Написано је: «Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло» (ср.: Мт. 12: 35). Тако да када осуђујемо некога, када сплеткаримо, управо показујемо да је наша душа заражена пороком. Да и ми сами нисмо идеални.

Савремено друштво на сваки могући начин провоцира грех осуде и злословља. Говорне емисије на телевизији су прави спектакл злословља. И огромна је опасност у томе да човек навикава да злослови. А онај ко је навикао да злослови и осуђује није више способан за добре мисли. Када човек увек о свима говори и мисли лоше, њему је веома тешко да се преусмери на друго, веома му је тешко да угледа око себе доброту и добре људе.

Светитељ Николај Српски је причао такву причу: «Како се разликује праведни човек од грешног? Праведник, ако види људе који су се некуда запутили, у срцу свом мисли: добри хришћани иду у храм Божји да се помоле. А човек, који је навикао да злослови, видећи те исте људе мисли: то су вероватно разбојници, иду некога да опљачкају». То је јарки пример тога како ми веома често злословимо оне о којима сасвим ништа не знамо.

У историји налазимо масу сведочанстава тога како је клевета довела до злих последица. Сви ми памтимо трагичне догађаје почетка XX века. Тада су многи злословили и царску породицу и уопште власт. Да, ти људи нису били беспрекорни, али када се десила револуција, то је била катастрофа, ситуација у земљи је постала још више тегобна него што је била пре тога. А 1930-те године, а гулази, а стрељања људи због православне вере? Многи мирјани и свештеници су пострадали. То је чудовишно, када човека стрељају због тога што он верује у Бога или зато што има код куће забрањену литературу. А све је почело с осудама цара. Нико није савршен, па ни цар. Гледајући само његове лоше стране, нису примећивали добре. Одлазећи од монархијског државног устројства, које се некоме чинило несавршеним, а некому и сасвим неприкладним, шта су постигли? Дошли су до бољшевизма, што је произвело масовне трагедије. Ето то треба да имамо на уму када злословимо владаре на било ком нивоу власти. А лако је, чини се, из фотеље управљати државом.

Ми морамо да се трудимо да не злословимо ближње и даљње наше, већ да се молимо за њих. И тада ће све бити хришћански. Треба да се молимо да Господ дарује снагу и нама и онима о којима смо лоше помислили. Боље да се помолимо да Господ исправи и нас и њих. Тада ће све бити добро.

свештеник Максим Горожанкин

http://www.pravoslavie.ru

По речима Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), изговарање Исусове молитве је општехришћанско дело. «Молите се без престанка» (1 Сол. 5: 17) – те речи је апостол Павле упутио свим хришћанима, без обзира да ли је неко монах или мирјанин. Светитељ Игњатије је познавао мирјане, своје савременике, који су кроз Исусову молитву достизали значајне успехе. Разлог је очигледан: у његово време људи су водили активне духовне животе и могли су да ступе у додир са истинским духовницима, који су се подвизавали Исусовом молитвом, и који су могли да их науче, на почетку, како правилно да се моле, а затим и како да то чине непрестано. Разуме се, да су духовни молитвени центри и школе били манастири. Из њих је молитвена наука долазила у свет, а њу су упијали и усавршавали најбољи хришћани.
Наше доба је другачије, оно је унело значајне особености и промене у живот Цркве. Главна промена је уништење традиције духовног живота. Ми, савремени хришћани, смо у већини случајева тек почетници на путу духовности. Многи напори, од којих су најважнији – живот по савету духовника, покајање за грехе, ношење крста, ограничење своје воље и, наравно, молитва – су за нас сложени и грешке су неизбежне. Али не смемо се уплашити потешкоћа, јер тако ништа нећемо постићи.
Пробаћемо да пружимо неколико савета на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, кога ни нема код већине нас, колико из духовних савета наших славних отаца и стараца.
1. «Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (Дап. 4: 12). На тим речима лежи наша вера у велику благодатну силу имена Исусовог. Тим именом, по речима Преподобног Јована Лествичника, треба надвладавати сваку снагу наших непријатеља и супостата. Конкретност и реалност духовне борбе, неопходност Божије помоћи за наше спасење, упућују сваког хришћанина ка Исусовој молитви.
2. Увежбавање Исусове молитве је продужетак општег молитвеног труда. «На почетку научите да се молите правилно, – учи нас Игњатије (Брјанчанинов), – а када научите правилно да се молите, чините то стално». Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва увек представља труд и присиљавање себе самог. Молитва се као дар Божији, даје само ономе ко се моли. Кроз одређено време, стање досаде и хладноће срца, биће замењено бодрошћу и жељом за молитвом. Благодатна и приљежна молитва, доћи ће само ономе ко смирено и стрпљиво чита молитвено правило, чији део мора бити и молитва Исусова.
3. Корисно је одредити за себе мало времена за Исусову молитву, или одређену количину молитава, за шта можемо користити бројаницу. Можемо једанпут недељно заменити јутарње и вечерње молитве на 15 минута Исусове молитве, ујутру и увече.
4. Најважније у Исусовој молитви, није квантитет, већ квалитет. Подсетимо се да ум треба везивати са речима молитве, а срце морамо држати у стању покајања и плача због греха. Уколико допустимо да нас заведе спољни молитвени подвиг, можемо пасти у опасно стање, блиско прелести. Свети оци то називају «мњењем».
5. Неки се боје да упадну у прелест читајући Исусову молитву. Прелест је усуд гордих и својевољних људи. «Сви смо ми у прелести», – тако мисли скрушени човек и обраћа се Богу покајничким молитвеним плачем. Кротак човек не може пасти у канџе прелесним злим духовима.
6. Изврсна потпора Исусовој молитви је акатист Преслатком Господу нашему Исусу Христу. Обавезно га треба читати 2-3 пута недељно.
7. За мирјане, Исусова молитва је, ипак, велико помагало, али не и основни молитвени труд. Та молитва може и треба да буде увек уз нас. Њена драгоценост је у њеној сажетости, њу можете изговарати и усмено, ако то околности дозвољавају, али и у себи. Мирјани много времена проводе у превозу, на путу, у редовима, шетњама, обављајући кућне послове. У датим напорима не треба траћити скупоцено време, већ је боље испуњавати своје обавезе и истовремено изговарати Исусову молитву. Овде су најважнији пракса и труд.
8. И, вероватно, најважније. То је повезаност Исусове молитве са нашим животом. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко се моли Исусовом молитвом треба да води посебан живот, ако то разумемо на добар начин, строг живот. Главне препреке при молитви јесу расејаност и животна ужурбаност. Неће се научити молитви Исусовој, онај који је привезан за ТВ и интернет, онај који стално слуша музику и не скида се са друштвених мрежа, онај који воли весело друштво и празне приче. Овде је за многе потребна пауза: превише је снажна привезаност материјалном свету и ужитку. Све то препуњава наш ум и срце и не дозвољава нам да се правилно и усредсређено обратимо Богу молитвом. Разумно мењајмо свој живот, терајмо из њега све оно што је празно и непотребно, како бисмо се духовно развијали и дорасли до плодотворне молитве.

протојереј Андреј Овчиников

https://srpska.pravoslavie.ru/102662.html

Монах Игњатије: Цело дело Ваше Пречасности познато је да је било само по себи христолошко. Реците нам, шта значи Христос за Ваш цели живот?

Отац Димитрије: Христос представља за мене сав смисао егзистенције. Кад не би било Христа, кад не би било Сина Божијег који се очовечио, и да није победио смрт ради нас, обећавши и нама победу над њом ради вечног сједињења с Њим, сва би егзистенција у свету била бесмислена. Све философије које знају само за овај свет, немају никакву логику. Смисао има само нада да ћу у Христу имати будући вечни живот, избављен од свих патњи, ослобођен од ропства материјалних задовољстава која руше тело и не задовољавају потпуно без Христа. Иначе, све би било узалудно, све би било апсурдно и нелогично. Христос је за мене све. Он је узор Човека који је победио страдања јер их је претрпео, а претрпео је не зато што је био дужан да их претрпи, него зато што их је добровољно прихватио да би их победио на Крсту ради нас, а и да нас помогне да их и ми победимо. Христос је све за мене. Он је највиши узор Човека, Син Божији који је постао и Човек, али Човек који је све наше примио, све осим греха, и Који је претрпео страдања, и који је толико добра човечанству учинио, и дао је тако дивну науку и показао нам пример Човека којег никад не можемо стићи, мада непрестано напредујемо према Њему. Христос је за мене сав смисао егзистенције. 

Из књиге „Речи за изграђивање“, Источник

https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8816

Злочестиви цар Декије издаде на све стране наређење да се сви хришћани имају убијати. У Сицилији тада беше његов војвода Квинтијан. У то време у сицилијанском граду Палерму беше једна девица, по имену Агатија, веома лепа, кћи благородних и богатих родитеља, васпитана у хришћанској вери. Када она чу за гонитељево безбожно наређење о убијању хришћана, распали се ревношћу за Христа Господа свог, коме се чистим девством беше обручила. И презре отаџбину своју и знаменитост порекла свог. А богатство што јој остаде после родитеља, и сву славу овога света, не рачунајући ни у шта, стаде припремати себе на страдање за Христа. Судија пак Квинтијан, чувши за лепоту, високо порекло и богатство ове свете девице, би захваћен нечистом мишљу према њој, и сладострасно је зажеле. И размишљаше како би могао да је види, придобије за своју гадну похоту, и уједно јој отме имање. А када сазнаде да она верује у Христа, одмах посла војнике из града Катане у Палермо, да је као хришћанку доведу на суд. Дошавши код Свете Агатије, војници јој саопштише да су дошли да је воде, и обећаваху јој да ћe је с почастима одвести своме војводи, ако им само да реч да ће се поклонити њиховим боговима. Она им рече да је мало причекају, а сама уђе у унутрашње одељење свога дома. И затворивши се, подиже руке к небу, и мољаше се говорећи:
Господе Исусе Христе, Ти знаш срце моје, и намеру душе моје, и љубав моју према Теби, и веру моју у Тебе, буди ми Ти вођ и помоћник против врага, кога сам већ Тобом, Богом мојим, згазила и умртвила. И сада, Господару, молим Те, не допусти свепрљавом и свепоквареном човеку том, слузи ђаволском, да оскрнави тело моје, у коме чисто и чесно поживех до сада. Похитај и постарај се да победиш ђавола, и слугу његовог Квинтијана, да не рекне: где је Бог њен? Прими сузе моје као миомирисну жртву и принос, јер си Ти Бог једини, и Теби приличи слава вавек, амин.
Пошто се тако помоли, она са војницима изиђе из града, праћена неким грађанима, суседима и познаницима. А иђаше да свесрдно и храбро стоји за Господа свог, као стена необорива. И говораше у себи: прво сам водила рат са ђаволом, трудећи се да неоскврнављеним сачувам девичанство своје и победим страсти тела свог. И победих страсти благодаћу Христа мог, и сатрх врага који помоћу сласти и пожуда ратује против људи. A caда одлазим у други рат, у коме имам душу своју положити за Христа. Али, о ђаволе, нећеш се обрадовати због мене већ ћеш се постидети, јер се надам у Христа Бога мог да ће са мноштвом Светих анђела Својих гледати с неба на подвиг мој и помагати мени слабој.
Тако говорећи у ссби, она топлим сузама омиваше лице своје. А успут јој се одреши ремен на обући. Она застаде да га завеже, и осврну се, и не виде никога од суседа који су је пратили, јер се сви беху вратили. Због тога се још више расплака, и помоли се Богу говорећи: Свемогући Господе, ради суграђана мојих, који нису поверовали мени, слушкињи Твојој, да хоћу да пострадам за свето име Твоје, покажи неко чудо на овом месту! – И одмах изниче и порасте дивља маслина.
А кад стиже у град Катану, војвода нареди да је одведу у кућу једне богате жене, Афродисије, која је имала пет младих кћери. Њима беше војвода заповедио, да љубазношћу и заводљивим речима склоне Агатију на телесну љубав, и наговоре је да принесе жртву боговима. И оне је стадоше обасипати похвалама и ласкама и многим обећањима. Затим јој стадоше претити, еда би је наговориле да се потчини Квинтијановој вољи. Али нимало не успеше. Оне не беху у стању да је не само речима, него и делима, од љубави Божје склоне на љубав световну: јер је украшаваху скупоценим хаљинама, даваху јој поклоне, нуђаху разноврсне слаткише, приређиваху гозбе и игре, довођаху хорове и музику, и устројаваху свемогуће забаве овога света. Али она није хтела на све то ни да погледа. И говораше им: Знајте, да су ум мој и мисао моја засновани на камену, и не могу се никада раставити од љубави Христове. А ваше ласкаве речи су као ветар, радости световне – као киша, а ваше претње – као реке. Ако и ударе на кућу моју, неће је моћи потрести, јер је основана на камену, који је Христос, Син Бога живога. – Док тако говораше, потоци суза сливаху јој се низ образе на груди. Јер као што јелен чезне за изворима воде, тако је душа њена чезнула да страда за Господа свог.
Афродисија, видећи да је срце Свете Агатије непоколебљиво и неосвојиво, оде к војводи Квинтијану, и рече му: Лакше је камен размекшати, и гвожђе у олово претворити, него ону девицу усаветовати, и од Христа је одвратити. Ја и кћери моје ништа друго радиле нисмо, него смо је и дан и ноћ саветовале. Употребљавале смо и ласкања, и молбе, и претње, да бисмо је придобиле да буде једне мисли с нама. Ја сам јој и бисере, и дивне ђердане, и скупоцене хаљине, и злато, и драго камење нудила, и робове јој и села давала, али она све то сматра за прашину коју ногама гази.
Чувши то, војвода Квинтијан се разљути, и нареди да му је доведу у тајни дворац његов. И седећи на своме месту, пун прљавих мисли, он је стаде питати: Каквог си порекла? Света Агатија одговори: Пореклом сам племићка, и имам угледне и богате сроднике. Квинтијан је упита: Када си славна пореклом, зашто онда носиш подеране хаљине као нека робиња? Светитељка одговори: Христова сам робиња, и Њега ради носим робињско обличје. Квинтијан је упита: Како себе називаш робињом, када си слободна, јер си кћер високородних родитеља? Светитељка одговори: To наше високородство, и та наша слобода јесте: служити Христу. Војвода рече на то: Шта дакле, зар нисмо, слободни ми, који не служимо Христу вашем, па га чак и одбацујемо? Агатија одговори: Ви сте запали у такво ропство и плен, да сте не само постали робови греху, него и поклоници одвратних и мртвих идола, јер као Бога обожавате дрво и камен. Квинтијан рече: Ако тако будеш богохулствовала, бићеш подвргнута страшним мукама. Но реци ми, зашто одбацујеш наше богове? Агатија одговори: Одбацујем их зато што нису богови већ демони, чије ликове правите од бакра и мермера, и позлаћујете их. Квинтијан рече: Девојко, послушај добар савет, и принеси жртве, да не би допала разних мука, и осрамотила и обрукала високородство своје. А касније ћеш се, и против воље, поклонити боговима, господарима васељене. Света Агатија одговори: Нека жена твоја буде као Афродита, богиња твоја, и ти сам буди као Зевс, бог твој.
Када то светитељка рече, Квинтијан нареди да је ударе по лицу, говорећи: Нe вређај војводу! Света Агатија одговори: Где ти је разум, војводо? Ја ти желим да будеш као бог твој, a ти не желиш да будеш сличан њему, и сам се својих богова стидиш. Онда почни да их заједно са мном одбацујеш. Војвода рече: Заслужујеш велике муке, на које ћу те одмах ставити, ако не извршиш што ти се наређује. Девица одговори: Ничега се не бојим! Јер, бациш ли ме зверовима да ме поједу, они ће се, чим ме угледају и чују име Христово, укротити. У огањ ћеш ме вргнути? Анђели ће ми с неба донети росу да ме расхладе. Нанећеш ми ране и муке? Имам за помоћника Духа истине, који ће ме избавити из руку твојих. – Онда војвода нареди да је одведу у мрачну и смрдљиву тамницу. И светитељка, поверавајући себе Господу своме, иђаше као на пир и весеље.
Сутрадан војвода Квинтијан опет изведе Свету Агатију преда се на суд. И упита је: Јеси ли добро размислила о своме здрављу? Света Агатија одговори: Христос је моје здравље. Војвода рече: Одреци се Христа, да млада не погинеш. Светитељка одговори: Одреци се ти лажних богова својих, који су дрвље и камење, и приступи истинитоме Богу, који те је створио, да не би допао вечних мука.
Тада мучитељ, ражљућен, нареди да је нагу обесе о дрво и бију. А кад светитељку бијаху, мучитељ јој рече: Упути мисао своју ка поклоњењу боговима, да би остала у животу. Она одговори: Ове муке доносе ми весеље, и радујем се њима, као што се понеки радује када нађе велико благо. Ова привремена страдања мени су корисна. Као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у рај, ако тело моје најпре не буде сакрушено мукама. – На то судија подстицаше слуге да је још свирепије муче. Онда нареди да јој гвозденим клештима кидају дојке, и да их одсеку. А када ово извршиваху, рече мученица војводи: Безбожни и бездушни мучитељу, зар се не стидиш да женскињу одрежеш дојке, које си ти сам у мајке своје сисао? Али ја имам друге дојке у души својој, којих се ти не можеш коснути, јер су посвећене Богу од младости моје.
Затим светитељка би вргнута у тамницу. У поноћи јој се јави Свети апостол Петар, стар и честан, држећи у рукама многе лекове. Пред њим иђаше један диван младић са упаљеном свећом. И разуме светитељка да је дошао неки лекар. Рече јој апостол: Нечестиви мучитељ нанесе ти страшне ране, али нимало не успе; ти си га победила својим јунаштвом. Стога бедник нареди да ти не само кидају дојке него и дтсеку. Због тога ће се душа његова вечито мучити. A ja сам стајао и посматрао како си муке подносила, и осетих да ти се дојке могу исцелити. Због тога и дођох овамо. А Света мученица Агатија одговори: Ја никада нисам за тело своје употребљавала никакве лекове, па и сада сматрам да не треба да нарушим тај добри обичај, који од младости чувам. Старац јој на то рече: И ја сам хришћанин, и са том намером дођох да те исцелим. Немој се дакле стидети мене. Светитељка одговори: Ти си човек, a ja девица, како онда могу без стида обнажити тело своје? Више волим да трпим болове од својих рана, него да се пред очима мушкараца обнажим. Благодарим ти, чесни оче, што си мене ради дошао овамо, да ми исцелиш ране. Но знај, да се лекови, спремљени од људи, никада неће приближити телу мом. А старац јој рече: Зашто не желиш да те ја лечим? Светитељка одговори: Имам Господа свог Исуса Христа, који све тренутно исцељује, и речју подиже пале. Ако он хоће, може исцелити мене, недостојну слушкињу Своју. Обрадовавши се тако великој вери Свете мученице, апостол се мало осмехну, и рече: Он ме посла к теби, девице, јер сам ја Његов апостол. Погледај дакле, ти си већ исцељена.
Рекавши то, он постаде невидљив. Тада Света мученица Агатија, познавши ко јој се јавио, стаде благодарити Бога, говорећи: Благодарим Ти, Господе мој, Исусе Христе, што си ме се сетио и послао апостола Твог да ме исцели. – Онда погледа на тело своје: и виде дојке своје читаве, и све ране исцељене. А сву ноћ неисказана светлост испуњаваше тамницу и осветљаваше је. Уплашени од тога, стражари побегоше и оставише тамницу незакључану. А беху тамо и други сужњи, који, видевши то, рекоше светитељки: Ето, врата су отворена, и нема стражара; хајде, бежи! Света Агатија им одговори: Нe желим да лишим себе мученичког венца, и стражаре доведем у опасности. Но пошто ми је помоћник Господ мој Исус Христос, Син Бога живог, који ме исцели, остаћу до краја у Његовој вери.
А кад прође четири дана, у пети дан седе опет мучитељ на судијску столицу. И доведоше преда њега Свету Агатију, и он јој рече: Докле ћеш се противити царском наређењу? Принеси жртву боговима, да те не бих ставио на најстрашније муке. Светитељка одговори: Све су речи твоје ништавне, и наређење цара твог неправедно. Оно и сам ваздух скврнави. Но реци ми, бедниче и безумниче, ко тражи помоћи од мртвог дрвља и камења? Ја приносим жртву захвалности Ономе који исцели дојке моје и излечи све тело моје.
Тада мучитељ нареди да јој открију груди. И видевши да су јој дојке читаве и здраве, као што беху и раније, упита је: Ко те исцели? Мученица одговори: Исус Христос, Син Бога живога. Квинтијан је упита: Зар опет помињеш Христа, о коме ја нећу ни да чујем? – И нареди да се оштри црепови усијају у огњу, поређају по земљи, натрпа жар на њих, и преко жара простре нага Света мученица, да се тако пече и мучи. И када то чињаху, изненада би земљотрес не само на том месту, него и у целом граду, и раседе се земља, те прогута Квинтијановог друга Вултеа и пријатеља његовог Теофила, по чијем савету Квинтијан стави мученицу на овакве муке. Уплашени пак од земљотреса, сви грађани дојурише код Квинтијана у судницу, и викаху на њега да не мучи невину девојку, јер због ње и би земљотрес.
Уплашен од земљотреса и узбуне грађанства, Квинтијан нареди да светитељку одведу у тамницу. Ушавши у тамницу, мученица подиже руке к небу и рече: Благодарим Ти, Господе, што си ме удостојио да пострадам за свето име Твоје и, уклонивши из мене жељу за привремени живот, подарио ми трпљење. Стога ме услиши сада, Господе, и благоволи да напустим овај свет и пређем к богатој и великој милости Твојој.
Пошто се тако помоли, предаде дух свој у руке Божје, 251. године у граду Катани a у време цара Декија. Када то дознаше грађани, они хитно доћоше и, узевши свето тело њено, однесоше и чесно сахранише. А к чесноме телу Свете мученице дође и један прекрасан младић, уопште непознат грађанима Катане. Са њим беху сто дивних младића. И овај младић испрати до гроба тело Свете мученице, и стави у њен сандук камену плочу, на којој беше написано ово: Ум свет, добровољно поштовање Бога, и избављење отаџбини. – Пошто ту плочу метну крај главе Свете мученице, младић одмах постаде невидљив. И свима људима би јасно, да је то био Анђео Божји.
После тога војвода Квинтијан узе своје војнике и пође у град Палермо да заграби богатство Свете мученице Агатије, и присвоји целокупно имање њено. А када дође до реке Псимиф, и зађе у њу са коњем да је прегази, коњи се под њим и под војницима изненада разбеснише, са себе свалише, лице му изгризоше, ногама га изгазише, и у реку утопише. Тако Квинтијан злом смрћу оконча свој зли живрт. И тело његово многи тражише, али га не нађоше, јер и оно погибе заједно са душом. Отада ниједан велможа царски не усуди се да кињи сроднике Свете Агатије. A слава Свете Агатије шираше се на све стране. И би над моштима њеним подигнута црква, и хаљина, коју је носила, би положена на њен гроб као знак смирености њене.
А кад прође година од кончине Свете Агатије, гора Етна, крај града Катане, пусти из себе велики огањ, и лава као велика река течаше из вулканског гротла, и камење као восак растапаше. И сви житељи града Катане беху у великом страху, бојећи се да им град не буде уништен. И прибегоше к цркви Свете мученице Агатије не само хришћани, него и незнабошци и, узевши њену хаљину, иставише је према лави која је јурила ка граду, и као штитом се одбранише од смртоносне и грозне огњене лаве, јер се лава, као да се застиде хаљине Свете мученице, заустави и угаси. Видевши то, људи се обрадоваше великом радошћу, и слављаху Бога, и величаху Свету мученицу. Ово се чудо догоди 5. фебруара, дан када светитељка пострада за Христа Господа свог, коме слава вавек, амин.

https://mitropolija.com/2025/02/17/sveta-mucenica-agatija-2/

Сва Христова чуда су имала за свој циљ олакшавање људских патњи. Он је исцељивао мноштво људи који су патили од различитих болести, који су долазили код Њега; нахранио је уз помоћ пет хлебова и две рибе огромно мноштво гладног народа. Ако је неко од вас читао муслимански Коран вероватно је био запањен огромном разликом између Христових чуда и оних које муслимани приписују свом лажном пророку Мухамеду. Његова чуда су чудна и бескорисна за људе, она више личе на мађионичарске трикове!

Господ наш Исус Христос је у Својим чудима показивао Своју љубав и сажаљење према страдалницима. Можда ће неко упитати: "А зар се људске несреће ограничавају само болестима и глађу? Зар се мало зла и муке дешава услед несавршенства и неправедности друштвеног и државног уређења?"

Да, знамо какво су безбројно мноштво несрећа доживљавали људи у сва времена, у свим земљама, при свим владама управо због тога. А зашто Господ није обраћао пажњу на њих, зашто у Његовој земаљској делатности није било ничега што би личило на дела великих реформатора и законодаваца, који су покушавали да искорене социјалну неправедност, због које људи страдају?

Одмах после крштења Исуса Христа на Јордану Дух Га је извео у пустињу и Он је тамо провео четрдесет дана без хране и пића спремајући се за Своје највеће служење. Четрдесетог дана је огладнео и сатана је то искористио. Знајући да човек који дуго гладује губи силу воље и способност да се супротставља, приступио је Христу са својим ђавољим искушењима. Задржаћу се само на последњем, најјачем од њих: Опет Га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа Му сва царства овога свијета и славу њихову, и рече Му: Све ово даћу Теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт. 4, 8-9). Да ли схватате суштину овог искушења, његову силу и опасност? Сатана је Христу нудио неподељену, апсолутну власт над свим земаљским царствима само да му се поклони.

Наравно, Господ је ово одбацио. Јер сатана је нудио власт, коју има свака влада. А ниједна, чак ни најбоља, најсавршенија државна власт не може без принуде. Својим законима она приморава грађане да се повинују, тешко кажњава за неиспуњавање закона. Зар је Господ могао да делује принудом? Он је одбацио све што је повезано с насиљем. Једном Му је пришао неко из народа и рекао: Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе. А Он му рече: Човјече, ко Мене постави судијом или дјелитељем над вама (Мт. 12, 13-14)? Он је желео другу власт – над слободним срцима.

Људи су створени са слободном вољом, они у животу могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут истине и страдања за њу, пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима – греховни пут. Даровавши нам слободну вољу Христос не жели да утиче на нас принудом. Он, као Бог, могао би тешким казнама да примора све људе да Му се повинују, могао би све да примора да напусте пут зла и неправде, могао би да истреби чак и самог ђавола, али Он не жели да врши насиље над нама. Он у људским срцима тражи веру у Њега, љубав према Њему, слободно потчињавање Себи, и ако то налази, спасава таквог човека Својом Божанском благодаћу.

Из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15, 19). Знајући ово Господ жели да очисти срца људи од сваког зла, да би они постали храмови Духа Светог, јер не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1 Кор. 3, 16)? Оваква очишћена срца могу да исправе и друштвену неслогу.

Они који су у недоумици зашто је Христос одбацио политичку власт и није се бринуо због социјалних невоља, треба да се сете да је Господ увек учио сажаљењу, самилости, да је увек учио да се твори милостиња. Јер, Он ће и на Страшном Суду служити по једном критеријуму: да ли су људи чинили дела милосрђа и љубави или нису. И то је једино чиме ће се Свеправедни Судија руководити.

Хришћани из апостолског доба су управо тако доживљавали Христово учење. Они су били пуни туге због невоља које су трпела њихова сиромашна браћа, жалостили су се због друштвене неједнакости. Свим силама су се трудили да не буде сиромаштва, продајући своја имања и доносећи добијени новац пред ноге апостола да би се поделио међу сиромашнима. Сви су они били једна душа и једно срце, и међу њима није било потребитих (в. Дап.: 4, 32, 34-35). Ево јединог правилног, радикалног исцелења друштвене неправедности. Јер, живот ће бити благодатан тек онда кад људи буду прожети самилошћу према својој браћи која се налазе у невољи, кад сви буду обједињени Божанском љубављу, кад људи у свим својим тежњама почну да се руководе законима истине. А ако људи нису такви, ма колико праведнима да сматрају своје законе, неће моћи да остваре срећу на земљи.

Знате шта су чинили Американци покушавајући да стекну власт над целим светом и уводећи своје законе у Кореји. Они су били спремни да успоставе свој поредак уз помоћ атомских бомби. А зар они не сматрају своје државно уређење савршеним и праведним, бољим него у свим другим државама? Али, ако они свуда и свагда чине тако чудовишну неправду, зар нећемо рећи да је њихово друштвено уређење порочно и неправедно и да су њихова срца пуна злобе?

Својим призивом на љубав и милосрђе Христос је желео да исцели друштвене болести. Знао је Он да за то постоји само једно средство – исправљање људског срца. Ево због чега се наш животни задатак састоји у очишћењу душе, у чему нека нам помогне "Једин свједиј сердечнаја"[1] (Онај Који Једини зна шта је у срцу). Амин.

[1] В.: Заједнички кондак апостолима.

Свети Лука Кримски

https://srpska.pravoslavie.ru/80041.html

Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха Теофила и Кирила. Проучивши све науке светске, он се одрече богатства и светске славе и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове. Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вере православне.

По тврђењу историчара Никифора Свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, у којима је једне укоревао, друге саветовао, треће тешио, четврте поучавао: “Важније је поучавати се добродетељном животу него ли красноречивом проповедању”, пише он у једном писму. У другом вели: “Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим”. Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса.

У време гоњења Светог Златоуста, када се сав свет подели у два табора, један за, а други против овога великог стуба Православља, Свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше Патријарху Теофилу, какво је велико светило Цркве Златоуст, и мољаше га да се окане ненависти према њему.

Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером и преселио се у Царство Христово око 436. године.

Тропар (глас 8): У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Исидоре, радује се дух твој.

https://mitropolija.com/2025/02/16/prepodobni-isidor-pelusiot-3/

Један од првих утисака човека који је први пут видео православно црквено богослужење јесте слобода и спонтаност која је дозвољена верницима за време Литургије. Иако чланови заједнице могу да учествују у појању Литургије, од њих се то не захтева (изузев Символа вере и молитве Господње); неки клече, други су погружени у дубоку молитву, трећи се крсте. Не постоји прописани поредак поступака у храму. Увек је присутно много деце и одочајди, што ствара неформалну атмосферу. У исто време служба је добро организована и није хаотична. Иако то тако не би требало, у православни храм је могуће доћи касније, што се сматра неприхватљивим у западној цркви. То се догађа зато што је на Истоку наглашен заједнички карактер богослужења. Верник не долази искључиво ради поуке коју добија из проповеди или на неки посебан део службе. Човек долази у храм да би се присајединио светима у узношењу хвале Богу.

Православни храм спаја у себи небо и земљу. Овамо долази верник ради поклоњења. Црквена Литургија је икона небеске Литургије. Верник правилно слави Бога не ригидним и контролисаним ритуалом, већ у атмосфери слободе али и у оквирима изграђене службе.

Православни верник прво ставља свеће пред иконама. Затим бира место близу иконе поштованог светог и заједно с њим узноси хвалу Богу (међутим, то није увек могуће; у многим храмовима у Америци нема слика светих у пуној величини). При томе за верника није обавезно да пали свеће на почетку, он то може да чини током целе службе (у храмовима наше помесне Цркве ипак углавном пре почетка и по завршетку Литургије, нап. ур). Житеље западних земаља може збуњује стално кретање верника у храму, али то је могуће зато што овде нема клупа, изузев бочних клупа за старе и немоћне. Одсуство клупа омогућава верницима да се налазе близу једни других, да дубље осете заједницу и у исто време то онемогућава комфор. Тако се за време Литургије дејства једнога оваплоћавају у структури целине.

Православље је оријентисано одсуству униформности у поклоњењу. За време евхаристије, која представља средиште Литургије, верник није пасивни посматрач, попут гледаоца мјузикла. Он прихвата оно што се збива, упија то у себе и постиже самонадилажеће искуство. У православном поклоњењу учествују живи и упокојени свети. Поклоник ступа у заједницу где се непрекидно узноси слава Богу. Поклоници реално осећају учешће упокојених светих у целовитом Телу Цркве. Иконе светих су видљиви знаци њиховог невидљивог присуства.

Тако источна црквена служба одржава двострукост хришћанске егзистенције. Вера је истовремено лична и саборна. Бити хришћанин значи бити интегрални део заједнице. „Црква се састоји од јединствених и незаменљивих личности које се могу посматрати као делови целине, али хришћанска „заједничност“ се никада не срозава на безличност“ (Флоровски).

Пастирско старање у Православљу се не своди на литургијске обавезе свештеника. Оно прожима живот човека од колевке до гроба. У цркви је човек грађанин двају светова, он живи на небу и на земљи истовремено.

Хришћанство и психологија у 21. веку, Образ светачки, Београд 2005.

https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8818

Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру.
У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.
Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети.
„Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.
„Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима.
У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).
Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна.
Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.
Шта је вера? Вера је поверење, лични однос.
Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа.
Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.
Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.
Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.
Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.
Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.
За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква.
Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична.
Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује.
Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета.
Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје.
Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.
Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе.
Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1).
Вера је својство само људских бића.
Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен).
У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим.
Вера је додир другог.
Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом.
Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима.
Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет.
Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).
Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати.
Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све.
Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.
Вера је стил живота а не један његов део.

професор Радован Биговић

https://kompasinfo.rs/vera-je-dodir/

Чули сте у јеванђелском читању Христову причу о блудном сину. То је једна од најдрагоценијих, најважнијих Христових прича за нас, и дужан сам да вам је разјасним.

Зашто сам ову причу назвао драгоценом и изузетно важном? Зато што нас у њој Господ и Бог наш Исус Христос учи најбитнијем: како треба да изградимо свој живот, чему нас учи, шта треба да сматрамо неопходним у свом животу.

Зашто је блудни син отишао из очевог дома?

У том дому је владало благочешће, у њему је све било чисто и свето, и трудољубивим животом живели су и отац и старији син.

Али млађем сину то није било по вољи, није желео благочешће, није хтео живот посвећен Богу; тежио је уживањима, тежио је радостима овога света, а никако томе да у сталној молитви и посту служи Богу.

Зато је и одлучио да оде из очевог дома, зато је од оца затражио да му да део наследства који му припада.

И добио га је, и отишао, и живео како је желела његова плот. Тражећи весеље, уживања, тражећи телесне насладе, почео је да живи расипнички, блудно, проћердавши целокупно своје имање са блудницама, пијаницама, својим сабеседницима за чашом.

Али кад је у тој земљи настала велика глад, када је проћердао све своје имање, тада је почео тешко да гладује, тада се срозавао све ниже и ниже. Спао је на то да је морао да чува свиње и живео је међу њима. И био би радостан да се насити храном коју су јеле свиње, али му ни то нису давали.

Ето докле га је довела служба плоти, тежња за њеним радостима и насладама.

То је за нас дубоко, дубоко упозорење да не живимо ради своје плоти, ради земаљских уживања и наслада, јер ако поступимо као он, ако будемо служили својим пожудама и страстима, неизбежно ћемо се срозати и живећемо међу људима који су налик свињама: међу развратницима, лоповима, блудницама, чак убицама, митољупцима, клеветницима, кривоклетницима – међу свим изродима људског рода ћемо живети, јер ћемо и сами постати достојни да будемо међу њима.

Овај несрећни млађи син или никада није чуо, или је заборавио велике Христове речи да не можемо служити двојици господара, не можемо служити Богу и мамону. Потребно је изабрати једно од двога: или служити Богу, или служити мамону, односно богатству, односно плоти, односно њеним страстима и пожудама.

Једно од тога морамо неизоставно изабрати, средине не може бити. О томе читамо код великог Христовог апостола Јована Богослова: „Не љубите света, ни што је на свету: ако ко љуби свет, љубави Очеве нема у њему“.

Не љубити свет, не љубити светске насладе, не љубити уживања и сладости плоти – „Јер све што је на свету: похота телесна, похота очију и надменост живљења – није од Оца, него је од света“ (1Јн. 2, 15–16).

Наше очи нас саблажњавају, саблажњавају нас и срамним призорима, и призорима о томе како раскошно живе богати људи удаљени од Бога, од Христа. У томе је похота очију.

Надменост живљења у нама се разбуктава када на том путу постигнемо успехе; заражавамо се среброљубљем, а среброљубље је корен свих зала, јер нас покреће на многа зла и злочине, и на крају нас доводи до најтеже страсти – гордости, која је духовна пропаст. Тако говори свети апостол Јован.

Сада послушајте речи једног од највећих светитеља, преподобног Антонија Великог: „Омрзни све што је светско и телесни спокој, јер су те они учинили непријатељем Божијим. Као што човек, имајући непријатеља, води борбу с њим, тако је и нама потребно да ратујемо против тела, да га не бисмо угађали. Омрзни све што је у свету и телесни спокој, јер те они чине непријатељем Божијим“.

Чујете ли? Љубав према свему светском и угађање плоти чине нас непријатељима Божијим.

На другом месту свети Антоније Велики овако говори: „Не следите за пожудом својих очију и не предајте се опуштености срца свога. Јер зла похота квари срце и помрачује ум; удаљавајте се од ње, да се не разгневи на вас Дух Божији који у вама пребива.
Подвизавамо се за чистоту чак до смрти и на сваки начин чувајмо се од нечистоте пожуда“.

Тако је говорио велики светитељ, који је цео свој живот посветио само Богу. Тако говоре и сви њему слични безбројни подвижници благочешћа, отшелници, монаси. Они су омрзли своју плот, омрзли све светске насладе, све његове прелести и саблазни.

Они су своје тело ударали као товарну животињу, као лењог и непослушног слугу. Исцрпљивали су своју плот постом и бдењем и тако су задобијали власт духа над телом. Достизали су оно о чему говори апостол Павле у Посланици Галатима: „Велим пак: по Духу ходите, и похоту тјелесну нећете чинити. Јер тијело жели против Духа, а Дух против тијела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтјели… А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, Зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5, 16–21).

Видите, потпуно исто нам говори и свети апостол о ономе о чему нам је говорио и сам Господ Исус Христос: „Не можете служити Богу и мамону“.

Не можемо служити истовремено плоти и духу – морамо изабрати једно. И сви људи чине одлучујући избор своје судбине.

Огромна, огромна већина људи бира да служи плоти, а не духу.

Управо сам говорио о тим великим преподобним оцима, који су служили само духу, а не плоти, у великом подвигу благочешћа.

А супротни су им људи налик стоци, људи налик зверима, људи који служе својим страстима и пожудама, људи који ради телесног уживања не презају ни пред чим – чак ни пред убиством ближњих. То су људи телесни, потпуно супротни људима духовним.

А између ове две крајности налази се огромна маса човечанства – она маса која, иако не чини никаква злодела и злочине, ипак више воли пожуде плоти него виша стремљења духа.

Међу тим људима има много неверујућих, оних који одбацују постојање духовног света, који Јеванђеље Христово не држе ни у каквој вредности и који више воле да живе по нахођењу свог разума, идући својим путем, широким и пространом стазом, а не уским и тесним путем Христовим. И они су такође слуге плоти, јер не мисле о духу.

Таквих је много, страшно много, и горке сузе треба да проливамо за њих!

А сада да погледамо оне који су ближи десном крилу, оне који су потпуно предани служењу духу, оне који испуњавају наше храмове, као што сте сада овде ви, који верујете у Бога и у духовни свет, који траже спасење и стреме ка Царству Божијем. Шта ћемо рећи о њима?

Рећи ћемо да и многи од њих много више служе свом телу него духу, да више творе дела плоти него дела духа. О њима апостол Павле овако говори: „ер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним… Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 15, 18–19).

И хтели би да служе добру, али их плот вуче надоле; и хтели би да живе духом, али је њихов духовни живот слаб, а тежина плоти, као оловна гвоздена тежина, вуче их доле – заповести плоти, пожуде плоти, страсти телесне. И живе они у дубоком раздвајању своје савести: и стреме ка испуњењу заповести, и размишљају о Царству Божијем, и хтели би да служе духу, а не плоти.

Али је слаб њихов дух, а јака и властна плот, и тежина плоти их вуче надоле и не да им да се узнесу горе, ка небу, ка Богу; не да им да живе по Христовим заповестима, не да им да живе онако како би желео чисти дух.

Управо на то раздвајање целог људског рода на оне који су јаки духом и оне који су јаки плоти, на то унутрашње расцепљеност које влада чак и у срцима оних који верују у Бога, указује нам Господ Исус Христос у својој великој причи.

Сви смо ми, сви, налик на блудног сина: сви стремимо ка насладама, свима нам је тешко, веома тешко служење духу. Не желимо да постимо, не желимо да се дуго молимо, не желимо да своје мисли усредсредимо на Христове заповести.

Крст Христов не стоји непрестано пред нашим очима. Не видимо стално пред собом Божанственог Страдалца, Који је ради нашег спасења пролио Своју Крв у страшним мукама на крсту.

Помолимо се Богу, сетимо се Њега, а онда Га опет заборавимо.

Живео је потпуно предан служењу плоти млађи син међу свињама, живео је међу људима који су били потпуно туђи служењу духу, дубоко пропали.

А зар не треба и нама да живимо са онима који су ближи Богу? Зар не треба да се освестимо, као што се освестио блудни син, да оставимо служење плоти и свим срцем, у дубоком покајању, да се вратимо Оцу Небеском, говорећи:
„Оче! Сагреших Небу и Теби, а сада долазим с покајањем. Прими ме не као наследника, прими ме као Свог слугу!“

И ако то учинимо, догодиће се оно што се догодило у причи: Отац Небески ће сам похитати у сусрет нама, покајницима, загрлиће нас, блудне и окајане, све ће нам опростити и устројити празник, празник радости, јер је речено да на небу бива велика радост због једног грешника који се каје.

Будимо, дакле, сви ми такви – грешници који се кају – и Бог, Који је Љубав и Свепраштање, отвориће пред нама Свој загрљај!

Њему нека буду усмерене све наше мисли. Њему нека посветимо свој живот!

https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-beseda-u-nedelju-o-bludnom-sinu-plot-i-duh/

Господ је од праха створио човека, али нас воли као рођену децу и жељно очекује. Господ нас је толико заволео да је ради нас примио обличје човека и пролио Своју крв за нас и њоме нас напојио и дао нам Своје пречисто тело, тако да смо постали деца Његова, од тела и крви Његове. Постали смо телом слични Господу као што и земаљска деца личе на свога оца. Дух Божји сведочи нашем духу да ћемо вечито бити са њим.

Господ нас непрестано зове себи. Он живи у нама и у светим тајнама Цркве, кроз које нас уводи тамо где ћемо видети славу Његову. Свако од нас учествовати у тој слави по мери љубави коју је имао. Ко више воли, тај више и жели да буде са Оним Кога воли и стога се више и приближује Господу. Онај који мало воли, тај мало и жели, а ко уопште не воли, тај и не жели и не стара се да види Господа и зато пребива у вечној тами.

До суза ми је жао људи који не знају Бога и Његову милост. Нама је Господ показао Себе Духом Светим иако живимо у свету. Чудна је то ствар. Благодат ми је дала да разумем да су сви људи који воле Господа и чувају заповести Његове, испуњени светлошћу и слични Господу. Они који су против Бога, испуњени су мраком и слични су ђаволу. Ово је природно, јер је Господ светлост и Он просвећује Своје слуге, а они који служе ђаволу добијају од њега таму.

* * *

Познавао сам једног малишана. Изгледао је као анђелче. Био је смирен, поштен и кротак, лице му је било бело са руменим обрашчићима; очи светле, плаве, добре и спокојне. Када је поодрастао, одао се рђавом животу и изгубио благодат Божју. Када је имао 30 година, сасвим му се изменио изглед. Почео је да личи на звер, на разбојника. 

Знао сам и једну лепу девојку коју је касније грех унаказио. 

Видео сам и супротно: видео сам људе који су ступили у манастир лица поружнелог од греха и страсти, али који су покајањем и исправним животом стекли необично пријатан изглед. 

Господ ми је још дао да у манастиру Стари Русик, за време исповести, видим исповедника у обличју Христа. Стајао је у исповедаоници у неисказаној светлости и мада је имао сасвим седу косу, његово лице је било свеже и лепо као у младића. Овако исто сам видео и једног епископа за време свете литургије. Видео сам тако и оца Јована Кронштатског, који је по природи био човек обичног изгледа, али од благодати Божје његово лице је постајало као у анђела и човеку је било милина погледати га.

* * *

Човек је створен од земље, али Бог га је толико заволео да га је украсио Својом благодаћу и постао је сличан Богу.

Жао ми је што мало ко зна ово, а све је то због гордости наше… Кад бисмо се смирили, Господ би нам открио ту тајну, јер нас много воли.

Једном су људи рекли Господу: „Ево мати Твоја и браћа дошли су да Те виде“. Он је тад одговорио: „Ко извршује вољу Оца мога Који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати“ (Мт 12,47-50).

* * *

Има људи који говоре да нема Бога. Они тако говоре јер у њиховом срцу живи горди дух, који им убацује у мисли лаж о Истини и Цркви Божјој. Они мисле да су мудри, а не знају да те мисли не долазе од њих, већ од злог духа. Ко прихвати те мисли и заволи их, орођује се са злим духом. Нека Бог никоме не да да га смрт затекне у таквом стању.

У срцима светих људи живи благодат Светог Духа, која их зближује с Богом и они јасно осећају да су по души деца Оца небеског и стога и говоре: Оче наш… (Рим 8,15-16; Гал 4,6-7).

Душа се радује и весели од ових речи. Духом Светим она зна да је Господ наш Отац. Иако смо начињени од земље, Дух Свети живи у нама и чини нас сличним Господу нашем Исусу Христу, као што и земаљска деца личе на свог земаљског оца…

Ко је Духом Светим познао љубав Божју, тај не зна за одмор ни дању ни ноћу. Кад умори тело и прилегне, његова душа и на постељи је ненасита и свом снагом тежи Богу, Оцу своме. Господ нас је ородио са Собом. „Ти си, Оче, у мени и ја у теби, нека и они буду једно са нама“ (Јн 17,21). Тако Господ Духом Светим од нас чини јединствену породицу са Богом Оцем. 

Из књиге „Поуке старца Силуана“

Господ је Својим ученицима рекао: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт 16,24).

Шта значи крст свој? Зашто се тај свој крст, то јест посебан за сваког човека, уједно назива и Крстом Христовим?

Крст свој: патње и страдања земаљског живота, која су сваком човеку – његова лична.

Крст свој: пост, бдење и други благочестиви подвизи, којима се тело смирава и покорава духу. Ови подвизи треба да одговарају силама сваког човека, те свако има – своје.

Крст свој: греховне болести, или страсти, које су сваком човеку – своје! Са једнима се рађамо, док се другима заразимо на путу земаљског живота.

Крст Христов је – учење Христово.

Узалудан је и бесплодан крст свој, колико год да је тежак, ако се кроз следовање Христу не преобрази у Крст Христов.

Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер је истински ученик Христов тврдо убеђен да над њим неуморно бди Христос, да Христос допушта његове патње као неопходан и неминован услов да би био хришћанин, и да му се ни једна патња не би приближила да то није допустио Христос, те да кроз патње хришћанин бива усвојен од стране Христа и постаје причасник Његове судбине на земљи, а потом и на небу.

Крст свој постаје за ученика Христовог Крст Христов, јер истински ученик Христов испуњавање Христових заповести сматра за једини циљ свога живота. Ове свесвете заповести постају за њега крст на коме стално распиње свог старог човека са страстима и жељама његовим (Гал 5,24).

Крст је тежак све док остаје крст свој. Када се преобрази у Крст Христов, онда постаје необично лак: јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт 11,30).

Ученик Христов правилно носи крст свој онда када зна да су му управо те патње које су му послате, а не неке друге, неопходне за образовање у Христу и спасење. 

Трпељиво ношење крста свога јесте истинско виђење и свест о сопственом греху. У тој свести нема никакве самообмане. Онај ко себе признаје за грешника, и уједно ропће и вапије са свога крста, тиме доказује да површном свешћу о греху само заварава и обмањује себе. 

Трпељиво ношење крста свога је истинско покајање. 

Са крста твога славослови Господа, одбацујући од себе сваку помисао жаљења и роптања, одбацујући је као преступ и богохуљење.

Са крста твога благодари Господу за непроцењиви дар, за крст твој – за твој драгоцени удео, за удео да својим страдањима подражаваш Христа.

Са крста богословствуј, јер крст је истинска и једина школа, хранилница и престо истинског богословља. Изван крста нема нема живог познања Христа.

Не тражи хришћанско савршенство у људским добрим делима и врлинама. Њега тамо нема – оно је скривено у Крсту Христовом. Крст свој претвара се у Крст Христов када га Христов ученик носи са делатном свешћу о својој грешности којој је потребна казна, када га носи са благодарношћу Христу, са славословљем Христа. Од славословља и благодарења у страдалнику се јавља духовна утеха; благодарење и славословље постају најобилнији извор недокучиве и непропадљиве радости, која благодатно кипи у срцу, излива се у душу, излива се и на само тело.

Крст Христов је само по својој спољашности, за телесне очи, тешко борилиште. За ученика и следбеника Христовог он је место најузвишеније духовне насладе. Ова наслада је тако велика да потпуно заглушује патњу, те следбеник Христов сред најљућих мука осећа само насладу.

Крст је смртоносан за оне који свој крст нису преобразили у Крст Христов, који са свога крста ропћу против Божанског Промисла, хуле на њега, предају се безнађу и очајању – такви несвесни и непокајани грешници на своме крсту умиру вечном смрћу, јер се нетрпљењем лишавају истинског живота, живота у Богу. Они са свога крста силазе само зато да би душама сишли у вечни гроб, у адске тамнице. 

Крст Христов узноси од земље ученика Христовог који је на њему распет. Ученик Христов, распет на крсту своме, мудрује узвишено, умом и срцем живи на небу и сазерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.

+ + +

Ко иде за Христом, као врховни Петар и првозвани Андреј, њему је намењен крст. Ко се обраћа Христу, као разбојник, њему је удео – опет крст. У првом случају крст постаје венац, у другом он бива лествица. Али каква год да је наша ситуација, какав год образац узимали – немогуће је да будемо Христови без крста. 

+ + +

Крст је – знак изабраности Божије, печат Христов. Тим печатом Христос запечаћује Своје! Анђели Бога Сведржитеља изображавају тај знак на онима које Бог љуби! „Ако видиш некога“, рекао је преподобни Марко Подвижник, „да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд“. Сви свети су сматрали за неспорну истину да је онога ко живи без мука – Бог заборавио. Не тражи, каже један од њих, хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом! Каква год добра дела да су чинили свети, они су их сматрали недовољним и несавршеним уколико их не овенча Крст Христов, уколико их не запечати и не осведочи печат Христов. Путем који чува херувим проћи ће само они који уз себе буду имали рукописе запечаћене Христовим печатом.

https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8858

„Ако би Христос могао да спаси човека на други начин, Крст не би био потребан. Крст је раскрсница на којој стаје хришћанин. Или је једино у Христу могуће спасење, или је Христос једна потпуно непотребна и несхватљива манифестација, никоме разумљива. Штавише, онда се сумња и у Самог Христа, јер је Христос директно и недвосмислено рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ (Јн.14:6) Он је рекао: „Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници.“ (Јн. 10:8) Узрок погибије људи је у томе што нису заволели Истину. Човек који је заволео Истину свом душом својом, обавезно ће је наћи! Сетите се Житија преподобног Антонија Римљанина, кога је Бог довео на камену из Италије у Новгород, јер је Италија отпала од Православља у римокатолицизам. Штавише, ко пажљиво чита историју Цркве зна за мноштво примера када су људи долазили из далеких земаља да би пришли Христу. Почевши од евнуха из Дела апостолских. Он је дошао из Етиопије да би сазнао за Христа Спаситеља.

Како говори Свето Писмо: „Премудрост“, тј. Христос, „Сама по свим путевима тражи оне који Њу траже.“ А они који је не траже, они је и не налазе. Ко је крив што су погинули? Само они. Нису тражили Истину, нису је ни нашли. То је узрок погибије људи. И приче да ће их можда, неким другим, нама непознатим путевима Господ спасти, потпуно су неумесне. Шта значи „неким другим путевима“? Какав други истински пут постоји поред Христа? Ви знате за други начин спасења поред Искупљења? Нема га. Дванаеста анатема у Недељу Православља говори: „Онима који не примају благодат искупљења проповедану Јеванђељем, као једино средство нашег оправдања пред Богом – анатема!“ Једино средство нашег оправдања!”

Свештеномученик Данил Сисојев
[велики мисионар Руске Православне Цркве, мученички је пострадао 2009. године. Убијен је у храму у којем је служио у Москви због свог неустрашивог проповиједања Христа и обраћења многих у Православну вјеру. Разобличавао је лажи мухамеданства и осталих странпутица.
Његове свете молитве да су са свима нама].

https://www.instagram.com/agape_nk/

Сваког дана када сунце излази, отвара се мало Божјег свитка. Било да има горчине или радости, прихватимо га са поверењем и преданошћу Богу.

***

Како је учио Св. Силуан: „Тешкоће и трагедије долазе у живот људи зато што се не моле."

***

Ако Бог није са нама, онда су све и сви против нас.

***

Аналогно страстима су и искушења и бриге. На пример, да ли сте прождрљивац? Бићете у искушењу када за време поста прођете поред ресторана. Или сте амбициозни? Бићете дубоко узнемирени када будете презрени. И тако даље.

– Геронда, како депресија пролази?

– Врло једноставно. И ову страст треба пратити. Откуд ова туга што постаје чудовиште спремно да те прогута? Можда сте узнемирили неког од своје браће? Да ли жалите због нечега и не можете или немате храбрости да то поправите? Да ли се осећате неправедно у свом животу? Спустите све на земљу и онда добро протумачите, оправдавајући друге ако су вас узнемирили, јер бисте на њиховом месту урадили исто, а вероватно и горе ствари. Са скромним духом и љубављу, ова рана може лако зацелити. Ако наше срце, суво као двопек, омекша и дозволимо Христу да га напоји Својом светом благодаћу, онда су сви психички проблеми решени и човек васкрсава из свог пакла.

***

Победа у тузи је стрпљење.

***

Ако не окусимо горчину у овом животу, нећемо моћи окусити најслађег Христа.

***

Наша туга је радост за ђавола. Сходно томе, наше покајање изазива тугу код ђавола али славље за анђеле Предоброг Бога.

***

Све и сви нас напуштају када напустимо Бога.

***

Покажи ми, Боже, моје пријатеље. Знам своје непријатеље.

***

Најбољи печат аутентичности за добро дело је када уместо захвалности добијете незахвалност. Онда је то дело које је потврђено печатом Божијим, сматрано валидним и унето у званичне архиве неба.

***

Нажалост, најчешће се Бога сећамо само кроз искушења и невоље. Као што пророк Исаија уверава: „Господе! у невољи те је тражио; „Тихе молитве је излио кад га је задесила казна Твоја“ (26,16).

***

Ако у свом труду не осећате рат од кушача, онда се запитајте да ли Бог жели овај напор.

***

Христос је био распет, али на Крсту који су му други, а не Он сам, припремили. Не труди се да правиш свој крст по својој мери и жељи.

***

Свака помисао која уноси меланхолију и очајање је од ђавола.

***

Када се на нас бацају прљавштине и клевете, благодаћу Божијом постају за нас вечни благослов.

***

Претерана туга рађа непромишљеност.

***

Болести тела лече болести душе.

***

Искушења треба да дођу да увећају благодат, а не да је умање. Дакле, да ли присвајаш (αφο-μοιωνεις) или умањујеш (μειωνεις) благодат Духа Светога?

***

Све што не дамо Богу на коришћење, ђаво користи.

***

Многе активности, потраге и знања терају Христа из наших живота.

***

– Геронда, како ће проћи стрес?

– Ти си чиниш људско, а Бог - божанско. Али, ми стално радимо супротно. Желимо да Бог чини људско, као да је наш понизни слуга, док се ми претварамо да чинимо божанско, покушавајући да све своје проблеме решимо само својом интелигенцијом и капацитетом, али их притом чинимо још већим и пунимо своје душе стресом.

одломак из књиге „Светогорска слова“

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор