Када благодат дотакне човеково срце, и он, прихвативши је, покуша да јој потчини свој живот, тада се његов дух, као да се буди из мрачног и тегобног сна после дуге ноћи и, отворивши очи, угледа јутарњу светлост. Духовно буђење је почетак трансформације целог људског бића – духа, душе и тела. То се наставља током целог живота и не завршава се смрћу . Овде се одвија процес који је супротан грешном распадању коме је био подвргнут првобитни пар, наиме, обнављање палог човека, повратак његовом изгубљеном унутрашњем јединству, освећење и хармонизација његових разнородних и дисонантних сила. Овде се центрифугалној енергији греха супротставља центрипетално, вољно кретање душе ка Богу. Ова обнова слике Божије у човеку, помрачене грехом, је попут обнове оштећеног храма.
Човек мора поново стећи и усвојити благодат Светог Духа, коју је изгубио кроз првородни грех. Окренимо се древној хришћанској антропологији (доктрини о човеку) као нацрту људског бића.
У људском духу могу се идентификовати три силе: ум, осећање и пажња. Духовни ум се разликује од менталног ума по томе што је заснован на унутрашњем логосу – дубини људске боголикости. У логосу је способност созерцања – сагледавања суштине ствари кроз духовне интуиције. Кроз дух и унутрашњи логос, човек стиче способност да дође у контакт са метафизичким светом, да га продре, да га опажа и да комуницира са њим.
Тада се у духу може разазнати посебан осећај – способност искуственог доживљавања стварности духовног света. То је, такорећи, директан одговор духа на импулсе који долазе из трансценденталног света; То је искуство те супер-реалности која се назива вечним божанским енергијама. Ако се духовни ум – унутрашњи логос – може упоредити са невидљивом светлошћу која обасјава човека до саме дубине његовог бића, онда је духовно осећање посебан осећај благодати који доноси радост; Ово је пламен који не гори, већ даје живот.
Логос открива стварности невидљивог света, а духовни осећај повезује и чини човека сродним са њим. Када благодат дотакне човека, он је доживљава као слободу од ропства, као ослобођење из затвора страсти и грубе материјалности.
Дух човека је нераскидиво повезан са душом. Они су једно по природи. Можемо сликовито рећи да је дух око усмерено ка Богу, а душа око чији је поглед спуштен ка земљи. У хијерархији људског тримеризма, дух заузима највише место; али пад, као и свака револуција, обара легитимну власт, и душа узурпира место духа, а дух бива потопљен у стање слично смрти. Милост враћа духу његова права. Тада почиње процес очишћења и поновног рођења људске душе: благодат кроз дух просветљује душу.
Душа такође има три силе: менталну, пожељну и раздражљиву (реактивну). У модерној психологији, непрецизан аналог ових сила је разум, емоција и воља; У овом случају, емоција се схвата као спој пожељне и раздражујуће силе, а од раздражујуће силе се одваја њено природно „жељење“, као способност концентрације на одређени објекат у палом стању, подложном страстима, што се назива воља. Стога постоје терминолошке неслагања у древној хришћанској антропологији и модерној психологији.
Кроз дух се људској души открива највиша когнитивна способност, названа вера. Духовни ум, који се обично врти у царству логичких закључака, маште и хаоса мисли, обасјан је зрацима благодати. Разум почиње да схвата своја ограничења и потчињава се вери; Ова вера, интуитивно схваћена, асимилира се на нивоу догме и теологије.
Ум прима идеје о Богу и духовном свету кроз катафатику (спознаја невидљивог света по аналогији са видљивим) и апофатику (порицање заједнице и јединства својстава духовног и материјалног света, када се истиче несхватљивост божанства и духовних ентитета). Благодат чисти менталну моћ од фантазија и мисли; Сама логика, са својим бескрајним закључивањима, са својим принципима дедукције и индукције, више не делује уму као универзално средство сазнања, већ само као веома несавршен и ограничен инструмент.
Људска реч, која је отелотворење мисли, припада духовном уму. Овде се ендотетски (унутрашњи) језик духовног логоса, такорећи, преводи на профористички (спољашњи) језик душе. Под дејством благодати, профорична реч се приближава унутрашњем логосу, стога је једноставан говор светих поседовао огромну продорну моћ и, дотичући људска срца, био је осликан и утиснут у њиховим дубинама.
Духовна осећања кроз благодат делују на духовне емоције - пожељну моћ душе, где се страсти гнезде попут гмизаваца у мочвари. Очистити пожељни део душе је најтеже; Она је највише погођена грехом и последња је од три духовне силе која је исцељена. Пожељна моћ у палом стању је ноћни сладострасни слуга који увек жели да пороби ум и постане господарица над тримеријумом човека. Када човек, кроз подвиг и молитву, донекле обузда своје страсти, тада се у жељеној снази душе открива осећај лепоте и жеља за њом, као васкрсава, тада се душа уздиже од земаљске лепоте ка вечној, божанској и непролазној лепоти; тада човек осећа свим својим бићем радост молитве и познаје колико је Господ добар. Он жели да буде сам са Богом, па чак и када је међу људима, он у себи осећа себе у присуству Божијем и води тајни, безречни разговор са Њим.
Благодат исцељује раздражљиву - реактивну силу душе. Човеку је дат свети гнев као оружје против искушења, као заштита од греха. Након пада, ова сила се деградирала у злобу, бес, огорченост, завист итд.; Она дели људе међу собом, тера једну нацију да се бори против друге и често претвара земље у војне логоре. Међусобна мржња чини да земља изгледа као праг пакла. Човек који није обуздао своју раздражљиву силу претвара се у ситног демона у својој породици, а ако добије моћ, онда у демона.
Благодат смирује раздражљиву силу, као што реч Христова смирује бесно море; тада бес прелази у храброст, а мржња уступа место љубави. Знак исцељења раздражљиве силе јесте покајање и стрпљење у тузи.
Шта се дешава са душом када постане једно са духом? Када је човек у благодати, почиње да воли своје непријатеље, моли се за њих и плаче над њиховим тугама и недаћама као да су његова сопствена туга; Његово срце је испуњено сажаљењем према свим бићима и има жељу да другима пружи најбоље што има. Човек почиње да заборавља зло које влада у свету. Развија детињасто поверење према људима који га често обмањују и жељу да их оправда. Ово слепило за зло које се чини у свету, и визија добра у сваком човеку, чини га, такорећи, лудим и слепим - али то је благословено слепило и мудро лудило. Под утицајем благодати, силе душе се сједињују једна са другом у срцу, а познање човека постаје једноставно и јединствено деловање. Душа се враћа себи. Душа стиче дубину самоспознаје и у светлости благодати види рађање мисли и слика. Тело постаје послушни инструмент душе, али и даље носи последице греха - труљење, болест и смрт. Да би прешло у бесмртност, тело мора бити на неко време одвојено од душе, умрети, иструнути у гробу, истопити се попут драгоцене, али разбијене посуде у ватри, како би се из ње могла сипати нова чаша за царску гозбу.
Грех ће коначно бити уништен након васкрсења мртвих, што је један од древних апологета назвао „пролећем људског тела“.
Позив благодати за спасење, који је душа чула у свом земаљском животу, то је први дах долазећег пролећа, то је песма о небу, то је вест о непролазној радости, то је муња бескрајног, „безвечерњег“ дана, чије је име Вечност.

Архимандрит Рафаило (Карелин)

извор

# Ко болест подноси са трпљењем и благодарењем, њему се она рачуна уместо подвига, па и више (свети Серафим Саровски).
# Каква је корист имати здраво тело, а душу немоћну и раслабљену? (свети Тихон Задонски).
# Када за болести и невоље на благодариш Богу и не радујеш се, онда знај да у теби више живи свет, него Христос. У теби живи оно за шта си превасходно везан. Трпљење мученика, ојачано силом љубави Христове, побеђивало је велик телесни бол и патњу (свети Исак Сиријац).
# Болест, иако мучи твоје тело, спасава ти душу (свети Тихон Задонски).
# Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије. Ономе кога заволи, Господ шаље невоље; оне умртвљују срце изабраника Божијег за свет и уче га да живи у близини Бога. У свим невољама, па и у болестима, следећи лекови доносе корист и утеху за душу: преданост вољи Божијој, благодарење Богу, прекоревање себе и свест о томе да је казна од Бога заслужена, сећање на свете који су пут земаљског живота савршили кроз непрестана и љута страдања, и на то да су невоље – чаша коју пружа Христос. Ко се не причести из те чаше, тај није достојан да наследи вечно блаженство (свети Игњатије Брјанчанинов).
# О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама (свети Тихон Задонски).
# Болести се често шаљу због грехова (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Када ти болест, оскудица, исцрпљеност и страх од штетнога за тело помуте мисао дотле да те отргну од радости твоје наде и од старања о угађању Господу, онда знај да у теби живи тело, а не Христос (свети Исак Сиријац).
# Ако те задеси болест, не клони и не падај духом; него заблагодари Богу што промишља како да ти том болешћу пружи добро (авва Исаија).
# У болестима пре лекара и лекова користи молитву (свети Нил Синајски).
# Болешљивошћу се надокнађују подвизи. Болест је – готово спасење, онда када се болесник чува рђавих речи, помисли и маштања, када се предаје вољи Божијој и када благодари за болест која га удаљава од света, што он по сопственој вољи не би учинио (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Ако безбожни људи ради земаљске, пролазне славе подносе напоре, невоље и болести, онда верни, који су призвани на општење са Богом и вечни живот, све треба да трпе са надом (свети Исак Сиријац).
# Један старац често је побољевао. Но, догодило се да током једне године није боловао; почео је да веома тугује због тога и плаче, говорећи: «Оставио ме је Господ мој и није ме посетио» (Древни патерик).
# Ко трпи болести и благодари, тај добија мученички венац (свети Јован Златоуст).
# Ако не можеш да се подвизаваш стојећи, подвизавај се седећи, или лежећи на постељи твојој (свети Исак Сиријац).
# Онај ко се налази у стању болести, налик је на окованога у тешке окове, споља и изнутра. Али то стање шаље се или допушта од Бога, Који бије свакога кога прима. Из тог разлога болест се убраја у оне подвиге којима задобијамо спасење. Потребно је да сваки подвиг буде правилно савршен. Човек се у својој болести правилно подвизава онда када благодари Богу за њу. Болест праћену благодарењем и славословљем Богу, због Његовог очинског кажњавања које усмерава ка вечном блаженству, свети оци стављају одмах уз два највећа монашка подвига – безмолвије и послушање (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Болести настају од физичких узрока и ту је корисна лекарска вештина; постоје болести као казне за грехове, где је потребно трпљење и покајање; постоје и болести ради борбе и победе над лукавим, као код Јова, и као пример нетрпељивима, као код Лазара, а свети те болести подносе показујући свима смирење и границе заједничке људске природе. Дакле, не надај се на лекарску вештину без благодати, и не одбацуј је због своје тврдоглавости, него од Бога моли спознају узрока кажњавања, а потом и избављење од слабости, трпећи сечење, спаљивање, горке лекове и сваку лековиту казну (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Ако будеш трпео и благодарио Богу за болест, она ће ти се узети уместо подвига (свети Варсануфије и Јован).

извор

Божја љубав и доброта према људима је бескрајна. Он нас дубоко воли, јер смо Његово потомство. Иако сваког часа поричемо Бога, Он нас не пориче лако. Али ипак, Он више воли када се људи обраћају конкретно Њему. Човек треба да се одвоји од света и да иде да тражи Господа. Само у тишини самоће Бог ступа у дијалог са човеком. У правом, пријатељском и поверљивом разговору – лицем у лице, очи у очи, срце у срце!
Монаси су чудни људи. Али, они нису обични земаљски људи, већ натприродни, који смирено крију светлост своје душе под тамном мантијом. Бог их је наоружао снагом да издрже векове и миленијуме. За оне, који су изашли из времена и ушли у вечност, 2000 година је као један дан (2. Петрова 3:8), а колико се човек може променити за један дан?
Чак и кад би дан и ноћ били три пута дужи од 24 сата, монах не би могао да нађе времена за светску забаву. Он жртвује све за молитву, али молитву не жртвује ни за шта.
 Бог се открива онима који Га траже у мери у којој се Он тражи од њих, свима, без обзира на начин на који Га траже. И то се открива у облику који им највише одговара. Разбојник је, у последњем тренутку, у часу своје смрти, тражио Господа са крста и нашао Га. Други лопов га није тражио и није га нашао.
Грешимо ако време проведено за Бога сматрамо изгубљеним, или недовољно искоришћеним, како често мислимо. Понекад ће, можда, наићи неверник да нас прекори, питајући нас какву корист имамо од тога што свакодневно понављамо готово исте молитве, које смо одавно научили напамет. Таква ствар, било да је чујемо споља или је замишљамо у свом уму, долази од злог, који омета наш успех, јер добро зна да је то света ствар и представља чисто благо чувано на небу. И сатана га не може отети одатле.
Путеви који воде до Бога и нашег Спаситеља су у основи једноставни и директни. Они су компликовани, отежани или немогући због наше похоте и неумерених животних жеља, које ненамерно и подсвесно долазе у контакт са непријатељем нашег спасења. Стога, молитва Богу не представља само хлеб душе, већ нешто више од тога - њен живот. И Бог, који зна и види наше потребе и жеље, учиниће оно што би сваки отац учинио за своје добро и послушно дете, јер је Бог Отац очева. Отац свих.

епископ Гаврило Велички Светогорац

извор

Након пада, све људске способности, све његове духовне и физичке функције биле су подвргнуте глобалном изобличењу. Његова способност за љубав, која је била чиста и цела, која је подразумевала безусловну верност Богу и брачну верност, била је или изгубљена или искривљена до те мере да је постала страст. Љубав је постала не само извор стваралачке инспирације и среће, већ и извор греха. Људски ум, који је имао урођено знање о Богу, способност да продре у суштину ствари, изгубио је то знање и ову способност. Уз све добро и свето што долази од Бога, ум је почео да опажа и све грешно што му непријатељ људског рода намеће.
Душа, која је била бестрасна и чиста, постала је страствена. Уз добро које је сачувано у души сваког човека по лику Божјем, у њој се појавило и зло, унето како општом поквареношћу људске природе, тако и личним гресима сваког човека.
Људско тело, које је првобитно било, иако материјално, али прожето енергијом Божјом, које је створено рукама Божијим, које није било подложно болестима и патњи, сада је постало трулежно и смртно. Као што каже Свети Макарије Египатски , човек је стекао болест од које га ниједан лекар не може излечити: труљење. Људски живот у материјалном телу је само спор пут ка смрти. Што дуже човек живи, што више стари, то је његово тело подложније труљењу, што на крају доводи до смрти. Људи се стиде старења и користе сва расположива средства да сакрију овај процес од других. Људи покушавају да успоре своје кретање ка смрти: сви покушавају да пронађу неки начин да одложе неизбежни крај. Али нико још није избегао овај крај: смрт је заједничка судбина целог човечанства.
Након пада, болести су ушле у људски живот – неизбежна последица греха. „Када се учини грех, он доноси смрт “, каже Свето писмо ( Јаковљева 1:15 ). А између греха и смрти стоји болест као весник смрти. Хришћански став према болести је двојак. С једне стране, добро се сећамо аскетског савета да болест прихватимо као искушење које нам је послао Бог, да је прихватимо са захвалношћу. С друге стране, природно је да свака особа жели да се излечи од болести. И ову жељу одобрава сам Бог, јер болести није створио Он. И када се Бог оваплотио, Он је исцелио многе болесне људе. Понекад је Христос такође указивао на извор болести: за погрбљену жену је рекао да ју је „Сатана свезао“ ( Лука 13:16 ).

митрополит Иларион Алфејев

извор

# Ако те рани стрела лукавог, не препуштај се поразу и не падај у очајање, јер Подвигоположник је увек спреман да ти пружи Своју десницу (свети Јефрем Сиријац).

https://predanje-ms.blogspot.com/search?updated-max=2010-05-07T08:02:00%2B02:00&max-results=23&start=161&by-date=false

Понекад човеку бива тешко. А понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме.

Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не вређа тако да та увреда стане између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко? Тако да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно?

И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам!

Па, тачно, сам. А ко би то требало да ради уместо њега?

Али не... Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном посебном смислу ових речи.

Ово се не може објаснити неверујућем човеку, иако он такође пати од ове болести. Јер он зна, у свом искуству се већ више пута уверио како је кад Господ све чини као уместо њега. И кад се Он повлачи и даје му да се потруди сам и да осети како је с Њим и како је без Њега.

То понекад бива казна због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности. Али „ономе ко воли Бога“ и притом стражи над собом „све помаже на добро“ (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, да се покаје, и већ му бива много лакше и боље.

Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се толико често не примећује – док човек не дође до саме ивице...

Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни, чак – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се и да може да га понесе. А онда додаје још. И још. И још... Иде корак за кораком напред, не задржавајући се, не смањујући темпо.

И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, почевши од извесног тренутка, све то ради сам. И на крају најчешће долази до слома.

„У извесном тренутку“, у стварности заиста одређеном – оном кад човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, да ли је затворено и да ли се скупило?

Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује.

Урезало ми се у сећање нешто што сам једном чуо на проповеди свештеника којег добро познајем: зашто је Петар почео да се дави? Зато што се уплашио? А зашто би се одједном уплашио? Није се уплашио да крочи на воду у сред буре и да крене по њој по речи Спаситеља, а кад је већ ишао по благодати Божијој по њеној површини као по земљи, уплашио се? Није баш најлогичније... Зар није све због тога што је у једном тренутку помислио да сам иде? Зар није на тренутак заборавио Онога захваљујући Чијој сили и вољи је вода постала као чврста? Ако је тако, шта је онда чудно у томе што се уплашио и што је почео да тоне?

Не знам и нико од нас не зна шта се заправо десило с апостолом. Али је чињеница да се то с нама дешава стално и свуда.

Кад човек нешто почне ради Бога: неки посао, живот која личи на подвиг – и Господ „Који и намере целива“, пружа Своју обилату помоћ. И човек иде – опрезно, са свештеним страхом – напред, плашећи се да се случајно не оклизне, да не згреши, да се не лиши ове Божанске подршке. И постепено се предаје томе, навикава се на труд и на подвиге, они постају нешто свакодневно, што наводно не превазилази човекове снаге.

И оно за шта је раније молио за благослов, за шта се молио, почиње да ради сам. И успешно! По инерцији, по навици. И више му успева. И још више. И можда тако дуго живи – у зависности од околности, од сопствених природних способности и од многих спољашњих фактора.

Међутим, пре или касније ипак осећа да му није просто тешко као што му је бивало раније, већ да је готово, нема више снаге. Осећа: још мало – и пући ће... То се дешава многима. И онима који су врло ревносни, и онима који баш нису, а понекад и онима који уопште нису ревносни.

Истина, постоји ризик да човек пукне. И да се сломи. Ево зашто је тако важно да човек схвативши да сам ради, застане и да се разабере: зашто је тако? Зашто је остао сам?

Зато што је највероватније намерио да чини Божија дела заборавивши на Бога. Чудно звучи, али се то врло често дешава. Где? Па у нашој, црквеној средини. Због чега би иначе могли да видимо озлојеђене испоснике, намрштене молитвенике, огорчене социјалне раднике? Знамо да су и једно и друго – богоугодна дела. Али кад су тачно угодна и како и с каквим срцем им се приступа – ова питања нам често ни не падају на памет. И тако се дешава да их понекад чинимо не богоугодно, чак директно противно Богу, и заиста – не противећи Му се. Уопште то не примећујући. А само... Само осећајући управо ону тежину од које човек више нема снаге да живи.

И то се никако не може избећи, никако човек не може да се осигура, ако не застаје чешће на својим путевима и не проверава: да ли су моји путеви притом Божји? Или не? Неко ће, наравно, рећи: а како да се разабере, како да буде сигуран у тачност одговора на ово питање? Постоји једна тајна... Ако буде спреман да се заустави, или да скрене, или чак да крене уназад, чим схвати да је таква воља Божија, Господ ће му сигурно дати одговор – јасан, поучан. А ако не, шта ће му?

Кад после дугог периода самосталне делатности и самосталности поново осети не само да га води рука Божија, већ и да се потпуно налази у овој руци, да га она држи, он схвата сву снагу и дубину јеванђељског: „Без Мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5). Ништа добро, разуме се.

И у срцу му одјекује: „А ја, Господе, и не желим без Тебе...“

Игуман Нектарије (Морозов)

извор

Родом Мисирац, и у младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против Максенција. Потом дознавши од хришћана за једнога Бога, и видевши њихов благочестив живот, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону, код кога се десет година учио животу подвижничком. Тада му се јави ангел у оделу схимника на месту званом Тавенисиот, и даде му дашчицу, на којој беше написан устав општежителног манастира, наредивши му да такав манастир устроји на том месту, проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послушав ангела Божјега, Пахомије поче стројити многе ћелије, иако на том месту не беше никога осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде, Пахомије му просто рече, да он следује заповести Божјој без обзира кад ће и ко ће ту доћи да станује. Но ускоро се слегоше на то место многи људи, покренути Духом Божјим, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом, добијеном од ангела. А када се број инока увелича, то Пахомије постепено основа још шест манастира. Број његових ученика износио је до седам хиљада.

Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а Свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори Свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика Црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.  

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Пахомије оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

https://mitropolija.com/2025/05/27/prepodobni-pahomije-veliki-2/

Бежите од обесхрабрења. Ако се обесхрабрење не савлада, сустиже га разочарeње…Безнадежност. Очајање. Отуда психички проблеми. Зато што се очајањем нарушава духовни свет, нарушава се логичко поимање човекове личности. И онда идемо психолозима како би нам дали таблету за утеху. То је узрок!

Чему обесхрабрење? Допуштамо да нам ђаво глуми адвоката? Па, већ врло добро знамо да не постоји ни један дан у нашем животу, ма ни један једини, а да не сагрешимо. Зато што смо након пада (Адама и Еве) доживели суноврат. Немамо способност да стојимо непомични, јер на нас делује окружење. И захваљујући томе, да се тако изразим, чинимо грешке.

Тада долази ђаво да глуми адвоката. Тај “непогрешиви”. Да нам каже да смо ми грешни.

Колико пута сам вам рекао, да устајете са храброшћу говорећи

- “Бре врати се одакле си дошао”!

Доносиш ми обесхрабрење. Ја ћу отићи сада своме оцу и њему ћу се исповедити!

Овде је усхтео Син Бога Живога да усинови мене а тебе да уклони, а ти ми глумиш адвоката!

Тако се постављајте према обесхрабрењу. Зато што је храброст покретачка снага. То је енергија, као што је струја, као што је огрев.

Зашто да губимо храброст?

Е, погрешили смо заиста, али постоји ли безгрешан живот? Затим се окрећем много пута нашем Христу, и спорим се са њим у свом очајању говорећи: - “Многомилостиви, да ли су милиони покајника којима, не само да си опростио него си их обукао у награду освећења, и који се налазе окупљени у кругу око Твог трона, својим јунаштвом то постали? Зар нису то постали Твојом благодаћу, Господе мој? И ја сам један од њих. Упоран сам, нећу престати да куцам на врата! Отворићеш ми! Ти си истина, Ти си живот, Ти си васкрсење!”

Тако, тако желим да се борите, тако да ратујете. Зар немамо примере да су се заблудели људи који су стигли до понора ништавности вратили назад, и не само да су победили грешност, него су ушли у светост, спојили се заједно са светима и заблистали?

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1186257806633003&set=a.505819391343518

Намасија је некадашњи српски православни манастир из средњег века, чији се остаци налазе у клисури реке Црнице, код села Забреге, североисточно од Параћина. Манастир, са црквом светог Николе, је највероватније подигнут у 15. веку и сматра се да је задужбина неког монаха, због чега се убраја међу најстарије монашке задужбине тзв. Моравске Србије (држава Хребељановића и Бранковића). Током осме деценије 20. века, од 1972. до 1979. године, манастирски комплекс је у целини археолошки истражен, а пронађени остаци су конзервирани.

Рушевине манастира Намасије се данас налазе под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја, у склопу заштићене споменичке целине Петрушка област.

Архитектура

Манастирска црква, посвећена светом Николи, је грађевина триконхоналне основе са правоугаоним нартексом и апсидама, које су споља тростране, а изнутра полукружне. Камена крстионица је направљена у североисточном делу наоса, док је на јужној страни нартекса, у 16. веку, дозидан параклис. Димензије цркве су 13.4m x 7.6m, са дебљином зидова од 80cm, док су димензије параклиса 5.3m x 2.6m, са 50cm дебелим зидовима. Зидови цркве су данас сачувани до висине од 1m, а они у параклису до 1,3 метра висине.

За зидање цркве, коришћен је ломљени камен у кречном малтеру, уз који се јављају речни облуци, црвене боје. Кров је био покривен ћерамидом, док су црквени патос сачињавале плоче од пешчара.

У унутрашњости цркве, пронађени су фрагменти фресака. Остаци фигуре једног свеца се налазе у олтарској апсиди, док се бели фриз са палметама на црвеној подлози, датиран у XVI век, налази у параклису.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Манастир_Намасија

Свештеник Валериј Духањин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор