У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Јављање иконе Владичице наше – Живоносни источник, збило се 450. г. у жбуну од кипариса близу Златних врата у Константинопољу.

Пролазећи тим местима војвода Лав Маркел, будући цар византијски, сусрео је слепог човека на путу који га је замолио да га одведе у хлад, да се мало одмори и напоји воде. Ту је будући цар чуо глас Пресвете Богородице: Царе Лаве, уђи у тај грм, расчисти коров и тамо ћеш наћи воду која му је потребна и њом напој жеднога. Водом са извора умиј његове очи. Ја ћу ти помоћи да подигнеш храм у моје име и сви који овуда буду пролазили и с вером призивали моје име, услишићу им молитве и исцелиће се.

Када је Лав Меркел напојио и умио слепца, он је прогледао и пошао у Константинопољ, без икакве пратње, прослављајући Богородицу.

Када је постао цар, по речима Богородице наредио је да се очисти тај извор и да се на том месту направи камени круг. Над њим је саградио храм посвећен Пресветој Богородици. Извор је назван Живоносни, зато што се ту пројавила исцелитељна благодат Владичице. Треба рећи, да епитет Источник не означава страну света, већ представља извор воде.

Од тог времена на том месту увек су се дешавала бројна чуда и исцељења.

Међутим, после пада Константинопоља, храм је разрушен, а извор затрпан. Но хришћани су га открили и наставили да користе живоносну воду.

Године 1835. после повлачења турске власти, изнад извора поново је подигнут храм, у част Славне Владичице наше.

Мада се ово Богородичиног место налазило изван града Константинопоља, поред њега се налазила палата царева, који су у овај храм долазили са свечаном свитом. Најчешће су се ови доласци одвијали на Вазнесење Господње.

Икона Мајке Божије – Живоносни источник, прославља се у петак Светле седмице односно, на Источни петак.

Чуда

Пред њом се молимо за утврђење благочестивог живота, очување животних сила, за исцељење од телесних и душевних недуга и страсти, и за помоћ у свакојаким невољама.

Изображење

Богомајка је приказана у седећем положају у мафориону пурпурне боје док носи Богомладенца у рукама. Овако изображена на жутој подлози положена је у чаши из које точе два неисцрпна извора исцељења богочежњивим душама. Са сваке стране осликан је по један жбун од кипариса, што произилази из самог њеног житија.

И овде, по ко зна који пут Владичица показује неизмерну љубав и милосрђе према напаћеном роду људском, изгубљеног у својим прегрешењима, заблудама и предрасудама… Јер Она, као неисрпни извор милосрђа, увек пружа утеху поробљеним страстима, обремењеним гресима и болеснима телом и душом.

Као Источник живота, која Га је донела на овај свет, Она је непресушни извор, у свим временима, сваковрсне добродетељи роду људском.

Тропар, глас 4

Почнимо људи да лечимо душе и тела молитвом, претечи свих наших мајки, Пречистој Царици Богородици, која нам точи чудесну воду и умива поцрнела срца, грехове наше чисти, и душе верних осветљава чудесном Божанственом благодаћу.

https://mitropolija.com/2025/04/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zivonosni-istocnik-5/

Кроз цео корпус Светог Писма, Старог и Новог завета испричана је историја човечанства. Приказани су конкретни историјски тренуци али главни циљ светописамских текстова није да пружи конкретне информације, већ да прикаже историју као дуг процес сазревања човека. Бог се у Св. Писму између осталог приказује као Пастир Добри и Учитељ, дакле као Отац, чувар и одгојитељ људи који стрпљиво обликује творевину од настанка света.

Тако, од Старог Завета у ком је Бог често приказан као правичан али врло строг, кроз неколико хиљада година долази се до Новог Завета у ком Бог постаје сличнији људима, заправо постаје истоветан људима у личности Христа, који иако Бог и Син Бога Оца постаје човек, од крви и меса, рођен од жене, Марије.

У Ст. Завету Бог је људима физички недоступан и контак или однос са њим се остварује у поштовању Закона, најпре испуњавању чувених десет заповести, приношењу жртве и сл. Тај однос се протеже по вертикали, од Земље и њених становника до Неба и његовог Господара. У Н. Завету исти однос постаје драстично личнији и протеже се по хоризонталној линији човека овога света са Богом који својевољно у исти свет улази на људски начин.

Такву радикалну промену односа на релацији човек-Бог хришћанство тумачи у контексту васпитања и свеукупног напретка човека. Од човека који је мали, ком је Божије присуство далеко и несхватљиво долазимо до човека који је с Богом у истој равни, који је много ближи равноправном односу са својим Творцем, Учитељем и Оцем.

Зато Свето Писмо, као једну од основних порука има позив човеку да ради на себи и својим потенцијалима, да проникне иза површине у дубину свог бића и да се преобрази не у нешто друго, другачије или боље од њега самог, већ у нешто за шта има природни потенцијал да постане а то је Бог. Тако, Св. Писмо поручује човеку да људскост није само оно што је добио рођењем, као што су родитељи, култура, националност и сл. већ нешто много више.

Какве везе психотерапија има са свим реченим?

Психотерапија је процес у ком човек упознаје себе. Неки ће рећи да свако већ познаје себе. Да, али у којој мери? Оно што углавном о себи знамо јесте оно што радимо, што желимо, чему стремимо итд. Али знамо ли зашто то радимо, зашто баш то желимо и зашто стремимо баш томе чему стремимо? И зашто не успевамо да постигнемо оно што желимо или нам то тешко иде ако већ желимо? То су све последице које су заиста очигледне. Ако желимо да последице схватимо и евентуално отклонимо неопходно је знати узрок.

Вратимо се на десет заповести. Углавном их сви знамо, дате су Мојсију, дакле у Ст. Завету. Четири су у вези са односом човека са Богом, а шест их је у вези са међуљудским односима. Доласком Христа заповести су сведене на две: 1. Љуби Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом; 2. Љуби ближњег свог као себе самог. Иако су у Н. Завету заповести сведене на две оне нису укинуте, већ је сада зрелијем човечанству дата дубља порука. Две Христове заповести јесу узрок оних десет заповести, јер ако волим свог ближњег нећу га повредити, покрасти, нећу преварити своју жену ако је волим, поштоваћу своје родитеље итд. Ако волим Бога нећу себи правити друге идоле које ћу обоготворавати јер ће ми Бог ког познајем и волим бити сасвим довољан узор. У времену Новог Завета у ком живимо нема, или не би требало бити потребе за заповестима које санкционишу недела, јер смо сада довољно зрели, или би требало да смо такви, да разумемо шта је добро а шта није.

Сада се можемо вратити психотерапији. Већ је поменуто да психотерапија прати процес сазревања човека од рођења, као што Библија прати сазревање човека од настанка човечанства. То је основна веза психотерапије и Светог Писма- брига и старање о развоју људи и човековом бољем сутра. Како је основни позив човеку да напредује, да се развија, да узраста у мери својих потенцијала (а потенцијал нема границе већ је циљ обожење) долазимо до препрека на том путу. Психотерапија се бави препрекама, оним што радимо и неуспевамо да постигнемо свој циљ. При том, те препреке не пројављују се толико као спољашњи утицај, већ као унутрашње кочнице. Отклањање кочница јесте циљ психотерапије.

Зато психологија и психотерапија као свој темељ имају баш Свето Писмо. Кључне истине које Библија баштини јесу истине које човек жели да живи. Блискост, поверење, љубав, брак, потомство и заједница су неке од светописамских истина. Наши страхови, неуспеси, промашаји које називамо грехом између осталог су оно што нас спречава да библијске, а самим тим општељудске истине живимо. Кроз психотерапију проналазимо и отклањамо узроке наших страхова, неуспеха и грехова и тако себе изграђујемо и побољшавамо како бисмо стигли до циља на који нам Свето Писмо хиљадама година тако стрпљиво указује.

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/07/16/sveto-pismo-i-psihoterapija/

Разговор са оцем Максимом Первозванским

- Оче Максиме, где видите узрок недостатка вере у Русији и свету, зашто је тако мало верујућих?

- То је дуга прича која нема само корен у данашњици, иако је он веома прост, исти као код грехопада Адама у рају. Господ предлаже човеку да иде путем који Он сам назива уским И тесним. Уски пут, тесна врата уводе у Царство Божије и мало њих га налази. У чему се састоји његова тежина најбоље је објаснити на примеру. Најпростији је породичан живот. Зато, да би изградили нормалну породицу, треба много снаге уложити. А за то да би живот био блудан, снаге практично не треба. При томе друга варијанта доноси одмах брзе плодове у виду јаких осећања, силних емоционалних доживљаја, сјајних као буктиња, бљесак. То је тако привлачно за човека и много простије него труд и рад да се створи породица. Волети своју жену, васпитати децу, то је стални напор. Ево нпр. када почиње нова школска година а моја деца већ десет година од кад иду у школу, ја помислим да више не могу, уморио сам се.
Сваки дан устајати да би дете одвео у школу, уплести косицу, једну другу трећу, пету, довести децу до школе, затим их вратити, и још штошта. При томе пошто моје најмлађе дете им само две године оно ће поћи у школу кроз пет година. То је тешко. То је сталан напор, као земљорадња, када стално треба копати, орати, наводњавати, сејати и ако се све не усклади, све ће пропасти. Много је лакше одустати од свега и поћи неким лаким путем. То је прва проста слика, коју чак не могу ни назвати посебно духовном, када човек не издржава тешкоће тог нивоа живота који му даје Господ. Али ако тај напор не издржи човек престаје не само бити хришћанин него и човек, све се руши.Тј. да би се кретали напред и градили, треба се трудити, и то много. Други моменат је што религиозна вера ограничава права рационалистички мислећег разума.
Не разума уопште већ управо рационалистички мислећег. Простом логиком не можете измерити таква осећања као што је љубав, логиком се не може описати верност, дуг. Простим рационалним објашњењима многе ствари нису доступне. И заједно са тим рационално мишљење има велике предности. И својевремено када се у периоду после препорода Европе помоћу рационалног мишљења дошло да значајних резлтата у објашњењу овог света, привлачност религиозног погледа на свет се смањила. Зашто су нпр. у роману Герберта Узлса «Рат светова» марсовци страдали?
Они су окупирали земљу али су уништени вирусом грипа.Нису имали имунитет.Тако и пре октобарске револуције руски сељаци у маси који су били јако верујући, доживели су саблазан од таквог рационалистичког размишљања и показали се неспремним.
Рационалистичко мишљење се одликује тиме да на било који аргумент има контра аргумент. Али тада када је почео атеистички поглед на свет,није било контрааргумената. Сада је разумљиво да на све атеистичке аргументе има конрааргумената, а тада на неприпремљеног човека ти атеистички аргументи су деловали као бомба.Тешко је било носити се с тешкоћама. Нпр ти си у рововима од 1914 до 1916. Први светски рат. Веома тешко, неизвесно шта се дешава код куће а ја прости сељак треба да сејем, а већ давно је трећа година од када нисам код куће.
Не знам шта је са женом и децом. А ту долазе агитатори и говоре да су буржују за све криви, идите с фронта, тај рат је империјалистички.Даћемо ти земљу, мир људима, земља хришћанима, распустити војску. Живот је веома брзо показао да је то лаж. Али како је било лако подлећи пропаганди кад си две године провео у рововима. Како је било лско подлећи пропаганди западњачког начина живота почетком 90-тих: сви ћемо бити срећни, свако ће добити купон и свако добити део општенародне вредности. Тако су све и уграбили. Људи који се налазе у скученим условима ненаоружани интелектуално, не разумеју ситуацију и могу лако да падну под пропаганду да Бога нема, да треба опљачкати богате, да су жене заједничке. Грех може бити веома заблажњив.
Трећи моменат – је тријумф цивилизације која као начин устројства живота чини живот лаким, разумљивим, укусним, са циљем да се стичу добра, утисци. Нпр. ако ја идем некуда Например ако ја чиним нечто криминално ја разумем да лоше поступам. Али ако живим животом простог грађанина онда не чиним ништа страшно.
Али заједно са тим ја проводим својм живот у раскоши комфору и најважније са одсуством смисла и циља. Када се спомене циљ, тада се под смислом подразумева изградња удобног, спокојног живота, што је тако привлачно. Религиозан начин размишљања позива на подвиг, на самоограничење, на аскетство. Без тога је немогућ религиозан живот. Сит стомак је глув за учење. Тим више и са неку вишу пројаву духовности. Под ситошћу немам у виду преједање, већ удобан живот, који нема жељу за саморазвој, за тражење.
Још у Старом Завету је било записано за европски народ који је био заједнички назван Јаков по имену праоца Јакова: «И јео је Јаков, и угојио се и умртвио, и заборавио Бога, који га је љубио». Тј. Бог је возљубио народ израиљски али је сит живот довео дотле да је народ заборавио Бога. Тај закон се односи на било ког човека и друштво. Зашто се појавило монаштво? Оно се појавило као искуство одрицања од ситог живота јер се схватило да такав живот није хришћански. Друга ствар је средњи век. Још се не зна где и међу којим народима је било много заиста верујућих.
Али они су били традиционалисти, живот им се заснивао на ономе што су од родитеља наследили. Форма је наравно била хришћанска. А шта је било у суштини, сада је тешко рећи. Заиста верујучих људи је одувек било мало. Чак и када су сви били крштени и ишли у цркву. А данас имамо то да човек може бирати поглед на свет.
- Вратимо се на први разлог, тј. одсуство жеље да се иде уским путем, реците, молим Вас, зашто треба ићи уским путем, зашто човек треба у животу да тражи тешкоће? 

- Тако смо створени. Господ нас је створио из љубави, да бисмо волели. Али љубав тражи снагу ана је сама по себи давање. Љубав није када је нешто моје власништво. Тј, за мене може да постоји мој ауто, кућа мој сто, али не може моја вољена жена. Жена није то што ја користим, није елеменат комфора, није власништво. Ако је ја заиста волим онда ја постојим за њу. А она у свом сазнању постоји за мене.Тада настаје љубав. Један од самих шокантних утисака када сам постао свештеник пре 10 година, на мене је оставио случај када је један млад човек рекао да је отошао од жене када је она добила ожиљак од упале слепог црева. Тј. мој вољени Мерцедес се оштетио, ја га мењам за БМВ. Ето логике човека који употребљава и одбацује, доведене до саме крајњости. Већина људи није таква наравно али ако моја жена остари пре мене или јој се поквари стас после порођаја, једног, другог, трећег, или ако од‌једном осетим да ми се друга више свиђа ја могу да је просто оставим. По логици друштва «корисника» тако и треба урадити. Живимо заједно док нам се свиђа зајендо. Али реално, ја се надам да не треба објашњавати зашто тако не треба.
- Ипак објасните зашто је тај принцип много раширенији од хришћанства? 

-Све што постоји подлеже законима, нпр. закону кретања. Када би ти хтео да летиш не би могао јер немаш крила, ниси за то створен. Када купите нпр. веш машину пре употребе прочитате упутство. Човек има упутство за употребу – то су Божје заповести, Т.ј. Бог је рекао не убијај не кради не чини прељубу, почтуј родитеље. Када је кроз Мојсија давао те заповести Израиљцима рекао је «Живот и смрт сам ти предложиом благослов и проклетство, изабери живот, да би живео и ти и твоје потомство после тебе». А на другом месту је речено: «Испуњавај заповести, јер је у томе твој живот. Кршење инструкције за коришћење, тј Божјих заповести је грех. Грешећи ми се сламамо. Тј, ако сам ја отишао од своје жене њој је постало теже него мени. Споља гледајучи сада у овом тренутку жена плаче а ја сам задовољан, живим с неком другом, али реално треба плакати надамном, јер сам ја доживео слом. И то не у смислу да ће по небеском законодавству ставити иза неких небескох решетки. Не, ја у овом животу добијам рану на души.Веома озбиљну.
Ја губим способност да волим. Нпр. тинејжер иде у дискотеку, и тамо он осети еуфорију, буђење чула, њему је лепо. Јака музика ствара адреналин, ту су девојке, са којима долази у приснији додир при плесу, враћа се из дискотеке задовољан. Све је наизглед нормално,ништа се страшно није десило ништа лоше није урадио. Али кроз пола године дискотека му постаје досадна јер га више не узбуђује.Шта урадити даље да би се доживело узбуђење?треба попити пиво.Треба отићи пијан у дискотеку.А после ће и то бити недовољно... Потреба за јаким узбуђењима или чак просто, одржавање узбуђења на истом нивоу нису емоције повезане са љубављу, трудом, с напорима и доводи човека до неке зависности: алкохол, наркотици. С друге стране лак начин добијања задовољства никада не засити човека, остаје празнина у души.На души настаје брзо ожиљак. У принципу нам нису забрањена задовољства, није потребно да идемо у пустињу или носимо мантију. Али имај у виду да добијање световних задовољења не може бити циљ. Принципски је важно да циљ може бити друго. Човек се опредељује тиме ради чега он живи. Ако живи због потреба, у крајњем резултату ће довести до сопствене несреће. Човеку је потребно нешто дубље, озбиљније, а за то је потребан напор.
- А шта је то озбиљно и дубоко?

- То је Бог. Човек треба да тежи Богу, да га тражи и да живи са Ним. То је главни циљ, ид кога зависе сви остали. Какав други циљ треба да имам? Благо Цркве као Тела Христовог, где је Глава Цркве Христос. То не значи да сви треба да буду свештеници, али треба да брину о дому Божјем.Не у смислу да брину о Цркви као кући, камену, већ као скупу људи, обједињених једном вером, једним таинством, једним свештеноначелништвом. То је моја прва и главна породица. Ја сам дужан да волим Светлог Патријарха, као свог првог оца и владику овде на замљи. Дужан сам да бринем о свом храму, парохији, парохијском свештенику. То постаје природно када човек нађе Бога. Даље сам дужан да се бринем о својој земљи, да јој желим добро.
За мене смисао добија сва историја која се покаже свештеном. Све историјске догађаје видим на други начин. Ако ја имам само потребе не треба ми ни дело Сергеја Радоњежског, ни Димитрија Донског није ми стало до Великог Отаџбинског рата ни дело Јурија Гагаринаништа ми не треба.Све једно ми је где живим ако спокојно живим. Али ако верујем у Бога, онда ја последично постајем патриота. При томе не било какав патриота на нивоу скинхедса, већ смисаоно, ја разумем и правилно видим историју своје земље. Даље је породица, моја жена, или мој муж, деца. Тј.ја ради њих живим. Али чиме ћу се конкретно бавити на свакој од етапа тог циља, није само до мене, то одлучује Господ који ми живот даје.Да ли ћи бити председник или Патријарх, отац толико деце колико Господ да, или ћу бити програмер. То или друго ја бирам врсту делатности не излазећи из тих циљева и смисла који су у мени постављени. То се показује веома сложеним за савременог човека. Много је лакше размишљати како доћи до задовољства.У крајњем како нахранити породицу,да би задовољство добио не само ја него нас троје. Тј не лични него породични егоизам. Сви ти циљеви, се показују лажним, и човек ће се обавезно у њих разочарати пре или касније.Они ће се показати као недовољни.Они немају у себи живота, јер је један од главних пунктова у упутству за употребу укључење у струју. Зато што без укључења у струју машина за прање ће бити само кутија у коју стављају прљав веш. То је за човека Господ. Ако ниси «прикључен у струју», нема живота за тебе. Ти можеш да уображаваш, чак можеш да имаш акумулаторе, али они трају само два сата.
То је сложено за човека који је рођен и васпитаван на другим принципима, али ако се то разуме и прихвати умом, а не реализује у пракси, ствара се прекид између сазнања и живота. Јер вера није просто начин размишљања то је истовремено и начин живота. И они треба да се поклопе.Ако се не поклапају ствара се противречност Али оно постоји у сваком човеку, нема живог човека који не греши. То је «нормално». Али ако се не трудиш да исправно живиш, то је ужасно,то је катастрофа, за човека, друштво, човечанство.
- Како прећи из једног у други начин живота?За то је потребно спознати Бога, а како спознати Бога кад то није лако? 

-Сусрет с Богом је веома личан сусрет, као нпр, са будућом женом. Да би се десио у животу сусрет с Богом, потребно је да се десе још неке ствари. Најсложеније је код људи из средње класе.Сиромашни људи мисле да зависе од спољних ствари, мисле да им не припада све.Моћни људи, богаташи, мисле да су повлашћени.Људи средње класе се труде да реше егзистенцијалне проблеме а озбиљнији проблеми као да их се не тичу. И они мисле да све имају и са великим напором се одазивају на религиозне утицаје. Зато Господ најчешће подвргава искушењу средњу класу. Сиромашни и тако разуму да од Бога зависе, Богати знају, али њих треба опоменути.
То могу бити бриге, болести, потреси, неки људи приступају томе интелектуално, неки душом. Познавао сам човека који се осетио заљубљеним али није могао да разуме у кога. Тј, осећај заљубљености постоји а објекат не. А затим од‌једном срео је човека који му је дао Јеванђеље, он је прочитао и разумео да га је Бог додирнуо у сну. И ништа се с њим није десило али је он реално схватио да постоји Бог. У почетку је имао осећање које није могао да разуме, а затом, прочитавши, схватио је да га је посетио Бог. Ако никада у животу ниси видео добру слику, послушао добру музику, ти не можеш ни да схватиш о њиховој суштини.Неко каже да је био у филхармонији и слушао Бетовена а теби то ништа не каже. Ти мислиш да само будале данас слушају Бетовена,ја слушам нешто друго. Ево Дима Билан – то је друга ствар. И ја никада о томе нисам размишљао али ако је мене од‌једном судбина довела и ја имам такав музички слух, разумећу да је та музика она права. Исто се дешава када човек који дође у храм, и почне из неких разлога да се моли, од‌једном открива за себе цео свет.
Неко долази Богу кроз литературу, неко преко свештеника, неко преко пријатеља, жене, мужа.Све су то поводи.У време комунистичке власти нико храмове није затварао али су ипак били затворени, Свештеници нису уважавани, били су немогући сусреди духовника са обичним људима. Нпр. Патријарх Пимен је путовао разним градовима али му нису дозволили да се сретне с људима. Фигура свештеника је код људи изазивала подсмех. Комуникација је била отежана. Сада је комуникација лакша, али још увек отежана. Човеку је лакше али ипак није просто успоставити контакт и то је оно главно.
Људи се не васпитавају да имају потребу да се обрате Богу. И зато се данас Богу прилази индивидуално, а не колективно.

Са сајта: http://www.pravmir.ru

Превела мр. Ж. Манчић

Први услов је да путник који креће на Пут мора бити члан Цркве

Духовно путовање се предузима у заједници са другим људима, а не у самоћи. Православно предање изузетно снажно истиче црквени карактер правог хришћанства. По речима Алексеја Хомјакова:

"Нико се не спасава сам. Ко се спасава, спасава се у Цркви, као њен члан и у јединству са свим осталим члановима. Када неко верује, он је у заједници са вером, када неко воли, он је у заједници са љубављу, када се моли, он је у заједници са молитвом."

Или, како каже о. примећује, Александар Јелчанинов:

"Незнање и грех су својствени усамљеним појединцима. Само у јединству Цркве се ове мане побеђују. Човек само у Цркви проналази своје право ја - не као немоћни духовни пустињак, већ у сили заједнице са својом браћом и са својим Спаситељем."

Наравно, има много људи који умом одбацују Христа и Његову Цркву или никада нису чули за Њега, али и не слутећи, дубоко у својим срцима и својим животним поступцима могу бити истинске слуге Једнога Бога. Бог је у стању да спасе чак и оне који никада у животу нису припадали Његовој цркви. Али гледајући ствари са наше тачке гледишта, то нам не даје за право да кажемо: „Немам потребе за Црквом“.

У хришћанству не постоји духовна елита која је изузета од обавезе да у потпуности учествује у Цркви. Усамљени пустињак припада Цркви исто колико и градски занатлија. Аскетски и мистични пут, иако је с једне стране „лет сопства ка сопству“, истовремено је изузетно друштвени и друштвено оријентисан. Хришћанин је особа која има браћу и сестре. Он припада једној породици – породици Цркве.

Духовни пут представља не само живот у Цркви, већ и живот у светим тајнама

Као што Никола Кавасила јасно истиче, Свете Тајне чине наш живот у Христу. Овде опет нема места за елитизам. Не треба мислити да постоји један пут за „обичног“ хришћанина – пут општег богослужења, усредсређеног на свете тајне – и други пут за неколико изабраних, позван на унутрашњу молитву. Напротив, постоји само један једини пут – пут Светих Тајни и пут унутрашње молитве, и они представљају и чине јединствену целину.

Нико не може бити прави хришћанин ако не учествује у потпуности у светим тајнама, као што нико не може бити прави хришћанин ако их посматра као механички ритуал. Пустињак у пустињи може се ређе причешћивати него хришћанин у граду; Међутим, то ни најмање не значи да су свете тајне мање потребне пустињаку. То само значи да је ритам његовог евхаристијског живота другачији. Бог, наравно, може спасити и оне који никада нису били крштени. И ако Бог није везан за тајне, ми смо и даље.

Како напомиње Свети Марко Подвижник, сва пуноћа подвижничког и мистичког живота садржана је у Светој Тајни Крштења; Колико год човек напредовао на Путу, све што ће постићи је потпуно откривење крштене благодати.

Исто се може рећи и за Свето Причешће. Пуноћа подвижничког и мистичког живота јесте продубљивање и остварење нашег евхаристијског јединства са Христом Спаситељем. У православној цркви деца почињу да се причешћују од тренутка крштења. То значи да су најранија сећања православног хришћанина на Цркву готово увек повезана са примањем Тела и Крви Христове; а последња свесна радња у његовом животу, према његовим искреним надама, поново ће бити примање Божанских дарова. И тако се његово искуство у Светом Причешћу наставља кроз цео његов свесни живот. Изнад свега, кроз Причешће, хришћанин постаје једно са и у Христу, постаје „охристовљен“ и „обожен“; Углавном кроз Евхаристију прима прве плодове вечности.

„Благо ономе који једе хлеб живота, а то је Исус“, пише свети Исак Сирин. „И у овом свету он удише ваздух васкрсења, у коме ће се праведници радовати када устану из мртвих. Сваки људски импулс овде достиже свој крајњи циљ“, каже Никола Кавасила. „Јер у овој тајни ми примамо самога Бога, и сам Бог постаје једно са нама у најчудеснијем од свих могућих сједињења. Ово је последња тајна: ми не можемо видети ништа ван ње, и ништа јој се не може додати.“

Духовни пут није само црквени и мистични; он је и јеванђелски

То је трећи неизоставни услов за напредак на путу православног хришћанина. На сваком кораку, обраћамо се Богу за вођство, који нам се заузврат обраћа кроз Библију.

По мудром учењу пустињских отаца, „старци су говорили: Бог од хришћана не жели ништа друго, осим да слушају Свето писмо и испуњавају оно што је написано“ (Пустињски старци непрестано дају упутства о потреби духовног учитеља који ће нам помоћи да правилно примењујемо Писмо).

Када је неко упитао светог Антонија Египатског: „Која правила треба да поштујем да бих угодио Богу?“, он је одговорио: „Где год да идеш, нека ти је Бог увек пред очима; шта год урадиш или кажеш, узми пример из Светог писма; где год да се настаниш, увек буди спреман да напустиш свој дом. Придржавај се ове три ствари и живећеш“.

„Најчистији и најзадовољнији извор за учење о вери“, пише митрополит московски Филарет, „је откровење Светог писма."

Епископ Игњатије Брјанчанинов је младим монасима дао следећа упутства, али његове речи се подједнако односе и на мирјане:

"Од свог првог уласка у манастир, монах мора сву своју бригу и пажњу да посвети читању Светог Јеванђеља. Мора проучавати Јеванђеље тако пажљиво да му оно увек буде у сећању. У свакој моралној одлуци, у сваком поступку, у свакој мисли, јеванђељска поука мора увек бити у његовом уму. Проучавајте Јеванђеље до краја свог живота, немојте мислити да га је довољно.

Епископ Калист Вер

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

По сведочењу Светога Мелетија Исповедника, ђаво куша хришћанина са осам страна, и то:

Одозго нас кушају када се принуђавамо на подвиге и врлине преко наших моћи. То јест пост до изнурења, прекомерни труд тела, свеноћно бдење и друга добра дела, која једва достижу савршени.

Одоздо нас ђаволи кушају клонулошћу и леношћу у творењу добрих дела, и тако нам слаби воља, разум, гриза савести, мужевност и постојаност у духовној борби.

С лева нас ђаволи кушају сваковрсним телесним страстима: пијанством, лакомошћу, тврдичлуком, гневом, мржњом, осветом и сваковрсним телесним и душевним злобама. Називају се тако зато што долазе непосредно од ђавола, и свако лако уочава замке лукавога.

С десна нас ђаволи кушају тананим, тешко разабирљивим и врло тешким за препознавање и поражавање душевним и разумским страстима, као што су: гордост, надменост, умишљеност, таста слава, осуђивање других, бунт ума, непослусање, егоизам, јереси, секте, превелико уздање у милост Божију, високоумље, хула, сумња, неверовање, снови, виђења, враћање и друга. Ове страсти, имајући у основи гордост, због које је Луцифер пао у понор, врло су тешко препознатљиве и исцељиве.

С преда нас кушају и смућују ђаволи привиђањима онога што је будуће, то јест бацају нас у бриге, у сумње о другима и у прекомоцне телесне трудове за "сутрашњи дан", као да Бог не води бригу о нама целога живота. Искушани овим мислима сабиру имовину за старост, труде се само за овај живот, боје се да неће имати шта да једу и пију, побацују своју децу, свађају се за имовину, велике су тврдице и љубитељи новца, не чине милостињу и егоисти су.

С леђа нас ђаволи кушају подсећањима на грехе и страсти који су владали нама у младости, подстичући нас да их поново учинимо. Јер нас ђаволи подсећају на особе са којима смо грешили, на место на којем смо грешили, на узроке грехова који су владали нама. Подсећају нас на оне са којима смо били завађени, на речи којима су нас љутили, да бисмо поново почели да их мрзимо; подсећају нас на телесне грехе које смо учинили, на лица која су нас саблазнила, на пијанства и друга зла из прошлости.

Изнутра, то јест из срца, кушају нас невидљиви непријатељи свим страстима које владају срцем, као: гнев, злоба, похота, освета, окамењеност, завист, гордост и остало, као што каже Спаситељ: А што излази из срца, оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, блуд, лажна сведочења, хуле... (Мт. 15, 18-19). Због тога се и пророк Давид мољаше говорећи: Боже, саздај у мени чисто срце, и дух прав обнови у мени (Пс. 50, 10).

Споља нас кушају и поражавају ђаволи кроз пет чула, која су прозори душе. Особито кроз вид, слух и језик. О искушењима што улазе у срца кроз чула чујемо пророка Исаију где казује: Господе, смрт је ушла кроз прозоре наше. О очима вели Спаситељ: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5, 28). А о језику чујемо апостола Јакова где казује: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јк. 3, 2).

Ето, дакле, да са свих страна ђаво баца стреле искушења на нас, тражећи да нас рани гресима и да нас одвуче у погибељ. Али ми смо дужни да исповедимо сва зла умовања духовнику и да одагнамо од себе ђаволова искушења молитвом, поштом, смирењем, чувањем ума и читањем побожних књига. Али ако се ипак стреле искушења не удаљују од нас, знак је да су корени страсти живи у нашем уму. Знак је да још нисмо чисто исповедили мисли, и ижђикао је грех у нама. У том случају потребна је врелија молитва, са сузама и поштом, док не прогнамо грех који влада над нама (Према "Невидљивој борби", од Светог Никодима Светогорца, издање 1937., стр. 82).

извор

За који час чуће се на свим континентима победоносни поздрав " Христос васкрсе" и из празног Христовог гроба у Јерусалиму запалиће се Благодатни Огањ да огреје род људски охладнели од греха , смрти, ђавола и неправде владара овога света.

Скоро да нема континентима без ратова, локалних оружаних сукоба , сиромаштва , проблема са криминалом и корупцијом, педофилијом, наркотицима , проституцијом , трговине људима и људским органима и то када и где ! ? ! Нажалост, у савременом друштву тзв. људских права и вештачке интелигенције и савремне технологије 21 века.

Иако је Господ наш Исус Христос васкрсао из гроба пре 2000 година значајне промене у људском друштву још се нису догодиле. Још увек је човек болестан од мржње, зависти , похлепе , среброљубља , осуђивања и много још других духовних болести а пре свега од егоизма и гордости.

Ипак Господ наш Исус Христос васкрсава из мртвих да би васкрсао из мртвих прво умртвљене грехом наше савести, неби ли се пробудио у нама осећај за Бога и ближње. Јер многи причају о Богу у нашем савременом поколењу али у Исуса Христа као Сина Божијег, васкрслог из мртвих не верују.

Господ наш Исус Христос васкрсао је из мртвих да сви народи овог света поверују да је он Спаситељ рода људског од ђавола, греха и смрти. Од тада , пре 2000 година светлост Васкрслог Господа нашег Исуса обасјава све народе овог света почевши од рода Јеврејског.

Заиста драга браћо и сестре Васкрсли из мртвих Господ наш Исус Христос жели да сви народи поверују у њега да је он Син Божији , Спаситељ рода људског. И данас када славимо Васкрсење Његово он куца на дверима сваког човека из свих народа људских и зове их да поверују у Њега.

Браћо и сестре из свих народа ове благословне планете поверујете да је Господ наш Исус Христос Син Божији , прворођени из мртвих, који је својим славним васкрсењем победио ђавола , грех и смрт и подарио свим људима свих времена живот вечни .

Одбаците драга браћо и сестре лажна веровања у лажне богове који чекају да им људи приносе жртве , па чак и сами да се жртвују у име тих лажних богова . А нико од тих лажних богова никада није победио ни грех , ни смрт ни ђавола а камоли да се жртвовао барем за једног човека .

А овде драга браћо и сестре имамо Сина Божијег, друго лице Свете Тројице, Господа нашег Исуса Христа који се добровољно жртвује на крсту не само за једног човека него за читав род људски . И својом крсном жртвом побеђује највећег непријатеља у роду људском самог ђавола и његове слуге грех и смрт.

Реците ми браћо да ли сте икада чули за било кога "бога" из било које светске религије да је васкрсао из мртвих и подарио роду људском живот вечни. Не , ниједан, сви остали богови су лажни и само је један Победитељ смрти , греха и ђавола Господ наш Исус Христос.

Заиста само је један истински Човекољубац а то је Господ наш Исус Христос, који је својим славним Васкрсењем из мртвих победио власт ђавола и разрушио његову владавину да би подарио сваком човеку живот вечни . Стога радујете се сви народи овог ове благословене планете једином Човекољубцу Васкрслом из мртвих Господу нашем Исусу Христу!

Радујемо се браћо и сестре непролазном радошћу Васкрсења Христовог и загрлимо сваког човека радосно га поздрављајући најрадоснијим поздравом откако је века и света : Христос васкресе !

Архимандрит Евсевије Меанџија

https://www.facebook.com/photo/?fbid=2468574100176554&set=a.193558537678133

Нема више Јеврејина ни Грка; нема роба ни слободњака; нема мушког и женског рода;

Много пута људи кажу: "Тај тип је расиста!", или говоре о класним разликама, о расизму, као и неки мудраци овог века који говоре о томе како треба да будемо изнад своје домовине, изнад вере, итд. Али пре 2000 година Св. Павле, чије су речи сачуване у Светом писму, поручује да пред Богом нема разлике – да ли си Јеврејин или си Грк, нема више националности, да ли си роб или слободан човек, у време када се робови нису сматрали људима, у Римском царству, чак ни у грчкој филозофији, робови нису сматрани нормалним људима – ти си роб, па ниси људско биће. Римљани су говорили да је роб ствар, предмет. „Не постоји мушко или женско “, нити постоје разлике где је други нешто инфериорно. Све ово се уклања.

Јер сви сте једно у Христу Исусу.

Некада су постојале идеологије које су говориле о једнакости, али су се касније урушиле - училе су да су сви једнаки, да треба да постоји једнакост. Питали су једног старца: „Која је разлика између једнакости овог идеолошког система и једнакости Јеванђеља?“ Одговорио је: „Разлика међу њима је као разлика између нивелације и једнакости, односно једно је све нивелисати, а једнакост је нешо сасвим друго. Нивелисање значи да узмете булдожер, пређете преко свега, све згњечите и све постаје једно: мушкарци, жене, Јевреји, Грци, јудаисти, робови, слободни, мали и велики, они постају згњечени, губи се личност, губи се лична историја. Постају пире. Као што правимо ћуфте – узмемо кромпир, млевено месо, црни лук, јаје, направимо смесу и онда правимо једнаке ћуфте. Христос то не чини човеку. Христос чува личност човека, чува свакога са његовим даровима, особинама и историјом и свиме што га чини као личност. Уклања из њега духовне отрове, страсти, грехе и даје му осећај и укус да му је друга особа - брат. Сви ми чинимо једну личност, као што су Отац, Син и Дух Свети један Бог, једно божанство које постоји у три лица - тако постоје милијарде људских личности, али сви ми смо једна личност јер смо уједињени у љубави Христовој.

Како човек може да види свог брата као самог себе?

Неко каже да треба да волиш себе јер Христос каже да волиш ближњега свог као себе самог, дакле, да би волео ближњега, мораш прво да волиш себе. Да, али када Христос каже да волиш ближњега свога као самога себе, то не значи да волиш њега као што волиш себе. Јер ће неко рећи: „Не волим себе“. Знате ли колико људи око нас не воли себе? Данас људи имају велике проблеме са самопоштовањем, са самовредновањем, где чак и психолози имају проблем када покушавају да изврше самоевалуацију друге особе. Друга особа вам каже: "Не волим себе!" Постоје случајеви када човек не воли себе толико да се трауматизује. Постоје психијатријски проблеми у којима особа толико мрзи себе да се трауматизира. Па шта, зар ова особа не би требало да воли другог? Или зато што не воли себе, каже: „Пошто не волим себе, нећу никога другог да волим!“ Није тако. Волети другог као себе значи волети га као да је он ваше Ја. Друга особа није странац, она која је испред мене, већ је моје Ја, то сам ја. И ово је циљ, зато свети апостол овде каже: „Сви сте ви један човек“.

Када волите себе себично, никада нећете волети другу особу. Ниједан индивидуалиста, ниједан егоиста не воли другог. Ми волимо другог кад он воли нас. Ово се може видети чак и у браку. Решиш да ожениш девојку и кажеш јој: "Види, ако ме превариш, убићу те!" Толико те волим, толико те обожавам, да сам спреман да те убијем ако ме превариш! Људски је то рећи, али да ли је јеванђелски? Па зар љубав зависи од тога да ли ме волиш или не – ако ме волиш, ја ћу те волети, постаћу ћилим по којем ћеш газити, али ако ме не волиш, онда ћу уместо ћилима, на који ћеш да крочиш, постати змија која ће те прождрати! Ово није јеванђелска љубав, већ себична љубав. Световна, људска, телесна љубав воли, али хоће нешто заузврат, хоће освету, одговор. Међутим, љубав Божија, љубав Христова – каже св. Павле – не тражи своје, него воли и не тражи да буде вољена, не тражи одмазду и зато не робује другоме. Напротив, ослобађа га. То га не чини робом, већ га ослобађа. Тако друга особа не осећа тај притисак где из велике љубави хоћеш да угушиш другу особу. Човеку је тешко да све људе види као себе, као једну личност, али то може постићи кроз љубав Христову, кроз очишћење од страсти, кроз слободу, кроз превазилажење своје себичности, егоизма, самољубља, пожуде, среброљубља. Црква има практичне савете. Она нам каже да дајемо милостињу. Зашто? Да нам помогне да превазиђемо свој индивидуализам. Да се отргнемо од лажних штака на које се ослањамо, када мислите да сте са својим новцем нешто, својом лепотом сте значајни, својим знањем сте велика личност, и осећате да ћете освојити свет. Све су то лажни ослонци. Сви се урушавају. Зато их превазиђите и завршите у истини, несебично стојите уз другу особу, не плашите је, не понашајте се лоше према њој. Гледајући на њу као на своје Ја, где се не плашите свог Ја, већ и бринете о себи, на исти начин се односите и према свом брату. Наравно, све се то увек дешава у Исусу Христу, кроз Христову милост и присуство.

Људски гледано, са људским карактеристикама, има људи који нам пружају утеху, а има и других који нам ствари отежавају, а да ништа нису урадили, једноставно се не уклапамо. Зато морамо превазићи свој его, посебно ако је другој особи потребно наше присуство. Одсецајмо своју вољу постепено. Савршена ствар би била да осећамо удобност са свим људима, да нас нико не нервира. Иако је људски желети неке људе, а оне друге не, ово није врлина, и потребно је то превазићи након што то схватимо.

митрополит Атанасије лимсолски

извор

Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света.
Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом.
Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење.
Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским.
Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере.
 
Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота.

Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела

https://eparhija-zicka.rs/sveti-nikolaj-zicki-vaskrsenje-hristovo-kao-osnov-razlikovanja-hriscanstva-medju-ostalim-svetskim-religijama/

Васкрс – хришћанска Пасха (грч: Χριστιανικό Πάσχα) – највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша“ (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада хришћана у сопствено васкрсење: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети“ (1 Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Светог Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот.

Пошто је Христово Васкрсење било у недељу, тога дана ћe се хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.“

Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље.

Како је у прва три века хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и Јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса.

Код хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја и исписује поздрав: „Христос Васкрсе!“ По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиjа Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: „Христос Васкрсе!“ и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.

Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и симболизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

https://svetigora.com/vaskrsenje-gospoda-isusa-hrista/

Ево човјека! (Јн.19, 5)

Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали. Тада не би постојале ове двије стране, десна и лијева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вјечни, а грешници у вјечно мучење, већ би свима био одређен један пут – пут вјечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вјечних мука. А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човјештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским тијелом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да побједи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плијен, и данас му се лако предајемо преко својих гријехова. Даље, да би нас ослободио вјечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом, Он, предвјечни Бог, пожелио је да сам Својим човјештвом поднесе на Себи наша вјечна мучења. И као што видите, како сте чули из Еванђеља, Он је нас ради претрпио то страдање. Он је отрпио сваку срамоту и сав ужас мучења од људи и ђавола да би нас ослободио пакла, у коме бисмо се без Спаситеља вјечно мучили. Тако нас Христос ослободи пакла, а ми сами у њега идемо неустрашиво, затворених очију да свјетлост не видимо, и да што прије у њега стигнемо. Многи од нас се без страха предају свакојаким гријесима и не помишљајући да се исправе, као да је Христос слуга гријеха па све, чак и оне непокојане грешнике, који се нису промијенили срцем и дјелима, води у рај. Несхватљива окорјелост срца и безосјећајност влада у многима од нас. Када је Христос Спаситељ страдао и умирао, сва твар је дрхтала од страха – земља се тресла, камење се распадало, мртви устајали – а наше душе не дрхте гледајући страдање и смрт Богочовјека, сјећајући се вјечних и љутих мука које бисмо ми трпјели да за нас није пострадао и умро Господ. Наша срца се не цијепају, не омекшавају због маловјерја, невјерја, окрутности, гордости, мржње према ближњем, зависти на његово добро, од осуде, стомакоугађања, преједања и пијанчења, тврдичлука, среброљубља, блуда. Па и овдје, пред овом плаштаницом, колико стоји људи који у овим светим и страшним трнуцима не престају да раде за ђавола – осјећају мржњу према ближњем, завиде једни другима, мисле на новац, крађу, пијанчење, нечистоту. Колико је оних који једва чекају празник да се напију и препусте банчењу, скрнавећи тако храм свога тијела које је после причешћа Светим тајнама Тијела и Крви Господње, постало храм Господњи? Али зашто ја помињем празник? Зар не видимо, и прије празника, па чак и сада, док се сјећамо Христових страдања због нас, пијане људе и оне који се предају блудничењу? Они су народ безакоња, који данас ријечима благосиља Христа, а сјутра ће, или још данас, хулити на Њега дјелима својим.

О незахвални, безосјећајни, неразумни, немилосрдни људи који данас тобоже састрадавају са Христом и распињу се са Њим, а сјутра ће Га, или прекосјутра, поново распети! Докле ћемо тако, браћо? Докле ћемо бити лицемјери? Докле ћемо радити за ђавола и жалостити Господа? Ево шта ће бити, браћо, ако се не распадну наша камена срца са својом разноразном злобом, својим страстима, прљавштином, ако их не ослободимо маловјерја, невјерја, хладноће, преједања и пијанства, бестидности, мржње, гордости, зависти, лењости, доколице и других страсти – осудиће нас, једном, оно исто камење што се распало у вријеме смрти Христове. Ако се не покајемо и свим срцем Богу обратимо стропоштаћемо се у онај ад, из кога је дошао да нас избави Син Божији. Да, браћо, заиста је тако! Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути! (Лк.13, 3). Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ…Страшно је пасти у руке Бога Живога (Јев.10, 29-31). Амин.

Свети Јован Кронштатски

https://mitropolija.com/2025/04/17/pouke-ispred-plastanice-na-sveti-i-veliki-petak-2/

"Без Мене не можете чинити ништа“. (Јн. 15:5) И када људи забораве ову реч, они тада све своје напоре усмеравају на то да саздају, како им се чини, бољи живот, али учинак њиховог стваралаштва бива крајње баналан и скучен.

Људски дух се не може сместити у тако уске оквире: посуда се мора разбити да бисмо постали свесни да смо сви ми – људи, а не лутке. А видимо да се данас свуда [у свету] та посуда разбија но без икаквога смисла и да се, управо услед те бесмислености, рађа следеће схватање: ако би апсурд лежао у основи постојања, онда би такво постојање напросто било немогуће. Отвара се пут ка достизању апсолутне Правде, ка поимању дубокога Смисла; изнутра се утврђује увереност у коначну победу Љубави.

Са мном је бивало овако: од виђења онога што се збива у свету душа моја је западала у страшну, убиствену недоумицу. Измицало ми се упориште под ногама: све моје биће се болно урушавало!

И када је у мојим очима апсурдност свих људских поступака достизала врхунац, тада се у души, на неки чудан начин, рађала увереност у неизбежност вечне победе разума и истине.

...

Ево молитве моје за тебе и за све који су са тобом:

„Нека открије Господ твоме дубокоме срцу Своје Тајне,

Своју од вечности скривену Премудрост.

Дух Свети нека те учи познању Тајни кроз Љубав,

коју Он улива у срце“.

И када се овај вечни Дух прикосне [човека], тада једини природни покрет срца бива неописиво сажаљевање свецеле творевине. Тада постаје нормално волети непријатеље. И ово је знак да је човек прешао из смрти у живот вечни. (ср. Јн. 5:24)

И то је пут ка миру, и то је непобедива победа. (ср. Јн. 16:33)

И за то се моли душа моја све време.

Нека те свагда прати милост Бога Љубави!

И дели са другима – са онима који су већ спремни и, чак, са онима који тек чезну за спасењем, оно што ти даје Бог.

Уверен сам да тако и поступаш.

Још много, много пута: Христос васкрсе!

са великом љубављу ваш Софроније

(одељци из писма сестри, из књиге ПИСМА У РУСИЈУ)

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1194856935554488&set=a.117204529986406

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Историја чудотворне иконе Мајке Божије Неувели цвет или Цвет који не вене почиње на Светој Гори, где се пројавила у 16/17. веку, док је у Русију са Атоса донета од стране групе поклоника.

Прво спомињање ове иконе је било 1757. г.одине. Икона се налазила у Алексејевском манастиру, који се налазио на месту данашњег велелепног Храма Христа Спаситеља у Москви.

Икона Неувели цвет била је распрострањена од Пермског краја до Полтавске области Украјине, али већина њих довезена је са Свете Горе. Данас се овај благодатни образ може наћи у московском храму посвећеном Великомученици Екатерини у улици Бољшаја Ординка.

Представа Богородице Ружа која не вене омиљена је иконографска тема солунских сликара и грчких гравера почев од 1700. године.

Композиција се развила из деисисне иконе на којој су арханђели Михаило  и  Гаврило, окруживали Богородицу као Царицу са дететом на крилу.

Иконе и бакрорези са ликом Богородице Руже која не вене током целог XVIII и XIX века на ширем подручју медитеранског приобаља, израђују се због уздања у спас од безбожних Агарјана (мухамеданаца), ропства и страдања.

У јеку своје највеће популарности међу Грцима, иконографски тип Богородице Ружа која не вене наћи ће се и на две иконе у самом центру Српске православне цркве, радовима непознатих солунских мајстора из 1724.. године (данас на иконостасу и у ризници пећких Светих Апостола).

Од почетка XVIII до средине XIX века мале триптихе (покретне олтариће или иконарнике) са средишњом иконом типа Богородице Ружа која не вене израђују грчки, цинцарски и бугарски барокни и псеудобарокни зографи (Бенаки музеј у Атини, Манастир Св. Катарине на Синају, Археолошки музеј у Софији, Градске уметничке галерије у Берковици и Казанлику, Бугарска, Збирка икона „Секулић“ у Београду).

Датум прослављења иконе је 16. април по новом, односно 3. април по старом календару.

Чуда

Пред овом иконом моле се за достизање праведног и целомудреног живота, за срећу у браку, избављења од страсти и чувања брачне верности.

Изображење

На икони Пресвета Богородица држи у руци бели цвет – симбол неувелости, девства и непорочности.

Позната су два оваква изображења. Тип Одигитрије, где је Младенац на левој руци Мајке Божије приказан како сам држи цвет, заједно са својом Мајком.

На другом образу, Богородица је окренута к Младенцу који стоји на престолу; у руци јој је украшен рајским цветовима, жезло.

Владарским атрибутима (царском престолу, круни, орнату и жезлу) у XVIII веку придружује се и непосредни узрок овим знацима високе почасти и поштовања – гранчица са процветалим ружама. У питању је непосредна илустрација поздравних обраћања Приснодјеви Марији из Богородичиног акатиста (3. и 7. икос) у којима се Мајка Божија  спомиње као изданак неувеле младице и цвет непропадљивости.

Натприродна моћ овог типа Богородичиних икона почивала је на истицању њеног мистичног останка – нетакнутим цветом и поред метафоричног преображаја пупољка у цвет.

У канону Јосифа Песмописца, Богородица се такође представља као Цвет који не вене.

Тропар, глас 5

Радуј се, Богоневесто, сачувај Неувели цвет који је процветао, Радуј се Владичице, испуни нам живот радошћу и наслеђем.

Молитва Богородици – Цвет који не вене       

Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2025/04/15/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neuveli-cvet-3/

Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи себе, он Бога ради прохођаше тесни и претужни пут монашког живота. И толико се предаде смерности и по-слушности, да овим врлинама превазиђе не само брати-ју него и све људе. Затим по стаде игуман и пастир словесних оваца Христових. И имађаше према свима толику љубав и кротост и самилост, да му нико у оно време није био сличан у томе. Сачувавши од младости чистоту душе и тела, он изгледаше као анђео Господњи. Због тога доби од Бога дар чудотворства. У време иконоборске јереси показа се као живи и непоколебљиви стуб Цркве Христове. А када се пресели ка Господу, остави многобројне ученике и саподвижнике своје, тај живи образ своје вр-лине и подвижничког живота. Упокојио се мирно у деветом веку.

Свети преподобни Тит Чудотворац

WWW.CRKVENIKALENDAR.COM

---

Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи...