Постом човек показује своју добру вољу. У благочешћу, он се добровољно одлучује на подвиг, на аскезу, и Бог му у томе помаже. Међутим, ако неко себе на силу тера и говори: „Шта да се ради, опет је петак, морам да постим“, онда само себе мучи. Али, ако човек продре у суштину поста, и ако пости из љубави према Христу, он ће се посту радовати. Такав човек размишља: „Баш на данашњи дан је Христос био распет, и нису му дали ни воде да пије, већ су га напојили сирћетом. Зато ни ја данас нећу пити воду целог дана!“ Ако тако поступи, човек ће осетити већу радост у себи него онај који пије најбоља освежавајућа пића.
Видите, многи мирјани не могу да издрже строги пост ни на Велики петак. Али, могу да седе испред неког министарства и да штрајкују глађу – из ината или упорности – не би ли нешто избоксовали. Ђаво им даје снагу за то, јер то што чине је самоубиство.
Други, опет, кад дође Васкрс, на сав глас кличу: „Христос васкрсе!“, а у себи мисле само о томе како ће се добро најести. Ти људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара само зато што их је нахранио у пустињи (видети Јн. 6:5-15). А сећате ли се пророкових речи: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јер. 48:10).
Једно је кад је човек расположен за пост, али не може да пости јер би му, ако не једе, клецала колена, падао би у несвест и слично. Другим речима, његова телесна снага и здравље му не дозвољавају да пости. Сасвим је друго, међутим, ако неко не пости, а има снаге за то. Где ће ту бити воље за пост? Напротив, туга и жаљење онога ко хоће, али не може да се подвизава, замењују многе друге подвиге, и он ће бити више награђен од онога који има снаге и пости. Јер, онај ко има снаге и пости, осећа и извесно телесно задовољство.
Ево, данас ми је дошла једна несрећна жена, стара 55 година. Плакала је јер не може да пости. Муж ју је оставио. Имала је сина, који је трагично настрадао и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и та жена нема нигде свој дом, ни залогај хлеба. Дешава се да је нека познаница одведе код себе, да јој неки посао. „Тешко ми је на души, оче“, рекла ми је та јадница, „јер ништа не зарађујем. А најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад, средом и петком, још ми и дају посну храну, али чешће добијам мрсно јело и морам да једем, јер ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Зато човек мора да пази на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека једе мало више. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник.
Ако човек има срца отвореног и пуног смирења, он прима Божју благодат, пости смерно и духовно се храни. Тада добија божанску снагу, и у време дуготрајних постова има „залиху истрајности“. У Аустралији један младић од 27 година је дошао дотле да није јео ништа 28 дана! Његов духовник га је послао код мене да ми исприча о томе. Тај младић је био веома побожан и подвижнички настројен. Ишао је на исповест, у цркву, читао светоотачке књиге, а понајвише Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио 40 дана.
Младићу се стегло срце од дирљивости и помислио је: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан човек, постио 40 дана, шта тек ја треба да урадим, ја који сам толико грешан?“ Затим је од духовника затражио благослов за пост, али му није рекао да намерава да 40 дана ништа не једе нити пије. Уз то, радио је у фабрици и обављао веома тежак посао. Кад је дошао 28. дан поста, осетио је благу вртоглавицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и одведу ме у болницу, схватиће да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру од поста“. Младић је почео помало да једе, иако га је мучила помисао да није издржао четрдесетодневни пост који је започео. Духовник је приметио да га мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози који су га навели на тако строги пост били чисти, па сам га упитао:
„Да ли си се заклео да ћеш постити четрдесет дана?“
„Нисам“.
„Када си од духовника тражио благослов за пост, једноставно ниси хтео да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана, или си ту, наводно добру помисао, свесно сакрио од њега?“
„Не, старче, нисам је свесно сакрио!“
„Разумем твоје намере“, додао сам, „али сам те испитивао да би и сам схватио да ћеш за дане строгог поста бити богато награђен на небу! И немој више да се мучиш мислећи да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, испричај духовнику и оне добре помисли које ти падну на памет, а он ће одлучити да ли треба да се подвргнеш неком подвигу“.
Тај младић је био веома скроман, и то управо захваљујући тим смерним мислима које је гајио у себи. И тако строги пост је прихватио из велике побожности, из љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, мислећи у себи: „Зашто ја не бих могао исто што и многи други?“, издржаће можда дан-два, а онда ће одустати. Уз то, ум таквог човека ће се замаглити, па ће чак и жалити време проведено у посту.
Постом човек постаје као јагње, кротак као јагње. Ако се, пак, претвори у звер, то значи само једно од двоје: или је подвиг који је прихватио прејак за њега, или га је прихватио из гордости, па зато не добија Божју помоћ. Пост може да укроти и умири чак и дивље звери. Погледајте животиње кад су гладне: тада се приближавају човеку. Животиње инстинктивно знају да ће умрети од глади, а да ће, ако приђу човеку, моћи да нађу храну и преживе. Једном сам видео вука који је од глади постао питом као јагње. Зими, кад је пао снег, сишао је с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изашли да нахранимо стоку, и кад је брат видео вука, почео је да га тера, али вук уопште није реаговао!
Ако човек не дође до тога да све што ради – чини из љубави према Богу и према ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости, а притом је горд мислећи да чини нешто посебно, његов пост ничему не служи. Такав човек је као бушан крчаг – пробај да сипаш воду у њега, видећеш да ће вода, мало по мало, скроз исцурити.

https://mitropolija.com/2025/03/10/post-po-meri-ljubavi/

Протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, говорио је о молитви код данашњег човека и љубави према ближњем.

Извор: Информативна служба СПЦ

У Пиреју је живела једна стара жена, света душа. Њено једино дете је кренуло путем монаштва, посветило се Богу! Она је прихватила тај догађај, славећи Бога за част коју је учинио њеном детету и њој самој, иако је остала сама. Штавише, није била доброг здравља, имала је астму, која ју је веома мучила и често је била близу смрти.
Провела је неколико година са овом борбом. Некада давно Бог је, наградивши њену веру и приврженост Њему, дао дозволу и на тренутак су се отвориле очи њене душе и она је добила привилегију да види Анђела Чувара своје душе! Његова светлост и божанска сладост испунила су најпобожнију старицу неземаљском радошћу. Тада је својим очима видела да у стварности никада није била сама. Наставила је да се моли са још већом вером и још већим жаром.
Међутим, болест се временом проширила, и на крају се, нејака, сломила, проливши многе сузе у свом болу! У  овом тешком тренутку, поново се појавио њен свети анђео, насмејан, спреман да је ојача. Али, старица га претекне и рече му с болом:
– Анђеле мој свети,  моли Господа да ме узме! Не могу више!
А он јој с љубављу, али одлучно одговори:
– Треба још мало да се стрпиш, старице. И ја сам толике године трпео, седећи крај тебе, лишен радости Небеске! Учини и ти мало више!
Када је чула ове речи, била је затечена и рекла је својој души:
– Нека буде воља Господња!
Свети анђео је након тога престао да се јавља, али његова појава и његове речи оставиле старици неизмерни мир и божанску утеху. (Ову чињеницу је поверила свом сину монаху, када је једном сишао са Свете Горе да је посети.)
Заиста, колику љубав имају Свети Анђели према човеку! Осим тога, сам Господ је рекао да када се грешник покаје и ступи на пут спасења, на небу је радост, и од Светих и од Анђела...

Из књиге: "Поруке са неба"

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Током поста трудимо се да будемо бољи, а после њега живимо као и пре. Можда је ово лицемерје?
Свети Оци имају дивну параболу. Ако ставите две чаше воде на сто и сваки дан једну допуните, а другу не дирате, онда ће након месец дана разлика између њих бити веома велика. Исто се дешава са свиме што је повезано са ритмом црквеног живота.
Човек је постио, прошао је период неке посебно јаке напетости, па се после тога враћа свом пређашњем ритму живота, навикама, активностима које углавном нису баш исправне и идеалне. Али, ипак нешто остане у човеку. Како пише Свети Јован Златоуст у својој чувеној „Васкршњој беседи”: „Господ целива и намере. И често у нашим животима, духовни раст се не одвија по неком линеарном обрасцу, то је више као спирално кретање. Човек се врти и врти дуж истог радијуса и са његове тачке гледишта се ништа значајно не дешава, али када посматра себе из године у годину, примећује неке значајне промене у себи."
А по мом мишљењу, најважнија промена до које човек треба да дође као резултат поста је осећај сопствене несавршености, и то толико снажно да жеља да се Бог пусти у свој унутрашњи свет постаје све јача. Чини ми се да је то најважнији позитиван резултат поста, а никако да човека савлада велика радост, еуфорија и надахнуће. Самим тим је погоршање жеђи и глади за Божјом истином - несклад који он налази у својој сопственој души. И испоставља се да, што већи прекор човек осећа када изађе из периода поста, то је већа вероватноћа да је пост постао прави корак у његовом духовном расту.
Која је разлика између строгог поштовања поста и фарисејства?
Пред почетак Великог поста чита се диван јеванђељски одељак о потреби да се опрости ближњему. Даље се говори о томе како треба постити: намазати главу уљем — спољашњим изразом радости — и не одавати својим суморним изгледом, својим мрачним расположењем, да постиш. У овим Спаситељевим речима, по мом мишљењу, даје се веома добар противотров фарисејском односу према посту, када се сама чињеница поста показује важнијом од његове делотворности.
Када човек у периоду поста почне свесно да се ослобађа онога што га је раније значајно испуњавало, почиње да се осећа лоше. И у овом стању нелагодности, он почиње да открива неочекиване стране своје душе о којима можда раније није размишљао. Схвата да није ни изблиза стрпљив као што је мислио, а постоје и ствари које га иритирају. Постоје људи које не подноси, постоје околности које није спреман да прихвати.
И током поста ми као да свесно искључујемо ову менталну анестезију коју стално себи убризгавамо у виду разних пријатних ствари. Када ова анестезија престане – а она природно престане после неког времена – човек се нађе у веома великој кризи, стању унутрашњег несклада између себе и живота који живи.
Пост постоји да би се вештачки створила ова напетост, под којом ће човек или пасти, или ће, напротив, моћи веома снажно да хита навише. А претпоставља се да ако је човек верник, онда ће највероватније наћи снаге да се прибере.
Фарисејско држање поста је спољашња манифестација са намером да пред људима сведочимо колико смо побожни. Али право, искрено држање ће се састојати у томе да је пост наш лични договор са Богом, који се може уклопити у главне токове црквеног предања, а може се и не уклапати у њега, јер само човек може сам да одреди шта је конкретно у његовом личном животу облик менталне анестезије и чега ће му бити најтеже да се одрекне.
Човеку је понекад много теже, на пример, да одбије да погледа следећу епизоду омиљене ТВ серије која траје бесконачно много сезона, него да, на пример, не једе месо или млечне производе током целог поста. Дакле, човек који се нечега не одриче – упркос томе што му је то заиста тако укусно, испуњава му живот смислом и на неки начин даје прилику да заборави све проблеме, бриге, породичне свађе – добиће много мање духовне користи него да је наставио да једе млечне производе током поста, али се у исто време одрекао нечега што му је веома драго и пожељно.
Ово би заиста била жртва Богу: нарушавањем свог сопства могао би да направи озбиљан духовни искорак.
За шта треба да се покајете ако не осећате да сте починили било какве грехе?
Велики пост се често назива временом покајања, а човеку се може чинити да је душа до те мере очишћена да више нема шта да се струже. Овакав став може само да укаже на то да се човеку и поред духовних подвига није догодило оно најважније – није се сусрео са живим Богом. Јер када човек сретне Бога, разуме колико је боље бити са Њим него са самим собом.
А ако се пажљивије загледамо у житија великих светитеља, приметићемо да се њихов начин живота тешко може назвати беспрекорним и апсолутно морално стерилним. Често су падали, имали су неке озбиљне мане које су сметале људима око њих. Али они су имали живи контакт, живу комуникацију са Богом. И ово стремљење ка Богу код светих било је јаче од спутавајуће силе њиховог сопства и греха као његовог деривата.
Дакле, особа која мисли да је у њеној души већ све у реду налази се у приближно истом положају као девојка која је позвала свог вереника у свој дом. Поставила је сто, опрала завесе и све очистила. И њој је све то толико пријатно да у себи мисли: „Чуј, зашто ми је он уопште потребан? Осећам се тако дивно због свега овога, волела бих да увек може бити овако!” А кад дође младожења, можда неће обраћати пажњу на све ово, јер он уопште није дошао да седне за леп сто и једе укусне пите.
Тако и Господ долази у наше душе. Он гледа много дубље од површине наше спољашње, формалне побожности. Он прво гледа на наше намере. Зато Црква током Великог поста позива људе да пре свега погледају у себе, а не да само кажу да је све лоше или, напротив, да је све добро.
Пре свега, погледајмо у те пукотине у бетону нашег егоцентризма кроз које би Бог могао да уђе. Када светлост Божија продре у људску душу, она нас проширује, даје нам већи унутрашњи простор. Зато бих саветовао човека који мисли да је већ признао све своје грехе и покајао се за њих, да нађе времена да се осами, покуша да изговори неку кратку молитву, да пази на своје мисли, у којој мери може да одржи молитву у својој свести, у којој мери може једноставно да не размишља ни о чему, већ да буде у стању некаквог унутрашњег стајања пред Богом – да би могао да добије некакав одговор од Бога.
И, највероватније, човек ће приметити да му се много тога врзма у глави и заклања око душе. Око душе безгрешног човека је провидно и кроз ту провидност Бог се открива и овом човеку и свету који га окружује. Ако се то не деси, ако кроз човекову душу не протичу струје Божанских енергија, Божанских моћи и благодати, то значи само једно: човек је највероватније у веома озбиљном духовном ћорсокаку и још није схватио како да изађе из њега.
Како можете избећи да се обесхрабрите када схватите да ваши напори нису довели ни до чега?
Свети Оци заступају идеју да је сврха наших подвига да разумемо сопствену слабост. Апостол Павле каже да се Божја сила савршава само у слабости, па је боље хвалити се својим слабостима.
Дакле, малодушност се појављује у нама када себи поставимо одређене смернице и, такорећи, одређену скалу  достигнућа. Ако се не уклапамо у то, ми, наравно, постајемо малодушни, закључујемо да нам ништа не иде. Али резултат било ког нашег подвига мора бити осећај наше рањивости и беспомоћности. Ово може изгледати чудно, али што је подвиг већи и јачи, то је већи ризик да се заглавите у себи и осетите извесну духовну самодовољност. Када би човек, након што је прочитао 2345 Исусових молитава, изненада и неизбежно осетио дејство Божанске благодати у свом срцу, то би било заиста застрашујуће, јер би указивало да се Богом може манипулисати повлачењем одређених корака.
А када човек већ дуже време чита молитве, труди се да се одржи у границама прихватљивог, не чини неке страшне грехе, уређује цео свој живот у црквеном ритму а притом не осећа да је ближи Богу, већ има осећај још веће празнине, то значи да га Господ систематски води у стање дубоке унутрашње кризе. И тада човек постаје нека врста Јова, који седи и поставља питања, а Бог почиње да му одговара. Јер, само у овом стању потпуне унутрашње беспомоћности, напуштености, голотиње, рањивости човек постаје способан да чује. Њему је заиста потребан контакт са Богом, заиста су му потребни Његови одговори зато што се осећа толико лоше да више нема куда.
Дакле, исправна добра дела воде пре свега спознаји безвредности својих добрих дела, а не осећају величине и значаја свог труда.
Добро се сећам како сам волео да идем на братске молитве у Саборну цркву Свете Тројице када сам био богословац. Пробудите се у 5 ујутро и видите своје ближње како срећно спавају и сањају. Обично би се подигао талас самозадовољства: „Па, да, сада ћу ићи да се помолим за тебе, а ти ћеш само спавати овде." Каква арогантна великодушност! Некако сам испричао свом исповеднику ово. А он каже: „Слушај, добро, ако ти се таква мисао појави у глави, боље је да одмах легнеш и спаваш. Јер чак и ако устанеш у 3 сата и молиш се за све овде, а имаш то осећање, нећеш стећи никакву духовну корист. Напротив, највероватније ћеш врло брзо бити избачен из Богословије. Десиће се нешто што ће те натерати да одлетиш одавде као чеп."
Ову лекцију сам запамтио до краја живота. Ако човек услед неког подвига не доживи појачан осећај сопствене безвредности – не измишљене, већ стварне – онда цена овог подвига није никаква, чак може бити веома негативна.
Због тога, пре почетка Великог поста, молимо једни од других опроштај, чиме укидамо своја потраживања према другим људима и не дозвољавамо себи да упаднемо у замку духовног самозадовољства. У току самог поста ми покушавамо да све своје подвиге меримо мером нашег смирења, односно свести о свом стварном стању. Ако постоји вера и разумевање свог стања, подвизи ће бити од користи и човек ће из њих моћи духовно да расте и да се приближи савршенству.
Како се стварно променити, а не само причати о томе?
Мислим да је најважнији критеријум исправности поста дат у Јеванђељу: помажи лице уљем и тиме покажи да ти је пост радост. Ово није нека врста самомучења, већ нека врста искорака из себе да би се Богу дала могућност да делује.
Исправан критеријум за пост је стање унутрашње захвалности Богу за живот, мирно, радосно прихватање онога што вам сваки дан доноси. Уопште, пожелео бих свима нама да овим постом, број дана када се пробудимо и кажемо: „Господе, како је добро што постојиш, како је добро што сам жив, како је добро што сунце сија, трава је зелена и птичице цвркућу“, буде знатно већи од броја дана када нам се очи не отварају и не желимо да се пробудимо.

протојереј Павел Великанов

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Сваки човек има биолошког оца - оног коме дугује улазак у овај живот. Поред биолошког оца, међутим, хришћанин има и духовног оца, коме дугује свој духовни препород. Духовни отац уводи хришћанина у живот у Христу и усмерава га на путу спасења. Нашим рођењем, ми ступамо у овај живот, у заједницу људи. Нашим препородом у Христу, ступамо у заједницу Цркве и пружа нам се могућност да активно живимо животом у Христу.
У древној Цркви, у којој су верни (велика већина) бивали крштавани у зрелом добу, духовни отац хришћанину био је црквени пастир, који га је поучавао у вери, крстио, а потом настављао да га уводи у живот Цркве. Данас, када је скоро свако крштен као новорођенче, духовни отац хришћанину често није исти свештеник који га је крстио, већ онај који га је у једном тренутку његовог живота привео вери и потом усмерио ка непоколебљивом хришћанском животу.
Пример апостола Павла даје нам да сагледамо тајну духовног очинства у пуном духовном сјају. Павле је духовни отац Коринћанима, као и хришћанима у многим другим градовима оног времена.
Обраћајући се Коринћанима, он им вели: ”Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам, као своју милу децу. Јер ако имате хиљаде учитеља у Христу, немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем” (1. Кор 4,14-15).
Павле, дакле, Коринћанима није био само њихов наставник и учитељ у Христу; он је био и њихов отац. Он их је духовно препородио. Он је био тај који их је увео у породицу Искупитеља. Његово апостолско срце горело је љубављу према његовој духовној деци. Таква, у Христу очинска љубав, била је подстицајна сила рођена од његове апостолске бриге. Чезнуо је да им преда не само Јеванђеље, већ и душу своју (1. Сол 2,8). Говорио је: ”Дечице моја, коју с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама” (Гал 4,19). Никада није одбио да посаветује и поучавао је “у сузама свакога” (Дап 20,31), ”за сазидање тела Христова док не достигнемо сви у јединству вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове” (Еф 4,12-16).
Ово Павлово сагледавање садржаја и значаја духовног очинства прожима читаву православну духовну традицију. Св. Симеон Нови Богослов, један од најгенијалнијих носилаца те традиције (кога ћемо често наводити), написао је следеће једном од својих духовних чеда: ”Зачети сте у учењу; у покајању вашем трпесмо порођајне болове. Родисмо вас са много трпљења, у мукама, страшним боловима и у свакодневним сузама”. Као што видимо, духовно рођење у поређењу са природним рађањем подразумева такође три фазе: зачеће, трудноћу и порођај.
За боље разумевање улоге духовног оца, ми смо такође просветљени са два примера, на која наилазимо у текстовима наших светих Отаца. Први је пример успињања уз стрму и оштру планинску страну. Онај који покушава да се успне по први пут, мора нужно да прати одређену путању; он мора да има пратиоца или водича, који се успео уз планину раније и зна пут. То је управо улога духовног оца: он је искусан водич и пратилац на нашем духовном путу, нашем животу у Христу. Други пример је из области физичког тренинга - атлетике. Сви они који тренирају било који спорт, морају имати искусног тренера, који ће их детаљно упућивати током тренинга. Слична је улога духовног оца; пошто је стекао искуство у духовном животу, он се онда обавезује да уведе своју духовну децу у такав живот.
  Како се старчество развијало кроз историју Цркве
Како је време пролазило и Црква узрастала, тако се и духовно очинство развијало. Место где се оно посебно неговало, наравно, била је пустиња. Место монаштва. И као у случају осталих битности, тако се духовно очинство ширило и продирало у духовни живот читаве Цркве.
Свима нама су познате речи, на које наилазимо у аскетској литератури: 'авва,' или 'герон' на грчком, или 'starac' на руском.
”Које су то одреднице да неко постане старац? Како је старац постављен у службу и од кога?” Ово питање поставио је највећи богослов православне дијаспоре, митрополит Калист Вер, како би истакао личност духовног оца у одговору који даје. Из овог његовог одговора, ја ћу навести његово основно гледиште:
”Духовни отац или старац је у суштини благодатна и пророчка личност, која је примила ову службу директним посредовањем Светог Духа. Није га рукопроизвела људска рука, већ сама рука Божија”.
Ипак, не постоји граница између пророчких и установљених елемената у животу Цркве; сваки се развија унутар другог и међусобно су повезани. Дакле, служба коју обавља старац – што је харизматично по себи – повезана је са јасно дефинисаном функцијом унутар институционалног оквира Цркве, а то је функција свештеника – исповедника...
Иако је света Тајна Исповести дефинитивно погодан тренутак за духовно руковођење, улога старца се не поистовећује са улогом исповедника. Старац даје смернице, не само током исповести, већ и у многим другим случајевима. То је чињеница, и док исповедник увек мора да буде свештеник, старац може бити и обичан монах...
Али, ако старац није рукоположен за свештеника, нити успостављен актом званичне хијерархије, како он уопште може да обавља такву службу? У свакодневном животу хришћенске заједнице, верујућем народу Божијем, који је прави чувар светог предања, постало је очигледно да ова или она особа има дар духовног очинства или материнства. Затим, на слободан и незваничан начин, људи почињу да се обраћају тој особи за савет или руковођење.”
 Служба духовног оца
Шта је заправо рад духовног оца? ”Да се приближи душама које су откупљене крвљу Христовом” рекао је св. Василије Велики. Духовни отац је водич кроз живот у Христу. Он је лекар душе, који, ”са много саосећања,” по учењу Господа Исуса Христа, ”лечи страсти” и помаже духовном чеду да стекне у Христу здравље, то јест, животодавну веру и стабилан духовни живот. Ако је услов и циљ хришћанства - по св. Василију Великом – подражавање Христа, онда они којима је поверено руковођење многих треба својим личним примером да покажу слабима како да живе живот у Христу. На путу који води заједништву са Христом и обожењу, наши духовни оци су искусни водичи и неуморна подршка. Али да би пастир служио овако одговорну и узвишену службу, он нужно мора да буде и сам истински духован – оруђе ”у рукама Духа,” како св. Григорије Богослов вели. Само онај који је научио нешто из личног искуства јесте у стању да то и пренесе; да би духовни отац друге руководио, мора и сам да живи хришћанским животом. Он мора да буде ”образац вернима” (1. Тим 4,12) и да живи по Јеванђељу. Према Василију Великом, он мора да ”својим животом служи као пример у свакој заповести Господњој.” Његова дела треба да говоре више од речи. Он треба да надахњује својим врлинским животом, да просвећује својом љубављу и очинском бригом, јер – по св. Јовану Лествичнику – ”прави пастир се потврђује у својој љубави. Ради те љубави Добри пастир беше разапет.”
Основне врлине: проницљивост и љубав
Требало би доста времена да бисмо описали личност духовног оца, начин како је та личност изашла на површину из вековне црквене традиције, и да набројимо појединачне врлине које красе истинске Старце. Због тога ћемо укратко говорити о две најбитније врлине.
Прва је проницљивост и љубав. ”Другим речима, способност да интуитивно продре у тајне туђег срца, да разуме скривене тајне којих други није свестан. Духовни отац види даље од уобичајених поступака и навика, којима ми скривамо нашу истинску личност од других – па чак и од себе. А изнад свих ових баналних детаља, он зачиње јединствену особу – ону која је била створена по лику и подобију Божијем. Ова сила је духовна, а не физичка, то није хиперсензитивна перцепција, нити је освећено обожење, већ плод благодати, чији је предуслов стална молитва и стални аскетски подвиг.” (Калист Вер стр. 126-127)
Врлине духовног оца откривају се као расуђивање помисли. Расуђивање по св. Симеону јесте духовна ”лампа” и ”око,” којим духовни отац може да види шта је у његовом сопственом срцу и у срцима његове духовне деце. На тај начин, он је у стању да сваки пут успостави тачну дијагнозу и да препише одговарајућу терапију. Расуђивање које, као предуслов, има чистоту срца јесте врлина – дар Светога Духа. Зато духовни отац “који нема светлост Духа Светога унутар себе, нити може да види своје поступке, нити је потпуно обавештен да ли су они угодни Богу. Он неће бити у могућности да руководи друге и да их научи вољи Божијој, или да буде достојан да распозна туђе помисли.”
 Друга врлина духовног оца је љубав, способност да воли друге и да на себе преузме страдања и патње других. Без љубави не може бити ни духовног очинства. Љубав, по нашим духовним учитељима, није само најбитнија особина, већ темељ и суштина духовног очинства. Љубав за друге подразумева ”састрадање,” дељење свих страдања са њима – што је дословно испуњавање речи ”понесите терет једни другима и испуните закон Христов” (Гал 6,2). Духовни отац је онај који носи терет своје духовне деце. Он преузима на себе њихове жалости, њихове кривице, њихова страдања, њихове грехе. Он пати и неуморно прати њихово узрастање у Христу. ”Брате Адрес, душо моја драга,” пише авва Варсануфије једном од своје духовне деце, ”ни трептај ока не прође а да те немам у својим мислима и молитви, и ако те ја љубим толико, онда Бог, који те је створио, љуби те још више. Њему се молим и Њега преклињем да те руководи по Његовој светој вољи” (Никодим Агиорит “Књига о Варсануфију и Јовану,” Сот. Schinas, публикација , Волос 1962, Одговор 108, стр. 132)
У истој књизи одговора Варсануфија и Јована сусрећемо потресну молитву која потврђује огромну љубав духовног оца према својој духовној деци: ”Ево, ово сам ја и чеда која си ми дао, заштити их именом Твојим, заштити их десницом Твојом. Води их ка луци воље Твоје и испиши имена њихова у књизи Твојој... Господе, уведи и чеда моја заједно са мном у царство Твоје, или и мене избриши из књиге Твоје... (као и горе, Одговор 99, стр. 82-83).
 Неопходност тражења искусног духовног оца
Значај који духовни отац има у нашем, у Христу усавршавању, истовремено доказује за све нас да имамо – да пронађемо – искусног и сигурног духовног водича. Ово је и дужност и право. Одговорност избора такође припада нама; то је избор који морамо да направимо са највећом пажњом, јер како св. Симеон запажа: ”Заиста су ретки они који исцељују ваљано.”
Опрез је, дакле, неопходан. Ми никако не смемо да останемо сами, јер ризикујемо или да постанемо плен душепрождрљивих вукова - ђавола – или, падајући, нећемо имати никога ко ће нам помоћи да устанемо – по речима проповедника: ”Тешко ономе који када падне нема другога да га подигне,” али не бисмо требали непромишљено да пратимо вука или ”неискусног лекара”, у чијем случају је сигурно да ћемо имати духовну штету и остати неизлечени.
Иако је избор духовог оца - као што је већ речено – наше право и почива на нашем расуђивању, ипак, откриће искусног духовног водича је велики дар од Бога. Зато нас св. Симеон саветује: ”Брате, преклињи Господа упорно да ти покаже човека који је у стању да те руководи добро, коме ћеш дуговати послушање као самоме Богу, и ствари које ти каже без оклевања испуњавати, чак иако ти савети изгледају да су против тебе и на твоју штету.”
Исти учитељ у својој седмој, моралној беседи, даје нам пример молитве, којом се можемо молити Богу, да нам пошаље искусног духовног оца: ”Господе, Ти који не желиш смрти грешника, већ си се оваплотио да бисмо ми живели, Ти који си ради нас сишао на земљу, како би грешници и мртви васкрсли и видели Тебе, Истиску Светлост, учини ме достојна, пошаљи ми човека који Те познаје, како бих, служећи њему, служио Теби, и предао се вољи Твојој, како бих удовољио Теби, једином Богу, и тиме си и ја, грешник, удостојио Царства Небеског.”
Узвраћање духовног чеда своме духовном оцу
У Христу просвећивање верника кроз везу са духовним оцем подразумева узвраћање на љубав коју им пружа духовни отац.
Први и основни предуслов је љубав. Веза између духовног оца и његовог духовног чеда је заснована на међусобној љубави. Верник одговара на љубав духовног оца својом реципрочном љубављу: ”Не постоји ништа што може да нас доведе до сазнања, до да волимо и да будемо вољени,” примећује св. Јован Златоусти. Духовна повезаност је много јача од сродничке и љубав Христова је јача од оне сродничке. ”Јер, шта би било пожељније од истинског оца?” пита Теодор Студит, чиме изражава своје лично искуство са својим сопственим оцем.
 Љубав према нашем духовном оцу је истинска, када се изражава кроз “веру” – тј. поверење – у његову личност. Ми смо целога себе предали духовном оцу. Ми смо га признали као нашег водича на путу спасења, зато, морамо имати поверења у њега, и следити га без оклевања и унутарње сумње, шта год нам он саветовао. Наши свети Оци одлучно истрајавају у овоме: ”Човек мора да верује без сумње ономе кога је прихватио да га руководи,” саветује св. Јован Златоусти. Без свесрдног поверења у нашег духовног оца, ми не можемо да напредујемо у хришћанском животу.
Св. Симеон пише следеће: ”Онај који је стекао поверење у свог оца у Богу, када га види, сматра да је видео самог Христа, и остајући уз њега и пратећи га, он верује да је са Христом и да Њега прати. Он неће желети да прича ни са једним другим, нити ће желети било шта друго од овога света, до сећање на њега и заједништво у љубави.”
Ако је дужност духовног оца да се стара за душу његовог духовног чеда, тако је и дужност духовног чеда да испуњава и верно поштује руковођење духовног оца. Сам Бог нам говори кроз нашег духовног оца. Уз послушност коју му показујемо, ми уствари испуњавамо Божију вољу. Заштићени смо од грешака у које можемо да западнемо, ако будемо желели да пратимо нашу вољу. Коначно, можемо да постигнемо унутарњу слободу и тако привучемо благодат Божију.
 Исповест је још један важан задатак верника. Ми са поверењем исповедамо све нашем духовном оцу, не само грехе које смо учинили већ и наше најдубље помисли. Св. Василије Велики нас позива да “не задржавамо ни један покрет душе. Већ да кажемо све што је скривено у срцу.” Ништа не сме да буде скривено од нашег духовног оца. Са смирењем и поверењем требамо све да му кажемо. То је једини начин да наши греси буду опроштени од Бога. Ослобођени смо од терета кривице. Искоренили смо наше страсти. И духовни отац нас, затим, води сигурно кроз наш духовни живот.
ПАТОЛОГИЈА ДУХОВНОГ ОЧИНСТВА У НАШЕ ВРЕМЕ
Све што смо укратко навели јесте у вези са вером и искуством Цркве у вези духовног очинства, начин на који се оно развијало и градило у прошлости, а уствари више у свери монашке духовности. Питање које се природно овде јаваља јесте: Да ли духовно очинство може да на исти начин функционише и данас, у нашем времену? Ово питање је значајно и може лако да буде предмет друге, одвојене беседе. Зато вечерас морате да ми дозволите да изнесем само нека одређена питања, која се односе на нашу тему, која озбиљно заокупљају многе хришћане и могу се сврстати у оно што би се могло назвати патологија духовног очинства.
 Старчество међу многим савременим свештеницима
Нажалост, ово није ретка појава. Многи наши свештеници – од којих неколико бива обдарено благодаћу и способностима – теже слави стараца исувише рано. Изузетно млади у годинама, још увек незреле личности, неискусни као пастири, јер нису учили – или чак били у послушности другом, искусном духовном оцу - они себе рекламирају својој околини, или вешто настоје да се представе као нови Варсануфије, или као благодатни младостарци. Они лутају, по речима нашег Господа – “походе мора и копна да би добили једног следбеника” (Мт 23,15), другим речима, они иду у лов на присталице. Они врше насилно угњетавање људи, наводећи обавезну, ”слепу” послушност старцу. Они негују нездраву посвећеност њиховој личности.
Нажалост – и нека ми Његово Високопреосвештенство дозволи да то истакнем - наши епископи су под‌једнако одговорни за овај феномен; епископи који обављају рукоположења пребрзо и који додељују духовно очинство непромишљено тим, још увек, незрелим свештеницима.
Истински мудра су запажања, која је блаженопочивши старац Пајсије изрекао, у једном од његових писама, које је недавно објављено, након његовог упокојења. Односило се на личност старца, којег је кандидат за монаштво позван да изабере. Ипак, његове речи су корисне и нама у свету, у погледу избора духовног оца.
”Настојте колико можете да ваш старац буде духован човек, врлински, практичан радије него учитељ. Добро је ако је постао капетан брода након што је био морнар на палуби, тако да неће на другима да спроводи оно што није научио, или по природи, ако има огромну љубав и расуђивање, да пати за својом децом и да не жели да их у Рај пошаље одмах, као Диоклицијан... Такође је изузетно важно за подређеног, да његов Старац буде најмање осамнаест до двадесет година старији од њега, јер ће природно имати за њега веће поштовање. Настојте што више можете да пронађете старца, који живи једноставним животом без узнемирености и световних, сувишних брига, и који не тежи личној користи, већ се стара за корист душе његовог подређеног, и уопште, за добробит наше мајке Цркве” (Старац Пајсије Светогорац; Посланице, Публикација Св. Јован Богослов, Соуроти, Солун 1994, стр. 43)
 Опасност од иделаизовања духовног оца
Дужност истинског и искусног духовног оца је да усмери погледе и срца његове духовне деце према Личности Господа, а не према себи. Обожавање особе – да ли свештеника, или духовног чеда, јесте болест која представља озбиљну духовну опасност за обоје. Искусни духовни оци не истичу њихову личност, већ Господа. Духовни отац не треба да буде препрека између Христа и његовог духовног чеда – да га омета да гледа у Господа - уместо тога, он треба да стоји по страни, дискретно, и да управља духовно чедо ка Личности онога који је наш Спаситељ.
По митрополиту Калисту, ”у стварности, однос није билатералан, већ тројни, јер између Старца и његовог чеда постоји трећа страна, а то је Бог. Наш Господ нам говори да никога не зовемо ”оцем,” јер имамо само једно Оца – на Небесима. (Мат. 23,9). Старац није непогрешиви судија, већ слуга живога Бога; он није диктатор, већ водич и пратилац на путу. Једини прави духовни водич, у правом смислу те речи, јесте Свети Дух.
 Степен обавезне послушности духовном оцу
Сврха духовног очинства није да осигура сталну зависност духовне деце, већ да духовни отац буде извор помоћи, како би деца постепено достигла стање духовне слободе. Истински духовни отац не осуђује своју духовну децу на доживотно духовно детињство, већ се константно бори да они духовно одрасту и постану – по учењу св. Павла – савршен човек, у мери пуног раста Христовог (Еф. 4,13). За ограничавање и духовно насиље нема место у односу између духовног оца и духовног чеда. Послушност духовном оцу не треба да буде “слепа,” већ разумна. Ова послушност не укида нашу личну одговорност, која произилази из наше, од Христа дароване слободе. Дужност духовног оца није да одузме слободу, већ да помогне духовном чеду да само спозна истину. Он не треба да тежи угњетавању личности свога чеда, осим да му омогући да само открива, да узраста, и да постане оно што јесте у стварности... Духовни отац не намеће своје личне идеје и врлине, већ свом ученику помаже да пронађе свој позив... Укратко, он је само оруђе Божије; он је дужан да води душу путем ка Богу, а не ка себи.
Св. Варсануфије вели следеће: ”Ви знате да никада нисмо стављали окове ни на кога, чак ни на себе.”
Немојте вршити притисак на (туђе) намере, уместо тога, посејте са надом, јер чак ни наш Господ није никога присиљавао – Он је проповедао, а ко год је желео, слушао га је.
Осим тога ми не смемо да мешамо степен монашке послушности са хришћанском послушношћу духовнику. Монашка послушност, с обзиром на своју величину и трајање, разликује се од послушности хришћана, који живе у свету. Из тих разлога, духовни отац није “легално” оправдан у захтевима – и духовно чедо није под‌једнако обавезно да испуњава врсту послушања коју Старац има право да захтева од монаха, (који је дужан да га слуша до ”последњег даха” - то је дужност која извире из монашког завета датог на дан пострига).
Ризик од претераног сентиментализма
Веза која постоји између духовног оца и његове духовне деце подсећа на однос који постоји у нормалној породици. Дакле, баш као што отац и деца у нормалној породици морају да буду уједињени међусобном љубављу, исто се мора примењивати и ”у благодатној породици” духовног оца. Ипак, ова веза је у основи духовна, и мора да буде очишћена од сваког сентиментализма и заштићена од било чега, што би могло да скрива опасни, болесно-слатки сентиментализам.
Најчешће, љубав се изражава спољашњим знацима. То наравно важи и за духовне везе. Ипак, то захтева велики опрез и проницљивост. У Христу везе морају се разликовати по својој скромности и једноставности. И да би се ове везе очувалу у оваквом духу, духовна дистанца је неопходна.
 Хвале упућене духовном оцу
Ово је још један чест феномен. Многи се хвале својим старцем. И они га помињу непромишљено, у свакој прилици, али на такав начин да тиме обелодањују своју духовну голотињу и свој болесно-слатки сентиментализам. Овај феномен није здрав. Св. Симеон Нови Богослов скреће пажњу на следеће: ”Не хвали се својим учитељем да би те почаствовали, да би те многи поштовали због његовог имена, већ се радуј да и твоје име буде написано на небесима у књизи понизности.”
И св. Јован Лествичник говори строго: ”Видео сам недоказаног ученика, који се хвалио људима о достигнућима свога учитеља, верујући да ће тако стећи славу за себе жањући туђу пшеницу; уместо тога, он је на себе навукао срамоту, када су га сви упитали: ”Како то да је такво дрво дало тако јалову грану?”
Пажња треба да се обрати и на други, сличан феномен. То се односи на говорљивост нашег духовног оца у присуству Бога. Наши Оци препоручују да не треба да будемо задовољни тиме. Нити треба да се ослонимо само на њихове молитве. Ми имамо обавезу да се боримо за нашу ревност, ради нашега спасења.
Једном, као што је поменуто у Старечнику, један брат посетио је св. Антонија Великог и рекао му: ”Оче, моли се за мене.” На то је старац одговорио: ”Нити ћу ја бити милосрдан, нити Бог, ако се ти сам не трудиш и не молиш се Богу.”
 И коначно – промена духовног оца
Као што је већ поменуто, избор духовног оца почива на нашој сопственој, слободној процени и склоностима. Ипак, богоносни оци истичу да променом постојећег духовног оца, можемо ризиковати наш духовни напредак, па чак и само спасење. Св. Симеон вели следеће: ”Не лутајте у потрази за надалеко чувеним монахом, и не испитујте његов живот. Ако сте, по милости Божијој, пронашли духовног оца, реците своје проблеме њему и само њему.”
Неприхватљиво је и духовно опасно да лутамо тамо-амо, мењајући духовне оце без разлога.
”Не тражите прозорљиве, већ изнад свега оне које су на сваки начин скромни и погодни вашим болестима.”
Овим саветом св. Јован Лествичник одражава тачно менталитет многих хришћана нашег доба и њихова јалова трагања, која их неминовно воде ка честим променама духовног оца.
Опет се позивам на величанствено сведочење митрополита Калиста:
”Постоје многи, који мисле да не могу да пронађу никаквог духовног оца, јер га замишљају као посебну личност: они желе св. Серафима Саровског, па затварају очи на оне које им Бог шаље у стварности. Врло често, њихови проблеми нису тако компликовани, и они већ у својим срцима знају одговор. Међутим, њима се одговор не допада, јер захтева константан и упоран напор са њихове стране, па су у потрази за оцем који би једном чудесном речју изненада учинио све лако. Оваквим људима треба помоћи да схвате прави карактер духовног очинства.”
Часни оци и драга браћо, православна свештеничка традиција није нешто што води само у прошлост; она је истовремено и садашњост и будућност. То је непрестана вера и непрекидно искуство Цркве, у благодати.
Ово се такође односи на духовно очинство, црквену институцију коју смо настојали да расветлимо вечерас – светлошћу наше православне традиције. А закључак који је постигнут из ове кратке 'шетње,' кроз црквену традицију је:
Наша је дужност да имамо сталног и стабилног духовног оца. Истовремено, наше је право да изаберемо оног који ће нама бити најпогоднији. Не оног најпријатнијег, већ оног најискуснијег – човека који је заиста од Бога – и оног са којим се осећамо духовно сигурни.
Св. Симеон примећује нешто што још увек постоји у нашим данима: “Они који су добри пастири и знају како да лече душе ретки су у сваком времену.”
Зато треба да водимо рачуна при избору. И ми треба да се молимо усрдно, како би нас Бог удостојио таквог врхунског дара; ”уз молитву и сузе,” пише исти учитељ ”преклињи Бога да ти пошаље учитеља, који је без страсти и свет” – водич на нашем путу за Царство Небеско.
 
Отац Симеон П. Коутсас, митрополија Неа Смирни, Атина

извор: манастир Лепавина

Недеља је, а ми савремени хришћани уместо да смо у Цркви на Светој Литургији, ако се не излежавамо до поподне у својим постељама онда смо заузети милион активностима. За све ћемо наћи времена у Недељу изјутра осим да одвојимо време за Свето Богослужење.

Незаинтересованост, небрига и немарност за наше спасење, за нашу заједницу са Господом нашим Исусом Христом у Светом Причешћу сваким даном све више и више долази до изражаја.

Иако у савременим демократским друштвима не постоји забрана вероисповедања нити прогон Цркве ипак многи православни хришћани постали су посве незаинтересовани за богослужбени живот Православне Цркве.

Данас живимо као да душу немамо и као да она не потребује своју храну а то је Свето Причешће, сам Господ наш Исус Христос. Претворили смо се у идолопоклонике властитог тела , правећи од њега храм духа нечистог а не онога што је његово назначење, тј. да буде храм Духа Светога.

Драга браћо и сестре, спољашни мир у свету врло често сами не користимо на славу Божију, на радост ближњих и наше спасење него се предајемо свим овоземаљским задовољствима и демонским страстима. А два господара не можемо истовремено служити , као што рече сам Господ наш Исус Христос: не можете служити Богу и мамону , тј. ђаволу.

Господ наш Исус Христос нам оставља слободу избора у свако доба и сваком друштвеном поретку да се покаже наша љубав како према Богу тако и према ближњима. Да би заиста волели ближње и сваког човека прво морамо да волимо самога Бога , јер по речима Светог Старца Порфирија у Богу се налази пуноћа љубави. И онда када заиста волимо Бога тада волимо све људе.

Драга браћо и сестре, заволимо Бога свим срцем и свом душом и нађемо утеху у Светим Христовим Тајнама са радошћу и смирењем примајући их на опроштај грехова и живот вечни . Само тако ћемо бити препознати као деца Божија , народ Божији и царско свештенство. И само кроз заинтересованост за богослужења имаћемо осећај заједнице са Богом и свим људима.

Архимандрит Евсевије Меанџија

https://www.facebook.com/profile.php?id=100010719647714

"У данима када се хришћани припремају за Велики часни пост, често се запитамо и о смислу и суштини нашег живота и постојања. Али поред многих великих питања која интересују хришћане у ове дане, има једно питање, које је само по себи формализам, а уједно и велика нејасноћа. Та нејасноћа је стара колико и сам пост, и она тражи одговор на питање шта је у суштини пост и да ли је то храна, и ако је, која је то врста хране?", пише јереј Огњен Фемић и наставља:

"Црква није дала јасан и дефинисан одговор на ово питање ни сад ни прије двије хиљаде година. Чак што више, разлике од Цркве до Цркве су толике да само продубљују нејасноћу по овом питању. Историја Цркве нам говори, да и у првим вековима посни типици су се разликовали. Онако како се постило у Александријској цркви, није се постило у Антиохијској или Јерусалимској и обратно. Приметно је да се нису не само разликовали по начину поста, већ и по броју посних дана.

Док су једни постили седам дана, други нису постили суботу и недељу, ти дани су се сматрали одмором од поста. Неки док посте, нису јели ништа животињско, други су јели рибу, а неки уз рибу и птице и јаја. Неки су јели само хлеб, други су се трудили да не једу ништа. Неки нису ништа обедовали до вечери, тек у вечерње сате би узимали храну, што веома напомиње на данашњи пост у исламу, а неки би јели сву врсту хране али у ограниченим количинама. О свему томе нам сведоче црквени писци и историчари Созомен и Јевсевије у својим књигама “Историја Цркве”. Чак и у садашњем времену, разликују се перцепције поста код Руса и Грка, као између осталог и код нас. Општи одговор како постити вероватно никад нећемо добити од Цркве, иако имамо одређене смернице да је пост уздржање од јела и пића.

Када су негде питали Св. Јована Златоустог која је то посна храна, јер смо видели да су биле велике разлике у схватању поста, он је одговорио, да је посна храна она која је јефтинија. Тако би хришћани уштедели новац који су давали сиромасима и Цркви. Све нам ово говори да пост је пре свега скретање пажње са себе на другога, чак и храна нам овде помаже да ослободимо додатне духовне снаге за другога. Уздржањем од хране умртвљујемо тело и страсти, које нам пре свега сметају да скренемо пажњу са себе на другога. Постом ослобађамо дух од телесних окова, како бисмо лакше понели туђе крстове. Нигде се као у Великом посту Црква не мобилизује и постаје истинска заједница. Нигде се као у Великом посту Црква не пројављује као заједница, односно Црква је тада у пуном смислу Црква. Тада хришћани највише личе на Христа, тада их и највише препознају као хришћане,  јер тада је највидљивија разлика између света и хришћана.

Свакако да хришћанин није само дух, него и тело, зато постоје и мрсни дани, када се тело крепи храном. Јер како каже ап. Павле: Дух је бодар, али је тело слабо. Иако морамо да одржавамо тело храном, ипак је већина године посна, чиме нам Црква поручује да је претежнији дух. Могли би смо се овде надовезати на причу о Марти и Марији. И једна и друга су добре, али је Марија бољи део изабрала, изабрала је дух и душу. Марија је дух хранила, о њему се бринула. То јој се не може одузети, то је вечно и за вечност.

У току поста треба да се трудимо и тренирамо да носимо туђе крстове, жртвовање треба да иде до крајности да се чак разапињемо за другога, то што и Христос чини ради нас. У току поста, кроз све црквене службе и молитве следимо Христа до Голготе, гледајући Њега како заволе свет да је живот свој дао за нас, да и ми волимо тако једни друге. Пост је време када се праштање, сажаљење, жртвовање и љубав хране, а сујета тела остаје гладна. Али то само можемо ако нам је дух бодар, а пост је најбољи помоћник на томе вечноме путу". 

Јереј Огњен Фемић

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Вапај за Богом или за смислом, како се овај процес у души човека још назива, неизбежан је али нимало лак посао који човек пред собом има. Време је овакво какво јесте а људи су прилично сведени на своје страхове, бриге око елементарног опстанка… Убрзана свакодневица често нам не дозвољава да застанемо и дубље се загледамо у себе. Дакле, појам смисла није лако одредив, али потреба да се осећамо смислено је присутна у сваком човеку. Људи раде и труде се, али чему све то, ако смо сви ми смртни?

„Да Христос није Васкрсао, залуд вера наша, каже Писмо. Христос је Васкрсао и ми сада смо постали наследници његовог Васкрсења, наследници по учешћу, по могућности да у том Васкрсењу учествујемо. Може неко ко је неверујући да нам постави питање – како знате да је Христос Васкрсао? Мислим да је на то питање могућ само један једини одговор – Ако је свако од нас искусио чудо личног Васкрсења, изласка из греха и ако је осетио да је Васкрснуо изнутра, одвратио од пролазног и загледао у лице Божије, лице Христово, шта ће већи доказ да је Христос Васкрсао. Да Он није Васкрсао, не би ни душе наше Васкрсавале у њему, не би смо могли да се одвратимо од греха, не би смо имали силу победну, да се одупремо свим изазовима садашњице и свеколиког нашег живота. Само је сила Христовог Васкрсења оно што нам даје моћ.“

Човек се осећа смислено, када осећа своје постојање у заједници. Када узраста у размени са људима, у потреби да пружа и прима. То живо дељење у заједници је непредвидиво, често и драматично. Али, ми се осећамо живим док нас тај однос осмишљава. Рецимо, у односу са децом сваке мајке или рецимо између двоје заљубљених, препознајемо да, када је љубав тај садржај размене, онда ништа није тешко и има се тај осећај који грли цео свет.

„Ако би смо покушали да мислимо о ономе што је супротно смислу човековог постојања онда би смо то могли да назначимо као грех. Грех по себи, није само неко морално огрешење. Када човек греши, он није направио само нешто због чега треба да се стиди и каје, осећа грижу савести. Грех није само некакво човеково неваљалство, некакво огрешење о норму. Сваки човеков грех је промашај вечног смисла његовог постојања, промашај човековог вечног призива, да стоји пред лицем Божијим. Када је Адам отпао од Бога, шта му је Бог рекао? Рекао му је најпре, да не једе од дрвета познања добра и зла. Није му забранио да познаје добро и зло. Пре него што је Адам познао добро и зло, цело његово постојање је било засновано на стајању пред лицем Божијим и на љубавном одношењу према Богу. Његово постојање је било утемељено на основу љубави према вечном Оцу. Оног тренутка, када је Адам изабрао пут познања добра и зла, он је заправо изабрао, да се вечно растрже и бира између добра и зла. Свако од нас данас има тешку, озбиљну и страшну борбу између добра и зла и зна како се она завршава – губитништвом, ако нема Христа, победника да нас заштити.“

Хришћански парадокс љубљења непрјатеља, односно имања љубави за оног који је није достојан љубави, је предмет како Јеванђеља тако и писања класичне руске књижевности Достојевског, Чехова али и других светских књижевника и научника. Где је ту логика, из перспективе овога света, запитао се Дугалић?

„Шта каже Апостол у Писму, свако од нас треба да узрасте у висину раста Христовог. Шта је Христос урадио? Он се за нас грешнике попео на Крст. Не за оне који су заслужили, да се неко за њих жртвује, него управо за оне који нису ништа заслужили. Зашто? Зато, што је таква природа бесконачне љубави Бога. Она није условљена тиме какви смо ми, него нас позива, да у њој ми Васкрснемо и оживимо. Да та љубав Његова постане и наша љубав. Да буде темељ нашег постојања, као оно стање које је Адам живео пре свога пада. …Човек се стално пита како да ја данас са свим овим оптерећењима будем као Светитељи ? То је замка коју ђаво поставља човеку . Дакле, замка је, да је пут и циљ, Христос, нешто недостижно.“

Кад је Христос дошао да нас спасе, није питао ко је достојан спасења? Свака личност може да буде носилац спасења и достојна љубави. То видимо на примерима бројних покајника, који су постали Светитељи. Сви људи су сродни по две основе – сви смо Боголики и сви смо смртни. Последица наше смртности јесте страх за себе и кад та природа добије „унутрашњи замах“, човек постаје одраз свега пропадљивог и ужасног. Јер, зашто би човек убијао, отимао и слично ако не из страха и непрепознавања… Ако не схватимо да је брат наш – живот наш и то што је он пао не значи да у нама не лежи страшнији потенцијал пада, који се још није развио – истакао је Небојша Дугалић.

„Ако човек крене од оног, овде и сада. Шта је оно што могу сада да урадим најнезнатније? Али, хајде да пробам, да принесем некакав дар љубави. Хајде да пробам, да учиним било шта, што би Христу било мило. Тиме Литургију чиним живом и присутном. Јер је то заједничко дело и то непрестано доношење Царства Божијег на земљу, оно на шта је сваки човек позван. И свештеници и народ, значи сваки човек је позван од Бога, да буде свештеник творевине, свеукупног космоса. Како? Тако, што ће човек бити онај који пројављује љубав Христову на земљи. Тако ми људи свештенујемо у историји…То је пут који је постепен у који се креће од малог и једноставног. Ми људи често налазимо изговоре, да је време тешко, да нам је превише напорно. У ствари, то је само изговор, да се уопште ни не потрудимо. У ствари, ми желимо, да живимо егоистично, по своме. То по своме, значи, да човек живи по стихијама овога света. Стихија значи, живот који се завршава смрћу, негде у времену и који нема своје вечно призвање…“

Не можемо људе мењати, али ако видимо да је неко у паду, можемо да схватимо да и у нама има греха и да би требало да се помолимо и заплачемо за њега, како је говорио један мудри старац из манастира Подмаине. Да бисмо били одраз Божје љубави, морамо постати сасуд у који се Бог може настанити, да очистимо простор у души и да се трудимо да волимо као Бог. Свети оци и подвижници нам остављају сведочанства шта нас све очекује на том путу. Они су цео живот приложили Христу и Он је кроз њих просијао.

„Испричаћу вам једну познату анегдоту. Једном је Блаженопочивши Патријарх Павле поучио богослове који су долазили на службу у патријаршију. Он је тамо свако јутро у цик зоре, служио Свету Архијерејску Литургију. Он је, устајао јако рано и саветовао је и све богослове да устају јако рано. Наравно после извесног времена њима је то постало тешко. Почели су то да доживљавају као муку. Питали су га – Ваша Светости докле ће мо ми овако морати да устајемо? А он им је одговорио – па док не заволите! Пазите какав одговор. Ми осећамо као морање и муку нешто што би требало да чинимо са радошћу, што волимо. То што нисмо способни да волимо да идемо ка свом вечном Оцу, то је симптом нашег стварног духовног стања. То што нам је тешко, да тежимо ка вечности“.

Величанство човека, указује Дугалић, јесте у томе што му је дато да буде свештеник свеколике твари. На том путу веома је важно искуство креативности и стваралаштва у најширем смислу. Најважније, градити однос са ближњим. Тад смо ствараоци, без обзира на то чиме се бавимо, закључио је велики српски уметник.

https://petrovgrad.org/verski-zivot-srp/небојша-дугалић-речи-свечовеку-в/

О отуђењу савременог човека
 “Угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или конформизам лажног уклапања у колектив, или је бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у Човек може бити принудно усамљен, али догоди се и да себе самог изолује. Разлози су многоструки: ускраћена права, увреде, сујете, разочарења.“
Јеротић цитира Јунгове речи…:
 “Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“

О потреби за љубави и сигурношћу
 “Оно што човек стварно воли у себи и код другога је његов идеални Его чије је порекло дубоко, са коренима и у прошлости човечанства“. Највиши циљ развоја сваке особе треба да буде “…не само узимање и задовољавање физичке напетости већ и радосно давање и предавање себе другоме.”
О искушавању
 “Све је увек присутно унутра у човеку. У дубинама његовог непрегледног, несвесног живота. Цела прошлост, индивидуална и колективна. Стално сам искушаван, стављан на вагу и мерен, и себе самог стално мерим да видим, јесам ли што отежао животним искуством, јесам ли бар мало складнији, хармоничнији, мудирији, животно зрелији? Па, као што најчешче нисам у стању да проценим спољашње историјске догађаје застајем збуњен, уплашен и потиштен и пред унутрашњим догађајима, без спосбности да нешто од протеклих потреса научим.“

О историји
 “Покушавам да узалуд продрем у мистерију смисла историје. Све у њој изгледа збркано, нелогично, случајно. Али, ако човек хоће да буде довољно искрен и поштен према себи, онда му његов живот, па и живот његове породице, када доспе у средње године, изгледа логичан, смислен и управо такав какав је био. А то је најважније и то је порука Јеванђеља“.
О браку
 “Брак је доживотни изазов партнерима! Потребно је паралелно самопоправљање. [У вези односа посла и партнерског суживота] Потребно је да остане бар мало љубави, поштовања и интересовања за партнера. Партнер познаје нашу Сенку, Персону, Аниму, Анимуса, она не може и неће да нам се диви.”
 “Свака индивудуалност је везана за бол. Човек је постао индивидуалист онда када је успео да се загледа дубоко у себе и каже: постојим, дакле патим! Радост је део љубав. Задовољство тражи дубоку вечност. У животу срећемо углавном три врсте људи: они који суде, они који мере и оне који опраштају. Треба се чувати да не упаднемо у прве две групе.”

О вери
 “Духовност није као жвакаћа гума која остаје годинама у устима, већ је најлепша посластица која се мора прогутати да би изнутра деловала. ”
 “Врата вере су ми одшкринута. Иза њих већ назирем божански лик Христа и Његов благи дах. За то је било довољно само искрено проживљавање своје немоћи. Немоћ мора бити потпуна да би избављење било такво. Иза свега стоји једна истина: ја сам не могу ништа, апсолутно ништа! Шта ја могу? Да завршим два факултета, да будем сматран за паметног, да разумем своју ароганцију…да будем ироничан, скептик, похотљивац, да желим добро да поједем, да сам Доријан Греј, да знам нешто да кажем о Јасперсу. Све то, ето, ја могу. Поред тога, човек XX века може и немогуће: да пробије звучни зид, да оде на Месец, да продужи људски живот, да уништи Земљу.”

Зрела личност
 “Нема граница човековог сазревања у току његовог живота. Способност да се воли неко други, а не само себе. Способност контролисања нагона и импулса. Подношења непријатности, бола и патње. Поседовање зреле, а не инфантилне свести. Умерена агресивност без реакције беса или мржње. Способност да се буде независан. Све ово су важни критеријуми у савременој психологији.“
Владета Јеротић је беседио у области религије, психијатрије и философије. Његов неисцрпан таленат, вредноћа и радозналост су фасцинирале савременике. Држао је посећене трибине и гостовао у гледаним емисијама на телевизијама. Остала је упамћена његова реченица:
 „Ако нема вере, наде и љубави а одавно нема, тражење смисла је у задовољењу нагона и површних сензација.“

извор: Петровград.орг

У чему се мистика разликује од религије?
Мистика собом представља доживљај вечности, осећање највише стварности, осећање тога, шта је
тајанствена Суштина, Која стоји над текућим потоком времена, иза граница материјалног света и у исто време,
прониче у ту материјалност и осветљава је.
Мистика је доживљавање тајанственог састанка са Оним, Који је неуловљив за људску мисао, недоступан за
телесна осећања, неизразив речју, са Оним, Који је истовремено близу нама и бесконачно далек, Који нас тражи, али жели, да би и ми тражили Њега, Који је највећа срећа за човека, али за задобијање Њега, треба се одрећи себе и покорити Му свој дух. Ако питате мистика за Име Божије, он ће рећи: прво име – Онај Који Јесте, а друго – Непостижни.
Религија је неодвојива од мистике; она се обраћа целој личности човека, открива пут и средства за вечно
богопознање. Основа религије је – Откровење, које се прима кроз веру. Религија даје знања, која се потврђују
мистичким опитом. Вера открива Бога као Личност и одређује услове, при којима се коначно може сјединити са бесконачним кроз озарења Божанском Светлошћу.
Откровење је обраћено трима силама душе: разуму – догматика, вољи – заповести и правила Цркве, осећањима – богослужење и молитва.
Мистика је језгро или само срце религије. Без мистике, религија се распада: догматика постаје философија,
моралност (заповести) – нормама друштвеног морала, а богослужење – естетиком; ван мистике, Црква собом
представља социјално-историјски институт.
Без религија (овде имамо у виду Православље) мистика остаје субјективним аморфним стањем; а како
духовни свет садржи у себи духовно зло, сконцентрисано у палим ангелским суштинама, онда мистика ван
религије, или мистика сједињена са лажним религијама, приводи човеку демонизму.
Зато је за нас тако важна припадност Православној Цркви – тог највишег критеријума духовне истине. Зато
нам се теософија и екуменизам представљају као добровољно разоружање пред силама космичког зла и демонске лажи.
Православна мистика је заснована на осећању тајне и поштовања пред Творцем света, а у неком смислу – пред Његовом творевином, у којој мистик види сенке Божанства. Мистика је нераскидиво повезана са аскетизмом.
Првородни грех, поразивши цело човечанство, пројављује себе у демонским импулсима и страстима.
Човек је – комбинација добра и зла, узвишеног и приземног. Он се налази у постојаном стању унутрашње
борбе са самим собом. Он је раскршће тамних и светлих сила које делују на његову душу. Његова воља је налик на магнет, који се колеба између два пола – добра и греха. Његово срце је – драгоцени камен, који он може подарити Богу или предати сатани. Зато је за мистика неопходан аскетизам и послушност Цркви. Без аскетизма, који укроћује страсти људске природе, и без послушности Цркви, као источника освећења, он остаје без помоћи Благодати – те јединствене силе, која је способна да обузда демонске импулсе у човековој души.
Католицизам је изопачио схватање првородног греха и тиме је успавао човека. Он је аскетизам свео на
минимум, оставивши га као посед само ретким монашким редовима. Протестантизам, обично гледа на аскетизам као на патологију. Католицизам је разрушио зидове аскетике, а протестантизам је туда однео последње камење за изградњу световних станишта. Он је аскетизам заменио другим појмовима: умерености, поретка и штедње.
У католицизму и протестантизму мистика је уништена или деформисана. У једном случају њу замењује морал, у другом – она задобија окултни карактер. У наше време постају популарни различити окултни покрети и школе.
Човек изгубивши или изопачивши своје мистичко осећање, своди религију на морал, и зато никако не може
схватити каква је разлика између Православља, католицизма и протестантизма. Они му се чине, као историјске традиције, и он се узрујава, зашто се хришћанске конфесије, а затим и све религије не би сјединиле једна са другом на основу заједничких моралних принципа.
Веру у Православље, као јединствену могућност истинског, благодатног богоопштења, он сматра
дефицитом љубави према људима, конфесионалном гордошћу, мрачњаштвом, а у неким случајевима, злочином против човечанства. Ако јувелир не може видети разлику између драгоцених метала и камења, и када би тврдио да су они једнаки, њега би назвали незналицом. Највише знање јувелира се пројављује у умећу разликовања особина материјала и одређивању њихове вредности.
Ако се човеку сви предмети чине обојени у једну боју, то говори онда не о ширини погледа, не о будности
очију, већ о болести вида. Ако би човек изјавио, да међу философским системима нема разлике, да се сви они
подударају у главном, назвали би га онда незналицом, који није упознат са различитим философским
постулатима.
А овде ми утврђујемо једно, да је без мистике немогуће схватити и оценити Православну веру, да човек, лишен
мистике неће бити Православан, како он себе сматра, већ теософ или рационалиста Православног обреда.
Немогуће је без мистике и аскетизма осећати стварност Православних догмата, а без исповедања догмата и учешћа у Црквеним Тајнама стећи богатство мистика – Таворску светлост. Лажни мистик пред собом види одблеске пакленог пламена који позива и води његову душу у непробојну таму.
Зато је за нас, Бог – Живот живота и Светлост светлости, Православље – тајанствени Синај, где се Божанство
јавља човеку, вера – највиша истина, а мистика – очевидност вере.

http://karelin-r.ru/pravoslavie

https://radioistocnik.info/tekstovi/arhimandrit-rafail-karelin-mistika-ocevidnost-vere/

А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај.
Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем.
Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну.
По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења.
Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5).
Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине.
У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав.
Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима.
Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу.
Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2).
Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом.
Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)!
Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?!
Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7).
Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи.
Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици.
Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи.
Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан.
Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање.
Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Песма над песмама 1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс. 88,10-11).
Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније – није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем.
А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: „Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав… Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)“.
Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав.
Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин.

https://eparhija-zicka.rs/pouka-o-veri-nadi-i-ljubavi-sveti-jovan-lestvicnik/

Да ли се савремени хришћани икада запитају због чега је хришћанство привукло себи многе народе да га данас има на свим континентима. Сигурно не због неког моралног система, јер свака религија га има. Није ни због обећаних „рајских“ чулних уживања, јер тако нешто не постоји у хришћанству. До одговора ће се тешко доћи, уколико се не схвати време у којем је човек живео када се Христос оваплотио (отеловио) и постао човек.
На неколико места је Преподобни Јустин окарактерисао Земљу као једну огромну гробницу, гњилу и смрдљиву од људских телеса. Смрт, што на санскриту значи смрад, била је неприкосновени владар планете. Несигурност и нестабилност због болести, сеоба и ратова показивали су бесмисленост живота. Милост богова је опет стицана кроз крв и смрт, не само животиња већ чак и људи, а смрт је опет неминовно односила све. Точак среће се брзо окретао, тако да су они који су приносили крвне жртве у знак благодарности и умилостивљења боговима, врло брзо и сами постали исто. Страх и безнађе за све, а радости нигде.
Са истока долази Исток (Извор) живота, и незаустављиво себи привлачи све. Цивилизација прожета радошћу живота, али не било каквог већ Вечног, осваја цео свет. Читави народи су пригрлили Христа, јер само је Он донео ону Истинску и Вечну радост која не пролази. Обузет том радошћу и знањем да му смрт, која је Васкрсењем постала само један пламичак у односу на пожар живота, више ништа не може учинити, човек је почео да ствара. Људски дух окрилаћен овом радошћу створио је многа дела, на која у било ком времену или чак универзуму можемо бити поносни. Али, уместо да иде даље до неслућених висина („Будите дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ – Мт. 5, 48) , човек се уморио. Ово се десило онога тренутка када је почео све да чини у своју славу а не у славу Онога који му је дао Радост и Живот. Стари пут смрти и туге полако је почео да се све чешће користи постајући велики као аутопут, а пут радости постао је само једна врлетна стаза којом се ретко иде. И уместо да обожава Живот и да му се радује, човек поново почиње да обожава смрт. Јесте да је она сада обучена у хаљине опуштености, разоноде и забаве, али и даље то је смрт. Циљ је привући децу и њихов дух загадити тиме, а када одрасту можда ће бити касно. Како другачије објаснити оно што је све чешће и све присутније међу нама, нама који се и даље зовемо хришћанима…
Места за потиштеност нема, јер се једино радошћу туга побеђује. Христос, истински Живот и највећа Радост, рекао је хришћанима: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32) , а Апостол Павле поручио: „Ако је Бог с нама, ко ће против нас!“ (Рим. 8, 31).

Протојереј Бранко Чолић

https://radioistocnik.info/tekstovi/protojerej-branko-colicradost-zivota/