Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, глава 13
1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
6. Не радује се неправди, а радује се истини,
7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.
9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;
10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав
 
1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
Апостол им није одмах указао пут, него га је најпре упоредио с оним даром који су они сматрали већим, тј. са даром језика, и показује им да је тај пут неупоредиво узвишенији од овог дара, па чак и од свих осталих дарова, а затим указује колико је он пожељан. Под језицима човечијим подразумева језике свих народа васељене. Не задовољивши се тиме, он додаје и друго преимућство: језике, каже, анђелске. То није рекао зато што анђели наводно имају језике, него у намери да им укаже на нешто боље и узвишеније од људских језика.
Под анђелским језиком се подразумева она њихова мисаона сила да један другоме предају божанствене помисли. Назвао ју је тако ради поређења с нашим оруђем речи, слично као што је и изразом: нека се поклони свако колено што је на небесима (Филипљ. 2; 10) означио њихову најусрднију потчињеност, пошто они немају кости. Ја сам, каже, као звоно које јечи тј. испуштам глас, али узалудно говорим и узнемиравам друге: никоме не доносим корист, јер немам љубави.
2. И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање...
Не једноставно пророштво, него оно највише, и познање свих тајни. Запази: о језицима је рекао да од њих нема никакве користи, а о пророштву да оно зна све тајне и да има свако познање.
И ако имам сву веру...
Да их не би оптерећивао набрајањем појединачних дарова, прешао је на корен и извор свих њих - на веру, и то сву.
Да и Горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
Како је премештање гора изгледало као велико дело, он га је и поменуо, а не због тога што, наводно, сва вера само то и може да ради. Господ померање гора представља као малу веру, када каже: Ако имате вере колико зрно горушичино (Мт. 17; 20). Погледај како је он пророштвом и вером обухватио све дарове. Чуда се, наиме састоје или у речима, или у делима. Није рекао: ако немам љубави мали сам и убог, него: ништа сам.
3. И ако раздам све имање моје...
Није рекао "ако дам део свог имања", него све имање, и није рекао "дам" (него раздам), тако да губитку присајединим и служење, и то најбрижљивије.
И ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Није рекао "ако умрем", него наводи оно што је најсуровије од свега, односно, да жив сагори, и каже да је без љубави и то бескорисно. Неко ће рећи: "Како се имање може раздати без љубави?" Таквом се може одговорити на два начина.
Или је апостол претпоставио немогуће могућем, слично као у речима: Ако вам и ми и анђео с неба проповеда еванђеље друкчије него што вам проповедасмо (Гал. 1; 8), пошто ни он ни анђео нису ни помишљали да проповедају другачије. Он се тако изражава и на многим другим местима (Рим. 8; 39), или другачије: може се давати и без љубави, тј. онда кад се то не догађа из самилости према другима, него из човекоугађања. С љубављу се то пак дешава онда када неко то чини уз састрадање и пламену љубав.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је...
Одатле почиње да набраја обележја љубави, и као прво међу њима помиње дуготрпљење, корен сваког мудрољубља. Међутим, како неки дуготрпљење не користе за мудрољубље него се често изругују онима који су их увредили и притворно се суздржавају, знајући да их дуготрпељиви људи још више разјарују у гневу, он каже да је љубав благотворна, тј. испољава кротку и незлобиву нарав, а не као поменути људи, који су притворни и злонамерни. Рекао је то на рачун оних међу Коринћанима који су волели да се расправљају и да потајно гаје узајамно непријатељство.
Љубав не завиди.
Неко може и да буде дуготрпељив, али завидљив. Љубав се, међутим, и тога клони. Рекао је то због оних завидљивих међу Коринћанима.
Љубав се не горди.
Односно, љубав не поступа непромишљено, него онога који је поседује чини разборитим и постојаним (чврстим). Горди се умишљен, лакомислен и безуман човек. То је речено лакомисленима и површнима.
Не надима се.
Могу се поседовати све наведене врлине, али оне могу и надимати. Љубав то нема него је, и поред поменутих врлина, смиреноумна. То је рекао против надмених.
5. Не чини што не пристоји.
Љубав не само да се не горди, него ни у случају да доживи крајње недаће због оног којег љуби, неће то сматрати за срамоту и бешчашће. И Христос из љубави према нама не само да је претрпео неславно распеће, него га је сматрао за Своју славу. Можеш разумети и овако: не чини што не пристоји, тј. не вређа, јер ништа није срамније од човека који вређа. То је против оних који не снисходе према другима.
Не тражи своје, не раздражује се...
Објашњава на који начин љубав не осећа срамоту: зато, каже, што она не тражи своју, него корист ближњег, и за своју срамоту сматра кад ближњег не ослободи срамоте. То је против оних који су презирали остале.
Љубав се не раздражује, јер не чини што не пристоји, док гневљив човек не може да сачува пристојност. Љубав не чини што не пристоји и зато се и не раздражује, тј. није брза на гнев. То је против оних које су вређале увреде других.
Не мисли о злу.
Љубав, каже, трпи свако зло, не раздражује се гневом, и не само да се не свети злом, него и не помишља на то. Запази и ово. Он не каже: љубав завиди, али се зауставља, раздражује се, али се савладава. Напротив, он каже да љубав одлучно не допушта никаквом злу да се покаже, чак ни у свом зачетку, као што каже и овде: не мисли о злу. И то је речено Коринћанима, да за увреду не би узвраћали увредом.
6. Не радује се неправди.
Не радује се кад неко претрпи неправду, насиље или увреду.
А радује се истини.
Оно, каже, што је далеко важније, јесте да се радује с онима који су у добрим мислима и сматра за своју славу када истина узнапредује. То је против завидљивих.
7. Све сноси.
И увреде, и ударце, и смрт. Ту особину даје јој дуготрпљење. То је против оних који смишљају зло.
Све верује.
Ма шта да каже онај којег љуби, јер и она сама не говори ништа лицемерно, и не помишља да би други могао тако да говори.
Свему се нада, све трпи.
Љубав, каже, не очајава због оног којег љуби, него се нада да ће он свагда усходити ка бољем. То је рекао онима који су очајавали. Ако се, мимо очекивања, и догоди да љубљени обитава у злу, она одважно подноси његове недостатке. Она, каже, све трпи. То је упућено онима, који лако осете непријатељство.
8. Љубав никад не престаје...
Никада се не уклања од циља, него све доводи до испуњења. Или што је још боље, не престаје, не пресеца се, никад се не прекида, него се наставља и у будућем веку, кад ће се све остало укинути, о чему апостол говори у наставку.
Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути...
Набројавши изданке љубави, поново је узвисује на други начин, говорећи да ће и пророштва престати, и да ће језици замукнути, а да ће љубав постојати трајно и бесконачно. Наиме, ако пророштва и језици постоје због тога, да би се вера лакше прихватила, онда је природно што ће, кад се вера свугде прошири, они нестати као сувишни, и у садашњем, а посебно у будућем веку.
Знање ће престати.

9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо.

10. А када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично.
Ако знање престане, хоћемо ли онда живети у незнању? Нипошто! Напротив, он каже да ће престати делимично знање, када дође знање савршено, тј. оно, какво је својствено будућем животу. Тада нећемо знати онолико колико сада знамо, него далеко више. На пример, ми сада знамо да Бог свагда постоји, али на који начин, то не знамо. Знамо и да је Дјева родила, али не знамо како. Тада ћемо о тим тајнама дознати нешто више и корисније.
11. Кад бејах дете...
Рекавши да ће се доласком савршеног укинути оно што је делимично, истовремено излаже и пример којим објашњава колико је велика разлика између садашњег и будућег знања. Сада смо слични деци, а онда ћемо бити зрели људи.
...као дете говорих.
То одговара језицима.
Као дете мишљах.
То одговара пророштвима.
Као дете размишљах.
То одговара знању.
А кад сам постао човек, одбацио сам што је детињско.
У будућем веку имаћу зрелије знање; тада ће се укинути мало и детињасто знање, какво сада имамо. Затим наставља:
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки.
Објашњава оно што је речено о детету и показује да је наше садашње знање некако тамно, а да ће тада бити јасније. Сада, каже, видим у огледалу. Будући да огледало довољно јасно показује предмет који се у њему одражава, додаје: у загонетки, како би с највећом тачношћу показао непотпуност тог знања.
А онда ћемо лицем у лице...
Не говори то зато што Бог наводно има лице, него да би на тај начин показао јасност и очигледност знања.
Сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.
Удвостручено унижава њихову гордост, показујући да је садашње знање непотпуно и да оно није наше сопствено. Нисам ја, каже, познао Бога, него је Он Сам познао мене. И као што је Он сада познао мене и Сам снисходио ка мени, тако ћу и ја тада далеко више познати Њега, него сада. Онај који седи у тами не види сунце и не стреми његовој прекрасној лучи. Светлост му се, међутим, показује својим прекрасним блистањем и, када примети сунчево сијање, тада и он сам стреми ка светлу.
Дакле, речи као што сам познат не значе да ћемо познати Бога онако као што је Он познао нас, него да ћемо, као што Он сад снисходи ка нама, и ми усходити ка Њему. Ево једног поређења.
Неко је нашао одбачено дете, племенито и прекрасно. Он га је признао, подигао и узео себи, бринуо се о њему, изврсно га одгајио и најзад му подарио богатство и увео га у царску палату. Дете, док је младо, ништа од тога не осећа и не познаје човекољубље оног, који га је одгајио. Међутим, када одрасте, истог тренутка прихвата свог доброчинитеља и узвраћа му доличном љубављу. Ево ти пример и објашњење онога, што је прикривено изражено у реченоме.
13. А сад остаје вера, нада и љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.
Постоје и дарови језика, и пророштва и знања, иако су они привидни. Кад се вера рашири међу свима, они ће се укинути. Вера, нада и љубав су постојаније од њих (јер то означава речима а сада остаје, тј. означава постојаност ово троје). Међу њима је највећа љубав, јер ће се она продужити и у будућем веку.

https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/himna-ljubavi-SvPavle.html

Онај ко жели да се спасе увек ваља да има срце спремно за покајање и скрушавање: „Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и поништено не одбацује Бог“ (Пс. 50, 19). У таквој скрушености духа човек са лакоћом може да безбедно пролази крај лукавих замки ђавола, чије су све снаге управљене на то да смуте дух човеков и у тој смутњи да посеју свој кукољ, по речи јеванђелској: „Господару, ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда, дакле, кукољ? А он рече им: Непријатељ то учини.“ (Мт. 13, 28) Почетак покајања рађа се од страха Божијег и пажње према себи, како говори Свети Мученик Вонифатије: страх Божији је отац пажње, а пажња – мати унутарњег спокоја. Страх Господњи буди уснулу савест, која чини да душа, као у некој води чистој и непомућеној, сагледава своју незграпност – тако се рађају клице и разрастају корени покајања. Ми целога живота својим падовима греховним жалостимо величанство Божије па смо зато и дужни да са смирењем просимо у Господа опроштај дугова својих. А може ли облагодаћени човек после пада да се подигне кроз покајање? Може! По Псалмопеснику, „отиснух се да паднем, али ме Господ прихвати“ (Пс. 117, 13). Када је Свети Пророк Натан разобличио Давида у греху његовом, овај се покајао и добио опроштај (2. Цар. 12, 13). Погодан је за ово и пример једног пустињака, који је, пошавши за воду, крај извора пао у грех. Но, вративши се у келију, он је увидео своје сагрешење и опет почео да проводи подвижнички живот, као и пре. Враг га је смућивао, предочавајући му тежину греха и старајући се да га одвуче од подвижничког живота. Но, војник Христов постојавао је на своме путу. Овај случај Бог је онда открио неком блаженом оцу и заповедио му да у грех палог брата прослави због такве победе над ђаволом. Када се искрено кајемо у гресима својим и обраћамо Господу своме Исусу Христу свим срцем Он нам се радује, приређује светковину и сазива на њу пријазне Му Силе, показујући им драхму, коју је опет пронашао, тј. царски лик Свој и подобије (у нама покајницима). Подигавши на плећа заблуделу овчицу, Он је приводи к Оцу Своме. У обиталиште сверадосних Бог настањује и душу човека који се покајао, заједно са онима који од Њега нису ни одбегли. И зато не будимо лени да се обратимо милостивоме Владици нашем брзо, и не предајмо се лакомислености и очајању, због тешких и неизбројних грехова својих. Очајање је најпотпунија радост за ђавола. Оно је грех к смрти. Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини. Као што за сваку болест постоји лечење, тако и за сваки грех постоји покајање.

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

На празник Сабора Св. Јована Претече и Крститеља – Јовањдан, 20. јануара 2025. године, Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине храма, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, у молитвеном присуству благочестивог народа.

Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном бесједом се обратио отац Гојко Перовић, честитајући свима празник, а свечарима крсну славу. У својој проповједи подсјетио је на прочитану јеванђелску поуку, за коју је оцијенио да је веома важна за наш духовни живот и за нашу вјеру – да је Јован Крститељ крштавао водом људе и тако спирао са њих симболично гријехе које су починили, а да је говорио да за њим иде Онај коме он није достојан одријешити обућу и да ће нас Он крстити Духом Светим.

„Остало је до данас у обреду нашега крштења, у нашој Православној цркви, да су спојени крштење и примање Духа Светога кроз Свету тајну миропомазања. Па ако је крштење, као што је било у Јованово вријеме, индивидуални чин у коме свако од нас приступа води да се симболично спере са њега све што је икад сагријешио или прародитељски онај гријех, онда су дарови Духа Светога дарови заједнице. Без дарова Духа Светога, без миропомазања ми не можемо бити чланови Цркве“, поучио је сабране началствујући свештенослужитељ.

Миропомазање нас чини учесницима литургијске заједнице, учесницима тијела Христовога, па када неко из католичке или протестантске хришћанске заједнице хоће да постане православан, обичај је да кажемо, како је нагаласио прота, крштење бисмо му могли признати, јер се крстио у име Свете Тројице, али миропомазање мора да прими у Православној цркви да би био православан. Дакле, миропомазање је примање дарова Духа Светога којим постајемо чланови заједнице, ми смо у Цркви тијело Христово и то се, нагласио је отац, никавом људском мудрошћу не може направити, да смо сви једно тијело.

Подсјетивши да је на овим просторима било идеологија, да је чак и овај наш град по тој идеологији носио име, прота је казао да је добро увијек то држати на уму, колико смо били скренули са Христовог пута а да смо ономе коме смо били посветили име граду, пјевали: … ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо.

„Било је идеологија које су говориле ми смо тај вођа и он је дио нас, али то је трајало колико траје вијек једнога човјека. А ово да смо тијело Христово траје 2000 година и промијенило је не само владаре и државе, него и друштвена уређења и историјске епохе. И увијек то тијело Христово као једна мистична заједница, као тајна Божје љубави, остаје да нас окупља. И не можемо никаквим људским језиком изрећи како то бива да ми овако различити, стојећи у цркви, бивамо исти по даровима Духа Светога, причасници честице једнога Христовога васкрслога тијела. То бива по Божијој љубави. То је дар који не можеш купити, који не можеш продати ни за шта,  који не можеш зарадити никаквом људском врлином и који се, по љубави Божијој, не може изгубити чак никаквим гријехом. Јер је Бог љубав која све опрашта, вјера у Бога који све опрашта држи нас у тој заједници чак и ако се деси да нешто погријешимо“, бесједио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

На крају је поручио да нас свака Литургија позива на једноставну народну ријеч: Ајмо даље. Остаје све за нама јер је јутрос свештеник рекао: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа:

„Јутрос  призивамо, на овај благи дан, Царство небеско овјде међу нама, па можемо ли онда да остајемо у некаквим нашим препиркама, неспоразумима и подјелама?! Непристојно је, некултурно, није људски да остајемо у свађама и подјелама са јутрошњим призивом Царства небескога. Хајде што смо га призвали, него што ћемо га се причестити. Стојимо у реду да примимо залогај и окушај будућега Царства и хоћемо и даље да се гледамо попријеко и мјеримо један другоме шта је ко коме рекао или урадио?”

И данас је зато, како је казао, актуелна ријеч Јована Крститеља коју је изговорио онда оним људима, јер ће Христос доћи на Јордану да се крсти: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове.

„Тако то звучи и значи и нама, јер долази Христос да нам се да, да Га се причестимо. Покајте се, исправите, каже Јован Крститељ, све што је неравно. Ако сам ти шта урадио опрости, ако си ми ти шта урадио опраштам. Идемо даље, што је неравно исправите, што је ниско нек се подигне, што је превисоко нека се спусти“, закључио је у свом надахнутом слову протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.

 Бесједа о. Гојка Перовића – видео

https://mitropolija.com/2025/01/21/o-gojko-perovic-bog-je-ljubav-koja-sve-oprasta/

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи , као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло.

У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Зато морамо бити благоразумни.

На пример, говоримо: „Идем тамо и тамо“. Добро, ти ћеш отићи, али знаш да ћеш тамо видети лоше ствари и да ћеш нанети себи штету. Зашто онда идеш? Не иди. „Не, поћи ћу и бићу пажљив“. Добро, можеш ићи и бити пажљив уколико имаш такву силу. Али зашто да подмећеш себи, зашто да се излажеш искушењима без преке потребе? Боље би било да уопште не идеш, да не би било искушења, нити повода и провокација.

То јест, треба да пребивамо у мудрости, како се каже на другом месту у Светом Писму. Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо.

Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби.

Јер да би нам Бог нешто дао, морамо Га молити са болом, морамо осетити Његово одсуство. То је као када смо здрави, тада не умемо да ценимо своје здравље. Здрави смо, ни око чега се не бринемо, чини нам се да је природно, не водимо рачуна нити ревнујемо за здравље. Али када се разболимо, одмах узвикујемо: „Најважније је здравље!“ Многи тако говоре. Зашто и када они то говоре? Када се разболе, тада и говоре. Од здравог човека се то не може чути, он ни не сања да се икада може разболети, вероватно ни не зна шта значи болест. Прележали смо грип и прехладу, али од озбиљних болести нисмо боловали. А болестан човек, који зна колико је здравље драгоцено благо, жуди за њим и сваки дан се бори да га поврати. Он се подвизава пред Богом, тражи га, јер зна његову неодложност.

Да би човек могао да моли Бога за мудрост, прво мора схватити да нема мудрости, да није мудар, нити благоразуман, да прави грешке, да мало зна. То јест, као што су говорили стари Грци, мора да схвати самог себе, да схвати да му је то неоходно, и онда ће спознати да се не може својим силама изборити. У секунди ће осетити патњу, срце ће му постати скрушено и са великим болом и сузама затражиће мудрост од Бога.

Као неки човек, који док се обраћа молитвом „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, ако у молитви не осети неодложност Божије милости, не осети да је основна потреба у његовом животу то да га Бог помилује, неће изговорити ове речи са болом, већ овако: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Али када осети одсуство Бога у себи, своју окајаност, грех, осети да је отуђен од Бога, онда ће произносити молитву са великим унутрашњим болом и осетиће огромну потребу за Божијом милошћу.

Тако се моли човек, тако тражи милост од Бога. У супротном, Бог му ништа неће дати, уколико не буде тражио срцем. А он не тражи свим срцем, не зато што не жели да тражи, већ јер мора прво да осети потребу за тим.

„К Тебје возвах“, то јест, завапио сам ка Теби, „чуј ме, Господе!“ то показује интензитет снаге обраћања ка Богу. Тако се моли човек свим силама.

Али, као што сам рекао, да бисмо се молили тако, морамо осетити потребу. Ако нема потребе, онда личимо на неког који говори: „Слушај, хајде ми помози мало, ако имаш новца. Ако хоћеш дај, ако нећеш немој! Није ми неопходно“.

Или, као онај ко има продавницу где продаје свакакве ђаконије. Улазиш, он седи у својим мислима, питаш:

– Имаш ли то и то?

– Погледај сам! Ако нађеш, узми!

То га не занима.

– Нећеш ми спустити цену за 10 динара?

–Слушај! Или купуј по наведеној цени, или остави и нек ти је на здравље!

Не осећа неопходност да ти прода тај производ. Међутим, ако га то пече изнутра, ако нема шта да једе и једва чека муштерију, он ће те умољавати да купиш, истрчаће на праг и дозиваће:

–Уђи овамо!-као што раде арапи у Јерусалиму-Уђи овамо! Узми ово!

– Не, нећу то узимати!

– А за оволико?

– Не, хајде за још мање!

И на крају цена постаје једноставно смешна, оно што је коштало 100 може ти продати за 10, јер га потреба тера да ти прода производ и тако се обављају познате урнебесне трговине.

Исто се дешава и са човеком у духовним питањима. Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити екзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да Га молиш: „Боже, силно Те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу Твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем.

Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости- увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо.

Припремај се Завулоне, украшавај Нефталиме, Јордане ријеко стани и прими, са узигравањем, Владику који долази да се крсти. Весели се Адаме с Праматером. Не кријте себе као некад у рају, јер Онај који вас је некад видио наге, сада се Сам обнажио да се обуче у прво- битну одежду; Христос долази сву твар да обнови.

Ријечима тропара, који пјевамо пред Богојављење, открива се најдубља тајна наше вјере, тајна да се твар радује Господу који долази. Ријека Јордан остаје у усхићењу знајући да долази Онај који ју је створио, а сва твар пјева очекујући Онога који ће вратити првобитни образ нашој палој природи. Долази Онај који се Сам обнажио ради крштења, да би васпоставио ону првобитну љепоту људског лика на коју је човјек призван и која је његово једино благо.

Тај првобитни, непатворени, неоштећени образ, каквим је Бог створио Адама у рају, покварен нашим падом, иако још увијек има своју слику, више није исти и тражи искупљење и враћање у своје првобитно стање. Господ је доласком на Јордан и силаском у воду крштења на себе примио људске гријехе да их очисти. Он који је безгрешан, примио је наше гријехе да би нас ослободио гријеха. Зато се сва твар весели гледајући Господа који долази, јер зна да људска историја има два дијела, један до доласка Христовог на земљу, други од Његовог доласка.

Својим силаском у воду Јордана и почетком проповиједи, Христос нам је дао могућност да се вратимо свом првобитном назначењу. Господ није насилник, Он предлаже спасење: Ко хоће за Мном да иде, нека пође – нека се наслађује вјечних добара Мојих, учествујући у Моме лику онако како Ја учествујем у људској природи.

Узевши на себе људску природу, Господ нам даје могућност узлажења до Себе, које се никада не завршава и траје у вјечности. Како рече један од дивних православних отаца наших дана: човјеково усавршавање у Христу има један крај, а то је бескрај. Наше усавршавање не престаје ни у вјечности а залог којим улазимо у ту тајну мали је: Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој, и пође за мном.

Мали је залог који Бог тражи од нас а велика су обећања која даје, јер Он зна слабости наше, да је дух срчан а тијело слабо, да је људска природа подложна трулежности и да, у младости, ум човјечји стреми ка злу. Зато предлаже путеве спасења које је Сам створио за све који су у Њему, радујући се, више од нас самих, нашем спасењу.

Таква је љубав Господња, такав је Господ – Његова је природа љубав. Господ се, иако необјашњив, ипак може објаснити ријечју Љубав. Господ показуjе колико му је стало до нас, јер нас није створио из било ког другог разлога осим из превелике љубави Своје, која се излила на нас толико да Он све што има дијели са човјеком. Дијели чак и човјечанску природу, у коју улази, да је освешта изнутра и прикаже Богу Оцу непатвореном и чистом у лику Своме.

На Богојављење се поздрављамо радосним поздравом:

Бог се јави! Ваистину се јави!

Ваистину се јави спасоносна благодат послата свим људима – јединородни Син Оца нашег, који сиђе међу нас да понесе гријехе наше, да нас изнутра исцијели примивши крштење од слугу.

Они који се крштавају показују да имају господара, а Господ сишавши у људску природу показа да она за господара има Бога, који сишавши међу нас постаде једно са нама. Бог је сишао да би нам омогућио да учествујемо у слави Његовој. Исус долази, бива једно са нама да би нас учинио једнакима Себи, да би сва она дивна, превелика и предрагоцјена обећања нашем роду била дарована кроз отпуштење гријехова и причислење Светом Имену Његовом у тајни Светог крштења. Примајући Свето крштење, примајући на себе печат Христов, дар усиновљења с висине, Бог свима нама који Га признајемо за Бога и Господа свога, омогућава да пођемо путем заповијести Његових. Сишавши у воде Јордана, Бог нам је показао да људско бивствовање није без смисла, и да има за циљ да стигне до свог Творца. Људима на земљи није могуће стићи ни до величина земаљских, а наш Господар, Бог Творац свих свјетова, омогућава нам да стигнемо баш до Њега – не до пролазних земаљских величина већ до Онога који је Творац свјетова, Васкрситељ и Искупитељ наш.

Својим силаском, прије двије хиљаде година, у воде Јордана, Господ је учинио да кроз воде јорданске благодат Божија вјечно бруји. На празник Богојављења, Господ сваке године силази на воду коју Му приносимо како бисмо је учинили истовјетном оној води у коју је Превјечни Син Божји сишао. Због тога вршимо Велико водоосвећење, да бисмо још једном призвали благодат Божју да сиђе међу нас и сједини нас све са собом и једне са другима у тајни Великог водоосвећења.

Сабор Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег

Сјутрадан по Богојављењу славимо богогласну трубу, анђела пустиње, крај Старог и почетак Новог завјета, Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који богогласно говори: Покајте се јер се приближи Царство небеско. Приближи се, не само временски, него је ту, скоро на дохват руке, јер у Јордан силази Творац свјетова да прими крштење од слугу, да призна да је људски род слуга и уђе у људску природу. Славимо празник највећег рођеног од жене, за кога и сама нелажна уста Господња посвједочише да на земљи није било већег.

Свети Јован је највећи рођени од жене и по томе што предсказује долазак Господа нашег Исуса Христа. Он се удостојио да буде тај, тиме што у плану није имао ништа своје, осим тијела, толико изможденог постом да није ни личило на нормално људско тијело. Живио је у пустињи са анђелима, напајан благодаћу Божјом, и очекујући Онога који ће доћи. Свети Јован није имао својих земаљских планова зато га је, како рече Светитељ наших дана, старац Пајсије, Бог укључио у свој план. Није било ни дјелића његовог срца које није било окренуто Господу и служби Тајне спасења. Предодређен за служење Богу још у утроби матере, он Му је служио свецијелим својим бићем. Претеча Господњи долазак Господа осјетио је још када је Света Јелисавета примила Пресвету Богородицу, а он заиграо од радости у њеној утроби као војник који поздравља свог Војсковођу, као звијезда која поздравља долазак незалазног Сунца.

Иако на земљи није било достојнијег човјека за велику и Свету тајну крштења Исусовог, крштавајући Га, Свети Јован сматра себе недостојним да положи руку на Спаситеља. Пророк, Претеча и Крститељ Господњи, громогласна труба која позива на преображај цјелокупног људског бића, својим животом показује да је овај свијет ништа, да многе маске које сакривају нашу Небеску отаџбину падају пред истинским животом и пред доласком истинитог лика човјечјег у лицу Исуса Христа, Богочовјека. У том истинском лику сви се ми огледамо и проналазимо своје мане и слабости, мјеста која треба да поправимо да бисмо се саобразили лику који није за овај свијет већ за непролазне вјекове. Достигавши онај лик, каквим нас Бог хоће, каквим Господ жели да изгледамо, Свети Јован има слободу и смјелост да позива на покајање, преумљење и потпуни преображај људског бића.

Да ли покајање значи стално кајање за гријехе нас људи, који смо слабе природе? Ми се кајемо за своје гријехе, али пошто не можемо стално на њих мислити, треба да знамо да је покајање нешто више од тога. Живот у покајању значи живот по заповијестима Господњим, у којем човјек једноставно није пријемчив за гријех. Оно што човјек мрзи и чега се не дотиче, не може ни да овлада њиме. Живот у покајању значи живот далеко од гријеха, његовох узрока и жеље за њим. То је потпуни преображај бића, на који човјека једино сила Христова може да призове. Једино силом Христовом човјек може бити способан да спроведе покајање, да се у њему одржи и засвијетли свјетлошћу будућег вијека, под којом су свјетла овог нашег земаљског живота само обичне блиједе свјетиљке, које се гасе када сине сунце.

Свети Јован је показао какав човјек треба да буде, гдје треба да буду његова хтјења и какав треба да буде његов однос према Богу и ближњем. Свети Јован зато каже: Ти треба да растеш а ја да се умањујем – ја сам о Теби проповиједао, а сада када си дошао, ја се склањам у страну као онај пријатељ жеников, који стоји на свадби и радује се гласу женикову, пуштајући ипак да он буде у средишту догађаја.

Ријечима да није достојан да одријеши обућу Христову, Свети Јован нам у ствари показује како ми треба да се односимо према Богу. Зато што нијесмо заживјели покајањем, ми мислимо да Христос треба да служи нама а не ми Њему. Није ријеч само о испуњавању наших молби и жеља, већ ми врло често заборављамо, да Богу служимо само ако понесемо Крст који је Он понио на Голготу. Бог нас је створио, даровавши нам велику и неизрециву тајну вјере. Преобразивши Своје биће, Он је помогао спасењу свијета, спроводећи то прво над Собом Самим и оставио нама да благовијестимо и другима о силаску Бога у свијет и могућности Његовог достизања кроз ове велике и свете тајне: покајање, молитву и упијање Бога у себе.

Велика је тајна на коју Свети Јован призива. То је тајна покајања, преображаја, преумљења, стављања читавог свог живота у њедра Спасова, да би нас даље Он водио, не дозвољавајући нам да идемо нашим лудим путевима људским. Треба да ходимо ка Богу, да наш пут буде богоусмјерен, Богом вођен, узводећи нас ка Творцу, који нас смјерно, а не насилно, призива: Покајте се, јер се приближило Царство небеско, и не пропустите огромну шансу која вам је дата.

Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ Господњи је наша веза са Старим завјетом, он је крај и печат Старог завјета Господњег који је Бог направио са изабраним народом јеврејским. Он је и наша веза са Новим завјетом јер дочекује Оног којем, како сам каже, није достојан ни ремена на обуће да одријеши.

Дивне црквене пјесме које пјевамо у ове празничне дане показују ту огромну тајну Богојављења, силаска Бога у тијело, у воде јорданске, Његово крштење, устезање Светог Јована да руку стави на Створитеља свог и очисти Њега коме није било потребно очишћење, али је очишћен ради гријехова људских, да будући један од нас по благоизвољењу и својој огромној љубави прими очишћење крштењем, које свако од нас треба да прими.

Имамо изузетну част да је Свети Јован ту са нама, у Цетињском манастиру, да нас његова десна рука благосиља, води и указује на пут ка Царству небеском. Имајући Светог Јована, звијезду пустиње, овдје међу нама у Цетињском манастиру, имамо заиста велики благослов да ближе приђемо Спаситељу нашем и кроз његов примјер, у свом срцу, чујемо позив Господњи за свецијело служење, позив да битно одвојимо од небитног, да спасење наше одвојимо од земаљских страсти и пожуда и видимо да се и у људском тијелу може живјети анђелски.

Свети Јован је на иконама представљен са анђелским крилима како би се показало да је његов живот био равноангелски и овдје на земљи. Сваки анђео је сав око, сав ум и сав служење, а такав је био и Свети Јован, Пророк, Претеча и Крститељ Господњи.

Његовим молитвама нека се сви ми удостојимо непролазних и умом несазнајних блага која је Господ припремио за оне који Га љубе. Њему нека је слава у Светима Његовим. Амин.

https://mitropolija.com/2025/01/19/blazenopocivsi-arhimandrit-luka-anic-bogojavljenje-i-sabor-svetoga-jovana/

У ранохришћанској књизи «Дидахи» («Учење дванаесторице апостола») наводи се много цитата из Јеванђеља с краћим тумачењем. Међу њима су и ове једноставне речи: «А ви волите оне који вас мрзе и нећете имати непријатеља.» Заиста, ако будемо волели онога ко нас мрзи, сами га нећемо сматрати својим личним непријатељем. Онај ко воли друге нема непријатеља. И ево задивљујућег примера из савременог живота који потврђује ову истину.

Недалеко од рударске јаме у коју су 1918. године бачена тела стрељане царске породице налази се мало насеље с речитим називом – Нејво-Шајтански. Овамо су у току ноћи уочи Божића 2007. године дошљаци наркомани-пљачкаши упали у храм и почели да трпају иконе у џакове. Кад их је старешина храма свештеник Олег Ступичкин приметио и покушао да их заустави убили су га, а његово тело су покушали да спале. Исте ноћи су убице ухваћене на траси. Наредног дана после убиства код супруге оца Олега, попадије Марине, која је остала сама с четворо деце, дошла је жена једног од убица с малим сином. Попадија је причала: «Поред мене је седело моје дете и наша деца су отишла да се играју заједно. И шта је требало да ми будемо једна другој? Зар непријатељи? Господ ми је показао да је њена судбина заправо тежа: мене хвале, а њу куде, њен крст је тежи. Ја сам бар 20 година била срећна, а она је врло мало живела с мужем. После тога сам доспела у болницу за лечење туберкулозе због упале плућа и тамо ме је Господ упознао с људима попут оних који су убили мог мужа – с наркоманима. Открио ми их је, показао ми је наличје живота: мрачно, његово само дно и схватила сам и прихватила ове људе с њиховом несрећом... Ни за тренутак нисам осећала озлојеђеност према било ком од њих – само ме је много болело. Одакле сам црпела снагу за опроштај? Ову снагу може да дâ само Господ. Безумље је вређати се. Јер, десила се изненађујућа ствар: један од убица се уразумио у затвору – стекао је веру. Не растаје се од фотографије оца Олега.» Ево, тако је чак и у овом трагичном догађају Христос поново задобио победу над ђаволом – победу уз помоћ љубави.

Али, зар хришћанин не примећује око себе зло и неправду? Да, примећује. Али управо у томе и јесте ствар да ако будемо сматрали да је зло постало суштина људи око нас, ако будемо сматрали да су други људи непоправљиви – није могуће искоренити зло. Тек кад схватамо да нам је зло туђе, да је оно болест која се за нас прилепила, од које се можемо исцелити, појављује се сигурност у животу, а у општењу с ближњима нада и међусобно поверење. Људе из своје околине не можемо поправити својим незадовољством, већ само љубављу.

Заправо, негде у дубини душе наизглед најокорелијег ниткова још може тињати искра живота, наде и љубави. Ниједан злочинац није био срећан, а ка срећи теже сви, укључујући и злочинце. Једноставно, они срећу схватају на свој начин, а касније много пате немајући истински, узвишен живот.

Верујем – доћи ће време то

Кад дух ће добра савладати

Сваку подлост и зло.

Б. Пастернак

Не можемо чак ни да замислимо колико добри, дубоки и срдачни могу бити многи људи који на први поглед остављају утисак безосећајних и озлојеђених. Колико се често испоставља да се иза спољашње окрутности крије топла, напаћена душа пуна љубави.

Познајем човека који се у школи прочуо као бандит, који је уливао страх људима из околине тако да су га наставници сматрали непоправљивим. А затим је стекао веру у Бога, уписао се у богословску школу, постао је тих и скроман и сад је диван свештеник. Покајање је делатно управо због тога што у дубини срца најокорелијег злочинца још није умро искрен, чист и честит човек. Кајући се и добијајући помоћ од Бога, он може да се развије, збацивши са себе сву љуштуру лошег, које је увек секундарно у односу на човекову праву суштину. Љубав према другом, чак и ако он наступа као наш непријатељ, показује да верујемо у могућност његовог моралног васкрсења, да верујемо да још није пропао.

Сећам се још једног догађаја из стварног живота, који се десио за време недавног рата у Чеченији. Код наших војника је доспео рањени чеченски младић. Смештен је у војну болницу у којој га је брижно неговала добра медицинска сестра. Младић је све време злобно псовао, љутито је говорио да ће кад одрасте клати Русе. Кад га је чула, медицинска сестра је упитала: «Хоћеш ли и мене заклати?» Дечкић је ућутао, а онда је рекао: «Не, тебе нећу.» И више није псовао.

Многе ствари у животу уопште нису онакве какве нам изгледају. Свет није онакав каквим га покаткад видимо својим оштећеним видом. Наношење зла је дубока грешка и трагедија човека који чини зло. И зато га пре свега треба пожалити, он себи својим злом спрема страшне невоље.

Данас је изузетно важно да се хришћанин не супротставља свету око себе као спасени ономе који гине. Да не гледа на друге људе као на заразу греха и преносиоце вируса зла. Већ да покуша да сачува унутрашњу слободу од саблазни света, да у људима види непоновљиве личности, створене по образу Божијем и позване за вечност. Овакав приступ ће сачувати и нас саме и пружиће човеку који нам чини зло могућност да постане чистији и бољи. Топлина и љубав душе могу да отопе лед хладног срца.

Богојављење – 19. јануара по новом, a 6. јануара по старом календару, Православна црква слави велики хришћански празник Богојављење. Тог дана православни једни друге, а и сав народ Божји, поздрављају древним поздравом „Бог се јави – Заиста се Бог јави”.

Свети Јован Златоуст је o данашњем празнику, поред осталог рекао: „Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине…”.

По повратку из Египта, Господ Исус Христос је до своје тридесете године живео у Назарету са мајком својом, Пресветом Богородицом Mаријом и Јосифом, који је међу људима сматран Његовим оцем. Скривајући силу свог Божанства, Исус је живео од рада својих руку. Када је Господ навршио тридесет година од свог телесног рођења, Он отпоче своју учитељску и спаситељску мисију.

У то време, Јована, сина првосвештеника Захарије и Јелисавете, који је био шест месеци старији од Исуса, Бог упути у жарку пустињу у близини реке Јордана. У пустињи је Јован, одевен у хаљину од камиље длаке и опасан кожним појасом, живео испосничким животом. Хранио се дивљим медом и сувим, пустињским биљем. По заповести Господњој, проповедао је: „Покајте се!”. Громогласно је узвикивао, „Приближило се Царство небеско! Припремите пут Господњи! Поравните стазе Његове!” У гласу овог пророка Божјег многи људи препознаше глас Господњи. Покајаше се због кршења Божјих закона и дођоше Јовану да их крсти у Јордану. Тада је говорио: „Ја само припремам пут Ономе који долази за мном, и који је много већи од мене: ја нисам достојан ни да Му одрешим ремен на обући. Ја вас крштавам водом за покајање, а Он ће вас крстити Духом Светим. Он је Христос, помазаник Божји кога очекујемо.”

И заиста, једнога дана дошао је Господ Христос из Галилеје на Јордан да га Јован крсти. Док је Исус прилазио Јован је објавио ученицима својим и окупљеном народу: „Гле, Јагње Божје које узима на себе грехе света!” Јован је био збуњен. Знао је да пред њим сам Син Божји. Стога му је рекао: “Ти треба мене да крстиш, а Ти долазиш к мени.” На то му Господ одговори: “Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду”.

И Јован га крсти. Исус изађе из воде и, гле, отворише се небеса, и виде Духа Божијег где силази као голуб и долази на њега. И зачу се глас с небеса: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи.” Тада је свету и свим људским поколењима откривена тајна Свете Тројице. Бог Отац говорио је Сину с неба, Бог Син се крштавао у реци Јордану, а Бог Дух Свети сишао је на главу Бога Сина у виду голуба. Због тога се данашњи празник и назива Богојављење.

О чудесном Богојављењу сведочио је и сам Јован Крститељ: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је Онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божји. Понекад се овај празник назива и Просвећење јер је Господ Исус Христос својим крштењем у Јордану осветио, учинио светом не само воду у овој реци, него и сву воду уопште, па и сву материју, сву творевину Божју.

На Богојављење се у свим светим храмовина после Свете литургије освећује вода.

Суштину смисла и опис овог великог празника, Црква је сажела у Богојављенском тропару:

У Јордану када си се крштавао Господе,
показало се поклоњење Тројици,
јер глас Родитеља сведочаше за Тебе,
именујући Те Сином Љубљеним,
а Дух у виду голуба,
потврђиваше истинитост речи:
Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

Тајна празника: Богојављење – видео

Извор: СПЦ

Вода која је освештана у навечерје празника Богојављења и на сам празник назива се великом агијазмом, тј. великом светињом јер је кроз Духа Светога она обрела Божанску и чудесну силу.  Агијазма (Αγίασμα) у буквалном преводу значи светиња. Освештана вода је образ благодати Божије: она чисти вјернике од духовне нечистоће, освећује их и јача за дјело спасења у Богу.

Пониремо у њу први пут на Крштењу, када, по примању те тајне, три пута бивамо погружени у крстионици која је напуњена светом водом. Света вода у Тајни крштења испира греховну нечистоћу човјека, обнавља га и препорађа за нови живот у Христу.   Света вода је нужно присутна код освећења храмова и свих предмета који се користе у богослужењу, код освећења стамбених зграда, кућа, било ког предмета за домаћинство. Кропимо се светом водом на литијама, током молебна. Препоручују се узимање свете водице наште срца послије јутарњег молитвеног правила. Богојављенска водица је  светиња коју треба да има сваки православни хришћанин и да је брижно чува у светом углу са иконама.

На дан Богојављења сваки православни хришћанин носи кући посуду са светом водом, пажљиво је чува као највећу светињу, молећи се, узимајући свету воду у болести и свим врстама слабости. „Освештана вода“, како је писао свети Димитрије Херсонски, „има моћ да освети душе и тијела свих који је користе. Узета са вјером и молитвом, она лијечи наше тјелесне болести.

Затворник Георгије Задонски је говорио да када човјек узима просфору и свету водицу тада му се не приближава нечисти дух, душа и тијело се освећују, мисли се освјетљавају да би угодиле Богу, а човјек бива склон посту, молитви и свакој врлини.

Преподобни Серафим Саровски, послије исповјести ходочасника, увијек им је из чаше давао да окусе свете богојављенске водице.

Свети Амвросије Оптински послао је флашу свете воде неизлечивом болеснику и, на запрепашћење љекара, неизлечива болест је нестала. Старац јеросхимонах Серафим Вирицки увијек је савјетовао да се намирнице и храна попрскају јорданском водом (богојављенском), која, према његовим ријечима, „све освештава“. Када би се неко разболио, старац Серафим је благосиљао да узима кашику освештане воде сваког сата. Старац је говорио да нема бољег лијека од свете воде и освештаног јелеја.

Чин освећења воде, који се обавља на празник Богојављења, назива се великим због посебне свечаности обреда, прожетог сјећањем на Крштење Господње, у којем Црква види не само тајанствено прање грехова, већ и стварно освећење саме природе воде кроз уроњење у њу Бога по плоти.

Велико водоосвећење врши се два пута – на сам дан Богојављења, а такође и уочи Богојављења (на Крстовдан). Неки вјерници погрешно вјерују да је вода која је освештана на Крстовдан другачија. Али заправо на Крстовдан и на сам дан празника Богојављења чин освећења воде је исти.

Чак је и Свети Јован Златоусти рекао да света богојављенска вода дуги низ година остаје непокварена, може бити свјежа, чиста и пријатна, „као да је овог часа захваћена из живог извора“. То је чудо Божије благодати, које сви виде и сада!

Према вјеровању Цркве, агијазма није проста вода од духовног значаја, већ ново биће, духовно-тјелесно биће, међусобна повезаност Неба и земље, благодати и материје. Због тога се велика агијазма, према црквеним канонима, посматра као нека врста нижег степена Светог причешћа: у оним случајевима када се члану Цркве за грехове које је починио намеће епитимија и забрана приближавања Светом Тијелу и Крви Христовој, износи се уобичајена канонска примедба: „Нека пије агијазму“…

Поред богојављенске воде, православни хришћани често користе освећену воду на молебнима (мало освећење воде), који се обављају током цијеле године. Обавезно мало освећење воде Црква обавља на дан Изношења дрвета Животворног крста Господњег и на дан Преполовљења, када се сјећамо ријечи Спаситеља, пуних најдубљих тајни, које је Он говорио Самарјанки: „А ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.“ (Јеванђеље по Јовану, глава 4, стих 14)

https://mitropolija.com/2025/01/17/o-osvestanoj-vodi-2/

Изнова и изнова се не уздамо ни у Господа, ни чак ни у себе, већ у политичаре, јавне личности, или се једноставно надамо одређеним околностима које ће нам променити живот набоље.

Понекад се чини да је тешко или чак немогуће исправити ову ситуацију.

Чини се да овде главни разлог није чак ни недостатак поверења у Бога, већ што је већина наших жеља чисто земаљска.

Људи најчешће траже новац, здравље, срећу, сигуран посао, каријеру, утицај итд. И заправо, у томе нема ничег лошег, пошто свако има сасвим природне жеље, ако не пређете одређену границу.

Па ипак, размислимо: све ове наше потребе су веома важне, посебно у тешким временима. Али, да ли је ово главна ствар? Можда нам нешто недостаје?

Некада су стари Јевреји чекали свог Месију и такође су у њега полагали велике наде. Међутим, њихове тежње су биле и чисто земаљске: да се ослободе римске власти и да свој Израел учине новим светским хегемоном. Када се Месија појавио, они Га нису препознали, нису Га прихватили и предали су Га да буде разапет. То није изненађујуће, јер Онај који је рекао: „Царство моје није од овога света“, тешко да је одговарао идеалу јеврејског ослободиоца и великог освајача.

Нисмо ли често попут ових древних Јевреја? Уосталом, често размишљамо пре свега о земаљском, посебно у нашим драматичним данима. А тешка ситуација око нас требало би да нас оправда.

Сетимо се шта је Спаситељ рекао: „Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,31–33).

Ове речи су упућене не само Јеврејима првог века, већ су упућене и нама, људима двадесет првог века: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову. Тек када све своје мисли и молитве усмеримо ка „само једноме шта је потребно“, наши спољни земаљски проблеми бићe решени. Ово је закон молитве: прво „да се свети име Твоје“ и „да буде воља Твоја “ – па тек онда „хлеб наш насушни дај нам данас“.

Наоружајмо се храброшћу и стрпљењем, положимо све своје бриге на Господа, предајмо своје судбине у Његове руке, и Он неће одлагати да одговори нашим надама.

Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич)

https://mitropolija.com/2025/01/16/mitropolit-antonije-pakanic-kako-i-za-sta-se-moliti/

СЕДАМДЕСЕТОРИЦА АПОСТОЛА (грч: Εβδομήντα Απόστολοι), заједнички именитељ ширег круга Христових ученика, поред Дванаесторице. Овако га користи јеванђелист Лука када изричито говори ο избору и послању Седамдесеторице: "А потом (после одаслања на проповед Дванаесторице, Лк 9,1-6) изабра Господ и друге, Седамдесеторицу, и посла их два по два пред лицем својим у сваки град и место куда намераваше сам ићи..." (Лк 10,1-12) Црква слави Сабор Светих Седамдесет Апостола 4. јануара, а исто тако, сваки од седамдесеторице се слави и појединачно током литургијске године.
Број Апостола
У неким очуваним текстовима Новог Завета на поменутом месту у Јеванђељу по Луки, стоји да је Исус Христос наименовао седамдесет и два ученика; њима би били праобраз 72 преводиоца Старог Завета на грчки језик (LXX), где би свако племе израиљско, заступала шесторица представника (12 х 6 = 72). Број седамдесет, опет, одражавао би број старешина које је Мојсије, на савет свога таста Јотора, изабрао у Синајској пустињи ради ефикаснијег управљања израиљским народом (2 Мој 18,13-27). По Православном предању, тачан број је седамдесет. Још у III веку, Епископ Доротеј Тирски даје листу имена Седамдесеторице, од којих су скоро сви постали Први Епископи Цркве. Неколицина је отпала од вере, по узору на издајника Јуду.
Мисија
Мисија Седамдесеторице, према изложењу код Луке, скоро је идентична са мисијом Дванаесторице код Матеја (Мт 10): ићи ћe на проповед два по два, као овце међу вукове, да на путу не троше време узалудним разговорима да би се својски посвећивали своме позиву и др. у вези с пастирским методима за време проповедања. Плодовима своје делатности Седамдесеторица су била веома задовољна, јер "вратише се радосни", с напоменом да им се и демони покоравају, а ово је посведочио и њихов учитељ, Исус Христос (Лк 10,17-20). У смислу у коме су Епископи наследници Апостола, тако су и презвитери наследници седамдесет ученика. У Цркви је утврђен и списак свих 70 апостола. Овде ћемо споменути као апостолске ученике: Јеванђелисте Марка и Луку, затим четворицу браће (Јаков, Симон, Јосија и Јуда), апостолске помагаче, као Тимотеја, Ераста, Трофима, Тита, Епафродита, Варнаву, Силу, Фотуната, Ахаика, Стефанина, Архипа, Филимона, Онисима, затим све Хришћане споменуте у 16. глави Посланице Римљанима, и оне наведене поименце у новозаветним списима, као и у Црквеном предању.

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Седамдесеторица

„Не постоји особа на земљи којој није потребна љубав и која не пати због мржње. Лишавање љубави је увек трагедија. Чини се да је све јасно и неспорно! Али више пута сам прочитао у писмима игумана Никона (Воробијева) и у беседама архимандрита Јована Крестјанкина да треба волети себе, и да уопште не треба да бринеш о томе да ли си уопште вољен. Како ово разумети и прихватити?
 – Вероватно је немогуће не патити због ненаклоности, макар само зато што је права духовна љубав елемент наше душе, нашег живота, тог божанског света на који смо призвани да живимо. Али ми, наравно, постајемо заједничари духовне љубави, не онда када тражимо љубав од других, већ када сами настојимо да се придружимо овој љубави, како бисмо, колико год можемо и умемо, у њој узрастали, стекли је и дали је. Јер, давање је главно својство љубави. Сетите се Спаситељевих речи које наводи апостол Павле у разговору са старешинама Хришћанске Цркве: „...блаженије је давати него примати“ (Дела 20: 35).
И ако човек ово разуме, ако прихвати ове Христове речи, онда му се по милости Божијој дешава задивљујућа метаморфоза. Он више не тражи разумевање и саосећање, не тражи ни узајамну љубав, већ тежи само да врати оно што му је дао Христос. И управо у овде се налази радост учешћа у Божанском постојању - у испуњавању две главне заповести: о љубави према Богу и о љубави према човеку.
– Жеља за љубављу других према себи (не духовној, већ најобичнијој), потрага за љубављу, чежња за њом, стално осећање невољености, одбачености од људи... Можда је ово испољавање греха ? Или је то немоћ, слабост, која је, међутим, такође последица греха?
– Понављам, потреба за љубављу је прва и најважнија људска потреба. Али, овде вероватно морамо почети од чињенице да често једноставно не разумемо и не осећамо да је свако од нас већ вољен од Бога. И из овог неспоразума у човеку се рађа празнина и хладноћа, и као резултат тога, жеља за љубављу од људи, људским учешћем, подршком, саосећањем. А када то не добијемо од људи, рађа се горчина, расте отуђење, озлојеђеност и свест о неправди овог света. Човек се повлачи у себе, у своју горчину, неразумевање... Све се то једном речју може назвати – гордост; и то, наравно, нема везе са правом љубављу, већ је једна од многих грубих или суптилних замена које ми сами смишљамо, а демони нам нуде у широком асортиману.
Да не бисмо прихватили замену истине већ да бисмо живели са њом, потребно је, како пише апостол Јован Богослов, „не веровати сваком духу, него испитивати духове да ли су од Бога“ (1. Јованова 4:1). А за то треба да се непрестано упоређујемо са том висином, са оном божанском светошћу на коју смо сви призвани. И да се нимало не стидимо, видећи шта јесмо, него да идемо с Божијом помоћи ка своме циљу : „у наслеђе нетрулежно, неоскврњено и непролазно, за нас сачувано на небесима“ (1. Пет. 1. :4). Тада ће нам сам Господ помоћи, просветлити и упутити нас. Само треба да запамтимо: предуслов за такав успон је наше поверење у Бога. То је оно што нам често недостаје. Јер вера у Бога и поверење у Њега су две различите ствари. Можеш да верујеш у постојање Бога, али да му при том нимало не верујеш и да цео живот проведеш у „миксу“ сопствених мисли, мишљења, претпоставки, сумњи, туга и пропуста...
 Дакле, у природи нам је да очекујемо љубав, саосећање и разумевање од најмилијих. Али, за нас постоји нешто што је више од наше пале природе оштећене грехом: то је, заједно са Христом, одрицање од свог „ја“. Нека добра дела чините „на суво“, више умом него из срца, али ако је ваша жеља да испуните заповест љубави искрена, то је већ почетак вашег учешћа у Христу. И о томе су говорили многи светитељи, међу којима и блажени старац Амвросије Оптински: „Ако љубави немаш, чини дела љубави, и љубав ће доћи.
– Али оно што човек увек жели од породичног живота јесте љубав према њему, љубав и духовна и телесна... А то је тешко могуће у породици – да једна од „половина” само даје од себе, не надајући се да ће и добити. И уопште, да ли је љубав могућа у животу без наде у реципроцитет, у неку врсту награде? Не мислим сада конкретно на љубав мушкарца и жене.
– У стварним односима, у породичном животу, ова духовна потреба човека за љубављу, па и телесном, није баш оправдана, али, како се чини, неизбежна је у великој већини случајева. Јер, као што је рекао јунак писца Ивана Гончарова, „ми нисмо ни духови ни животиње." А духовна љубав, укључујући и телесну, укључена је у круг живота земаљског човека. Чак је и благословена, али, мислим, из снисхођења, о чему говоре многи свети оци. Подсећају нас да постоји заповедна духовна висина девствености и савршене љубави, а ту је и стварност умног и телесног живота. Није све у овом животу противно Богу, али све има своју, да тако кажем, „хијерархијску вредност“, све је релативно. Жеља за духовном (па и телесном) љубављу, за узајамношћу, за духовном и световном срећом – све је то укључено у круг хришћанског постојања и све то може бити благословено, само ако се чини на благословен начин, тј. по Божијем закону.
 Ако говоримо конкретно о могућности (или немогућности) постојања „давања“ љубави, без наде на реципроцитет, онда је, несумњиво, таква љубав могућа, а у нашој руској класичној књижевности постоји читава галерија таквих светлих слика: Татјана Ларина, Аљоша Карамазов, који је волео (нејасно зашто) своју браћу и оца, принц Мишкин, принцеза Марија из „Рата и мира“... Наравно, таква љубав је патња, али то је управо оно исто страдање које, по речима светог Луке Кримског, „тако дивно чисти душу“. Међутим, ово се односи на духовну земаљску љубав. Ако говоримо о духовној љубави (релативно речено, милосрдна сестра на фронту), онда, наравно, нема говора ни о каквом очекивању реципроцитета. Ово је чиста пожртвована љубав, а самим тим и приближавање идеалу светости.
– Христос каже: „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, нека и ви љубите једни друге“ (Јн. 13:34). Веома је важно разумети о каквој љубави Спаситељ овде говори. На крају крајева, не ради се само о пријатељској симпатији, која би могла да створи топлу атмосферу у хришћанском окружењу. Другим речима, зашто нас Спаситељ позива да волимо једни друге? И још један Христов позив: „Останите у љубави мојој“ (Јован 15:9). Шта значи „остати у Његовој љубави“?
– И пријатељско саосећање, и страхопоштовање, и нежност – све то може бити пројава најчистије, божанске љубави, а управо на то нас позива Господ, када у име Његово апостол Павле каже: „Будите нежни према својој браћи“ ( Рим. 10:12 ). Ту лежи позив на чистоту и лепоту односа међу људима, да наши односи постану онакви каквима их је замислио њихов Творац; развој односа у вечности чини благословени изглед нашег живота. Сећате се оних „немогућих“ позива - „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48) или „Будите свети, јер сам ја свет“ (Лев. 11:44; 1. Петрова 1:16)? Како је могуће испунити ову трансценденталну, несхватљиву заповест? Нема шансе! Односно, само људским напорима и средствима не само да је немогуће испунити, већ и разумети о чему је реч. Али „што је људима немогуће, Богу је могуће“ (Матеј 19:26). Ако активно тежимо овом савршенству у љубави, да будемо у Христу и са Христом (јер је Христос открио у телу пуноћу Божанске љубави), онда нисмо лишени „дела целине“, тј. учешћа у божанском животу и љубави, јер „Бог је љубав, и ко пребива у љубави, у Богу остаје и Бог у њему“ (1. Јованова 4:16). И тада се спасавамо, односно, у Духу Светом учимо да волимо своје ближње.
– Каква треба да буде љубав човека према човеку? У последње време посебно често наилазимо на слепу или недуховну љубав. Ево примера: бака улази у аутобус са својим 12-годишњим унуком, а има само једно слободно место. Баба каже потомку: „Седи." И унук се спусти на седиште. А баба стоји поред њега и нежно га милује по коси. Баку није брига да ли се њен унук понаша неморално, све док се она осећа добро. А постоји и таква мајчинска љубав која је спремна да учини све против туђе деце, само да би њена живела... Али да ли је то љубав на коју је Христос призвао?
– Љубав човека према човеку мора бити духовна. Ово о чему ви говорите није, наравно, уопште љубав, већ једна од оних замена које смо раније поменули, а чије су последице катастрофалне како по сам народ који те замене прихвата као истину тако и за оне на које се та „псеудољубав“ излива, уништавајући духовну компоненту и духовну димензију људског живота. А духовна димензија лежи у свести о томе да имамо тело, да постоји душа, и постоји виши део душе – дух, кроз који човек улази (тј. позван је да уђе) у општење са Божанским Духом. Без овог схватања, без ове тежње, и то свесне, доследне и чврсте, исправна организација људског живота је углавном немогућа.
 Човек, ма колико то горко звучало, чак и по природи љубазан, васпитан, учтив, предусретљив и сл., али недухован, неминовно сакати свој живот и животе својих најмилијих. Примера за то има безброј. А разлог је само један – жеља да се љубав разуме и оствари само људским средствима.
– Како да се промениш тако да коначно желиш не да будеш вољен, већ да волиш себе? Зашто речи светог Амвросија „чините дела љубави, и љубав ће доћи“ не делују увек? Често се дешава и обрнуто: човек годинама брине о тешко болесном члану породице, ради све што може по дужности, стрпљив је и нежан... Али љубав не долази, напротив – расте раздраженост.
– Како научити да волиш? Ово је питање на које ми хришћани морамо тражити одговор до последњег даха. И Господ нам помаже да пронађемо и испунимо овај одговор сваког минута и сата и дана нашег живота. Неуспеси, посрнућа, па и падови су овде неизбежни, али су неопходна и устајања, исправке, сузне (а понекад и веома болне) тежње са покајањем – ка Богу. Шта можете – ово је наш пут ка заједници са Божанским животом и Божанском љубављу; не може бити једноставно и лако због нашег палог стања.
Али Господ познаје слабост наше природе, и користи сваку прилику да нам помогне, подржи нас, надахне и унапреди наше стварно сазревање и уздизање „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4:13). А то се често дешава на начине које наша телесна мудрост не разуме и не прихвата. Зато је важно безусловно поверење у Бога, заједно са жељом да се Његове заповести испуњавају. Јер „ко има заповести Моје и држи их, мене воли“ (Јован 14,21) – то је управо љубав према Богу, а без ње је немогућа права љубав према ближњем.
Истина је да речи преподобног старца Амвросија не делују увек. И овај „неуспех“ се вуче и траје, понекад наизглед бескрајно. Али спасава се онај који истраје до краја (Мт. 10,22). И често је ово стрпљење на граници људских снага, али ако се то чини са поверењем у Бога и са жељом, колико год је то могуће, да ипак испунимо оно што се од нас тражи, онда ће, несумњиво, сви наши трудови и претрпљене туге у Вечности процветати у радост и све мрачно и тешко ће се развејати као дим и нестати као да га никад није ни било. Тако ће стварно бити! Ми једноставно немамо стрпљења, а желимо да осетимо ову радост на пола пута. Понекад се то дешава - Господ, охрабрујући и тешећи човека, чини да он осети овај миомирис. Али, дешава се и другачије. То значи да нам Господ спрема већу радост – за храброст и постојаност, што више Он види у човеку веру и способност да издржи до краја. То је проверено и потврђено многим примерима, сведочанствима светих људи.
Постоји таква ствар као што је рационална љубав. То је када човека не чуди сувоћа у души, не чуде га манифестације грубости, немилосрдности, раздражености, па чак и беса, јер зна: све то је заиста добро у овоме свету, а нарочито жеља да се испуни заповест Божија, наилази на жесток отпор, најпре, наше пале природе, а потом и демона, који се свим силама труде да човека одврате од чињења добра. Не треба се чудити, а камоли бити малодушан и очајан. Али да би се одупрео помислима и демонима чврсто и доследно – потребно је свом снагом душе да се обраћаш Богу за помоћ. И покушавати изнова и изнова, упркос сопственом стању, чинити добро које је у нашој моћи. Па макар и силом, „суво“ и вољном принудом самог себе, али, пре свега, свим срцем стремећи ка Богу и жељом да се испуни Његова заповест љубави. Да, пуно је посла и никоме није разумљиво осим самом Богу, Који све види, све зна и никада неће оставити човека без помоћи на овом путу и без Његове праведне награде. И ова од Бога дарована утеха ће покрити све што смо доживели и донеће нам такву радост да ћемо са сузама благодарити Творцу што је све испало баш тако, а не другачије.
- Све што сте рекли је, наравно, истина, али шта је са нашим ранама? Једна од главних манифестација љубави у нашем животу овде је пажња једне особе према другој. Понекад не добијамо пажњу која нам је потребна. Да, објашњавате себи да вам нико заправо ништа не дугује, али тешко је помирити се са тим.
– Наравно, болно је све то, али морамо разумети да је свет болестан, да су сви духовно и морално болесни, а можда и ми сами, пре свега. Чак и када се сами трудимо да поступамо морално, то не можемо и зато немамо право да очекујемо, а још мање да захтевамо то од других – управо зато што смо и сами неморални, ако се поредимо са светитељима, на пример. Дакле, „како хоћете да људи чине вама, тако чините и њима“ (Матеј 7:12) или „опраштајте и биће вам опроштено“ (Лука 6:37). Односно, неизбежно треба да водимо рачуна о слабостима других и да им снисходимо ако желимо да и нама Господ снисходи. Ово је једноставан, али делотворан закон духовног живота, који треба да памтимо и испуњавамо најбоље што можемо.
Ако говоримо о смирењу, онда је оно у свом савршеном облику, наравно, дар од Бога. Али морамо тежити да стекнемо овај дар, да га тражимо. Ако имамо ову жељу, онда нам Господ помаже: Шаље нам горак лек за гордост. Ово се односи на наизглед безначајне ствари, које нас у исто време могу озбиљно узнемирити. Нешто се не дешава онако како бисмо желели; не онако како ми мислимо да је потребно, исправно, корисно; неко ме је погледао лоше или ме уопште није погледао; неко је рекао нешто што нисмо желели да чујемо, није било срдачног контакта са неким, разумевања, договора итд.
У таквим ситуацијама важно је бити пажљив према себи, прибегавати Богу уз интензивну молитву, молећи Га за помоћ у савладавању искушења, у стицању истинског смирења. Овде све одлучују тренуци, јер ако се заглавите у помислима на тугу, непријатељство или љутњу, ако почнете да се „вртите“ у овим непријатељским осећањима или мислима, онда ће бити тешко изаћи из овог левка. Међутим, „тешко” не значи „немогуће”: молитвена борба против мисли увек има свој смисао и цену. Помоћ Божија на крају долази и ослобађа нас бремена, али што се одлучније, брже и несебичније обраћамо Њему, то лакше и брже долази дуго очекивани мир, смирење и тишина. Стицање смирења је дело које нам је заповеђено, јер је без смирења немогуће причестити се Божанским животом.

протојереј Димитрије Шишкин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Данас славимо празник једног од највећег подвижника Цркве и Руске, и Васељенске, једног од највољенијих светаца којег поштује народ Божији. Име Преподобног Серафима је познато и омиљено, не само код нас у Русији, већ и у другим земљама, на пример, у Грчкој и Грузији, а посебно у Србији. На свим континентима народ Божији посебно поштује овог угодника и моли му се.
Свети Серафим је цео свој живот посветио сједињењу с Богом и заиста је постао преподобан, подобан Богу. Ми не можемо да видимо Бога, али можемо видети Његове свеце који се удостојавају лика и подобија Божијег, у њиховом животу се то изузетно снажно манифестује. За то треба улагати напоре какве је Преподобни Серафим улагао целог живота: подвиг, дугогодишњи труд, самоћа; он је избегавао свет, молио се. Многи његови подвизи су нам познати, али су многи остали скривени, зато што их је чинио у тајности.
Тек кад је Преподобни Серафим стекао благодат Светог Духа – дух мира, као што је сам говорио – открио се људима и почео је да прима све, био је познат по својој љубави и топлини. С љубављу је примао људе, давао савете и гледао људска срца.
У разговору с једним својим сабратом, саподвижником, рекао је познате речи које често понављамо једни другима: „Стеци дух мира и хиљаде душа ће се спасити око тебе.“
У овом свету људи понекад постигну изузетне висине, њихово богатство и моћ се достижу незамисливе размере. Раније, рецимо, пре свега 30 година, није сваки владар велике империје могао ни да помисли на богатство које данас може да поседује неки човек чије име чак нико не зна. Све иде ка томе да човек може све више да стиче, да располаже и влада све већим добрима.
Једни поседују велику политичку власт, други – велика знања, али је врло мало оних који поседују оно што је за њих најважније, и у тајности то схватају – душевни мир. Људи имају огромне могућности, а среће немају, колико таквих примера видимо: уништене породице, скандали, међусобне оптужбе, тражење компромитујућег материјала, судови, једни друге стављају у затворе, бујице лажи, које људи изливају једни на друге у борби за ко зна шта.
То се дешава зато што људи нису стекли миран дух. Једни долазе и кажу да су следбеници неког учења, верског или политичког. У суштини, сви друштвени делатници као да кажу да „сад ћемо учинити да све буде добро, даћемо вам срећу, ако неког другог свргнемо“, или „даћемо вам срећу ако вам понудимо ново учење…“ Ови људи често сасвим искрено тако мисле и тако поступају, али нажалост, малобројни чине људе заиста срећнима због простог разлога што нису стекли дарове Светог Духа. Њихове помисли и радње диктира сасвим други дух, зато што не чисте своје срце од греха и прљавштине, и њихови ближњи се не спасавају, као што каже Преподобни Серафим Саровски, већ напротив, гину у греховној тами.
С великом жалошћу морамо констатовати да често то видимо и у самима себи, и у нашим ближњима, и у нашим породицама, и у друштву, зато што заборављамо на просте ствари којих се преподобни Серафим сећао целог живота, на плодове Светог Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, веру, кротост и уздржање. Није тако тешко схватити речи апостола Павла кад описује плодове Светог Духа (в.: Галат. 5, 22-23).
Ближи се Крстовдан, Богојављење и ми се с радошћу припремамо за овај празник. Имамо добар повод да се отрезнимо. Сви смо радосно прославили Божић, неко од нас је можда мало и прекорачио меру празновања. „Свечаности“ (то није повезано с Христовим Рођењем) се свуда одвијају, и то је чак оптеретило и наша тела и наша срца.
Многи сад размишљају о томе да треба да узму богојављенску водицу и вероватно већина наших суграђана пре свега размишља о купању на светим изворима. Неки политичари и познати људи чак побољшавају свој имиџ на тај начин, показују како су снажни, бодри, издржљиви и спремни да се купају на свакој студени.
Али је важно да на овај празник не заборавимо главно, као што се поје у једном од крстовданских тропара: „Глас Господен на водах вопијет, глагоља: приидите, примите вси Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божија, јављшагосја Христа.“ („Глас Господњи кличе на водама говорећи: дођите, сви примите Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божијег, Христа Који је дошао.“) А можемо Га примити само с кротошћу, љубављу и дуготрпљењем, зато што, кад Црква данас слави спомен дивног свеца, Преподобног Серафима, то нам у знатној мери омогућава да се угледамо на његов пример на путу ка Господу нашем Исусу Христу Који је дошао.
Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

https://mitropolija.com/2025/01/15/mirni-duh-prepodobnog-serafima/

С времена на време имам обичај да се пожалим на посао. Не знам из ког разлога, али често осећам незадовољство различитим стварима које се тичу атмосфере у колективу и организације рада на коју још увек покушавам да се прилагодим. Имајући у виду да заиста имам посао о ком сам пре нешто више од две године могао само да сањам, схватам да ми осим захвалности Богу недостаје и особина кротости. Наравно, не мислим да ову драгоцену особину која се стиче уз доста муке, али и представља изузетну силу испољавам у другим ситуацијама, али тек ми је на послу постало јасније на који начин ме страсти смућују и како лако падам – гневим се и губим смирење. Трагајући тако за искуствима светитеља који су благодаћу Духа Светога успели да стекну ову особину наишао сам и на речи Свете Мученице царице Александре Романов које су ме окрепиле и оснажиле. Један младић сматрао је неиздрживим своје радно место. Био је једини хришћанин кога су ометали да сачува своју веру. Света царица је на овакав начин размишљала о њему: ,,можда му је Бог одредио да буде управо на таквом месту, и овом човеку је и потребна тако непријатељска околина како би се испољиле његове најбоље црте. Или је можда Богу потребан ради сведочења на овом месту. Свест о томе да је ту он једини веран Го­споду ставља велику одговорност на овог човека. Он не може да напусти то место, његова дужност је да ту остане и да претрпи сва искушења ради очишћења сопственог живота, или ради Христа, да би био Његов исповедник.“

Не мислим да сам попут овог младића једини хришћанин на послу, већ желим да истакнем део царичиног одговора у ком наглашава дужност младића да упркос искушењима, зарад стицања благодати остане на послу.

Да бисмо одговорили на питање шта је то кротост, можда је добро да кренемо од онога шта она није. Особине које никако не можемо асоцирати са кротошћу биле би следеће: гневљивост, агресивност, истеривање правде, склоност започињању свађа и расправа, злопамћење, враћање зла злим, хвалисање и истицање својих а ниподаштавање туђих квалитета и сличне. Свети Јован Лествичник кротост дефинише као непокретно стање душе које се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале. Додаје и ово: ,,Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио. ,,Кротки су они који смирено подносе све недаће које живот доноси. На њима се лако уочава благост, доброта Божија. Кротост је благо расположење нашег духа, спокојство, смиреност, безгневље, радост због успеха ближњег, трпељиво подношење неправди и оговарања, тражење опроштаја од свих…У палом свету у каквом живимо ова особина се не сматра цењеном, пре се опажа као слабост, чак се сматра и непожељном. Кротост се мора суочити са неразумевањем других, са ругањем таквом животном ставу, кротки ће неретко бити извргнути порузи. Зашто би онда неко требало да се труди да задобије једну овакву особину?

По мом мишљењу, а такво мишљење деле и неки западни психолози, кротост представља снагу, а не слабост. Уколико је неко у стању да у ситуацијама које код других изазивају страх и немир остане смирен и сталожен и у таквом расположењу изнађе решење, значи да је у стању да управља својим осећањима, односно да је кротак. Лако је разгневити се, испољити агресију, напити се или окривити другог, док је знатно теже укротити нарав, избрусити своје оштрице и неравнине и борити се са бројним страстима које нас смућују. Још једна значајна карактеристика кротких је да су скромни, немају високо мишљење о себи, отворени су за нова знања и искуства јер не мисле да све знају. Сигурно би вам било пријатније у друштву некога ко је спреман да опрости и каже ,,извини“. Кротак је управо такав. Свестан је да је и сам грешан и да Господ њему опрашта сваког дана. Такође их краси послушност и жеља да служе другима. Због свега тога на њих се излива благодата, помирени су са собом и другима и у стању су да воле онако како је заповеђено.

Снага кротости посебно се уочава у невољама. У Петрограду је пре Октобарске револуције живела надалеко позната монахиња Марија Гатчинска. Револуцију је дочекала на болесничкој постељи. Након прележане упале мозга, оболела је од Паркинсонове болести. Била је непокретна, док јој је тело било као оковано, а бледолико лице је подсећало на маску. Могла је да говори али са полузатвореним уснама, кроз зубе, споро и једнолично. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички изобличила, већ је у потпуности пројавила необичне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Постала је изузетно блага, скромна, повучена, посвећена непрекидној молитви, и своје тешко стање подносила је без роптања. Будући кротка и трпељива, Господ јој је низпослао дар утешитељства. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. После разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање од сопствене боли, стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Проглашена је светитељком којој се посебно моле они који пате од депресије.

Оно што можемо да урадимо како бисмо стекли кротост је да се трудимо да и добро и лоше примамо са захвалношћу, имајући на уму да нам Господ увек шаље оно што нам је потребно. Најтачнији одговор на питање зашто нам је потребна особина кротости налази се  у речима самог Господа нашег Исуса Христа: ,,Блажени кротки јер ће наследити земљу (Мт. 5, 5).“ Свети Теофилакт Охридски сматра да се у овом стиху под земљом подразумева духовна земља тј. небо. Дакле, Царство Божије, Небеса, се отварају кроткима! То је више него довољан разлог да покушавамо да будемо такви…. 

Аутор: Милош Благојевић

Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“

Самоприхватање можемо сматрати једним од важних предуслова душевног здравља. Његов зачетак сеже у најраније детињство, па чак и у  пренатални период, јер није исто да ли је човек рођен из жељене или нежељене трудноће. Сигнали које детету шаљу мајка, отац и други блиски чланови породице у виду љубави, пажње, прихватања или, насупрот  томе, грубости, хладноће, одбојности, незаинтересованости, утискују се у његову психу. Иако дете у почетку не може да их разуме, оно свакако може да осети да ли ти сигнали изазивају пријатност или непријатност, да ли греју душу или стежу око срца. 

   Како расте, дете и даље „упија „различите облике  испољавања љубави и наклоности од стране родитеља или одсуства истог, кроз речи којима му се обраћају, фацијалну експресију, додир, поступак. Са две-три године дете стиче менталну зрелост да може себе да одвоји од других, пре свега од мајке, а самим тим постаје способно да посматра себе.  Уколико је дете вољено, оно ће осећати љубав према себи, а то ће испољавати на разне начине: биће сталожено, радозналог ума, пријатељски расположено према другим људима, отворено ће испољавати осећања, имаће емпатију за друге, али ће се исто тако  брижљиво односити и према себи .Уколико дете није довољно вољено, оно ће развијати осећај да није нарочито вредно, а то ће испољавати емоционалном рањивошћу, увредљивошћу, неповерењем у друге, понекад и непријатељством према другима (нпр.вршњачко насиље), ризик понашањем (нпр. самоповређивање, суицидалност).

   Дакле, онај део дететове личности који је предмет његовог посматрања, обликован је под утицајем тога како су му родитељи показивали љубав и пажњу. Онај други део  личности којим дете посматра себе није, нити може да буде, објективан, с обзиром на његову умну, социјалну и емоционалну недозрелост, и  обојен је снажним осећањима. Неки јак утисак може да пребоји целокупан доживљај себе. На  пример, једна епизода мајчине депресије, када она није била у стању да обрати довољно пажње на дете, може да доведе до тога да дете, у својој уобразиљи, изведе закључак да није завредило  мајчину пажњу  и, следствено томе, да не вреди. 

   Добро је да дете има више блиских особа уз које расте, како би имало више тачака ослонца и богатство различитости у начинима испољавања љубави. Уколико родитељи превише заштићују дете, удовољавају свим његовим прохтевима, стављају га на пиједестал „Бога“, оно стиче нереално високо мишљење о себи, са недовољним осећањем личне одговорности, дисциплине, емпатије за друге. Постаје егоцентрично. Родитељи су огледало личне вредности детета. Уколико не раније, проблем са самоприхватањем се испољава у пубертету, када се интензивира развој способности човека да себе посматра, анализира, процењује, али и „конструише“ реалност (формирање апстрактног мишљења). Тада младо биће које није довољно вољено може да развије анксиозност, поремећај понашања, депресију. Ако је љубав родитеља била условна, може да развије перфекционизам, радохолизам, потребу да се грозничаво доказује. Међутим, успеси које постиже нису довољно поткрепљење за осећај задовољства собом. Потребне су му нове и нове потврде личне вредности. Развија се глад за самопотврђивањем.

   Самоприхватање представља реално прихватање себе, са свим врлинама и манама. То не значи да се човек мири са својим манама, него да их је свестан и да је спреман да их превазилази (а не негира и потискује). Он воли себе несавршеног, као што га воле његови родитељи, као што га воли и сам Бог. Свестан је да су сви људи несавршени, па тако и  његови родитељи, и има реална очекивања од других. Његово самоприхватање је постојано  и не  може се лако пољуљати спољњим утицајима (доживљеним неуспехом, критиком коју му други упућују).

   Самоприхватање треба разликовати од самопоштовања које се заснива на поштовању својих квалитета, снага, талената, пожељних особина, али не и целокупне личности. Такође, треба га разликовати и од  егоизма, јер егоизам подразумева опчињеност собом, уздизање себе и посматрање света из своје визуре.

                                                              ЗАКЉУЧАК

    Прихватити себе значи живети у хармонији са собом  и другима, реално сагледавати  своје квалитете и мане, моћи одговорити себи на тешка и непријатна лична питања, осећати љубав према свом целовитом, несавршеном бићу .

   Онај човек који истински  прихвата себе, способан је да воли и друге људе, под условом да је добио довољно родитељске љубави, или љубави од других блиских особа. Истина, постоје и они ретки, резилијентни (отпорни) који су успели да „преживе“ без довољно љубави, често у њеном одсуству, изложени насиљу. Постоје научна објашњења овог феномена (јасни самоувиди, хумор, способност да се дистанцирају од лоших утицаја, храброст да се суоче са истином).  Има ли ту  још нечијег уплива?

  Уколико је човек имао среће да искуси и Божанску, безусловну љубав , која је могла да се пројави на разне начине, па чак и у најдраматичнихим животним околностима као што су занемаривање и злостављање у породици, инвалидитет, болест, рат, сиромаштво, његово самоприхватање ће бити још постојаније, па ће чак моћи да послужи и  другима као пример како волети себе упркос свему (нпр. особа са телесним ивалидитетом као мотивациони говорник), како ту љубав ширити на друге људе и у њима пробудити самољубав и захвалност Богу на свему.

   „Љубав Божија према човеку претходи љубави човека према Богу.

    Ко зна да ли би дете икада имало љубав према својој мајци, када не би осетило љубав мајке према себи.

   Тако и ниједан човек не може се разгорети љубављу према Богу, докле не осети пламен Божије љубави према себи“.

                                                                               Одломак из књиге „Мисли о добру и злу“ 

                                                                                 Свети Владика Николај Велимировић

Aутор: Светлана Продановић

https://www.pravoslavni-psiholog.rs/samoprihvata-e/