Човек често има прилике да чује да грех понекад није толико преступ, да није толико извршење зле намере, колико је грешка... И понекад у доброј мери заиста јесте тако. Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо, имамо чврсту намеру да не понављавмо своја ранија сагрешења. Али, околности се десе тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо...

Зашто? Овде се, вероватно, увек може говорити о читавом низу комплекса узрока. И о греховним навикама, које се лако стичу, али се тешко искорењују. И о слабој вољи, недостатку одлучности да се човек супротставља својим страстима «чак до крви». И о маловерју, које нас лишава Божије помоћи онда кад нам је она најпотребнија. И о покварености наше природе, о људима заједничкој склоности ка греху.

Међутим, постоји још један разлог који се помало издваја и који је «најодговорнији» за грех као за грешку. Он се подразумева сам по себи, тако је уобичајен, да је чак некако незгодно и говорити о њему... А не можемо и да не говоримо: пречесто се спотичемо управо о то, а не о нешто друго. Овај разлог је одсуство веома потребне навике: прво треба размислити, па тек онда делати. Недвосмислено и са свом сигурношћу могу да кажем: кад бисмо увек прво размишљали, а тек после предузимали ово или оно, огроман део наших сагрешења не би био ни учињен.

Ово се, пре свега, тиче „несвесних грехова“.

Пре неки дан сам разговарао с једним човеком и он ми је испричао о једном драматичном догађају:

- Отишли смо, - каже, на реку зими, - а испод другарице се провалио лед и она је почела да тоне. Помислих: треба да отрчим до ње, али шта ако заједно пропаднемо под лед? Хвала Богу, пре него што сам било шта морао да учиним сама се извукла. А да није, шта би било? И како уопште човек да се понаша у таквој ситауцији, како да савлада себе?

- Како да савлада себе, - одговарам, - је безусловно тешко питање, али ми се чини да пре свега треба поставити друго питање: зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим?...

Колико трагичних, апсурдних и уједно страшних «случајности» се дешава управо због тога – недостатка навике да се питамо: шта радим, зашто, до чега то може да доведе? Један је скочио у воду са стрме обале и главом је ударио у камено дно, други је скочио с падобраном иако већ одавно није млад и сломио је кичму, трећи је јурио колима по граду и тркао се с исто таквим тврдоглавим човеком као што је и он, па је ударио човека, четврти је пио без обзира на то што има чир и доспео је у болницу. И сваки се после тога кајао: «Зашто, зашто сам то учинио!... Да сам само пре тога размислио!»

И у сасвим свакодневним и мање трагичним ситуацијама се дешавају сличне ствари. Видиш, на пример, да је љут, да је буквално ван себе твој друг / колега /, шеф, али идеш код њега на разговор који ће највероватније довести до експлозије. Само што ти не прогнозираш – мрзи те да се бавиш тиме. И на крају – свађа, скандал, зато што ниси могао да прећутиш: реч по реч, и такве ствари сте један другом рекли да је сигурно било боље да си од самог почетка ћутао. И опет се кајеш и скрушаваш: «Кад би...»

Или те нешто нагони да кажеш нешто на тему – клизаву, тешку, вишезначну. И рекао си, и оклизнуо си се, и замрсио си се у тешкоћама, и осудио си, и нехотице си преварио, оклеветао неког. И поново преостаје само једно: треба ићи на исповест.

Међутим, и за «обичне» «вољне» грехове се може рећи практично исто. «Вољни» су кад добро схваташ да намераваш да учиниш, у принципу не неко неутрално дело, које може да се претвори у грех, већ сам грех као такав.

Твоје срце је већ практично пристало на њега, већ си се одлучио... И требало би да застанеш макар на тренутак и да размислиш: „Колико пута је већ било тако? Грешио сам, газио сам своју савест због неког тренутног, краткотрајног задовољства, због неке радости која је у највећој мери сумњива. А како сам се после тога мучио! Како ми је тешко било на души, колико времена сам се секирао, извлачио се из овог тешког стања, покушавао да се вратим самом себи, тражио сам помирење с Господом и с људима! Да ли је вредело?...“

Како је корисно, како је од животне важности правило: не чини, а да ниси размислио! И притом је рационално: јер масу времена и снаге често улажемо да бисмо поправили нешто што смо учинили због неразмишљања и неопреза.

И уједно се испоставља да нема, чини се, ничег тежег него се придржавати овог правила. Није да у томе има нешто немогуће. Једноставно, мрзи нас... Баш нас мрзи! Тим пре – а шта ако се ништа страшно не деси, а шта ако све буде у реду?

Желели бисмо да буде тако! Само што је искуство неумољиво: ниси размислио – сигурно си згрешио. То је толико тачно да је не размишљати већ само по себи грех. И вероватно постоји само један начин да га човек избегне, да изађе на крај с њим: да стекне одговарајућу навику. Тако једноставну, тако обичну, да је опет незгодно и незграпно говорити о њој. Али, треба, ипак треба: она је тако ретка у наше дане, као... Као да смо се потпуно одучили од тога да размишљамо.

Игуман Нектарије (Морозов)

припремила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

У првој години владавине незнабожног цара римског Антонина, када Грчком управљаше царски намесник Савин, хришћани тракијског града Трајанопоља сваки дан се сабираху у свој мали храм, и са великим усрђем мољаху се Богу, просећи од Њега мир и умножење хришћана. Јер тада беше мало хришћана, а и они беху у великим невољама због гоњења. А гоњења на хришћане настадоше зато што цар Антонин, као незнабожац, приношаше жртве поганим идолима, и свуда разасла безаконо наређење да сви који се не клањају идолима буду побијени. Када то наређење стиже у Тракију, намесник Савин оде са њим у град Трајанопољ, објави га народу и одреди дан у који ће сви грађани морати узети учешћа у празновању бога Зевса. Празник се тај називао лампадофорија, тојест буктињоношење, и имао је почети на три дана по доласку намесниковом у Трајанопољ.

У Трајанопољу живљаше благородна хришћанска девица, по имену Гликерија, кћи бившег градоначелника Рима Макарија. Она се са својим родитељима беше преселила ту из Рима, па затим остала сироче. У граду Трајанопољу она поверова у Христа и прикључи се хришћанима, и сваки дан одлажаше са њима у храм Божји, и усрдно се мољаше Христу Богу и Пречистој Дјеви Богородици, према којој имађаше особиту љубав као према Мајци Сина Божјег; и трудећи се да подражава Њено вечно девство, Гликерија обручи себе Господу Христу за невесту. А хришћанима говораше: Браћо, и сестре, и оци, и сви остали који ми замењујете мајку, пазите добро каквом Цару ми служимо, каквог Цара лик носимо, и каквим знаком ми ограђујемо себе. Старајмо се дакле свесрдно да заповести овог нашег вечног Цара испуњујемо, да бисмо добили од Њега спасење, које ће бити дато само онима који чесно и храбро испуне све обавезе хришћанског позива.

А хришћани јој одговараху: Сви ми желимо да душе своје положимо за Господа нашег. На то им она опет говораше: Стога вас молим, помолите се Господу за мене, да и мене укрепи заједно с вама на подвиг; да и мене удостоји да мученички пострадам за Њега. Помолите се Господу за мене, да и мене уврсти у ред чедних невеста својих које бораве у његовом свесветлом двору небеском. - И хришћани се мољаху за њу.

Међутим, на три дана по доласку намесника Савина у Трајанопољ, поче незнабожачко празновање: сви грађани незнабошци са запаљеним буктињама хитаху у идолиште Зевсово. Тада и блажена девица Гликерија, запаливши срце своје ревношћу за Христа Господа и Бога свог, и прекрстивши се, журно оде у исто идолиште, и ставши усред њега, рече царском намеснику: Светли намесниче, ево ја ћу прва почети са приношењем жртава истинитом Богу, пошто сам знаменитијег порекла од свих житеља овога града: отац ми је био градоначелник славнога града Рима. Стога треба ја прва да принесем жртву Богу.

Намесник је упита: А где је твоја буктиња којом би запалила своју жртву? Света Гликерија му одговори: Буктиња је моја написана на челу мом; она је неугасива и осветљује нашу истиниту жртву, приношену Богу. - Не схвативши њене речи, намесник јој ипак рече: Добро. Приђи и принеси жртву пре свих. На то му светитељка рече: Вечни Бог не тражи дим упаљених буктиња. Стога нареди да сви погасе буктиње, да би нестао тај дим. Тада ћете видети моју беспрекорну жртву, коју желим да принесем Богу моме.

Намесник нареди да се погасе све буктиње. У то време света Гликерија, ставши на узвишеније место, да би је видео сав народ, откри чело своје и показа свима знак крста Христовог, нацртан на челу њеном, па громко упита све присутне: Видите ли пресветлу буктињу на челу мом? Затим подигавши очи к небу и руке, она рече: Боже свесилни, Тебе славе слуге твоје ради Крста твог; Ти си се јавио у пећи вавилонској тројици Младића својих и избавио их од огња; Ти си затворио уста лавовима, учинио победитељем слугу твога Данила, разорио идола Вила, умртвио змију и смрвио лик демонски на пољу Деиру, - Ти, Исусе Христе, Пречисто Јагње Божје, молим Те, дођи и помози мени, смиреној слушкињи твојој, и смрви овог идола начињеног рукама људским, и уништи ове одвратне и бесмислене жртве демонске.

Док се света Гликерија тако мољаше Богу, изненада тресну страшан гром, и идол Зевсов паде на земљу и разби се у парампарче. Видећи то, царски намесник и жреци побеснеше од гнева и наредише да Гликерију камењем претуку. Но камење, бацано на светитељку, не додириваше је, већ падаше око ње на гомилу, као да га неко руком слагаше. А незнабошци, не познавајући силу Божју, називаху светитељку мађионичарком. Но она им рече: Сила Христова која делује у мени, изобличава вашу заблуду, а Његова помоћ развејава оне муке које ми наносите.

После тога намесник нареди да свету Гликерију вежу и одведу у тамницу. Стражарима пак тамничким нареди да будно мотре на њу, рекавши им: Пазите да вам она помоћу мађија својих не умакне из тамнице, јер ће после рећи да ју је избавио бог њен; а тиме она може преварити многе. На то света Гликерија рече намеснику: Безумни, слепи и безбожни човече! Зар не схваташ да сам ја везана заповестима Господа Бога мог и прикована за Закон његов, и не могу да одрешим себе од тих милих уза, нити да бежим од страдалничког подвига, на који добровољно пођох за Христа Спаситеља мог? - Рекавши то, она оде у тамницу.

Док се света Гликерија налажаше у тамници, к њој дође јереј Божји Филократ, посећујући је као сужња Христовог. Светитељка му рече: Осени ме крсним знаком, и украси ме њиме као неким помазањем, и учини ме пријатном Богу и Цару коме служиш, да бих, ограђена и укрепљена знамењем његовог часног крста, победила злобу ђавољу. - Осењујући је светим крстом, презвитер рече: Нека ти знамење Христово помогне у намери твојој! и нека ти сам Христос буде духовно миро које те помазује својом благодаћу, да би добила оно што желиш! - Укрепивши тако Гликерију у Господу, и давши јој мир, Филократ оде из тамнице.

Сутрадан изјутра намесник Савин дође у царски двор са намером да тамо мучи свету Гликерију. Позвавши је преда се на суд, намесник је упита: Јеси ли одлучила, Гликеријо, да принесеш жртву великоме богу Зевсу, коме се клања и приноси жртве и сам цар наш? Светитељка одговори: Како се могу поклонити или жртву принети ономе који паде и разби се у парампарче, неспособан да себи самом помогне? Ја знам само једнога Бога; Он живи на небесима, и помаже ми да уништавам вашу незнабожачку силу. Њему треба приносити жртву, и клањати Му се, и угађати Му. - Намесник јој опет рече: Принеси жртву, иначе ћу те ставити на муке. Мученица одговори: Мене ће мучити Бог мој, ако тебе послушам. На то намесник одврати: Значи - ти хоћеш да умреш? Мученица му одговори: Ја хоћу да телесним мукама излечим душевне болести своје.

Тада намесник нареди да је нагу обесе за косу о дрво мучења и да јој гвозденим ноктима стружу тело дотле док не умре. Тако обешена и стругана, светитељка не осећаше бол у телу свом од тих мучења, и говораше намеснику: Безбожни и препуни сваке злоће, слуго ђавољи! Ништа су за мене ове муке, ја их не осећам, јер имам Господа Исуса Христа који ми помаже. Него хајде, припреми за мене неке друге муке, пошто су ове ништавне.

Док светитељка тако говораше, слуге који је мучаху малаксаше. А намесник, видећи да мученица одолева мукама, нареди да је скину са мучилишта и бију по лицу. Бијена, светитељка говораше: Мој Бог је светлост моја, и Христос је тврђава моја; Он благодаћу својом утврђује расположење слушкиње своје. - Затим, погледавши у небо, она рече: Тебе молим, Господе, просвети лице моје и учини да јуначки примам ударце.

Ти ме, Господе, укрепи у страдању за Тебе, јер си Ти Бог који богатствима Светога Духа свог обогаћујеш оне који неустрашиво исповедају пресвето име твоје пред мучитељима. Ти, Господе, помажеш на земљи свима твојим светима, под чијим руководством и ја познадох Тебе, Бога мог, и заволех Тебе, Творца мог. Услиши сада мене, слушкињу твоју која се бори за име Твоје, и помози ми да се избавим из замки ђавола и чељусти змије.

Док је светитељка тако говорила Богу, мучитељи је немилосрдно удараху по лицу. Но одједанпут стаде поред ње Анђео Господњи, који толико уплаши мучитеље њене да сви попадаше на земљу као мртви. А намесник, не видећи појаву Анђела поред ње, упита је: Реци ми, Гликеријо, зашто се не повињујеш царском наређењу? Светитељка одговори: Кога цара наређења треба да слушам? Намесник јој рече: Самодржца римског који нареди да се држи древни закон отачки о клањању боговима нашим. Светитељка му на то одговори: Ја слушам Бога Сведржитеља и његовом се закону повињујем. Ја држим његов закон и зато Му себе саму приносим на жртву, као што некад Авраам принесе на жртву Богу сина свог Исака, због чега постаде мио Богу истинитоме, и доби од Њега благослов да буде отац многим народима. Намесник рече: Изврши што ти наређујем, ако не желиш да погинеш злом смрћу као жена саблажњена. Но мученица му одговори: Христос, Начелник подвига нашег, укрепљује у подвигу духовном не само људе него и жене који војују противу оца твог, ђавола, и награђује их светлим венцем.

Тада намесник нареди да мученицу одведу у тамницу и да је много дана море глађу и жеђу. И светитељка крену у тамницу радујући се, и уђе у њу узносећи хвалу Богу. А кад чврсто затворише тамничка врата, она стаде славити Бога, говорећи: Благословен си Ти, Господе Боже отаца наших! Благословен си Ти, Боже, познаван од Светих твојих који држе заповести твоје; Ти си се јавио светом апостолу Петру кад је напуштао Рим, и посрамио његовог противника Симона врачара; Ти си помогао Давиду, и Голијата му под ноге покорио; Ти свепречесни и свепречисти Боже, услиши и мене, и дођи у помоћ мени, слушкињи Твојој; и избави ме од замки вражијих, и од прелести безбожног намесника.

Пошто прођоше три дана, намесник рече трибуну: Узми мој прстен па иди и удари печат на оно одељење тамнице, у коме се налази она мађионичарка. - Трибун оде и изврши наређење: запечати тамничка врата, и издаде заповест тамничкој стражи да будно мотри да не би ко давао храну или пиће затвореници. Али Анђели Божји доношаху светој мученици непознату храну и неисказано пиће, и крепљаху невесту Христову.

После извесног времена царски намесник намисли да иде у град Ираклију, па оде до тамнице да види мученицу, да би је повео са собом. Нашавши тамничка врата запечаћена његовим печатом и печат нетакнут, он помисли да је Гликерија већ умрла од глади и жеђи, пошто је било прошло много дана откако је затворена. Но, отворивши врата, он је угледа живу и од уза одрешену; виде пред њом и посуђе у коме се налазио чист хлеб и млеко, и вода у чаши. То све веома изненади намесника, јер бедник није схватао да сам Бог храни слушкињу своју. И нареди намесник да мученицу изведу из тамнице и поведу за њим у Ираклију. А светитељка узношаше благодарност Богу говорећи: Господе Боже, Ти нас научаваш познању истине; Ти свестрано промишљаш о људима својим; Ти си послао Данилу храну у рову; Ти си и пророка Илију снабдевао храном у потоку; Ти обраћаш заблуделе; Ти просвећујеш слепе; - благодарим Ти што си се опоменуо и мене, смирене слушкиње своје, и хранио ме за време глади дарежљивом руком твојом из неодузимљивих ризница твојих.

Говорећи тако, светитељка је ишла путем у Ираклију. А намесник, који раније беше стигао тамо, већ приношаше жртву у Зевсовом храму. Међутим хришћани града Ираклије, чувши да к њима долази мученица Христова Гликерија, која је страдала за Христа у Трајанопољу, изађоше јој са својим епископом Дометијем у сусрет изван града три потркалишта, и угледавши је они је прославише за страдања њена ради Христа, а епископ сатвори молитву Богу за њу, говорећи: Господе Исусе Христе, светлости неугасива, просветитељу оних што су у тами, вођо заблуделих, Ти си Мојсија провео кроз море као по суву, а Фараона потопио у мору, молим Те: буди вођ и овој слушкињи твојој у исповедању пресветог имена твог.

Међутим, светитељка окована би уведена у град од војника који су је спроводили. Сутрадан намисли намесник да је огњем спали, ако не принесе боговима жртву. Извевши је на суд, он је упита: Ниси ли се предомислила, Гликеријо, да боговима принесеш жртву? Светитељка одговори: У закону што нам је од Бога дат пише: Немој кушати Господа Бога свог (1 Мојс. 6, 16); и: нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мт. 5, 37). Ја ти већ рекох да се присајединих Христу моме а одрекох ђавола коме ти служиш. Сједињена са Христом, како се могу икада одвојити од Њега, и место живота изабрати смрт? Чини што хоћеш, а ја презирем сва сујетна блага земаљска, да бих добила небеска.

Тада намесник издаде наређење да Гликерију баце у пећ огњену. Када пећ би ужарена, света девица се прекрсти и рече: Господе Боже свесилни, благосиљам Те и прослављам свето име твоје што си мени, слушкињи твојој, даровао овај дан и овај час на вечно весеље, и што си моје исповедање написао пред Анђелима и људима. Молим Те, испуни жељу душе моје: покажи овом незнабожном и нечистом намеснику, да си Ти заиста мој помоћник.

Док светитељка тако говораше, бацише је у пећ. Но одмах роса паде с неба и угаси пламен огњени, а светитељка стајаше у пећи као чисто јагње, певајући ове речи: Свет си, Господе Боже, који посла помоћ с неба смиреној слушкињи својој, да би сви схватили да се Теби повињава све и сва и да је по твојој вољи огањ овај изгубио силу своју. - Рекавши то, света мученица изађе из пећи потпуно неповређена.

А намесник, приписујући ту њену неповређеност од огња мађионичарској сили, нареди да јој одеру кожу са главе. И када то слуге чињаху, света мученица призиваше Бога, говорећи: Господе Боже, Ти производиш светлост, и Ти указујеш милост те правда цвета усред ових мучења, покажи поганом намеснику Савину да се нико, који полаже наду у Тебе, не боји мука, него чак жели веће муке, да би за исповедање Тебе примио што светлији венац од Тебе. Славим Те што си, скинутом кожом са мене, открио сву душу моју, те сада, обасјавана светлошћу твојом, ја могу рећи: Отвори очи моје, да бих видела чудеса закона твог (Пс. 118, 18).

Намесник, видећи у овим речима њеним и у јуначком трпљењу њеном срамоту за себе, нареди да мученицу одведу у тамницу и да је тамо, везавши јој и руке и ноге, положе нагу на оштро камење. А кад наступи поноћ, Анђео Господњи сиђе у тамницу. Облиставши тамницу, он ослободи свету мученицу окова, исцели је, успоставивши јој на глави кожу, одрану од мучитеља, и не беше ни трага од рана на њој, него сва беше читава и здрава, и лицем дивна и светла.

Сутрадан намесник опет нареди да му сужањку доведу на ислеђење. Када тамнички стражар отвори тамницу и уђе, он виде Гликерију разрешену од окова и здраву, и не познаде да је то Гликерија, и хтеде да убије себе мислећи да је Гликерија побегла, јер се веома уплаши љутих мука на које би га намесник ставио. Но светитељка му рече: Не чини себи зла, ја сам Гликерија. - А он, престрављен, замоли је: Смилуј се на мене, да не бих умро од страха, јер верујем у Бога који помаже теби. Светитељка му рече: Иди за Христом, и спашћеш се.

Излазећи из тамнице, стражар метну на себе окове светитељкине, и иђаше за њом к намеснику. Када га намесник угледа, упита га: Шта си то урадио, Лаодикије? Где је сужањка што ти је поверена на чување? Лаодикије му одговори: Ево је пред тобом. Прошле ноћи она би обасјана светлошћу Божјом и исцељена руком светог Анђела, посланим јој од Бога, који је ослободи окова и поврати јој првобитну лепоту лица. Видећи чудеса Божија, ја поверовах у њеног Бога, и метнух на себе окове њене, и хоћу да умрем са њом.

Тада намесник, испунивши се гнева, рече: Нека овај бедник буде посечен, па ћемо видети да ли ће Христос доћи да му помогне. - Када се приближи време да секиром буде посечен, Лаодикије подиже очи к небу и громко узвикну: Хришћански Боже, уврсти ме у царству твоме поред слушкиње твоје Гликерије! А света Гликерија мољаше се за њега Богу, говорећи: Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти си исцелио болести смртне и заробљеног човека ослободио окова адских, Ти и слугу твога Лаодикија ослободи од власти ђавола, и помози му да до краја доведе подвиг исповедања твог, и душу његову прими у миру! - Ладокије, који је слушао Гликеријину молитву, рече: Амин. И би му глава отсечена секиром; а тело његово хришћани узеше тајно и погребоше чесно.

Међутим, обраћајући се светој мученици Гликерији намесник рече: Ми знамо да је отац твој био градоначелник Рима, знамо да је и мати твоја исто тако била високог порекла; но не знамо ко теби помаже, ти нам сама кажи. Светитељка одговори: Мени помаже Христос, Спаситељ света и Бог сваке утехе; Он ми је слао храну у тамницу, Он ме је од окова ослободио; Он ми је и унакажену лепоту лица обновио.

Тада намесник нареди да мученица буде бачена зверовима да је поједу. И светитељка иђаше к зверовима радосно и весело као на неки пир. Када стиже на место где се испуштају зверови, она стаде. И би пуштена огромна лавица која је страшно рикала; но, притрчавши, она леже крај светитељкиних ногу и лизаше јој стопала. А светитељка, подигавши очи своје к небу, рече: Благодарим Ти, Боже свесилни, Боже отаца, Боже милосрђа што си укротио јарост звера, да би показао божанску силу своју, и што си све љуте муке претворио за мене у лаке. Услиши ме, Боже, и овом злом намеснику узврати по делима његовим, а мене не лиши венца благодати твоје са светима твојим.

Када се светитељка тако помоли Богу, чу се глас с неба који јој говораше: Услиших молитву твоју. Ходи к мени с миром! Ево, теби се отварају врата царства небеског! - Ускоро би пуштена на светитељку друга лавица, која приђе светитељки и уједе је, али од тог уједа не направи се никаква рана на телу њеном; и мученица предаде свету душу своју у руке Божје. Звери се онда вратише у своје кавезе, а царског намесника тог часа спопаде љута бољка, те сав отече и силно се наду, и умре на улици, пошто нису имали времена да га однесу његовој кући. Епископ пак Дометије дође, узе многострадално тело свете мученице Гликерије и сахрани чесно на једном дивном месту близу града Ираклије. Потом из чесних моштију њених потече целебно миро, исцељујући сваку болест у славу Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

Света Гликерија чесно пострада 177 године.

https://spc.rs/sr/news///9516.sveta-mucenica-glikerija.html

Вероватно сте приметили да свака особа има неки посебан дух, своје посебно унутрашње расположење, чак и стање које осећају и други. Ово стање може утицати на друге.

Ако особа има тежак дух, онда је тешко комуницирати са њим или чак само бити у његовој близини. На пример, размотрите следећи одломак из аутобиографске приче аустралијског писца Алана Маршала:

„Када је он (наставник) казнио ученика, нико у разреду није учио. Само смо гледали у збуњеној тишини, уплашени нападом беса који нисмо могли ни да разумемо ни да објаснимо. Његово црвено лице и промењени глас изгледали су нам као доказ неких страшних планова, и дрхтали смо од страха за својим клупама.“

Маршал даје карактеризацију сеоског учитеља који се није одликовао љубављу према другима, односно, очигледно је био тешког духа. Овај дух, попут хладне, мрачне силе, парализује оне око себе. Живот се заледи од контакта са људима таквог духа.

Сада обратите пажњу на још један пример – из аутобиографије митрополита Венијамина (Федченкова) . Он прича о свом путовању код старог свештеника оца Исидора у Сергијевом Посаду, током којег га је пратио младић Иван, који је изгубио руку. Током путовања успели су да се посвађају неколико пута. Коначно, пратиоци стижу до старца:

„...У том тренутку уђе Иван. Управо смо с њим раздражено разговарали о нечему пре уласка. Али чим је угледао оца Исидора, догоди се са њим нека врста чудесног преображаја: радосно се осмехнуо, постао сладак и са љубављу пришао свештенику. Отац Исидор га је љубазно благословио.

„Седи, брате Иване, седи“, мирно и љубазно показа на столицу.

Иван је сео, и даље ћутећи, смешећи се.

- Ах, брате Иване, брате Иване! „Тужно, саосећајно и нежно рече свештеник: „Како те је Бог смирио, а ти се ипак не смирујеш!...“

Отац је посебно примећивао несрећне људе, избачене из колотечине живота, како кажу – изгубљене. Неки бивши московски адвокат, избачен из своје корпорације због лоших дела, хтео је да изврши самоубиство, али га је свештеник загрејао и спасао. Сви сиромашни и просјаци из Сергијевог Посада нашли су у њему заштитника. Често би им одлазио у незгодно време да их утеши и на неки начин им помогне. Зими је хранио смрзнуте врапце из руку. Њему је, као топлом сунцу, Бог довео несрећног богаља. И од тада се Иван толико везао за свог оца да се, заправо, могло рећи да је живео за њега.

„Ја сам свима сувишан“, рекао ми је много, много година касније, „само ме је отац Исидор волео...“

„Како те је Бог смирио!“ Кад бих ово рекао, настала би бура беса, прекора и свађа. Али када је ово речено из љубљивог срца оца Исидора, Иван није проговорио ни речи, само је покорно сагнуо главу и, осмехујући се, ћутао.

Дакле, љубазан, љубавни дух особе је способан да трансформише и оживи друге.

Наведени примери ће нам послужити као фигуративни опис. Чињеница је да Божја благодат греје људску душу духовном топлином. Милост доноси светлост, љубав, живот свему што постоји. Све добре особине које људи поседују, сав сјај, чистота и племенитост њиховог духа, само су мали одраз величине Духа Божјег – Његове благодати.

Сама реч благодат значи добар, љубазан дар, јер Бог даје само добре ствари. И светле особине духа људи су такође Његов, Божји дар.

Благодат је спасоносна сила Божија, која људима даје живот, радост и унутрашњу снагу.

о. Валериј Духањин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Недеља слепог (грч: Κυριακή του Τυφλού), шеста недеља после Пасхе спомиње исцељење слепорођеног. Ово чудо које се догодило у току Педесетнице, извршио је Спаситељ и тиме открио своју славу и силу. Иако је даровао слепом од рођења вид, Јудеји су били озлојеђени на Спаситеља, јер је исцељење било у суботу (Јн 9,1-38). Исцељени је својим телесним очима видео онога који је за себе рекао да је Светлост света и својим Васкрсењем осветлио целу васељену.

Служба која говори ο овом чудесном исцељењу, поје се од недеље до среде шесте седмице. Однос тог чуда према празнику Васкрсења Христовог, Црква показује када поје да се слепи читав просветљује и Светлодавца познаје – Светлодавца који је трећега дана засијао из гроба и обасјао земљу Својим Васкрсењем, из Кога је људима који су седели у тами засијала препорађајућа светлост. Служба у част овог чуда врши се још и у понедељак, уторак и среду, када већ долази оданије Васкрса. У шесту недељу и на оданије Васкрса пева се катавасија Вазнесења “Спаситељу Богу”. Успомена на овај догађај позната је већ у Типику Велике цариградске цркве из ΙΧ-Χ века.

Шесте недеље од Пасхе, прослављамо чудо које је наш Господ и Спаситељ Исус Христос учинио на човеку слепом од рођења (Јеванђеље по Јовану 9, 1-38). Често се понавља да Јеванђеље по Јовану открива Христа као Светлост света. У овом јеванђељском сведочанству, Христос, пре него што ће обновити вид слепом човеку, објашњава да Он јесте Источник светлости.

Мени ваља чинити дела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ када нико не може радити. Док сам у свету, Светлост сам свету (Јован 9, 4-5).

Човек кога је Исус исцелио овог дана био је слеп од рођења. Господ не обнавља само његов вид, Он не лечи напросто један болестан орган, већ изводи потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Он даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божији узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Библији: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7).

Можемо да направимо везу између чуда са слепим  човеком у Силоамској бањи и са исцељењем раслабљеног у Витезди (Јован 5, 1-18). У бањи Витезди, Исус не каже раслабљеноме да скочи у воду. Он не обнавља никакав нарочити обред нити користи материјалну помоћ за исцељење, већ лечи непосредно и лично. Раслабљени се опоравља самом речју Господњом.

У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз Свету тајну крштења.

Господе, човеку слепом од рођења,
вид си обновио рекавши му:
„иди умиј очи, да би могао гледати
и славити моје Божанство“.

(Канон, песма 4, тропар, глас 5)

Исцеливши слепог од рођења, Исус га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. Човек који је јуче био слепи пројак, данас види Господа и верује у Њега, клања Му се ничице и исповеда своју веру.

Христе Боже наш, Сунце Правде,
Ти си двоструко просветлио слепога.
Својим пречистим рукама,
просветлио си човека који од мајчине утробе
лишен беше светла.
Просветлио си, такође, очи нашег срца
и учинио нас синовима светлости,
да бисмо у вери могли говорити:
„Велика је и неизрецива милост Твоја,
Господе и Човекољупче, слава Теби!“

(Апостих, глас 8)

Пре него што је Христос учинио чудо, ученици су га питали: „Учитељу, ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Ово је питање које сами себи увек постављамо када нам се догоди нека несрећа. Без неке посебне намере и упркос нама самима, ми увек тражимо узрок зла који нас је задесио, сматрајући га казном. Ми, дакле, поступамо као Јовови пријатељи. Ако Јов пати, значи да је грешио, и Бог га, како они кажу, кажњава да би се покајао.

Али, Јов зна да је невин и убеђен је да га Бог неће оставити у патњама: „Али, знам да је жив мој Искупитељ“; „Нека Бог позна моју доброту“ (Јов 19, 25 и 31, 6). Иако наглашава своју невиност, Јов пита Бога за смисао свога страдања. Иако изнемогао од жалости, Јов ипак остаје веран Богу током кушања и клања се Богу свемоћноме.

Свако се пита: одакле долази зло? На ово питање Књига о Јову даје следећи одговор: „зло не долази од Бога“. Пажљиво прочитајмо пролог књиге о Јову. Видимо да Бог допушта да будемо стављени на кушање, али да не испоручује свога слугу зломе, то јест сатани. „А Господ рече сатани: Ево ти га у руке, али му душу не дирај“ (Јов 2, 6). Јов седи у пепелу, изгубивши све, али одбија да ропће, против Бога и одговара својој жени: „Добро смо примили од Бога, а зло зар нећемо примити?“. (Јов 2, 1). Долазак Сина Божијег у свет, Његово Оваплоћење, заиста нам потврђује да Бог није оставио род људски у беди, и да на себе прима све патње света. Јов који седи у пепелу, исмејан од свију – то је Христос на крсту.

Вратимо се на човека који беше од рођења слеп. Одговор који Исус даје својим ученицима код Силоамске бање у погледу овог човека и његовог зла је загонетно: „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њему“. На први поглед, чудо које следи непосредно након ових речи, уствари пројављује дело Божије. Ми смо задовољни одговором, јер слепи човек истог тренутка бива излечен, али такође знамо и то да се свака Христова реч у Јеванђељу односи на све људе. Данас, суочен са болешћу, са масама хендикепираних, ми још увек постављамо исто питање: „Који је смисао људских патњи?“.

Хајде да се научимо следећој поуци из Књиге о Јову: видевши страдања других људи, треба да ћутимо, у страху да Бог не суди нашој безосећајности, као што је учинио са Јовова три пријатеља, која онако самоуверено саветоваху страдалника. Боље је делати него говорити. Хајде да не држимо говоре о патњи и хајде да будемо од стварне помоћи нашим ближњима, које сусрећемо стално и свуда у нашим животима.

И ако се у свом животу сусретнемо са патњама, ако је дошао ред и на нас да их осетимо, немојмо губити наду. Као Јов, сећајмо се да је Бог бранитељ оних који пате, да је близу свих ожалошћених: „Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани“ (Јеврејима 2, 18).

Тајна празника: Недеља слепога (видео)

Извор: Епархија шумадијска

Кад се човеку догоди да згреши – а нажалост, дешава се често – заједно с осталим горким мислима долази и ова: «Зашто? Шта ми је све то требало?» И вероватно је управо она јака и корисна као својеврсна вакцина против наредних грехова. Јер, истина, врло често не грешимо само због неког заиста озбиљног, ватреног искушења. Не грешимо због тога што нас је нешто незадрживо вукло ка овом греху – ни из далека није увек тако. Чак ни не грешимо зато што смо нешто заиста јако желели. Већ… једноставно, ни због чега.
Долази осећање покајања због учињеног, душа се мучи, боли, осећа да се сама отуђила од Бога. Туга притиска срце, нека нејасна, али врло приметна брига, изгубљеност у садашњости, несигурност у будућност, страх. Ниједна радост више није радост зато што је отрована унутрашњом горчином – осећајем који остаје после греха. Једном речју, то је стање уобичајено после пада – више или мање тешко.
И ево, зна човек зашто му је лоше, зна и то да постоји излаз из још једне у низу криза, али да ће морати да се помучи и да пострада, да од Господа понесе ову или ону «епитимију». Међутим, зашто је осудио себе на то, због чега је одлучио да се удаљи од Оца Који га воли у «далеку земљу»? Овде углавном нема јасног одговора.
Кад неко склапа посао, а живи у несавршеном, поквареном и лукавом свету, обавезно се стара о томе да не буде преварен и намагарчен. И зато све унапред проверава: да ли му се, рецимо, нуди добра роба, да ли су повољни услови, да не се од њега не тражи да плати превисоку цену? И ако се човек не превари, касније се радује, а ако буде преварен, секира се и љути. Али, бар из ове ситуације извлачи искуство и у будуће бива пажљивији, обазривији, боље вага свако «за» и «против».
Тако бива у «обичном» животу, тамо где су све вредности, стицања и губици искључиво материјални – и где се може и рукама опипати и измерити и пробати на укус. А у духовном… А у духовном код нас све често бива неозбиљно, немарно, тако да оправдавамо речи Господа: «Синови су овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају» (Лк. 16, 8).
Јер, сваки пут видимо да цена не одговара роби. И не само да је краткотрајна „радост“ греха пролазна и ташта… Понекад ни нема никакве радости. Човек греши „по инерцији“, не размишљајући, због неке чудне слабовоље и малодушности. И не би хтео, и не би желео, а непријатељ га је „мало притиснуо“ и он му се препустио. Осетио је: требало би инсистирати на своме, мало се борити, потрудити. И обузела га је таква туга, таква чамотиња га је напала да је пре одлучио да се преда без икакве борбе и без икаквог труда. Коме ово није познато?
И да смо стекли – ништа нисмо стекли. А изгубили смо мир с Богом, спокој савести, унутрашњу целовитост која се тако тешко поново стиче. Или оно што је личило на целовитост што смо имали. Ово је, укратко речено, она цена која се увек мора платити у таквим пословима. Зато себи касније и постављамо увек исто питање, у некој тешкој недоумици: «И шта ми је све то требало?» Иако је одговор већ одавно спреман: «Ни-због-чега!»
Једноставно, ово питање је закаснело и зато, премда од њега и постоји нека корист, то није она која нам је потребна. Раније је требало то да се упитамо, да узнемиримо своју душу, да не дозволимо срцу да заспи сном лењости.
Да, то је важно – веома важно – да човек уме да пита себе на време, са свом строгошћу и да одговори себи и својој савести без лукавства и малодушности. И још – да прикупи храброст и одлучност да поступи у складу с овим одговором.

https://radioistocnik.info/tekstovi/iguman-nektarije-morozov-sta-mi-je-to-trebalo/

Божанско Откровење је посебан, тајанствен утицај Бога на човека, саопштавање истинског знања о Богу, о самом човеку и о нашем спасењу.

Назива се натприродним јер његов извор није ништа створено, већ сам Бог, који је изнад сваке природе. Само Он може људима дати духовне истине које превазилазе когнитивне моћи нашег ума и односе се на спасење човека.

Од давнина, Творац се откривао светим и праведним људима, чија је воља била усмерена ка познању Његове воље. То су библијски преци Авељ, Енох, Ноје, Аврам, пророци Мојсије, Давид, Исаија, апостоли Јован, Петар, Павле и многи други. Неки од њих су записали Откровење Божије које им је дато. Тако је, постепено, из многих књига, настало Свето писмо . Библију су писали пророци и апостоли под утицајем Божјег Духа. Стога се Свето писмо назива и речју Божјом, јер је то реч самог Бога, написана од стране светих људи људским језиком.

Духовне истине Светог писма , посебно оне које се односе на Бога и спасење човека, као што ћете видети у наставку, јединствене су и немају аналога у учењима других религија. И то потврђује да хришћанство, у суштини, није могло ништа позајмити од плодова људског ума. У том смислу, чак је и Жан-Жак Русо (1712–1778) рекао: „Погледајте књиге филозофа, колико су безначајне у поређењу са Библијом. Да ли је могуће да тако невероватна, а истовремено једноставна књига буде дело људских руку?“

Божанско Откровење је срж хришћанства и његов чисти извор. Да ли сте икада наишли на књигу која, без обзира колико пута је поново прочитате, увек остаје занимљива и информативна? Вероватно ће чак и најзабавнији роман постати досадан због понављања заплета. Велики немачки филозоф Имануел Кант је признао: „Све књиге које сам прочитао нису ми пружиле утеху коју ми је пружила Божја реч.“ И многи људи су приметили да што више читате Свето писмо, то вас оно више обогаћује и чини мудријим.

Када је енглески писац Волтер Скот (1771–1832) умирао, обратио се свом зету Локхарду речима:

- Сине, донеси ми књигу.

У кући је била велика библиотека, и збуњени зет је поново упитао:

- Која књига, господине?

Умирући човек је одговорио:

- Постоји само једна Књига. Сине, донеси ми то.

Тада је Локхарт схватио шта је писац тражио. И донео му је Библију.

Реч „Библија“ је грчког порекла и значи „књиге“. Ово име указује на то да се Свето писмо састоји од многих књига, укупно 77. Називамо их Светима јер су написане Божанским надахнућем и показују пут ка светости, односно посебну духовну блискост са Богом.

Ове књиге су писане током периода од преко 1.600 година, што је обухватило животе 60 генерација. Написало их је више од 40 аутора из свих друштвених слојева, укључујући краљеве и сељаке, војсковође и рибаре, филозофе и пастире, државнике и лекаре, песнике и научнике. Писани су на различитим језицима, на различитим местима на три континента: Азији, Африци и Европи. Али истовремено, сви они говоре о једној ствари: о томе како је човек изгубио Рај – своје блаженство и срећу, и како се човек може вратити у тај Рај.

Библија није збирка апстрактних догми, није скуп моралних забрана и правила. Библија садржи тајну човекове комуникације са Богом, тајну која се открива искреном трагаоцу. Свако ће у Библији видети себе, разлоге својих грешака и падова, ослонац својих нада. Свето писмо је кључ за откључавање блага људске душе. Она приказује пут човека ка Богу и откриће Бога од стране искрене, верујуће душе.

„Све што је овде написано садржи велико богатство мисли... Нема ниједног слога, ниједног реда у Светом писму, у чијим дубинама нема великог блага“, рекао је Свети Јован Златоусти (†407). Стога, када је француски слободни мислилац Ла Харп бачен у затвор са свакодневном претњом смрћу и када му је Библија пала у руке, након што ју је прочитао, окренуо се Богу, а након изласка из затвора постао је бранилац хришћанске вере.

Свето писмо се састоји из два дела - Старог и Новог завета, иако је јединствена целина. Стари завет је припремне природе; Говори о односу целог универзума са Творцем, о човековом губитку божанског достојанства, о његовим лутањима и потрази за изгубљеним Богом. Стари завет је прорекао долазак Спаситеља и забележио прве духовне и моралне заповести за људе.

Срж сваког Божанског Откровења је Нови Завет, а пре свега Јеванђеље, у којем је утиснут лик Господа Исуса Христа, откривен у догађајима Његовог земаљског живота, у Његовим делима и речима. Тек у Христу се Бог истински, у свој својој пуноћи, открио људима.

Реч Јеванђеље значи добра вест. Ово је вест да су човеку враћени вечни живот, радост и срећа.

„У поређењу са Библијом , све људске књиге су мање планете које своју светлост и сјај добијају од Сунца“ (Р. Бојл).

„Не можете смислити ништа више од онога што је већ у Јеванђељу. Колико пута се човечанство већ повукло од њега и колико пута се окренуло ка њему? Неколико пута ће човечанство завршити свој циклус... неколико мисли ће бити завршено... обрт мисли... и поново ће се вратити Јеванђељу, потврдивши искуством догађаја истинитост сваке његове речи. Вечно, оно ће се укорењивати све дубље и дубље, „као што дрвеће, пољуљано ветром, пушта своје корење све дубље и дубље“ (Н. В. Гогољ).“

„Био ми је потребан... несхватљиво високи идеал вере. И, узевши Јеванђеље, које никада нисам читао сам (а већ сам имао 38 година), пронашао сам тај идеал за себе“ (Н.И. Пирогов).

„Добро чините што тражите једини мир у Јеванђељу, јер је оно неисцрпан извор сваке истине, који разум никада нигде другде неће наћи“ (И. Кант у писму Ј. Стилингу).

„Не сећам се да сам икада узео Јеванђеље са хладним осећајем... У свим годинама, у различитим приликама, враћао сам се читању Јеванђеља, и сваки пут је његов садржај доносио мир и кротост мојој души“ (А. И. Херцен).

„А каква је ово књига, Библија! Величанствена и огромна као свет, укорењена у дубинама Универзума и уздижућа се до тајанственог плаветнила небеског!.. Заиста – ово је реч Божија, док све остале књиге света изражавају само своју људску уметност.“ „Већ сам говорио о преображају који се, у вези са Божанским пословима, догодио у мојој души. Своје освећење дугујем једноставно читању једне књиге. Књига? Да, то је стара, веома стара књига... и ова књига се једноставно зове Библија . С правом се назива и Свето писмо“ (Г. Хајне).

„Нови завет је најбоља књига коју је свет икада упознао или ће упознати“ (К. Дикенс).

Постоји још једна важна тачка коју треба размотрити. Не сви доживљавају Свето писмо на исти начин, и не увек ће читалац речи Божије одмах правилно схватити њено свето, свето значење.

o.Валериј Духањин

приредила Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Јер вам кажем да ако не буде већа правда ваша

него у књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско.

(Јеванђеље св. Матеја 5:20)

Као што многи од нас памте, у земљама под комунистичком влашћу држава је чинила све што је могла да искорени веру. Разна средства, од пропаганде до отвореног гоњења, била су употребљавана да се верницима спречи практиковање религије и похађање цркве. Па ипак, било је много појединаца који су се одупирали атеистичким, антирелигиозним напорима тоталитарних режима, те су одлазили у цркву и практиковали своју веру, ризикујући да буду ухапшени, прогнани у концентрационе логоре, или чак и погубљени. У тим земљама одлазак у цркву није била и није и сада нека формалност, већ акт личне храбрости и потврда истинске и искрене вере у Бога и цркву.

У нашој земљи, где је слобода исповедања загарантована нашим Уставом, нико не ставља себе ни у какву опасност тиме што похађа цркву и практикује своју веру. Наравно, како суптилни тако и доста отворени напори се чине да нас одвоје од Бога и наше вере, али бар нема масовног и свирепог гоњења. И поред тога, има много особа које немају везе са својом црквом и вером. Не говорим о онима који поштено и отворено кажу да не верују у Бога и цркву, јер они раде у сагласности са својим изјављеним неверовањем. Говорим о верницима, о онима који тврде да верују у Бога и да припадају цркви, јер такви, слично фарисејима и садукејима, делима својим оповргавају оно што тврде да верују и исповедају.

Истина, они могу имати неке озбиљне разлоге за недолазак у цркву, и ти разлози морају бити веома јаки ако су важнији од Господњих заповести и црквеног учења. Међутим, уместо да расуђујем о важности њихових разлога, које ће Господ расудити, ја ћу радије указати на разлоге зашто треба похађати цркву и практиковати своју веру. То је не само дужност, већ и потреба, право и привилегија сваког искреног верника.

Ако неко не употребљава своје руке у току од неколико месеци, способност употребе руку може бити делимично или тотално изгубљена. Тако је и са нашом вером: не практикуј је неколико месеци ‡ а у неким случајевима и неколико година ‡ и ко зна да ли ћеш је икада после тога моћи практиковати.

Црква постоји за оне који је стварно желе. Добро је да имамо слободу одлучивања да ли ћемо је похађати или не, јер управо та слобода је деоница између оних који стварно желе цркву и оних који то само говоре. Тако, ако не похађате цркву, нико вас не може натерати да је похађате, али, то морам отворено рећи, није право ни поштено ни пред Богом ни пред људима називати себе православним хришћанином или хришћанком, чланом или чланицом једне православне парохије, а немати ниакакве везе ни са парохијом, ни са црквом, ни са вером. Они који говоре да је црква потребна за њихову децу, а сами сматрају да је у реду да је они не похађају, не чине добро ни себи ни својој деци. Деца ће се питати зашто је њима црква потребна ако није потребна њиховим родитељима.

Свако ко очекује да му вера буде само извор задовољства, разоноде, забаве, није схватио основну истину о природи и сврхи религије. Она је пре свега и изнад свега лични напор, начин живота, а тек после тога и извор радости. За разлику од атлетских такмичењима, где у такмичењима може уживати и публика исто толико као и такмичари, у цркви само активни учесници налазе радост и инспирацију, али и тегобе духовног узрастања.

Лакше је бити неверник него верник. Неверовање не обавезује ни на шта. Можда је то главни разлог оних који не долазе у цркву и не практикују своју веру.

протојереј-ставрофор Матеја Матејић

извор

Бдите, јер не знате дана ни часа у који ће доћи Син Човечији (Мт. 25, 13).

Ове речи Самога Господа, према томе, несумњиво сведоче да ми не знамо и не можемо знати, да ли је далек или близак тај час, тај тренутак, када ше доши Господ, Судија и Дародавац наш и узети нас к Себи на Суд ради награде или осуде.

Несумњиво је ово истина, али ако она није очигледна за све, можемо са сигурношшу реши да је свима јасно то колико је мало известан тренутак наше смрти.

Да ли знао почивши о дану и часу своје смрти, када је почињао последњи дан његовог живота? Он је стао да се помоли за изненада умрлог свог рођака, а и сам је неочекивано прешао у тај загробни живот; он је желео да проведе дан у кругу родбине и пријатеља, и у трептају ока прешао је у онај свет, где су милиони и милиони душа њему непознатих; он је ушао у храм да би се молитвено узнео ка Господу, Владици живота и смрти, да би се узнео само мишљу, а Господ га је из храма пак, позвао к Себи, окончавши његово земаљско битије.

Није знао почивши, а не зна и нико од нас “ни дана ни часа” у који ше доши к нама Судија и позвати нас к Себи.

Зар нема никакве утехе у тој мрачној неизвесности грознога часа смрти, који може да нас сустигне свакога минута, и код куше, и на путу, и у храму, и у кревету?

Господ нам даје и утеху и оружје против ужаса изненадне смрти, у једној реченици - бдите, јер не знате дана ни часа.

Бдите, јер не знате тренутак смрти, веш је увек очекујте, увек мислите на њу, и у том ишчекивању, у тој сталној спремности за сусрет са смртним часом, нашишете и утеху у изненадној смрти и оружје против њеног ужаса. Смрт је неизбежна за свакога од нас, то свако зна, а мање-више сви се труде да одагнају од себе мисао о смрти. Зашто је то тако? Зато што земаљски живот ми у потпуности осешамо, сви у њему налазимо више или мање радости, или у крајњој мери постојаност наших животних сила и активности, а шта ше бити с нама иза гроба, све нам то изгледа тајанствено и тешко разумљиво.

Да, будући живот нам је непознат, али зашто бисмо покушавали да га упознамо: ми нисмо својом вољом дошли у овај живот и у овај свет, нити шемо својом вољом напустити овај свет. Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; јер ако живимо Господу живимо; ако ли умиремо Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо (Римљ. 14, 7-8). Господ нас је по Својој вољи увео у овај земаљски живот, Господ ше нас, пак, по Својој вољи увести и у други живот; рађајуши се, ми нисмо могли знати какав нас живот очекује на земљи, умируши не знамо шта нас чека у животу с оне стране гроба, - знамо само толико да се наш долазак у овај свет, као и наш одлазак из њега савршавају по вољи Господа, Владике и Промислитеља свих; знамо и више од тога. Да ради нас Христос и умре и васкрсе и оживе, да и мртвима и живима господари. Нека је благословено Име Господње и у часу нашег рођења и у часу наше кончине!

Али ако је непознато шта нас очекује у загробном животу, то нам никако не даје за право да овоземаљски живот проводимо лакомислено. Ко се спрема на далеки пут, у земљу непознату, тај се још доста пре поласка интересује шта ше му све бити потребно на том далеком путу, да у тој далекој, непознатој земљи не би патио од хладноше, глади, врушине, какво оружје да понесе како би сачувао свој живот и здравље од непријатељских насртаја. Управо тако пак, и сваком човеку коме предстоји иши по мрачном путу смрти у тајанствени загробни свет, неопходно је по речи Господњој бдети, непрекидно и пажљиво размишљати о ономе што је потребно прибавити овде за тај далеки непознати пут.

Бдите увек брашо! О овом земаљском телу и његовој лепоти и украшавању, снази и елеганцији, нема потребе да се старамо ради будушег живота, тело наше ше остати овде као плен црва и трулежи. И када се наш земаљски храм телесни разори, саздани од Бога имамо храм вечни, нерукотворени на небесима.

Али, не само да је трулежно, већ то тело уноси у душу привезаност и страсти ка излишним и штетним задовољствима његовим, којих је потребно ослободити се још у земаљском животу, да ушавши у небеско станиште не нађемо се наги. Услед небеског тела са земаљским плотским похотама, у свету смо окружени породичним и друштвеним бригама о којима треба да се старамо само толико колико је за данас потребно, јер не знамо дан у који ше изиши дух човечији и у који ше пропасти сви његови земаљски планови. Знамо да постоје веома богати људи, обасути славом, али нека вам је све то доступно, не приклањајте к томе своје срце, јер ше све то остати овде, док тамо - слуга и господар, богати и убоги, стоје пред Богом у истој части. Тамо се види и вреднује само душа и њене врлине и дела. Ако у срцу постоји гордост, завист, злоба и друге страсти, треба их благовремено искоренити из срца јер су то опасни сапутници на путу у живот вечни; као што овде од тих страсти нема мира, тако и тамо оне (страсти) неше дати покоја души, неше дозвољавати да се настани (душа) у царство мира и љубави. Тамо је потребно срце очишћено од страсти, које стреми к Богу благочестивом љубављу к Њему, украшено смирењем, незлобивошћу и кротошћу и оно је драго и мило у очима Бога и светитеља Његових. Ако се душа на овај и сличан начин припреми, онда јој неће бити страшан час смрти ма када и ма где нас он сустигао.

Нека би дао Господ да сви умиру са јаком вером и чистим животом, јер како можемо знати са чим одлази душа преминулога у онај свет? Због те недоумице срце боли у неизвесности какав је будући живот наших ближњих. Јер, шта нам ваља чинити да би успокојили своју стрепњу и страх због оних који су се преселили у далеки свет? Родбина и пријатељи њихови, који су их и испратили у далеку земљу, непознату, брину да отишли тамо не оскудевају у било чему. Обично се труде да им пошаљу помоћ и утеху, по мери својих снага и љубави, не питајући чак ни да ли су им помоћ и утеха потребни. Тако смо пак дужни поступати и ми са умрлим нашим ближњим. При обиљу благодати у земној Цркви Христовој, свако може одмах послати ономе који нас је напустио или молитвене уздахе свога срца, или обиље светих молитава и жртвоприношења Цркве, или дела милости и љубави, учињених у спомен преминулих. То је велика утеха и помоћ за оне којима је то потребно и уједно умножавање радости небеске за оне који већ предокушају рајске радости.

Не оклевајмо ни ми браћо да што чешће шаљемо молитвену и тајанствену благодатну помоћ Цркве свима почившим са којима смо се с љубављу односили у време њиховог земаљског живота.

На мрачном путу, са оне стране гроба за преминуле ће бити драгоцена свака искра светлости, а светлост за цео свет јесте Господ наш, Исус Христос; и Његово Свето Име, за оне који пролазе посред сени смртне, није само светлост која показује пут већ и палица која одгони демоне! Да пођем и поред сени смрти, нећу се бојати зла јер си Ти са мном, штап Твој и палица Твоја, они ме теше (Пс.22).

Зато са вером у крсне заслуге Господа, у Име Његово, што чешше узносимо молитве за преминуле наше ближње: и један једини уздах тужног срца које се моли, овде једва чујнога, као гром од‌јекује у загробном животу, зато што се пред Именом Исусовим преклања свако колено на Небесима. И сила спасоносних Тајни Цркве Христове јасније се осећа у загробном животу, јер је Христос ради тога и умро и васкрсао и оживео да би и мртве и живе испунио.

Чинимо, пак по мери својих снага, у име почивших ближњих својих дела љубави и доброчинства, због којих ће, када и ми осиромашимо и нас примити у небеске станове, по обећању Спаситеља.

(из књиге - “Утеха онима који плачу због умрлих” )

+ Веруј и надај се, јер као што је теби лако да дишеш и живиш ваздухом, да једеш или пијеш, још је лакше вери твојој да од Господа добије све духовне дарове. Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће. 

+ Молитва је - вода жива, којом душа гаси жеђ. 

+ Молитва - то је созерцавање у себи, људима и природи дела премудрости, доброте и свемоћи Божије; молитва је - постојано стање благодарности. 

+ Молитва је - дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: “Молите се Богу Духом Светим” (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су - дах Духа Светога, као да су духовни ваздух и, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа. 

+ “Молитва је узношење ума и срца ка Богу” (Митрополит Филарет), созерцавање Бога, одважна беседа твари са Творцем, побожно стајање душе пред Њим, заборављање свега што нас окружује ради Њега, храна душевна, ваздух, светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова - благи јарам Христов и лако бреме Његово. Молитва је - непрестано осећање сопствене немоћи или ништавности душевне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делању, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва је - веза са Ангелима и светима. Молитва је - поправљање живота, мати суза и скрушености срца; подстицај на милосрдна дела; животна сигурност; уништење страха од смрти; занемаривање земних драгоцености и жеља за благом небеским; очекивање Онога Који ће судити целом свету, свеопштег васкрсења и живота будућег века; настојање за избављењем од вечних мука, непрестано тражење помиловања од Владике; жива вода душе; молитва значи моћи својом љубављу примити у срце све људе, силазак неба у душу, смештање Пресвете Тројице у срце, као што је речено: “К Њему ћемо доћи и код Њега ћемо се настанити”(Јн.14, 23).

+ Када се молиш Господу, очима срца гледај унутар себе, гледај душу своју; Господ је тамо, у мислима твојим и у исправним кретањима срца твога, као што је и изван тебе и на сваком месту. “Близу ти је Он - у устима твојим и у срцу твом?”(Рим. 10,8), а не само на небесима или у понорима. 

+ Бог је истина: зато и молитва моја мора да буде истина, као што то мора бити и мој живот; Бог је Светлост: и молитва се моја мора приносити у светлости ума и срца; Бог је ватра: и молитва моја, као и мој живот, мора бити ватрена; Бог је слободан: и моја молитва мора бити слободно изливање срца. Колико је богатство људског духа! Само од срца помисли на Бога, само пожели усрдно сједињење са Богом и Он ће истог часа бити са тобом. 

+ Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. “Пред Богом изливам душу своју” (Молитва Ане, мајке Самуилове). 

+ Бог хоће да Му се свакодневно обраћамо молитвом зато да би нас, подивљале од греха и чеда Своја која су се од Њега удаљила, привукао Себи, очистио нас и обгрлио Својом љубављу. Тако и добри родитељи поступају са својом непослушном децом. 

+ Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, “Оче наш”. Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо: ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања! 

+ Бог брзо услиши молитву када се двоје или троје заједно и од срца моле. То је искуство. 

+ Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш и срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз уверење да су у њима скривене драгоцености Духа Светога: истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство. 

+ Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тело на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се и од душе и од тела. 

+ Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама.

св. Јован Кронштатски

извор

Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје.

Понекад пролазно охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху.

Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински).

Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: "Остани са оним у шта се уздаш".

Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога.

Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот. (свети Теофан Затворник)

из књиге "Обитавање безграничног у срцу"

Данас се често могу чути изјаве да постоје одређене универзалне људске вредности, заједнички концепти доброте и моралних стандарда који су исти за све људе на планети, упркос разликама у религијама, националним културама, животном стандарду итд. Тврди се да су таква доброта, такве моралне врлине, дубоко укорењене у људској природи, резултат су целокупне историје људског развоја и постоје аутономно, независно од човекове везе са Богом, и уопште, независно од постојања Бога. Штавише, човек, без обзира на своју вероисповест, способан је, па чак и мора да чини такво добро.
Присталице овог погледа на свет верују да је пут ка срећи, миру, сигурности, слободи, развоју и остваривању свих људских стваралачких способности достижан коришћењем рационалног и научног сазнања о себи и свету, уз готово потпуно порицање Творца, или тачније, порицање Његовог живог учешћа у људском животу. Иако дозвољавају веру у Бога, па чак и само постојање Господа, нада у Њега се препознаје као потпуно неефикасан метод за постизање среће на земљи.
Овај поглед на свет назива се хуманизам. Сасвим јасно се представља као алтернатива религиозно-моралном погледу на свет, а већина хуманиста себе сматра атеистима или агностицима. Али, нажалост, хуманистичко схватање доброте и морала није ограничено само на њих; у једном или другом облику, продрло је у умове неких хришћана. Како примећује отац Рафаило (Карелин) , „Спасење само кроз испуњавање одређених друштвених и моралних правила“ је главна догма либералног хришћанства, која у суштини уништава остале догме“. Често, у разговору са хришћанином, можете чути о добром комунисти, атеисти, муслиману или једноставно доброј особи која не иде у цркву. Све ово нам поставља озбиљно питање: да ли је добро заиста могуће без Христа?
Да би се одговорило на ово питање, пре свега, потребно је разјаснити саме појмове добра и зла. У почетку је Бог створио свет у коме није било зла. Зло нема своју природу. Зло почиње тамо где се добро завршава. Зло је рупа на платну, то је рана на телу, то је паразит на добру. Не може постојати само по себи, за разлику од добра. Свети Василије Велики пише: „Зло је лишење добра. Око је створено; а слепило је настало од губитка очију. <…> Дакле, зло не настаје само од себе, већ следи оштећење душе.“
Али одакле долази зло ако не може постојати само по себи? Бог нам је дао слободу и разум. Он је то учинио да бисмо ми, попут Њега, могли постати добри, не силом, већ слободним избором. Захваљујући овом дару слободе, човек је у стању да изабере да ли ће бити са Богом или ће се супротставити Богу. Управо у том избору настаје или добро или зло. Зло се рађа из слободног избора рационалне особе. Ђаво је имао такав избор, Адам је имао такав избор, свака особа прави такав избор. Или човек постаје учесник у животу, љубави и доброти, или постаје кривац за рађање зла, проводник зле воље. Цитирајмо и речи Светог Василија Великог : „Бог је створио душу, а не грех. Душа је оштећена одступањем од онога што јој је природно. А која је била првенствена корист за њу? Бити са Богом и сјединити се са Њим кроз љубав. Отпавши од Њега, почела је да пати од разних и разноврсних болести... У мери у којој се човек повукао из живота, у тој мери се приближио смрти; јер Бог је живот, а губитак живота је смрт. Стога је Адам себи припремио смрт одвајањем од Бога, као што је написано: „ Јер гле, они који се удаљавају од Тебе пропашће... “ ( Пс. 72:27 ).
Када користимо појмове „добра“ и „зла“, морамо одредити која је мера која даје овим појмовима специфично значење? Која је почетна тачка? У односу на шта се утврђује да је ово добро, а оно зло? Хуманисти кажу да је полазна тачка човек. Али православни хришћани знају да је полазна тачка Творац човека.
Отпор Божјој љубави и, као последица тога, отпор Божјој вољи је зло. Свети Василије директно пише о томе: „Отуђење од Бога је зло.“ Зло је кршење Божје воље. А добро је испуњење Његове воље. Он је изразио своју вољу у њеном савршеном облику кроз Откровење, а у њеном почетном облику кроз глас савести, који је дао свакој особи. И овај глас сведочи зликовцу да прави лош избор. Зло не постоји само по себи, изван особе која га ствара. У свету око нас нећемо наићи на „безлично зло“, већ ћемо видети да је свако зло увек деловање конкретних људи, односно производ њихове слободне воље.
Да ли је зло својствено људској души? Да, то је својствено од тренутка оштећења људске природе грехом, од тренутка одвајања од Бога, од тренутка отпора Творцу. О томе говори Свети Игњатије (Брјанчанинов) : „У палој људској природи добро је помешано са злом. Зло које је ушло у човека толико се помешало и стопило са природним добром човека да природно добро никада не може деловати одвојено, а да зло не делује заједно“. То је смртоносни чир у души и без исцељујуће благодати Божије не може се излечити. Горе наведено је очигледно православном човеку. Као што је познато, учење да човек може постићи морално савршенство и ослобођење од греха сопственим напорима, без благодати Божије, осуђено је као пелагијанска јерес пре хиљаду и по година.
Кварљивост људске природе злом није нека теоријска претпоставка, већ уочљива чињеница коју су препознали не само свети оци, већ и световни филозофи. На пример, Шелинг пише о „човековој природној склоности ка злу“ и истиче да се „кроз буђење самовоље, човеку већ у тренутку рођења саопштава неред сила“, а Кант признаје да „у човеку постоји природна склоност ка злу... Ово зло је радикално, јер уништава темељ свих максима. Истовремено, као природна склоност, не може се уништити људским силама“. Атеистички мислиоци су такође говорили о овој стварности. За многе психоаналитичаре, једноставно речено, суштина лечења своди се на препознавање мана душе, злобних жеља, табу тежњи, а затим на суочавање са њима проглашавајући их нормом. На сличан начин се надају да ће научити да контролишу своје штетне страсти и опасне жеље.
Због тога човек не може сам да утврди за цело човечанство шта је добро, а шта зло. Јер је и сам покварен злом. Ако поставимо особу као стандард, испоставља се да је наш стандард мањкав. То је као да користите нетачну вагу, погрешан сат. И хуманисти су приморани да поричу стварну видљиву исквареност људске природе, јер ће у супротном изгубити тло на којем граде здање свог погледа на свет. Спремни су да признају колико год желе појединачних манифестација зла, али не и поквареност човека као такву – у том случају би немоћ њихове идеологије постала очигледна чак и њима самима.
Ако лекар изводи хируршку операцију прљавим инструментима, онда без обзира на то колико добро и професионално операција буде изведена, као резултат ове процедуре пацијент ће се заразити новим болестима. Стога се шприцеви, скалпели и остали прибор дезинфикују - на њима не би требало бити ничег страног, вируса или микроорганизама. Исто тако, свако добро дело које учини особа која је оскврњена грехом носи у себи инфекцију или примесу зла. Скалпел не може сам себе дезинфиковати, али онај ко га је створио може то лако да уради. И природно, управо Онај који је створио човека може да га „дезинфикује“ и очисти од зла.
Како добро нагриза зло које је заразило човека? Прво, кроз мешање зла са добрим делима, када се она чине са потрагом за неком врстом личног интереса, гордости итд. И друго, кроз замагљивање и искривљавање појмова добра и зла.
Данас свет признаје као нормално оно што је пре само тридесет година изгледало дивље. Идеје хуманиста су реализоване у облику такозваних „људских права“, која, у суштини, бране право на некажњив грех. Убиство нерођеног детета назива се правом на прекид трудноће, блуд се назива правом на грађански брак, похлепа се назива правом на предузетништво, хомосексуалност се назива правом на слободну љубав, непослушност и непоштовање родитеља су права детета итд.
И до чега ће искривљени, обезбожени концепти добра довести за још тридесет година? Настављајући логику „људских права“, могу се легитимисати права канибала. Ако, уз обострани пристанак и добровољно, једна јединка жели да је поједе друга, зашто онда не? Или легализовати право куповине и продаје деце, ако се све стране сложе, а детету ће бити боље само са новим родитељима него са „биолошким“? Или легализовати права педофила, опет, уз сагласност родитеља и самог детета, итд.
Тако ће људи, заборавивши Бога у својим срцима, викати о достигнућима цивилизованог света, о доброти и моралу, прихватајући оно што данас изгледа страшно и немогуће. До 1961. године, хомосексуалност је била кривично гоњена у скоро целој цивилизованој Европи; Нико није озбиљно ни причао о „истополним браковима“. На почетку века, послушност родитељима је била норма. Али све се променило чим су људи одбацили Христа. Концепти добра и зла су се брзо трансформисали. Јер јасна разлика између добра и зла је могућа само у Христу. Свети Тихон Задонски каже да „душа просветљена светлошћу Христовом познаје добро, али непросвећена душа не види добро“.
Али неки људи могу приговорити да људску природу не карактерише само зло, већ и у већој мери добро. Човек може и жели да чини добро. Знамо примере велике несебичности неких људи, чак и међу неправославцима. Заиста, Бог је створио човека по свом лику и подобију, а једно од својстава лика Божјег је љубав. Према речима Светог Григорија Ниског , „љубав је одлика наше природе“. Свети Теофан Затворник пише: „Срце је, по природи, ризница добра – зло је дошло касније“. То јест, постоји природна доброта, природна способност душе од рођења да осећа љубав и природна жеља човека за добротом и љубављу. Хуманисти, атеисти, моралисти, комунисти, филозофи и други нам говоре о овој природној способности душе да воли и чини доброту. Кажу да човек може бити љубазан чак и без Бога. Истовремено, они не препознају, па чак и поричу да у тежњи душе ка добру и љубави, управо у тој души постоји корозивни чир зла. Штета од зла је неизлечива болест душе, коју може излечити само Господ Бог наш – Исус Христос.
Са чиме се може упоредити таква природна врлина? Можда са примитивном животињском врлином. Многе животиње су љубазне, на пример пси. Они служе својим власницима верно и марљиво; постоје примери њиховог самопожртвовања зарад власника. Они осећају радост служећи свом господару. Несебични су у својој љубави и не захтевају више од својих природних потреба. Не лажу, не краду, верни су до смрти. У животињском свету може се видети много примера несебичне помоћи неких животиња другима. Али ова доброта не чини животиње наследницима Царства Божијег и неупоредива је са истинском Христовом добротом.
Вреди навести оцену хуманизма коју је дао изузетни подвижник прошлог века, преподобни Јустин Поповић . У његовом тумачењу речи Светог Писма: „Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо, и истине нема у нама“ ( 1. Јованова 1:8 ). – Читамо: „Као што је у Христу светлост, тако је и у нама тама од греха. Тама греха се простире над сваким људским бићем... Једина људска Суштина која је испуњена одсуством греха, то јест „Светлошћу Истине“, јесте Богочовек Христос, потпуно непорочни... Ово уверење и свест да је све људско у греху и под грехом ствара истинско разумевање човека, водећи до хришћанске антропологије (познања човека).
Свако ко тврди супротно, вара самог себе. Свака друга идеја о човеку је лажна, а такво је и хуманистичко учење, које обожава човека у његовим делима, која су, због греха, нечиста, мала и вулгарна створења. Хуманизам је идолопоклонство, и заправо идолопоклонство најгоре врсте – обожавање човека. Хуманизам се заснива на чињеници да је човек по природи добар. И то води до најтрагичније заблуде, која је створила толико трагедија у свету хуманистичке науке, образовања и културе уопште. Јер хуманизам уздиже човека до таквог арогантног самопоуздања да он пориче само присуство греха у себи. „Нема греха“ – и то је једно од главних моралних највећих достигнућа хуманизма.
У међувремену, људска стварност је пуна недостатака, глади, мана, трагедија и представља најочигледнији доказ и сведочанство о присуству у човеку негативних и деструктивних сила, које нису ништа друго до силе греха. А хуманизам, признајући теорију еволуције, верује да она садржи средства помоћу којих ће се људи ослободити свега негативног, од недостатка и беде и, уопште, од свега лошег. Хуманизам верује да је то једини лек, спасење човека, који, ослањајући се на себе, је попут дављеника који се хвата за сопствену косу да би се спасао, али је природно и само по себи очигледно да ће се сигурно удавити. Нема трагичнијег схватања и перцепције човека, његове сврхе, од хуманизма. Стога, он људе води у најтрагичнију смрт”.
Како су иначе мисли о добру без Бога опасне и штетне за човека?
Прво, одсуство добрих плодова и немогућност да се угоди Богу. То је оно што сам Господ каже: „ Ја сам лоза, ви сте гране; ко остаје у мени и ја у њему, он доноси много рода; јер без мене не можете чинити ништа “ ( Јован 15:5 ). Добри плодови су плодови благодати. Без освећујуће благодати Божије, без преображења душе, без њеног освећења, сва добра дела човека су од мале вредности. Као да сте дошли у посету и да вам је дозвољено да преноћите. И уз топле речи, частили би вас буђавим, али ипак јестивим хлебом и давали вам постељину која дуго није прана и која је лоше мирисала. Изгледа као добро дело, али је празно. Дакле, наше врлине, оскврњене сујетом, гордошћу, самоувереношћу и другим страстима, често немају вредност у Божјим очима.
Штавише, све истински добро што човек чини створено је Христом који живи у њему. Овако о томе говори преподобни Симеон Нови Богослов : „А ако [људска природа] не постане учесница Божанске природе Христове, ако не прихвати благодат Светога Духа, не може мислити ни чинити ништа достојно Царства Божијег, не може испунити ниједну заповест коју нам је Христос заповедио, јер Христос је Онај који чини све у свима који призивају Његово свето име…“
„...Јер у сваком хришћанину Христос је Онај који се бори и побеђује, и Он је онај који призива Бога, и моли се, и захваљује, и доживљава страхопоштовање - Христос све то чини, радујући се и веселећи се када види да у сваком хришћанину постоји и остаје то уверење у којем са вером исповедају да је Христос Онај који све то чини. Стога, сваки хришћанин, у погледу свих добрих дела која чини, мора да исповеда да их чини Христос, а не он; „Ко о томе не размишља на овај начин, узалуд себе сматра хришћанином“. Зато Господ каже да без Њега не можемо учинити ништа добро, јер је Он тај који чини све добро у човеку.
Друго, мисли о добру без Бога доводе до повећања гордости. Човек који чини добро из љубави и верује у Творца, пре или касније ће, Божјом бригом, доћи Христу, попут Корнилија Сотника . Особа која чини зло увек ће се осећати кривом и може се покајати. Особа која чини добро у принципу без Христа, опире се Богу „добром“ и укорењује се у својој гордости. И стога такво стање ума може бити чак и опасније од стања ума злог грешника. Услед неизмерно повећаног поноса, душа постаје неспособна за покајање. То директно видимо у позивима хуманиста: „Немамо разлога да се плашимо смрти. Пошто нема гаранција за загробни живот, нема ни патње...“, „...иако особа може осетити извесно жаљење што није могла да учини све што је могла, што се могло догодити, а није се догодило, све што је речено и учињено је добро. Наравно, добро! Ако је све што је учињено добро, онда нема разлога за кајање.“
Треће, човек таквим „добрим“ делима може потпуно убити своју савест, па чак и лишити себе спасења. Чинећи добра дела, покушаће да оправда своја зла дела и грехе, одбацујући пре свега покајање пред Богом и љубав Божију. Сатана нас омета у главној ствари – у стицању благодати Светога Духа. Дакле, ђаволу је свеједно шта човек чини - добро или зло, главно му је да не верује у Христа . Лишавајући човека вере у Христа, он лишава човека могућности да се причести благодаћу Светога Духа. И, као последица тога, лишава га спасења.
Дакле, људска душа је првобитно створена и тежи Богу, љубави и добру, али је истовремено оштећена злом. Само зло је отпор Божјој вољи. Свако зло је увек резултат слободног избора конкретних појединаца. Зло искривљује само схватање добра, и само Господ може искоренити ово зло из људске душе.
Али како можемо чинити добро, и какво добро је угодно Богу? На крају крајева, Свемогући Бог може сам учинити свако добро дело. И нема ничега што ми можемо учинити што Господ не може учинити. Али Свеблаги Господ нам даје могућност да радимо зарад љубави према Њему и нашим ближњима. Богу није важно само добро дело, не величина доброг дела, већ намера, стање срца којим човек чини добро. О томе говоре многи свети оци.
Свети Максим Исповедник : „У свим нашим делима Бог гледа на намеру – да ли то чинимо Њега ради или из неког другог разлога“. Свети Марко Аскета : „Бог цени дела према њиховим намерама. Јер је речено: „Господ ће ти дати по срцу твоме“ ( Пс. 19:5 )... [Стога] ко год хоће нешто да учини, а не може, [сматра се] пред Богом, који зна намере наших срца, као да је то учинио. То се односи и на добра и на зла дела.“ „Не чините ништа без [духовне] сврхе [због које се чини] за Бога; јер онај који путује без циља, узалуд ће се трудити“. Свети Јован Златоусти : „Бог не захтева обиље дарова, већ богатство духовног расположења, које се не изражава мером онога што се даје, већ ревношћу даваоца“.
Видимо да Богу нису важна сама дела, већ срце, љубав према Творцу и ближњем са којим их чинимо . Није битно да ли је човек чинио добро или није чинио зло, главно је коме је припадало његово срце. За ким је тежила његова душа, кога је волела, кога се плашила, за ким је тежила? Љубав према Богу нас мотивише да чинимо добра дела, која су доказ наше љубави према Њему, а Он нас воли због нашег сведочанства. „ Ако држите моје заповести, остаћете у мојој љубави “ (Јован 15:10 ). „ Ако ме љубите, заповести моје држите “ (Јован 14:15 ). И само дела учињена из љубави према Богу и ближњем донеће човеку добре плодове у овом и будућем животу. И иако споља милостиња атеисте и хришћанина, исхрана и пост, сексуално уздржавање и целомудреност изгледају исто, плодови и цена су различити. А један од најважнијих плодова је Божја благодат, која преображава душу.
Свети Серафим Саровски је учио: „Пост, бдење, молитва, милостиња и свако добро дело учињено Христа ради су средства за стицање Светог Духа Божијег." Приметимо да нам само добро дело учињено Христа ради доноси плодове Светог Духа, али све што није учињено Христа ради, иако је добро, не доноси нам награду у животу будућег века и не даје нам благодат Божију у овом животу. Зато је Господ наш Исус Христос рекао: „Свако ко не сабира са мном, расипа ( Мт. 12:30 )“.
Свети Симеон Нови Богослов пише о истој ствари : „Такав је закон живота у Христу Исусу, и ко се прво не обуче у благодат Христову, а затим не уреди да живи по Христу, узалуд се труди. Колико год да је патио и колико год добра чинио пре него што је примио благодат Божију, узалуд је труд његов... Дакле, пре свега, свако мора да се брине да прими благодат Божију кроз веру и наду у Христа Господа, кроз покајање, исповест и молитву“.
Видимо да је не само циљ сваког доброг дела, већ циљ целог живота - стицање и увећање благодати Светога Духа. Одвајајући се од Христа, човек одваја цео свој живот и сва своја дела од Господа и удаљава се од Благодати, од Живота, од Спасења. Благодат неће бити дата онима који су се свесно одвојили од Господа, Цркве, Светих Тајни, зато се немојте искушавати лажима, браћо и сестре – без Христа који живи у нама, без благодати Божије која преображава и животвори душу, ни доброта, ни љубав, ни слобода, а посебно спасење нису могући.

Тејмураз Кристинашвили

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор