Јосија и Јуда), апостолске помагаче, као Тимотеја, Ераста, Трофима, Тита, Епафродита, Варнаву, Силу, Фотуната, Ахаика, Стефанина, Архипа, Филимона, Онисима, затим све Хришћане споменуте у 16. глави Посланице Римљанима, и оне наведене поименце у новозаветним списима, као и у Црквеном предању.

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Седамдесеторица

„Не постоји особа на земљи којој није потребна љубав и која не пати због мржње. Лишавање љубави је увек трагедија. Чини се да је све јасно и неспорно! Али више пута сам прочитао у писмима игумана Никона (Воробијева) и у беседама архимандрита Јована Крестјанкина да треба волети себе, и да уопште не треба да бринеш о томе да ли си уопште вољен. Како ово разумети и прихватити?
 – Вероватно је немогуће не патити због ненаклоности, макар само зато што је права духовна љубав елемент наше душе, нашег живота, тог божанског света на који смо призвани да живимо. Али ми, наравно, постајемо заједничари духовне љубави, не онда када тражимо љубав од других, већ када сами настојимо да се придружимо овој љубави, како бисмо, колико год можемо и умемо, у њој узрастали, стекли је и дали је. Јер, давање је главно својство љубави. Сетите се Спаситељевих речи које наводи апостол Павле у разговору са старешинама Хришћанске Цркве: „...блаженије је давати него примати“ (Дела 20: 35).
И ако човек ово разуме, ако прихвати ове Христове речи, онда му се по милости Божијој дешава задивљујућа метаморфоза. Он више не тражи разумевање и саосећање, не тражи ни узајамну љубав, већ тежи само да врати оно што му је дао Христос. И управо у овде се налази радост учешћа у Божанском постојању - у испуњавању две главне заповести: о љубави према Богу и о љубави према човеку.
– Жеља за љубављу других према себи (не духовној, већ најобичнијој), потрага за љубављу, чежња за њом, стално осећање невољености, одбачености од људи... Можда је ово испољавање греха ? Или је то немоћ, слабост, која је, међутим, такође последица греха?
– Понављам, потреба за љубављу је прва и најважнија људска потреба. Али, овде вероватно морамо почети од чињенице да често једноставно не разумемо и не осећамо да је свако од нас већ вољен од Бога. И из овог неспоразума у човеку се рађа празнина и хладноћа, и као резултат тога, жеља за љубављу од људи, људским учешћем, подршком, саосећањем. А када то не добијемо од људи, рађа се горчина, расте отуђење, озлојеђеност и свест о неправди овог света. Човек се повлачи у себе, у своју горчину, неразумевање... Све се то једном речју може назвати – гордост; и то, наравно, нема везе са правом љубављу, већ је једна од многих грубих или суптилних замена које ми сами смишљамо, а демони нам нуде у широком асортиману.
Да не бисмо прихватили замену истине већ да бисмо живели са њом, потребно је, како пише апостол Јован Богослов, „не веровати сваком духу, него испитивати духове да ли су од Бога“ (1. Јованова 4:1). А за то треба да се непрестано упоређујемо са том висином, са оном божанском светошћу на коју смо сви призвани. И да се нимало не стидимо, видећи шта јесмо, него да идемо с Божијом помоћи ка своме циљу : „у наслеђе нетрулежно, неоскврњено и непролазно, за нас сачувано на небесима“ (1. Пет. 1. :4). Тада ће нам сам Господ помоћи, просветлити и упутити нас. Само треба да запамтимо: предуслов за такав успон је наше поверење у Бога. То је оно што нам често недостаје. Јер вера у Бога и поверење у Њега су две различите ствари. Можеш да верујеш у постојање Бога, али да му при том нимало не верујеш и да цео живот проведеш у „миксу“ сопствених мисли, мишљења, претпоставки, сумњи, туга и пропуста...
 Дакле, у природи нам је да очекујемо љубав, саосећање и разумевање од најмилијих. Али, за нас постоји нешто што је више од наше пале природе оштећене грехом: то је, заједно са Христом, одрицање од свог „ја“. Нека добра дела чините „на суво“, више умом него из срца, али ако је ваша жеља да испуните заповест љубави искрена, то је већ почетак вашег учешћа у Христу. И о томе су говорили многи светитељи, међу којима и блажени старац Амвросије Оптински: „Ако љубави немаш, чини дела љубави, и љубав ће доћи.
– Али оно што човек увек жели од породичног живота јесте љубав према њему, љубав и духовна и телесна... А то је тешко могуће у породици – да једна од „половина” само даје од себе, не надајући се да ће и добити. И уопште, да ли је љубав могућа у животу без наде у реципроцитет, у неку врсту награде? Не мислим сада конкретно на љубав мушкарца и жене.
– У стварним односима, у породичном животу, ова духовна потреба човека за љубављу, па и телесном, није баш оправдана, али, како се чини, неизбежна је у великој већини случајева. Јер, као што је рекао јунак писца Ивана Гончарова, „ми нисмо ни духови ни животиње." А духовна љубав, укључујући и телесну, укључена је у круг живота земаљског човека. Чак је и благословена, али, мислим, из снисхођења, о чему говоре многи свети оци. Подсећају нас да постоји заповедна духовна висина девствености и савршене љубави, а ту је и стварност умног и телесног живота. Није све у овом животу противно Богу, али све има своју, да тако кажем, „хијерархијску вредност“, све је релативно. Жеља за духовном (па и телесном) љубављу, за узајамношћу, за духовном и световном срећом – све је то укључено у круг хришћанског постојања и све то може бити благословено, само ако се чини на благословен начин, тј. по Божијем закону.
 Ако говоримо конкретно о могућности (или немогућности) постојања „давања“ љубави, без наде на реципроцитет, онда је, несумњиво, таква љубав могућа, а у нашој руској класичној књижевности постоји читава галерија таквих светлих слика: Татјана Ларина, Аљоша Карамазов, који је волео (нејасно зашто) своју браћу и оца, принц Мишкин, принцеза Марија из „Рата и мира“... Наравно, таква љубав је патња, али то је управо оно исто страдање које, по речима светог Луке Кримског, „тако дивно чисти душу“. Међутим, ово се односи на духовну земаљску љубав. Ако говоримо о духовној љубави (релативно речено, милосрдна сестра на фронту), онда, наравно, нема говора ни о каквом очекивању реципроцитета. Ово је чиста пожртвована љубав, а самим тим и приближавање идеалу светости.
– Христос каже: „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, нека и ви љубите једни друге“ (Јн. 13:34). Веома је важно разумети о каквој љубави Спаситељ овде говори. На крају крајева, не ради се само о пријатељској симпатији, која би могла да створи топлу атмосферу у хришћанском окружењу. Другим речима, зашто нас Спаситељ позива да волимо једни друге? И још један Христов позив: „Останите у љубави мојој“ (Јован 15:9). Шта значи „остати у Његовој љубави“?
– И пријатељско саосећање, и страхопоштовање, и нежност – све то може бити пројава најчистије, божанске љубави, а управо на то нас позива Господ, када у име Његово апостол Павле каже: „Будите нежни према својој браћи“ ( Рим. 10:12 ). Ту лежи позив на чистоту и лепоту односа међу људима, да наши односи постану онакви каквима их је замислио њихов Творац; развој односа у вечности чини благословени изглед нашег живота. Сећате се оних „немогућих“ позива - „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48) или „Будите свети, јер сам ја свет“ (Лев. 11:44; 1. Петрова 1:16)? Како је могуће испунити ову трансценденталну, несхватљиву заповест? Нема шансе! Односно, само људским напорима и средствима не само да је немогуће испунити, већ и разумети о чему је реч. Али „што је људима немогуће, Богу је могуће“ (Матеј 19:26). Ако активно тежимо овом савршенству у љубави, да будемо у Христу и са Христом (јер је Христос открио у телу пуноћу Божанске љубави), онда нисмо лишени „дела целине“, тј. учешћа у божанском животу и љубави, јер „Бог је љубав, и ко пребива у љубави, у Богу остаје и Бог у њему“ (1. Јованова 4:16). И тада се спасавамо, односно, у Духу Светом учимо да волимо своје ближње.
– Каква треба да буде љубав човека према човеку? У последње време посебно често наилазимо на слепу или недуховну љубав. Ево примера: бака улази у аутобус са својим 12-годишњим унуком, а има само једно слободно место. Баба каже потомку: „Седи." И унук се спусти на седиште. А баба стоји поред њега и нежно га милује по коси. Баку није брига да ли се њен унук понаша неморално, све док се она осећа добро. А постоји и таква мајчинска љубав која је спремна да учини све против туђе деце, само да би њена живела... Али да ли је то љубав на коју је Христос призвао?
– Љубав човека према човеку мора бити духовна. Ово о чему ви говорите није, наравно, уопште љубав, већ једна од оних замена које смо раније поменули, а чије су последице катастрофалне како по сам народ који те замене прихвата као истину тако и за оне на које се та „псеудољубав“ излива, уништавајући духовну компоненту и духовну димензију људског живота. А духовна димензија лежи у свести о томе да имамо тело, да постоји душа, и постоји виши део душе – дух, кроз који човек улази (тј. позван је да уђе) у општење са Божанским Духом. Без овог схватања, без ове тежње, и то свесне, доследне и чврсте, исправна организација људског живота је углавном немогућа.
 Човек, ма колико то горко звучало, чак и по природи љубазан, васпитан, учтив, предусретљив и сл., али недухован, неминовно сакати свој живот и животе својих најмилијих. Примера за то има безброј. А разлог је само један – жеља да се љубав разуме и оствари само људским средствима.
– Како да се промениш тако да коначно желиш не да будеш вољен, већ да волиш себе? Зашто речи светог Амвросија „чините дела љубави, и љубав ће доћи“ не делују увек? Често се дешава и обрнуто: човек годинама брине о тешко болесном члану породице, ради све што може по дужности, стрпљив је и нежан... Али љубав не долази, напротив – расте раздраженост.
– Како научити да волиш? Ово је питање на које ми хришћани морамо тражити одговор до последњег даха. И Господ нам помаже да пронађемо и испунимо овај одговор сваког минута и сата и дана нашег живота. Неуспеси, посрнућа, па и падови су овде неизбежни, али су неопходна и устајања, исправке, сузне (а понекад и веома болне) тежње са покајањем – ка Богу. Шта можете – ово је наш пут ка заједници са Божанским животом и Божанском љубављу; не може бити једноставно и лако због нашег палог стања.
Али Господ познаје слабост наше природе, и користи сваку прилику да нам помогне, подржи нас, надахне и унапреди наше стварно сазревање и уздизање „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4:13). А то се често дешава на начине које наша телесна мудрост не разуме и не прихвата. Зато је важно безусловно поверење у Бога, заједно са жељом да се Његове заповести испуњавају. Јер „ко има заповести Моје и држи их, мене воли“ (Јован 14,21) – то је управо љубав према Богу, а без ње је немогућа права љубав према ближњем.
Истина је да речи преподобног старца Амвросија не делују увек. И овај „неуспех“ се вуче и траје, понекад наизглед бескрајно. Али спасава се онај који истраје до краја (Мт. 10,22). И често је ово стрпљење на граници људских снага, али ако се то чини са поверењем у Бога и са жељом, колико год је то могуће, да ипак испунимо оно што се од нас тражи, онда ће, несумњиво, сви наши трудови и претрпљене туге у Вечности процветати у радост и све мрачно и тешко ће се развејати као дим и нестати као да га никад није ни било. Тако ће стварно бити! Ми једноставно немамо стрпљења, а желимо да осетимо ову радост на пола пута. Понекад се то дешава - Господ, охрабрујући и тешећи човека, чини да он осети овај миомирис. Али, дешава се и другачије. То значи да нам Господ спрема већу радост – за храброст и постојаност, што више Он види у човеку веру и способност да издржи до краја. То је проверено и потврђено многим примерима, сведочанствима светих људи.
Постоји таква ствар као што је рационална љубав. То је када човека не чуди сувоћа у души, не чуде га манифестације грубости, немилосрдности, раздражености, па чак и беса, јер зна: све то је заиста добро у овоме свету, а нарочито жеља да се испуни заповест Божија, наилази на жесток отпор, најпре, наше пале природе, а потом и демона, који се свим силама труде да човека одврате од чињења добра. Не треба се чудити, а камоли бити малодушан и очајан. Али да би се одупрео помислима и демонима чврсто и доследно – потребно је свом снагом душе да се обраћаш Богу за помоћ. И покушавати изнова и изнова, упркос сопственом стању, чинити добро које је у нашој моћи. Па макар и силом, „суво“ и вољном принудом самог себе, али, пре свега, свим срцем стремећи ка Богу и жељом да се испуни Његова заповест љубави. Да, пуно је посла и никоме није разумљиво осим самом Богу, Који све види, све зна и никада неће оставити човека без помоћи на овом путу и без Његове праведне награде. И ова од Бога дарована утеха ће покрити све што смо доживели и донеће нам такву радост да ћемо са сузама благодарити Творцу што је све испало баш тако, а не другачије.
- Све што сте рекли је, наравно, истина, али шта је са нашим ранама? Једна од главних манифестација љубави у нашем животу овде је пажња једне особе према другој. Понекад не добијамо пажњу која нам је потребна. Да, објашњавате себи да вам нико заправо ништа не дугује, али тешко је помирити се са тим.
– Наравно, болно је све то, али морамо разумети да је свет болестан, да су сви духовно и морално болесни, а можда и ми сами, пре свега. Чак и када се сами трудимо да поступамо морално, то не можемо и зато немамо право да очекујемо, а још мање да захтевамо то од других – управо зато што смо и сами неморални, ако се поредимо са светитељима, на пример. Дакле, „како хоћете да људи чине вама, тако чините и њима“ (Матеј 7:12) или „опраштајте и биће вам опроштено“ (Лука 6:37). Односно, неизбежно треба да водимо рачуна о слабостима других и да им снисходимо ако желимо да и нама Господ снисходи. Ово је једноставан, али делотворан закон духовног живота, који треба да памтимо и испуњавамо најбоље што можемо.
Ако говоримо о смирењу, онда је оно у свом савршеном облику, наравно, дар од Бога. Али морамо тежити да стекнемо овај дар, да га тражимо. Ако имамо ову жељу, онда нам Господ помаже: Шаље нам горак лек за гордост. Ово се односи на наизглед безначајне ствари, које нас у исто време могу озбиљно узнемирити. Нешто се не дешава онако како бисмо желели; не онако како ми мислимо да је потребно, исправно, корисно; неко ме је погледао лоше или ме уопште није погледао; неко је рекао нешто што нисмо желели да чујемо, није било срдачног контакта са неким, разумевања, договора итд.
У таквим ситуацијама важно је бити пажљив према себи, прибегавати Богу уз интензивну молитву, молећи Га за помоћ у савладавању искушења, у стицању истинског смирења. Овде све одлучују тренуци, јер ако се заглавите у помислима на тугу, непријатељство или љутњу, ако почнете да се „вртите“ у овим непријатељским осећањима или мислима, онда ће бити тешко изаћи из овог левка. Међутим, „тешко” не значи „немогуће”: молитвена борба против мисли увек има свој смисао и цену. Помоћ Божија на крају долази и ослобађа нас бремена, али што се одлучније, брже и несебичније обраћамо Њему, то лакше и брже долази дуго очекивани мир, смирење и тишина. Стицање смирења је дело које нам је заповеђено, јер је без смирења немогуће причестити се Божанским животом.

протојереј Димитрије Шишкин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Данас славимо празник једног од највећег подвижника Цркве и Руске, и Васељенске, једног од највољенијих светаца којег поштује народ Божији. Име Преподобног Серафима је познато и омиљено, не само код нас у Русији, већ и у другим земљама, на пример, у Грчкој и Грузији, а посебно у Србији. На свим континентима народ Божији посебно поштује овог угодника и моли му се.
Свети Серафим је цео свој живот посветио сједињењу с Богом и заиста је постао преподобан, подобан Богу. Ми не можемо да видимо Бога, али можемо видети Његове свеце који се удостојавају лика и подобија Божијег, у њиховом животу се то изузетно снажно манифестује. За то треба улагати напоре какве је Преподобни Серафим улагао целог живота: подвиг, дугогодишњи труд, самоћа; он је избегавао свет, молио се. Многи његови подвизи су нам познати, али су многи остали скривени, зато што их је чинио у тајности.
Тек кад је Преподобни Серафим стекао благодат Светог Духа – дух мира, као што је сам говорио – открио се људима и почео је да прима све, био је познат по својој љубави и топлини. С љубављу је примао људе, давао савете и гледао људска срца.
У разговору с једним својим сабратом, саподвижником, рекао је познате речи које често понављамо једни другима: „Стеци дух мира и хиљаде душа ће се спасити око тебе.“
У овом свету људи понекад постигну изузетне висине, њихово богатство и моћ се достижу незамисливе размере. Раније, рецимо, пре свега 30 година, није сваки владар велике империје могао ни да помисли на богатство које данас може да поседује неки човек чије име чак нико не зна. Све иде ка томе да човек може све више да стиче, да располаже и влада све већим добрима.
Једни поседују велику политичку власт, други – велика знања, али је врло мало оних који поседују оно што је за њих најважније, и у тајности то схватају – душевни мир. Људи имају огромне могућности, а среће немају, колико таквих примера видимо: уништене породице, скандали, међусобне оптужбе, тражење компромитујућег материјала, судови, једни друге стављају у затворе, бујице лажи, које људи изливају једни на друге у борби за ко зна шта.
То се дешава зато што људи нису стекли миран дух. Једни долазе и кажу да су следбеници неког учења, верског или политичког. У суштини, сви друштвени делатници као да кажу да „сад ћемо учинити да све буде добро, даћемо вам срећу, ако неког другог свргнемо“, или „даћемо вам срећу ако вам понудимо ново учење…“ Ови људи често сасвим искрено тако мисле и тако поступају, али нажалост, малобројни чине људе заиста срећнима због простог разлога што нису стекли дарове Светог Духа. Њихове помисли и радње диктира сасвим други дух, зато што не чисте своје срце од греха и прљавштине, и њихови ближњи се не спасавају, као што каже Преподобни Серафим Саровски, већ напротив, гину у греховној тами.
С великом жалошћу морамо констатовати да често то видимо и у самима себи, и у нашим ближњима, и у нашим породицама, и у друштву, зато што заборављамо на просте ствари којих се преподобни Серафим сећао целог живота, на плодове Светог Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, веру, кротост и уздржање. Није тако тешко схватити речи апостола Павла кад описује плодове Светог Духа (в.: Галат. 5, 22-23).
Ближи се Крстовдан, Богојављење и ми се с радошћу припремамо за овај празник. Имамо добар повод да се отрезнимо. Сви смо радосно прославили Божић, неко од нас је можда мало и прекорачио меру празновања. „Свечаности“ (то није повезано с Христовим Рођењем) се свуда одвијају, и то је чак оптеретило и наша тела и наша срца.
Многи сад размишљају о томе да треба да узму богојављенску водицу и вероватно већина наших суграђана пре свега размишља о купању на светим изворима. Неки политичари и познати људи чак побољшавају свој имиџ на тај начин, показују како су снажни, бодри, издржљиви и спремни да се купају на свакој студени.
Али је важно да на овај празник не заборавимо главно, као што се поје у једном од крстовданских тропара: „Глас Господен на водах вопијет, глагоља: приидите, примите вси Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божија, јављшагосја Христа.“ („Глас Господњи кличе на водама говорећи: дођите, сви примите Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божијег, Христа Који је дошао.“) А можемо Га примити само с кротошћу, љубављу и дуготрпљењем, зато што, кад Црква данас слави спомен дивног свеца, Преподобног Серафима, то нам у знатној мери омогућава да се угледамо на његов пример на путу ка Господу нашем Исусу Христу Који је дошао.
Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

https://mitropolija.com/2025/01/15/mirni-duh-prepodobnog-serafima/

С времена на време имам обичај да се пожалим на посао. Не знам из ког разлога, али често осећам незадовољство различитим стварима које се тичу атмосфере у колективу и организације рада на коју још увек покушавам да се прилагодим. Имајући у виду да заиста имам посао о ком сам пре нешто више од две године могао само да сањам, схватам да ми осим захвалности Богу недостаје и особина кротости. Наравно, не мислим да ову драгоцену особину која се стиче уз доста муке, али и представља изузетну силу испољавам у другим ситуацијама, али тек ми је на послу постало јасније на који начин ме страсти смућују и како лако падам – гневим се и губим смирење. Трагајући тако за искуствима светитеља који су благодаћу Духа Светога успели да стекну ову особину наишао сам и на речи Свете Мученице царице Александре Романов које су ме окрепиле и оснажиле. Један младић сматрао је неиздрживим своје радно место. Био је једини хришћанин кога су ометали да сачува своју веру. Света царица је на овакав начин размишљала о њему: ,,можда му је Бог одредио да буде управо на таквом месту, и овом човеку је и потребна тако непријатељска околина како би се испољиле његове најбоље црте. Или је можда Богу потребан ради сведочења на овом месту. Свест о томе да је ту он једини веран Го­споду ставља велику одговорност на овог човека. Он не може да напусти то место, његова дужност је да ту остане и да претрпи сва искушења ради очишћења сопственог живота, или ради Христа, да би био Његов исповедник.“

Не мислим да сам попут овог младића једини хришћанин на послу, већ желим да истакнем део царичиног одговора у ком наглашава дужност младића да упркос искушењима, зарад стицања благодати остане на послу.

Да бисмо одговорили на питање шта је то кротост, можда је добро да кренемо од онога шта она није. Особине које никако не можемо асоцирати са кротошћу биле би следеће: гневљивост, агресивност, истеривање правде, склоност започињању свађа и расправа, злопамћење, враћање зла злим, хвалисање и истицање својих а ниподаштавање туђих квалитета и сличне. Свети Јован Лествичник кротост дефинише као непокретно стање душе које се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале. Додаје и ово: ,,Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио. ,,Кротки су они који смирено подносе све недаће које живот доноси. На њима се лако уочава благост, доброта Божија. Кротост је благо расположење нашег духа, спокојство, смиреност, безгневље, радост због успеха ближњег, трпељиво подношење неправди и оговарања, тражење опроштаја од свих…У палом свету у каквом живимо ова особина се не сматра цењеном, пре се опажа као слабост, чак се сматра и непожељном. Кротост се мора суочити са неразумевањем других, са ругањем таквом животном ставу, кротки ће неретко бити извргнути порузи. Зашто би онда неко требало да се труди да задобије једну овакву особину?

По мом мишљењу, а такво мишљење деле и неки западни психолози, кротост представља снагу, а не слабост. Уколико је неко у стању да у ситуацијама које код других изазивају страх и немир остане смирен и сталожен и у таквом расположењу изнађе решење, значи да је у стању да управља својим осећањима, односно да је кротак. Лако је разгневити се, испољити агресију, напити се или окривити другог, док је знатно теже укротити нарав, избрусити своје оштрице и неравнине и борити се са бројним страстима које нас смућују. Још једна значајна карактеристика кротких је да су скромни, немају високо мишљење о себи, отворени су за нова знања и искуства јер не мисле да све знају. Сигурно би вам било пријатније у друштву некога ко је спреман да опрости и каже ,,извини“. Кротак је управо такав. Свестан је да је и сам грешан и да Господ њему опрашта сваког дана. Такође их краси послушност и жеља да служе другима. Због свега тога на њих се излива благодата, помирени су са собом и другима и у стању су да воле онако како је заповеђено.

Снага кротости посебно се уочава у невољама. У Петрограду је пре Октобарске револуције живела надалеко позната монахиња Марија Гатчинска. Револуцију је дочекала на болесничкој постељи. Након прележане упале мозга, оболела је од Паркинсонове болести. Била је непокретна, док јој је тело било као оковано, а бледолико лице је подсећало на маску. Могла је да говори али са полузатвореним уснама, кроз зубе, споро и једнолично. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички изобличила, већ је у потпуности пројавила необичне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Постала је изузетно блага, скромна, повучена, посвећена непрекидној молитви, и своје тешко стање подносила је без роптања. Будући кротка и трпељива, Господ јој је низпослао дар утешитељства. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. После разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање од сопствене боли, стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Проглашена је светитељком којој се посебно моле они који пате од депресије.

Оно што можемо да урадимо како бисмо стекли кротост је да се трудимо да и добро и лоше примамо са захвалношћу, имајући на уму да нам Господ увек шаље оно што нам је потребно. Најтачнији одговор на питање зашто нам је потребна особина кротости налази се  у речима самог Господа нашег Исуса Христа: ,,Блажени кротки јер ће наследити земљу (Мт. 5, 5).“ Свети Теофилакт Охридски сматра да се у овом стиху под земљом подразумева духовна земља тј. небо. Дакле, Царство Божије, Небеса, се отварају кроткима! То је више него довољан разлог да покушавамо да будемо такви…. 

Аутор: Милош Благојевић

Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“

Самоприхватање можемо сматрати једним од важних предуслова душевног здравља. Његов зачетак сеже у најраније детињство, па чак и у  пренатални период, јер није исто да ли је човек рођен из жељене или нежељене трудноће. Сигнали које детету шаљу мајка, отац и други блиски чланови породице у виду љубави, пажње, прихватања или, насупрот  томе, грубости, хладноће, одбојности, незаинтересованости, утискују се у његову психу. Иако дете у почетку не може да их разуме, оно свакако може да осети да ли ти сигнали изазивају пријатност или непријатност, да ли греју душу или стежу око срца. 

   Како расте, дете и даље „упија „различите облике  испољавања љубави и наклоности од стране родитеља или одсуства истог, кроз речи којима му се обраћају, фацијалну експресију, додир, поступак. Са две-три године дете стиче менталну зрелост да може себе да одвоји од других, пре свега од мајке, а самим тим постаје способно да посматра себе.  Уколико је дете вољено, оно ће осећати љубав према себи, а то ће испољавати на разне начине: биће сталожено, радозналог ума, пријатељски расположено према другим људима, отворено ће испољавати осећања, имаће емпатију за друге, али ће се исто тако  брижљиво односити и према себи .Уколико дете није довољно вољено, оно ће развијати осећај да није нарочито вредно, а то ће испољавати емоционалном рањивошћу, увредљивошћу, неповерењем у друге, понекад и непријатељством према другима (нпр.вршњачко насиље), ризик понашањем (нпр. самоповређивање, суицидалност).

   Дакле, онај део дететове личности који је предмет његовог посматрања, обликован је под утицајем тога како су му родитељи показивали љубав и пажњу. Онај други део  личности којим дете посматра себе није, нити може да буде, објективан, с обзиром на његову умну, социјалну и емоционалну недозрелост, и  обојен је снажним осећањима. Неки јак утисак може да пребоји целокупан доживљај себе. На  пример, једна епизода мајчине депресије, када она није била у стању да обрати довољно пажње на дете, може да доведе до тога да дете, у својој уобразиљи, изведе закључак да није завредило  мајчину пажњу  и, следствено томе, да не вреди. 

   Добро је да дете има више блиских особа уз које расте, како би имало више тачака ослонца и богатство различитости у начинима испољавања љубави. Уколико родитељи превише заштићују дете, удовољавају свим његовим прохтевима, стављају га на пиједестал „Бога“, оно стиче нереално високо мишљење о себи, са недовољним осећањем личне одговорности, дисциплине, емпатије за друге. Постаје егоцентрично. Родитељи су огледало личне вредности детета. Уколико не раније, проблем са самоприхватањем се испољава у пубертету, када се интензивира развој способности човека да себе посматра, анализира, процењује, али и „конструише“ реалност (формирање апстрактног мишљења). Тада младо биће које није довољно вољено може да развије анксиозност, поремећај понашања, депресију. Ако је љубав родитеља била условна, може да развије перфекционизам, радохолизам, потребу да се грозничаво доказује. Међутим, успеси које постиже нису довољно поткрепљење за осећај задовољства собом. Потребне су му нове и нове потврде личне вредности. Развија се глад за самопотврђивањем.

   Самоприхватање представља реално прихватање себе, са свим врлинама и манама. То не значи да се човек мири са својим манама, него да их је свестан и да је спреман да их превазилази (а не негира и потискује). Он воли себе несавршеног, као што га воле његови родитељи, као што га воли и сам Бог. Свестан је да су сви људи несавршени, па тако и  његови родитељи, и има реална очекивања од других. Његово самоприхватање је постојано  и не  може се лако пољуљати спољњим утицајима (доживљеним неуспехом, критиком коју му други упућују).

   Самоприхватање треба разликовати од самопоштовања које се заснива на поштовању својих квалитета, снага, талената, пожељних особина, али не и целокупне личности. Такође, треба га разликовати и од  егоизма, јер егоизам подразумева опчињеност собом, уздизање себе и посматрање света из своје визуре.

                                                              ЗАКЉУЧАК

    Прихватити себе значи живети у хармонији са собом  и другима, реално сагледавати  своје квалитете и мане, моћи одговорити себи на тешка и непријатна лична питања, осећати љубав према свом целовитом, несавршеном бићу .

   Онај човек који истински  прихвата себе, способан је да воли и друге људе, под условом да је добио довољно родитељске љубави, или љубави од других блиских особа. Истина, постоје и они ретки, резилијентни (отпорни) који су успели да „преживе“ без довољно љубави, често у њеном одсуству, изложени насиљу. Постоје научна објашњења овог феномена (јасни самоувиди, хумор, способност да се дистанцирају од лоших утицаја, храброст да се суоче са истином).  Има ли ту  још нечијег уплива?

  Уколико је човек имао среће да искуси и Божанску, безусловну љубав , која је могла да се пројави на разне начине, па чак и у најдраматичнихим животним околностима као што су занемаривање и злостављање у породици, инвалидитет, болест, рат, сиромаштво, његово самоприхватање ће бити још постојаније, па ће чак моћи да послужи и  другима као пример како волети себе упркос свему (нпр. особа са телесним ивалидитетом као мотивациони говорник), како ту љубав ширити на друге људе и у њима пробудити самољубав и захвалност Богу на свему.

   „Љубав Божија према човеку претходи љубави човека према Богу.

    Ко зна да ли би дете икада имало љубав према својој мајци, када не би осетило љубав мајке према себи.

   Тако и ниједан човек не може се разгорети љубављу према Богу, докле не осети пламен Божије љубави према себи“.

                                                                               Одломак из књиге „Мисли о добру и злу“ 

                                                                                 Свети Владика Николај Велимировић

Aутор: Светлана Продановић

https://www.pravoslavni-psiholog.rs/samoprihvata-e/

Реч на Обрезање Господње. Осмог дана по свом рођењу Господ наш Исус Христос благоволео је да буде обрезан, да би испунио Закон. He дођох, рече, да укинем закон, него да испуним (Мт. 5, 17). Он беше покоран Закону, да би ослободио оне што су дужни и обавезни Закону. Као што каже апостол: Посла Бог Сина свог, који би под Законом, да искупи оне који су под Законом (Гл. 4, 4-5). To би, да покаже како је узео на себе истинито тело, и да запуши уста јеретицима који говоре да Христос, тобож, није узео на себе истинито тело људско, него се привидно родио. Би обрезан, дакле, да учини очигледном своју човечанску природу. Јер да се није обукао у наше тело, како би се онда могло обрезати привиђење? Свети Јефрем Сирин каже: Ако Он не беше тело, кога онда Јосиф обреза? Но пошто уистини беше тело, Он би и обрезан као човек; и права крв потече новорођенчету, као Сину Човечјему, и бољаше га, и плакаше од бола, као што и доликоваше природи људској. Још и зато би обрезан по телу, да нам установи духовно обрезање. Јер пошто заврши Стари Закон који је по телу, Он заче Нови, духовни. И као што стари телесни човек обрезиваше чулно тело, тако је духовни човек нови дужан да обрезује духовне страсти: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и друге грехе и греховне жеље. У осми пак дан би Господ Исус обрезан, прасликујући нам будући живот, који Учитељи Цркве обично називају осмим даном или веком. Тако писац данашњега Канона свети Стефан говори у четвртој песми: непрекидни живот будућега осмога века изображава Господ, ради кога би обрезан по телу. Но и свети Григорије Ниски збори ово: У осми дан би по Закону обрезан, означавајући будући осми век.

Треба и ово знати: у Старом Завету је установљено обрезање за ознаку крштења и очишћења прародитељског греха, иако се овај грех уствари не очишћаваше обрезањем, све до Христовог добровољног проливања крви за нас и страдања. Обрезање је било само праобраз истинског очишћења, а не само истинско очишћење, које Господ наш изврши, узевши грех и приковавши га на крст, а место старозаветног обрезања установивши крштење водом и Духом. И беше тада обрезање као нека казна за првобитни грех, и као знак његов, јер је обрезивано новорођенче, по речима Давида, зачето у безакоњима, и у гресима роди га мати његова (Пс. 50, 7). И од обрезања остајаше ожиљак на телу детињем. А Господ наш беше безгрешан, јер се у свему уподоби нама осим греха. Као што она бакарна змија, коју Мојсије начини у пустињи, беше змија по изгледу, али без змијиног отрова (4 Мојс. 21, 9), тако и Христос беше истинити човек, али без човечанског греха, и натприродно се роди од безгрешне и безмужне Мајке. И не беше потребно Њему, као безгрешноме и као самоме Законодавцу, да претрпи, Законом прописано, обрезање оне греховне ране. Али пошто је био дошао да узме на себе грехе целога света, и као што каже апостол: Онај који не знађаше греха нас ради учини се грехом (2 Кор. 5, 21). Он дакле, иако безгрешан, трпи обрезање као грешник. И Господ наш је показао веће смирење у обрезању него у рођењу свом. Јер у рођењу Он узе на себе само обличје човека. Апостол каже: Поставши као и други људи, Он се на очи нађе као човек (Флб. 2, 7). У обрезању пак Он узе на себе обличје грешника, као грешник подносећи рану, за грех одређену. И оно ради чега није био одговоран, Он ради тога као кривац страдаше, као с Давидом говорећи: Што нисам отимао, тада враћах (Пс. 68, 5). Греха немам, а за грех примам болове обрезања.

Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и срчући из оне чаше коју је имао попити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању, да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење а вечер – крај. Од јутра дакле, од пелена, Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до онога вечера када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој досада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења.

При обрезању, Божанском новорођенчету наденуше име Исус, које с неба беше донео Арханђео Гаврил у оно време када Пречистој Дјеви Марији објави благовест о зачећу, пре но што се заче у утроби, тојест пре но што Пресвета Дјева пристаде на речи благовесникове, пре но што рече: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој! (Лк. 1, 31.38). И при овим њеним речима Слово Божје одмах постаде тело, уселивши се у пречисту и пресвету утробу њену. To дакле пресвето име Исус, које Анђео надену пре зачећа, би при обрезању дато Христу Господу, чиме би објављено спасење наше. Јер Исус значи спасење, као што је протумачио исти Анђео када се у сну јавио Јосифу и рекао му: Надени My име Исус, јер ће спасти људе своје од грехова њихових (Мт. 1, 21). Но и свети апостол Петар сведочи за име Исусово, говорећи: Нема ни у једноме другом спасења; јер нема другога имена под небом данога људима, којим би се ми могли спасти (Д. А. 4, 11-12). Ово спасоносно име Исус, пре свих векова би припремљено у савету Пресвете Тројице, написано, и све досада чувано за наше избављење; а сада као најскупоценији бисер из наднебесних ризница донесено на искупљење рода људског, и од стране Јосифа дато, да би се у имену том свима откриле и објавиле непознатости и тајне мудрости Божје. Ово име обасја свет као сунце. По речи пророка: Вама, који се бојите имена мога, грануће сунце правде (Малах. 4, 2). Оно као миро миомирисно умириса васељену. Речено је: Име твоје је миро изливено (Песма над песмама: 1, 2). Име је његово миро, не у суду затворено, него изливено. Јер док се миро држи у суду, и мирис се његов задржава унутра у суду; чим се пак излије, одмах мирис његов испуњује ваздух. Сила имена Исусова била је непозната, у превечном савету као у суду скривена. А када се то име изли с неба на земљу, одмах при обрезању изливањем новорођенчетове крви као миро мирисаво испуни васељену миомиром благодати. И сваки језик сада исповеда да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флб. 2, 11). Сила имена Исусова постаде очигледна, јер то дивно име Исус – удиви Анђеле, обрадова људе, уплаши ђаволе, јер и ђаволи верују и дршћу. И од самог имена тог тресе се ад, колеба се преисподња, исчезава кнез таме, руше се идоли, растура се мрак безумног идолопоклонства а изгрева светлост побожности и обасјава свакога човека који долази на свет. У ово превелико име Исусово клања се свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 10). Ето, име Исусово је силно оружје против непријатеља, као што каже свети Јован Лествичник: Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу, ни на земљи. Ово премило име Исус, о како је слатко срцу које љуби Христа Исуса! О како га жели онај што га има! Јер је Исус – сав милина, сав сладост. Ово пресвето име Исус, о како је мило слузи и сужњу Исусовом који је рањен љубављу његовом! У уму Исус; на језику Исус; Исус се верује срцем за правду, Исус се исповеда устима за спасење. Или ходио, или седео, или што радио – Исус пред очима! Апостол рече: Одлучио сам да ништа не знам међу вама осим Исуса (1 Кор. 2, 2). Јер је Исус ономе који се приљубљује уз Њега – просвећење ума, лепота душе, здравље тела, весеље срцу, помоћник у невољама, радост у жалостима, лек у болестима, одбрана у свима опасностима, и нада спасења, и сам лично награда и уздарје своме љубитељу.

Исписивало се некада, прича Јероним, неисказано име Божје на златној дашчици коју је носио на глави Првосвештеник; сада се исписује божанско име Исусово самом крвљу његовом, изливеном при обрезању његовом. И то се исписује не више на материјалном злату, него на духовном, у срцу и у устима слугу Исусових. Као што беше исписано у оном о коме рече: Он ми је сасуд избрани, да пронесе име моје (Д. А. 9, 15). Преслатки Исус хоће да се његово име држи у суду као најслађе пиће, јер је заиста сладак онима који га с љубављу употребљавају. Њима се и говори у псалмима: Окусите и видите како је добар Господ (Пс. 33, 9). Окусивши Њега, пророк кличе: Љубићу те, Господе, крепости моја (Пс. 17, 1). Окусивши Њега, свети апостол Петар каже: Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо. И коме ћемо другоме ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Мт. 19, 27; Јн. 6, 68). Том сладошћу беху толико заслађене и горке муке светих Мученика, да се они нису бојали ни оне најгорче – саме смрти. Ко ће нас, клицаху они, раставити од љубави Божје? Невоља ли, или туга, или мач? Ни смрт, ни живот, јер је љубав јака као смрт (Рм. 8, 35.38; Песма над песм. 3, 6).

У каквом суду воли да се чува та неисказана сладост – име Исусово? Несумњиво у златном, јер је злато у топионици невоља и мука прекаљено онај који се као драгим каменом украшава ранама за Христа добијеним. Такав изјављује: Ја ране Господа Исуса на телу свом носим (Гл. 6, 17). Такав суд та сладост захтева; у таквом жели име Исусово да буде. He излива Исус узалуд своју крв када при обрезивању добија име, јер хоће да се суд, који има да носи име његово, обагри крвљу. Када је Господ зажелео да апостола Павла задобије занавек као изабрани сасуд, одмах је рекао: Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје (Д. А. 9, 16). Погледај мој суд окрвављен, рањен. Тако се име Исусово исписује црвенилом крви, патњама, страдањима у оних који се боре противу греха.

Грлимо те с љубављу, о преслатко име Исусово! Свесрдно се клањамо пресветом имену твом, о преслатки о свемилостиви Исусе! Хвалимо превелико име твоје, Исусе Спаситељу; припадамо изливеној при обрезању крви, новорођенче незлобиво и Господе савршени! молимо и огромну благост твоју, ради пресветог имена твог, и ради премиле крви твоје изливене, и још ради свебеспрекорне Мајке твоје која Те нетљено родила: излиј на нас обилну милост своју! Заслади срце наше самим Тобом, Исусе! Заштити и огради нас одасвуд именом твојим, Исусе! Означи и запечати тим именом нас слуге твоје, Исусе, да се и у будућем веку твом обретемо, и да са Анђелима славимо и величамо вавек пречасно и величанствено име твоје, Исусе, амин.

https://mitropolija.com/2025/01/13/obrezanje-gospoda-i-boga-i-spasa-nasega-isusa-hrista-3/

Као што знате, страх је природно осећање. Сви се плаше, а често страх спречава човека од непромишљених поступака и чак чува здравље и живот.

Страх је, понављам, осећај, и човек га доживљава без обзира на сопствено деловање и вољу. Међутим, када доживи страх, човек сам одлучује шта ће учинити: следити траг страха или не, слушати га или занемарити, обуздати страх или му дати слободу. Одлука коју човек донесе је увек субјективна и особа је у потпуности одговорна за њу.

Закључак је једноставан: ако човек показује страх, онда је дозволио себи да се плаши. Чак и ако вас страх тренутно и потпуно покрије, ипак, у некој фази, особа је дозволила себи да подлегне страху, да дозволи да га запоседне. А онда је страх постао навика и сада лако полаже своја права над кукавицом.

Страх се, наравно, може превазићи. Међутим, то ће захтевати значајан напор и одлучност, као и доследност и упорност. Страх се истерује конфронтацијом. „Ако се плашиш да одеш на нека места дању, иди тамо са молитвом ноћу“ – отприлике ово упутство налази се код Светог Јована Климака.

Другим речима, урадите оно што је страшно и постаћете храбри. Сећам се једног инцидента: мени, који сам се у детињству плашио паса, пси луталице су увек стварали приличну нелагоду. Једног дана, када смо отац и ја шетали, пратио нас је улични мешанац. Није показиво агресију, већ нас је тврдоглаво пратио, што је код мене, младог и плашљивог човека, изазвало приличну напетост. Пожалио сам се оцу, а он ме ухватио за руку и кренули смо ка псу. Пас се, заузврат, такође окренуо и побегао. „Запамти“, рекао ми је тада мој отац, „страх прати оне који показују леђа, а бежи од оних који их гледају у очи“. Више пута сам се уверио у истинитост ове изјаве.

Међутим, о томе је лако писати и причати, али у стварности је све много теже. Одупрети му се много је теже него неком другом искушењу. Ни страст пожуде, па чак ни бес немају способност да паралишу вољу и искључе ум тако брзо као страх.

Овде се вреди присетити наизглед суптилне разлике између уобичајеног светског приступа борби против страха и начина на који православна аскеза предлаже да то чинимо. У суштини, оба приступа предлажу да се ради супротно од страха као средства за борбу против њега. Само аскетско предање предлаже да се то чини уз молитву.

Односно, главна компонента ове борбе је нада у Бога. Страх се побеђује чврстином људске воље, али човек је чврст не сам по себи, већ силом Божијом. Захваљујући свом поверењу у Бога, човек је у стању да обузда страх и победи сваки страх. Заправо, веће су шансе човека да победи плашљивост, што је јаче његово поверење у Бога.

Најупечатљивији пример поверења у Бога је Авраам. Божја заповест Аврааму је била да се са великом породицом, робовима, стадима и имовином пресели у земљу хананску. Било је веома опасно кренути на тако далек пут и ризиковати да налетиш на разбојнике, да постанеш жртва предатора, да умреш од инфекције... Авраам је имао мале шансе да се извуче жив са таквог пута. Али то је управо она заповест коју је Бог дао Аврааму, и Авраам је, у апсолутном поверењу у Бога, прегазивши страхове који су у овом случају били логични, неустрашиво испунио ову заповест, и на крају постао родоначелник читавог једног народа и отац свих верника.

Ко се узда у Бога, не мучи га страх, не подлеже страховима и није малодушан. Чврст је у својој нади и стога храбар. Поверење у Бога чини веру спасоносном и наду делотворном.

Човек само треба да запамти да је све што је послано из руке Божије увек на његову корист. Оно што се човеку дешава је или пројава воље Божије, или Његово допуштење, на овај или онај начин усмерено на спасење човека. Треба да запамтите ово, не дозволите себи да гунђате и не бавите се тако бесмисленим задатком као што је тражење разлога и откривање „зашто“ или „за шта“. Прихватите оно што се дешава са кротошћу, поступајте смирено и без самосажаљења тамо где ситуација захтева акцију од вас, и прихватите ситуације у којима се ништа не може променити.

Поверење у Бога чини душу мирном. И овај духовни мир не напушта човека ни у смиреном стању ни када се плаши. Развијајући се у мирном току живота, поверење у Бога може подржати човека у свакој ситуацији, укључујући и екстремну.

протојереј Владимир Пучков

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Шта смо учинили за духовни живот? Ништа. - У најбољем случају, нека спољашња дела која не утичу на наше страсти, наше ја. Не познајемо Реч Божију, не познајемо Свете Оце, сами се не молимо и не подвизавамо, читав живот се бавимо ситницама. Господ и говори: „Не оптерећујте своја срца преједањем, пијанством и сујетом овог живота.“ Животарећи, човек, рекло би се, никакве грехове и не чини. У стварности међутим, он потпуно заборавља Бога и постаје безбожник у правом смислу те речи. Неко шахом, неко спортом, неко телевизијом, неко нечим другим крије се од Бога и остаје без Њега. А телевизори, радио (а шта тек данас рећи за телефоне и интернет?! – прим. прев.) - сатана је све ово измислио како би одвратио човека од Бога. Човек би се помолио, али гледа циркус, или нечије лудорије, или скупља вести из целог света, и сваки дан је све ново. Сасвим је јасно: сатана је све победио таштином. Чим се човек пробудио, већ вести из целог света. Облачи се човек, умива се, а глава му је већ напуњена празним смећем, жваком, од које не можеш да се наситиш. А тамо на послу - такође нема времена за сећање на Бога. После посла - куповина, храна, пиће, кућни послови. А ево и редовних програма на телевизији и радију (интернету). И већ препун свакаквих ствари, човек у полунормалном стању иде на спавање. Нема, наравно, времена за молитву. Тим пре - да чита Свето Писмо или Свете Оце. А ако човек и стане на молитву, то он не успева да се моли - ни пажње, ни скрушености срца, ничега нема. Тако човек у својој сујети читав дан служи ђаволу. Није без разлога што у јутарњој молитви читамо: „Избави ме од ђаволске брзоплетости (журбе)“. Та ђаволска журба коначно и уништава човека. И уништава га најчешће не тако великим гресима: крађом, прељубом,... већ га уништава таштином (испразним делима). Ако нисмо са Богом, значи да смо са ђаволом. Тешко је присилити пристојну особу да учини нешто злочиначко, очигледно неморално, зато ђаво постиже свој циљ на другачији начин - заплиће особу сујетом овога света.

игуман Никон (Воробјов)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

"Био сам млад човек када је трагедија историјских збивања далеко надишла све што сам до тада прочитао у књигама (мислим на избијање Првог светског рата праћеног револуцијом у Русији). Моје младалачке наде и снови били су срушени. Али у исто време, отворило ми се ново виђење света и његовог смисла. Упоредо са разарањем, сагледавао сам и препород. Видео сам да у Богу трагедије нема. Трагедија је присутна једино у судбини човека који свој поглед није уздигао изнад ограничених овоземаљских видика. Лично Христос никако не осликава трагедију, нити су Његова свекосмичка страдања трагичне природе. Хришћанин који је примио дар Христове љубави, упркос томе што је свестан да тај дар није још увек потпун, избавља се из ноћне море свепрождируће смрти. За све време Његовог боравка са нама овде, Христова љубав била је болно страдање. 'О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама?' (Мт.17,17). Плакао је за Лазаром и његовим сестрама (ср.Јн.11,35). Жалио је због окорелости срца Јевреја који су убијали пророке (ср. Мт. 23,37). У Гетсиманији Његова душа је била жалосна до смрти, а зној Његов беше као капље крви које капљу на земљу (Мт.26,38; Лк.22,44). Проживљавао је трагедију целог људског рода. Но у Њему Самом трагедије није било. Ово нам је јасно из речи које је говорио Својим апостолима можда само на кратко пре Своје искупитељске молитве за сав људски род у Гетсиманији. 'Мир Свој дајем вам' (Јн.14,27). А мало касније: 'Али нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет' (Јн.16,32–33). Ово је реалност хришћанина: у свој његовој дубокој саосећајности, његовим сузама и молитвама за свет, нема ни трунке погубног очајања. Свестан даха Духа Светога, он је сигуран у неминовну победу Светлости. Љубав Христова, чак и у најтежим моментима страдања (назвао бих је „пакао љубави“), зато што је вечна, бестрасна је. Све док не досегнемо потпуну слободу од страсти овде на земљи, страдања и жалости ће кињити наше тело, али једино ће тело умрети. 'И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу' (Мт.10,28). Можемо рећи да човечанство, гледано у целини, ни данас није узрасло до нивоа Хришћанства, него наставља да животари скоро анималним начином живота. Одбијајући да прихватимо Христа као Вечног Човека и, што је још важније, као Истинитог Бога и нашег Спаситеља – ма о ком виду одбацивања се ради и под било којим изговором – ми губимо светлост вечног живота. 'Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам Ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн.17,24). Тамо, у Царству Оца, Сина и Светога Духа, треба да пребива наш ум. Морамо бити гладни и жедни уласка у ово чудесно Царство. Тада ћемо у себи превазићи грех одбацивања Очеве љубави која нам се открила кроз Сина (ср.Јн.8,24). Када изаберемо Христа, узнети смо изван простора и времена, изван дохвата онога што се назива 'трагедија'."

преподобни старац Софроније (Сахаров)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community