Многи свештеници говоре да више од 75% тинејџера из православних породица престају да посећују храмове. Добија се да 8 тинејџера од 10 напуштају Цркву. Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока.

Црквеност лишена истинског хришћанског садржаја

Први је то, што црквеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом. Зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, – „црква без Христа“ тај тест не пролази.

Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Псалми 139:7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве црквености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, одбацују псеудо-црквеност.

Омладина у Цркви није нашла Христа, већ лицемерје

Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из православне цркве, већ из данашње руске варијанте црквености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног те истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву.

То пусто место непостојеће истинске црквености, код нас заузимају у суштини нецрквене ствари. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој црквености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи…

У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, то значи да Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли.

Гомила правила, а нема живота у Христу

Трећи узрок – и то је заиста једина оправдана примедба, коју можемо да дамо савременој омладини – то су предбрачне везе. Такозвана сексуална револуција, која се догодила средином XX века, имала је за последицу и то што су у сфери општеприхваћеног морала предбрачне везе престале да се поричу и постале су морално прихватљиве. Довољно је упоредити однос брачних превара и предбрачног интимног живота: прво се овако или онако ипак не одобрава и осуђује, док је друго постало у posthrišćanskom свету прихваћена норма понашања.

Треба рећи да је данас то најозбиљнији пастирско-мисионарски проблем: за мноштво младих људи, који осете такав „нови морал“, постаје веома тешко да остану у Цркви с њеним веома негативним односом ка предбрачним везама. Али управо ту ми и видимо „ескалацију“ тих фактора, о којима сам говорио. Да, у Цркви постоје правила, норме и услови, на којима ће она бити заснована до краја века – истинитост вере и моралност. Ту спада и целомудрије (полна чистота чедност, невиност). Уколико би наш црквени живот у потпуности одсликавао Христову Цркву и својом лепотом привлачио људе, онда би такве моралне услове многи млади људи највероватније прихватили, зато што би у замену добили стварни живот у Христу и свестрану реализацију достојног људског и хришћанског живота. Овако се добија: у име Цркве – Не! Не ради то! Добро, одговориће омладина; а шта добијамо у замену? Ништа… Пост и правила, одлазак у цркву, трговину и кукање. За младог човека је то неприхватљиво. Због Христа он је спреман да пође на целомудрије. Али, због обреда, ура-патриотизма итд. – никако.

Неки свештеници, да би заинтересовали тинејџере, при храмовима организују секције, војно-патриотске клубове, позоришне студије, спортске секције итд. Али, пре свега, треба разумети да је овде немогуће стварање некаквих „изолованих места“, у којима се живот одвија другачије од целокупног црквеног живота. Одлазак омладине из Цркве је директна последица општег стања у нашим парохијама и православним породицама. Дакле, треба почети одатле.

Можемо да формирамо сто секција при храму; али ако омладина данас у Цркви не види Христа, не види то да Његова благодат, Његова светлост и љубав преображавају њихове родитеље, сав тај труд ће бити узалудан. Црква, на крају крајева, није пионирски дом. Зато треба тежити свим силама да преображавамо наше парохије у праве хришћанске општине, у којима би се природно нашло места и за омладину. Тада би и остали људи, гледајући на своје вршњаке, који имају у својим заједницама пуноћу и радост живота, почели да уважавају Цркву и прилазе јој, у крајњој мери, с интересовањем. Међутим, када таквог уважавања и интереса к црквеном животу нема, нема смисла ни рачунати на то да ће неке одвојене мере бити успешне.

Ако тинејџерима предложимо да се окупљају на чај, да би изучавали и тумачили Свето писмо са свештеником, да ли ће им то бити интересантно зависи пре свега од свештеника. Као прво, свештеник је обавезан не само да зна и воли Свето писмо, већ и да уме да га прилагоди савременом животу у свим његовим облицима. Као друго, свештеник мора бити апсолутно поштен и искрен пред омладином. Ако та два услова буду испуњена, онда ће тинејџерима то сигурно бити интересантно.

Али и овде морамо да се осврнемо на већ речено. Љубав к Светом писму у хијерархији вредности у нашем парохијском животу није на првом месту, чак не ни на десетом, већ негде на крају списка. Поштење је, уопште узев, такав квалитет, који већини наших православаца није својствен. А да свештеник буде искрен и поштен – то је велики подвиг, у којем га ометају многи фактори, почев од корпоративне етике, односа с архијерејом и старешином, закључно с материјалном страном живота, када основно обезбеђење велике свештеничке породице иде за обреде, ритуале и свакодневни окултизам, а не за јеванђеоску проповед.

Као закључак, могу да кажем: тинејџери и млади људи, који напуштају Цркву, индикатор су положаја нашег црквеног живота. И тај положај је неповољан. Овде за то не треба кривити омладину, која се наводно поводи за „западним утицајем“, за „пропагандом непријатеља“ и осталим, већ саме себе: како смо за 20 година црквене слободе довели до тога да омладина одлази из Цркве. Разумети тај изазов и променити стање ствари – то је најважнији задатак, како пастира наше Цркве, тако и свих православних хришћана.

Игуман Петар Мешћеринов

https://manastir-lepavina.org

архим. Павлос Пападопулос

Сазнате то и изгубите тло под ногама.
То је онај тренутак у вашем животу када се суочавате са смрћу, не као нечим далеким и страним, већ као са догађајем који вам одузима дах.
Само стојите тамо и гледате на свој живот као на мит.
Помислите да је рак фарса. Ја... рак?
Тада ништа више није важно. Свака нискост престаје да постоји. Све глупости са којима сте проводили дан сада су ван вашег времена. Нема више времена за тривијалне ствари.
Дани пролазе, месеци пролазе. Улазите дубоко у битку са звери која је тако неочекивано дошла у ваш живот. И тамо, дубоко у вама, у вашем срцепарајућем болу, почиње да се рађа светлост.
Толико бола, али и толико светлости... 

Али звер је страшна. Звер која у суштини жели да поцепа вашу вољу за животом, уништи сваку наду, избрише радост и мир у вашем срцу.
Сваки дан, свака терапија, сваки поглед сажаљења који добијете, сваки излазак и залазак сунца је битка. И уморите се.
Рак је немилосрдан. Долази тако жестоко, али у исто време тако нежно. Нежно као миловање које ни не осећаш и делује ти као лаж. Али, то није миловање, није ни лаж. Тада се све мења. Ви се мењате. На вама је како ћете се променити. Оно што је сигурно је да нећете остати исти. То је једина сигурна ствар.
Плакаћете. И то је сигурно.
И то неће бити као било која друга суза коју си пролио. Ова суза биће другачија. Биће пуна живота који је неочекивано угрожен.
У овој сузи открићете себе, свој живот.
У овој сузи вероватно ћете први пут видети сујету овог света, колико је живот крхак.
У овој сузи вероватно ћете видети и ценити благослов здравља, одсуства бола.
Не, овај текст нема за циљ да било кога растужи, већ да коначно престанемо да се жалимо док смо здрави, док имамо хиљаде благослова!
Престанимо коначно да живимо са гунђањем и несрећом, са тугом и хировима, док имамо много благослова у животу.
Да ли рак мора да дође да бисмо ценили све што имамо? Да ли морамо да изгубимо све благослове које имамо у животу да бисмо их ценили?
Питајте болесника од рака, разговарајте с њим и видећете колико је захвалан што се пробудио без бола, што је могао да заспи а да не повраћа, што може да види сунце, може дубоко да удахне,  може и мало да једе, може да прича и да се смеје, може накратко да дође у храм да прими загрљаје, чак и да загрли своју бол, може да сања снове за следеће лето, лето које ти имаш. . .
Да, рак је застрашујући и болан. Не треба да уђе у наше животе да бисмо се променили, да бисмо своје животе сагледали дубински, да бисмо исправно сагледали ствари, да бисмо коначно стекли праве приоритете, да бисмо ценили своје здравље и време.
Погледајте живот оболелог од рака. Да ли ћете наставити да се жалите на свој живот?
Како се усуђујеш, човече, да се жалиш кад ти се живот не завршава у болницама, тоалетима и болничком кревету?
Како се усуђујеш, човече, да имаш притужбе?
Како се усуђујеш, човече, да замераш благословима које имаш у свом животу?
Како се усуђујеш, човече, да се жалиш на безначајне догађаје и да се разочараш малим стварима када неко кога познајеш, твој ближњи, баш у том тренутку стење од болова, иде на хемотерапију, гледа се у огледало и не препознаје себе због изгубљене килаже, косе, младости коју је изгубио за само неколико месеци?
Шта ћемо одговорити Богу када нас позове и пред нас изведе ове људе који се ни усред бола нису бунили, који ни усред рака нису гунђали онолико колико ми гунђамо?
Колико пута размишљам о свом животу, у којем имам толико благослова, а са друге стране их узимам здраво за готово и тако падам у незахвалност или омаловажавање свих ових благодати. Какав ћу одговор дати?
„Боже мој, опрости ми на мојој незахвалности!" Говорим то изнова и изнова.
„Боже мој, опрости ми што Те не хвалим, што нисам искористио време свог живота како Ти хоћеш!“
«Боже мој, дај ми просветљење да се пробудим без шамара болести; Просветли ме да правилно проценим свој живот, мој народ, а да не будем под претњом да изгубим живот!"
„Боже мој, просветли ме да јасно видим радост у свом животу! Помози ми да не останем у злу, већ да улажем у добре, једноставне мисли, и да останем у свим благодатима које имам у животу!"
„Боже мој, отвори срце моје за милост и праштање, за љубав и смирење, за захвалност и хвалу; Отвори моје срце за сву ову љубав коју добијам од људи око себе и много пута јој не придајем значај који заслужује!"
„Боже мој, уђи у мој живот, уђи у наше животе и промени нас без потребе да искусимо бол.“ . . нико не заслужује да живи са болом. Међутим, Ти, Милостиви и Љубљени Господе, знаш боље од било кога о сваком од нас. Дај нам стрпљења и снаге да изађемо као победници! Очишћени од смрти греха и са јасном визијом, дај да проживимо време свог живота пре него што уђемо у вечност са Тобом!»

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)
извор

Уздигнимо се духом и започнемо добар хришћански живот. За то је, са једне стране, потребан наш сопствени труд, марљивост, а са друге, помоћ благодати. Наш труд се мора манифестовати у уздржању, у трудољубивом животу, у пажњи према нашим срцима, а благодатна помоћ је увек спремна за нас. Даје нам се у молитви и Светим Тајнама, а посебно на Исповести и Светом Причешћу. Честа Исповест и Свето Причешће су моћни и најважнији покретачи нашег духовног живота, али ове Тајне морамо правилно користити. На пример, Исповест, да би била делотворна, захтева да неко призна своје грехе са скрушеношћу, са чистим покајањем, без икаквог прикривања, са непоколебљивом намером да се не понављају у будућности. А да би нам Свето Причешће било спасоносно, морамо са вером и љубављу према Господу приступити Светој Чаши, тражећи божанску помоћ у свом несавршеном, грешном животу. Слаби смо, нејаки, мучени смо од страсти, болесни смо, туговали смо, несрећни смо: куда да идемо по помоћ, коме да припаднемо, ако не Господу, Спаситељу нашем, и како да не тежимо сједињењу са Њим у Светом Причешћу? Господ је живео на земљи, страдао и био погребен,– а по Вазнесењу Своме Господ је увек са нама као и Његови Свети Дарови Тела и Крви.

Кажу, међутим - да би се често причешћивало, мора се и добро живети. Да ли је хришћанима дозвољено да живе и да не буду свети? Уосталом, цео наш задатак је да тежимо светом и богоугодном животу. Други кажу: тешко је често се исповедати и причешћивати, тешко је наћи доброг духовника. На ово морамо рећи: „Тражите, и наћи ћете“ ( Матеј 7:7 ). Нека постоји само добра, искрена жеља, а Господ ће ти увек помоћи да нађеш пастира или духовника у свом духу. Има и оних који не препоручују често причешћивање, да се не би привикли и охладили према овој Тајни. Духовно вођство је потребно свуда и увек. Али, да ли нам је заповеђено да бежимо од добра из страха да га нећемо постићи? Ево закона: добар је твој циљ, и свом снагом душе га тражи. Исто важи и за Свето Причешће. Ово је непроцењив и неопходан благослов за хришћанина. А ако је тако, онда се увек трудите да то постигнете и не одступајте од тога. Ревнујмо за добар хришћански живот и Свето Причешће. Наш живот нам често не пружа утеху, тежак је и тужан. Затражимо духовну утеху у Господу нашем Исусу Христу.

Епископ Арсеније (Жадановски)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Због своје наивности још увек тражим одговор на прекомерну патњу у свету. Куд год човек да погледа, ако има очи он види колико пати човечанство оптерећено, обремењено небићем, вичући у свом немом болу, безмерном и непролазном. То је неизрецив бол због којег човечанство кроз све душевне поре пролива зној, као хеморагију смисла и светлости.

Људи које је овај живот згазио, ужасавајуће су јадни, милијарде гладне деце која вапију ка небу у маларичној грозници, љутим ратовима, који односе милионе људи, у оскудици, болестима и душевном јаду. На први поглед мали број људи је заиста срећан: они се задовољавају конформистичким крпама јефтиних задовољстава, секнд-хендом, а други једноставно не поседују инструменте за доживљај патње овог света.

С тим у вези се сећам мучног крика цара Давида, љубимца судбине, како плаче и пита Бога пред затвореним вратима: «Докоље, Господи, забудеши мја до конца? Докоље отврашчајеши лице Твоје от мене? Докоље положу совјети в души мојеј, болезни в сердце мојем ден и ношч? Докоље вознесетсја враг мој на мја?» (Пс. 12: 1-3) (У српском преводу: Докле ћеш ме, Господе, сасвим заборављати? Докле ћеш одвраћати лице Своје од мене? Докле ћу се домишљати у души својој, мутити се у срцу свом дан и ноћ? Докле ће се непријатељ мој подизати нада мном? – Пс. 13: 1-2).

У овим речима је генијално и промислитељно наведена сва патња овог света, страховити крик света у смрти и смрти у свету. Одговор на ова фундаментална питања пале природе се није могао дати од почетка света до Христовог доласка. Само човечанство је представљало питање без одговора, наду, убијену у зачетку, празно обећање бесмртности, знак питања стављен на васељену. И све то – у ћутању које притиска човека.

Христос доноси избављење од смрти, исцељење и оживљење. Он помазује уљем ране човечанства, носи их на Свом крсту, ставља на њих Своје руке, пуне вечне светлости, удахњује благодат у леш света и враћа га у живот из небића. Он даје човеку рецепте за вечну срећу, освећује Божанском Крвљу наше ћелије пуне мрака, радује светлошћу ослепеле очи човека који је заборавио своје предназначење на земљи. Христос усељава рај у душе доброчинствима и жртвом, напаја Духом Светим камене бразде срца, усађује добро семе Речи у разум и душу.

Међутим, све ово не укида зло које као да господари у васељени. Христос не искорењује бол, већ га преображава у Крст природе ради људског рода. Христос није нуклеарна бомба која доводи до небића зла, премда је зло небиће, које нас уништава кад Га напустимо. Болести остају у свету, али постају степенице ка непролазном здрављу. Ратови још увек косе милионе тела, али гомиле покојника у историји су ћутљиво поверене милосрђу Бога, Којег су зли људи убили због наших грехова. Патња због неиспуњености још увек односи животе, али и не знајући за то носи трагове рана које је Бог примио због нас. Непријатељи су упорни у својој злоби према нама, али сваки ударац који добијемо, заправо нас мази прободеним рукама Божијим. Још увек нас неправедно ломе, али се наша скрушеност жедно погружава у Крв Сакрушеног, разапетог за наше грехове, «Који се дроби и не дели, увек се окуша и никад не нестаје».

На први поглед, зло је још увек господар света. Насиље, пљачке, преваре, нечистота, греховна задовољства, убиства, самовоља, мрак и бол. Међутим, сав бол света овог је ухваћен, он се копрца пре него што оде у небиће, живи своје последње предсмртне тренутке пред безданом који га чека. Само је мера наше слободе, наш темељ зрелости, као живих бића која имају слободу, која могу да одлучују о својој вечној судбини. Патња овог света је само Крст, који тајанствено објављује о васкрсењу из мртвих људског рода. Само они који то не желе неће наследити вечни живот.

Једном сам био погребен у бол као у утробу смрти. Гледао сам очима изможденим од суза у празнину плафона и размишљао сам о очекивању бола за који ми се чинило да никад неће проћи. И само ме је једва чујно дисање подсећало на то да сам жив. У том стању потиштености срца поглед ми је пао на икону светог Јована Руса коју држим у близини својих очију и душе. И упитао сам га реторички, не очекујући одговор: «Свече, колико си поднео, колико си подлости претрпео у овом животу, колико си рана носио у срцу?» И одговор је дошао. Свети Јован Рус је целог живота био турски роб, муке и суровост је трпео целог живота, живео је у штали, али је водио живот светог човека.

Свеци су уопште били људи које је зло сакрушавало целог живота. Убијали су их пагани и постајали су делићи Христовог Тела у мученичком сјају векова. Други су трпели љуту хладноћу и глад у пећинама и земаљским брлозима. Једни су плакали целог живота, други – скоро сви – били су стално искушавани, тучени, рањавани, пробадани стрелама поквареног ђавола. Свеци су деца коју је свет побацио, која су до темеља потресла пакао у њему. Ништавни људи, којима се свет смејао и ругао. Докле? У току свег њиховог овдашњег живота.

Свеци су људи којима се нечисти целог живота изругивао, које је читвог живот притискао и убијао. Али сад се сами смеју злу, боре се с њим и убијају га читаву вечност. За живот који су провели у патњи – вечност у радости и милиони људи испуњених благодаћу. За тело разбијено у прашини пута – бесконачне војске верујућих, хиљаде храмова, милиони утешених душа, милијарде молитава које у узнели Богу. Дакле, овдашњи бол и скрушеност јесу обећање. Јер нико више никад не може да убије Христа, бесконачни Живот света.

Свештеник Јован Валентин Истрати

https://srpska.pravoslavie.ru

Господ допушта падање у грех. Тако се открива милосрђе Божије. Сви могу да се покају током времена које им предстоји до краја живота. Време је велика милост Божија. Док је времена човек може да се спасе, али може и да погине. Човек треба без престанка да стреми да буде што ближи Богу. Тада ће га Господ помиловати и подарити му све што му је потребно. Човек једанпут долази на свет и једанпут му се пружа прилика да се спасе. Не постоји никаква реинкарнација. Ваше је да тежите да постанете деца Божија. Свако ко је крштен може себе назвати чедом Божијим. Спровођењем Јеванђеља у живот и животом у подвигу који ће га одвести у Царство Небеско, човек постаје чедо Божије. Каинови потомци сматрају се Каиновом децом. Али Ситови потомци су Божија деца. Значи, Божија деца нису плотна деца, него деца Завета. По томе се разликују Божија деца од деце Лукавога. Онај ко не чини добро није од Бога, као ни онај ко не љуби брата својега. Ми, међутим, браћо моја, чекамо од Господа усиновљење и своје искупљење.

+ + +

Отац Гаврило никада никог није издвајао. Све их је волео и био је спреман за сваког и живот да да. Није ни јео ни пио воде све док је разговарао са неким ко је дошао да тражи помоћ од њега.

- Све док и једног јединог човека мрзиш, далеко си од Царства Небеског. Волите све људе да бисте задобили Царство Небеско. Љубав је мати свих врлина – често нам је говорио.

Тешко је описати неисцрпну доброту и благодатност оца Гаврила:

 Buy хот сале Бреитлинг реплица watches хере online.

Хере, you цан финд ук swiss цартиер цопиес фор сале.

- Кад би се бар сви удостојили спасења и да им не буде суђено као да завређују казну – молио је Створитеља са сузама.

- Оче, хоће ли се сви спасити?

- Неће, чедо моје. Ни Бог те неће спасити ни ја ако ти не желиш да се спасеш. Ономе ко се стара за своје спасење може се помоћи речима и делима других.

Када би га мати Параскева стављала у постељу, показао би јој један ћошак и рекао:

- Ено, тамо стоји мој Харон (персонификација смрти, прим. прев.) и чека ме. Где је зло кад човек умире? Смрт је у рукама Божијим.

+ + +

- Ко ће да се спасе? – упита неки ђакон.

- И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт 10,22). То је Бог! Моћан и велик, Коме не знамо ни почетак ни крај. Његова мудрост је неистражива и доброта Његова скривена. Историја се понавља. Каин увек убија Авеља и пут овог последњег води у благословену вечност.

+ + +

Један мирјанин му са дивљењем рече:

- Како сте ви срећни, оче Гаврило! У ваше време је било другачије, много јасније. Али сада су се времена променила.

- Ма шта то говориш, брате? Сети се шта каже Јеванђеље: Господ је примио и оне који су од јутра радили у Његовом винограду, али и оне који су дошли једанаестог часа, то јест у последњем тренутку, па им је, штавише, дао и исту награду. И ти можеш, ако хоћеш, све да постигнеш. Господ ће те наградити према твојим делима.

+ + +

Отац Гаврило је често цитирао ово: Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови (Мт 10,16) и објашњавао:

- Ако се данас мудро не опходите и нисте чисти и безазлени, нећете се спасити.

- У чему се састоји мудрост?

- У наше време, данас, састоји се у ћутању и трпљењу.

+ + +

- Кад би се јавио Господ спреман да ти испуни једну жељу, шта би ти од Њега тражила?

- Да сви буду достојни Царства Небеског – одговорих.

Светитељ се тада налазио пред Распетим. Саже главу, показујући тим покретом да нема веће жеље од те.

+ + +

- Зашто једемо и пијемо?

- Да бисмо живели – одговорих.

- А каква је онда разлика између нас и краве? И она једе и пије да би живела. Треба да једемо и пијемо за Царство Небеско.

+ + +

Оца Гаврила је посетила нека жена која је изгубила дете.

- Зашто неки одлазе из живота млади? – упита га.

- У неком селу једна верујућа жена која је изгубила свог сина јединца жалила се Богу: „Ја сам за Твоју љубав тако много издржала: увреде, сиромаштво, тешкоће. Овде нико не верује осим мене. А Ти си узео моје дете. Зашто?“ И те ноћи та жена је сањала овај сан: Анђели су је однели код Господа и пренели Му њене жалбе. Тада је зачула глас Господњи:

„Питајте жену шта жели.“

„Врати ми моје дете“, одговорила је жена.

„Хоћеш ли да видиш своје дете?“ – упита Господ.

„Па мајка сам, наравно да хоћу“, рече она плачући.

„Покажите јој њено дете!“ – заповеди Господ.

Довели су дете и она се обрадова.

„Шта сада тражиш од мене?“ – упита Господ.

„Зашто си га узео?“ – пожали се жена.

Тада Господ заповеди анђелима:

„Покажите јој шта би учинио њен син да га Ја нисам узео“.

И од‌једном, као на филму, жена је могла да види страшне грехове које би починио њен син и потом је видела страшни огањ паклени.

„Вратите га опет у рај!“ – поче мајка да плаче и моли Господа.

Господ заповеди и дечака опет вратише у рај. А онда јој рече Господ:

„Зарад твоје доброте и љубави узео сам к Себи твога сина. Немој да мислиш да не знам кога и када треба да узмем“.

+ + +

- Треба да се плашимо греха, смрти, осуде, ада и да мислимо на васкрсење мртвих, живот вечни и покајање, да бисмо задобили Царство Небеско. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима (Јев 12,6).

- Срце је спремно, али тело је слабо. Не старајте се за тело, него за душу, да бисте се спасли – рече на крају.

+ + +

Доћи ће време када ће хришћанину бити тешко да се спасе. Шта ће тада рећи безверник?

А онда је причао о последњим данима, о тешкоћама с којима ћемо ми хришћани морати да се суочимо. Говорио је и о духовним оцима који ће, уместо да спасавају, слати душе у пропаст.

- Према ком критеријуму, онда, треба да изаберемо духовног оца?

- Према његовим делима.

Преузето из књиге „Јуродиви човек Божији – живот и подвизи светог Гаврила Грузијског“

извор: манастир Лепавина

Можемо сумњати у било шта: да ли ће сутра бити тмурно или ведро, да ли ћемо бити здрави или ћемо се разболети, да ли ћемо бити богати или убоги, али у једно нема никакве сумње – сви ми ћемо пре или касније стати пред Бога. Умирање је „пут всеја земљи“ („пут све земље“). Међутим, премда то знамо, кад губимо блиске људе свеједно осећамо тугу. И то је по људској природи разумљиво и објашњиво. Јер чак и кад се једноставно растајемо од вољених на неко време ми тугујемо, жалостимо се, лијемо сузе, а тим пре кад нам предстоји последњи растанак у земаљском животу. Сам Господ Исус Христос Се дошавши у кућу Свог умрлог друга Лазара ражалостио у духу и заплакао је, толико га је волео. Међутим, верујући људи имају велику утеху која им помаже да преживе смрт блиских људи – молитву за своје покојнике. И ова молитва као нит спаја нас и свет људи који су већ отишли.
Свако ко изгуби блиског човека поставља себи питање: „Шта још могу да учиним за свог вољеног?“ И заиста, кад се наши ближњи разболе ми им хитамо у помоћ, идемо у болницу, купујемо намирнице и лекове; ако су у некој другој невољи, такође им помажемо чиме можемо. И у овом саосећању се огледа наша љубав, наше саучествовање с њима.
Међутим, преминулом човеку наша брига није потребна ништа мање, ако не и више.
Човек не нестаје као личност са смрћу мозга и заустављањем срца. Осим тела (пролазне опне) он има вечну, бесмртну душу: „Бог није Бог мртвих, већ живих“ (Мт. 22, 32). И управо душа чини човекову суштину. И ми не волимо (ако заиста волимо) блиског човека због лепоте тела и физичке снаге, већ због особина душе. Памет, доброта, карактер, љубав – све су то особине душе нашег ближњег, оно што чини његов лик. Тело је човекова одећа, оно стари, болује, мења се, дешавају му се неповратни процеси. Понекад гледајући остатке који леже у ковчегу не можемо у њима чак ни да препознамо познати лик, покојник се толико мења. А душа нема година, она је бесмртна. Није случајно што се за некога каже: „Он је млад душом,“ – а човек је већ одавно превалио шездесету.
Пошто је наш ближњи бесмртан, њему је и тамо, с оне стране земаљског живота потребна наша помоћ и подршка. Дакле, шта он од нас очекује и како можемо да му помогнемо?
Наше покојнике, наравно, не занима више ништа земаљско. Скупи споменици, раскошне даће и остало њима нису потребни. Потребно им је само једно – наша ватрена молитва за упокојење њихове душе и за опроштај њихових хотимичних и нехотичних грехова. Сам покојник више не може да се моли за себе. Светитељ Теофан Затворник каже да су преминулима молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
У свом земаљском животу треба да се молимо, да се кајемо због грехова, да приступамо тајнама Цркве, и он нам је дат као припрема за вечни, а кад човек умре, закључак о његовом животу је већ дат, он не може да га промени набоље. Преминули може да рачуна само на молитве Цркве и оних који су га познавали и волели за живота. И по молитвама рођака и пријатеља Господ може да промени удео преминулог. Сведочанство за ово јесу безбројни случајеви из црквеног Предања и житија светаца. У древном житију светитеља Григорија Двојеслова описан је задивљујући случај. Светитељ је имао смелост да се моли за упокојење окрутног прогонитеља хришћанства – императора Трајана. Међутим, Трајан није само покренуо прогоне хришћана (јер није знао шта чини), он је био праведан и милосрдан владар, веома се бринуо о својим сиромашним поданицима. Светитељ Григорије је сазнао да је император заштитио удовицу у невољи и узео је на себе подвиг да се моли за њега. Бог му је открио да је његова молитва примљена. Овај пример (и многи други) представља велику утеху и окриљује нас у нашим молитвама за преминуле. Чак и ако је преминули био далек од Цркве, он може да добије олакшање свог удела по усрдној молитви блиских са сузама.
Постоји један веома важан моменат: ако човек који нас је напустио није живео црквеним животом или знамо да је његов живот био далек од заповести Божјих, родбина која га воли треба посебно пажљиво да се односи према својој сопственој души. Сви смо међусобно повезани с рођенима и ближњима као делови јединственог организма: „Ако пати један уд, с њим пате сви удови“ (1 Кор. 12, 26). Ако је неки орган неактиван код човека с изоштравају друга чула, други органи узимају на себе додатно оптерећење, његове функције. И ако наш ближњи није стигао да учини нешто у духовном животу ми то треба да надоместимо уместо њега. Тиме ћемо спасавати и своју душу и донећемо велику корист његовој души. Има једна ратна песма о пилоту који је погинуо, чији друг каже да на земљи живи „за себе и за оног момка“. И наш живот за друге, у сећање на некога, може да се огледа у нашој усрдној молитви, у стицању хришћанских врлина, у обилатој милостињи за помен преминулог.
Врло често се дешава и то да људи који су врло ретко долазили у храм, који су живели безбрижним, световним животом, кад изгубе блиског човека, долазе у Цркву и постају истински православни хришћани. Њихов живот се потпуно мења, они кроз тугу долазе Богу. И наравно, целог живота се касније моле за своје преминуле рођаке. Неистраживи су путеви Господњи.
Верујући људи и људи далеки од Цркве потпуно другачије доживљавају губитак ближњих. Понекад човек има прилике да присуствује даћи за нецрквене људе и да види како је то тежак призор. Једном сам учествовао у опелу познатог лекара-неурохирурга и веома доброг човека. Господ га је узео док још није био у позним годинама, после изненадне болести која је брзо напредовала, на врхунцу његовог лекарског рада. И кад су почели посмртни говори његових колега могло се видети у какво растројство и парализу тајна смрти доводи нецрквене људи. Скоро сви су сматрали да су дужни да своју беседу почну отприлике овако: „Каква страшна неправда... Како нас је рано и изненада напустио покојник... Како много је још могао да учини,“ итд. Јасна је ствар да такви говори не могу донети утеху родбини и ближњима покојника, пре ће бити обрнуто, још више ће продубити њихову тугу. Чак и ако човек ни у шта не верује, може да упути једноставно добре, топле речи свом другу и колеги. Зашто се то дешава? Зашто су људи пред лицем смрти у таквој пометњи и избегавају чак и помен, чак и мисао на њу у свакодневном животу? Због страха и неизвесности. Смрт их плаши, не знају шта их очекује. Има ли тамо живота? Или живимо само овде, у материјалном свету? Како се спремати за смрт и односити према њој – за неверујуће је тајна запечаћена са седам печата. Чак и обична жеља у званичним говорима: „Нека му је лака црна земља,“ – крије у себи неизречено питање: зар је то све: тело у земљу и ништа више?
Због смрти блиских људи далеки од вере често падају у очај, чамотињу, црну тугу. Готово је, живот је завршен ако мог вољеног човека више нема, ако је престао да постоји мој живот више нема смисла. Не може се рећи да верујући не тугују због смрти блиских људи, али се према смрти односе потпуно другачије. Хришћанска туга је светла, ми знамо да човек живи вечно, да је смрт само растанак, да се његов живот наставља, али је другачији. Знамо да смо с преминулим повезани везама молитве и љубави. Не можемо да кажемо: „Био је човек и нема човека.“ Ако смо ближњег волели за живота, и после смрти настављамо да га волимо. „Љубав никад не престаје,“ – каже апостол Павле (1 Кор. 13, 8). Кад сам губио блиске људе увек сам имао осећај растанка, а не краја. Као да су отпутовали некуда веома далеко, али не заувек, не за свагда.
Прекомерна туга је недопустива још и због тога што не само да упропаштава нашу сопствену душу (чамотиња је један од осам смртних грехова), него нам не даје да се молимо за покојнике. У души човека којег је обузела чамотиња ствара се празнина, вакуум, он уопште ништа не може да ради, а још мање да се моли. А нашем ближњем је толико потребна наша помоћ! И чамотињом, депресијом и тугом ми не само да му нећемо помоћи, већ ћемо му можда донети патњу. Ради ближњих треба да се саберемо, колико је могуће смиримо и да све своје снаге уткамо у молитву. Посебно до 40. дана преминулом човеку су потребне усрдне молитве.
Људска душа напуштајући тело осећа немир и страх: навикла је да обитава у свом дому дуго година, не зна шта је чека, куда ће јој Господ одредити да иде. После смрти човек одговара за цео свој живот и овде се одређује његова даља судбина. И врло је важно подржати душу блиског човека помињањем на Светој литургији, читањем Псалтира и келејним правилом.
Врло често рођаци покојника мисле да ће ако не покажу околини своју тугу сви помислити да нису волели покојника и понекад се може видети просто срцепарајући призор са хистеријом, кукњавом и завијањем због покојника. Ово се обично практикује у селима где се још увек сачувала традиција нарикача. Људи се сами доводе до потпуне суманутости. Каква молитва је ту могућа?! Истинска несрећа и туга по правилу се одвијају тихо и скоро неприметно за друге. Дешава се да људи који посебно тугују и ридају за покојником у ствари више сами себе жале: како су сад сироти, несрећни и усамљени.
Све ове традиције наследили смо од паганских обреда и наравно, оне су неспојиве с Православљем.
А ми, православни хришћани, треба да растворимо своју тугу с хришћанском надом, да ако се сами будемо спасавали и својом молитвом спасавали наше ближње, смемо да верујемо да нам предстоји сусрет с њима тамо, у другом животу. А ако они доспеју у Царство Небеско, сигурно ће се тамо молити за нас.

свештеник Павле Гумеров

https://srpska.pravoslavie.ru

А Господ рече: Ко је, дакле, тај вјерни и мудри управитељ, којега ће поставити господар над чељади својом да им даје оброк на вријеме? Благо слуги ономе којега господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га (Лк. 12, 42-44). Исус Христос ово говори о свима вама, ви сте оне слуге којима је Он поверио Своје имање. Упитаћете: "Какво имање нам је поверио Господ?" Али зар свако од нас нема неки дар Светог Духа? Зар нам Господ није дао телесно срце уместо каменог? Зар није усадио у наше срце љубав према нашој несрећној браћи? Свако од нас има нешто од онога што припада Богу, а Њему припада све заиста добро у вашем срцу. Неке од вас је наградио добрима овог живота.

Све што је добијено одозго Господ је заповедио да делимо другима. Говорећи о слугама и о управнику Он подразумева оне који су постављени као они који имају дарове изнад оних који их немају. Ево, и вас је Господ Бог поставио над несрећним сиромасима да бисте овим "убогим слугама" давали на време меру хлеба, односно, да бисте се бринули за њихову исхрану. Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4; в.: Лк. 4, 4). Значи, и духовним хлебом треба да храните људе којима су потпуно туђе речи Божије, који не знају ништа о хришћанској вери. По могућству, треба да им испричате у најкраћим цртама о свештеној историји, о причама Господа нашег Исуса Христа, да их подсетите на заповести Божије, које су кроз Мојсија добијене на Синају, на велике јеванђељске заповести, које су много изнад древних – на заповести блаженства.
Даље је Господ рекао да ће над свим Својим имањем поставити достојног слугу. Овде се ради о томе да ће блаженог слугу, који је испунио вољу свог Господара Исус Христос поставити над Својим небеским имањем, учиниће га поседником оних неизмерних духовних блага које људско ухо није чуло и очи нису виделе, која ће добити све верне слуге Божије у Царству Небеском (в.: 1 Кор. 2, 9).
Ако пак слуга не буде милостив, ако не нахрани убоге хлебом, ако рече слуга тај у срцу својему: Неће мој госопдар још а дуго доћи, односно: "Неће скоро Страшни Суд, стићи ћу још да поживим, да се насладим животом, нећу размишљати о гладнима, почећу да их угњетавам, тучем и вређам," доћи ће господар тога слуге у дан кад не очекује, и у час кад не зна, и расјећи ће га, и дио његов метнуће с невјернима (Лк. 12, 47). А ми Га уопште не очекујемо, сви смо ми безбрижни.
А онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен (Лк. 12, 47). Ко је овај неваљали слуга? То смо сви ми који знамо вољу Господа нашег Исуса Христа, који знамо Његове заповести. Јер онај који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати (Лк. 12, 48). Ко не зна вољу Божију? То су људи који никад нису чули јеванђељску радосну вест – пагани, муслимани, па чак и Јевреји. То су наша сирота браћа која су некада била православна, а сад су заборавила своју веру.То је наша несрећна млада генерација која је одрасла у незнању заповести Христових. О њима Господ говори да ће бити мање бијени и то је праведно: ако не знају вољу Божију, заслужују мању казну.
Зашто ће они онда бити бијени? Свети апостол Павле у посланици Римљанима каже да су пагани без одговора, односно да немају оправдања, јер иако никад нису чули реч Божију, читају књигу природе, а у природи све говори о Богу (в.: Рим. 1, 20). Созерцање величанствености природе, посматрање закона који владају у свету, подстичу у људском срцу страхопоштовање и страх Божји. Зато ће се од њих тражити одговор, али ће бити мање бијени од оних који су знали вољу Господњу.
Шта значи "биће много бијени" и "биће мање бијени"? Значи, биће велика разлика у сили мучења којима ће се грешници подврћи у вечном животу. Биће страшна мучења за све оне који су хулили Духа Светог, који су свесно својим прљавим ногама газили свето Јеванђеље. Мања мучења су за оне који су мање грешили, којих међу нама има тако много. Још мања очекују оне који нису знали вољу Господњу.
Своју беседу завршавам Христовим речима, које сви треба да запамтимо, да ће се од свакога коме је много дано, много ће се и тражити (Лк. 12, 48). Какву одговорност ове речи стављају на оне којима је много дато, на нас, архијереје и свештенике, које је Бог поставио на велико дело вашег спасења, на дело проповеди Јеванђеља Христовог! Какав одговор ћемо се усудити да дамо на Суду Божијем ако се испостави да смо неваљале слуге?
Какав одговор ће дати свако од оних коме су дати велики разум, воља, дубина разумевања, знања, духовне силе? И од њих ће се доста тражити, ако су своја духовна богатства расточили, ако нису искористили на служење ближњима. Али и ви, који имате мало, сетите се да ће се од вас, премда мање, ипак тражити одговор и Суд Божји ће бити праведан. Амин.
Свети Лука Кримски

https://srpska.pravoslavie.ru

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божијем.

Тропар и кондак Усопшима: Тропар, глас 8. - Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. Кондак, глас 8. - Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.

О задушницама

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи - Исус Христос побеђује.

Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади.

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен. 
На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига. Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.

Извор: Светигора

Патријарх српски Павле: О молитви за упокојене

Беседа изговорена на Светој Литургији за Задушнице у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог.

"А он рече: Пазите да вac не преваре јер многи ће доћи у име моје говорећи: Ја сам, А кад чујете за ратове и немире, немојте се уплашити: јер cвe то најпре треба да буде, али није одмах крај. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; И земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба".

(Лука 21, 8-11; Зач. 105)

"Заиста, заиста вам кажем: Кo моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда".

(Јован 5,24-30; 3ач. 16)

Ми смо у Христу једно, једна Црква којој је глава Христос, а ми смо сви мистички тело Цркве, тело Христово. У Цркву Христову спада и Господ као глава те Цркве, Света Богородица и сви свети Мученици и остали Свети у Цркви торжествујућој, а такође и ми живи који смо још у Цркви војинствујућој. У ту Цркву спадају, кажем, и сви упокојени у Господу. И наша је дужност, ако можемо рећи за љубав да она има дужност, да се сећамо својих упокојених јер смо заједница, остајемо то и по смрти њиховој и нашој кад дође, заједница остаје са Богом и њиховим и нашим, и са свима светима и са свима нашим упокојенима.

Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34). То да буде и данашња наша опомена и данашњи наш савет и себи и свима.

Нека се Господ сети упокојених слугу Својих који су у вери и животу по вери и отишли са овога света и помогне и нама и да имамо у виду тај час изласка пред Њега, Судију Праведнога, да живимо и сада са том вером, животом по тој вери светој православној. Бог вас благословио!

Извор: Православие. ру

Задушнице – молитвено сећање на покојне сроднике

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божијем.

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свећу и у молитвама се сете својих покојних сродника.

Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живели, који су живели у страху Божијем, Господ наћи места у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.

Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овде у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вечни, задобили близину Божију.

Митровданске задушнице после оних пролећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и пролећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46059

Понекад се може чути да хришћанско смирење означава душевну слабост. Да ли се слажете с таквим гледиштем? Истина, зар није слабост подметати своје образе надесно и налево, попуштати и жртвовати нешто своје?
Ако мало боље погледамо, хришћанско смирење ипак није малодушност и није унутрашња слабост. Малодушном човеку би било драго да може да се освети, али му унутрашња бојажљивост то не дозвољава и он мисли да нема довољно телесне и душевне снаге, - односно, у томе нема никаквог смирења, већ постоји констатација сопствене немоћи.
Насупрот томе смирење је истинска снага духа, кад човек може да одговори ударцем на ударац, али храбро побеђује у себи гнев и увреду и испољава племенитост и љубав према ономе ко га је увредио. Наравно, ако постоји воља Божија да се покаже сила, то треба и чинити, јер истинска снага духа јесте чврста нада у Бога, спојена с личном храброшћу. Међутим, истинска храброст у коначном није у томе да се непријатељ уништи као извор опасности, већ у томе да непријатељ постане друг.
Дакле, зашто се треба смиравати?
Светитељ Николај Српски нам нуди следећу мудру поуку: «Злочин је увек слабост. Злочинац је кукавица, а не јунак. Зато увек сматрај да је онај који ти чини зло слабији од тебе; и као што се не светиш малом детету, тако се немој светити ни ономе ко ти је учинио зло. Јер, он није злочинац због снаге, него због слабости. Тако ћеш сакупљати снагу у себи и постаћеш попут мора које се никад не излива ван обале да потопи све човечуљке који бацају камење у њега.»
У житијама светаца среће се име скоро непознате свете мученице Фавсте (почетак IV в.). Она је у сасвим младо доба, у тринаестој години свог живота, била бачена на муке за Христову веру. Цар је заповедио мучитељу Максиму да на светицу излије сав ужас својих мучења. У љутим мукама Фавста је упркос очекивању околине само благодарила Богу и кротко се молила за свог мучитеља изговарајући речи: «Молим Те, Господе, заволи Максима, просвети га вером и учврсти у Свом страху.» Ова кротка молитва и жеља за добром свог мучитеља толико су погодили Максима у срце да је и сам поверовао у Христа и заједно са светом Фавстом је примио мученички венац. Тако се љубав и смирење увек завршавају духовном победом.
Дакле, ако видите да око вас врију страсти, да вас неко гледа с гневом и да љутито говори или измишља разноразне клевете, немојте се препустити пориву сопствене љутње. Ако они који вас вређају желе да горе у ватри сопствених страсти, у пламену сопственог негодовања, бар ви немојте ући у ову ватру. С мирном молитвом у души, са саосећањем према онима који негодују, останите по страни од ових страсти. Ко зна, можда ће ваша молитва, као обилна, чиста вода, охладити огањ после којег ће у души непријатеља остати жаљење и кајање.
У реалијама нашег страшног света постоји појава као што је сатанизам. Служитељи овог безумног култа, изабравши зло и насиље као главне животне вредности, понекад се не гнушају приношења живих људи на жртву ђаволу. Мало ко зна да у овом изопеченом, по својој окрутности незамисливом за здрав разум ритуалу, несрећни човек постаје жртва у оном тренутку кад дозволи себи да осети злобу према мучитељима. И то се сматра победом.
Авај, култна интуиција сатаниста у овом случају одговара духовним реалијама. Христос на Крсту ђавола побеђује управо зато што за време невиних, неправедних страдања, показује љубав, добро и опраштање, а не злобу, мржњу или жеђ за осветом. Само на тај начин добро побеђује зло. Својим смирењем на Крсту Господ сакрушава ђавољу гордост и зато се већ два миленијума силе таме плаше крсног знамења.
У Древном патерику се наводи прича о томе како је у Вавилону кћерка једног идолопоклоника имала демона у себи. Њен отац је познавао једног монаха који му је рекао: «Нико неће моћи да исцели твоју кћерку осим отшелника које познајем. Али ни они, ако их будеш молио, неће хтети то да учине због смирења. Хајде да поступимо овако: кад дођу на пијац, претвараћемо се да хоћемо да купимо њихово рукодеље. Чим уђу у кућу како би добили новац за ствари које купимо од њих рећи ћемо да се помоле и верујем да ће се твоја кћи исцелити.» Дакле, отишли су на пијац где су видели монаха који продаје корпе. Позвали су га у кућу да му тамо дају новац. Чим је монах ушао, ђавоимана му је потрчала у сусрет и ошамарила га је. Он јој је одмах окренуо други образ по заповести. Демон је, осетивши муку, завапио: «О, несреће! Заповест Исуса Христа ме изгони!» Девојка се одмах очистила. Овај догађај су испричали старци који су прославили Бога и рекли: «Обично ђавоља гордост пада пред смирењем заповести Христове.»
У Древном патерику се говори још и о томе како је један човек којег је мучио ђаво и из којег се обилато изливала пена због деловања демона који је живео у њему, ударио по образу старца-отшелника. Старац му је подметнуо други образ. Демон није издржао дејство смирења и одмах је изашао из ђавоиманог. А старохришћански подвижник ава Мојсије је говорио: «Онај ко има смирење смирује демоне, а онога ко нема смирење смиравају демони.»
Дакле, зашто онда говоримо о важности смирења? Ако се одговори једноставно, зато што смо хришћани, а Христос је у Свом животу испољио смирење: «Јер Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи, и да дâ душу Своју у откуп за многе» (Мк. 10, 45). Пут до славе коју је показао Христос, води кроз смирење, које је Христос такође показао.
Архимандрит Софроније (Сахаров) је ову истину сликовито приказивао. Људско друштво је попут пирамиде, на чијем врху се налази вођа – цар, председник, било који владар. Даље, на слојевима близу врха, налазе се људи који имају власт блиску царској, а у основи пирамиде се налазе људи под влашћу. Обично у свету најјачи потчињавају најслабије, царство палих људи се заснива на експлоатацији и насиљу. Међутим, Христос је окренуо ову пирамиду. Он Сам је дошао на чело обновљеног човечанства, Он је основа пирамиде, а у односу на потчињене Сам је постао слуга. Зато у Христовом Царству већи служи мањем, најјачи се смирује пред немоћним. Дакле, човек може да дође до истинске висине само ако се угледа на пример Христа, а не на пример оних који су Га разапели.
Значење врлине смирења није могуће рационално описати. Њена вредност се поима искуством духовног живота, кад срце не раздиру страсне помисли освете, увреде и непријатељства, већ кад осећа мир и слободу. Нека Господ сваком хришћанину да снаге за искрено испуњавање заповести о смирењу, која је толико значајна за стицање истинске духовне снаге.
Свештеник Валерије Духањин

Православие.Ru
 

Ја ce не бих звао Хришћанином, кад не бих био оптимист. Или ако бих се звао, не бих истину говорио. И ви сви узалуд се називате Хришћанима, ако нисте оптимисти.

Хришћанство је највећи систем оптимизма, за који свет зна. То је систем вере, наде и љубави. То троје само спасава: вера, нада и љубав. А вера, нада и љубав – то је оптимизам… Дакле, једино оптимизам спасава.

Без оптимизма ми смо без вере. А без вере су били стотине волова, који су јутрос заклани на кланици.

Без оптимизма ми смо без наде. А без наде су угашене звезде у васиони, које се као гробови вуку за светлим и живим звездама.

Без оптимизма ми смо без љубави. Без љубави је и пустиња Сахара, у којој жедан лав риче тражећи воде, и не нашав гризе своју шапу док крв не потекне, и лиже слану крв, да угаси жеђ.

Без оптимизма ми смо инвалиди. Већи је инвалид човек без оптимизма, него човек без ноге. Бог је створио овај свет најбоље што је могао. Овај свет је као једна концертна сала за оптимиста, а као болница за песимиста. Први чује непрестано свирање валцера у овоме свету, други – свирање жалосног марша. Први види цвеће, други ђубре. Првоме падну зраци сунчани на лице, и загреју му и осветле душу; другоме остаје иза обасјаног лица душа хладна и мрачна. Будимо оптимисти, браћо и сестре, јер Бог је из оптимизма створио овај свет, (јер нема никаквог стварања без оптимизма). Погледајмо дању у земљу, и ноћу у небо, и верујмо и дању и ноћу у Бога. Постоји Творац света и Отац наш, – то је основ нашег оптимизма.

Будимо оптимисти, јер смрт није тако страшна, како страшљивци причају. Свако семе иструли пре него што из њега никне цвет. У смрти ми трулимо, да би потом цветали у новом животу. Ми смо деца бесмртнога Оца, те смо и сами бесмртни. Какав би то био отац, који не би рађао децу сличну себи? Који би живео милијарде милијарди година, а имао синове, чији век не достиже ни стотину година?

Будимо оптимисти, јер ниједан праведник неће отићи у пакао, нити иједан непокајани грешник, у рај. Да би човек могао ући у рај, прво рај мора ући у њега. К паклу греди онај, коме је већ пакао унутра, у души. Рај није јело и пиће, но нешто слађе од тога – бесмртна радост и божанска узвишеност. Пакао није котао, у коме се кувају људи, но нешто страшније од тога: то је вечита жалост и унутрашња грижа савести. Казна грешника и награда праведника – то је највиша математика васионе.

Будимо оптимисти онда, кад страдамо, јер страдање наше никад није беcциљно и бесмислено; оно је важан фактор у општем животу човечанства; оно је једина плата, којом ми плаћамо улазницу у ово светско позориште, које је Бог осветлио многим Сунцима и украсио многим чудесним сценаријама. Мене је трипут у животу страдање довело до саме смрти. И ја вам могу посведочити, да ни таква страдања нису била неподношљива и страшна. Ја их се радо сећам, јер она ми чине живот данас лепшим, а душу моју поноснијом и јачом.

Будимо оптимисти кад губимо као и кад добијамо, кад остаримо као и кад смо млади. Сваки узраст има своју величину и своју нарочиту лепоту. И сребрне седе власи преливају се према Сунцу исто као и црне. И душа једне старице од 80 година вибрира при радости и жалости онако исто као и душа једног младог и бујног створења. Будимо оптимисти као Хришћани, јер у нашој вери налазили су утехе највећи очајници, инспирације – највећи уметници, осветљења и путовођства – највећи и најбољи људи последњих деветнаест столећа.

Будимо оптимисти као Срби. Пет столећа гледали смо ми у прошлост. Сад је свучена завеса, и ми можемо погледати и у своју националну будућност. Ми нисмо први међу народима, али нисмо ни заборављени од Онога, који ствара историју. Наша улога у историји значајна је, и постаје све значајнија. Наш национални идеализам није груб ни шовинистичан. Он почива на расним и општечовечанским тежњама, Кад се боримо за слободу робља, ми се боримо за Божију ствар, јер Бог је Отац слободних, а не ропских душа и тела.

Будимо оптимисти, ако не желимо да будемо инвалиди душом, тј. далеко гори и тежи инвалиди од онога инвалида – оптимиста, који без ногу у наслоњачи седи и кроз прозор посматра живот.

Будимо оптимисти у мисли, јер само оптимистичка мисао досеже до Бога.

Будимо оптимисти у осећањима, јер оптимизам је лек жалости и извор праве и вечите радости.

Будимо оптимисти у делима нашим, јер дела наша се уткивају у дела Божија, и остају вечита као и дела Божија.

Будимо оптимисти, јер живот је оптимизам, а ми, људи, најбољи смо стубови и најлепши израз живота.

Оптимист бити значи живети и живот праведно ценити.

владика Николај Велимировић

Мисионарска писма