Христос посреди нас, драги читаоци!

Апостол Павле пише својим ученицима у Риму: „Ноћ је прошла, дан се приближио (Рим. 13,12). Ноћ је време мрака, када се чини већина злочина. Ноћ је и грешно стање душе која не жели да позна Бога и не стреми ка спасењу. Предатори лове ноћу, а непријатељ човечанства ради у тами, „као лав који риче за својим пленом, тражећи кога да прождере“.

„Ја сам светлост свету“, говори Господ. Он тера ноћну таму, а људима даје светлост вечног живота. Свака особа има могућност да уђе у ову чудесну божанску светлост. На крају крајева, Христос је због тога дошао на свет, и излио је своју крв на крсту да бисмо ми ушли у Његову неизрециву радост. Велики пост је период духовног рада ради спасења душе. И прва ствар коју треба да урадимо је да опростимо. Пре свега, опростимо себи. На крају крајева, често се љутимо на себе јер једноставно не можемо да се исправимо; јер године пролазе, а ми не постајемо оно што бисмо желели да постанемо. Из овога долази разочарење, па чак и очај. Морамо да схватимо да нас само Божија милост може променити на боље, док је наша дужност само да будемо понизни и да се трудимо у складу са својом снагом да стекнемо светост. Опростивши себи, морамо опростити и свим својим непријатељима, знајући да су сви људи на земљи уплетени у грех. Пошто смо сами искусили колико је тешко ослободити се лоших навика и склоности, требало би да имамо више снисходљивости према онима који нас вређају и љуте. Не заборавимо да људи који нас не воле брусе камење које брише понос наших срца, показује нам наше несавршености и помаже нам да се исправимо.

Многи људи треба да склопе мир са Богом. На крају крајева, сада се чује толико притужби на Господа јер је рат у току и невини људи гину! Такав бес и озлојеђеност знак су слабе вере и
недостатка храбрости. Ми не знамо путеве Промисла Божијег. Ми на оно што се дешава гледамо са позиције садашњег времена, али Творац гледа и делује са позиције Вечности, која, у крајњој линији, све окреће на добро. Зато је толико важно да човек буде скроман и преда и своју судбину и судбину света у руке Онога Који је створио овај свет. А ми, браћо и сестре, морамо чешће да се сећамо Јова Многострадалног, који је увек благодарио Богу и у радости и у тузи.

Велики пост је испит о праву на живот у Царству Небеском. То је испит верности Господу и
стрпљења . И веома бих волео да сви прођете овај тест и уђете у Вечни Живот.

Благосиљам вас све, драги моји, за Велики пост. Прођите кроз њега часно, а што је најважније,
са духовном радошћу!

Митрополит Лука Запорошки

https://mitropolija.com/2025/03/05/post-je-prolece-nase-duse/

1. Покајање брише гријехе након крштења
 
Духовни учитељ: О моје чедо, ми смо наново рођени светим крштењем, наоружани смо даровима Духа Светога кроз миропомазање и божанском благодаћу светога мира. Освећени смо причешћивањем Тијелом и Крвљу Христовом, и били бисмо савршени светитељи да смо остали такви, без гријеха. Међутим, пошто смо самостални, односно обдарени слободном вољом, у једну руку правимо лоше изборе а у другу руку не желимо да се покоримо ђаволу који нас искушава; свијет, тијело и многе друге ствари нас обмањују и ми падамо у гријех, велики и мали, д‌јелима, ријечима и нашим мислима, и немогуће је да се поново крстимо како бисмо опрали наше гријехе.
Пошто је Христос једном распет, сахрањен и васкрсао, из тог разлога се свето крштење врши само једном, и ко год се изнова крсти поново разапиње Христа и хули против дарова. Размислите о овом у тјелесном смислу. Ко год се разболи, не рађа се изнова како би се излијечио, већ се лијечи на други начин и користи лијекове за изљечење. Из тог разлога нам је Бог, који воли човјечанство и који зна како су нестабилна људска бића, обезбиједио нас са другим лијеком за наше гријехе, тајном покајања, кроз коју грешници који се покају могу опрати своје гријехе. Као што св. Григорије Ниски каже: „Једна суза је једнака купању, а један покајни уздах враћа благодат која се раније изгубила.“
 
2. Покајање је древна и божанска институција
 
Тајна покајања изгледа да је створена од Бога још у Закону и од давнина, али не само за Јевреје, већ и за незнабошце, како би посрамили Јевреје који се нису покајали. Незнабошци из Ниневије згријешише и Бог им посла пророка Јону који им је проповиједао да ће бити изгубљени. Они одмах почеше постити, обукоше костријет, стављаше пепео на своје главе и бијаху у жалости, и Бог им опрости, не зато што су чинили све ово већ зато што су се покајали и напустили свој грешни начин живота. Као што Свето Писмо каже: „ И Бог виде дела њихова, где се вратише са злог пута свог; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини“ (Јона 3:10). Видите, њима је опроштено зато што су се покајали, и зато што су чинили д‌јела која прате истинско покајање, односно пост, горки плач, уздаси и призивање Бога свим својим срцем.
 
3. Шта је тачно покајање
 
Покајање се састоји из промјене свијести од онога што је зло у оно што је добро, и промјене д‌јела страсти у д‌јела исцјељења. Дакле, као што похота, хедонизам, прождрљивост, немаран и изгубљен живот стварају најстраственија стања у души која воде до чињења непримјерених д‌јела, тако туга, уздржавање, бол и духовни напори његују у души неподложност и воде је од страственог начина живота ка острашћеном смирењу. Дефиниција покајања је сљедећа: „Покајање је повратак из онога што је неприродно у оно што је природно, повратак од ђавола ка Богу.“ Христос је дошао грешницима, да их врати ономе што је добро. Као што Он сам у Јеванђељу каже: „Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мат. 9:13), и на другом мјесту: „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје“ (Лук. 15:10).
 
4. Спасоносна моћ покајања

Тајна покајања има велику моћ. Од када смо пали из врлине и светости у гријех, можемо се вратити у наше претходно стање кроз покајање и уздржавање од гријеха, и постати оно што смо раније били. Када је Пилат погубио Галилејце, Христос се обратио онима који су били тамо присутни: „Мислите ли да су ти Галилејци били грешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути“ (Лук. 13:2-3). Слично је говорио и за оних осамнаест на које је пала кула у Силоаму и убила их: „Мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути“ (Лук. 13:4-5). Такође, парабола о неродној смокви се метафорички односи на покајање (Лук. 13:6-9). Зато се у Д‌јелима апостолским каже: „Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (Ђела 11:18). Он је с правом рекао сљедеће за оне који се покају: „Данас си се зарекао Господу да ће ти бити Бог и да ћеш ићи путевима Његовим и држати уредбе Његове, и заповести Његове и законе Његове, и да ћеш слушати глас Његов. А Господ се теби данас зарекао да ћеш му бити народ особит, као што ти је говорио, да би држао све заповести Његове“ (5 Мој. 26:17-18). Такође овд‌је вриједи подсјетити сљедећу изреку св. Августина: „Бог је створио човјека без човјека, али он не спасава човјека без човјека, већ зато што човјек то жели и Бог то жели.“
 
5. Примјери из Старог Завјета
 
Два су велика гријеха која је починио Давид, блуд и убиство; међутим, кроз плач и искрено покајање добио је опроштај и повратио своје пророчке дарове. Слично томе, цар Манасија не само да је убио многе пророке и посијекао Исаију на пола, већ се окренуо идолопоклонству разгњевивши Бога и би одведен у заточеништво у Вавилон; међутим, горко плакавши због свега овога не само да му је било опроштено, већ је повратио и своје царство. Слично се десило и сину Манасијином. Његов други син Амон, међутим, зато што је починио гријехе и што је био презрив према Богу, је рекао: „Мој отац је прекршио закон и гријешио је као млад, али касније се покајао и повратио своје царство, и због тога му је Бог дозволио биједну смрт зато што је таква безбожност била неподношљива.“ Хајде да размислимо, шта бисмо још могли претрпјети ако бисмо гријешили са сличним изговорима.
 
6. Покајање, чин Божије милости
 
Ко год гријеши, дужан је да препозна гријех и да се покаје јер је то исправно, како би брзо нашао своје исцјељење. Бог је милостив и не жели ништа друго осим промјене наше погрешне одлуке; и онда је покајање добро, зато што не дозвољава гријеху да се укоријени, и мало помало постане навика која може довести до пропасти грешника. Бог нам налаже: „Брзо се вратите к Мени и брзо ћете добити исцјељење. Ваши су гријеси, Моја су исцјељења. Ваша су зла, Моји су лијекови. Једино од вас тражим покајање, и одмах ћу исцијелити ваше ране.“
Два су велика дара која човјек прима од Бога. Један је, онда када човјек умре и његово тијело се распадне, он ће поново васкрснути и постати из смртног бесмртан. Други је, онда када човјек гријеши, он се сматра вриједан опроштаја. Демони (пали анђели), међутим, чак и ако се покају, не сматрају се вриједним опроштаја. Ово је мишљење неких великих отаца. Насупрот томе, међутим, Божија част и љубав према човјеку је огромна.
 
7. Покајање у древној грчкој традицији
 
Дивим се списима многих древних Грка (пагана) која читам и у њима видим много мудрих поука која узвисују покајање. Они, на примјер, кажу да када човјек чини добра д‌јела он је ближи Богу и саображава се са Њим. Када, међутим, човјек чини зла д‌јела, он се удаљава од Бога и приближава демонима и постаје непријатељ Бога. Заиста, грчки филозоф Салустиос говори о покајању као да је био хришћанин. Остављам многе друге и само ћу навести Питагору који пише пријатељу који је постао отпадник и перверзњак: „Ако промијениш своју свијест, радујем се, али ако не, онда си мртав за мене!“
 
8. Недостатак покајања и његове катастрофалне посљедице
 
Сваки грешник који се не покаје, рађа се у стању немогућности покајања, што значи да је напуштен од Бога и коначно да постаје насљедник вјечнога проклетства. Такође, сваки очајни грешник који мисли да када остари и када се приближи вријеме његове смрти да ће се онда покајати и напустити своја зла д‌јела, увелико се вара. Разлог за ово јесте да болести и страсти другачије д‌јелују, оне потамњују човјеково просвјетљење као што облаци потамњују Сунце, и отклањају способност њиховог покајања. Такво покајање је демонска и сатанска замисао и није повезана са слободом, јер да се не разболи човјек се неће ни покајати. Овакав човјек личи на старог прељубника који, остаривши, не може да чини прељубу и стога мисли да је слободан од овог свог гријеха. Он такође подсјећа на грамзиве, похлепне и немилосрдне особе, које током свог живота не дају милостињу, али када осјете да им се смрт ближи онда покушавају да раздијеле своје богатство. Оваква д‌јела нису прихватљива Богу, који зна помисли људи. Човјек види споља, али Бог зна мисли људи и сваком суди на основу њиховог владања и слободног руковођења. Чујем плакао, не зато што се покајао након што је продао своје првородство, већ зато што није добио благослов од свог оца. Стога он каже: „Близу су жалосни дани оца мог, тада ћу убити Јакова брата свог“ (1 Мој. 27:41). Сваки грешник треба да зна да је вријеме његове смрти непредвидиво и да, уколико умре у гријеху непокајан, након смрти нема покајања.
 
9. Ефикасност и неопходност покајања
 
Како бисмо разумјели моћ покајања довољно би било споменути сљедећа два случаја:
 
Први случај је онај када се апостол Петар у својој проповиједи обраћа онима који су разапели Христа. Он почиње овако: „Исус кога ви распесте...” (Ђела 2:36) и онда их опомиње да се покају и да се крсте и приме Духа Светога (Ђела 2:38). Ох, како је велика моћ покајања! Она може сачувати и посветити чак и оне који су разапели Христа.
 
Други примјер је овај: св. Амфилохије Иконијски приповиједа причу да је неки демон, по имену Зерефер, дошао игуману који је имао дар прозорљивости, рекавши му да је ђаво и да жели да тражи опрост од Бога. Бог није открио игуману да је он заиста био ђаво, зато што је желио да покаже како је велика моћ покајања. Игуман, мислећи да је пред њим човјек који му се исповиједио да је грешан и зао због своје понизности, молио се Богу да му опрости. Онда је Бог открио игуману да је он заиста ђаво а не човјек, увјеривши га да ће му опростити под одређеним условима: уколико непомично буде стајао да одређеном мјесту три године и понављао 100 пута свакога дана и ноћи „Боже, смилуј се на мене грешног,“ и затим „О Боже, смилуј се на мене за сва давна зла д‌јела“, а потом „О Боже, спаси ме помраченог.“ Када је ђаво чуо ово од игумана праснуо је у смијех говорећи: „Да сам хтио себе звати грешним и помраченим урадио бих то на почетку и био бих спасен. Али сада када ми се увелико диве, и када сви дрхте преда мном ја узимам колико ми припада и свакако то нећу учинити.“ Ово је проклетник рекао вичући од радости, након чега је нестао.
 
Духовно чедо: Заиста, тајна покајања је заиста велика и друго је крштење.
 

епископ Теофил Кампанијски

извор: манастир Лепавина

За човека нема веће невоље него да се нађе у власти демона. То не значи увек да је крив сам човек. Пример за то представљају дечак из Јеванђеља, као и друга мала деца у које се нечисти дух усељава због различитих разлога, али без њихове кривице. Светитељ Јован Златоусти каже да дечица која пате од злих духова без своје кривице имају уздарје од Господа једнако оном које добијају мученици, јер су и њихова страдања такође велика.

Ђаво је дух, као и анђели, који такође остају духови. Ђаво је дух који постоји и делује, он човека чини својим робом и може да учини врло много зла ако има власт над човеком.

Не знамо зашто Господ ово дозвољава. Сваки случај је јединствен. Али засигурно знамо да у томе нема кривице деце, или да се, на пример, срећу различите душевне болести за које није криво ни дете, а нису криви ни његови родитељи. У принципу, разлози могу бити разни, али је у целини за то крив наш заједнички пад. После пада човек је постао подложан многим болестима, разарању и смрти, између осталог, и утицају демона.

Због тога је Христос изговорио ове речи: „Ако можеш веровати, све је могуће ономе ко верује“ (Мк. 9: 23). Односно, ако може да поверује у оно што је Христос рекао, ономе ко верује је све могуће. Јер неверје уништава људску природу и представља резултат нашег пада. Сав труд који чинимо у Цркви да бисмо се ослободили грехова и страсти јесте процес враћања наше природе у њено природно стање, као што ју је Бог створио.

Због своје гордости и таштине ми не можемо да чинимо чуда, односно, да будемо спроводници ове Божанске енергије, јер ће то нашкодити пре свега нама самима. Због тога се дешава да Господ не чује нашу молитву, јер на тај начин можемо нашкодити себи. Све што Господ чини Он чини како би помогао човеку.

Тајна исповести је тајна која нас ослобађа греха. А пошто је грех, не увек, али често узрок због којег смо се нашли у власт злих духова, примењује се исповест. Она је потребна управо да бисмо се ослободили овог узрока, а самим тим и од нечистих духова.

Демони имају своју хијерархију. Као што код анђела постоје различити чинови и сваки чин има одређени таленат, тако и демони имају чинове. Тако ће, на пример, један демонски чин бити посебно склон некој страсти. И сваки „род“ нечистих духова може бити истеран само постом и молитвом.

Живот у молитви и посту није нимало једноставан, јер пост не значи само ограничавање у јелу, то је ограничавање и у осталим стварима. Он претпоставља придржавање разумности, чистоте и чедности, а све то је огроман подвиг за хришћанина.

Наш старац Јосиф је увек понављао: „по плодовима њиховим ћете их препознати“. Односно, дрво се познаје по плодовима. Ако оно што ти нуди искушење, извесна мисао или помисао изазива у теби збуњеност или узбуђење, помраченост ума и неред у души, односно ствари које нису од Светог Духа, одмах ћеш схватити да оно није од Бога, него од ђавола. А ако, напротив, доноси љубав, радост, светлост и благодат твојој души, онда је то од Бога.

Верујем да нас Господ неће оставити и да неће дозволити да се растанемо од Њега у вечном животу. Свети Јован Лествичник каже изванредне речи да чак и кад прође кроз све степене врлине човек мора да пређе на покајање. Односно, чак и ако стекнеш све набројане врлине, не престај да се молиш за опроштај својих сагрешења. Он те враћа доле и говори о смирењу, о покајању, и то је оно што ће те поново подићи на врх лествице.

Никад нећемо видети да се налазимо на последњем степенику, али то уопште не значи да смо изгубили. Видећемо себе тамо где свети Јован Лествичник говори о „ономе ко се моли за опроштај грехова“. То је оно што се тражи од нас. Покајање и молба за опроштај грехова.

митрополит лимасолски Атанасије

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Преклињем вас: не осуђујте никога, ово је најлакши начин да не будете осуђени у наредном веку.
Из писама игумана Никона (Воробјова)

Сви добро знамо јеванђелску заповест да се не суди. Али као што показује наше животно искуство, управо њу најчешће кршимо. Наша пажња и духовни поглед непрестано су усмерени на животе других људи и њихове поступке. Последња ствар коју желимо је да нас стриктно и помно посматрамо. Примећено је да туђе грешке доживљавамо са позиције судија, а своје грехе – увек као адвокати. Интересантније је процењивати понашање других и судити о њима – тако живи не само већина неверника, већ и многи од нас.

Дозволите ми да вам дам пример. Различити људи долазе да се исповеде код свештеника. Већина су одрасли, али има и  младих. Након старије жене, коју је свештеник прилично брзо исповедио, прилази млада, привлачна девојка. Свештеник са њом комуницира много дуже. Људи у реду имају природну реакцију: девојка је лепа, млада – „наш поп се занео, он је жив човек, свакоме се дешава...” Али објашњење је потпуно другачије. Ова девојка је патила од говорне мане, муцала је и врло споро и нервозно наводила своје грехе. Зато се разговор са њом толико отегао. А неки су већ похрлили да осуде свештеника.

Негативна искуства су неопходна особи и често су корисна. Знајући своје грешке, хришћанин признаје своја ограничења и неспособност да исправно сагледа туђи живот. Он је заиста убеђен да можда греши. Поштеној особи су потребне грешке, оне уче понизности и помажу у борби против осуде.

Често се осуда јавља у породичном животу, у кругу најближих људи, оних које, како нам се чини, највише волимо. Недавно сам чуо ову причу. Жена је донела кући две велике и веома лепе јабуке за своју ћерку. Девојчица је радосно узела јабуке и, пред мајком, прво загризла једну. Мајка је чекала да јој ћерка понуди другу јабуку, али она је и њу загризла. Сузе су се појавиле у мајчиним очима: толико је желела пажњу и љубав од своје ћерке. Сматрала је да није успела да је научи најважнијем – доброти и саосећању. Али осуда мајке је била исхитрена. Када је девојчица прогутала други комад, пружила је мајци једну од јабука и рекла: „Мама, узми ову јабуку: слађа је од оне друге." Ова истинита прича нас учи да не журимо са закључцима и осуђујемо друге, већ да покушавамо да стрпљиво „носимо терет једни других“. Човек је створење које се непрестано мења и морамо веровати да ће се пре или касније у сваком од нас открити најбољи духовни квалитети.

У борби против осуђивања веома је важно пратити своје мисли. Човеку је потребан посебан духовни „филтер“ који ће задржати све грешно и нечисто – оно што је ушло у душу и почиње да прља човека кроз мисли и осећања. Ради се о обраћању пажње на свој унутрашњи живот и, што је најважније, о томе да не верујете својим мислима. „Не веруј себи“ је златно правило аскетизма. Многи хришћани су то испунили и кроз то постигли светост живота. Не верујте оним мислима које људе приказују у најгорем светлу и доводе до греха осуде. Потребно је много унутрашњег напора да се сагледају недостаци људи и сагледају њихове најбоље особине. Старац Пајсије Атонски је ово духовно дело назвао „уметношћу добрих мисли“.
Илустроваћу ово што сам рекао познатим примером који показује три различита погледа на исту особу. Једном приликом, три брата која су се затекла у пољу ноћу, угледала су усамљеног путника. „Ово је лопов, кренуо је на ноћни посао“, помисли први. „Очигледно, овај човек иде на састанак са женом да би згрешио са њом“, одлучио је други. „Ова луталица је несумњиво на путу ка суседном граду где се налази велики манастир, како би ујутру молитвом прославио хришћански празник“, резоновао је трећи брат. Није тешко претпоставити да је свако од њих мерио особу својим сопственим стандардима. Иста ствар се дешава и у духовном и свакодневном животу када оцењујемо поступке људи око себе и верујемо својим мислима.
Не само у великом граду, већ и у малим местима често видимо људе пијане, лоше обучене, како моле за милостињу. Поред нас живе они који су пали на само дно друштвене лествице, остали без посла, заборављени од сопствене деце, издани од вољених супружника... А ту су и они који су на принудном лечењу, бескућници пријављени у полицији који годинама седе у затвору. Сви они живе на ивици очаја, а понекад и самоубиства. Можемо ли их кривити? Имамо ли право на ово? Постоји само један очигледан одговор: не и опет не. Као што су стари говорили, пре него што некоме замериш, обуј његове ципеле, иди његовим путем, спотакни се о све његово камење и издржи све муке које је поднео! Сигурно после овога нећемо хтети да осуђујемо онога који је пре само једног минута био страшно крив у нашим очима!
Авва Доротеј описује причу где су трговци робљем продали две девојчице различитим женама. Једну девојчицу је купила љубазна удовица, а другу блудница. Свака је одгајала бебе на свој начин. Удовица у страху Божијем и побожности, друга је учила разврату и греху. Пред нама је тајна Божија. Ко може ово да објасни? Једна девојка је годинама учила о Богу и вечном животу, друга никада није видела ни чула ништа добро, већ само лоше и вулгарне ствари. Како је могуће да се и једној и другој девојчици суди на истом суду?

Грех осуде уско је повезан са једном болешћу наше душе - радозналошћу. Морамо да се мање занимамо како други живе, а не да на то трошимо веома драгоцену унутрашњу енергију и снагу. Радозналост увек ствара забуну око туђег живота, па човек неминовно губи душевни мир. Видети најбоље прво доводи до зависти, која се дефинише као „туга за добробит ближњег“. И тада завист даје подстицај развоју греха осуде. Погледајте пажљивије људе који никога не осуђују: они нису расејани. Мало се питају о туђим животима, и труде се да не виде ни мане ни успехе својих комшија. Сувише смо слаби, према апостолу Павлу, да бисмо се „радовали са онима који се радују“ (Рим. 12,15). Углавном завидимо на радостима других. Али мало нас великодушношћу прикрива недостатке својих суседа; Из овога извлачимо прави закључак: треба да чувамо своје очи и уши, да се боримо против радозналости и мање оговарамо своје суседе.
Ево приче која потврђује напред речено. Једна породица је била принуђена да промени дом. Преселивши се на ново место, супруга није променила своју стару навику да често гледа кроз прозор у друге људе. Једног дана је са изненађењем приметила да је њена комшиница окачила потпуно прљав веш да се суши. Било је прилично чудно видети ово, и жена је одмах осудила своју лењу и аљкаву комшиницу. Иста радња се поновила и ердних неколико дана: прљав веш се изнова и изнова качио у двориште, а то је изнова рађало грех осуде. Једног сунчаног дана жена је узвикнула свом мужу: „Види: данас, коначно, у суседном дворишту виси потпуно чист веш!“ Муж је тужно одговорио: „Не, само сам јутрос устао рано и добро опрао прозоре!“
Како бих желео да са усана хришћана никада не чујемо ни најмању осуду чак и најгорих људи. Једна древна јеврејска мудрост каже: „Оправдајте свакога“. То значи да не треба да тражите потврду својих лоших мисли о некој особи, већ напротив, треба да се трудите да је разумете и оправдате у срцу.
Ако ово будемо практиковали, онда ће болест осуде ослабити у нашој души. Осуда као страст ће престати да вас мучи. Страдања која су се родила из ове страсти ће престати. Јеванђелска заповест да се не суди, као и свака друга, има могућност, када се следи, да пружи човеку унутрашњи мир и духовну радост. Испуњавање заповести кроз дело самопринуде је увек мала победа над самим собом, а такве победе се увек остварују заједно са Христом, Који је „близу“. У супротном ћемо пожњети плодове свог неверовања у Бога и страдати. Како мала деца пате када не слушају одрасле.
Из детињства се сећам следеће приче. Једног врелог летњег дана, љубазни комшија, чика Саша, који нам је увек омогућавао вожњу мотором са приколицом, довезао се до наше куће. Показао је на издувну цев, која је блистала на сунцу, и нежно рекао: „Веома је врућа, не дирај је.“ Међутим, чим је ушао у кућу, притрчао сам мотору и босом ногом додирнуо забрањену цев. У једној секунди, задобивши опекотину од врелог метала, окренуо сам се на лицу места и стрмоглаво одјурио кући.
Дакле, питање је: да ли бих могао некога да окривим за своју опекотину? Јасно ми је речено: не дирај, иначе ће те повредити. И тако се догодило. Али ако кршење очигледних закона физичког света обично доводи до патње за наше тело, онда кршење духовних закона штети и наноси бол нашој бесмртној души. А имамо само једну.

протојереј Андреј Овчиников

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Сваке године Господ Бог нам кроз свету Цркву посебно за време поста, поручује да се покајемо за све своје грехе и сагрешења. Ако нема покајања, изгинућемо или у болестима или у крвопролићу рата. Ако се не боримо са другим људима, него са самим собом и својим страстима, онда ћемо живети.

Нажалост, врло мало људи је спремно на то. Већина људи не жели да се покаје и пости, па зато, а да тога нису ни свесни, бира рат и разне болести за себе, родбину и своје ближње. Недостаје им мотив.

Припремне недеље су установљене како би се мотивисали не само они који су далеко од Цркве, већ и ми који редовно учествујемо у богослужењима.

На путу ка покајању и Христу, оно што нас највише кочи је формализам, када ми, као у позоришту, од себе направимо нешто велико и посебно, а заправо не можемо учинити ништа добро у свом животу. Сви треба да научимо да будемо свесни својих грехова и да се искрено покајемо као митари, а не да будемо као фарисеји и претварамо се да смо праведни, што у ствари, нико од нас није.

Црква нас учи да ће сви који отпадну од Бога, иако живи у телу, постати духовно мртви. Такви људи нису способни да осећају туђу бол, тј, нису способни за емпатију и саосећање. Веома је важно да се дође до свести и врати се Христу. Није толико важно Господу колико смо добрих дела и колико грехова починили. Најбитније је какво срце имамо - да ли има места за истинску, несебичну љубав. Ко уме несебично да воли неће никад допустити зло ближњима својим, никад неће издати.

Наши преци, када су згрешили, нису у свом речнику нашли врло једноставне речи: "Опрости нам Господе". Уместо тога, почели су да се међусобно окривљују, па чак и да криве самог Бога за оно што се догодило.

Испоставило се да је веома тешко извињавати се, опростити. Људи годинама, цео свој свесни живот, могу да негују злобу и чак да је пренесу са колена на колено.  Притом се обично правдају борбом за истину, за тријумф правде. У време рата то посебно осећамо. Међутим, сви треба да научимо науку о праштању. Ко не зна да опрости, тешко га је назвати хришћанином.

„Ако ви опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески, али ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни Отац ваш опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6:14-15). То јест, ако не научимо да праштамо другим људима, џаба нам је надати се да ће Бог опростити наше грехе.

Дакле, да бисмо научили да праштамо, да би духовно оживели, треба да превазиђемо своје поделе када говоримо једно а чинимо супротно, да би смекшали своје сурово срце, да би се у њему настанила права љубав, милосрђе и саосећање. Амин за то.

архимандрит Маркелл

https://www.facebook.com/vladimir.greshuk

Недјеља Сиропусна (Јеванђеље по Матеју глава 6, ст. 14- 21)

Опрости ми

Човјек је вишедимензионална „загонетка“, тешко видљива и схватљива! Његово срце (то јест, цио човјек, тјелесно и духовно) је дубоки „бунар“, те није могуће одмах га сагледати у потпуности.

Оно што се, међутим, одмах може примијетити, јесте да човјек има своје унутрашње и спољашње аспекте. Оно што је унутра није видљиво, док је оно споља не само видљиво већ и „наметљиво“. Унутрашњи аспект човјека није само његово психолошко стање које се мијења, већ и његови ставови и вриједности, које користи као критеријуме за своје поступке. Спољашњи аспект требало би да буде одраз унутрашњих вриједности, али често се дешава да се он осамостали, чиме почиње плес лицемјерја – једно бити, а друго приказивати.

Данас, на Сиропусну недељу, стојећи пред „вратима“ Великог поста, Христос нам у Јеванђељу по Матеју (глава 6, стихови 14-21) подсећа на однос између унутрашњег и спољашњег човјека, истичући три темељне теме хришћанске зрелости:

А. Како функционише опроштај?
Б. Шта је пост и како се спроводи?
В. Гдје је благо нашег живота?

А. Како функционише опроштај?

Од најстаријих времена, људи су искусили осјећај кривице, који настаје у савјести када неко начини грешке или гријехе, штетећи другима или себи – било морално, било материјално. Такав догађај узнемирава човјека, држећи његову душу у напетости и анксиозности. Он очајнички тражи начин да се ослободи унутрашњег притиска, тражећи олакшање кроз неку врсту искупљења.

За хришћане, непослушност Божијој вољи, којој су се приликом крштења завјетовали, доводи до одступања од живота који је Христос предложио и до осећаја кривице. Христос нуди рјешење овог проблема – опроштај онима који се Њему врате. Зато је у Символу вјере и наглашено „опроштај грјехова“, да бисмо увијек имали на уму његову важност. Ова тема је централна у молитви „Оче наш“: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“.Опрости нам грехе наше (не, оправдај их! Ако би били оправдани, не би ни била потребна опроштај!!) као што смо и ми научили од Тебе да опраштамо другима. Ово је прва степеница хришћанске зрелости – да своју егоистичку кривицу претворимо у смирено покајање, признајући и преузимајући своје грешке и гријехе, и да замолимо Христа да их избрише, како би наш однос с Њим поново био као некада. Сада нам Он поручује да…ако Га не спознамо („Каквога сте духа?“) и ако не опраштамо… ни Он неће опростити нама.

Љубав према ближњем није нешто што човек може остварити ослањајући се само на своју вољу. Једино онај ко живи по подобију Божијем,од Кога је створен и захваљујући Коме постоји, само такав човек може вољети ближњег свог „као самог себе“. Ближњи, као и он сам, створен је од Бога и постоји захваљујући Богу. Само „у Богу“ људи могу истински да се сусретну, јер једино у Богу се спајају зраци постојања, умјесто да се само укрсте и размимоиђу. Када се у нама полако рађа и кроз нашу личну тјелесну егзистенцију испољава „ум Христов“, када у нама заживи живот Оца, тек тада љубав према браћи постаје свјесна и истинска. Од Христа, кроз наше ближње, долази нам живот.(G. MacDonald). „Љуби ближњег свог.“

Б. Шта је пост и како се спроводи?

Пошто у људском животу ствари нису само ријечи, већ и дјела, исто тако и у признавању и прихватању грешке (у покајању), искреност одлуке не смије остати само на ријечима, већ мора бити потврђена дјелима. Пост, као жртвено одрицање од иначе дозвољене хране (не са логиком чиста-нечиста), употпуњује покајање, чинећи га потпуним.

Пост има више димензија. Он почиње од физичке уздржаности, али се развија у напуштање личних жеља и стиже до жртвено-крсног приступ који нас оспособљава за љубав. Када су наше жеље оно што одређује наше поступке, тешко нам је да узмемо у обзир друге. Једноставно речено – ако не „разапнемо“ себе, разапињаћемо друге.

Овај физички напор има за циљ слободу човјека, а не да задовољи Бога. Још мање служи као средство за егоистичку самопромоцију. Христос нас упозорава на ову погрешну мотивацију (Матеј 6, 16-18) и каже да је то узалудан труд: „Заиста, кажем вам, примили су своју награду.“

В. Где је благо нашег живота?

„Где је благо ваше, тамо ће бити и срце ваше.“

Овим ријечима Христос завршава своју троструку поуку уочи Великог поста. У Светом Писму, појам „срце“ не означава само унутрашњи свијет човјека, већ цјелокупног човјека, онаквог какав је пред Богом. Када Бог каже: „Сине мој, дај ми срце своје“ (Приче Соломонове 23, 26), Он не мисли на биолошки орган, већ на читаво људско биће.

Сви ми размишљамо са осјећајем олакшања и спокоја о чистом срцу и говоримо, ако не сами себе обмањујући, онда барем сујетно хвалећи се: „Знаш ли какво срце имам?“

То наше „срце“ процјењује и вреднује.

Воли ствари и људе. Сматра их својим благом.

Може бити „украдено“. Као што једноставно кажемо: нешто или неко нам је украо срце!

Христос нас упозорава на опасност од такве крађе од стране пролазних и узалудних ствари. Ако у њих „уложимо“, ризикујемо да останемо празни, јер „мољац“, „рђа“ и „лопови“ могу уништити изборе нашег срца.

Христос нам говори о благу које је отпорно на „мољца“ и „рђу“ и које лопови и провалници не могу опљачкати, јер има небеску вриједност.

Нико не може да нам украде љубав као што може новчаник! Нико не може да нам провали у доброту и опроштај као у сеф. Нико не може да нам узме срце ако га ми сами не дамо. Оно што сматрамо својим благом, на томе ће нам неизбјежно бити привезано и срце.

Са перспективом Христовог лица и Његовог Васкрсења (као и нашег сопственог васкрсења) као највећих људских блага, кренимо са радошћу путем труда који је потребан (јер све што вриједи… има своју цијену) да бисмо достигли дубљи, свјеснији однос са Христом и не дозволимо да се наше срце троши на узалудне ствари.

С љубављу и благословом,
о. Теодосије (Марзухос)

https://mitropolija.com/2025/03/01/nedjelja-siropusna-oprosti-mi/

Учитељу премудрости, Даваоче разума, Изобличитељу немудрих и Заштитниче немоћних, утврди и уразуми срце моје Владико. Ти ми дајеш речи премудрости, Речи очева: Не забрани устима мојим да Те зову: Милостиви, смилуј се на мене палог. (кондак)

Последња припремна недеља пред Велики пост посвећена је спомену на Изгнање Адамово. У химнографији ове недеље спомиње се грехопад наших прародитеља Адама и Еве, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева, нису одржали први пост, и пали кроз неуздржање и непослушност, а ми сада кроз добровољно примање подвига уздржања и послушности Цркви, на себе можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Еванђеље које нам сугерише да опраштамо сагрешења ближњима и да постимо не само да други виде него нашег очишћења ради. Четврта и крајња степеница наше припреме јесте праштање. Еванђеља нам јасно казује, да ако не опростимо једни другима сагрешења, неће ни нама опростити Господ сагрешења наша. Такође, у молитву Господњој ми се молимо да Господ нама опрости као што ми опраштамо другима.

Отац Александар Шмеман о значају праштања говори: „Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу” на недостатке других људи – и још горе – да смо ,,дигли руке од других људи”. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем…”. (из књиге Тајне празника)

Ове недеље Црква нас подсећа и на све светле примере угодника Божјих који су посту и подвигу просијали, како би и ми следили њихов пример. Богослужење се прилагођава теметици праштања као крајњем степенику наше спремности за почетак посног путешествија.

Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова.

Ми ти се молимо, свеблаги, удаљи од нас, у време поста , свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао. Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио . Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде.

Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља .

Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин

(Заамвона молитва Недеље праштања)

У свим нашим храмовима у недељу сиропусну увече служи се такозвано прашчално вечерње, које у свом поретку садржи и неке особености. До вечерњег входа вечерње је уобичајено, а након молитве Свјете тихиј поје се велики великопосни прокимен који ћемо наизменично са још једним великим великопосним прокимном, појати за време Свете четрдесетнице, такође на недељном вечерњем. За време појања овог прокимена презвитер са себе скида свечане одежде и на себе ставља пурпурни или љубичасти епитрахиљ и поредак вечерњег од овог момента добија великопосни карактер, што значи да смо богослужбено већ закорачили у велики и свети период Свете четрдесетнице. На крају богослужења једни од других тражимо опроштај и једни други опраштамо, како би потпуно припремљени и измирени са свима ступили на пут подвига.

Архиепископ Аверкије (Таушев) помиње једну лепу манастирску праксу:  У Светој земљи многи подвижници су после прашчалног вечерњег одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Пасхе: „Да воскреснет Бог“ и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“. Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.

Посно пролеће је дошло! Цвет покајања;

Очистимо се браћо и сестре од свих зала,

Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче!Почнимо радосно време поста,

Припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу,

Очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране

тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа,

да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење Његово!

(Стихире на Господи возвах недељно вечерње сиропусне недеље)

Извор: СПЦ

Из наслеђа Оптинских стараца
 
У свету, гордост и самољубље су понекад сматрају врлином. То је наравно погешно и по речима преподобног Макарија ”настало је од непажње и помрачених страсти.”
 
Старац је писао свом духовном чеду:
 
 “У претходном твом писму спомињеш самољубље неколико пута, и уважавајући га толико, показујеш према њему обожавање. Мораш га избацити из себе како год знаш – оно је узрок свих зала и порока. Мирјани га још увек сматрају врлином и одликом отмености, а из незнања или од помрачених страсти, док му се ми супротстављамо смирењем и самоодрицањем.”
 
Бог се противи гордима
 
Гордост и таштина сматрају се најопаснијим страстима. Оптински старци су много писали о борбама са овим страстима. Преподобни Лев је жалосно називао таштину ”страст која убија плодове и најзрелијих добродетељи.”
 
Ова страст се често јавља од младости и до самог гроба непрекидно дејствује. Она напада не само острашћене и успешне, већ и оне савршене, и стога је неопходно стално стражити. Само безстрсни Творац је може искоренити. Ох како је тешко избегнуту ову страст, која убија плодове и најзрелијих добродетељи.”
 
Преподобни Варсануфије говорио је о гордости као о демонској одлици.
 
”Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.”
 
Преподобни Никон је упозоравао:
 
”Не треба да се поносимо здрављем, ни лепотом, ни другим дарвима Божијим. Све овоземаљско је подложно промени: и лепота и здравље. Траба да благодаримо Господу, да му благодаримо са смирењем, схватајући нашу недостојност.”
 
Преподобни Амвросије упозорава да ништа тако не омета напредак у духовном животу као гордост и таштина, а изданци ових страсти су завист и мржња, гнев и злопамћење.
 
”Сви ми често страдамо од гордости и сујете. И ништа толико не омета напредак у духовном животу колико ове страсти. Тамо где је огорченост или несугласице или раздор – кад пажљиво сагледате - највећи узрок њихов јесте уживање у похвали и гордост.
 
Зато нам апостол Павле даје заповест, говорећи: “Не будимо сујетни, изазивајући једни друге, завидећи једни другима.” (Гал. 5:26) Завист и мржња, гнев и злопамћење јесу деца гордости и таштине.”
 
Таштина и гордост, иако у основни једнаки, различито се пројављују
 
Преподобни Амвросије наставља:
 
”Таштина и гордост једно те исто су. Таштина се испољава у делима, како би људи видели како идеш, како лако ствари радиш. А гордост после ње обузима свакога. Таштина је као црв - у почетку се увија и пузи. А онда добије крила, и уздиже се високо, а тако и гордост.”
 
Да би показао како се гордост и таштина разликују једна од друге и како дејствују на човека, преподобни Амвросије је измислио причу о паткама и гускама, које представљају ове страсти. А прича је настала тако што је неко старцу поклонио покривач са изображеним паткама на њему:
 
”Недавно, даровали су ми покривач на коме тако красно беху изобржене патке. Мени беше жао што не ставише и гуске, јер имаше још пуно празног места на покривачу. Такве мисли су ми дошле јер патке и гуске изображавју својство и дејство страсти: таштине и гордости.
 
Таштина и гордост, иако у основи једнаке, различито се пројављују. Таштина покушава да улови људске похвле и зато се често ангажује у ласкању, док горост дише ароганцијом и непоштовњем према другима, мада и она воли похвале.
 
Ташт човек, ако има леп изглед, осећа се задовољно у својој лепоти, иако је често чудан и трапав. Међутим, ако ташт човек није леп или нема друге добре квалитете, да би оставио утисак на људе као патка виче: ”Тако је! Тако је!” чак и када није, и из кукавичлука постаје човек који се са свим слаже.
 
Гуска, када бива нешто што није по њемом, подиже крила и гаче, тако и надмен човек, ако има ауторитет у свом окружењу, често виче, галами, буни се, и инсистира на својој вољи. Ако неко пати од гордости, а нема значајно место у свом окружењу, онда из беса он шишти на друге људе као гуска која седи на јајима, кљуцајући кога год стигне...”
 
Нашта сте толико поносни?
 
Многи, многи људи немају ништа чиме би се поносили. Св. Амвросије је испричао ову причу:
 
Нека жена је рекла свом оцу исповеднику да је горда.“На шта си толико поносна?” упитао ју је. ”Да ли си позната личност?”
“Не”, одговорила је она
”Да ли си талентована?”
“Не.”
“Мора да си богата.”
“Не.”
”Хм..у том случају можеш да се гордиш.” рекао је исповедник на крају.
”Не треба да будемо сујетни: Бог даје реч. Човек сам није у стању да каже ништа добро. Свако добро долази од Бога…”
 
Како препознати у себи знаке смирења или гордости
 
Преподобни Макарије је писао о главним знацима који указују да ли је смирење или гордост присутна у човеку:
 
”Нека ти следеће буде знак смирења или гордости: осуђивање, оговарње и гледање туђих мана је гордост, смирен човек види смо своје лоше стање и не усуђује се да осуђује.”
 
Преподобни Анатолиј (Зертсалов) учио је своју духовну децу да понекад претерана брига такође представља скривену сујету:
 
”Плашите се док појете – ето сујете. Много сујете у вама.”
 
Жалост је Божја казна гордима
 
Тешко је да се човек ослободи гордости. Ако човек мисли да се ослободио гордости, да је стекао смирење, по речима старца Макарија, то само очигледно потврђује његову гордост.
 
”У твом писму себе називаш смиреним, али наравно да још увек ниси достигао смирење. Када би ми стекли то богатство, онда би врло лако стекли и све друге врлине. Да, само та врлина без других може нас спасити, али све друге врлине без те немају никакву корист. Стекни смирење и стекао си Бога. Ово је учио велики муж наше Цркве, св. Исак.
 
Не би требало да мислиш за себе да си смирен, а ако мислиш, онда очигледно показујеш своју гордост.
 
Гордост је нераздељиво везана са другим страстима
 
Преподобни Амвросије је говорио:
 
“Три мале карике су повезане једна са другом: мржња за бес, а бес за гордост.”
 
”Сујета човеку не даје мира, подстиче га на љубомору и завист, што га чини узнемиреним, подижући у његовој души буру помисли.”
 
”Гледаш у људе – и обузимају те помисли, прво сујетне, а онда и оне лоше. Држи главу доле – овако, немој да гледаш у људе.”
 
И Св. Макрије је упозоравао људе да страсти добијају снагу у гордости, док смирење насупрот, смирује страсти.
 
Гордост може да замени све друге страсти
 
Дешава се да гордост буде толико велика у човеку да потискује и замењује све друге страсти. Св. Макарије је говорио:
 
”Једна страст замењује другу: где је самољубље, похлепа одступа и обратно. Знамо понекад да сви пороци напуштају особу, а само једна остаје - гордост.
 
Таква особа може споља да се понаша беспрекорно, а да с презиром гледа на друге, мучене страстима пијанства, пушења или неких других страсти. Али наизглед у том беспрекорном чеовеку постоји таква гордост и самољубље, тако преузношење због врлина, а његова городост је довољна да његова душа пропадне. Старац је упозоравао:
 
”Дешава се, по речима Св. Јована Лествичника, да се све страсти удаље од неке особе, и зато треба да будемо опрезни да уместо воћа не узрасте коров.”
 
Како се борити са оваквим страстима
 
Св. Макарије је саветовао да, при борби са помислима високоумља и гордости не треба се стидети откривати их на исповести:
 
”Ако кога нападну високоумне помисли, детаљно их треба открити и не стидети се.”
 
Преподобни Иларион је наложио да појавом помисли таштине и похвале стално подсећамо себе да је главна ствар смирење, а то је оно што нисмо стекли. Први доказ ове чињенице јесу сујетне помисли које долазе до нас:
 
”Одсеци помисли похвале и сујете чињеницом да је Богу најмилије смирење, али да га ти још ниси стекао, што значи да не поседујеш ништа добро у себи.”
 
Старац Јосиф је учио да, када нас обузму сујетне помисли, требамо се присетити својих грехова:
 
”А када се сујета подигне, није лоше сетити се својих грешка, укоравати себе.”
 
И старац Амвросије је давао такав савет:
 
“Ако на сујету одговориш присећањем на своје грехе и лењост, онда ћеш увидети да немаш чиме да се похвалиш.”
 
Преподобни је говорио:
 
”Човек је као трава. Ко је горд, вене, као трава, а ко се боји Бога, биће помилован од Господа.”
 
”Требамо да гледамо у земљу. Запамтите: од земље сте постали, у земљу ћете се вратити.”
 
«Када гордост нападне, реци себи: ”Чудна жена хода унаоколо.”
 
Старци су саветовали:
 
”Кад таштина наиђе, молите се овако: Господе очисти ме од тајних грехова мојих, и од од других поштеди слугу Твојега.”
 
Понекад особа покушава да се ослободи помисли гордости и сујете, али то му никако не успева. Што се тога тиче, преподобни Амвросије је писао:
 
« Непријатељ настваља да вас узнемирава, и довија се на сваки начин да повреди душу вашу стрелицама гордости и преузношења.”
 
У том случају, старац светује да човек испита своје душевно расположење:
 
”Пре свега размотри своје душевно расположење – да ли су у миру са свима, да ли си некога осудио.”
 
Преподобни пише своме духовном чеду:
 
”Моли се са смирењем Богу речима: ”Ко може разумете грехопад? Од тајних грехова мојих очисти ме, и од оних других поштеди слугу свога.” Свети оци имају једногласни одговор и савет и у овом случају: у случају искушења победа је смирење, самопрекоравање и трпљење – разуме се молећи за помоћ одозго. Молите се Царици Небеској и свим угодницима Божијим – у кога год имаш посебну веру – да вам помогну да се избавите прелести ђавољих.”
 
“Самољубље наше је корен свих зала.Оно је почетак сваке страсти; оно је разлог свих наших недаћа и страдања –у садашњости, а понекад као последица пређашњих грехова...ова страст се искорењује вером, смирењем, послушношћу, и отсецањем свих жеља и размишљања.”
 
Гордост се може победити такође трудом и радом. Преп. Амвросије је говорио:
 
”Човек мора много да се труди, и многе ране да задобије да не би пропао од гордости. Када нас не би вукли и гурали, гордост би живела у нама до краја нашег живота.”
 
Городост је скривена у свакој нашој жељи да се брзо попнемо на висину врлине
 
Гордост и хвалисавост могу бити скривени у самој нашој жељи да се одмах избвимо од страсти, како бисмо се брзо успели на лествицу врлина. У овоме је, по Св. Леву, скривена духовна гордост:
 
”Желећи да угодиш Господу, хиташ да се брзо уздигнеш до висина врлина и замишљаш да је то могуће, што јасно указује на духовну гордост (што и сами треба да препознате)...”
 
Али смирење добро зна да ”врлина није крушка, не једе се од‌једном”.
 
Од грехова мојих тајних очисти ме, и од оних других сачувај слугу Твога (Пс. 18:13-14).
 
Свети Оци, старци Оптински, молите Бога за нас, грешне!

извор: манастир Лепавина

-Оче Валеријане, како одређујемо степен строгости поста?

Постоје три опште позната степена поста. Најлакши је онај када не једемо месо и млечне производе, а дозвољена је риба, морски плодови, поврће и биљно уље. Други степен поста је нешто строжији – не једе се риба, а дозвољено је поврће и биљно уље. Најстрожији степен је када конзумирамо поврће, али без уља. Осим ова три степена постоје дани, посебно у Великом посту, када се ништа не једе, чак ни поврће. 

У црквеном календару записано је колико су постови строги. Постоји Велики пост, Богородични пост, Божићни пост и Апостолски пост.

Строги постови су Велики пост (пред Васкрс) и Богородични – пред празник Успење Пресвете Богородице. У Великом посту Васкрсу претходи Страсна седмица, када се присећамо крсних страдаја Господа Исуса Христа. Коначно, после овога, славимо Васкрсење Христово -Пасху, али Васкрсу претходе дани туговања.Успење је такође тужно растајање са Мајком Божијом. Иако говоримо ”во успенији мира не оставила јеси Богородице,” Мајка Божија видно нас је напустила и отишла на небо. По томе, тужним догађајима природно претходе строги постови. На Велики Петак и Страсну седмицу не би требало ништа да се једе.

Колико строго постимо током недеље зависи од дана: среда и петак се посебно издвајају од осталих дана, а њима се током поста прикључује и понедељак, јер је овај дан посвећен Бестелесним Небесним силама. Понедељком, средом и петком током поста једемо поврће без уља, а осталим данима је дозвољено уље. Суботом и недељом током малих постова - Васкршњег и Апостолског – дозовољена је риба. На празнични посни дан дозвољено је пост спустити за један ниво – уколико је пост на води, он бива разрешен на уље, а уколико је пост на уљу, онда је дозвољена риба. На Дванаест великих празника (на пр. Преображење Господње у Богородичном посту или Благовести у Великом посту, ако не пада у Страсну седмицу) дозвољено је да прескочимо један степен – од строгог поста дозвољено је да се једе риба.

Дакле, све је веома просто. У Великом и Богородичном посту имамо пет недеља када постимо на води, суботом и недељом је разрешено на уљу. У Божићном и Апостолском посту – три дана постимо на води, уторком и четвртком на уљу и суботом и недељом је дозвољена риба. 

Али знате, кад човек пости, он се на све навикава. Није то толико сложено. То је просто навика. Понекад људи почну да испитују и да критикују: па зар је заиста битно шта једемо? Обично је тако међу онима који су против поста, они говоре како пост ”није важан.”

Пост је најједноставнији тренинг у самодисциплини и као такав је веома користан за децу. На пример, деца виде нешто укусно и одмах хоће то да поједу. Али то није добро. Пост је веома битан и има велику васпитну улогу. Ја сам васпитаван у православној породици и знао сам колико је самоконтрола важна и за моју децу.

Говоре: Пост је измислила Црква. Такве идеје се рађају у незнању. Прва заповест која је човеку дата у рају била је заповест поста. Међутим, пост установљен за прве људе био је веома лак! Могао си све да једеш, осим плода са једног дрвета (не чак ни плод од једне врсте, већ плод са конкретног дрвета). Практично, то је био пост. А шта је пост? То је послушност.

Зашто родитељи забрањују деци да једу што год она пожеле? Пре свега, јер то квари њихов апетит, а друго, ако нешто желиш и одмах добијеш, удовољио си својим и најмањим жељама. А тако не треба живети. Урадио си то зато што си желео? Тако људи почну да краду, сви грехови почињу од ”жеље.”

Понека забрана не значи заувек забрана; ако сада не смеш, можда ћеш касније смети. Сачекај вечеру и добићеш оно што желиш.

- Савремени људи, навикнути на ресторане и готову храну, кажу да је њима теже да посте, јер немају времена да иду по продавницама и да траже посну храну, а данас је тешко пронаћи добру, здраву храну. 

Не, то је само још један изговор. То је све питање навике. Могуће је навићи се, ако човек истински жели. Друго је ако мораш да једеш нешто јер су околности такве, шта да радиш? Појео си значи – појео си. Можда не говоримо ништа лоше, али наша дела то раде уместо нас. Моли опроштај од Бога. Ствари треба поједноставити. 

- Понекад, људи када оду у госте, не одбијају мрсну храну током поста јер ”не желе да повреде домаћина,” ”из смирења” јер су прочитали да је једном ”неки старац” отишао у госте у друго село и појео нешто што није смео, да не би повредио свог домаћина.

Када сам почео да служим као свештеник, и када би ме позвали у госте, одбијао сам храну која није била посна; обично бих одговорио да не могу да се послужим, јер сам у посту. 

- Значи ,свима можемо да причамо о томе да постимо?

Не само до можемо, већ је и неопходно да то чинимо. Можда људи не знају ништа о посту. Нешто друго је кад човек сам себи почне да говори: ”Да ли је то уопште битно?”; па кад није битно – онда једи посну храну. 

Један савремени грчки подвижник је говорио: Почни да постиш и немој да се саблажњаваш ако други не пости. 

Кажеш како се трудиш да победиш сујету, а онда одеш и код неког се добро наједеш. Дакле, послужили су те парчетом меса, појео си га, али немој узети и друго.

Иначе људи би почели да се оправдавају: Није важно, и онако сам прекршио пост. 

Да, тачно је то, у моје време, када сам био студент, као и други, нисам кувао него сам се хранио у студентској мензи. Узео бих неко поврће, а ако је у њему и било мало меса, нисам се много око тога узнемиравао.

Најбитније је да желиш да постиш, а како ћеш постити, Господ ће уредити. Наравно, друга је ствар ако си болестан, иако болест ми врло често искористимо као ново оправдање. 

- Осим уздржања од хране, требало би да се молимо усрдније. Шта да радимо ако немамо довољно времена за читање Пслатира или акатиста?

Постоји једно изванредно молитвено правило о којем људи мало знају; то правило је Исусова молитва. Размишљао сам чак да дам ово правило возачима, да не псују у саобраћају и када се нађу у гужви, него да се моле. Рецимо, 300 молитви замењује Вечерње, 500 Јутрење, 100 молитви - акатист...

Молитва, права молитва, је благодатно стање. У крајњој мери, умирује осећања. И помаже. Почнеш да се молиш и ситуација се мења.

Скоро су ми испричали о једном догађају. Саобраћајац је зауставио један аутомобил у граду, проверио документацију, све је било уреду и возач је могао да крене даље. Али, од‌једном, аутомобил није могао да упали. Нико га није могао покренути, а још горе, ништа није било покварено; ауто је требало померити јер је стајао испред владине зграде где чак ни заустављање није било дозвољено. Шта да се ради? Почели су да читају акатист св.Архангелу Михаилу. Ускоро, човек је дошао са шлеп камионом на коме је било исписано име Ангел (анђео). Возачево име било је Михајло. Одвезао је ауто. Дакле, видиш, молитва помаже у неким веома конкретним ситуацијама, а уз то молитва је духовна утеха и укрепљење.

У обичне дане у Цркви недељно прочитамо цео Псалтир. Током Великог поста Псалтир прочитамо два пута недељно. Дакле, молимо се усрдније.

Током Великог поста читамо молитву Св.Јефрема Сирина: О Господе и Владико живота мога...

Нама је дата заповест: ”Молите се без престанка”. Дакле, не треба да се молимо само током поста, него свагда. А током поста, када је молитва усрднија, почињемо да осећамо промену у нашој души. Пост умирује осећања. Ово је посебно приметно током Великог поста. 

- Људи често кажу: Почео је пост, очекуј искушења. Почињу свађе са ближњима и томе слично...

Да, то се заиста дешава. То се чак и очекује. На почетку, у средини и на крају поста јављају се искушења. Да ли их треба очекивати? Па, ако дођу - дођу. А можда их неће бити. 

Искушења су обично замена за духовни живот, који се постом продубљује. Ако почнеш да постиш, онда си изабрао добар пут, ако не, онда ти се шаљу искушења.

Ствар је да себе предаш вољи Божијој, прихваташ то као природан пут. Спреман си. Али постоји и други елементи у овоме. Непријатељ ће покушати да те улови неспремног. Мораш бити опрезан да не спустиш своју одбрану, да не будеш непажљив...

- ...и очекуј мир и понизност од других.

Неки мудрац је једном рекао: Не тражиљубав од других, већ ти љуби друге.

Оче, посаветујете нас како исправно да држимо пост.

Током поста мораш се потрудити да постиш по Црквеним правилима. Ако данас ниси успео, покушај сутра. Морамо да стремимо ка томе.

Они који су држали пост имаће дуплу радост: и духовну и телесну. Чак и по различитим ступњевима – без уља, са уљем, или рибом – сваки пост доноси радост. Чак се и одрасли радују. Када почнеш да постиш, твој живот се мења. Зато што је живот сив, у потрази за узбуђењем, неки се одају наркоманији или иду у неке друге екстреме. 

Друга ствар. Зашто људи тако често претерују у неким стварима? Јер одмах крећу у неку крајност, онда им се заврти у глави... Не смемо тако чинити. Почни постепено, пронађи оно што ти одговара. Пост мораш савладавати корак по корак.

Када је ава Доситеј отишао код аве Доротеја и када му је рекао да жели да постане монах, овај му је одговорио: -Ти то не можеш. 

Доситеј је почо да се расправља: -Могу. 

Помолили су се и пошли за трпезу. Само што су сели, већ је било време да устану од стола. Доситеј је упитао:

-Можемо ли да једемо?

-Али, већ смо јели.

-Како то мислиш већ смо јели? Па само што смо почели!

-Ја сам ти рекао, нећеш моћи. Али добро, можеш да једеш, али немој да се преједаш. Своју уобичајену порцију подели на осам делова, поједи седам, а осми остави.

После извесног времена када је Доситеј навикао да једе 7/8 од свог оброка, авва Доротеј му је рекао да смањи за још једну осину. И временом, своју порцију је смањио на једну осмину. Из приче нисмо сазнали колико му је времена требало да достигне тај ступањ. Дакле, и у посту је веома битна поступност.

протојереј Валеријан Кречетов

https://manastir-lepavina.org

„Доћи ће време, биће означен дан, настаће тренутак да се затворе ове телесне очи и да се отворе очи душе. Тада ћемо угледати нови космос, нова бића, нову творевину и нови живот који неће имати краја. Његово име је „бесконачна бесмртност“, велика вишња отаџбина, непропадива и вечна, небески Јерусалим, мајка првороћених, у којем ће обитавати искупљене душе оних што се од нечистоте опраше у крви невиног Јагњета.

Ко је у стању да речју или пером искаже радост, усхићење и срећу ових блажених спасених душа? Блажени су они који су се упокојили у Господу, јер их очекују богатства доброте Божије. Блажени су који добише главну награду за небески празник, за богатства која не могу бити одузета, за славу о којој Сам Бог каже: кад смо деца, и наследници смо; наследници, дакле, Божији, а санаследници Христови (в. Рим. 8;17).

Господ је пред Страдање преклињао Небеског Оца за Своје ученике и оне који ће посредством њих поверовати: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да Гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн. 17;24).

Колика је љубав Исусова према нама! Примио је људску природу и био прикован на Крст, да би нама подарио слободу и платио наш дуг Небеском Оцу! Као Своју највољенију браћу, удостојио нас је да будемо санаследници бесконачних богатстава Небеског Оца!

О, каква је Његова љубав према нама! О, како смо ми хладни према Њему! О, како сам незахвалан свом Доброчинитељу! Боже мој, Боже мој, сажали се на мене и немој ме осудити онако како сам својим делима заслужио!“

https://manastirozerkovici.com/2025/01/16/sveti-starac-jefrem-filotejski-i-arizonski-ocinske-pouke/

У хришћанском животу подстиче се духовна комуникација, или такозвана духовна љубав. То се дешава између добрих хришћана а посебно између пастира и његове духовне деце. Како се ова духовна комуникација манифестује и шта је њено значење? У његовој основи треба да буде наша жеља за Господом, наша љубав према Исусу Христу. Господ Исус Христос нам је све: Он је наше благо, наше спасење, наша радост, наша нада, наш живот, наша сила и тврђава, наш Бог и Спаситељ! Морамо цео свој живот усмерити ка Њему, увек Га чувати у својим мислима и срцима, живети и дисати Њиме. Tакво наше духовно општење треба да буде. И ако је ово општење између обичних чланова Хришћанске Цркве спасоносно, онда је општење пастира са његовом духовном децом од немерљиво већег значаја. Она подстиче у нама висока, духовна стремљења, надахњује нас на добро, гура у страну лош, страшћу испуњен живот и побуђује нас на покајање и исправљање.

Духовно јединство пастира са његовом духовном децом олакшава подношење земаљских туга, недаћа и страдања. Испричај све пастиру, па ће ти бити лакше на души. Ово духовно јединство доноси радост и срећу у наш често тежак овоземаљски живот. Веза између пастира и његове духовне деце често је дирљива. Чини се, нема никог на свету ни ближег ни дражег од духовног оца, а то је зато што добри пастир прима духовну децу у своје срце. У твојој породици те често нико не разуме, јер само ти живиш духовним животом, само за тебе је живот Христос, док је за остале чланове твоје породице Христос остављен по страни. Реци ми, нећеш ли се после овога зближити са пастиром, добрим слугом Христовим, и неће ли он бити најближи, најдражи човек твоме срцу? И што јачи и светлији Христос живи у уму и срцу пастира и његовог стада, то духовно јединство може бити веће, чистије и спасоносније.

Али ово јединство такође може довести до невоља ако се много задржавамо, често и не слутећи, само на личности пастира; Његов лик је увек пред нама, наше срце је испуњено осећањима према њему као човеку, док Христос, наш Спаситељ, остаје по страни. Тада ће се међу стадом развити љубомора, завист, ривалство и зло. Тада су могуће следеће појаве. Наш вољени пастир је умро, а ми замишљамо да је све изгубљено, да немамо коме да се исповедимо и код кога да се причестимо. А где је Христос? Да ли је Он био са вама? - Нажалост не. Да је Он био, не би ти се десило такво разочарање. Да се заједно молимо, да заједно подносимо туге и страдања, да се заједно радујемо, да се заједно духовно изграђујемо, једном речју, да не изгубимо Христа, него да Га све више стичемо – томе треба да допринесе духовно јединство пастира са својим стадом.

Епископ Арсеније (Жадановски)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или како би то рекли језиком теологије, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. У вези са тим се говори и о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.

Али истовремено ово Божије уразумљавање, тј. корисно посредовање Бога ради човекове духовне добити, изазива озбиљан проблем код савременог човека, толико осетљивог по питању слободе. Ствара му утисак, који се не ретко претвара у оптуживање Бога, да је Божије посредовање усмерено против људске слободе. Ову његову жалбу често образложава следећим питањем: "Пошто је Бог створио човека слободног и истовремено поштује његову слободу, како онда допушта себи да утиче у одређеним случајевима на такав динамичан начин на живот човека, чак иако има за циљ да га врати на исправан пут? Зар принуда није порицање човекове слободе?".

Питање, иако се обично завршава овим једноставним закључком, могло би ићи у још већу дубину. Пошто је спасење за човека, према учењу Цркве, узрок радости и среће, како је онда могуће да неко осети ову срећу, ако се до ње води на "принудан" начин? Нико не може да ужива у нечему, ако и сам то не осећам као нешто лепо, поготово ако му други наметну да то прихвати као лепо и да "ужива" у томе! Срећа коју пружа спасење је вољно достгнуће подвижника. У супротном ова срећа није срећа. И није срећа не само онда када је производ принуде, већ чак и када се нуди као дар. Јер без услова слободе није могуће схватити вредност дара.

Уз горе наведена размишљања, долазимо до закључка да ако Бог "уцењује" слободу човека, није могуће да делује из љубави. Каква то љубав може бити, када лишава човека слободе?

Али, Бог ипак утиче на човека. Како се све ово може усагласити? Другим речима, постоји основа која је дала повода за излагање ове оптужбе. Међутим, оптужба је погрешно постављена у односу на разумевање људске слободе.

Прво, када се говори о човековој слободи, не треба је схватити као слободу у простору деловања, иако је и она веома важна. Истинска слобода се односи на простор људске воље. То јасно видимо у случају кад човек, из идеолошких разлога или због исповедања вере, бива лишен слободе у затвору. Чињеница да је у затвору је највећи доказ да је тај човек изнутра слободан. А свакако је много слободнији него онај који издаје свој идеал да би сачувао своју спољашњу слободу.

Разликовање слободе деловања и слободе воље треба да се утврди у самом простору воље, да би се схватио прави смисао слободе. Овде треба правити разлику између доношење одлуке и услова за њен изражај. Доношење одлуке је нека врста "дејства" у простору човекове воље. Али већи значај за слободу представља како се та одлука исказује (изражава). А овде се налази средиште људске слободе.

Човек који је роб (а ко није!) неке мање или веће страсти, доноси у вези тога своју одлуку, без да ово значи да слободно делује. Да би горе наведено постало јасније, навешћемо један просветљавајући пример човека који је роб неке страсти, нпр. алкохолизма. Чињеница да му је дата могућност да изабере између чаше вина или чаше воде, показује да има слободу деловања. Али чињеница да је изабрао чашу вина сведочи о постојању могућност да донесе одлуку, а истовремено потврђује да ова његова одлука да стално бира вино уместо воде, не значи да слободно делује. Другим речима, он у суштини није слободан.

Уз претходни пример можемо боље разумети познати извод из Новог Завета, "да сваки који чини гријех роб је гријеху" (Јованово Јеванђеље 8,34). Присуство греха управо сведочи о одсуству или о (ограниченој) могућности слободног доношења одлуку особе која делује.

Очигледно је да Божије посредовање на овом месту ради успостављања слободне воље човека при доножењу одлука, не може се сматрати као чин негативног утицаја на његову слободу, чак и ако сам човек не може у том тренутку да то види као нешто позитивно.

Јаз између позитивног Божијег посредовања ради успостављања слободе и погрешног суочавања са тим од стране "оштећеног" даје одговор на питање колико Бог поштује слободу човека, али открива и узрок горе постављеног питања.

Уразумљавајуће деловање Бога према човеку са циљем да га врати са пута греха, не представља негативно уплитање у његову слободу, али позитиван чин за њену обнову. Чињеницу да овај спасоносни утицај Бога на човека не заробљава његову слободу доказују бројни случајеви људи, који и након Божијег уразумљавања нису променили начин живота, а неретко су још више погоршали свој грешан начин понашања. Међутим, немогућност да се у простору човекове воље направи разлика између доношења одлуке и њеног израза, ствара утисак Божијег утицаја на човекову слободу. Овај утисак заузврат доводи до постављања нашег питања.

Као закључак, корисно је напоменути да Бог апсолутно поштује слободу човека, чак и у случају када злоупотреба слободе од стране човека доводи истог у многе невоље. Апсолутно поштовање слободе човека од стране Бога произилази из чињенице да је слобода једини услов да би човек буде свестан среће коју му пружа пут који води ка сусрету са Богом, са ближњима и осталом Божијом твари.

Илијас Ант. Вулгаракис

извор: манастир Лепавина