Свете Тајне — Тело и Крв Христова — су највећа светиња, дар од Бога нама грешнима и недостојнима. Самим тим се не зову без разлога — Часни Дарови.

Нико на земљи не може себе да сматра у потпуности достојним за причешћивање Светим Тајнама. Спремајући се за причешће, ми очишћујемо своју духовну и телесну природу. Душу припремамо молитвом, покајањем и помирењем са ближњим, а тело постом и уздржањем. Та припрема носи назив „говение“.

О молитвеном правилу

Они који се припремају за причешће читају три канона — Покајни Господу Исусу Христу, Молебни Пресветој Богородици и Анђелу Чувару, као и молитвено правило пред свето причешће, које обухвата Канон и молитве.

Препоручује се да се ишчитају сви канони дан уочи причешћа, а молитвено правило ујутру — на сам дан причешћивања, пре литургије.

Сви ти канони и молитве налазе се у канонику и обичном православном молитвенику.

Уочи причешћа је неопходно да се буде на вечерњој служби, будући да нови црквени дан почиње од тог тренутка.

О посту

Пре причешћа треба постити и телесно се уздржавати. Пост подразумева искључење хране животињског порекла: месних и млечних производа, као и јаја. Приликом строгог поста из исхране се искључује и риба. Конзумирање посне хране, такође, треба да буде умерено.

Супружници за време припремног периода за свето причешће треба да се уздржавају од телесне блискости (пето правило светог Тимотеја Александријског). Жене, у време чишћења (месечног циклуса), не могу да приступају причешћу (седмо правило светог Тимотеја Александријског).

Постити треба, како телом тако и умом, видом и слухом, чувајући своју душу од световних забава.

Дужина трајања евхаристијског поста се обично одређује у договору са духовником или парохијским свештеником. То зависи од телесног здравља, духовног стања оног који се причешћује, као и од тога, колико често приступа Светим Тајнама.

Опште правило прописује тродневни пост пред причешће.

Онима, пак, који се често причешћују (на пример, једанпут у недељи), дужина поста може да буде скраћена на дан или два, по благослову духовника.

Духовник може да ублажи пост болесницима, трудницама и дојиљама, као и у неким другим животним околностима.

Они који се припремају за причешће од поноћи ништа не једу и не пију. Причешће се прима наште срце. Нипошто се не сме пушити. Неки погрешно мисле да тог јутра не треба прати зубе, да се не би прогутала вода. То је сасвим неисправно. Чак се у „Дидактичким вестима“ сваком свештенику налаже прање зуба пре литургије.

О покаjању

Најважнији тренутак у припреми за Свету Тајну причешћа представља очишћење наше душе од грехова, које се савршава у Светој Тајни исповести. У душу која није очишћена од греха, па самим тим ни помирена са Богом, Христос не улази.

Данас се може чути мишљење о томе да треба раздвајати Свете Тајне исповести и причешћа. И уколико се човек редовно исповеда, он може да приступи причешћу без исповести. У том случају се обично позивају на праксу неких помесних Цркви (на пример, Грчке). Наш народ се више од седамдесет година налазио у атеистичком ропству. И Руска црква је тек помало почела да долази себи од те духовне деградације, која је задесила нашу земљу. Имамо тако мало православних храмова и свештенослужитеља. У Москви је на 10 милиона становника само око хиљаду свештеника. Људи су одељени од традиције и нису црквени. Градско-парохијски живот фактички не постоји. Ево простог примера: у току Часног поста на недељној литургији велике московске парохије причести се понекад преко 800 људи (каткад и много више). Међу њима има сталних парохијана, који редовно приступају Светим Тајнама; такође, има оних који се причешћују сасвим ретко, као што има и оних који су дошли на причешће по први пут у животу. Како да се човек ту постави? Наравно, све оне који желе да се причесте обавезно треба исповедити.

Није згорег приметити, да је живот и духовни узраст савремених православних верника неупоредив са животом хришћана првих векова. Због тога се ми придржавамо праксе исповедања пре сваког причешћа.

Узгред, што се тиче првих векова хришћанства, треба истаћи да најважнији историјски споменик ранохришћанске писмености „Дела дванаесторице апостола“, или на грчком „Дидахи“, говори: „У недељу Господњу (дан васкрсења, прим.аут.), сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 2. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша. 3. Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“ (глава 14). И још: „ У цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом. То је пут живота“ (глава 4).

„Дела дванаесторице апостола“ представља ауторитативни извор с краја 1. и почетка 2. века и даје нам јасну представу о животу ранохришћанских заједница; стога је поука о неопходности литургијске исповести за нас веома значајна.

Пошто је важност покајања − очишћења од грехова пред причешће неоспорна, на тој теми ћемо се мало подробније задржати.

Прва исповест и прво причешће су многима биле разлог почетка њиховог оцрковљења, постајања православним хришћанима.

Припремајући се за дочек драгог госта, трудимо се да што боље поспремимо своју кућу и успоставимо ред. Тим пре, ми треба да се с трепетом, страхопоштовањем и брижљивошћу припремимо да примимо у дом своје душе „Цара царева и Господа господара“. Што пажљивије хришћанин пази на свој духовни живот, то се чешће и усрдније каје, а нарочито види своје грехе и недостојност пред Богом. Нису узалуд свети људи сматрали своје грехе небројеним − као песак морски.

Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: „Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?“ Он рече: „Сматрам себе за великог и првог“. Тада га преподобни опет упита: „Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?“, тај човек одговори: „За последњег међу тамошњим велможама“. – „Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? „Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа“. „Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?“ И он одговори: „Дословно убогим“. Тада му отац Доротеј рече: „Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, утолико пре увиђају своју грешност“.

Нажалост, морамо приметити да неки прихватају Свету Тајну исповести као неку формалност, после које ће добити разрешење да приступе причешћу. Спремајући се за причешће, ми треба са пуном одговорношћу да приступимо очишћењу своје душе, како би је учинили храмом за примање Христа.

Свети оци покајање називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као што воде на крштењу умивају нашу душу од грехова, тако сузе покајања, плач и туга због прегрешења очишћују нашу духовну природу.

Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Бог чека наше кајање, тј. њихово признање. У Тајни исповести ми молимо Њега да нам опрости. То се може схватити на основу следећег примера. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоме. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај.

Сама реч „исповест“ значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: „Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш“. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Због тога исповест мора да буде индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време када је било врло мало активних храмова, који су недељним и празничним данима, као и у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто нереално. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Данас је, слава Богу, остало веома мало храмова у којима се обавља слична „исповест“.

Да би се добро припремили за очишћење душе, потребно је да пре Тајне покајања поразмислимо о својим гресима, да их се присетимо. У томе нам помажу књиге „В помощь кающимся“ светог Игнатија (Брјанчанинова), „Опыт построения исповеди“ архимандрита Јована (Крестјанкина) и друге.

Исповест не треба прихватати само као духовну, прочишћујућу, душевну. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха, у души ће свеједно после све да се спере. И можемо опет да наставимо да грешимо. Уколико човек прилази исповести са таквим мислима, он се исповеда на суд и на осуду, а не на спасење. И формално „исповеђени“, он неће добити од Бога разрешење грехова. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Није довољно само исповедати грех, треба уложити све напоре да се победи склоност ка греху у својој души, и да се више не враћа њему. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив.

Наравно, није једноставно одмах напустити грех, али покајник не сме да буде лицемеран: „Покајаћу се и опет ћу наставити да грешим“. Он мора да уложи све напоре, како би стао на пут исправке и да се више не враћа греху; да моли од Бога помоћ за борбу са гресима и страстима. Они који се ретко исповедају и причешћују, престају да примећују своје грехе; удаљују се од Бога. И обрнуто, приближујући се Њему, као Источнику светлости, људи почињу да примећују све мрачне и нечисте углове своје душе. Слично сјајном сунцу које осветљава све непоспремљене кутке просторије.

Господ од нас не очекује земаљске дарове и поклоне, али зато: „жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс 50, 19). И припремајући се за сједињење са Христом у Тајни причешћа, ми ту жртву приносимо Њему.

О измирењу

Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23−24) – говори нам реч Божија.

О томе у какво ужасно греховно стање могу да западну људи који приступају причешћу гневни и неизмирени, говори нам Кијево-Печерски патерик: „Била једном два брата по духу: ђакон Евагрије и свештеник Тит. Један према другом су осећали тако велику и нелицемерну љубав, да су се сви дивили њиховој слози и безмерној љубави. Нечастиви који пак мрзи доброчинство, и који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пт. 5, 8), изазвао је међу њима кавгу. И такву је мржњу он усадио у њих, да су један другог избегавали, не желећи да се погледају у очи. Више пута братија их је молила да се измире, али они нису хтели ни да чују. Када би Тит пролазио са кадионицом, Евагрије би се склањао од тамјана; а када се Евагрије не би склонио, Тит би пролазио поред њега не окадивши га. И тако су они у том греховном мраку провели много времена, приступајући Светим Тајнама: Тит не тражећи опроштаја, а Евагрије гневећи се – до те мере их је нечастиви изазвао. Једном се Тит био страшно разболео и, пошто је био већ на самрти, стаде туговати због свог прегрешења и посла ђакону молбу: „Опрости ми брате мој, Бога ради, што сам се узалудно гневио на тебе“. Евагрије је одговорао сурово, проклињући. Старци, видевши да Тит умире, силом доведоше Евагрија, како би га помирили са братом. Угледавши га, болесник се придиже, паде ничице пред његове ноге и рече: „Опрости и благослови ме, оче мој!“ Он пак, немилостив и љут, одби да опрости у присуству свих, говорећи: „Никада се нећу помирити са њим, ни у овом веку, ни у будућем“. И одједном се Евагрије истрже из руку стараца и паде. Хтели су да га подигну, али видеше да је он већ мртав. И не могоше му ни руке исправити, ни уста затворити, као код давно упокојеног. Болесник тог тренутка устаде, као да никад није ни боловао. Запрепастише се сви због изненадне смрти једног и брзог оздрављења другог. Са пуно суза су погребли Евагрија. Уста и очи су му остале отворене, а руке раширене. Тад старци упиташе Тита: „Шта то све значи?“ И он исприча: „Видех ја Анђеле, како узмичу и плачу над мојом душом, и нечисте силе које се радују гневу моме. И тада почех молити брата да ми опрости. Када га пак доведосте код мене, видех Анђела немилостивог, који у руци држи пламено копље, и кад ми Евагрије не даде опроштај, он га удари те овај мртав паде; А мени Анђео пружи руку и подиже ме“. Чувши то, братија се побоја Бога који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк. 6, 37).

Припремајући се за причешће Светим Тајнама, треба (уколико постоји таква могућност) да затражимо опроштај од свих, које смо хотимично или нехотично увредили, и да сами свима опростимо. Уколико је немогуће учинити то лично, треба се измирити са ближњима макар у свом срцу. Наравно, то није једноставно, јер смо сви ми људи гордељиви и осетљиви (узгред, осетљивост увек произилази из самољубља). Али како ми можемо да тражимо од Бога опроштај својих грехова, рачунајући на њихово отпуштање, ако сами не праштамо онима који су нас увредили? Мало пре причешћа верника на Божанстваеној литургији поје се молитва Господња „Оче наш“ – као напомена, да ће Бог „опростити нама дугове (тј. грехе) наше“, онда када ми „опростимо дужницима својим“.

Колико се често причешћивати Светим Таjнама?

У првим вековима хришћанства верници су се причешћивали често. Многи чак сваки дан. Традиција честог причешћивања чувала се на свакој Божанственој литургији и у наредном периоду. Многи свети оци позивају да се причешћујемо по могућности што чешће.

У Русији се од 18. века, нажалост, усталила пракса ретког причешћивања. Било је доста људи који су се причешћивали само једанпут у години. Сматрало се да је довољно приступати причешћу у току сваког од четири вишедневна поста (Великог, Петровског, Госпојинског и Божићњег) и на имендан. Неки су се причешћивали исто тако и на велике празнике. Појавила су се чак бесмислена мишљења о штетности честог причешћивања, а оне људе који су се често причешћивали могли су сумњичити за јерес и секташтво.

Свети праведни Јован Кронштатски пише: „Неке личности говоре, као да је грех ако се мирјани причешћују често, и да млади као треба само једанпут у години да приступају причешћу, а стари само за време свих постова, и да они који се често причешћују постају луди. Какав апсурд! Какво богохуљење и скрнављење вере! Какво неразумевање! А због чега онда свакодневно на литургији одјекује Спаситељев глас, који позива на причешће?... Зар да читаве године огрежњавамо у гресима, а само једанпут да се очишћујемо покајањем и причешћем? Зар се не грешимо, не изопачујемо морално и не скрнавимо гресима сваки дан? Зар нам не треба свакодневно очишћење, освећење, обновљење? Могу ли се грехови који се свакодневно нагомилавају чистити само једном у години? Има ли то смисла?

Зар се ви не умивате и не купате редовно? Зар не треба душу, непрекидно изложену скрнављењу гресима, свакодневно умивати? Неумесни и бесмислени људи, они који мисле и они који говоре безумно, незналице су које не разумеју потребе душе човекове. Немилосрдни су! Они нису спознали дух Христов“.

Није довољно чистити душу своју једанпут, па чак ни четири пута у години. Рецимо, ако бисмо пробали да кућу не чистимо целе године, да ствари не враћамо на своје место, да не чистимо прашину, да не бришемо под и не износимо ђубре, у шта би се претворило наше место становања? Исто тако апсурдно је не одржавати ред и чистоћу у кући своје душе. Но, ипак отац Јован Кронштатски упозорава оне који се причешћују често, да им то не пређе у навику, формалност, и да не дође до хлађења и немарности за њихов духовни живот: „Ви који себе називате духовном децом мојом, који се досада већ неколико година причешћујете свакодневно Светим Тајнама Христовим, нисте се научили послушању, незлобивости и дуготрпељивој љубави и предајете се озлојеђености и непокорности“.

           Често причешћивање мора бити усаглашено са духовником, и ако он примети да учесталошћу човек губи страхопоштовање према светињи, онда може посаветовати да оно постане ређе. „Ја причешћујем сваке недеље и чешће, али то само у њима (духовној деци – прим.аут.) изазива љубомору једних према другим, и због тога им понекад не дозвољавам. Једна духовна кћи оца Јована рекла му је како се причешћује једанпут у две недеље, на шта јој је он одговорио: „Одлично чиниш, чешће и не треба“. Тако да сваком човеку од стране његовог духовника или парохијског свештеника, треба да буде одређена своја мера учесталости причешћивања. Неко може да се причешћује сваке недеље, док неко други не треба тако често; али сваки православни хришћанин мора да се труди да се не причешћује ређе од једанпут месечно, како се не би отуђио од евхаристијског живота Цркве.

Како прилазити Светоj Чаши

Пред почетак причешћа причасници прилазе ближе царским дверима − то треба учинити раније да се не би после журили и гурали. Када се отворе царске двери и ђакон изађе са чашом уз позив: „Са страхом Божијим и вером приступите“, треба направити, уколико је то могуће, поклон и крстообразно сложити руке на груди (да десна рука буде одозго).

Свештеник наглас чита молитву: „Верујем Господе и исповедам...“ – и причасници је понављају у себи.

Чаши прилазе редом, обично прво пропуштају бебе, децу и болесне људе. Када приђемо чаши, треба разговетно да кажемо своје крштено име и широко да отворимо уста. Након узимања причешћа, целива се доњи крај свете чаше (руска пракса – прим.прев), који симболизује Спаситељево ребро из ког су истекле крв и вода. Свештеникову руку при томе не љубити.

Одлазећи од чаше, не растављајући руке, треба прићи столићу где се деле комадићи просфоре и запивка (по правилу, вино-кагор разбављен топлом водом). Након што причасник отпије, он наставља да се моли до краја Божанствене литургије и заједно са свима прилази крсту. Постоји погрешно мишљење, да не треба целивати свештеникову руку, већ крст. То је нетачно. Причасник пошто отпије вино може да целива како крст, тако и да узме благослов од свештеника, јер греха у томе нема.

По правилу, у храму се после литургије читају молитве после светог причешћа. Уколико њих из неких разлога не прочитају, причасник их чита код куће, чим се врати из храма. Оне се налазе у православном молитвенику.

На дан причешћа не праве се метаније (земни поклони), осим пред Спаситељевом Плаштаницом на Велику Суботу и за време коленопоклоних молитви на Духове.

Након причешћа треба пажљиво поступати са својом душом, чувати себе од празних занимација и разговора, пребивати у молитви, читању духовних књига, чинити добра дела.

https://srpska.pravoslavie.ru/48435.html

Поредак служења обичне литургије (која није пређеосвећена) је следећи. Најпре се припрема материја за савршавање Евхаристије, а затим се верујући припремају за Свете Тајне. Најзад се савршава сама Света Тајна: освећење Часних Дарова и причешћивање верника. Према томе, Божанствена литургија се састоји из три дела:

1. проскомидија
2. литургија оглашених
3. литургија верних

Проскомидиjа

Проскомидија је реч грчког порекла која у преводу значи приношење. У стара времена су чланови прве хришћанске заједнице пре литургије сами доносили као уздарје хлеб и вино за Свете Тајне. Хлеб који се употребљава приликом служења литургије носи назив просфора, што значи принос, опет као знак да су раније хлебове на литургију доносили хришћани. У Православној Цркви Евхаристија се савршава од просфора, које су направљене од квасног теста.

У проскомидији се употребљава пет просфора у знак сећања на чудесно насићивање пет хиљада људи.

За причешће се употребљава једна просфора (агнец). Јер и Господ је причестио апостоле, преломивши и раздавши један хлеб. Свети апостол Павле пише: јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо (1Кор. 11, 17). Агнец се ситни после предложења Часних Дарова и њиме се причешћују свештенослужитељи и они који су се спремили за Свето Причешће. За савршавање литургије користи се црвено вино од грожђа, јер оно због боје подсећа на крв. Вино се меша са мањом количином воде, која симболише воду потеклу заједно са крвљу из Спаситељевог прободеног ребра.

Проскомидија се савршава у олтару на самом почетку литургије, док чтец чита часове. Возглас „Благословен Бог наш...“, који претходи читању трећег часа, сматра се још и почетним возгласом проскомидије.

Проскомидија је веома важан део Божанствене литургије, а припремање Часних Дарова за освећење има дубљу симболику.

Проскомидија се врши на четвртастом столу, који се налази са леве стране од престола и назива се жртвеник.

Специјалним ножем који се назива копље, свештеник из просфоре исеца средишњи коцкасти део и тај део просфоре носи назив Агнец. Симболички приказује Исуса Христа, који као Непорочно јагње (агнец) узима грехе света на себе и страда ради спасења истог. Агнец се исеца са доње стране крстолико уз речи: „Жртвује се Јагње Божије, које узима грех света, за живот света и спасење“. Затим свештеник пробада копљем Агнец са десне стране, говорећи: „Један од војника прободе Му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода, и онај што виде посведочи, и истинито је сведочанство његово“ (Јн. 19, 34—35).

Уз те речи улива у путир (свету чашу) вино помешано са водом. Припремање Дарова на проскомидији симболизује неколико догађаја. Ту се спомиње рођење Спаситеља, Његов долазак на свет и, наравно, голготска жртва на Крсту, као и погребење.

Припремљени Агнец и честице (извађене из четири просфоре), означавају сву пуноћу небеске и земаљске Цркве. Након припремања, Агнец се ставља на специјални тањир (дискос).

Свештеник из друге просфоре, на којој је изображена Мајка Божија, вади у облику троугла честицу у част Пресвете Богородице и ставља је са десне стране светог хлеба (Агнеца). Из треће просфоре исеца честице у част и спомен Јована Крститеља, пророка, апостола, светитеља, мученика, преподобних, бесребреника, родитеља Пресвете Богородице — светих и праведних Јоакима и Ане, и светитеља, чија се литургија тог дана служи.

Из преостале две просфоре ваде се честице за живе и упокојене православне хришћане. Верници остављају цедуљице са именима за помен (живих и упокојених), које се у олтару на проскомидији читају. За људе, чија се имена налазе на цедуљама, такође се ваде честице.

           Све честице имају одређено место на дискосу. Окадивши звездицу свештеник је ставља на дискос изнад Агнеца и честица. То су два метална лука, у облику крста. Дискос симболизује још и Витлејемску пећину и Голготу, зведица — звезду над пећином и крст. Свештеник кади специјалне покриваче и покрива површину дискоса и путира, што симболизује, како покров у који је тело Христово било повијено и положено у гроб тако и витлејемске пелене.

Значаj помињања на проскомидиjи

На крају Божанствене литургије, после причешћивања верника, свештеник у свету чашу спушта честице извађене из просфора на проскомидији, говорећи: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе свих овде поменутих, молитвама Светих Твојих“.

Помињање на проскомидији, вађење честица за здравље и упокојење, а затим и њихово спуштање у путир, сматра се једним од значајнијих помињања у Цркви. Они који се тад помињу су равноправни учесници литургије, јер се за њих савршава бескрвна Жртва. Једном приликом је чувени јеромонах Алексије, старац Голосејевског скита Кијево – Печерске Лавре, а данас и прослављени локални светититељ, преоблачио мошти светог Теодосија Черниговског. Само што је задремао, седећи крај њих, угледао је свеца који му је рекао: „Хвала ти за труд око мене, молим те да споменеш моје родитеље — Никиту и Марију, кад будеш служио литургију“. Када га јеромонах Алексије упита, како може да тражи молитве од свештеника, а сам стоји пред Божијим престолом, свети Теодосије рече: „Приношење на литургији је јаче од мојих молитви“.

О другом случају приповеда свети Григорије Двојеслов. Након смрти неког немарног монаха, пострадалог због среброљубља, он је наредио да се за покојника одслужи тридесет заупокојених литургија, а братији да се заједнички моле за њега. И након што је одслужена последња литургија тај монах се јавио свом рођеном брату, говорећи: „Досад сам, брате мој, сурово и страшно страдао, а сада ми је добро и пребивам у светлости“.[1]

Литургиjа оглашених

Други део литургије носи назив литургија оглашених. У древно време су се људи за примање светог крштења дуго припремали. Упознавали су се са основама вере, ишли у цркву, али учешће у молитви могли су узимати само до одређеног тренутка службе. До преношења Часних Дарова са жртвеника на престо, оглашени, као и они који се кају за своја прегрешења или су под епитимијом због тешких преступа, морали су излазити у припрату храма.

После свештениковог возгласа: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“ — хор поје: „Амин“ ( што значи „заиста, правилно говориш“). Почиње мирна или велика јектенија са следећим речима: „ У миру Господу се помолимо“. Реч „у миру“[2] не означава позив „свету“ на заједничку молитву (иако је молитва на литургији увек заједничка, саборна), већ нам говори о нашој обавези да се молимо у миру, измиривши се са ближњима, јер ће једино тад Господ примити наше молитве.

Мирна јектенија као да обухвата све сфере нашег постојања. Ми се молимо: за мир читавог света, за свете цркве, храм у ком се обавља служба, епископе, презвитере, ђаконе, за нашу земљу, за оне који су на власти и војнике, за благорастворење ваздуха (и времена мирна) и изобиље плодова земаљских, неопходних за исхрану. Такође, молимо се и за путнике, болеснике и оне који су у ропству.

Литургија је заједничко дело и молитва се на њој узноси саборно, тј. сви се верници скупа моле „једним устима и једним срцем“. Говори Господ: Јер гдје су два или три сабрана у име Моје, ондје сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). По правилу свештеник не може служити литургију сам, с њим мора бити макар један човек.

После велике јектеније певају се псалми, који се зову антифони, јер их по правилу певају две певнице наизменично, тј. антифоно. Псалми пророка Давида су улазили у састав старозаветног богослужења, и чинили су важан део свечаних песама у ранохришћанској служби. После другог антифона увек се пева: „Јединородни Сине...“ — о доласку на свет Христа Спаситеља, Његовом оваплоћењу и искупитељској жртви. За време певања јеванђелских заповести блаженстава из Господње Беседе на гори, отварају се Царске двери ради обављања входа са Јеванђељем или такозваног „Малог входа“. Подижући високо свето Јеванђеље и чинећи њиме знак крста, свештеник или ђакон изговара возглас: „Премудрост! Прости!“. То је напомена верујућима, да су они дужни да стоје право. У буквалном преводу са грчког прости значи: правилно, право. Такође, овде је реч о премудрости коју нам собом носи Божанствено Јеванђеље и Господња проповед, јер се оно и износи из олтара у знак Христовог изласка на проповед, носећи благу вест свету.

Након појања тропарâ посвећених празнику, том дану или светима дана и храма, поје се Трисвета песма: „Свети Боже...“. На Рождество Христово, Крштење Господње, Пасху (читаве Светле седмице), на дан Свете Тројице, као и у суботе — Лазареву и Велику, уместо Трисвете песме поје се: „Јелици (који) во Христа крестистесја (крстили), во Христа облекостесја (обукли), алилуја“. У древно време су се оглашени традиционално крштавали на те празнике.

На празник Воздвижења Крста Господњег и Крстопоклоне недеље Великог поста, уместо Трисвете песме се пева: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето васкрсење Твоје певамо и славимо“.

Даље следи утврђено за тај дан читање из књига Посланица светих апостола или Дела апостолских и Јеванђеља.

За пажљиво читање Апостола и Јеванђеља припремају нас возгласи: „Вонмем (пазимо!) и „Премудрост, прости, чујмо Свето Јеванђеље“. После Јеванђеља следи сугуба (посебно усрдна) јектенија, у којој се поред различитих молитви за свештенослужитеље, као и за оне који су на власти, војнике и све верне, помињу и сви они који су оставили своја имена за помен. Заједно са свештеником који се моли за здравље и спасење слугу Божијих „овде и сада поменутих“, молитву узносе и сви присутни.

За време сугубе јектеније свештеник распростире на престолу свети антиминс. То је правоугаоно платно на којем је представљено Спаситељево полагање у гроб. Он стално стоји на престолу и на њему се служи Божанствена литургија. У антиминс су ушивене честице моштију светих мученика. У раној Цркви први хришћани су служили литургију на гробовима мученика, као што је то био случај, на пример, у Римским катакомбама, где су сахрањивали мученички пострадале хришћане.

После сугубе јектеније следи јектенија за умрле. У њој се молимо за све умрле оце, браћу и сестре наше, да им Господ опрости вољне и невољне грехе; да их настани у насељима небеским, где се праведни упокојавају.

Затим се произноси јектенија за оглашене. Тај део код неких ствара недоумицу. Заиста, пракса оглашавања (припрема за крштење), која је постојала у раној Цркви, сада не постоји. Ми данас, као по правилу, крштавамо људе након једног или два разговора. Међутим, још увек има оглашених који се припремају да приме православље. Бројни су и они који се још нису крстили, али имају жељу — иду у Цркву. И за њих се такође молимо, да Господ оснажи њихову добру намеру, да им открије Своје „Јеванђеље правде“ и присаједини их „Светој Саборној и апостолској Цркви“.

Недавно сам крстио једног свог рођака, који се годинама спремао за крштење, али је увек био некако неодлучан. При том је веома темељно пришао упознавању са Православљем: прочитао је Стари и Нови Завет у целини, велики број духовне литературе, научио „Символ вере“ и „Оче наш“. И тек у осмој деценији свога живота, најзад, примио свето крштење.

У наше време је много оних које су још у детинству крстили родитељи или баке, али су остали сасвим непросвећени. За време ове јектеније треба се молити, да их Господ „просветли речју истине Своје“ и да их присаједини својој светој Цркви.

После речи: „оглашени изађите“, они који се спремају за крштење и покајници, излазили су у припрату храма, јер је у том тренутку почињао најбитнији део Божанствене литургије. За време тих речи ми, треба да се пажљиво загледамо у своју душу и из ње избацимо све увреде и мржњу према својим ближњима, као и све свакодневне празне помисли, како би с особитом пажњом и страхопоштовањем могли да се молимо на литургији верних.

Литургиjа верних

Тај део службе почиње после позива оглашеним да напусте храм. Даље следе две кратке јектеније, а хор почиње да пева Херувимску песму. У преводу на руски (српски, прим.прев.) ова песма чита се овако: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо, да би прославили Цара свих, Кога ангелски чинови славно прослављају. Алилуја!“

У овој песми се спомињу анђелски војници којима је Господ окружен и који Га непрестано прослављају. На Божанственој литургији не узносе молитве само свештенослужитељи и парохијани, већ заједно са Црквом земаљском литургију савршава и Црква небеска.

Једном је преподобни Серафим (Саровски, прим.аут.), док је још био јерођакон, служио Божанствену литургију на Велики Четвртак. После Малог входа уследио је Серафимов возглас са Царских врата: „Господе, спаси благочестиве и услиши их!“ Али само што је, окренувши се народу, усмерио орар на предстојатеље, уз речи: „И у векове векова!“ – обасјао га је зрак сјајнији од сунца. Осврнувши се на ту светлост, угледао је Господа Исуса Христа у виду Сина Човечијега, у слави, и неизрецивом светлошћу сијајући, окруженог Небеским Силама: Анђелима, Арханђелима, Херувимима и Серафимима, како као пчелињи рој од улазних двери лебде по вадуху“.[3]

За време Херувимске песме савршава се преношење Часних Дарова, припремљених за освећење, са жртвеника на престо. То се преношење назива Велики вход. Изишавши из олтара кроз северне (леве) двери, свештеник са ђаконом преноси Дарове. Заустављају се на амвону испред Царских двери где се, окренувши се лицем према верујућима, моле за светог патријарха, митрополите, архиепископе, епископе, свештенство, за све који се труде и присутне у том храму.

Вративши се након тога кроз царска врата у олтар, свештенослужитељи постављају чашу и дискос на престо и покривају Дарове специјалним покровом (воздухом). Појци у то време завршавају Херувимску песму. Велики вход представља славни ход Исуса Христа на вољна страдања и крсну смрт.

После приношења Дарова следи прозбена јектенија која представља припрему верујућих за најважнији део литургије – њихово освећење.

Пре саборног певања (или читања, прим.прев.) Символа вере ђакон произноси возглас: „Двери, Двери! Премудрошћу пазимо!“ Те речи су у древно време подсећале црквењаке да почиње најглавнији и најсвечанији део службе, како би они боље осмотрили врата храма, не пуштајући у њега оглашене и неверујуће. Сада се тим речима напомиње верујућима да затворе двери своје душе за све друге мисли. По правилу, сви који се моле певају Символ вере, исповедајући своју веру и најважније догмате Православне Цркве.

Често се сусрећемо са тим да крштени кумови при Светој Тајни крштења, не могу да прочитају Символ вере. То се дешава због тога што људи не читају јутарње молитве (у чији састав улази и Символ вере) и ретко иду на литургије. Јер на свакој Божанственој литургији народ једним устима, саборно, исповеда своју веру и, наравно, зна ту песму напамет.

После возгласа: „Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети Принос у миру узнесемо“ (Свету Тајну Евхаристије и свето приношење, треба произносити са страхом Божијим, страхопоштовањем и особитом пажњом) почиње канон евхаристије. Певање „Милост мира, жртву хвале“ представља одговор на тај позив.

Возгласи свештеника се смењују са појањем хора. Свештеник за време појања чита тајне евхаристијске молитве. Зауставимо се на основним, најглавнијим молитвама канона евхаристије. Речима свештеника „Заблагодаримо Господу!“ почиње припрема за освећење, претварање часних Дарова. Јереј чита благодарствену (евхаристијску) молитву. У њој прослављамо доброчинства Божија, нарочито искупљење рода човечијега, захваљујући Господу што нас удостојава примања бескрвне Жртве, кроз Свету Тајну евхаристије, иако се Њему поклањају и славе га чинови анђелски: „Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“. Те речи молитве свештеник произноси гласно, као возглас.

Настављајући евхаристијске молитве, свештеник гласно произноси речи Спаситеља, изречене на Тајној вечери: „Примите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова“. При том он указује на дискос с Агнецом. И: „Пијте од ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова“, указујући на свету чашу.

Свештеник произноси возглас, пун дубоког богословског смисла: „Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све“. Ми се усуђујемо принети Богу оне дарове које је он створио (хлеб и вино), приносећи бескрвну Жртву за сва чеда Цркве и за сва доброчинства, која нам Он даје.

За време песме „Тебје појем, Тебје благословим, Тебје благодарим, Господи; и молимтисја, Боже наш“ освећују се (претварају) претходно припремљени хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Свештеник се моли и припрема за тај узвишени тренутак, читањем тропара 3‑ег часа. Затим благосиља Свети Агнец, и говори: „И учини овај Хлеб часним Телом Христа Твога“. Благосиља исто тако вино, и говори: „А то што је у Чаши овој часном Крвљу Христа Твога“. На крају, благосиљајући хлеб и вино заједно, свештеник говори: „Претворивши их Духом Твојим Светим“. Свештенослужитељи чине земни поклон пред Светим Даровима. Часни Дарови се приносе као бескрвна Жртва за всје и всја без изузетка; за све свете и за Владичицу Богородицу, о чему се говори у возгласу свештеника, који представља финале свештеникове молитве: „Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију“. Као одговор на тај возглас верујући одговарају хвалебном песмом у част Божије Мајке: „Достојно јест“ (на свету Пасху и на свих дванаест празника (до њиховог завршетка), уместо „Достоино јест“, поје се у част Божије Мајке задостојник[4]).

Даље следи јектенија која припрема верујуће за причешће, и која такође садржи обичне прозбе прозбене јектеније. Након јектеније и возгласа свештеника поје се (најчешће саборно) Господња молитва: „Оче наш“. Када су апостоли замолили Христа да их научи да се моле, Он им је дао ту молитву. У њој ми молимо за све што је неопходно у животу: да на свету буде воља Божија, за насушни хлеб (као, наравно, и за то да нас Господ удостоји примања небеског хлеба, Тела Његовог), за опроштење грехова наших; и да нам Господ ниспошље своју помоћ да издржимо сва искушења и да нас избави од смућења нечастивога.

Возглас „Светиње светима“ говори нам о томе да Светим Тајнама треба да прилазимо чисти, претходно осветивши себе молитвом, постом и очистивши се покајањем.

О припремању за Свету Тајну причешћа подробно се говори у поглављу „Како се припремати за причешће“.

Свештенослужитељи у олтару дробе Свети Агнец, причешћују се и припремају Дарове за причешће верујућих.

Након тога се отварају царска врата и ђакон, износећи Свету Чашу у рукама, произноси: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Отварање царских врата у том моменту представља отварање гроба Спаситељевог, а изношење Светих Дарова — јављање Исуса Христа после васкрсења.

Свештеник чита молитву светог Јована Златоустог пре светог причешћа: „Верујем Господе и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао на свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја...“ И људи се моле, пажљиво слушајући смирену молитву светог Јована, свесни своје недостојности и величине Светиње. Молитва се завршава речима: „Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: сети ме се Господе у Царству Своме. Да ми не буде на суд или осуду причешће Светим Тајнама Твојим, већ на исцељење душе и тела. Амин“.

Треба се причешћивати достојно, с вером и скрушеношћу срца, претходно измиривши се са својим ближњима, да не би били слични Јуди-издајнику, који је био један од дванаесторице ученика, и који је присуствовао Тајној Вечери, а затим отишао и издао Учитеља.

Сви који су се припремали за Свето причешће и који су добили благослов од свештеника, причешћују се Светим Христовим Тајнама. Након тога свештеник враћа у олтар свету чашу.

Јереј светом чашом благосиља вернике, говорећи: „Свагда, сада и увек и у векове векова“ и односи је на жртвеник. Ово је последње јављање Светих Дарова верујућима и оно симболизује последње јављање Спаситеља ученицима, као и Његово вазнесење на небо.

Ђакон произноси кратку благодарствену јектенију.

На крају литургије свештеник изговара отпуст. У отпусту се обично спомињу молитве Божијој Мајци, светитељ чија је литургија служена тог дана, храмовни светитељи, као и светитељ чију успомену празнујемо на тај дан.

Верници целивају свети крст, који им даје свештеник.

После литургије се обично читају благодарствене молитве после светог причешћа. Уколико се оне не читају у храму, причасници су дужни да их прочитају по доласку кући.

https://srpska.pravoslavie.ru/48084.html

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.
Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.
Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом. Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи „О нашем надању“: „Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: „Хришћанство је радост.“ А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. „Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном,“ рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: „Није мене достојан.“ А то значи: „вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.
Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак.“ Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа. А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање. Јудеји су тражили „знак“ од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.
Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао:
„Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин.“
Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма. Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: „Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.“ (Фил. 3, 18-19). Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих).
Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.
Јевреји су хтели Месију, али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.
Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.

Извор: Епархија шумадијска

Још је у давна времена Света Тајна причешћа, Евхаристија, добила назив литургија, што на грчком значи „заједничко дело“, „заједничко служење“.

Свети апостоли, ученици Христови, добивши од Свог Божанственог Учитеља заповест да савршавају Свету Тајну причешћа у знак сећања на Њега, после Његовог вазнесења су почели да обављају ломљење хлеба — Евхаристију. Хришћани бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама. (Дап. 2, 42)

Литургијски обред се формирао постепено. На почетку су апостоли савршавали Евхаристију по истом оном редоследу који су усвојили од свог Учитеља. У апостолска времена Евхаристија је била сједињена са такозваним агапама, или трпезама љубави. Хришћани су јели храну и пребивали у молитвама и братском општењу. После вечере се обављало ломљење хлеба и причешћивање верујућих. Али је потом литургија била одвојена од трпезе и почела је да се савршава као самостални црквени обред. Евхаристију су почели служити унутар светих храмова. У 1. и 2. веку, по свој прилици, поредак литургије није био записан и преносио се усмено.

Какве литургиjе могу бити

Постепено су у различитим крајевима настајали различити литургијски обреди. У Јерусалимској општини се служила литургија апостола Јакова. У Александрији и Египту се служила литургија апостола Марка. У Антиохији, пак, литургије светог Василија Великог и Јована Златоустог. Те литургије су имале много заједничких црта у главном светотаинском делу, а разликовале су се једна од друге у детаљима.

Данас се у пракси Православне Цркве служе три литургије. То су литургије светог Јована Златоустог, светог Василија Великог и светог Григорија Двојеслова.

Литургиjа Светог  Jована Златоустог

Та литургија се служи током читаве године, осим радним данима Великог поста, као и првих пет недеља истог.

Свети Јован Златоусти је саставио чин литургије на основу претходно састављене литургије светог Василија Великог, изузевши неке молитве. Свети Прокло, ученик светог Јована Златоустог, говори да се раније литургија служила веома опширно и да је „свети Василије, снисходећи...слабости човековој, скратио; а после њега још више свети Златоуст“.

Литургиjа Светог Василиjа Великог

Према речима светог Амфилохија, епископа Иконије Ликаонске, свети Василије Велики је молио „Бога да му дâ снагу духа и разума да саврши литургију својим речима. Након његове шестодневне ватрене молитве, Спаситељ му се јавио на чудесан начин и услишио му молитве. Убрзо потом Василије, будући прожет усхићењем и Божанственим трепетом, поче возглашавати: нека се испуне уста моја хваљења; и чуј Господе Исусе Христе Боже наш, из светог Твог обитавалишта, и остале молитве литургије“.

Литургија светог Василија служи се десет пута у години: на Бадњи дан и Крстовдан (уочи Богојављења); на дан празновања светог Василија Великог 1.јануара/14.јануара; у првих пет недеља Великог поста, на Велики Четвртак и Велику Суботу.

Литургиjа Светог Григориjа Двоjеслова, или Пређеосвећених дарова

За време свете Четрдесетнице Великог поста, радним данима се не служи пуна литургија. Пост је време покајања, плача над греховима, када се из богослужења искључује и најмања празничност и торжественост. О томе пише блажени Симеон, митрополит Солунски. И због тога се по црквеним правилима средом и петком у току Великог поста служи литургија Пређеосвећених дарова. Верујући се причешћују Часним Даровима, претходно освећеним на недељној литургији.

У неким помесним православним Црквама на дан празновања светог апостола Јакова, 23.октобра/5.новембра, служи се литургија по његовом обреду. То је најстарија литургија и она је дело свих апостола. Свети апостоли, до тренутка када су се раштркали на различите стране због проповедања Јеванђеља, окупљали су се ради служења Евхаристије. Доцније, тај обред је остао и писмено обележен као Јаковљева литургија.

Свештеник Павле Гумеров

https://srpska.pravoslavie.ru/47860.html

ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА У ЖИВОТУ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА

Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве.

Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама.

Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос.

УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства.

Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео.

Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши:

Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28).

Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну.

РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ

У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“.

Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв.

О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56).

НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА

Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом.

Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“.

Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце.

Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности.

ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА

Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити.

Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“. Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу.

Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере.

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20).

Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“ — каже се у молитвама пред свето причешће.

Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“.

Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед.

Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“.

Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56).

Свештеник Павле Гумеров

https://srpska.pravoslavie.ru/47684.html

Икона звана Утјеха или Утјешитељка, налази се на Светој Гори, у Благовештенском храму Ватопедског манастира, који је основан још за вријеме цара Константина Великог. Близу овог манастира, 395.године, за време силне буре – испао је са брода у море – царевић Аркадије, син Теодосија Великог. Присутне је тада обузео велики страх, јер мишљаше да се младић утопио. Брод је потом уз огромне муке приспио на Атонску гору, близу мјеста гдје се данас налази Манастир Ватопед.

Уморни од дугог трагања, путници случајно пронађоше уснулог Аркадија, на брежуљку испод једног жбуна. Пробудивши се, он сам објави о свом чудесном избављењу од смрти,
захваљујући заступништву Богомајке; због тога је манастир Ватопед добио име по жбуну – дете.

Цар Теодосије је ради успомене на избављење сина, овај манастир проширио и касније га богато даривао. Касније је на мјесту где је пронађен царевић, изграђен олтар Саборног храма,
на чије освећење је дошао и сам Аркадијe, са константинопољским патријархом Нектаријем.

У овом манастиру замонашен је Преподобни Максим Грк.

За датум прослављења иконе узет је 3. фебруар по новом, односно 21.јануар
по старом календару.

Чуда

Пред овом иконом моле се за исцјељење од недуга, за заштиту од природних непогода, епидемија и за помоћ у тешким тренуцима.

Године 807. – , јануара 21. разбојничка банда упала је на Свету Гору, у зору, са намјером да развали врата Ватопедског манастира, уђе унутра, истуче монахе и опљачка манастирско богатство. Разбојници су дошли увече на бријег и прикрили се до јутра, лежећи у манастирском жбуњу. Но, чуварка Свете Горе, Пресвета Богородица, није допустила да се испуне замисли безбожничке. Сљедећег дана послије јутрења, када се сва братија разишла по својим келијама на краткотрајни одмор, настојатељ манастира оставши у Цркви, био је занесен довршавањем свог јутарњег правила. Утом, чуо је глас од иконе Пресвете Богородице: ,,Не отварајте данас врата, него идите на зидове манастира и разгоните разбојнике.

Игуман збуњено усмјери поглед на икону Богомајке и тада му се откри величанствено чудо: лик Пресвете
Дјеве је оживео као и Младенац на Њеним рукама. Па ставивши десницу на уста Своје Божанствене Мајке – Младенац покуша да је спријечи да говори.
Тада Јој рече: ,,Не мати моја, не говори им то, пусти нека буду кажњени.

У том тренутку, Богомајка се побрину да задржи руку Свога Сина и Господа – помјеривши десно од Њега лице своје – па по други пут понови исте речи: ,,Не
отварајте данас врата, но идите на зидове манастира и разгоните разбојнике

Уплашен и ужаснут игуман сабра сву братију и исприча им шта се десило, шта му је рекла Богомајка, а шта је Њој рекао Сам, Господ Исус Христос.

Сви су тада примијетили да су лица Богоматере и Господа Исуса Христа у другом положају, а не у оном у коме су пре била – и сви су прослављализаступништво и промишљање о њима, Свете Дјеве.
Отуда се братвство упути на манастирске зидове и одбише нападе разбојничких банди.

Од тог догађаја, Ватопедска икона Богомајке назива се Утјеха или Утјешитељка.

Ради сјећања на то чудесно избављење манастира, пред Ватопедском иконом гори неугасиво кандило и велика свијећа.

Од давнина у манастиру је његован обичај монашења искушеника на тај дан, а једном дневно се пред иконом поје молебан.

Изображење

Прије овог чудесног догађаја, Ватопедска икона је била слична Одигитрији, на којој је Богомладенац изображен с руком која благосиља. Овдје је након чудесног догађаја положај лица Богоматере и Исуса Христа остао такав, какав је био за вријеме јављања игуману (оним гласом који је три пута чуо он сам). У  односу на првобитно изображење, сада видимо да је Лице Божанствене Мајке помјерено право од испружене деснице Богомладенца, трудећи се да је одвоји од уста, како би могла да предскаже предстојећу опасност монасима.

Овакво изображење на икони стоји, све до данашњих дана. Икона је окована у сребру, са ризом Пресвете изатканоj у виновој лози, с круном од злата на глави Њеној Светој. Ореол је такође, сав од злата, као и код Богомладенца Христа; а звезде на раменима и Глави Њеној, истоветне. Лице Јој изражава састрадалну љубав, док Јој поглед зрачи красотом и милосрђем. Такво лице није код Богомладенца, већ је пуно строгости и неумољивости. На ивицама иконе угравирано је 7 златних медаљона са ликовима Св. Отаца, апостола, и Претечом, на свакој страни – док су над главом Свете Богомајке
по два херувима обострано угравирана.

У самом гесту Богомајке, којим одише икона, можемо видјети Њену смјелост. Но уздајући се у Милосрђе Сина Свога, Она зна шта Јој је чинити – утјешити народ, за који је Син Њен пострадао.

Тропар, глас 4

О, покрове благодатни и спаситељни са страхом поштујемо Твоју икону,
Богородице. Увијек с љубављу и умиљењем посматрамо, и Теби вапимо :
Владичице ниспошљи одбрану и утјеху; на Тебе се ослањамо ми грешни и
смирени, на Твоје предстојање надамо се ми недостојни, убрзо нас избави од
беда и напасти и умоли Сина Твога, Христа

https://mitropolija.com/2025/02/03/cudotvorna-ikona-majke-bozije-utjesiteljka/

Исус је ушао у Јерихон, пролазио њиме. И неки Закхеј, старешина цариника и богати човек, тражио је да види Исуса, да види ко је Он. Али није могао од народа, будући да је био мали растом. И пожуривши испред свих, успео се на смокву, не би ли га видео, јер је Господ имао да прође крај ње. Када је Исус дошао до тога места, подигао је очи, видео га и рекао: „Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме“ (Лк. 19, 5). Овај брже боље сиђе и са радошћу га угости. Сви који су ово видели, почеше да негодују и говоре да је дошао код грешног човека. Закхеј, пак, дошавши пред Њега, рече Му: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко“ (Лк. 19, 8). Исус је на ово рекао: „Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19, 9 – 10).

Ко је овај Закхеј?

Главни међу цариницима – „старешина цариника“. Често по навици противустављање смиреног цариника и гордог фарисеја, заклања собом у нашој свести реалну представу ова два чина. Ипак, да би смо правилно схватили Јеванђеље, требамо их јасно описати.

Фарисеји су заправо били праведници. Уколико нашим устима изговорена, реч „фарисеј“ звучи као осуда, у дане док је Христос живео на земљи и неколико првих деценија хришћанства није било тако. Супротно томе, апостол Павле свечано исповеда за себе пред Јудејима: „ја сам фарисеј, син фарисејев“ (Дап. 23, 6). Затим он хришћанима, својој духовној деци, пише: „од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј“ (Флп. 3, 5). Осим апостола Павла, многи од фарисеја су постали хришћани: Јосиф, Никодим, Гамалило…

Насупрот њима цариници су у стварности били грешници, преступници основних Господњих закона.

Цариници су сакупљачи пораза од Јевреја за Римљане. Треба имати на уму да Јевреји, који су били сасвим свесни свога нарочитог статуса богоизабраништва, хвалили су се тиме да су „семе Аврамово и никад никоме нисмо робовали“ (Јн. 8, 33). А сада, због познатих историјских дешавања, они су постали потчињени, поробљени од гордог и недоличног „гвозденог“ народа, незнабожаца, Римљана. Јарам овог ропства се затезао све јаче и јаче и постао све осетнији.

Најосетнијим, најочигледнијим знаком, робовања и потчињавања Јевреја Римљанима, било је то што су Јевреји својим поробљивачима плаћали разноразне намете – порезе. Доношење пореза је за Јевреје, као и за све древне народе симболизовало потчињавање. А Римљани нису били нимало љубазни са покореним народима, већ су грубо и одлучно од њих тражили и редовне и додатне исплате. Свакако да су их Јевреји плаћали са мржњом и одвратношћу. Не чуди онда да су Га књижевници, желећи да искомпромитују Господа у очима свога народа, питали „треба ли дати порез ћесару или не?“ (Мт. 22, 17). Знали су они да, ако Христос каже да се не сме давати порез Ћесару, лако ће Га бити окривити пред Римљанима, а уколико каже да је неопходно платити порезу, биће бесповратно искомпромитован у очима народа.

Док су Римљани управљали Јудејом, посредством локалних владара, попут Ирода, Архелаја, Агрипе итд, ова потчињеност Риму, а нарочито плаћање намета, за Јудеје је умекшавана тиме што су се они непосредно потчињавали и данак плаћали својим царевима, а ови су се потчињавали и плаћали Риму.

Али пред сам почетак Христове проповеди дошло је до измена у систему управљања Јудејом. Свеопшти попис, који је повезан са Христовим Рођењем, био је први корак ка установљавању опорезивања по глави становника свих римских поданика овога подручја. У шестој или седмој години након Христовог Рођења, након премештања Архелаја, када је уведен појединачни порез за све становнике Палестине, Јудеји су на ово одговорили устанцима фарисеја Садока и Јуде Галилејца (Дап. 5, 37), и тек након великог напора свештеник Јазар је успео да умири народ.

Уместо локалних царева, за управнике Јудеје и суседних подручја, постављени су римски прокуратори. Да би успешније убирали порез, Римљани су у Јудеју увели институцију цариника, која је у Риму постојала још од давних времена. Али у то време, у Риму и читавој Италији, цариници су се бирали из часних редова коњице, док су у Јудеји Римљани изабирали царинике од моралних отпадника, од Јудеја који су се саглашавали да пређу у њихову службу и да принуђују своје сународнике да плаћају порез.

Прихватање такве дужности било је повезано са најдубљим моралним падом. Са овим се повезивала не само национална, већ пре свега, религијска издаја. Да би постали оруђе којим су неотесани пагани потчињавали богоизабрани народ, морало се одрећи од наде Израиљеве, од његових светиња, од очекивања, тим пре што Римљане није занимала душевна борба својих агената: ступајући на службу, цариници су морали да положе паганску заклетву верности императору и вршили идолско жртвоприношење његовом духу (генију императора).

Свакако да цариници, убирајући порез од својих сународника, нису штитили једино интересе Рима. Гледајући да извуку што већу корист за себе, богатећи се на рачун својих поробљених сународника, они су јарам римског угњетавања чинили још тежим, још неподношљивијим.

Ето ко су били цариници. Ето зашто су били окружени основаном мржњом и презиром, као издајници свога народа, који нису једноставно издали народност, већ богоизабраност, Божије оруђе у свету, онај народ кроз кога је једино у читавом свету могао да дође препород и спасење људскоме роду.

Све речено се на Закхеја односи у двоструком степену, јер он није био обичан цариник, већ старешина цариника – архителонис. Ван сваке сумње да је он и принео идолску жртву и изговорио паганску заклетву и немилосрдно убирао порез од своје сабраће, још га увећавајући, себи на корист. И постао је, како нам и Јеванђеље сведочи, богат човек.

Свакако да је Закхеј добро знао да је за њега изгубљена нада Израиљева. Све оно што су пророци објављивали, што је од детињства вољено, од чега је радосно треперила свака „ведущая воскликновение“ верујућа старозаветна душа – није се односило на њега. Он је постао изрод, издајица, одбачени. За њега нема удела у Израиљу.

И ето, и до њега долази глас да се Свети Израиљев, пророцима објављени Месија, већ јавио у свету и са невеликом групом ученика пролази кроз Галилеју и Јудеју, проповедајући Јеванђеље о Царству и чинећи велика чудеса. У срцима верујућих се трепетно разгоревају радосне наде.

Како се Закхеј односи према овоме?

Лично за њега долазак Месије представља катастрофу. Римској власти се приближава крај и тријумфујући Израиљ ће му се свакако осветити за штету коју је од њега претрпео, за увреде и непријатности које му је нанео. Али чак и да се то не деси, јер Месија, по сведочанству пророка „иде праведни, спасавајући, кротки“, ипак ће тријумф Месије њему, Закхеју, донети највеће посрамљење и губитак свега богатства и положаја, које је стекао застрашујућом ценом издаје Бога, свога народа и свију надања Израиљевих.

Али можда то и није сасвим тачно. Можда нови проповедник уопште и није Месија. Не верују сви у Њега. Управо му не верују највећи непријатељи цариника, па и њега самог – фарисеји и књижевници. Можда су то све само испразне народне гласине. У том случају би могао спокојно да настави живети, као и до сада.

Али Закхеј не жели да се утврђује у таквим мислима. Он жели да види Исуса, да би сазнао, да би се чврсто уверио: Ко је Он? Закхеј би желео да је овај проповедник који пролази крај њих, заиста Христос Месија. Желео би да може рећи са пророцима: „О када би раздро небеса и сишао!“, па чак и ако би то за њега самог значило погибељну катастрофу. У његовој души су се пројавиле такве дубине, које он до сада није осећао у себи самоме, пројавила се горућа, пламена, свесагоревајућа, потпуно некористољубива љубав према „Очекивању народа“, према пророцима осликаног лика кроткога Месије који „немоћи наше узе и слабости наше понесе“. При самој могућности да Га види, Закхеј више не мисли на себе.

У тријумфу Месије за њега лично, за Закхеја, крије се катастрофа и погибао. Али он не мисли о томе. Он жели да само крајичком ока угледа Онога кога су најављивали Мојсеј и пророци. И ево Христа, пролази. Окружен је масом људи. Закхеј га не може видети, будући мали растом. Али жеђ, без икаквих интереса, до крајњих граница несебична жеђ Закхеја, да види Христа, макар издалека, тако безгранична, тако неодољива сила, да он, који је био богат, на високом положају, чиновник Римскога царства, посред гомиле људи који га гледају непријатељски, са мржњом и презиром, није ни на шта обраћао пажњу. Обузет једино ватреном жељом да види Христа, ради чега нарушава сваку конвеционалност, сваки спољашњи поредак и успиње се на дивљу смокву, која је расла покрај пута.

И очи тешкога грешника – старешине изрода и издајника, сусреле су се са очима Светог Израиљевог – Христа Месије – Сина Божијег.

Љубав види оно што није доступно равнодушном и непријатељском погледу. До самозаборава заволевши лик Месије, Закхеј је истог тренутка могао да у путујућем галилејском Учитељу препозна Господа Христа, а Господ, пун Божанске и човечанске љубави, видео је у овоме Закхеју, који Га је посматрао са смоквине гране, ту дубину душе, која је до тада била непозната и самоме Закхеју: Господ је видео да пламена љубав према Светоме Израиљевом у срцу овога издајника, нимало не затамњена ма каквим користољубљем, може га препородити и обновити.

Зачуо се Божански глас: „Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме“ (Лк. 19, 5).

И морални препород, спасење, обновљење дође Закхеју и свему дому његовом.

Син Човечији је заиста дошао да пронађе и спасе изгубљено.

Господе, Господе, и ми смо, као Закхеј некада, издали Тебе, лишили себе удела Израиљевог, издали своју наду! Али нека, макар и на посрамљење нама и сличнима нама, дође Царство Твоје, Твоја победа и Твој тријумф! Да се не размећу Твоји непријатељи над наследством Твојим! Чак иако нам, потпуно заслужено, по нашим гресима, Твој долазак донесе погибао и осуду – дођи Господе, дођи ускоро! Али даруј нам, премда смо те издали, да видимо тријумф Твоје правде, чак иако не можемо бити његови судеоници. И помилуј нас, више сваке наде, као што си помиловао некада Закхеја!

https://mitropolija.com/2025/02/01/sveti-jovan-sangajski-prica-o-zakheju/

Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме.

Има вријеме кад се рађа, и вријеме кад се умире; вријеме кад се сади, и вријеме кад се чупа посађено;

Вријеме кад се убија, и вријеме кад се исцјељује; вријеме кад се разваљује, и вријеме кад се гради.

Вријеме плачу и вријеме смијеху; вријеме ридању и вријеме игрању;

Вријеме кад се размеће камење, и вријеме кад се скупља камење; вријеме кад се грли, и вријеме кад се оставља грљење;

Вријеме кад се тече, и вријеме кад се губи; вријеме кад се чува, и вријеме кад се баца;

Вријеме кад се дере, и вријеме кад се сашива; вријеме кад се мучи, и вријеме кад се говори;

Вријеме кад се љуби, и вријеме кад се мрзи; вријеме рату и вријеме миру.

Кака је корист ономе који ради од онога око чега се труди?

Видио сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.

Све је учинио да је лијепо у своје вријеме, и свијет метнуо им је у срце, али да не може човјек докучити дјела која Бог твори, ни почетка ни краја.

Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свога.

И кад сваки човјек једе и пије и ужива добра од свакога труда својега, то је дар Божји.

Дознах да што год твори Бог оно траје довијека, не може му се ништа додати нити се од тога може што одузети; и Бог твори да би га се бојали.

Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог повраћа што је прошло.

Још виђех под сунцем гђе је мјесто суда безбожност и мјесто правде безбожност.

И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има вријеме свему и сваком послу.

Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.

Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.

Све иде на једно мјесто; све је од праха и све се враћа у прах.

Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доље под земљу?

Зато видјех да ништа нема боље човјеку него да се весели онијем што ради, јер му је то дио; јер ко ће га довести да види што ће бити послије њега?"

Књига Проповједникова, 3. глава

Рођен у јерменском граду Мелитини близу реке Еуфрата око 377. године, од родитеља племенитих и знаменитих. Јединац син, рођен по молитви своје мајке Дионисије, која имаде небеско неко виђење о рођењу Јефтимијевом. Од младости подвизавао се, најпре у близини свога града, а потом, пошто посети Јерусалим у двадесет деветој години живота, у пустињи између Јерусалима и Јерихона, назватој Фаре. Испуњавао је све дане и ноћи молитвом, унутрашњим богомислијем, созерцањем и трудом телесним. Око њега се сабраше многи ученици, од којих су неки славни светитељи, као: Кириак Отшелник, Сава Освећени, Теоктист и други. По Божијем дару био је велики чудотворац: изгонио демоне, лечио тешке болести, извео воду у пустињу, умножио хлеб, прорицао. Монахе је учио трудољубљу говорећи: „Ако ви без свога труда једете хлеб, значи ви једете туђи труд“. Кад су нека млађа братија хтела постити више од других, он им то забрани и нареди да долазе за општу трпезу, да се не би погордили од свог сувишног поста. Још је говорио да није добро за монаха да прелази с места на место, јер, вели: „Дрво које се често пресађује, не доноси плода“. Ко год жели да чини добро, може га чинити на оном месту где је. О љубави је говорио: „Што је со хлебу, то је љубав осталим врлинама“. Прве недеље Часног Поста он се удаљавао у пустињу и тамо остајао у молчанију и богомислију до пред Васкрс. За његова живота створи се у близини његове пећине огромна лавра која је после вековима била препуна монаха као кошница пчела. Последња му је заповест била, да се у манастиру држи гостољубље, и да капија манастира никад не буде затворена. Упокојио се у деведесет седмој години живота. На погребу му је био и патријарх јерусалимски Анастасије. Цео дан патријарх је чекао, док је огромна маса народа целивала светитеља, и тек увече успе да доврше опело. Седмога дана по смрти јави се Јевтимије своме ученику Доментијану, сав светао и радостан. Преподобни Јевтимије у истини био је прави син светлости. Упокојио се 473. године.

Тропар (глас 4):

Весели се неплодна пустињо и радуј се, не рађајући у боловима, јер у теби умножи децу муж који ка небу стреми, насадивши их побожношћу, васпитајући их уздржањем и узводећи их ка савршеним врлинама: Његовим молитвама, Христе Боже, умири живот наш.

https://hramkoncarevo.rs/event/prepodobni-jevtimije-veliki/

Усадите у своја срца тако важне речи да је вера без дела мртва (Јак. 2, 20), јер и лутеранци и секташи који су се одвојили од њих не схватају како ваља оно што говори апостол Јаков. Они мисле да је могуће спасити се само вером, темељећи своје мишљење на речима Спаситеља: Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16, 16). Зато се они и придржавају убеђења да је наводно довољно само поверовати у Господа Исуса Христа и крстити се, при чему под крштењем подразумевају само своје секташко крштење, одбацујући наше истинско. Они једни друге називају спасенима, децом Божијом, сматрајући себе већ светима. А зар смемо да сматрамо себе спасенима? Зар не знамо да се још много захтева од нас пре него што постанемо такви?

Секташи своје мишљење оправдавају позивањем на речи светог апостола Петра: А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју (1 Петр. 2, 9), истржући из Светог Писма поједине фразе и не поредећи их с другим текстовима. Али послушајте речи Исуса Христа: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21). Значи, осим вере у Бога, потребна су још и дела.

Свети апостол Јаков говори о томе: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва (Јак. 2, 14, 18-20)?

Није потребна просто вера, већ делатна вера. Треба да се она тако чврсто усели у наша срца, потпуно овладавши свим нашим помислима и вољом, да не можемо да живимо другачије од онога што нам заповеда вера у Господа. Јер онај ко је пун истинске вере, не може да крши заповести Христове, не може да живи непристојно, проводећи живот у смеху, у забавама, у блуду и прељуби. Може ли верујући човек да проводи свој живот у пијанству, лоповлуку, убиствима и разврату? А чак и међу бандитима има таквих који говоре да наводно верују у Бога – и сам сам то чуо од њих. Може ли таква вера да их спаси?

Хоће ли се човек који свим срцем верује у Бога и тежи ка вечној истини, ка вечном животу осећати добро у окружењу неверујућих људи, који срамоте име Божије, међу сумануто развратним људима? Зар неће тежити ка томе да оде даље од њих као што су одлазили оци наши у дивље, непроходне шуме севера Русије, као што су древни праведници одлазили у вреле пустиње Египта, тражећи тамо осамљеност и могућност да буду у општењу с Богом које ништа не ремети, у сталној молитви? Да ли сме хришћанин који има породицу да пружа пример разврата својој деци; да ли сме да вређа, да угњетава и бије своју жену, да се свађа и псује?

Али зар не знате такве који себе називају хришћанима и иду у цркву, а код куће праве безобразлуке: џангризава свекрва малтретира несрећну снају, трује јој живот, доводећи до тога да покушава да побегне из куће оставивши све. И оних који само побожно изгледају има много. Али колико вреди њихова вера? Њихова вера уопште не одговара Господњим заповестима.

Може ли човек који верује у Бога да буде хладан, немилосрдан, да одбија да помогне својим ближњима? Може ли он зло да каже гладном: "Иди, Господ ће ти дати"? А тако често говоре, и деца слушајући то, понављају окрутне речи.

Ипак човек не може да чини добра дела без помоћи Божије, само својим хтењем и усрдношћу. Само Божија благодат нас учи да волимо наше ближње, чини нас способнима за добро. А ова благодат се даје само онима који се не откидају од Чокота, који је Господ. Исус Христос онима који за цео живот остају његова гранчица или листић, који се хране Његовим соковима учествују у великим Тајнима које су установљене одозго. А секташи их или потпуно одбацују или изврћу.

Могу ли људи без благодати да називају једни друге спасенима? Јер онај ко уставши против Свете Цркве чини најтежи од свих грехова – грех поделе – лишен је Божије благодати и не може да има истински добра дела.

Сећајте се речи Христових: Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21) и испуњавајте заповести Оца нашег Небеског, које нам је дао Исус Христос, а Њему припада слава и моћ у векове. Амин.

Свети Лука Кримски

https://srpska.pravoslavie.ru/88511.html

Ако су ти мила тела, у њима Бога хвали и усмери своју љубав на њиховог творца, да не би у томе што ти се мили, постала немила њему. Ако су ти миле душе, воли их у Богу, јер су и оне промењиве и у њему учвршћене постају сталне: иначе би одлазиле и пропадале. У њему их, дакле, воли, и повуци к њему са собом све које можеш и реци им: „Овог волимо: он је створио ове ствари и није далеко. Није их створио па отишао, већ су оне од њега и у њему. Ево, где је он, где одише истина? Најдубље у срцу је, али срце је одлутало од њега. Вратите се, преступници, срцу и приљубите се уз онога који вас је створио. Станите уз њега и стајаћете, почините у њему и имаћете мир. Куда ћете на стрмине? Куда ћете? Добро које волитe, од њега долази: али добро је и слатко само кад је са њим, а горко ће бити, и то је праведно, јер погрешно волите оно што од њега долази, ако њега напустите. Зашто да и даље ходите путевима тешким и мучним? Нема мира тамо где га тражите. Тражите оно што тражите, али нема га тамо где га тражите. Блажени живот тражите тамо где смрт влада: није тамо. Како може бити блаженог живота тамо где живота нема?

И сишао је код нас онај који је живот наш и поднео је смрт нашу и убио ју је обиљем живота и громогласно узвикнуо да се одавде вратимо њему y ону тајанственост из које је дошао код нас, најпре у ону девичанску утробу у којој се са њим венчала људска природа, смртно тело, да не буде увек смртно, и оданде као женик што излази из ложнице своје, кличе као див да потрчи путем својим. Није закаснио него је потрчао вичући речима, делима, смрћу, животом, силаском, узнесењем, вичући да се вратимо њему. И нестао је пред нашим очима, да бисмо се вратили срцу и пронашли њега. Отишао је, а ево, овде је. Није хтео дуго да буде с нама, али нас није оставио. Отишао је онамо одакле никад није отишао, јер је свет кроз њега створен, и у овом свету беше и дође на овај свет да спасе грешнике. Њему се исповеда душа моја, и он је исцељује, јер њему сагреших. Синови људски, докле ћете бити тврда срца? Зар ни након што је живот сишао нећете да се успнете и живите? Али куда се успињете кад сте на висини и дигли сте уста своја у небо? Сиђите, да бисте се успели и да бисте се успели к Богу. Јер сте пали кад сте се успињали против Бога.

Реци им то, да би плакали у долини плачевној, и тако их повуци са собом ка Богу, јер им из духа Божјег то говориш, ако говориш пламтећи огњем љубави.

Аурелије Августин, Исповести

http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/Аурелије Августин

пише свештеник Слободан Лукић

Најпотпуније одређење светосавља дао је свети владика Николај Велимировић, рекавши да је светосавље ништа друго него православно хришћанство српског стила и искуства. У сваком добу наше историје постојала је опасност, а понекад и свјесна тежња да се светосавско наслеђе поистовјети са одређеном идеологијом те да се – што је нарочито чест случај данас – инструментализује за потребе друштвених, политичких или идеолошких циљева. Зато је увијек важно наглашавати да су Свети Сава и светосавље изнад свих идеологија и овосвјетских модела уређења друштва и државе. То не значи да за Светог Саву држава и друштвено уређење нису имали значај, већ да су били у служби духовног раста и изграђивања Срба као завјетног (са Богом) народа. Лијепо је примијећено да се за Светог Саву држава простире тамо докле се простире народ. Историја је показала да се сваки покушај да српска држава постане нека врста империје (као на примјер освајањем других територија за вријеме цара Душана), завршавао трагичним сломом. Иако Свети Сава формира идентитетски основ постојања нације, па и државе, он није сав у томе, па зато савремене десничарске групације које желе да у томе виде цјелокупне размјере Савине личности, не могу да прихвате његову отвореност и благонаклоност према другим народима. С друге стране, љевичари „присвајају“ Светог Саву имајући у виду његов социјални рад, организовање просвјетне дјелатности, подизање болница итд.

Космополити виде Светог Саву искључиво као „грађанина свијета“ с обзиром на његове живе контакте и бригу за друге народе, далеке од његове земље. Ријечју, приступ Савиној личности и његовој мисији углавном је одређен личним свјетоназором који превиђа свеобухватност равноапостолног дјела Саве Немањића. Вријеме у којем живимо, као и изазови пред којима наш народ данас стоји, захтијевају велику одговорност, и за речено и за учињено. Видна је национална дезорјентисаност која, уз актуелне компликоване друштвене прилике, не даје разлога за оптимистичко гледање на вријеме које долази. У трагању за начином и моделом националног оздрављења и обновљења, упорно се превиђа да је главни стожер и снага којом би се до оздрављења и преображаја дошло, управо – личност Светог Саве и оно што се назива Светосавље. Међутим, да би Светосавље имало ту улогу, потребно га је најприје ослободити од свих непотребних наноса, од свега онога што оно није. Другим ријечима, потребно је разумјети шта је суштина светосавља.

Иако је сам термин светосавље релативно млад, у суштинском смислу схваћен он подразумијева цјелокупно светосавско наслеђе, почев од времена у којем је Светитељ живио па до наших дана. Напуштањем царског двора и одласком у Свету Гору, Растко постаје Сава и поставља темеље завјетне свијести српског народа, усмјеравајући је ка Христу, ка свему ономе што је саборно, свеобухватно и свето. Од тада па све до данас, пут Светог Саве на који нас је извео показује се, превасходно, као над-свјетовни принцип саборности и заједништва који се остварује кроз Цркву и води ка Есхатону. Градећи непрестано Цркву Божију, Свети Сава је остао путоказ и животна философија Срба која спасава и преображава и која је увијек модернија, човјечнија и здравија од свих друштевнополитичких идеала.

Сасвим је тачна изрека да се сви Срби могу препознати у Светом Сави. Међутим, нико од нас га не може присвојити и ограничити. Трагични су, зато, покушаји појединаца, који чак врше и одређену црквену службу и називају се православним теолозима да редукују личност Светог Саве до нивоа властитих жеља, циљева и потреба. Још трагичнија је појава када се сасвим антицрквени ставови поткрепљују позивањем на Светог Саву. У том духу је последњих дана често напомињање Савиног одрицања од архиепископског трона. Тај Савин поступак може да представља израз личног смирења, али треба подсјетити да се он није одлучио на тај поступак због нечијих неразумно срачунатих жеља, већ опет из бриге за Цркву, увјеривши се претходно да га наслеђује истински достојан архијереј, чедо његове пастирске љубави и бриге.

Ава Јустин је Светога Саву назвао непобједивим бесмртником који путује кроз нашу историју са сваким поколењем, увијек савремен свему што је вриједно у нашој историји. Зато не треба сумњати у то да ће и у нашем времену Свети Сава бити помиритељ и онај чијом ћемо благотворном помоћи васкрснути из посрнућа.

извор