У православном друштву понекад постоји мишљење да хришћанин не треба да размишља о новцу. Ово је мит. Не морате да размишљате о новцу ако живите у условима натуралне привреде или ако је неко други одговоран за ваше материјално благостање. Одрасла особа која живи у савременом друштву не може а да не размишља о материјалном благостању себе и својих најмилијих. Друго је питање како ми о томе размишљамо.
Три мита
На пример, можете сањати о богатству: „Да имам много новца, решио бих све своје проблеме“. И ово је мит. Замислите слику: веома богат човек долази у ординацију психотерапеута, тужно седа у столицу и… почиње да се жали на своја искуства због недостатка новца. Чудно? Ипак, многи психолози су радили са таквим клијентима. Новац никада неће бити довољан за некога ко га је учинио смислом свог живота. И често их заиста претварамо у саме себи циљ, што и не чуди – средина у којој живимо прожета је култом новца. Помисао на новац је у ваздуху, немогуће га је једноставно одбацити. Према већини, новац је статус, моћ, доказ личног богатства у очима друштва. На крају крајева, свако познанство почиње питањем „где радите?“ и од оцењивачког погледа с којим нам нови познаници гледају одело. Шта је са састанцима другова из разреда? На шта да идете ако „нисте постигли ништа у животу“, ако се не можете похвалити скупим страним аутомобилом или станом у елитном стамбеном комплексу?
Међутим, постоји и потпуно супротан став. „Новац је прљавштина“, „Трудом праведника се не праве камене одаје“ – то се често може чути, на пример, међу православцима. Као да је сама чињеница богатства нешто за осуду и срам, а сиромаштво и беда су знак праведности. Веома згодна позиција за особу која не жели да ради и да се труди. Можете се чак и поносити својим сиромаштвом. Ово је много лакше него тражити пристојан посао, побољшати свој професионални ниво или савладати нову специјалност. Ипак, и сиромаштво је мит када не говоримо о деци, старима, болеснима, односно онима којима је социјална подршка заиста потребна. Радно способан члан друштва, чак и у ситуацији економске кризе, може наћи начин да обезбеди себи и својој породици. Можете, наравно, не тражити излаз, већ једноставно лећи на софу и склопити руке. Али то није неизбежно, већ лични избор особе. И сами смо одговорни за своје изборе.
Жеље и потребе
Да би односи са новцем постали колико-толико хармонични, прво морамо престати да их идеализујемо и обезвређујемо. Новац није супер вредна ствар или објекат презира. То је средство које нам омогућава да задовољимо потребе. То су потребе са којима се прво треба позабавити. Па шта хоћемо од новца?
Уобичајено, све наше истинске „жеље“ могу се поделити у три категорије: основне потребе, жеље и тежња за усавршавањем. Основне потребе су минимум који је човеку потребан да би преживео. Моја бака је током рата имала само једну хаљину. Увече ју је опрала, а ујутру још мокру обукла и отишла на посао. Ова хаљина је била минимум који јој је обезбедио потребу за одећом. Ако је човек обувен, обучен, не гладује, има кров над главом, можемо рећи да су му основне потребе задовољене. Овде не говоримо о квалитету живота.
Међутим, у овом режиму је немогуће постојати дуго. Опстанак се увек дешава на штету наших сопствених ресурса – и менталних и физичких. А ресурси пре или касније понестају. Дакле, човек се не може ограничити на задовољавање основних потреба. А онда се јављају жеље. Имати две хаљине уместо једне је жеља, а не потреба. Треба ми једна хаљина, али хоћу другу, јер је згоднија, практичнија, а осим тога, непријатно ми је да ујутру мокра ходам. Ово поставља питање квалитета живота. Желим себи да дозволим да једем не само хлеб, већ и да га намажем путером, желим да идем на одмор, желим да имам не само некакав кров над главом, већ нормалан дом, желим да стећи образовање – јасно је да се са задовољавањем ових и многих других „желим“ квалитет живота побољшава. Постоји прилика да се живи, а не преживи. Али још увек је тешко развијати се у таквим условима, јер још увек нема вишка. А развој захтева вишак.
Са две хаљине у орману могу, наравно, да се смирим и да их носим уз патике или ципеле. Али имам нову жељу – да купим ципеле које би одговарале хаљини. Шта је ово? Ја бих то другачије назвала – жеља за најбољим или жеља за савршенством. Моја деца су завршила средње образовање – сада могу да им пружим и високо образовање. Моја породица и ја живимо у једнособном стану – можемо да побољшамо услове живота.
Страст или хир
Како човеково богатство расте, јављају се нове жеље о којима раније није могао ни да размишља. А у исто време, ове жеље га подстичу на даљи развој. Настоји да се професионално развија и стиче нова знања. Што више може, има више шанси да оствари своје планове.
Постоји још једна врста жеље – страст или хир. Колико год хаљина да купите, то још увек није довољно, без обзира на то како побољшате свој дом, још увек није довољно добро. Страст се не може задовољити, јер се иза ње крије нека сасвим другачија, несвесна потреба. Ако приметите да сте опседнути жеђу за стицањем, да задовољавањем својих жеља наносите штету себи и својим најмилијима, време је да размислите о мотивима својих поступака. Највероватније, иза њих стоји нека врста психолошког разлога. Страст нема никакве везе са нашим истинским потребама, чак и ако вам се још једном учини да ваша будућа судбина зависи од ове двадесете, четрдесете, сто прве хаљине.
Хирови отежавају планирање буџета. Претварају новац у супер вредност и спречавају нас да себи поставимо праве циљеве.
Видети циљ и ићи ка њему је прави начин да престанете да будете роб новца. На крају крајева, они су само једно од средстава наше самоостварења. А средство не може бити само себи циљ, као што штап којим се јабука обија са гране не може бити сам себи циљ.

Олга Красникова

https://kompasinfo.rs/kako-ziveti-u-svetu-a-ne-biti-od-sveta-pravoslavni-odgovor-na-izazov-novca/

Покајање , преумљење ума и решеност да се остави пут греха и крене путем врлине могуће је само уз помоћ благодати Божије. А благодат Божија излива се на род људски позивом Божијим свим људима свих времена управо позивом на покајање.

Кроз читаву бурну историју Старог Завета Пророци Божији заједно са последњим пророком Старог Завета Светим Јованом Крститељем позивали су на покајање род људски, да се покаје и роди плодове достојне покајања.

Сама прва проповед Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа била је позив на покајање! И управо тај позив на покајање увек је актуелнији од сваке нове вести роду људском кроз читаву своју историју па до краја века и света.

Позив на покајање није упућен само широким народним масама него пре свега владајућој касти сваког поколења па и овом нашем. У Старом Завету кад год су грешили Јудејски цареви Бог је слао своје Пророке да их зове на покајање, попут Пророка Јеремије или Пророка Јована Крститеља који је звао Цара Ирода због неморала на покајање.

И по неписаном правилу кад год се Јудејски цареви нису одазвали на покајање следила им је пропаст , баш као и у доба пророка Јеремије кад је изабрани јеврејски народ одведен у вавилонско ропство заједно са својим Царем Седекијом где је и умро.

А цар Ирод Антипа оглушивши се на позив Светог Јована Крститеља на покајање због неморалног живота са женом свога брата Филипа , умире у изгнанству, баш као и цар Седекија.

А да су послушали Пророке остали би у животу као што је Ниневијски цар.

Наиме ,цар Ниневије послушаваши позив на покајање Пророка Јоне , одлучио је да се заједно са читавим својим народом искрено покаје због својих злодела и Бог им је опростио и није уништио град Ниневију.

Заиста чудесно је колика је милост Божија , који је увек спреман да се одазове својом милошћу на покајање како владара тако и читавог народа. Управо оно што недостаје данас роду српском то је свенародно покајање , како владара тако и читавог народа .

Покајањем ће српски народ и његови представници власти да се препороде и врате на пут Божији где хришћански морал игра одлучујућу улогу у напретку српског народа. Искреним покајањем ће сви они који су били корумпирани и неморални добити опроштај од Бога и тиме повратити поверење ближњих и читавог народа .

Драга браћо и сестре покајањем ће читави род српски бити препознат међу другим народима као народ Божији и постати светионик Христов у тами безбожија савремене цивилизације. Само покајањем може доћи до истинске промене на боље у роду српском, а без искреног покајања наставићемо да лажемо сами себе тражећи промене на боље без благослова Божијег.

Стога драга браћо и сестре, покајмо се сви од својих злодела и путем Свете Тајне Исповести вратимо у наручје Божије . Само тада , очишћене душе моћемо да погледамо једни друге у очи и да затражимо једни од других опроштај и братски се загрлимо и измиримо, као некада што је Свети Сава измирио своју браћу Стефана и Вукана, и заједно су кренули да изграђују Србију чији су темељи положени на Јеванђељској љубави Свете браће Немањића!

архимандрит Евсевије Меанџија

https://www.facebook.com/profile.php?id=100010719647714

† 

Духовни пут, једини правилни, иде у смеру виђења својих грехова. То није просто свест о некад учињеним гресима, већ о својој потпуној покварености, због које су сва наша дела и помисли, заражени отровом греха. Од виђења ове греховности човек се дубоко сакрушава, плаче пред Господом и тако стиче смирење, страх Божји и касније наду на Господа и извесну љубав према Господу, стога сећање имена Господа изазива извесну радост, умилење и благодарност према Господу. Тако и пророк Давид у псалмима каже: сетих се Бога и обрадовах се. 

† 

Меру човековог духовног раста представља његово смирење. Што је човек духом узвишенији, тим је смиренији. И обрнуто, што је смиренији, то је узвишенији. Не приближавају човека Богу правила, метаније, постови и читања речи Божије, него смирење. Без смирења сви, чак и највећи подвизи, не само да нису корисни, већ могу потпуно да униште човека. А у наше време се може видети да човек ако се само мало више помолио, ако чита Псалтир и држи пост већ мисли да је изнад других, осуђује ближње, почиње да учи кад га не питају и друго и тиме показује своју духовну пустош и удаљавање од Господа у далеку земљу. Бој се високог мишљења о себи. Господ Исус Христос каже да ако и све прописано учините (односно испуните све заповести), сматрајте да сте рђаве слуге и да сте учинили само оно што сте били дужни да учините. А спасење је дар Божји смиренима и онима који су скрушеног срца. Ето, Господа треба молити управо за смирење. Осуђивање ближњих и увредљивост су неспојиви са смирењем. Ако осуђујемо друге или се вређамо кад нас неко нечим увреди, у нама уопште нема никаквог смирења. Свети подвижници су искрено благодарили онима који су их вређали и грдили, јер су се трпљењем увреда учили смирењу. Мајка Божија тврди да Ју је Господ изабрао због Њеног смирења. Сам Спаситељ све позива да се од Њега науче смирењу; не посту, не молитви, чак не ни љубави према ближњем, већ смирењу. Само кроз смирење човек постаје један дух с Господом, Који је смирио Себе до трпљења пљувања, батина и крсне смрти. Само по себи је јасно да смо дужни да се из све снаге трудимо да испуњавамо и све заповести, али опет понављам да су без смирења оне или јалове или штетне. 

† 

Човек може да има наизглед исправна дела, а дубоки душевни мотиви (односно узроци) пред Богом могу да буду лукави. 

† 

Топло ти саветујем: не правдај себе ни за један грех, ма како мали ти изгледао. Сваки грех је нарушавање воље Божије, показатељ нељубави према Богу, као и обрнуто. «Воли Ме онај,» каже Господ, «ко испуњава заповести Моје.» Зато сваки учињени грех треба чистити покајањем. 

† 

Молитву треба говорити као митар, односно сматрајући да си у погибељи, молити искључиво милост од Господа: «Помилуј, Господе, од дела нема ми спасења. Ти си, Господе, наш Спаситељ, у Тебе полажем наду у спасење и моје и ближњих. Буди милостив према мени, грешном.» Кад спознаш истину онога што је сад речено не умом, него срцем и искуством, то ће бити знак значајног успеха. Само, то неће бити скоро. Човеку се чини да је то спознао, али је у ствари спознао само умом, а не срцем и искуством. Кад срце буде плакало што си далеко од Господа и др. тада ће моћи да се каже да си се у искуству приближио поимању. 

† 

Ми само компликујемо пут спасења својим страстима, лажју, самооправдањем и самообманом. Обнажујте своју душу до краја пред Богом, откривајте Му своје немоћи и Господ ће опростити, упутити и утешити онако као што не можете ни да замислите. 

† 

Дошао сам до уверења да опитно унутрашње хришћанство данас скоро нико не зна. Људи не познају себе и зато не знају и не могу да оцене Христово дело. Сви желе да буду добри у својим очима и у очима ближњих, а у таквом стању човек остаје слеп, ма колико сматрао за себе да добро види. 

† 

Ми смо дужни да испуњавамо све заповести Божије и немамо разлога да се хвалимо неким појединим добрим делима, тим пре што ова поједина добра дела уопште не доказују да је наша душа чиста.

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Свети праведни Јован Кронштатски:

„Ох, каква велика срећа! Господ улази у грешну душу и исцељује у њој сва безакоња, и она постаје Дом Божији. Дакле, Спаситељ нам је оставио као завет да савршавамо литургију и примамо његово Животворно Тело и Крв. Литургија је чудесни дар Исуса Христа. Литургија је мост преко којег се може прећи у живот вечни. Запамтите, то је завет Исуса Христа! Пратите овај златни мост, који ће вас сачувати од адске пропасти. Не слушајте, љубљени, оне људе који беже од Спаситељеве чаше. То су несрећни, заблудели, жалосни људи, далеки од реке Христове, који падају у пропаст. Драги моји, волите Божанствену литургију, сматрајте за себе изгубљеним онај дан у свом животу у који се није дало бити на литургији, нарочито на празник. Свети Јован Златоусти говори, да је Божанствена литургија заиста велики и чудесни дар; Анђели Божији завиде нама, људима, којима је дарована срећа – примања Божанственог Тела и Крви“.

           „Господ, са којим се ја свакодневно сједињујем кроз свето причешће, укрепљује ме. У супротном, где бих ја могао црпити снагу за таква стална прегнућа, којим покушавам да служим у славу светог имена Његовог и на спасење својих ближњих“.

Свети Јован Златоусти:

„Како они могу да очисте ум свој? Да просвете разум? Како да украсе све снаге душевне, ако се не причешћују од Тела и Крви Господа нашега, које представљају истинско очишћење, истинску лепоту, истинско освећење и племенитост душе?“

           „Као лавови који дишу огњем, тако се и ми удаљавамо од те (Свете Трпезе), поставши застрашујући нечастивоме, имајући у себи и нашу Главу – Христа, и љубав, које нас је удостојио. Та Крв чини сјајним царски лик наше душе, порађа неописиву лепоту, не дозвољава племенитости да увене у души, орошавајући је и хранећи непрестано. Та Крв, која се достојно прима, тера даље од нас демоне, а Анђеле привлачи заједно са Владиком Анђела. Јер, зли дуси беже кад виде Владичанску Крв, а Анђели се сабирају. Она је спасење душа наших, Њој се радује душа, Њом се украшава, Њоме греје, Она чини ум наш светлијим од огња, Она чини душу нашу чистијом од злата. Они који се причешћују од те Крви стоје заједно са Анђелима и Вишњим Силама, будући одевени у исту ту царску одећу у којој су и они, и имајући оружје духовно. Међутим, ја нисам рекао још нешто о највећем: они који се причешћују одевени су у Самог Цара“.

Свети Кирило Александријски:

Захваљујући причешћу ми се очишћујемо од сваке душевне нечистоте и добијамо спремност и ревност за доброчинство: „Часна Крв Христова не избавља нас само од трулежности, већ и од сваке нечистоте, сакривене изнутра, и не оставља нас да се хладимо у небризи, него нас чини топлијим у Духу“.

СВЕТОЈ ЧАШИ ТРЕБА ПРИСТУПАТИ СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ДУБОКИМ ПОШТОВАЊЕМ

Свети Јован Златоусти:

           „Једна душевна бол треба да буде присутна у нама – што се ми нисмо причестили том Храном. Дејство те Тајне не савршава се човечијом снагом.

           Онај, Ко их је савршио тад, на оној Вечери, и данас их савршава. Ми заузимамо место служитеља, а Дарове освећује и претвара Сам Христос. Да не буде овде ниједног Јуде, ниједног среброљубца. Ако неко није ученик Христов, нека се удаљи; Трпеза не дозвољава онима који нису такви да приђу. Са Мојим ученицима – говори Христос – савршићу пасху (уп. Мт. 26, 18) То је ништа мање него иста та Трпеза, коју је нудио Христос“.

Свети Кипријан Картагински:

           „Немојте постајати лењи за приступање чаши Живота, Бесмртности, Љубави и Светиње, већ приступајте са страхом Божијим и вером. А ко не жели и не брине се о томе, тај не воли Исуса Христа, и неће добити Духа Светога, и, самим тим, неће ући у Царство Небеско“.

О НЕОПХОДНОСТИ ЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА

Свети праведни Јован Кронштатски:

„Упитаћу те, човече, осећаш ли ти духовну глад и жеђ за тим да окусиш животни, натприродни клас и зрно (грожђа) дводелно, природно-животно − Тело и Крв Христа Животодавца, истински небески Хлеб који даје живот свету? Ако не осећаш ту спасоносну глад, онда то значи да си духовно мртав. Здрав човек или онај који почиње да оздравља, природно осећа глад и жеђ. Колико је само тих мртваца у Русији, у Православној Цркви, који не осећају ту спасоносну жеђ? – Тама најмрачнија! Безброј интелектуалаца се уопште не причешћује, већина људи приступа врло ретко, многи само једанпут у години. А Господ свакодневно позива: Примите, једите... пијте из ње сви... (Мт. 26, 26−27) – и нема оних који једу и оних који пију!“.

Свети Григорије Богослов:

           „И како да они запале у својим срцима божанствену љубав, духовну радост, божанствени мир и остале плодове и дарове Светога Духа, ако се не причесте од Тела и Крви љубљеног Сина Оца, Једносуштног Духу Светоме, Који је, по речима Апостола, сушта радост, мир наш, и источник свих блага? Ја се запањујем и чудим, како хришћани данас могу празновати недељу или друге празнике у години и духовно се радовати истинском радошћу, ако редовно не примају свето причешће, које је повод и разлог празника и празновања“.

Свети Кирило Александријски:

           „Како они успевају да угасе пламен страсти, ако се не причешћују Непорочним Тајнама, које удаљавају слабост, умирују сурову битку плоти и умртвљују страсти. И стога тачно је да они, који се редовно не причешћују, пропуштају небеска и божанствена блага. При томе, као што смо раније говорили, нарушавају заповести Господње, апостолска и правила Саборâ, и свих светих којима смо се обраћали, и бивају криви све до искључења из Цркве, које су установили божанствени апостоли и Апостолски Сабор. Они су дали слободу и место демону, остављајући причешће, како би их он наводио на различите грехове и друге искушења“.

Преподобни Макарије Велики:

           Преподобни Паладије прича о оцу Макарију Египатском да је жени, која се дејством нечастивог показивала људима као коњ, након исцељења дао следећи савет и рекао: „Жено, никада немој да одсуствујеш са причешћивања Тајнама Христовим, већ им приступај често, јер се то демонско деловање са тобом и догодило зато што се ниси причешћивала пет недеља, те је демон услед тога себи нашао место и разљутио те“.

Преподобни Никодим Светогорац:

           „Дакле, љубљени мој, ако желиш да запалиш у свом срцу божанствену ревност и да стекнеш љубав према Христу, а с њом и све остале добродетељи, често приступај светом причешћу и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Немогуће је да неко не заволи Христа и да не буде његов љубљени, ако се редовно причешћује од Његовог Светог Тела и Крви. То се дешава на природан начин“.

           „Које је то добро хришћанине које би ти још хтео да добијеш, а да га већ ниси добио од светог причешћа? Хоћеш ли да славиш сваки дан? Да празнујеш Светло Васкрсење Христово када пожелиш и да се радујеш радошћу неизрецивом у овом жалосном животу? Непрестано прибегавај Тајни и причешћуј се са обавезном припремом, и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Јер, истинско Васкрсење и истински празник душе јесте Христос, Који се приноси на жртву у Таинству, како говори Апостол, а после њега и божанствени Златоусти: „Четрдесетница бива једанпут у години, Васкрсење Христово пак – три пута у недељи, а понекад и четири, тачније – онолико пута, колико ми зажелимо, јер Васкрсење није пост, већ приношење и жртва, која се дешава на сваком литургијском сабрању“.

Свети Теофан Затворник:

„Ако је наш живот у Господу, и Он говори, да је у Њему онај ко једе од Тела и Крви Његове, онда како да се не причешћује често онај који жели живот? Вама неко смета да чешће приступате Тајнама? – Обично празноверје. Нама су речи „Са страхом Божијим и вером приступите“ постале пуста формалност. Јереј Божији зове, а нико не иде...и нико, осим тога, није приметио недоследности у дисхармонији између овог неодазивања и позива на Бога...и на вечеру Божију“.

https://srpska.pravoslavie.ru/49472.html

Горд ум се не може ослонити на уздање у Бога, на смирење, и на послушност духовнику, тј. он не жели да расте, сазрева и остварује се у Богу и кроз Бога, већ сам по себи и кроз себе, па су му зато потребне нове и обилне информације, као и знања, на која се искључиво ослања. 

Али, тачне информације о важнијим питањима, које су му потребне за размишљање и доношење одлука, често су му недоступне. Тако се много пута поносни ум нађе у јазу недоследности између тежине и сложености теме којом се бави и приступа релевантним информацијама о њој. 

Постоји објективна и субјективна недоступност информацијама. Једно је доћи до информација индиректно, друго директно, а треће је бити извор информација из личног искуства. Лично искуство може бити из позиције корисника и са позиције произвођача онога о чему сте обавештени.

Често и лично искуство захтева доста времена за проверу информација. Недостатак времена за проверу информација ставља их под сумњу. 

Људи немају ни алат за проверу истинитости информација, тј. недостаје им просветљење ума, са даром умно-срдачне молитве. Обично их привлаче информације које одражавају њихово унутрашње ја. 

Религиозни социопата се храни ширењем лоших информација, које плаше религиозне неуротике, као и пасивне религиозне социопате, а истовремено им скрећу пажњу на себе. 

После управо ових уочених недостатака у процесу информисања, сваки иоле нормалан човек поставља себи питање: па откуд то самопоуздање код неких људи када јавно износе своје мишљење, после фаличног информисања? Само социопате испољавају такво самопоуздање. 

Човек је и медијум, тј. средство за преношење информација. Што је човек упрљанијег срца и помраченијег ума, то су информације лошијег квалитета и нетачније. Зато влада хистерија у јавном животу. 

Лоше је преоптеретити се непотребним информацијама, а превидети потребне. Људи се затварају за информације које долазе из заједнице и односа са Богом, које долазе из саосећања према другима, као и бриге о природи, и отварају се онима који хране њихове страсти.

Код неких људи нешто није у реду. Пресвета Богородице, спаси нас!

митрополит струмички г. Наум

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Када је Бог стварао небеске војске, Он је установио да анђели морају бити у непрекидној вези са човечанством. Међу тим анђелима, анђели чувари су најљубазнији и најљубивији јер своју мисију у свету започињу бригом о деци. Слатки су као деца; нежни су као деца; рањиви су и стидљиви, баш као и деца.

…

Свака особа, добра или лоша, има свог анђела чувара. Када се беба роди, Бог шаље анђела чувара да га поучи и да га брани од сваке опасности, од искушења, од лоших утицаја. Када сте спремни да почините грех, унутрашњи глас вам шапуће у ушима: „Не ради то!“ Када ти прети опасност, спречава те исти анђеоски глас: „Не иди тамо!“ или: „Избегавај ову особу, или ову групу, или ову намеру!“ Сачуваш ли бар мали део своје дечје чистоте, мали део своје невиности, увек ћеш чути глас свог анђела чувара, који те води кроз перипетије овог живота до бољег места у хришћанском друштву, до боље заједнице људи. Осетићеш заштиту Божију и твоја душа ће бити ослобођена страха, неизвесности и сумње; имаћеш храбрости да се суочиш са неправдом, да волиш и ближњег и непријатеља. Ходаћеш у светлости Божијој. 

… 

Твој анђео чувар ће ти помоћи у твојим последњим данима; он ће узети твоју душу, бранећи је од напада демона који ће хтети да узму твоју душу због грехова које си починио током свог живота. Твој анђео ће тада објавити да, све док ниси осуђен, и даље припадаш Богу. Он ће те одвести на тродневно путовање да би посетио сва места на земљи која си насељавао — било кратко или дуго — и подсетиће те на сва добра или лоша дела која си починио. Он ће ти рећи: „Ево, молио си се, овде си помогао болесном, тамо си одбио да помогнеш некоме“, и тако ћеш имати на уму сва лоша и добра дела свог живота. Вођен својим анђелом чуваром, посетићеш царство среће које заузимају добре душе и несрећно царство злих — да би разумео да је Бог праведан, али да је и добар и милостив. Твој анђео чувар ће се залагати за тебе пред Врховним судијом. Ако ће пресуда бити против тебе због твојих бројних грехова, не заборави да те анђео чувар чак и тада неће напустити. Он ће одржати наду у твоје спасење до Последњег Суда, када ће те милост Божја обасути и када ћеш бити позван у Царство Оца нашег, молитвама твог анђела чувара, амин. 

о. Георгије Калчиу

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Крштена деца, као чеда Свете православне Цркве, такође се удостојавају светог причешћа „на освећење душа својих и примање благодати Господње“, као што је речено у „Дидактичким вестима“. Док се детету не наврши седма година, можете га причешћивати без исповести и поста. Дете треба привикавати већ од треће-четврте године на причешћивање наште срце. Од трогодишњег узраста деца заједно са родитељима уочи причешћа могу прочитати две-три молитве које су им познате.

Не треба децу доводити у храм пре самог причешћа, већ раније, водећи рачуна да дете, зависно од сопствених снага и узраста, може да остане неко време на литургији. Разуме се, овде свако има своју меру, али је децу неопходно привикавати на молитву у цркви. То треба чинити постепено, да дете не би заморили и узнемирили оне који се у храму моле. Деца, узраста шест-седам година, уколико су их правилно навикавали на службу, могу да издрже готово целу литургију.

После седме године посту пред причешће треба приступати постепено, почев са једним даном пре причешћа.

Често можемо видети како се већ довољно велика деца недолично понашају док их приводе чаши – плачу, вичу, отимају се. По правилу, то се догађа због тога што ту децу веома ретко причешћују. Родитељи треба раније да орасположе и умире дете; могу да му покажу како друга деца мирно приступају причешћу. И, наравно, да што чешће причешћују чедо. Приступајући светој чаши, бебе треба држати хоризонтално, да им главица буде с десне стране. Ручице треба придржавати, да дете не би случајно гурнуло чашу или зграбило кашичицу. Одојчад не треба превише дојити пред литургију, да не би након причешћа повратили.

Причешћујући децу, родитељи морају исто тако да се труде да приступају Светим Тајнама, дајући на тај начин пример својим чедима. Породица је мала црква у којој се људи заједнички: уздижу ка Богу, спасавају и причешћују од једне чаше.

Малу децу обично причешћују на један начин (само Крвљу Христовом). Међутим, ако се дете често причешћује и понаша долично код чаше, свештеник може да му дâ и мали део честице. (ово се не односи на бебе)

На литургији Пређеосвећених Дарова ону децу која не узимају честицу не причешћују, зато што се на Пређеосвећеној у чаши налази Тело Христово натопљено крвљу, и наливено вино непретворено у Спаситељеву Крв.

Има родитеља који се због своје неразумности и маловерја плаше да причешћују децу, лишавајући их самим тим спасоносне и утврђујуће благодати. Они то објашњавају тиме да дете, примајући причешће из исте кашичице и чаше као и сви остали, може да се зарази неком болешћу.

По правилу, тај страх је неверовање у спасоносну силу Таинства, јер тако размишљају нецрквени или недовољно црквени људи, који ништа не знају о животу Цркве. Евхаристија је највеће чудо на земљи које се континуирано савршава, и као још један од доказа истинитости тог чуда јесте то што се литургија није прекидала чак ни у време страшних епидемија куге, колере и других заразних смртоносних обољења.

У Кијеву је крајем 18. и почетком 19. века служио, веома познат у граду, протојереј Јован Леванда. Био је чувен по свом дару проповедништва и људи су се окупљали специјално да слушају његове проповеди. Он је служио у области, званој Подол. Тела упокојених су одвозиле читаве поворке товарних кола. За два месеца у области је умрло шест хиљада људи. И ето тај свештеник није прекидао своје служење. Исповедао је, причешћивао, прехрањивао, тешио своје парохијане, и болест га се није дотакла. И таквих случајева је веома много. Свештенослужитељи, ђакони и свештеници после причешћа верника употребљавају преостале Свете Дарове. То су увек чинили, у сва времена, не бојећи се да ће се заразити за време страшних епидемија.

Митрополит Нестор (Анисимов, 1884−1962), мисионар, епископ камчатски, саградио је за губавце лепрозоријум и освештао тамо храм. Након што су се сви губавци причестили, свештенослужитељи су употребили Дарове, и нико од њих се није заразио.

Митрополиту московском Филарету (Дроздову), један чиновник је рапортирао о јуначком поступку једног свештеника, и замолио да га за то одликују. Тај чиновник је био сведок тога како је код једног његовог рођака, оболелог од колере, дошао свештеник да му дâ последњу причест, али пошто је болесник био толико слаб, није могао да задржи честицу Тела Христовог у устима и испустио је из уста на под. И баш тај свештеник, не поколебавши се, употребио је сам честицу са пода.

Ни свештеници, ни ђакони, који употребљавају Свете Дарове и затим отиру свету чашу, пијући воду, не оболевају чешће него било који други људи. Стога, они који причешћују децу и сами приступају причешћу треба да оставе свако гађење, страх и маловерје.

Дечиjа исповест

Почев од дечијег (седмогодишњег) узраста, дете треба да се причешћује са претходном исповешћу. Малени хришћанин (наравно, уколико пожели) може и раније да приступи Тајни исповести ( например, са 6 година).

За прву исповест дете треба на одговарајући начин припремити. Са дететом је неопходно у миру и поверењу поразговарати, објаснити му шта је то грех, због чега ми молимо од Бога опроштај и шта је то нарушавање заповести. Није на одмет рећи и то да, чинећи грех, човек у првом реду наноси штету самом себи – све лоше које ми учинимо људима, вратиће нам се. Дете може осећати страх пре исповести, и неопходно је разбити га речима да је исповедник дао заклетву, обећање, да никада никоме неће испричати оно што је чуо на исповести, и не треба да га се плаши, јер се ми исповедамо Самом Богу, а свештеник нам само помаже у томе. Веома је битно рећи, да назвавши грехове на исповести, треба уложити све напоре да их више не поновимо. Веома је добро када се родитељи и деца исповедају код истог духовника.

Неке маме и тате праве велику грешку кад сами набрајају детету његове грехове или их пишу уместо њега на цедуљицу. Ми можемо само нежно и опрезно испричати, али не и исповедати се уместо њега. И сасвим је недопустиво након исповести запиткивати исповедника о садржини дететове исповести.

Причешћивање немоћних, болесника у постељи и последња причест Святим Таjнама оних коjи су на самтри

Дешава се да људи због болести, немоћи и старости не могу сами да дођу у храм да се исповеде и причесте. Тада се због њиховог причешћа кући позива свештеник. Тајна причешћа се такође савршава код куће над оним православним хришћанима који су на самрти.

Свете Тајне се савршавају само над човеком, који се налази у свесном стању. Последњу причест не треба одлагати до задње минуте. Ако човек болује од тешке болести, потребно је хитно код њега позвати свештеника.

Причешће код куће обавља се резервним Светим Даровима. Они се припремају једанпут у години, на Велики Четвртак у Страсној седмици, и чувају се у специјалној дарохранилици, која стоји на светом престолу у олтару.

Причешће код куће савршава се по чину „Када је болеснику потребно дати причешће“. То је последовање мањег обима, у којем свештеник чита молитве за исцељење болеснога и опроштај његових грехова. Неопходно је претрести са свештеником, како припремити тог или неког другог болесника за причешће. Болесници код куће исто се причешћују наште срца (једино се то не односи на оне који су на самрти).

Да би позвали свештеника кући код болесника, морамо доћи раније у храм (пожељно је неколико дана пре свештеникове посете, уколико стање болесника то дозвољава) и лично изложити свештенику своју молбу. Договорите се са оцем за време и дан посете, и оставите такође своју адресу и телефон. Уколико не постоји могућност да се сретнете са свештеником, оставите свој број телефона и адресу на месту где се продају свеће и остављају цедуљице са именима за помен, и напишите у каквом стању се налази болесник. Ако је стање болесника веома тешко и последња причест више не сме да чека, а ви рецимо нисте успели из неких разлога да нађете свештеника у храму, пођите у другу цркву и потрудите се да тамо нађете дежурног свештеника. Наравно, то је могуће учинити једино ако у вашем граду не постоји само један храм.

У соби где се налази болесник, пре свештеникове посете, треба припремити столић (на њему не треба да стоје непотребни предмети), прекрити га чистим столњаком или салветом и ставити икону. Такође припрема се прокувана вода, шоља и кашичица. Након причешћа болеснику треба дати комадић просфоре или антидора и топле воде. Уколико он не може сам да прочита молитве после светог причешћа, неопходно је прочитати му их наглас.

Ми се причешћујемо Светим Христовим Тајнама на исцељење душе и тела, те је причешће нарочито потребно православним хришћанима за време болести и немоћи. Може се навести пуно примера када су после исповести, јелеосвећења и примања последњег причешћа тешки болесници, које су укућани сматрали већ умрлима, устајали са одра болести.

Мени се дешавало да видим у тренутку причешћивања тешко оболелих неко нарочито просветљење њиховог разума и осећања.

Када је једна моја рођака била на самрти, дошао сам да је исповедим и причестим. Било јој је већ 90 година, и у току последње болести њен разум је био страшно помућен, бунцала је и није увек препознавала ближње. Али у тренутку исповести пред причешће разум јој се повратио и исповедала се с великим разумевањем и скрушеношћу срца, сама именујући грехове.

Други пут позвали су ме код једне наше старе парохијанке. Њено стање је било веома тешко. Истини за вољу, ја чак нисам знао ни да ли ћу моћи да је причестим. Лежала је на леђима затворених очију, ни на шта не реагујући, и само промукло дисала. Међутим, само што сам јој принео чашу са честицом Светих Дарова и почео да читам молитве пред причешће, жена се прекрстила правилним знаком крста и отворила уста за причешће.

Бог воли човека. Када воли, Он воли у пуном смислу те речи и на неизмеран начин који ми не можемо разумети. Божија љубав је тако велика да људски ум не може да схвати. Можда смо пуни греха и порока, али то никада не може учинити да нас Бог мрзи. Он то не жели, јер жели да нас воли и, до нашег последњег тренутка, да нас призове к себи и да нам да све што нам треба да знамо и откријемо Га у свом животу. Једном када предамо цео свој живот и надамо се Њему, немамо разлога да се плашимо, бринемо или да се питамо шта ће се догодити или како.

Оставите све у Божије руке. Шта ће се десити? Ништа више и ништа мање од онога што Бог дозвољава. Бог све зна и види. Не бој се. У реду, ми смо као људи свакако слаби и у тешким временима почињемо да бринемо. Ово стање можемо превазићи тако што цео свој живот и наду поверимо у Божје руке. „Предајмо себе и сав свој живот Христу Богу" и молимо се, молимо, молимо...

Те моћне речи које значе претварам цело своје срце, биће, снагу, суштину у молитву. Ово је моћна молитва која чини чуда. Ово је моћна молитва која се рађа из вере да је Бог Господар пун љубави и да Га ништа не може зауставити. Читање житија светих овде је од велике помоћи и препоручујем вам да прочитате књигу – „Житије и речи преп. Порфирија Кавсокаливита“ – најбоља књига о њему која је објављена. Овај велики, заиста неограничени човек, шта да кажем, читаш ствари од овог великог свеца нашег времена и задивиш се. Какав је он био и да ли је уопште био човек? Био је човек. Сви савремени светитељи, као и старци Пајсије и Јаков, имали су велику веру којом су могли да превазиђу све природне законе.

Али, за шта да се молимо на светој Литургији? За наше финансије, кредите и станове? Ове ствари су неопходне, међутим, Христос нам је рекао – „тражите прво Царство Божије, а онда све остало “. Небески Отац зна шта нам треба. Зато немојмо бринути, него се помолимо за оно главно:

Дај нам благодат да се мирне савести причестимо Твојим небеским и страшним Тајнама за овом светом и духовном трпезом.

Молимо се за све што се тиче нашег односа са вечним Царством Божијим. Пред нама је Христос, спремни смо да идемо да се сјединимо са Њим.

И не само да Га видимо, него много више – постајемо једно са Њим, једемо Га и пијемо, јер је Он на Светој Трпези, не део Христа, него цео Христос, а ми стојимо пред Њим спремни и молимо Његову љубав и милост, да се удостојимо да се причестимо. Како? Са чистом савешћу.

Нека нас савест не осуди. Старац Пајсије је говорио да сви грешимо много или мало, али немојмо, чедо моје, бити равнодушни. Ми грешимо, имамо своје грехе, свој хаос, и нико овде не може да каже: „Не грешим!“ 

Неко хоће објашњење, јер је чуо да сам рекао да нема малих и великих грехова. На шта мислим? Свакако, постоје мали греси и велики греси. Једно је убити, друго је рећи другој особи: "Помери се и седи на ону столицу јер ја тако волим!" На крају крајева, грех није само у конкретним делима, јер човек заиста може да буде опрезан у свом животу и да нема одређене поступке који муче његову савест. Чак су се и велики подвижници, велики светитељи, осећали грешнима пред Богом. Старац Порфирије пише: „Много сам сагрешио и људи мисле да сам свет, али сам веома грешан, пропао сам “. Зашто су ови свеци имали такво осећање? Можда нису починили одређени грех, али шта се дешава? Они виде где је Бог, виде где су они сами, виде ту огромну удаљеност која их дели од Бога, боли их, рањава и они тугују. Они виде шта је Бог учинио за нас. А шта човек може да уради да пронађе Бога? Да Му да своју вољу, ако је има. Све остало чини Бог на недокучив начин својом великодушном љубављу, коју ми не можемо појмити. Зато, стојимо пред Богом и тугујемо и кајемо се. Пред Богом нас представља чиста савест која долази од покајања, а не наша безгрешност која не постоји...

митрополит Атанасије лимасолски

извор

Свете Тајне — Тело и Крв Христова — су највећа светиња, дар од Бога нама грешнима и недостојнима. Самим тим се не зову без разлога — Часни Дарови.

Нико на земљи не може себе да сматра у потпуности достојним за причешћивање Светим Тајнама. Спремајући се за причешће, ми очишћујемо своју духовну и телесну природу. Душу припремамо молитвом, покајањем и помирењем са ближњим, а тело постом и уздржањем. Та припрема носи назив „говение“.

О молитвеном правилу

Они који се припремају за причешће читају три канона — Покајни Господу Исусу Христу, Молебни Пресветој Богородици и Анђелу Чувару, као и молитвено правило пред свето причешће, које обухвата Канон и молитве.

Препоручује се да се ишчитају сви канони дан уочи причешћа, а молитвено правило ујутру — на сам дан причешћивања, пре литургије.

Сви ти канони и молитве налазе се у канонику и обичном православном молитвенику.

Уочи причешћа је неопходно да се буде на вечерњој служби, будући да нови црквени дан почиње од тог тренутка.

О посту

Пре причешћа треба постити и телесно се уздржавати. Пост подразумева искључење хране животињског порекла: месних и млечних производа, као и јаја. Приликом строгог поста из исхране се искључује и риба. Конзумирање посне хране, такође, треба да буде умерено.

Супружници за време припремног периода за свето причешће треба да се уздржавају од телесне блискости (пето правило светог Тимотеја Александријског). Жене, у време чишћења (месечног циклуса), не могу да приступају причешћу (седмо правило светог Тимотеја Александријског).

Постити треба, како телом тако и умом, видом и слухом, чувајући своју душу од световних забава.

Дужина трајања евхаристијског поста се обично одређује у договору са духовником или парохијским свештеником. То зависи од телесног здравља, духовног стања оног који се причешћује, као и од тога, колико често приступа Светим Тајнама.

Опште правило прописује тродневни пост пред причешће.

Онима, пак, који се често причешћују (на пример, једанпут у недељи), дужина поста може да буде скраћена на дан или два, по благослову духовника.

Духовник може да ублажи пост болесницима, трудницама и дојиљама, као и у неким другим животним околностима.

Они који се припремају за причешће од поноћи ништа не једу и не пију. Причешће се прима наште срце. Нипошто се не сме пушити. Неки погрешно мисле да тог јутра не треба прати зубе, да се не би прогутала вода. То је сасвим неисправно. Чак се у „Дидактичким вестима“ сваком свештенику налаже прање зуба пре литургије.

О покаjању

Најважнији тренутак у припреми за Свету Тајну причешћа представља очишћење наше душе од грехова, које се савршава у Светој Тајни исповести. У душу која није очишћена од греха, па самим тим ни помирена са Богом, Христос не улази.

Данас се може чути мишљење о томе да треба раздвајати Свете Тајне исповести и причешћа. И уколико се човек редовно исповеда, он може да приступи причешћу без исповести. У том случају се обично позивају на праксу неких помесних Цркви (на пример, Грчке). Наш народ се више од седамдесет година налазио у атеистичком ропству. И Руска црква је тек помало почела да долази себи од те духовне деградације, која је задесила нашу земљу. Имамо тако мало православних храмова и свештенослужитеља. У Москви је на 10 милиона становника само око хиљаду свештеника. Људи су одељени од традиције и нису црквени. Градско-парохијски живот фактички не постоји. Ево простог примера: у току Часног поста на недељној литургији велике московске парохије причести се понекад преко 800 људи (каткад и много више). Међу њима има сталних парохијана, који редовно приступају Светим Тајнама; такође, има оних који се причешћују сасвим ретко, као што има и оних који су дошли на причешће по први пут у животу. Како да се човек ту постави? Наравно, све оне који желе да се причесте обавезно треба исповедити.

Није згорег приметити, да је живот и духовни узраст савремених православних верника неупоредив са животом хришћана првих векова. Због тога се ми придржавамо праксе исповедања пре сваког причешћа.

Узгред, што се тиче првих векова хришћанства, треба истаћи да најважнији историјски споменик ранохришћанске писмености „Дела дванаесторице апостола“, или на грчком „Дидахи“, говори: „У недељу Господњу (дан васкрсења, прим.аут.), сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 2. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша. 3. Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“ (глава 14). И још: „ У цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом. То је пут живота“ (глава 4).

„Дела дванаесторице апостола“ представља ауторитативни извор с краја 1. и почетка 2. века и даје нам јасну представу о животу ранохришћанских заједница; стога је поука о неопходности литургијске исповести за нас веома значајна.

Пошто је важност покајања − очишћења од грехова пред причешће неоспорна, на тој теми ћемо се мало подробније задржати.

Прва исповест и прво причешће су многима биле разлог почетка њиховог оцрковљења, постајања православним хришћанима.

Припремајући се за дочек драгог госта, трудимо се да што боље поспремимо своју кућу и успоставимо ред. Тим пре, ми треба да се с трепетом, страхопоштовањем и брижљивошћу припремимо да примимо у дом своје душе „Цара царева и Господа господара“. Што пажљивије хришћанин пази на свој духовни живот, то се чешће и усрдније каје, а нарочито види своје грехе и недостојност пред Богом. Нису узалуд свети људи сматрали своје грехе небројеним − као песак морски.

Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: „Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?“ Он рече: „Сматрам себе за великог и првог“. Тада га преподобни опет упита: „Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?“, тај човек одговори: „За последњег међу тамошњим велможама“. – „Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? „Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа“. „Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?“ И он одговори: „Дословно убогим“. Тада му отац Доротеј рече: „Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, утолико пре увиђају своју грешност“.

Нажалост, морамо приметити да неки прихватају Свету Тајну исповести као неку формалност, после које ће добити разрешење да приступе причешћу. Спремајући се за причешће, ми треба са пуном одговорношћу да приступимо очишћењу своје душе, како би је учинили храмом за примање Христа.

Свети оци покајање називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као што воде на крштењу умивају нашу душу од грехова, тако сузе покајања, плач и туга због прегрешења очишћују нашу духовну природу.

Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Бог чека наше кајање, тј. њихово признање. У Тајни исповести ми молимо Њега да нам опрости. То се може схватити на основу следећег примера. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоме. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај.

Сама реч „исповест“ значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: „Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш“. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Због тога исповест мора да буде индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време када је било врло мало активних храмова, који су недељним и празничним данима, као и у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто нереално. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Данас је, слава Богу, остало веома мало храмова у којима се обавља слична „исповест“.

Да би се добро припремили за очишћење душе, потребно је да пре Тајне покајања поразмислимо о својим гресима, да их се присетимо. У томе нам помажу књиге „В помощь кающимся“ светог Игнатија (Брјанчанинова), „Опыт построения исповеди“ архимандрита Јована (Крестјанкина) и друге.

Исповест не треба прихватати само као духовну, прочишћујућу, душевну. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха, у души ће свеједно после све да се спере. И можемо опет да наставимо да грешимо. Уколико човек прилази исповести са таквим мислима, он се исповеда на суд и на осуду, а не на спасење. И формално „исповеђени“, он неће добити од Бога разрешење грехова. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Није довољно само исповедати грех, треба уложити све напоре да се победи склоност ка греху у својој души, и да се више не враћа њему. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив.

Наравно, није једноставно одмах напустити грех, али покајник не сме да буде лицемеран: „Покајаћу се и опет ћу наставити да грешим“. Он мора да уложи све напоре, како би стао на пут исправке и да се више не враћа греху; да моли од Бога помоћ за борбу са гресима и страстима. Они који се ретко исповедају и причешћују, престају да примећују своје грехе; удаљују се од Бога. И обрнуто, приближујући се Њему, као Источнику светлости, људи почињу да примећују све мрачне и нечисте углове своје душе. Слично сјајном сунцу које осветљава све непоспремљене кутке просторије.

Господ од нас не очекује земаљске дарове и поклоне, али зато: „жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс 50, 19). И припремајући се за сједињење са Христом у Тајни причешћа, ми ту жртву приносимо Њему.

О измирењу

Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23−24) – говори нам реч Божија.

О томе у какво ужасно греховно стање могу да западну људи који приступају причешћу гневни и неизмирени, говори нам Кијево-Печерски патерик: „Била једном два брата по духу: ђакон Евагрије и свештеник Тит. Један према другом су осећали тако велику и нелицемерну љубав, да су се сви дивили њиховој слози и безмерној љубави. Нечастиви који пак мрзи доброчинство, и који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пт. 5, 8), изазвао је међу њима кавгу. И такву је мржњу он усадио у њих, да су један другог избегавали, не желећи да се погледају у очи. Више пута братија их је молила да се измире, али они нису хтели ни да чују. Када би Тит пролазио са кадионицом, Евагрије би се склањао од тамјана; а када се Евагрије не би склонио, Тит би пролазио поред њега не окадивши га. И тако су они у том греховном мраку провели много времена, приступајући Светим Тајнама: Тит не тражећи опроштаја, а Евагрије гневећи се – до те мере их је нечастиви изазвао. Једном се Тит био страшно разболео и, пошто је био већ на самрти, стаде туговати због свог прегрешења и посла ђакону молбу: „Опрости ми брате мој, Бога ради, што сам се узалудно гневио на тебе“. Евагрије је одговорао сурово, проклињући. Старци, видевши да Тит умире, силом доведоше Евагрија, како би га помирили са братом. Угледавши га, болесник се придиже, паде ничице пред његове ноге и рече: „Опрости и благослови ме, оче мој!“ Он пак, немилостив и љут, одби да опрости у присуству свих, говорећи: „Никада се нећу помирити са њим, ни у овом веку, ни у будућем“. И одједном се Евагрије истрже из руку стараца и паде. Хтели су да га подигну, али видеше да је он већ мртав. И не могоше му ни руке исправити, ни уста затворити, као код давно упокојеног. Болесник тог тренутка устаде, као да никад није ни боловао. Запрепастише се сви због изненадне смрти једног и брзог оздрављења другог. Са пуно суза су погребли Евагрија. Уста и очи су му остале отворене, а руке раширене. Тад старци упиташе Тита: „Шта то све значи?“ И он исприча: „Видех ја Анђеле, како узмичу и плачу над мојом душом, и нечисте силе које се радују гневу моме. И тада почех молити брата да ми опрости. Када га пак доведосте код мене, видех Анђела немилостивог, који у руци држи пламено копље, и кад ми Евагрије не даде опроштај, он га удари те овај мртав паде; А мени Анђео пружи руку и подиже ме“. Чувши то, братија се побоја Бога који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк. 6, 37).

Припремајући се за причешће Светим Тајнама, треба (уколико постоји таква могућност) да затражимо опроштај од свих, које смо хотимично или нехотично увредили, и да сами свима опростимо. Уколико је немогуће учинити то лично, треба се измирити са ближњима макар у свом срцу. Наравно, то није једноставно, јер смо сви ми људи гордељиви и осетљиви (узгред, осетљивост увек произилази из самољубља). Али како ми можемо да тражимо од Бога опроштај својих грехова, рачунајући на њихово отпуштање, ако сами не праштамо онима који су нас увредили? Мало пре причешћа верника на Божанстваеној литургији поје се молитва Господња „Оче наш“ – као напомена, да ће Бог „опростити нама дугове (тј. грехе) наше“, онда када ми „опростимо дужницима својим“.

Колико се често причешћивати Светим Таjнама?

У првим вековима хришћанства верници су се причешћивали често. Многи чак сваки дан. Традиција честог причешћивања чувала се на свакој Божанственој литургији и у наредном периоду. Многи свети оци позивају да се причешћујемо по могућности што чешће.

У Русији се од 18. века, нажалост, усталила пракса ретког причешћивања. Било је доста људи који су се причешћивали само једанпут у години. Сматрало се да је довољно приступати причешћу у току сваког од четири вишедневна поста (Великог, Петровског, Госпојинског и Божићњег) и на имендан. Неки су се причешћивали исто тако и на велике празнике. Појавила су се чак бесмислена мишљења о штетности честог причешћивања, а оне људе који су се често причешћивали могли су сумњичити за јерес и секташтво.

Свети праведни Јован Кронштатски пише: „Неке личности говоре, као да је грех ако се мирјани причешћују често, и да млади као треба само једанпут у години да приступају причешћу, а стари само за време свих постова, и да они који се често причешћују постају луди. Какав апсурд! Какво богохуљење и скрнављење вере! Какво неразумевање! А због чега онда свакодневно на литургији одјекује Спаситељев глас, који позива на причешће?... Зар да читаве године огрежњавамо у гресима, а само једанпут да се очишћујемо покајањем и причешћем? Зар се не грешимо, не изопачујемо морално и не скрнавимо гресима сваки дан? Зар нам не треба свакодневно очишћење, освећење, обновљење? Могу ли се грехови који се свакодневно нагомилавају чистити само једном у години? Има ли то смисла?

Зар се ви не умивате и не купате редовно? Зар не треба душу, непрекидно изложену скрнављењу гресима, свакодневно умивати? Неумесни и бесмислени људи, они који мисле и они који говоре безумно, незналице су које не разумеју потребе душе човекове. Немилосрдни су! Они нису спознали дух Христов“.

Није довољно чистити душу своју једанпут, па чак ни четири пута у години. Рецимо, ако бисмо пробали да кућу не чистимо целе године, да ствари не враћамо на своје место, да не чистимо прашину, да не бришемо под и не износимо ђубре, у шта би се претворило наше место становања? Исто тако апсурдно је не одржавати ред и чистоћу у кући своје душе. Но, ипак отац Јован Кронштатски упозорава оне који се причешћују често, да им то не пређе у навику, формалност, и да не дође до хлађења и немарности за њихов духовни живот: „Ви који себе називате духовном децом мојом, који се досада већ неколико година причешћујете свакодневно Светим Тајнама Христовим, нисте се научили послушању, незлобивости и дуготрпељивој љубави и предајете се озлојеђености и непокорности“.

           Често причешћивање мора бити усаглашено са духовником, и ако он примети да учесталошћу човек губи страхопоштовање према светињи, онда може посаветовати да оно постане ређе. „Ја причешћујем сваке недеље и чешће, али то само у њима (духовној деци – прим.аут.) изазива љубомору једних према другим, и због тога им понекад не дозвољавам. Једна духовна кћи оца Јована рекла му је како се причешћује једанпут у две недеље, на шта јој је он одговорио: „Одлично чиниш, чешће и не треба“. Тако да сваком човеку од стране његовог духовника или парохијског свештеника, треба да буде одређена своја мера учесталости причешћивања. Неко може да се причешћује сваке недеље, док неко други не треба тако често; али сваки православни хришћанин мора да се труди да се не причешћује ређе од једанпут месечно, како се не би отуђио од евхаристијског живота Цркве.

Како прилазити Светоj Чаши

Пред почетак причешћа причасници прилазе ближе царским дверима − то треба учинити раније да се не би после журили и гурали. Када се отворе царске двери и ђакон изађе са чашом уз позив: „Са страхом Божијим и вером приступите“, треба направити, уколико је то могуће, поклон и крстообразно сложити руке на груди (да десна рука буде одозго).

Свештеник наглас чита молитву: „Верујем Господе и исповедам...“ – и причасници је понављају у себи.

Чаши прилазе редом, обично прво пропуштају бебе, децу и болесне људе. Када приђемо чаши, треба разговетно да кажемо своје крштено име и широко да отворимо уста. Након узимања причешћа, целива се доњи крај свете чаше (руска пракса – прим.прев), који симболизује Спаситељево ребро из ког су истекле крв и вода. Свештеникову руку при томе не љубити.

Одлазећи од чаше, не растављајући руке, треба прићи столићу где се деле комадићи просфоре и запивка (по правилу, вино-кагор разбављен топлом водом). Након што причасник отпије, он наставља да се моли до краја Божанствене литургије и заједно са свима прилази крсту. Постоји погрешно мишљење, да не треба целивати свештеникову руку, већ крст. То је нетачно. Причасник пошто отпије вино може да целива како крст, тако и да узме благослов од свештеника, јер греха у томе нема.

По правилу, у храму се после литургије читају молитве после светог причешћа. Уколико њих из неких разлога не прочитају, причасник их чита код куће, чим се врати из храма. Оне се налазе у православном молитвенику.

На дан причешћа не праве се метаније (земни поклони), осим пред Спаситељевом Плаштаницом на Велику Суботу и за време коленопоклоних молитви на Духове.

Након причешћа треба пажљиво поступати са својом душом, чувати себе од празних занимација и разговора, пребивати у молитви, читању духовних књига, чинити добра дела.

https://srpska.pravoslavie.ru/48435.html