Сви се плашимо.

Можете то назвати анксиозношћу, можете назвати нелагодом; можете чак користити софистициранији израз као што је "тескоба", али истина је да смо уплашени.

Седимо у саобраћају и почињемо да размишљамо о стању на нашој кредитној картици. Стојимо на трему, машемо најмилијима док се одвозе и почињемо да размишљамо о свему лошем што би им се могло догодити док су на путу. Слушамо колегиницу која нам говори да је открила како је њен муж имао аферу и почињемо да размишљамо о сопственом супружнику и како бисмо реаговали на такво откриће.

И сви имамо различите начине да се носимо са својим страхом. Неке од ствари које радимо су заиста здраве: вежбамо или идемо код саветника; учествујемо у групи за подршку или узимамо преписане лекове. Али такође покушавамо да се носимо са страхом на веома глупе начине: вичемо на друге возаче; пијемо превише; једемо погрешну храну; гледамо порнографију; оговарамо друге; затрпавамо се послом; повлачимо се у себе.

Али, шта год да радимо, страх никада, никада не нестаје.

Наравно, боље је да се са својим страховима суочимо са одговарајућим третманом, или да смиримо живце пливањем два пута недељно, јер ако покушамо да избегнемо патњу прекомерним радом или преједањем, само ћемо имати додатне проблеме. Међутим, чак и здрав приступ нам омогућава само да каналишемо страх: учимо како да га задржимо на разумном нивоу; учимо како да се суочимо са тим; учимо технике које можемо применити када страх постане превише интензиван.

Али то само чини наш страх мање интензивним; то не чини да нестане, јер, на крају крајева, страх је духовно питање. Да бисмо истински елиминисали наше страхове, морамо да се носимо са њима и на духовном нивоу.

Гледајте на то овако: у суштини, страх је недостатак поверења. Реално, ми не верујемо да Неко у универзуму „чува наша леђа“. Не осећамо да је Некоме стало до нас или до људи које волимо. Дакле, ако желимо да се ослободимо анксиозности, морамо да пронађемо некога коме можемо да верујемо – и тај неко мора бити у стању да се носи са свим нашим највећим и најмрачнијим страховима: неуспех, напуштеност, издаја, бол, одбацивање, смрт.

И знам само Једну Личност Ко све то може да поднесе: Исуса Христа, Господара Неба и Земље, Оваплоћеног Сина Божијег. Наравно, то је управо оно што бисте очекивали да каже православни свештеник.

Заокупљени смо покушајем да останемо корак испред својих брига. Али ево суштине о Христу Исусу: Он сам долази код нас. Дакле, можда је чињеница да читате ову колумну заправо знак да вам се Господ неба и земље обраћа и покушава да задобије ваше поверење.

Али, немојте ово узимати здраво за готово. Проверите Га и видите да ли је заиста поуздан. Ево доброг начина да то урадите: направите листу свих ствари којих се плашите. Можете то да урадите на папиру, на телефону, али направите праву, детаљну листу, списак свих ствари које вас плаше: страх од банкрота, зависности, распада породице, болести, насиља, досаде, незапослености. Излијте све своје бриге у једну дугачку листу.

Затим, једном дневно, прочитајте ту листу пред Исусом Христом. Препоручујем вам да је на почетку прочитате чак и наглас, јер ће вас подсетити да заиста комуницирате са правом особом. И оно што ћете урадити у тој интеракцији - предаћете све своје страхове Оваплоћеном Сину Божијем. У суштини, рећи ћете: „Ево. Молим те узми ово. Не могу да се носим са тим. Не желим га“.

И Христос ће уклонити те страхове. Овај процес траје. Господар неба и земље није спор ни у чему, али веровали или не, многи од нас су веома везани за своје страхове. На крају крајева, толико дуго смо живели са њима, па је обично потребно време да их заиста предамо Њему.

Али када једном научимо како да своју бригу предамо Христу, промена је невероватна: постајемо смирени, стрпљиви и проницљиви; постајемо фокусирани, нежни и толерантни. То се зове мир. Људима је обично потребно неко време да схвате шта им се тачно дешава, али када то ураде, питају се зашто су уопште покушали да живе са свим тим.

Практична напомена: Та листа страхова није документ који сте саставили једном заувек. Требало би да се мења како се наше околности мењају. Дакле, поред свих оних општих страхова које свакодневно предајемо Исусу Христу, можемо додати ствари као што су „разговор који треба да обавим са ћерком тинејџерком“, „резултати теста које мој пријатељ чека“ и „последице грешке коју сам направио на послу“.

И на крају, реч за све оне који су „духовни, али не и религиозни“: можда ћете бити у искушењу да направите листу страхова и читате је сваки дан као терапеутску вежбу. То ће сигурно имати неку вредност, али ако не читате списак пред Неким, онда неће функционисати како треба. Запамтите, не можете веровати „у вакууму“; мораш некоме да верујеш. А најбоља Личност у коју се можете поуздати је Исус Христос , Господар неба и земље, Оваплоћени Син Бога Оца.

отац Аидан Вилцокон

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

"Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња.Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба.
И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим."(2 Кор. 12:1-5)

Суштина божанске визије, или заједнице са Богом, даје искуство које је изнад људских могућности. Човек осећа да искуство превазилази његове природне и интелектуалне моћи. Зато се свети апостол може „похвалити“ тим искуством – јер осећа да оно није од њега, нити долази од његових сопствених способности. Духовни учитељ античког доба или хришћански духовни учитељ Запада поноси се оним што прима од Бога кроз свој ум и око тога ствара филозофију. Ми, с друге стране, разумемо да се ово духовно искуство не може схватити само умом, нити дефинисати кроз неколико појмова.

Ово је веома важно за хришћански живот. Многи људи тај живот своде само на добра дела, а посебно ми, свештенство, то често чинимо. Неко би могао рећи: „ Добро сам, никоме ништа не дугујем, живим добротворним животом. Шта ми треба Бог?" Али врлина постоји да би се човек могао приближити Богу. Свети Максим Исповедник, као и многи други оци, каже да су добра дела људски начин приближавања Богу, односно пут који је Бог изабрао да нам се обрати и помогне да Му се приближимо.

Врлине саме по себи нису праве вредности. Ово је веома осетљиво питање и Запад се због тога суочио са многим проблемима. Ту се развила „метафизика вредности“ – Бог се сматра првом и највишом вредношћу, а следе друге вредности, као што су правда, доброта итд. Дакле, ове вредности се виде као независна „божанства“, која долазе после Бога у свом вредносном реду. У православном богословљу вредности саме по себи нису апсолутне, већ се виде као нематеријалне енергије Божије – начини на које се Бог појављује и делује. Дакле, заједница са Богом превазилази и садржи ове вредности, и не може се у потпуности описати или ограничити у домену природних искустава. То је суштинска разлика и треба бити опрезан – теологија је у својој дубини и искуству сваког верника (не само монаха) нешто што се не може у потпуности исказати речима и објаснити анализом.

Св. Симеон Нови Богослов нас поучава својим изванредним тумачењем како можемо ухватити искуство неизрецивог: „Једино искуство неизрецивих тајни које нам се даје јесте Света Евхаристија, као искуство Тела и Крви Христове." Он нам указује на ниво заједнице са Богом који је далеко дубљи и узвишенији од сваког рационалног схватања. „ Где год погледате, нећете наћи ништа узвишеније у овом свету од овог евхаристијског јединства између Бога и човека." Зато оци уче да се созерцање нестворене светлости обично дешава за време Свете Литургије или после Светог Причешћа.

Свети Серафим Саровски је током Свете Литургије видео Бога, као и многи други светитељи. Зашто се ово дешава? Јер у Православној Цркви визија Бога није усмерена на одређене појединце, већ припада самој Цркви. Што више човек живи искуством Цркве, то се више приближава самој стварности виђења Бога. Можемо рећи – (и то је веома значајно) – да је за нас визија Бога искуствена еклисиологија, еклисиологија која се живи и која се даје онима који су спремни, попут апостола Павла, да се понизе и виде себе као једног од многих чланова Тела. Бог увек даје благодатне дарове Цркви, а не појединцу. Када се неко заиста укључи у живот Цркве, он добија духовне дарове и богопознање – тај човек жели да заволи свакога, да постане део Цркве, открије се у Телу и каже: „ Ја сам рука Тела и ја припадам Телу; Ја сам око Тела и припадам Телу ." Када човек почне да се тако предаје, и када православни подвиг постане уобичајен, тада почињу да се пројављују благодатни дарови.

Нико не прима дар благодати као појединац ако не носи друге у себи. Зато је највише виђење Бога за Светог Симеона Новог Богослова Евхаристија, јер је она саборно општење. Свети Григорије Богослов каже да је Евхаристија у сабрању онтолошки много значајнији догађај од молитве појединца. А онај ко се моли на крају се враћа у заједницу. За нас нема молитве ван Евхаристије. Чак је и света Марија Египћанка чекала да се причести пре своје смрти, иако је та жена имала велике милости од Бога.

Када човек општи са Богом, осећа да је то права и жива стварност. Не можете 'поседовати ' Бога само на теоријски начин. Бог се не може обухватити; Он је Тај који ме обухвата, а не обрнуто. Дарови благодати воде ка заједништву у Евхаристији, једином месту где се овај однос са Богом у потпуности остварује. На питање како је могуће да се пустињаци не причешћују, Св. Никодим Светогорац одговара да без Цркве не би постали оно што јесу и да су то су изузеци које Бог уређује у свом промислу. Ови људи се удаљавају од Евхаристије не зато што им није потребна, већ да би је доживели у још дубљој и скривеној димензији. Човек напушта свет не да би га мрзео, већ да би га волео још више. Удаљава се да га чистије воли, да се моли за њега и да му се потпуније посвети, а не зато што га одбацује.

Данас нас је индивидуализам у великој мери обузео и то је жалосно. Рећи ћу ово на врло једноставан начин. Када се причешћујемо у цркви, многи од нас имају различита осећања о томе шта радимо, али колико нас има осећај да кроз догађај Светог Причешћа постајемо духовно једно лице? Једно биће, ново биће, ново братство, не биолошко, већ есхатолошко. Свештенике називамо „очевима“, иако они нису наши биолошки очеви, а друге „браћом“, иако нису наша крв; уопште улазимо у нови дух односа. Одакле ово и шта представља? Колико нас се тако осећа? Многи кажу: „Причестићу се да ми буде добро, да се осећам добро“. Или: "Ево – причешћујем се и не осећам се добро." И наравно, Бог није обавезан да се сложи са вашом идејом о индивидуалној срећи. Многи причешћивање сматрају као награду, а неки духовници га чак дају као награду за духовно напредовање. Другим речима, осећамо да Бог треба да нас награди.

Постоји и природна љубав, љубав према неком интересовању итд. Али, онтолошка љубав према другима неопходна ми је за вечност. Стога, када је неко замолио старца Порфирија да се помоли за њега, он никада није рекао: „ Господе Исусе Христе, помилуј га “, него „ Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Молио је за милост према себи, чиме је показао да су проблеми друге особе и његови сопствени проблеми. Да ли и ми радимо исто? Очигледно не, јер смо научени да веома пажљиво одвајамо своје проблеме од проблема других.

У Цркву улазимо кроз Свете Тајне, кроз Исповест и, пре свега, кроз Крштење. Улазим у Тело – Тело Христово – које је постојало и пре мог доласка. Улазим у заједницу, у мрежу међусобних односа. Исповест нас враћа у заједницу. "Оче, сагрешио сам!" У исповести се поново се обнавља очинство и синовство.Затим долази Света Евхаристија, где поново постајемо једно Тело. Где може бити места за индивидуалност?

Нажалост, ми смо усамљени и грешни јер обожавамо себе, а корен тога је претерано самољубље. Када таква љубав пређе у патолошко стање, тада не успевамо да истински спознамо Бога, и почињемо да верујемо да је Бог крив, да је крива Црква, да су криве Свете Тајне. Често чујем да људи говоре: „Не разумем!“ Пропаст лежи управо у одбијању одговорности и окривљавању других, испољавању самољубља.играмо „богове“ једни против других. С највећом лакоћом судимо онима које волимо, не слутећи да то указује на нашу духовну болест. Не разумемо сопствено стање и слабост, али дозвољавамо себи да лако осуђујемо друге. Таквим ставом уништавамо једни друге, посебно у црквеним круговима. Хришћанин, пак, треба да буде онај који не суди, јер је свестан да је и сам грешан. Једино што нас хришћане разликује од осталих јесте то што смо ми свесни сопствене грешности, а они можда нису свесни своје, па стога не примају благодат. Ми примамо благодат јер смо свесни својих грехова. Али ако престанемо да их будемо свесни, милост ће се повући. Затим долазе све остале последице – заблуде, атеизам, који се често јављају заједно.

Зато кажем да треба препознати Бога у ближњем. Овде лежи суштина читавог проблема. Тренутак када не видите Бога у свом брату је тренутак духовне болести и унутрашње смрти . То је право стање смрти – када нисмо успели да препознамо другог као слику Божију. „ Нигде Те нисмо видели, ни затвореног, ни гладног, ни жедног “, кажу они који нису волели Христа, јер Га нису препознали у страдању. Ми смо позвани да препознамо страдање ближњег. Хришћанско схватање милосрђа није: „ Имам и дајем вам, и осећам се добро због тога!“ већ спознаја да смо сви једно Тело. Хришћански заједничарски дух значи: „Дајем да живим“. „Снажна жеђ за животом коју сви осећамо долази од тога што не знамо како да дамо, предамо се и опростимо. Како је дивна реч - " опраштам " (остављам места за другог).

протопрезвитер Николај Лудовикос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила.

Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

Патријарх Српски Павле

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле

https://www.facebook.com/groups/881618075742094

Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. Његов отац, Стеван, познатији по калуђерском имену, Симеон Немања био је оснивач династије Немањића и као такав предмет њеног посебног пијатета. Свети Сава је настављао његова дела у сређивању прилика у Србији; први српски архиепископ и организатор народне православне цркве; први представник књижевности у Србији, оснивач и помагач неколико најважнијих манастира, као Хиландара, Жиче, Студенице и можда Милешева, који су кроз цео средњи век главни расадници српске културе; и Савин значај, према томе, био је вишеструк И наглашаван од кругова, који су важили као највернији представници нашег духовног живота и најдоследнији у раду за неколико столећа. Већ пренос његовог тела из Трнова у Милешево, 1237., био је акт, који је давао повода посебној глорификацији, а мало после тога Сава је, као прави династијски, црквени, па најзад као народни светитељ, постао предмет посебних приказа и похвала. Већ средином ХШ века он добија једно с патосом и с много реторске хагиографске вештине писано житије, које почетком XIV века налази једног даровитог прерађивача и популаризатора. Теодосијево житије Светог Саве ушло је у све наше области, и прешло је чак и у руску књижевност; од њега је данас дознато 19 српских и пет руских преписа, и неколико прерада разнога облика. У краљевском кругу рашке државе Симеон и Сава оглашавани су као заштитници целог народа и земље и помињани су врло често у многим државним актима. Тај култ су после примили и владари из споредне немањићке линије, као босанско-српски краљ Твртко И, који се баш у Милешеву, над гробом Светог Саве,. дао крунисати за краља; и после Степан Вукчић, који се прогласио "херцегом од Светог Саве". У Милешеву је, несумњиво ради значаја Светог Саве, било једно време и седиште херцеговачког митрополита. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Више страних путника, који су тих времена свраћали у Милешево, бележе како "штују милешевске калуђере и дијеле им милостињу" (Жан Шено, 1547.); како калуђери живе од милостиње "што им понајвише пружају Турци, који свеца осовито штују и јако га се боје" (Катарин Зено, 1550.); чак се казује да Милешеву "већу милостињу дају Турци и Жидови, него ли Кршћани" (Бенедето Рамберти, 1534); у Бранковићевом летопису се прича како је неки бег јавио надлежнима у Турској, да "Турци верују Светом Сави и узимају знак крста и покрштавају се". С тога је, вели, наређено да се спали тело светитељево, цорпус продигиис цларум! И Атанасије Ђакон, у свом опису пустошења наших земаља у XVII веку, наводи, да је Свети Сава спаљен од Турака што је један Турчин био на Савином гробу излечен од беса. У једом писму из 1597. пишу српски калуђери папи у Рим: "Како су Турци отнесли Светога Саву из Милешева њима Бог не помага, убијају (и)х крстјани са сваке стране". Још и у XIX веку, саопштава А. Гиљфердинг, долазио је народ на милешевске развалине и доносио болеснике. Тај култ, као што се види из саопштења у овој збирци, траје уосталом још и данас. Има чак веровања да је Свети Сава још и сад жив "ко свети Аранђео и свети пророк Илија" и да је штавише "и сад на земљи, али га ми не видимо".
Велико штовање које је Свети Сава уживао у нашем народу, није било ограничено само на православне и муслимане. Њему је обраћана пажња и од нашег католичког елемента, па, штавише, и од његових црквених лица. Савин култ добро је познат Дубровчанима; писци из других места, католички свештеници, пишу Савине биографије, као Иван Томко Мрнавић, или га славе у песмама, као фра Андрија Качић Миошић. Овај чак изрично казује:
Рад чудеса калуђера Саве
Словенске га све државе славе.

аутор: Владимир Ћоровић

https://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/legende_o_savi.html

Бога није могуће обманути.
Овај свет са његовим духовним и материјалним законима нисмо створили ми. Међутим, док материјалне законе узимамо у обзир макар ради сопствене безбедности, духовне законе, из неког разлога, дрско пренебрегавамо. Резултат тога је обогаљивање сопствених душа и душа наше деце.
Сваке године се изврши све више страшних, безумних злочина, који нас воде у такве дубине људске душе да и најпроницљивија психијатрија само слеже раменима.
Живимо у стању најсуровијег рата, у коме вољно или не, учествује свако. Овај рад воде духови таме против људи и најсуровији злочини, најмрскији пороци о којима све чешће слушамо, јесу пројава тајног, разорног деловања демона. Немарна безбрижност у овом рату значи само брзу погибију.
Управо о том рату говори апостол Павле: «Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју» (Еф. 6:12).
Веровали ми у то или не, ђаво заиста као «лав ричући ходи» (1 Петр. 5:8) тражећи кога да прогута. «Човекоубица од почетка» (Јн. 8:45) мрзи човека јер је човек створен по образу и подобију Божијем и што, без обзира на најчудовишније падове, може задобити изгубљену благодат. Та могућност покајања, помирења са Богом, посебно мучи демоне, јер представља разобличавање њихове гордости - главне препреке за спасење.
Душа је призвана на светост, на свестан живот у сагласности са Богом. Међутим, пошто поседује слободну вољу, човек је може усмерити како на добро тако и на штету себи. Ту слободну вољу духови таме се и труде да приклоне на своју страну, како би човека гурнули у пропаст. Циљ демона је да оскврне и убију људске душе. Њихови "најбољи" помоћници у том страшном делу су наше маловерје и немарност.
Свети Оци су детаљно описали процес увлачења човека у грех и помоћу њега у вечну муку. Демони не знају наше помисли срца, али пажљиво прате оно на шта човек обраћа посебну пажњу, ка чему он има природну склоност. Један је од детињства упоран, други сластољубив, трећи гневљив... Ове особине саме по себи још не означавају греховну наклоност, јер упорност, одлучност у савладавању тешкоће представља неопходну особину и у духовном животу... Сластољубље, у највишем смислу те речи јесте похвално, јер ништа у свету не може да се пореди са духовном сладошћу. Не кличемо узалуд у акатисту: «Исусе Најслађи, спаси ме!». Овде се не говори о сладуњавој душевности, већ о стремљењу ка највишој духовној сладости, живом општењу са Богом... Чак је и гнев у нас положен од стране Творца као ефикасно средство одбацивања свега нечистог и греховног.
Примећујући у човеку једне или друге склоности, демони постепено, тајно, преко греховних помисли и осећања те склоности изопачују и преко њих увлаче човека у пропаст.
Ето зашто је важно већ од школске клупе учити децу трезвености, пажљивом и свесном односу ка унутрашњем животу, чврстом схватању шта је добро, а шта зло. Сваки човек је, независно од пола, друштвеног порекла, способности и карактера призван да стоји на стражи сопственог срца. И оно што се догађа у души треба да буде оцењено и осмишљено на одговарајући начин.
Дакле, нама непрестано приступају греховне помисли и осећања, понекада потпуно бесмислена, дивља и застрашујућа. Тако на душу делују демони - духови таме. Њихов утицај не може избећи ни један човек. Овај утицај се у светоотачкој литератури назива прилог. Међутим, колико год мрске, гадне и страшне биле мисли и осећања која се јављају у души, не треба их се бојати. У самом прилогу још увек нема греха и за његово појављивање у души човек не носи одговорност пред Богом. Овде је време да се одбаци грех и сва пажња обрати Богу, јер без молитве, без помоћи Божије ни један човек није у стању да се носи са деловањем зла. Само помислите: демони живе хиљаде година, ништа не заборављају и непрестано се усавршавају у погубљивању људи. Они веома лако могу обманути, завести сваког човека, чак и најпаметнијег, и на крају крајева убити га, јер то и само то и чини њихов циљ. Ето зашто Свети Оци говоре да је опасно чак и задржати пажњу на греховним осећањима и мислима. Неопходно је одмах одлучно одбацити их и свом душом се обраћати Богу. И другога пута нема!
Следећа етапа увлачења човека грех назива се спајање. Овде већ делује сам човек и ово дело је повезано са греховном вољом. На овом стадијуму пада човек показује интересовање за греховне слике, осећања и мисли које се јављају у његовој души, обраћа на њих пажњу, плаши се, смућује се од деловања демонских сила, почиње са њима да разговара, спори, заплиће се и помрачује више него раније... Или обрнуто, почиње да саосећа са тим помислима, наслађује се њима... Све то је почетни степен греха, неприметан за људе који га окружују и што је најгоре - често непрепознат и од стране самог човека. Ништа не знајући о деловању демона, човек просто не може да схвати оно што се са њим догађа, и сам не знајући, наставља да се увлачи у грех. Први знак припајања греху јесте прекор савести. Неопходно је обавезно се покајати и исповедити, ако се догодило да саосетиш са греховним помислим или напротив, упаднеш у униније, тескобу због њиховог деловања.
Ако је човек показао велику безбрижност и лакомисленост, ако он већ директно ступа у контакт са греховним мислима и осећањима, слаже се са њима, тај степен греховног пада назива се слагање. Демони као да срастају са човеком, а сам човек већ стреми, макар и несвесно, да испуни демонску вољу.
Следећи степен је - поробљеност. То је стање као човек очигледно, у речима и поступцима греши, и иако почиње да схвата да се његов живот разара због тога, већ није у стању да ништа измени самостално. На том стадијуму човек тако сраста са грехом да без њега не може замислити свој живот. Ако прекине да греши, цео свет му ће се учинити мрачан, бесмислен и празан. И чак када човек покушава да се противи, бори са грехом, пада опет и опет, долазећи понекад до моралне изнемоглости.
Последњи, најопаснији степен развоја греха је страст. Човек је потпуно роб греха и тај грех га вуче у смрт. Штавише, преко човека поседнутог страшћу демон се труди да убије што је више могуће људи. Тако експлодирају бомбе у метроу, ученици у одељењу убијају учитеље и другове, мужеви убијају жену и децу, а затим себи испаљују метак у слепоочницу... Примера, авај, има више него довољно.
Борба са грехом је невероватно тешка, а последице страсти увек мучне. И што се грех дубље укоренио у човеку, тим је теже избавити се од њега. Међутим, по учењу Цркве, стражење над собом и одсецање греховних помисли не тражи крајње напоре. То је заиста «лаки јарам» и срећан је човек који је што раније познао и заволео Бога и уз Његову помоћ проводи живот пажљив и трезвен.
Духовни рат је у јеку, невидљива борба се води са незапамћеном суровошћу и стотине хиљада људи гину у том раду. Наша деца су лишена основних знања из "грађанске обране". И у томе је, наравно, кривица нас одраслих.
Чини се да је време више него озбиљно говорити о увођењу новог предмета у школе: основе духовне безбедности.
То не значи да је дечицу неопходно плашити причама о суровостима тог духовног рата који се непрестано води против човека. Не значи да је неопходно откривати ужасавајуће детаље те борбе... Али само постојање тог рата треба да им је познато већ од раног детињства, и по мери одрастања треба да постепено откривају и реалне слике тог суровог рата, који односи много живота, често просто због незнања и немарности.
У том рату су сви без изузетка. Питање је само у ком облику - у улози беспомоћне жртве или наоружаног војника, «опасаних бедара истином ... обученог у оклоп правде... са кацигом спасења... са штитом вере и мачем речи Божије» (види Еф. 6:13-17). Неопходност такве "милитаризације" није безумни хир свештенства, већ питање живота и смрти, питање опстанка у наше болесно, безумно време. Узгред, већ за време Крштења човеку се објављује да је он постао Христов војник и да само од нас зависи колико ћемо остати верни том високом звању.
Може се учинити да је наш циљ васпитавање у деци суровости, безосећајности и равнодушности у вези са свим што је људско, душевно. Али није тако. Циљ Цркве је - усадити схватање о истинској доброти, заштити децу, па и одрасле такође, који су лишени елементарних знања о духовном рату, од пропасти "због неопрезности". Циљ духовног образовања се и састоји управо у томе да детету пренесе једноставну истину: потпуни, здрав и радостан живот могућ је само у сагласности, јединству са Богом. Он је благ и исувише је висока цена питања да се допусти нашој деци да достигну ту истину методом супротног деловања . Боље да нам онда обесе «камен воденички о врат његов, и да потонемо у дубину морску» (Мт. 18:6)...
Наша дужност је да научимо децу да чувају чистоту душе. За то је неопходно да ми одрасли кроз сопствено искуство усвојимо појам чистоте и предамо деци не само посредством речи, већ личним живим примером. Времена за размишљање и безбожне педагошке експерименте више нема. Видећи духовно распадање друштва, време је да престанемо да "проналазимо топлу воду" и обратимо се благодатном, животворном искуству Цркве.
И хајде да запамтимо: док ми размишљамо да ли треба или не треба учити децу основама духовне безбедности, са њима се тихо и неприметно за људе око њих, у уму и осећањима води разорни рад, са њима говоре они које чак и не видимо, али који свесно трагају и, нажалост, налазе средства за пропаст. Демони посматрају, стрпљиво бирају «индивидуални прилаз» за нашу децу, ступају са њима у тесно дружење, а затим... А затим наша деца скачу кроз прозор, умиру због предозирања, налазе се на клупи за оптужене... И сви у недоумици узвикују: «Како се ово могло догодити?!»
Ето тако... Због наше немарности и неверовања у Онога, Ко се не зове случајно Спаситељ.

о. Димитриjе Шишкин

https://srpska.pravoslavie.ru/47381.html

Свете Тајне – Тело и Крв Христа су најдрагоценија Светиња на земљи. Већ овде, у реалијама земаљског света Евхаристија нас чини заједничарима Небеског Царства. Зато хришћанин треба да се труди да буде изузетно опрезан кад је у питању ова Тајна. Има искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга следе после Причешћа.

На пример, једно од главних искушења које је данас врло раширено, везано је за оцену личних особина свештеника који служи Литургију. Тако невидљиви непријатељ међу верницима покушава да посеје гласине о греховима свештенослужитеља и о томе да не треба да се причешћују код сваког свештеника. Ако примете да свештеник има неке мане, због нечега мисле да не треба да се причешћују код њега и да се благодат Причешћа због тога наводно смањује.

У «Отачнику» се наводи прича о томе како је код једног отшелника долазио презвитер из оближње цркве који му је давао Свете Тајне. Неко је посетио пустињака, испричао му је грехове презвитера и кад је презвитер дошао следећи пут, отшелник му чак ни врата није отворио. Презвитер је отишао, а старац је зачуо глас Божији: «Људи су приграбили суд Мој.» После тога отшелнику је било дато виђење. Видео је златни бунар с необично добром водом. Овај бунар је поседовао неки губавац који је захватао воду и наливао је у златну посуду. Отшелник је одједном осетио неиздрживу жеђ, али пошто се гадио губавца, није хтео да узме воду од њега. И опет је зачуо глас: «Зашто не пијеш ову воду? Шта има везе ко је захвата? Он само захвата и налива у посуду.» Отшелник се пренуо, схватио је смисао виђења и покајао се за свој поступак. Затим је позвао презвитера и замолио га је да му даје Свето Причешће, као и раније. Тако и ми пре Причешћа не треба да размишљамо о томе колико је побожан свештеник који обавља Тајну, већ о томе да ли смо ми сами достојни да будемо причесници Светих Дарова.

Подсетићемо да Свете Тајне нису лично наслеђе свештеника. Он је само служитељ, а Свете Дарове дели Сам Господ. Посредством свештенослужитеља у Цркви делује Бог. Зато је светитељ Јован Златоуст говорио: «Кад видиш да ти свештеник даје Дарове, знај да... Христос пружа руку ка теби.» Зар ћемо одбацити ову руку?

Дешава се да хришћани, који се редовно причешћују Светим Тајнама, трудећи се да воде пажљив духовни живот, неочекивано доживе искушење у виду нечистих и хулних помисли. Невидљиви непријатељ покушава да својим нападима оскрнави ум хришћанина и да на тај начин поремети његову припрему за Причешће. Али помисли су попут ветра који дува независно од наших жеља. Свети оци нам заповедају да се не усредсређујемо на мисли које долазе, како се не бисмо заглибили у сталним унутрашњим сукобима. Што више прежвакавамо помисао, тим реалнија она постаје у нашој души и теже јој се можемо супротставити. Боље је да игноришемо све помисли, а ум затварамо у речи молитве, знајући да помисли које нам долазе нису наше, већ непријатељске. Пажљива, топла молитва одагнава сумрак лукавих напада, душа се ослобађа мисленог угњетавања и стиче благодатни мир.

У нашем духовном животу је могуће и овакво искушење. Хришћанин се усрдно спрема за примање Светих Тајни, пости, уздржава се од световних забава и дела, брижљиво се припремајући за Исповест. Али чим се причести радосно одбацује сваки духовни труд као сувишно, непотребно бреме. Он се наивно нада да ће га сад примљена благодат сама заштити и покрити без икаквог напора с његове стране. На крају долази до раслабљености, човек се лако повлачи и поново погружава у вртлог светске сујете. Безбрижно се ослањајући на помоћ Божију, овакав човек ускоро губи дарове Светог Причешћа. Важно је да запамтимо да нас благодат Божија не спасава без нас. А у аскетском учењу Цркве постоји појам «синергије», односно «сарадништва». Господ изграђује и преображава душу уз наш стални лични напор, учествовање и сарадњу.

Постоји искушење супротног карактера. Видећи да извесно време после Тајне на нашу душу поново пада греховна прашина, малодушан човек пада у очај и сматра да Тајне Исповести и Причешћа нису имале већег смисла. Какав смисао има прибегавање Тајнама, кад у нама делује испољава грех? Међутим, кад се не бисмо исповедали и причешћивали, не бисмо примећивали у себи ништа греховно, изгубили бисмо осећај за грех и почели бисмо потпуно равнодушно да се односимо према свом спасењу. Кад у собу продре сунчев зрак он показује колико има прашине у ваздуху, исто тако у светлости благодати Тајни постају видљиви наши недостаци и немоћи.

Духовни живот представља непрекидну борбу против зла, непрестано решавање задатака, које живот поставља пред нас, остваривање воље Божије у свим условима. И треба да се радујемо ако нам и поред нашег сталног спотицања Господ даје могућност да се очистимо од грехова и да усходимо ка добру вечног живота у Тајни Причешћа.

Често се може наићи и на следеће искушење. Причесник ишчекује да благодат Тајне у њему обавезно изазове неко посебно осећање које није од овога света, па почиње да ослушкује себе у потрази за узвишеним осећањима. У оваквом односу према тајни крије се егоизам који се једва може распознати, пошто човек делотворност Тајне мери личним унутрашњим осећајем, задовољством или незадовољством. А то са своје стране крије две опасности. Као прво, човек који се причестио може сам себи да сугерише да су у њему заиста настала нека посебна осећања као знак Божанске посете. Као друго, ако није осетио ништа неземаљско, љути се и почиње да тражи зашто се то десило, пада у сумњичавост. Опасно је то, истаћи ћемо још једном, што човек сам у себи ствара посебна «благодатна» осећања, наслађујући се у себи производима сопствене маште, или се једе због сумњичавости.

У оваквим ситуацијама важно је да имамо на уму да се духовни живот не базира на осећањима и опажајима, који могу бити и варљиви, већ на смирењу, кроткости и једноставности. Светитељ Теофан Затворник је о томе говорио: «Многи унапред желе да добију од светог Причешћа ово и оно, а затим, не видећи то, бивају збуњени, па се чак колебају и у вери у силу Тајне. А кривица није у Тајни, већ у овим сувишним домишљањима. Немојте ништа себи обећавати, већ све препустите Господу, молећи Га за само једну милост – да вас укрепи на свако добро дело које Му је угодно.» За нас не треба да буду првостепени озарења и насладе, чак и ако је у питању Божанска благодат, већ предавање себе у руке Божије, смиравање своје воље пред вољом Божијом. Ако је Богу угодно, Он ће нам, наравно, дати осећај Своје благодати. Али по правилу, за све остају на снази јеванђељске речи: «Царство Божије не долази на видљив начин» (Лк. 17, 20). Благодат ће тајанствено и постепено преобразити људску душу, тако да ми сами не можемо и не треба да оцењујемо и меримо колико смо већ постали блиски Богу. Зато се живот таквог човека преображава, и он у својим поступцима све више и више постаје истински служитељ добра.

У духовном животу хришћанина све треба да се гради на искрености, једноставности и природности. Овде не треба да постоји ништа сложено, вештачки створено. Зато је недопустиво стварати у својој души изузетна «благодатна» стања, недопустиво је да сами смишљамо нека невероватна осећања после причешћивања Светим Христовим Тајнама. Вероватно је једино осећање на чији значај треба обратити пажњу после Причешћивања, осећање душевног мира, смирења, с којим нам је лако да се молимо Богу и с којим се миримо са ближњима.

Дакле, кад дођемо у храм, потрудимо се да избегнемо усредсређивање на сопствене, субјективне доживљаје и фантазије у вези с оним што видимо и чујемо. Потрудимо се да се потпуно усредсредимо на саму Литургију, да једноставно и природно стојимо пред Богом.

У вези с искушењима можемо да чујемо и следеће питање: зашто после Причешћа ни из далека не долази увек до олакшавања животних потешкоћа? Односно, понекад обавезно очекујемо да после Причешћа све у нашој личној судбини треба да потече равно и глатко. Да бисмо схватили одговор на ово питање треба да се сетимо да се у Тајни Евхаристије причешћујемо Телом распетог Господа и Крвљу, која је проливена за наше грехове. Причешћујемо се Оним Ко је Сам пострадао и ако је Њему угодно Он нам оставља наше тешоће како бисмо и ми претрпели свој крст. Уосталом, после достојног Причешћивања Светим Тајнама душа постаје јача и често се испоставља да је оно што нам се чинило као неразрешив проблем, ствар која се лако може решити и која не представља проблем који смо раније замишљали. Људи који се обраћају Богу налазе се под Његовим посебним Божанским Промислом. Сваком причеснику Господ даје оно што му је неопходно у датом тренутку: некоме радост, како би човек надахнут Светим Причешћем даље ишао с већом сигурношћу, а некоме искушења и тешкоће, јер се не причешћујемо због пролазног благостања, већ ради вечног, што се не може достићи без стрпљивог ношења сопственог крста.

На крају желим да кажем нешто о деловању Светих Тајни ослањајући се на један пример из живота. Док сам похађао Московску богословску средњу школу, често сам посећивао једну старицу, монахињу Нину, која је живела у Сергијевом Посаду у близини Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Имала је већ преко 80 година патила је од многих болести, ноге су јој биле у чиревима, тако да мати Нина скоро да није могла да хода. Због бола и усамљеног живота понекад су је савладавали роптање, сумње и бриге. Али кад се исповедала и причешћивала Светим Тајнама – а причешћивала се код куће – истог тренутка би се дешавала задивљујућа промена. Доводио сам код ње свештеника са Светим Даровима и добро се сећам овог чуда које се редовно понављало. Преда мном је до малочас била стара и уморна жена, а кад би се исповедила и примила Свете Тајне, њене очи су зрачиле дивном светлошћу, то је било потпуно ново, обновљено, светло и преображено лице, и у овим мирним и просветљеним очима није било ни сенке негодовања, роптања и бриге. Ова светлост је сад грејала друге и њене речи после Причешћа постајале су сасвим посебне, а у души су се расејавале све недоумице, тако да би сад сама крепила ближње.

Тако Свети Дух у Тајнама Цркве дарује човеку чистоту, а чистота је непомућено, јасно виђење свега и свих, чист доживљај живота. Чак и ако поседује сва блага света човек не може да постане срећан – и неће то постати ако не стекне унутрашње благо, ако га не прожме благодат Светог Духа. Овај неизрециви дар света Црква нуди човеку у Тајни Светог Причешћа.

Искре ревности појављују се и код нас, али само се појаве и – угасе се. Ревност је увек пламена, али постојана и неугасива бива само услед облагодаћења нашег духа Духом Светим. Дакле, када код Вас постоји таква ревност, значи да је и Ваш дух обновљен и да ће – само га не гушите – преузети у своје руке и душу, и тело, и све природне потребе, и све своје животне и грађанске односе, и да ће их све усмерити ка једном циљу: богоугађању и спасењу. Одговорите је ли тако или није. Сматрам да Вам је веома тешко да на то одговорите, не само због Ваше скромности. Долазим Вам у помоћ. Не мешајте различите врсте ревности. Духовна ревност се сва исцрпљује на угађање Богу и спасење душе; она је испуњена страхом Божијим и њена пажња је непрестано усмерена ка Богу; она се својски труди да ни у мислима, ни у осећањима, ни у речима, ни у делима не допусти ништа што не би било угодно Богу, како јој указује савест коју чува чистом као огледало; она чува своје срце да му се не би прилепило нешто друго осим Бога и божанских ствари, и својим надањима сели се у други свет, одсецајући све земаљске наде. Њој није страно ни оно што је потребно у пролазном животу, али све што се односи на тај живот за њу је споредно, а главно је једно – богоугађање и спасење. Видите ли? Изволите добро промислите о томе и проверите себе. Обратите пажњу још и на то да постоји и душевна ревност. Али она је сва окренута уређивању привременог живота. Ко ревнује у науци, тај не спава; ко ревнује у уметности, тај се клони целог света; ко ревнује у трговини тај не жали труда; тако је и за све друго. И све то не би било тако страшно, али несрећа је што када нека од ових ревности у потпуности заокупи човекову пажњу и његове силе, она гаси духовну ревност. Душевна ревност у најбољим својим пројавама, које су поменуте, хладна је према духовном и нема никакву жељу да се бави оним што задовољава духовну ревност. А о другим видовима ревности да и не говоримо, јер они су противни духовној ревности. Јер постоји још сујетна ревност (улепшавање и слично) и зла ревност, порочна и грешна, окренута ка задовољавању страсти. Ове последње не хладе толико духовну ревност, али према њој стоје у потпуно непријатељском односу и некако саме по себи је гуше ако се она некако појави у савести, а и другде је терају и прогоне. Ето колико различитих ревности има! Изволите, погледајте, да нема код Вас неке од њих? Духовна ревност не прогони душевну (научну, уметничку, пословну, грађанску), него је само чини умереном и доводи је у ред, усмеравајући је према својим погледима и не дозвољавајући јој да ревнује у нечем таквом што је противно њој самој. Она прогони само сујетну и страсну ревност, не дозвољавајући им ни да се појаве у кругу човековог живота у коме је сама завладала. Само у једном случају она не пушта даље ни душевну ревност, а то је када види да дела којима се задовољава ова ревност – наука, уметност, породични живот, грађанске службе – не дају простора њој самој, да је стешњују, хладе и гасе. Тад она човека којим је овладала потпуно истргне из таквог поретка живота у коме доминира душевна ревност и води га онамо где ће се занимати само тиме да задовољи њу – духовну ревност. Погађате о чему је овде реч?! Праву духовну ревност одвајам од свега осталог да бисте јасно видели шта је она заправо и да бисте се потрудили око ње. Она је тај огањ који је Господ дошао да запали на земљи и који када падне на земљу наше природе поједе све што је тамо непотребно, а све потребно претапа и пречишћава. На њу је мислио апостол када је писао Солуњанима: Духа не гасите (1. Сол. 5,19). Јер иако је овај Дух – Дух благодатни, његово присуство у нама сведочи се огњем духовне ревности; када се та ревност гаси, гаси се и Он; на њу је мислио када је поучавао Римљане: у ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите (Рим.12,11). Брижљивост и неленствовање јесу сама ревност; горење духом је сведочанство њеног присуства и деловања; служење Господу је смер и дух ове ревности. Усмеравајући такву ревност исти апостол заповеда Филипљанима: што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било шта похвале достојно, то мислите… и Бог мира биће са вама (Филип.4,89). Ето у чему ревнује оживели и са Богом сједињени дух, и због такве ревности чува јединство са Богом. Зато ће Бог мира пребивати са њим – а то је благо од кога нема већег. Такође одређујући како ревност треба да буде усмерена, он пише Римљанима: Молим вас дакле браћо, ради милости Божије, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење. И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим. 12,12). Обновљење ума је обновљење нашег духа благодаћу. Оживевши он се одвезује од дела овог века и ревнује само у богоугађању, целога себе приносећи Богу на жртву живу и свету, те стога и благоугодну Богу. Дакле ето шта је ревност, каква је њена сила и на шта је усмерена! Ето колико је ревност значајна. И сами признајте да је тешко одредити има ли је код мене и код Вас. Потрудите се над тим. /.../

св Теофан затворник

(извод из писама, из књиге ЖИВЕТИ ЗА ВЕЧНОСТ)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Према усменим предањима која су се сачувала у хиландарском манастиру, икона Млекопитатељница првобитно се налазила у надалеко чувеној Лаври Св. Саве Освећеног, у близини Јерусалима. Када је дошло вријеме да њен оснивач оде из овог пролазног живота Господу, он се пророчанским ријечима обратио својој братији, рекавши – да ће их кроз извесно вријеме посјетити поклоник, царскога рода под именом Сава, коме треба да буде поклоњена икона Богородице Млекопитатељнице као и његов игумански штап (патерица), у знак благослова од стране Лавре.
Њен оснивач, потоњи светитељ, Сава Освећени, у миру је отишао Господу, за вријеме четврте године владавине цара, Јустинијана Великог (527. – 566). Више од шест вијекова је пролетјело изнад ове надалеко чувене Лавре. Братија је памтила заповијест свог духовног оца, преносећи с кољена на кољено завјештање великог светитеља. А икона је непомично стајала на свом мјесту, у очекивању испуњења пророчанства, које је прије смрти оставио оснивач највеће Лавре на истоку.
Најзад у (13.) в. у Палестини се као поклоник тамошњим светињама појавио архиепископ Српски, Св. Сава, син великог рашког Жупана, Немање. По поклоњењу моштима оснивача Лавре, Сави Освећеном, са зида је пао жезал његовог власника, а икона Богородице Млекопитатељнице се покренула са свога постоља. И кад год би тих дана, Сава Српски, приступао моштима Саве Освећеног – дешавао би се исти случај. Тек после његовог трећег уласка у манастирски храм, братија му је саопштила завјештање свога духовног Праоца. Архиепископу Српском је било уручено пророчанско завјештање оснивача Лавре и поред чудотворне иконе Мајке Божије, коју су назвали Млекопитатељница, Лавра га је благосиљала иконом Тројеручицом и патерицом оснивача, Св. Саве Освећеног.
По повратку из Палестине у Србију Св. Сава је посјетио Св. Гору и манастир Хиландар, који је тада оснивао. Манастиру је као неотуђиву баштину оставио икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице и игумански жезал Саве Освећеног – смјештивши их у келију звану Моливдоклисја, у Кареји. Сада се ово непроцјењиво благо чува у Типикарници Св.Саве, такође у Кареји, административном центру монашке републике Атон.
Сматра се да је икона Богородице Млекопитатељница једна од три највеће светиње рода Српскога.
Њено празновање врши се 25. јануара по новом, односно 12. јануара по старом календару, при Карејској келији у којој почива.
Чуда
Царица Небеска је благовољела да се празнује и копија ове чудотворне иконе (која се налази у руском скиту Св. Пророка Илије, на Атосу); на наличју су, на сребрној плочи, угравирани описи чуда која су од ње временом происходила. Ова копија је припадала једном подвижнику непознатог имена, који је њоме благословио другог атонског подвижника – Тинисима; који је пак њоме благословио свога
сатрудника у духовном животу, Великомученика Оптинског скита – Игнатија, који је 1848. г. послан у Русију, ради прикупљања добровољних прилога у корист манастира. У Харкову се од копије иконе Млекопитатељнице десило прво чудо: одузимање обе руке столара, који је без дужног трепетног поштовања поправљао њен кивот, а затим његово чудотворно исцјељење после пјевања Молебна пред иконом. Послије тог чуда услиједило је мноштво других: у Јељцу, Задонску, Тули, Москви и другим градовима.
Пред иконом Пресвете Богородице Млекопитатељнице молимо се усљед недостатка матерњег млијека, при порођајним трудовима и за здравље младенца.
Чудотворну икону по црквеном Предању насликао је по благослову саме Царице Небеске, Св. Апостол и Јеванђелист Лука, изобразивши на њој вјеродостојан лик. Јединствена је у православном свијету јер представља Младенца Христа како је држан на рукама Богородице док сиса дојку – на грудима Свете Богомајке. Пресвета Дјева је приказана у ризи топло наранџасто-браон
боје, са извезеним радом, у танком црном боду. На глави Јој стоји позлаћена круна уоквирена златним орелом ; истовјетан видимо и на глави Богомладенца Христа, са изузетним филигранским радом. На раменима и Светој Глави Њеној, јасно су примјетне звјездице, симболи непорочне чистоте Њезине. Руке Њене као и Богомладенца Којег доји, оковане су чистим сребром, без икаквог украшавања.
Интересантно да је сам положај дојке, по жељи иконописца, изображен у висини и положају који не одговара уобичајеном приказу Мајке која доји дијете. Тиме се избјегао тјелесни приказ и сам чин храњења је постављен на један виши ниво.
Она је Мајка Носиоца свега света. Хранитељка душа изгладњелих. Непресушни извор сваке добродетељи. Она из Које Је Живот произишао – сама точи Живот свему свету. Упркос свудаприсутној традицији Источне Цркве, икону Млекопитатељницу, Св. Сава Српски је из велике љубави према Пресветој Дјеви – поставио на иконостас Испоснице у Кареји и то као престолну икону са десне стране – гдје према канонима православне Цркве, почива Господња икона коју је поставио на лијевој страни од Царских двери).
Иконописана је на основу Јеванђеља да је Пресвета Дјева дојила оваплоћеног Господа Исуса Христа као Сина Свога -што је жена у Јеванђељу исповиједила ријечима упућеним
Христу: ,, Блажена утроба која Те је носила и дојке које си сисао ” (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве – тако и Св. Јефрем Сиријски каже у
пјесмама на Рођењу Христовом:
,,Из утробе Дјевине изашао је Младенац и млијеком се хранио
и растао је поред дјеце – Син Господара свега. Света Дјева –
Мајка давала је Христу млијеко и Он се као човјек хранио
Њезиним млијеком. Када се Господ хранио млијеком
Маријиним, тада је точио живот свему свету ”.
За Св. Јефремом пјевао је о Богородичином дојењу Господа млијеком и Св. Роман Мелод а његове и друге црквене песме и химне о томе, ушле су у Богослужења наше Цркве. Једна од тих црквених пјесама исписана је и на овој чудесној хиландарској икони у Карејској испосници Светог Саве – Млекопитатељници (егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).Он се, у свом словенском преводу, налази на врпцама са лијеве стране на ризи Богомајке; код Грка налази се на крају тзв. великог Канона Богомајци, који је дјело руку цара Теодосија Дуке Ласкара, а гласи:
,, Златоплетени стубе и дванаестозидни Граде, сунцеточни
Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млијеком храниш Господа
Молитва
О Пресвета Госпођо Владичице наша Богородице, Небесна наша Царице, млијеком Христа Бога нашега појивши и нас недостојних и многогрешних Твојом богатом милошћу појиш. Спаси и избави нас грешних слугу Твојих од изненадне клевете од сваке биједе и напасти и изненадне смрти. Помилуј нас у дневни час, ујутру и по вечери и у свако вријеме сачувај нас: стојећи, сједећи, спаси од сваког пут којим ходимо и у ноћни час спаси, покриј и заступи. Заштити нас, Владичице Богородице, од свих наших врагова видљивих и невидљивих и од свакога злога настројења. На сваком мјесту и у свако вријеме буди нам, Мати Преблага, необорима стијена и брзо заступање, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.
Тропар, глас 3
Без сјемена од Божанственога Духа вољом Очевом, зачела
јеси Сина Божијег. Од Оца без матере пре свих вијекова, нас
ради из Тебе од бесплотног Оца родила јеси Младенца и
млијеком појила јеси. Тако и ми не престајемо молити да
избавиш од биједа душе наше.
Величање
Величам Те, Пресвета Дјево, Млекопитатељнице Спаса
нашега, и поштујем образ Твој свети од кога благодат
исцјељења нам брзо изливаш.

https://mitropolija.com/2025/01/24/cudotvorna-ikone-majke-bozije-mlekopitateljnica/

Чудотворна Икона Богородице Акатистне почива на иконостасу Саборне Цркве Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Хиландару. Колико до сада знамо, потиче из краја (16.) вијека и њен аутор
није познат. Но, без обзира на то она има посебну вриједност, јер је својим дејственим произвољењима проглашена за чудотворну, због чуда које је пројавила 1883. г. Чудотворне иконе су и најчешће копиране, због увјерења да копија вјерна, такође садржи моћи које су приписиване изворној. Неке од њих су у знак посебног поштовања, окиване у сребро и злато, и украшаване бисерјем и драгим камењем, да би се тај прозор у вјечност што достојанственије издвојио из околног, несакрализованог простора.
Свети Сава, па и његов отац Св, Симеон, својим задужбинама, црквама и манастирима, даривали су поклоне у иконама (и другим предметима), које су биле веома раскошно опремљене. У вријеме када је настала Акатистна икона, крајем (16.) вијека српска држава је била у рушевинама и окупирана од стране Турака. Српски Патријархат је био укинут. И Црква и народ (не може се говорити о држави) у овом добу – били су осиромашени и нису били у стању да помажу српске цркве и манастире, чак и на територији Србије, а и да не говоримо о манастиру Хиландару.
Чуда
Године, 1883.г. због непажње ондашњег црквењака запалио се олтар Саборне Цркве, посвећене Ваведењу Пресвете Богородице, у којој је стајала ова икона. Иако је олтар скоро у потпуности изгорио ова икона остала је нетакнута. У том пожару пред њом је читан Акатист, те је због тога добила име Акатистна. Икона Богородице Акатистне данас је постављена на олтарску преграду главног Храма, (Католикона) у Хиландару, на десном крају иконостаса Саборне Цркве. Око ње је, у малим сценама, илустрован цио Акатист – Химна Пресветој Богородици.
У вези са овом иконом постоје казивања према којима је изображење Акатистне Богомајке Св. Сави, открило благо закопано недалеко од манастира, које је он пронашао и захваљујући томе наставио са радовима изградње манастира, о чему, међутим, нема говора у његовом житију.
Изображење
Ова икона припада типу Богородице Умиљенија (Елеусе) коју карактерише особеност сједињења ликова Спаситеља и Богородице, које се приписују раду Св. Апостола и Јеванђелисте Луке.
Богородица Акатистна приказана је скоро до појасног положаја, како у лијевој и десној руци, на објема рукама – носи Онога Који све Носи. Приказана је издуженог лица, дугуљастог, племенитог, са издуженим носем, благих очију и обрвама благо засвођеним надоле. Лице Јој је нежне жуте боје са окер затамњењима као нагласцима у појединим дијеловима ивице образа и браде. Мафорион је јарко црвене боје, чија се јасноћа већ (4.) вијека одржала врло јасно. Он прекрива читаво Њено попрсје – као да предображава Крв Коју Ће Син Њен пролити за живот свијета. Доња хаљина Пресвете Дјеве Марије је у јарко зеленој боји, која симболизује присуство Духа Светог, Трећег Лица Свете Тројице. Пречасна Глава, Богомладенца левим образом прислања се на Њени, као да тражи Њену пажњу, но, истовремено Он Је Тај који Јој Је и пружа. Његов стихар је у зеленој боји, боји Духа Светога, док се у доњим деловима, претвара у мрко-смеђу.
Позадина иконе је насликана у јасно златној боји, која је карактеристична за краљеве, цареве овога света. Доњи леви троугласти део иконе, сликарски је другачији од остатка бојa на читавој икони – јаснији је и чистији. Већи дио иконе је помало оштећен у јасноћи боје али не и у јасноћи ликова који су на Њој приказани. Данашњи монументални иконостас манастира Хиландара, у духу левантског барока, чине иконе из 1766.г. – 1774.г. и оне са почетка (20.) вијека. Ту је и чудотворна икона Богородице Акатистне из око 1600.г. која је чудесно преживела пожар у коме је изгорео доњи део иконостаса 1837.г. Она је у оригиналу окружена са 24 сцене, изведене на широком окову из (18.) в. које илуструју похвалну, неседалну пјесму Божијој Мајци тј. Акатист (приликом чијег молитвеног читања се не сједи, тј. стоји се сво време). Икона Акатистна прославља се 25. јануара по новом, односно 12. јануара по старом календару, заједно са иконама Богородице Попске у Ваведењској Цркви и Млекопитатељнице у Ораховици.

https://mitropolija.com/2025/01/24/cudotvorna-ikona-majke-bozije-akatistna/

Где год да идеш, буди са Христом. Све је добро и благословено када бива заједно са Христом. Немојмо демонизовати ствари и државе. Све добро може постати зло када му приступимо са аналогним ставом. Дакле, нису криве ствари или стања, већ како их користимо и како им приступамо.

Неко, другим речима, може бити у храму и грешити, а неко се може купати у мору и молити. Није место важно, важно  је понашање.

Дакле, немојмо стављати етикете никоме и ничему. Све је релативно.

Оно што сигурно јесте је чињеница да је човек, који воли Христа, где год да иде, шта год да ради - разборит, молитвен, пун благодарности, радости и мира.

Човек Божији ужива у животу који му је дао Отац Небески, али без фиксације у страстима, већ са племенитошћу врлина.

Питање није само куда идемо и шта радимо, већ пре свега зашто идемо тамо и зашто то радимо. Другим речима, битни су наши мотиви, критеријуми који нас наводе на конкретне акције.

Можда имамо лоших дана, али овај живот остаје леп. Позвани смо да живимо овај живот без комплекса, без шема морализма и формализма, већ са утехом љубави и понизности, далеко од таме себичности и злобе.

Живети сваки дан као да је последњи. То значи живети као да сте спремни за смрт, односно, живети са покајањем и праштањем свима, са добротом и попустљивошћу, са добрим мислима и добротом, са једноставношћу и милосрђем.

Сећање на смрт не треба да нас чини тмурним, већ напротив, треба да нас пробуди из летаргије навике и резигнације, подстичући нас да сада живимо са радошћу и одушевљењем, користећи живот у славу Божију и саосећање према ближњем.

***

Сваки дан срећем повређене људе. Знаш шта сам сазнао? Да повређени увек сваљују кривицу на неког другог, а никада на себе. Мало њих преузима одговорност за своје изборе и лоше понашање.

Такође сам схватио (као наставак горе наведеног) да смо за неке сигурно криви и лоши у овом случају. У нечијем уму и срцу ми смо криви за њихову тугу (и то може бити истина, а не мора).

Зато, будимо опрезни колико год можемо у свом понашању, да поступамо љубазно и учтиво, да имамо чисту савест и да не наносимо неправду или повређујемо ближњег.

Наравно, има и таквих који, иако им ништа нисмо урадили, сматрају да смо одговорни за њихов мрак. Криве нас јер су то научили: увек кривити друге.

Не, у овим случајевима иницијатор њихове таме, туге, злоће нисмо ми, већ њихова погрешна и лоша мисао, њихова невероватна себичност, која им не дозвољава да сагледају истину о догађајима, већ измишљају фантазије да ослободе себе и окриве друге.

Не питајте се зашто размишљају и осећају на начин на који мисле. Нећете наћи крај разлозима, само ћете бесциљно губити време, збунити се и изгубити мир.

Само се молите за њих, јер чак и ако причате, неће бити добро. Не постоји логично објашњење за понашање неких људи. У таквим случајевима постоји само једно решење: бежите и спасите се.

архимандрит Павлос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, глава 13
1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
6. Не радује се неправди, а радује се истини,
7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.
9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;
10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав
 
1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
Апостол им није одмах указао пут, него га је најпре упоредио с оним даром који су они сматрали већим, тј. са даром језика, и показује им да је тај пут неупоредиво узвишенији од овог дара, па чак и од свих осталих дарова, а затим указује колико је он пожељан. Под језицима човечијим подразумева језике свих народа васељене. Не задовољивши се тиме, он додаје и друго преимућство: језике, каже, анђелске. То није рекао зато што анђели наводно имају језике, него у намери да им укаже на нешто боље и узвишеније од људских језика.
Под анђелским језиком се подразумева она њихова мисаона сила да један другоме предају божанствене помисли. Назвао ју је тако ради поређења с нашим оруђем речи, слично као што је и изразом: нека се поклони свако колено што је на небесима (Филипљ. 2; 10) означио њихову најусрднију потчињеност, пошто они немају кости. Ја сам, каже, као звоно које јечи тј. испуштам глас, али узалудно говорим и узнемиравам друге: никоме не доносим корист, јер немам љубави.
2. И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање...
Не једноставно пророштво, него оно највише, и познање свих тајни. Запази: о језицима је рекао да од њих нема никакве користи, а о пророштву да оно зна све тајне и да има свако познање.
И ако имам сву веру...
Да их не би оптерећивао набрајањем појединачних дарова, прешао је на корен и извор свих њих - на веру, и то сву.
Да и Горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
Како је премештање гора изгледало као велико дело, он га је и поменуо, а не због тога што, наводно, сва вера само то и може да ради. Господ померање гора представља као малу веру, када каже: Ако имате вере колико зрно горушичино (Мт. 17; 20). Погледај како је он пророштвом и вером обухватио све дарове. Чуда се, наиме састоје или у речима, или у делима. Није рекао: ако немам љубави мали сам и убог, него: ништа сам.
3. И ако раздам све имање моје...
Није рекао "ако дам део свог имања", него све имање, и није рекао "дам" (него раздам), тако да губитку присајединим и служење, и то најбрижљивије.
И ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Није рекао "ако умрем", него наводи оно што је најсуровије од свега, односно, да жив сагори, и каже да је без љубави и то бескорисно. Неко ће рећи: "Како се имање може раздати без љубави?" Таквом се може одговорити на два начина.
Или је апостол претпоставио немогуће могућем, слично као у речима: Ако вам и ми и анђео с неба проповеда еванђеље друкчије него што вам проповедасмо (Гал. 1; 8), пошто ни он ни анђео нису ни помишљали да проповедају другачије. Он се тако изражава и на многим другим местима (Рим. 8; 39), или другачије: може се давати и без љубави, тј. онда кад се то не догађа из самилости према другима, него из човекоугађања. С љубављу се то пак дешава онда када неко то чини уз састрадање и пламену љубав.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је...
Одатле почиње да набраја обележја љубави, и као прво међу њима помиње дуготрпљење, корен сваког мудрољубља. Међутим, како неки дуготрпљење не користе за мудрољубље него се често изругују онима који су их увредили и притворно се суздржавају, знајући да их дуготрпељиви људи још више разјарују у гневу, он каже да је љубав благотворна, тј. испољава кротку и незлобиву нарав, а не као поменути људи, који су притворни и злонамерни. Рекао је то на рачун оних међу Коринћанима који су волели да се расправљају и да потајно гаје узајамно непријатељство.
Љубав не завиди.
Неко може и да буде дуготрпељив, али завидљив. Љубав се, међутим, и тога клони. Рекао је то због оних завидљивих међу Коринћанима.
Љубав се не горди.
Односно, љубав не поступа непромишљено, него онога који је поседује чини разборитим и постојаним (чврстим). Горди се умишљен, лакомислен и безуман човек. То је речено лакомисленима и површнима.
Не надима се.
Могу се поседовати све наведене врлине, али оне могу и надимати. Љубав то нема него је, и поред поменутих врлина, смиреноумна. То је рекао против надмених.
5. Не чини што не пристоји.
Љубав не само да се не горди, него ни у случају да доживи крајње недаће због оног којег љуби, неће то сматрати за срамоту и бешчашће. И Христос из љубави према нама не само да је претрпео неславно распеће, него га је сматрао за Своју славу. Можеш разумети и овако: не чини што не пристоји, тј. не вређа, јер ништа није срамније од човека који вређа. То је против оних који не снисходе према другима.
Не тражи своје, не раздражује се...
Објашњава на који начин љубав не осећа срамоту: зато, каже, што она не тражи своју, него корист ближњег, и за своју срамоту сматра кад ближњег не ослободи срамоте. То је против оних који су презирали остале.
Љубав се не раздражује, јер не чини што не пристоји, док гневљив човек не може да сачува пристојност. Љубав не чини што не пристоји и зато се и не раздражује, тј. није брза на гнев. То је против оних које су вређале увреде других.
Не мисли о злу.
Љубав, каже, трпи свако зло, не раздражује се гневом, и не само да се не свети злом, него и не помишља на то. Запази и ово. Он не каже: љубав завиди, али се зауставља, раздражује се, али се савладава. Напротив, он каже да љубав одлучно не допушта никаквом злу да се покаже, чак ни у свом зачетку, као што каже и овде: не мисли о злу. И то је речено Коринћанима, да за увреду не би узвраћали увредом.
6. Не радује се неправди.
Не радује се кад неко претрпи неправду, насиље или увреду.
А радује се истини.
Оно, каже, што је далеко важније, јесте да се радује с онима који су у добрим мислима и сматра за своју славу када истина узнапредује. То је против завидљивих.
7. Све сноси.
И увреде, и ударце, и смрт. Ту особину даје јој дуготрпљење. То је против оних који смишљају зло.
Све верује.
Ма шта да каже онај којег љуби, јер и она сама не говори ништа лицемерно, и не помишља да би други могао тако да говори.
Свему се нада, све трпи.
Љубав, каже, не очајава због оног којег љуби, него се нада да ће он свагда усходити ка бољем. То је рекао онима који су очајавали. Ако се, мимо очекивања, и догоди да љубљени обитава у злу, она одважно подноси његове недостатке. Она, каже, све трпи. То је упућено онима, који лако осете непријатељство.
8. Љубав никад не престаје...
Никада се не уклања од циља, него све доводи до испуњења. Или што је још боље, не престаје, не пресеца се, никад се не прекида, него се наставља и у будућем веку, кад ће се све остало укинути, о чему апостол говори у наставку.
Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути...
Набројавши изданке љубави, поново је узвисује на други начин, говорећи да ће и пророштва престати, и да ће језици замукнути, а да ће љубав постојати трајно и бесконачно. Наиме, ако пророштва и језици постоје због тога, да би се вера лакше прихватила, онда је природно што ће, кад се вера свугде прошири, они нестати као сувишни, и у садашњем, а посебно у будућем веку.
Знање ће престати.

9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо.

10. А када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично.
Ако знање престане, хоћемо ли онда живети у незнању? Нипошто! Напротив, он каже да ће престати делимично знање, када дође знање савршено, тј. оно, какво је својствено будућем животу. Тада нећемо знати онолико колико сада знамо, него далеко више. На пример, ми сада знамо да Бог свагда постоји, али на који начин, то не знамо. Знамо и да је Дјева родила, али не знамо како. Тада ћемо о тим тајнама дознати нешто више и корисније.
11. Кад бејах дете...
Рекавши да ће се доласком савршеног укинути оно што је делимично, истовремено излаже и пример којим објашњава колико је велика разлика између садашњег и будућег знања. Сада смо слични деци, а онда ћемо бити зрели људи.
...као дете говорих.
То одговара језицима.
Као дете мишљах.
То одговара пророштвима.
Као дете размишљах.
То одговара знању.
А кад сам постао човек, одбацио сам што је детињско.
У будућем веку имаћу зрелије знање; тада ће се укинути мало и детињасто знање, какво сада имамо. Затим наставља:
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки.
Објашњава оно што је речено о детету и показује да је наше садашње знање некако тамно, а да ће тада бити јасније. Сада, каже, видим у огледалу. Будући да огледало довољно јасно показује предмет који се у њему одражава, додаје: у загонетки, како би с највећом тачношћу показао непотпуност тог знања.
А онда ћемо лицем у лице...
Не говори то зато што Бог наводно има лице, него да би на тај начин показао јасност и очигледност знања.
Сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.
Удвостручено унижава њихову гордост, показујући да је садашње знање непотпуно и да оно није наше сопствено. Нисам ја, каже, познао Бога, него је Он Сам познао мене. И као што је Он сада познао мене и Сам снисходио ка мени, тако ћу и ја тада далеко више познати Њега, него сада. Онај који седи у тами не види сунце и не стреми његовој прекрасној лучи. Светлост му се, међутим, показује својим прекрасним блистањем и, када примети сунчево сијање, тада и он сам стреми ка светлу.
Дакле, речи као што сам познат не значе да ћемо познати Бога онако као што је Он познао нас, него да ћемо, као што Он сад снисходи ка нама, и ми усходити ка Њему. Ево једног поређења.
Неко је нашао одбачено дете, племенито и прекрасно. Он га је признао, подигао и узео себи, бринуо се о њему, изврсно га одгајио и најзад му подарио богатство и увео га у царску палату. Дете, док је младо, ништа од тога не осећа и не познаје човекољубље оног, који га је одгајио. Међутим, када одрасте, истог тренутка прихвата свог доброчинитеља и узвраћа му доличном љубављу. Ево ти пример и објашњење онога, што је прикривено изражено у реченоме.
13. А сад остаје вера, нада и љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.
Постоје и дарови језика, и пророштва и знања, иако су они привидни. Кад се вера рашири међу свима, они ће се укинути. Вера, нада и љубав су постојаније од њих (јер то означава речима а сада остаје, тј. означава постојаност ово троје). Међу њима је највећа љубав, јер ће се она продужити и у будућем веку.

https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/himna-ljubavi-SvPavle.html

Онај ко жели да се спасе увек ваља да има срце спремно за покајање и скрушавање: „Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и поништено не одбацује Бог“ (Пс. 50, 19). У таквој скрушености духа човек са лакоћом може да безбедно пролази крај лукавих замки ђавола, чије су све снаге управљене на то да смуте дух човеков и у тој смутњи да посеју свој кукољ, по речи јеванђелској: „Господару, ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда, дакле, кукољ? А он рече им: Непријатељ то учини.“ (Мт. 13, 28) Почетак покајања рађа се од страха Божијег и пажње према себи, како говори Свети Мученик Вонифатије: страх Божији је отац пажње, а пажња – мати унутарњег спокоја. Страх Господњи буди уснулу савест, која чини да душа, као у некој води чистој и непомућеној, сагледава своју незграпност – тако се рађају клице и разрастају корени покајања. Ми целога живота својим падовима греховним жалостимо величанство Божије па смо зато и дужни да са смирењем просимо у Господа опроштај дугова својих. А може ли облагодаћени човек после пада да се подигне кроз покајање? Може! По Псалмопеснику, „отиснух се да паднем, али ме Господ прихвати“ (Пс. 117, 13). Када је Свети Пророк Натан разобличио Давида у греху његовом, овај се покајао и добио опроштај (2. Цар. 12, 13). Погодан је за ово и пример једног пустињака, који је, пошавши за воду, крај извора пао у грех. Но, вративши се у келију, он је увидео своје сагрешење и опет почео да проводи подвижнички живот, као и пре. Враг га је смућивао, предочавајући му тежину греха и старајући се да га одвуче од подвижничког живота. Но, војник Христов постојавао је на своме путу. Овај случај Бог је онда открио неком блаженом оцу и заповедио му да у грех палог брата прослави због такве победе над ђаволом. Када се искрено кајемо у гресима својим и обраћамо Господу своме Исусу Христу свим срцем Он нам се радује, приређује светковину и сазива на њу пријазне Му Силе, показујући им драхму, коју је опет пронашао, тј. царски лик Свој и подобије (у нама покајницима). Подигавши на плећа заблуделу овчицу, Он је приводи к Оцу Своме. У обиталиште сверадосних Бог настањује и душу човека који се покајао, заједно са онима који од Њега нису ни одбегли. И зато не будимо лени да се обратимо милостивоме Владици нашем брзо, и не предајмо се лакомислености и очајању, због тешких и неизбројних грехова својих. Очајање је најпотпунија радост за ђавола. Оно је грех к смрти. Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини. Као што за сваку болест постоји лечење, тако и за сваки грех постоји покајање.

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

На празник Сабора Св. Јована Претече и Крститеља – Јовањдан, 20. јануара 2025. године, Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине храма, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, у молитвеном присуству благочестивог народа.

Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном бесједом се обратио отац Гојко Перовић, честитајући свима празник, а свечарима крсну славу. У својој проповједи подсјетио је на прочитану јеванђелску поуку, за коју је оцијенио да је веома важна за наш духовни живот и за нашу вјеру – да је Јован Крститељ крштавао водом људе и тако спирао са њих симболично гријехе које су починили, а да је говорио да за њим иде Онај коме он није достојан одријешити обућу и да ће нас Он крстити Духом Светим.

„Остало је до данас у обреду нашега крштења, у нашој Православној цркви, да су спојени крштење и примање Духа Светога кроз Свету тајну миропомазања. Па ако је крштење, као што је било у Јованово вријеме, индивидуални чин у коме свако од нас приступа води да се симболично спере са њега све што је икад сагријешио или прародитељски онај гријех, онда су дарови Духа Светога дарови заједнице. Без дарова Духа Светога, без миропомазања ми не можемо бити чланови Цркве“, поучио је сабране началствујући свештенослужитељ.

Миропомазање нас чини учесницима литургијске заједнице, учесницима тијела Христовога, па када неко из католичке или протестантске хришћанске заједнице хоће да постане православан, обичај је да кажемо, како је нагаласио прота, крштење бисмо му могли признати, јер се крстио у име Свете Тројице, али миропомазање мора да прими у Православној цркви да би био православан. Дакле, миропомазање је примање дарова Духа Светога којим постајемо чланови заједнице, ми смо у Цркви тијело Христово и то се, нагласио је отац, никавом људском мудрошћу не може направити, да смо сви једно тијело.

Подсјетивши да је на овим просторима било идеологија, да је чак и овај наш град по тој идеологији носио име, прота је казао да је добро увијек то држати на уму, колико смо били скренули са Христовог пута а да смо ономе коме смо били посветили име граду, пјевали: … ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо.

„Било је идеологија које су говориле ми смо тај вођа и он је дио нас, али то је трајало колико траје вијек једнога човјека. А ово да смо тијело Христово траје 2000 година и промијенило је не само владаре и државе, него и друштвена уређења и историјске епохе. И увијек то тијело Христово као једна мистична заједница, као тајна Божје љубави, остаје да нас окупља. И не можемо никаквим људским језиком изрећи како то бива да ми овако различити, стојећи у цркви, бивамо исти по даровима Духа Светога, причасници честице једнога Христовога васкрслога тијела. То бива по Божијој љубави. То је дар који не можеш купити, који не можеш продати ни за шта,  који не можеш зарадити никаквом људском врлином и који се, по љубави Божијој, не може изгубити чак никаквим гријехом. Јер је Бог љубав која све опрашта, вјера у Бога који све опрашта држи нас у тој заједници чак и ако се деси да нешто погријешимо“, бесједио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

На крају је поручио да нас свака Литургија позива на једноставну народну ријеч: Ајмо даље. Остаје све за нама јер је јутрос свештеник рекао: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа:

„Јутрос  призивамо, на овај благи дан, Царство небеско овјде међу нама, па можемо ли онда да остајемо у некаквим нашим препиркама, неспоразумима и подјелама?! Непристојно је, некултурно, није људски да остајемо у свађама и подјелама са јутрошњим призивом Царства небескога. Хајде што смо га призвали, него што ћемо га се причестити. Стојимо у реду да примимо залогај и окушај будућега Царства и хоћемо и даље да се гледамо попријеко и мјеримо један другоме шта је ко коме рекао или урадио?”

И данас је зато, како је казао, актуелна ријеч Јована Крститеља коју је изговорио онда оним људима, јер ће Христос доћи на Јордану да се крсти: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове.

„Тако то звучи и значи и нама, јер долази Христос да нам се да, да Га се причестимо. Покајте се, исправите, каже Јован Крститељ, све што је неравно. Ако сам ти шта урадио опрости, ако си ми ти шта урадио опраштам. Идемо даље, што је неравно исправите, што је ниско нек се подигне, што је превисоко нека се спусти“, закључио је у свом надахнутом слову протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.

 Бесједа о. Гојка Перовића – видео

https://mitropolija.com/2025/01/21/o-gojko-perovic-bog-je-ljubav-koja-sve-oprasta/