,,Кад је човек сједињен са Богом и кад Бог обитава у његовом срцу, онда му ништа не недостаје. У неговој души нема празнине. Поред тога, њему не недостају ни вештаствене ствари, неопходне за садашњи живот. То је још један доказ колико Бог брине за оне који су Му послушни.
Молитва је начин на који се врло присно сједињујемо са Богом. Под молитвом не подразумевамо само то што ћемо се повремено молити пред иконама, него упоредо с тим, а то је оно што морамо чинити, монах користи и пет речи молитве које изговара док ради, једе, седи или се бави било чим другим, без престанка!
Тих пет речи изговарамо устима, умом или срцем:
ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ!
У тим речима садржана је васцела наша вера. Говорећи „Господе", ми верујемо да смо слуге Божије и да је Он наш господар. Тиме исказујемо поштовање Христу којег смо признали за господара, али се тиме
још више указује част нама јер смо слуге таквог господара, који је Бог.
Када кажемо ,,Исусе", а то је људско име Божије, присећамо се целокупног земаљског живота Христовог, од Његовог Рождества до Вазнесења.
Када кажемо ,,Христе", што означава помазаника Божијег, Цара неба и земље, исповедамо и верујемо да је Христос наш Бог Који је све створио, Који је на небесима и који ће поново доћи да суди свету.
Говорећи „помилуј ме", преклињемо Бога да нам пошаље Своју помоћ и Своје милосрђе, јер признајемо да ништа не можемо да учинимо без божанске помоћи. Ово је, укратко, објашњење ових светих речи. Ко год их изговори, искусиће мноштво ствари."

старац Јефрем аризонски

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1175488069521690&set=a.463798390690665

Оригинални образ Богомајке – Благодатно небо до данашњих дана није остао сачуван, ипак, израђене су бројне копије Њеног Пречасног Лика а једна од таквих је копија чудотворног образа који се налази у московском Кремљу, на иконостасу Архангелског сабора; Предање каже да је урађена на истој дасци као и оригинална икона.
Зна се да је фрескописана између 1678-1680.г. по наређењу цара Алексеја Михајловича. (иначе, урађена је по угледу на древну икону, која је као дар донета из Константинопоља, граду Смоленску, а у 14 (в.) пренесена у Москву, супрузи књаза Василија Дмитријевича, Софији Витовновој, литовској кнегињи.) Велико поштовање иконе Благодатно небо почело је 1853.г. када је Митрополит Филарет (Дроздов), благословио да се сакупе сви историјски подаци, о овој чудотворној икони. За датум прослављења иконе, узет је 19. март по новом, односно 6.март по старом календару.
Чуда
Пред овом иконом молимо се да издржимо на путу спасења, ради задобијања Царства небеског, да се Црква сачува од јереси и раскола, као и за сигурно и безбедно путовање по
ваздушним пространствима.
Изображење
Постоји неколико њених копија а најпознатија се налази на иконостасу Архангелског сабора у Кремљу. Друга је на острву Залиту, код Митроносног јереја, Светопочившег о. Николаја Гурјанова, док се трећа копија налази у Санкт Петербургу. Још једна копија чудотворне иконе Мајке Божије Благодатно небо, направљена је у Петербургу, специјално за земљу Србију. Повод за њено осликавање је дар Светопочившем Патријарху Српском Павлу, услед тешке ситуације на Косову. (Треба рећи да је све што се дешавало са иконом Пресвете Богородице Благодатно небо, било са благословом Свјатјејшег Патријарха Српског Павла, који је тада био у болници.)
Када је икона осликана, управо тих дана је донесена одлука о једностраном прихватању одлуке о независности Косова; икона је послата за Београд по благослову тада, Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Радовића), што је био још један знак братске љубави између српског и руског народа. Петербуршки иконописац Ростислав Гирвел, који је икону насликао, у интервјуу који је дао руском православном сајту pravoslavie.ru, нам говори: ,, За мене је најважнији био следећи моменат – на првом молебану, када смо прилазили Владици Амфилохију за благослов и када су ме представили
њему, пажљиво ме је погледао и рекао: « Ви вероватно ни сами не знате шта сте за нас насликали..:». Митрополит ме је очински помазио по глави, благословио и испратио дубоким, умним погледом.
Ова копија иконе је ношена потом у литији пред којом се молио српски народ за спас Косова и Метохије; данас, икона се налази у Храму Светог Саве, на Врачару. Размера је 1,5 м са 0,80 цм и урађена је у грчко-византијском стилу, док је даска те величине и тих својстава, израђена у Курској области.
На икони Мајка Божија држи жезло у руци – те се може извести закључак да је чудотворна икона Благодатно Небо претеча Државне иконе Мајке Божије. Распоред светлосних зрака на икони је несиметричан и направљени су од сребра. Позадина иконе је у црвеној боји, док је ореол око насликаних фигура у жутој боји.
„Царице небеска, спаси Српску земљу“, је натпис који стоји на икони, код ногу Свете Пречисте. Икона је освештана на подворју Спасо- Преображенског, Вааламског манастира.
Тропар, глас 6
Шта да ти кажем, о Благодатна ? Небом – си просијала Сунце правде; у рају – Тебе ради, цвеће не вене, Дјевом – сибила и остала нетрулежна; Чиста Мајко – многи Свети се моле Сину Твоме, Богу свих. Зато Га моли да се спасу душе наше.

https://mitropolija.com/2025/03/19/cudotvorne-ikone-majke-bozije-blagodatno-nebo-3/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије
Података о икони Пресвете Богородице названом Васпитање јако је мало.
Познато је само да је икона византијског образа, у Русији знана под именом Васпитање, јер молећи се пред Њом људи су добијали помоћ приликом васпитавања деце.
Оригинал иконе прославио се широм Русије, која се до револуције налазила у Казанском храму на Црвеном тргу; али после његовог рушења изгубио се сваки траг о овој чудотворној икони. Данас, када је поново саграђен Казански сабор на Црвеном тргу успостављено је поштовање древног Лика Њеног, те је насликан нови образ Богомајке, Васпитање.
У Њену част и у част Њене иконе у московском селу Некрасовка саграђен је храм Пресветој Дјеви у част Њене иконе – Васпитање.
До данас је остала сачувана молитва упућена овој икони: Дајем Ти своје дете, Господу моме и Твоме, Исусу Христу, Пречиста – нашем небеском покровитељу.
Чуда
Молитва пред овом иконом помаже забринутим родитељима у правилном васпитавању деце и одгајању у побожности. Пред њом се родитељи моле за Њен покров, којим би испунила дечија срца вером у Бога, љубављу к ближњима и домовини.
За датум прослављења иконе узет је 18. март по новом, односно 5. март по старом календару.
Изображење
Икона је византијског типа Богородице Одигитрије, изображена са Богомладенцем у наручју. И док јој Младенац Исус седи на левој руци, десна рука Његова уперена је ка лику Свете Дјеве.
Видимо да је Богомајка одевена сасвим скромно: док је доња хаљина у тамној боји, горња је у браон, извезена златним нитима по порубима. На глави Њеној Свечасној, као и на раменима, налази се извезена по једна звезда, као симбол непорочне чистоте Њене.
Богомладенац, одевен у тамни хитон, у потпуности пажњу посвећује Својој Мајци, руком указујући на Њу као родитељку, Ону, која може упутити забринуте, на пут побожности и исправљања. С обзиром да је Она Њега родила, одгајала, васпитавала и поучавала – стога јој се могу обратити сви родитељи за помоћ, приликом одгајања своје деце, ка којој их, Син Њен упућује. Јер управо Он зна какав је Она родитељ и васпитач, па тако може постати узор свима који траже помоћ у одгајању својих потомака.
 Тропар, глас 4
Васпитана у храму са свима Светима, одевена вером и премудрошћу и бескрајним девством, Архистратиг Гаврил приноси Ти са небеса целовање и каже – Радуј се, радуј се Благословена, радуј се Препрослављена, Господ с Тобом је.
Молитва
О, Пресвета Владичице, Дево Богородице, спаси и сачувај под окриљем Твојим чеда моја (имена), као и сву децу, девојчице и дечаке, крштене и некрштене и оне у утроби мајчиној ношене. Покриј их ризом материнства Твојег, сачувај их у страху Божијем и послушности родитељима. Умоли Господа мог и Сина Твог да им дарује оно што користи њиховом спасењу. Поверавам их материнском старању Твоме, јер си Ти Божанствени покров слугама Твојим.

https://mitropolija.com/2025/03/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vaspitanje-3/

Тјелесна болест је увијек саблазан и болан, непожељан терет. Докле год постоје људи који пате, који су у злу и несрећи, неће престати да нас узнемирава дилема:
– Или је Бог свемогућ, али нас не воли,
– Или нас воли, али није свемогућ!
Ако Бог постоји и ако је свемогућ, како Хришћани вјерују, зашто онда постоје зло и бол?
Притисак потребе често ствара притисак захтјева да се одмах ослободимо свега што нас мучи и боли. Самољубље се умножава у страдању. Многи болесници постају изузетно груби према својима, који им служе, а истовремено траже доброту и исцјељење. Нажалост, сви ми носимо себично самољубље и на прво мјесто стављамо свој бол и муку! Осјећај тренутне патње завлада нашом душом.
Христос је у свијести својих савременика изгледао као јавни исцјелитељ! Лијечио је болесне (парализоване, слијепе, хроме) и његова слава изградила је у људима слику јавног исцјелитеља. И ми га и данас често видимо у тој перспективи.
У данашњем Јеванђељу, један парализовани човјек се изненада нађе пред Христом на необичан начин. Четворица пријатеља који су га носили на постељи, немогавши да приђу Христу, досјете се решења и спусте га кроз отворени кров пред Њега.
Изненађење тог поступка прати још веће изненађење. Христос, обраћајући се парализованом, не исцјељује га тјелесно, већ му опрашта гријехе. Тјелесно стање човјека и начин на који је дошао пред Њега „вичу“ да он жели нешто друго – да прохода.
Али Христос премјешта тежиште са видљиве патње на суштинску трагедију гријеха, док нас толико опсиједају спољашњи знаци да их сматрамо једином стварношћу! Ми смо у горем стању и од фарисеја који нису оспоравали тјелесно исцјељење, већ духовни ауторитет Исуса: „Ко си ти да опрашташ грехе?“
Христос стоји између њих, фарисеја, који му не признају право и моћ да опрашта гријехе, и нас, који видимо само парализованог човјека, без унутрашњег свијета и без гријеха, и занима нас само да прохода. Христос је поново „Тег правде“. За фарисеје, Он лијечењем показује своје право и моћ да опрашта гријехе „сваког парализованог“. За нас, тиме нас уводи у велико тајинство људске душе („Море у мени“), која може бити потопљена у море грјехова.
Често, суочени са саблазни зла, чини нам се да Бог ћути. Несхватљива тишина љубави пред страдањем. Сам Христос на Крсту пита зашто га је Отац оставио. „На Крсту, међутим, страда до смрти не да људи не би страдали, већ да би њихова страдања била иста као Његова“ (Џорџ Макдоналд). Ово није лако разумјети, нити су лака објашњења дозвољена у питањима болести и страдања. Сви смо у кругу психофизичке међузависности. Много тога је видљиво, а још више невидљиво. Лака објашњења су лажна и само продубљују јаз. Каин је несумњиво закопао тијело свог брата. А ми често закопавамо оно што смо „убили“ у себи. Христос нам каже да ће опростити оно што ми сами често не видимо ни у сопственим очима. Ми му говоримо да нас занима само оно што је споља видљиво. Он нас упозорава да ћемо на крају испољити све оно што је у нама, хтјели ми то или не! Понекад (не увијек, и не као правило) то унутрашње ће узроковати болест и споља…
Долазе тренуци када нам се чини да је патња правило живота, а тренуци среће изузетак. У тим тренуцима, ријечи немају мјеста. Као Пресвета Богородица под Крстом (Stabat Mater), боље је изабрати ћутање. Оно што нас надилази не може се протумачити. Погријешили смо у слици Бога коју смо створили – свемогућег Бога који интервенише како бисмо ми били безбрижни. Божија сила није рјешење наших немоћи путем магије. Она је простор слободе, а не немоћ или равнодушност. Она је израз љубави. Љубави коју људска нестрпљивост чини несхватљивом. Бог у Христу одустаје од силе и стаје уз нас. Христос у пустињи одбија моћ, светску власт и силу. У Гетсиманији улази у страдање, патњу, бол и смрт. Али, тим проласком кроз људску немоћ, Христос долази до „Силе Васкрсења“ (Филип. 3,10) и вјечног живота.
Нема другог пута за нас. Васкрсење постаје очигледно тек на крају пута страдања и Крста. „Бог нас обликује као море обалу – повлачећи се“ (Фридрих Хелдерлин).
Фарисеји морају да схвате да је Христос Бог који опрашта гријехе. А ми морамо схватити да нисмо сами са својим проблемима, тражећи неког ко ће их ријешити, већ смо са Оцем који жели да одрастемо у зрелости – не кроз лако рјешење проблема, већ кроз стицање Његове силе да подносимо спољашње зло, било да смо за њега одговорни или не, и да мрзимо унутрашње зло – гријех. Када би Бог дјеловао магијски, то би значило да му ништа не значимо.
У тајни живота у којој смо сви, и у којој се чак вртимо у круг, нека наша стална молитвена молба буде ријеч данског филозофа, теолога и друштвеног критичара Киркегора:
„Небески Царе,
учи нас да схватимо
да Ти ниси, због наших грјехова,
против нас, већ са нама,
како би сјећање на Тебе,
кад год се пробуди у нама,
не подсјећало на наше промашаје,
већ на Твој опроштај.“
Са љубављу и молитвом,

Отац Теодосије (Марзухос)

https://mitropolija.com/2025/03/18/more-u-meni-tjelesna-ili-dusevna-paraliza/

У оквиру великопосног циклуса предавања, која се одржавају у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије у суботу, 15. марта 2025 године, одржао је предавање на тему „Господе, просвети таму моју“.

Уз подсјећање да у другу недјељу Часног поста прослављамо спомен на Светог Григорија Паламу, Владика Пајсије је говорио о овом светогорском монаху, исихасти, Митрополиту солунском, осврћући се на догађаје који су обиљежили прву половину XIV вијека у којој је светитељ живио:

„Исихазам потиче од грчке ријечи ησυχια, исихија – мир, тишина, у овом контексту о којем ми говоримо, значи молитвено тиховање, то јест да човјек иако живи у овом свијету који је пун неизвјесности и немира, ипак нађе тај унутрашњи мир, а може га наћи једино ако се приближи Богу, ако себе очисти од свега онога што прља људску природу. Свакако да је и то био смисао Исусове молитве и оних отаца који су практиковали Исусову молитву, која се још звала умна или срдачна јер је захтјевала да човјек сједини ум и срце, да његов ум сиђе у срце и да се умом у срцу моли. Наравно да су то Свети оци искуством познали, па затим и учили друге. Дакле, потребно је да се човјек ослободи од сваке злоће, сваког неморала, љубоморе и свега онога што није природно њему као бићу створеном од Бога, а то једино може учинити управо том непрестаном молитвом, понављањем имена Божијега. Како каже Свети Григорије Богослов, сваки човјек треба чешће да изговара име Божије него што чини уздаха када дише.“

Свети оци су говорили да Исусовом молитвом човјек просвећује не само свој ум, него цијело своје биће, али како су ум и срце узрок и свега онога лошег, појаснио је Владика диоклијски, следује да се они прво и очисте. Због тога та молитва чисти и ум и срце, али и цијело човјеково биће:

„И не само да чисти, него човјека опет сједињује са Богом, будући да се гријехом одаљио од Бога, и он на тај начин и сагледава Бога. Међутим, како су то Свети оци на васељанским саборима и догматима утврдили, Бога ми не можемо обухватити својим умом, не можемо Га видјети својим очима, нити осјетити било којим чулом, јер Он несразмјерно превазилази све наше силе и моћи. Ми као твари, не можемо спознати Бога који је вјечан, који нема почетка и који је необухватан  Због тога је појединима било тешко схватити, оно о чему су говорили Свети Григорије Палама и остали оци, да помоћу Исусове молитве човјек може да созерцава Бога, да Бога који није створен, који није материјалан, ипак он може да види и осјети. А то је једино може, како је то касније дефинисао Свети Григорије Палама, а наравно да се о томе говорило и много раније, преко Божијих енергија, Божијих дејстава. И он је ту јасно раздвојио између Божије суштине и Божије енергије, то јест Божијег дејства, да је Бог нестворен и суштина Његова је такође нестворена, и енергије су нестворене.“

Разлика између суштине и енергије, то јест дејства, јесте што ми не можемо да будемо причасни Божијој суштини, али може Бог нама да се приближи помоћу тих Божијих дејстава. Свети оци су наводили као примјер Таворску свјетлост коју су апостоле видјели када се Христос преобразио на Тавору и они су, како јеванђелисти описују, не могавши да гледају ту свјетлост, пали ничице на земљу.

„И Свети Григорије Палама је учио да та свјетлост, коју су ученици видјели, јесте Божја енергија, Божје дејство које је такође нестворено, нематеријално и произилази од Божијег бића. То је одсјај Божије суштине. И не само та Таворска свјетлост, него се сјетимо и оне купине коју је Мојсије видио, која је горијела пламеном а није сагоријевала. Затим, онај пламени стуб који је водио Израиљце кроз пустињу, па она свјетлост коју је видио апостол Павле на путу за Дамаск, када је од те свјетлости ослијепио и чуо глас: Савле, Савле, зашто ме гониш? Сјетимо се и примјера Светог архиђакона Стефана који је видио небеса отворена и Сина Божијег како сједи са десне стране Оца. Дакле, све су то биле нестворене, нематеријалне Божије енергије или Божија дејства којима тај јаз између нествореног Бога и створеног човјека се превазилази. Односно, човјеку створеном ипак нестворени Бог постаје доступан“, истакао је Владика диоклијски.

Говорећи о величини молитве Светог Григорија Паламе „Господе, просвети таму моју“, Преосвећени је казао да је она показује то крајње смирење да ништа не можемо спознати онако како треба својим умом, него да све положимо на Бога.

„И само онда када нам Бог открива, само тада можемо бити сигурни да смо на правом путу и да познајемо ствари онакве какве оне заправо јесу. И због тога је важан овај празник Светог Григорија Паламе који нас подсјећа да се не уздамо у своје силе, него да сву своју наду положимо у Бога и да једино је Он Извор живота, Извор истине, Извор вјечног и непролазног живота“, закључио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије, а потом одговарао на питања вјерних сабраних на овом духовном разговору у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару,

https://mitropolija.com/2025/03/18/vladika-pajsije-o-molitvi-gospode-prosveti-tamu-moju-nista-ne-mozemo-spoznati-onako-kako-treba-svojim-umom/

Владета Јеротић

Свети Марко Подвижник, назван још и Пустињак и Чудотворац, припада групи Великих Отаца Египатских. О светом Марку нема много сачуваних података, али се сачувало предање да је он био ученик светог Јована Златоуста. Рођен је крајем ИВ века. Једно време је живео у Галатији, данашњој Турској, али је највећи део свога живота провео у Јудејској пустињи у Палестини или Нитријској пустињи у Египту.

Овај свети отац јесте један од највећих и најпознатијих учитеља аскетског и монашког живота. По сведочанству својих савременика, свети Марко је био трудољубив и кротак. Достигао је врхунац подвижништва и врлине. Благодат Божија, искуство живота и изучавање Светога писма, као и остварење истога у животу, учинили су овога великог подвижника дубоким познаваоцем духовног живота.

Свети Марко је написао, према Никифору Калисту, око 40 подвижничких списа. Нажалост, већина његових списа је изгубљена.

Од сачуваних списа навешћемо следеће: О духовном закону, О онима који мисле да се оправдају, Посланица монаху Николају, О посту, О трпљењу, О покајању, О крштењу, Разговор ума са својом душом.

Дело Светог Марка Подвижника је превођено на многе језике.

*

"АКО КО СЛУЧАЈНО УПАДНЕ

У ДРУШТВО ЉУДИ КОЈИ ПРАЗНОСЛОВЕ НЕКА СМАТРА СЕБЕ

ЗА КРИВЦА ТОГ ПРАЗНОСЛОВЉА;

ОНО АКО НЕ ЗБОГ САДАШЊЕГ,

ТАДА СВАКАКО

ЗБОГ СВОЈИХ РАНИЈИХ ПРОПУСТА

КАДА ЈЕ СА ЊИМА ПРАЗНОСЛОВИО."

Наш народ има добру узречицу: С ким си онакав си! Ово значи да постајеш сличан са оним са којим проводиш највише времена у току дана, или једном дужем периоду времена, или током целог живота (то су најчешће наши родитељи, браћа и сестре, касније, муж или жена, пријатељи, пословни или идејни партнери итд.) - постајеш сличан њему или њој, или пак групи људи. Међутим, не постоји само утицај оваквих блиских људи на нас у смислу лаганог, али сигурног уобличавања добрих или рђавих црта карактера под дејством сугестивне околине, већ смо и ми они који утичемо на људе са којима смо често заједно. Једном речи, ми смо одговорни за понашање других људи са којима се дружимо. Ако достигнемо један степен више у сопственом хришћанском очовечењу и обожењу, ми ћемо разумети, јер срцем појмимо, речи старца Зосиме из романа Браћа Карамазови православног горостаса Достојевског: "Сви смо за све криви!".

Можда су нам после ове наше мале разраде поуке св. Марка Подвижника, јасније и прихватљивије његове речи. Ништа у нашем душевно-духовном животу није безначајно и случајно, јер све што смо проживели оставља трага. И психолошка дисциплина давно је знала и упућивала на, само у први мах невероватну истину која гласи: Ништа се не заборавља! Понављано празнословље које смо упражњавали у неком друштву, оставило је трага и код оног ко је празнословио и код оних који су га слушали; могу да прођу недеље и месеци одсуствовања из оваквог друштва, али када се у њему онај празнословац опет једном обрео, празнословље ће се поновити, овога пута не од њега, већ од других људи којима је он некад празнословио. Психолошки речено, овакав феномен потиче од огромне човекове сугестибилности и аутосугестибилности. Отуд пазимо где и шта говоримо, нарочито ако се сматрамо хришћанима! Чувени "бумеранг" - бацаљка аустралијских домородаца за лов која се одликује тиме што се, ако не погоди у циљ, враћа ономе који ју је бацио - још је како делатан и у међуљудским односима. Преносимо због тога једни другима добре поруке које обогаћују наша срца!

"КАДА ТЕ НЕКО ПОМОГНЕ МАТЕРИЈАЛНО И ТИ ГА ПОХВАЛИШ КАО ДОБРОГ,
ЗАБОРАВЉАЈУЋИ БОГА,
КАСНИЈЕ ЋЕ ТИ ИСТИ ТАЈ
ИЗГЛЕДАТИ КАО ЛОШ".
Морамо бити будни, духовно будни, било када примамо или пружамо помоћ другоме, материјалну, али и моралну. Мали је број људи и међу хришћанима који, збиља, несебично, из чистог срца, из срца љубави, увек с Богом у срцу, помогне или помаже ближњем. Само оваква помоћ, која ни свесно ни несвесно не "рачуна на узвраћање, доноси благодат и ономе ко даје, и ономе коме се даје помоћ (материјална или морална). У већини других случајева помагања, поклањања, позајмљивања (новца или савета), наша "помоћ" одлази у празно, преокреће се у супротно, чак вређа унесрећеног човека коме мислимо да помажемо. Зашто је тако? Из једноставног разлога што нисмо с Богом, нити је Бог с нама када хоћемо да помогнемо. Уместо Бога, с нама је и у нама (заиста, често несвесно), гордост јачег и моћнијег, у свести присутно чак презирање слабог и немоћног, неодољива потреба за владањем и поседовањем, а онда и скривена, али "природна" жеља и очекивање да ће се учињено добро на сличан начин вратити, и то овде, на земљи, ускоро или мало касније, али свакако овде. Зар нас није Господ једном заувек опоменуо да не чинимо као грешници који позајмљујући или поклањајући очекују да им се ово и врати? Овако чинећи, они су плату већ примили!
У сличном је искушењу, ако не и већем, онај ко прима помоћ. Омаловажавајући се, што је уопште довео себе у ситуацију да од другог човека (ма и блиског му) мора да прима помоћ (нарочито материјалну, али и моралну), и овакав прималац помоћи је охол, јер не подноси на хришћански начин стање своје слабости и зависности. Он одмах унапред мисли, да ли ће и када ће моћи да узврати понуђену помоћ, што може да омете правовремено и сврсисходно коришћење помоћи. Уколико је помоћ коју је примио већа, са малим изгледима да било када врати истом мером (и када дародавац то није изричито споменуо), онај човек може да се осети тако јадно да почне, најпре, несвесно, а онда (на своје чуђење) све јасније - да мучи свога доброчинитеља. Овај занимљив психолошки обрт који се дешава чешће него што мислимо, био је на уму још великом античком историчару Тациту (55-120), који је овај феномен овако формулисао: "Доброчинство које нисмо у стању да узвратимо може довести дотле да почињемо мрзети наше доброчинитеље". Да се сличан неповољан, више психопатолошки него психолошки преокрет може одиграти и у души доброчинитеља, показао нам је лепо (вероватно из свога аскетског искуства) св. Марко Подвижник, опомињући нас да ништа у животу, па ни уручивање новца ближњем или помагање овом на различите друге (нематеријалне) начине, не вреди чинити без Бога у (очишћеном) срцу, јер може произвести супротно дејство.

"МОЛИ СЕ ДА НА ТЕБЕ НЕ ДОЂЕ ИСКУШЕЊЕ, АЛИ КАДА ОНО НАИЂЕ, ПРИМИ ГА КАО СВОЈЕ, А НЕ КАО ТУЂЕ... ЖИВИ СА УМОМ У СРЦУ, И НЕЋЕШ БИТИ МУЧЕН ИСКУШЕЊИМА. АКО СЕ ОДАНДЕ УДАЉИШ, ТАДА ТРПИ ОНО ШТО ТЕ ЗАДЕСИ."
Иако се у молитви "Оче наш" две хиљаде година молимо да нам не дође искушење, оно нам, ипак, неминовно стиже, рекло би се, под‌једнаком јачином у младости, када смо у средњем добу, као и у старости.
Св. Марко Подвижник у својим "Похвалама о духовном закону", када је реч о исходишту искушења, очевидно да се, најпре, одлучује за она која долазе од нас самих, ми бисмо данас рекли, не само од наше свести, већ чешће и болније, од пространства нашег неупознатог несвесног живота. Овакво опитно искуство Подвижника Марка, потврђује данас и савремена психологија, психопатологија и психотерапија. Људима је најлакше и најзгодније да физичке, душевне и духовне невоље које их сналазе, припишу другим људима (познатим "механизмом одбране" који се назива "пројекција"), док су побожни људи, једноставније психичке структуре, склони да у већини искушења виде демонски утицај. Има међу овима, додуше, и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13): "Ниједан кад се куша да не говори Бог ме куша, јер Бог не може злом искушати и Он не куша никога".
Али и онда када послушамо св. Марка, као и већину других хришћанских светитеља и подвижника кроз векове, да искушења примимо као да су наша, а не туђа, што значи да не гледамо "трн у оку брата свога", док не сагледамо и не извадимо "брвно из свога ока", није нимало лако докучити одакле нам долазе искушења из нас самих. Да ли су скривени извори искушења незалечене ране из детињства, из младалачког доба, или потичу од неке озледе душевне природе која нас је снашла у зрелом добу живота? Да ли су узроци наших искушења препознати или непрепознати конфликти који нас годинама муче, а који долазе од нашег емотивно поремећеног односа са нашом најближом околином (родитељи, брачни партнери, деца, блиска родбина, суседи)? Да ли су то, можда, наше страсти којима нисмо овладали (склоност блуду, лажи, зависти, лакомости, пушењу, алкохолу итд.)? Нису ли узрочници животних искушења наши греси, откривени и неоткривени, и то неокајани греси? Не заборавимо да је и препознат, у нарочито непрепознат (несвесни) грех, сталан "жалац у месо" нашег духовног, душевног и телесног бића и да нас тај грех (или греси) оштећује на духовном пољу (удаљујући нас од вере и Бога), душевном (чинећи нас незадовољним, мрзовољним и зловољним), али и телесном пољу (проузрокујући нам соматске, тачније, психосоматске болести).
Имајмо увек на уму да и када живимо релативно честим и моралним животом, искушења опет долазе на нас, ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас, разумећемо једном, да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом. "Посматрајмо пажљиво", вели св. Јован Лествичник, "да ли је наша савест престала да нас оптужује, не због наше чистоте, него зато што смо огрезли у злу". Тако сазнајемо од св. Јована Лествичника оно исто што нам и св. Марко Подвижник поручује када пише да је "савест природна књига. Ко њу марљиво и делатно чита, тај опитно прима божанску помоћ", сазнајемо, наиме, да и наша савест, која тражи од нас да се увек изнова преиспитујемо, није ли у нама негде скровито остао да траје неки неокајани грех, може да нам приуготови такву животну прилику која ће нам у први мах изгледати као искушење, али ћемо, потом, када препознамо одакле то искушење долази, бити благодарни што нас је савест још једном опоменула и тако нам помогла да наставимо једном започети, а ни нашом смрћу завршени пут обожења.
У другом делу, од аутора овог чланка изабраног афоризма св. Марка Подвижника, препоручује се успешан лек против искушења, лек за који смо већ могли да претпоставимо да је неизбежан, а и користан исправљач и то, у току читавог нашег живота. овај јединствени лек, према Св. Марку, познат и другим светим оцима раног хришћанства, а приспео све до великог немачког песника Фридриха Шилера (1759-1805) гласи: "Живи са умом у срцу", или, "Благо оном коме ум у срцу почива!" Збиља, благо оном човеку коме је "Бог помоћник", јер се овакав подвиг може постићи само уз Божију помоћ.
Позната нам је сложеност појма срца у православном богословљу и у православној монашкој пракси. Док огромна већина људи, различитих раса, народа и вера, практично у току целог живота доживљава, јаче или слабије, сукоб у душевно-духовном животу између осећања и разума, дајући предност час једном, час другом, блажена хармонија хришћанског бића, која се огледа у благости, смерности и богобојажљивости, сведочи о чудесном измирењу емоција и разума, сједињених у срцу човековом као духовном средишту осећања, мишљења и воље. Познати процес обожења човека "до мере и раста висине Христове", управо подразумева или обухвата срце као орган љубави, али тек онда када оно почиње да куца "унисоно" (једозвучно) са срцем Христове љубави. Све док се оваквом блаженом једногласју не приближимо, или, што је много жалосније, када се од њега, пошто смо га уз Божију помоћ једном постигли, удаљимо, преостаје нам, ако смо стварно хришћани, једини савет св. Марка - да трпимо оно што нас задеси.

"СВЕ ОНО ШТО НАМ СЕ ДЕШАВА,
ВОДИ ПОРЕКЛО ОД ГРЕШНИХ ПОМИСЛИ. ЈЕР БОГ ЈЕ УДЕСИО ДА НЕВОЉНО ОДГОВАРА ВОЉНОМ".
Мада у Лалевићевом Речнику синонима (из 1974. године) помисао значи исто што и мисао, православна светоотачка литература прави разлику између ове две речи. Мада свети Максим Исповедник (VI-VII век) пише да "ако се проста мисао задржи у души, може да се преобрати у жељу и постаје страсна помисао", св. Марко Подвижник, који је живео један век пре св. Максима, радикалније тврди да "све што нам се дешава, води порекло од грешних помисли" (подвукао Ј. В.). Овакво хришћанско схватање људских помисли умногоме одговара подели људске психе у ововековној психоанализи на несвесни (далеко најпространији), пресвесни или подсвесни и свесни део (најмлађи, најужи и најкрхкији). У несвесном делу човекове психе, развојно посматрајући, најстаријем његовом слоју, садржане су, према психоаналитичком учењу, све наше аморалне, алогичне и асоцијалне тежње. Попут увек живог вулкана, ово наше колективно несвесно у коме су сачувани архетипови као трајни остаци човекове филогенетске прошлости, према учењу Карла Густава Јунга), национално, фамилијарно (учење Леополда Сондија о трајном присуству фамилијарно несвесног у дубинама људске психе) и индивидуално несвесно (чију реалност признају све школе тзв. дубинске или динамичке психологије), стално прети избацивањем ужарене лаве у подручје нашег пресвесног и свесног живота, угрожавајући тако наш разумни,, или и умни део бића. Ко спречава продор аморалних и асоцијалних страсти, као погонске снаге жеље, из несвесног, преко пресвесног, у свест? То би били, према психоаналитичарима, наши унутарњи цензори, који су схематски представљени као "Над-ја структура" психе, поред које су делатни још, Ја-принцип (као представник свести) и Оно, које оличава несвесни слој у психи. Што је успешније постигнута сагласност унутар човекове психе између његових цензора (од којих су једни постављени у несвесном, а други, бројнији, у свести), његове свести (односно јачине његовог Ја-принципа) и његових нагона (представљених Оним у тамним дубинама старих слојева у несвесном, или, према немачком психијатру Ернсту Кречмеру, за неке истраживаче људске психе, подесније названим "сфером свести"), тим је и опасност повременог изливања ужарене лаве из гротла нашег унутарњег вулкана ван дозвољених граница мања.
Сличну или истоветну доследност у придавању значаја човековим "помислима" за нормалан, абнормалан или болестан душевни живот човека, видимо у психоанализи, када она садржаје у несвесном сматра аморалним, и у учењу св. Марка Подвижника (хиљаду и четири стотине година пре појаве Сигмунда Фројда који је сматрао да је могао емпиријски да докаже постојање несвесног живота у човеку, најпре преко снова, (мада не само преко њих), када овај узорни хришћански подвижник одлучно каже да су све наше помисли грешног порекла. Битна је разлика, међутим, између атеистичког и песимистичког закључка које изводи С. Фројд и његови ученици о аморалности људског бића, односно понашања човека и народа у току више хиљада година познате историје, и истоветне свести о снази, упорности и тврдокорности Зла у палој људској природи, код светог Марка Подвижника. Јер док Сигмунд Фројд верује још само у снагу људског разума који ће, можда, у далекој будућности људског рода, једном, постати господар у кући у којој, много чешће и успешније воде коло мрачне силе мржње и освете (а при том непрестано, противречећи себи, сужава могућност поља деловања тог несрећног људског разума прикљештеног, с једне стране, строгим цензором Над-ја, најчешће неповољном спољашњом реалношћу и никад засићеним нагонским прохтевима), Марко Подвижник је пун хришћанске вере у Бога и васкрслог Христа који нам, као Света Тројица, увек стаје у помоћи, али само онда када познамо "порекло грешних помисли", када се слободно и у вери обратимо Христу за помоћ. Зато је, вероватно, овој мисли коју разрађујемо, св. Марко додао, помало тајанствену реченицу за крај: "Јер Бог је удесио да невољно одговара вољном". Можда бисмо могли протумачити ову реченицу тако што бисмо рекли да свакој невољној помисли људског срца (сажето оличеним у седам смртних хришћанских грехова) одговара исто толико вољних мисли, одлука и избора људског ума, на исто тако сажет и примерен начин исказаних у седам одговарајућих - гресима одговарајућих - хришћанских врлина. Претварање наших грехова у врлине, могуће је и оствариво тек са препознавањем, освешћивањем (психоаналитичари би рекли сублимацијом) наших "грешних помисли" (нарочито онда када су оне постале "страсне помисли", тј. када су се ове помисли, према св. Максиму Исповеднику, на трећем степену развоја греха "укорениле у души", тј. када се њима бавимо и "наслађујемо"), а онда и поведеном бескомпромисном борбом против њих, наравно, увек уз Божију помоћ и благодат.

https://www.rastko.rs/filosofija/jerotic/jerotic-sv_marko_c.html

Да бисмо објаснили ово питање, обратићемо се једном од древних учитеља Цркве, Светом Василију Великом. Ево шта он пише о болестима:
„Постоје болести које су материјалне природе, а овде је потребна лекарска вештина; Постоје болести као казна за грех , а овде су потребни стрпљење и покајање; има болести које се дају за трпљење али и за свргавање безбожника, као код Јова, и болести које су пример за нестрпљиве, као код Лазара; И светитељи пате од болести, показујући свима смиреност и ограниченост људске природе, која је свима заједничка.
Не надај се, дакле, лекарској вештини без благодати и не одбацуј је самовољно, него се моли Богу да сазна узрок казне, а затим се моли за избављење од слабости, трпљења резања, паљења, горких лекова и свих казни лекарских“.
Протојереј Валентин Свенцицки (1882-1931), руски мислилац 20. века, чији радови, нажалост, још увек нису у потпуности доступни и нису у потпуности објављени у Русији, сасвим јасно износи свој став о болестима у светлу патристичког учења . Постоје болести које су последица казне, дате ради просветљења, да се испита стрпљење и вера – али све оне имају у основи наше грехе, почев од првобитног греха, иу том смислу болест је почетак телесне смрти.
У вези са различитим духовним узроцима болести, болесни се могу обратити Богу на различите начине. Молећи се на богослужењу за исцељење болесника, Црква верује да чин вере и љубави, који Црква сведочи у тој молитви, испуњава оно што Господ жели од душе болесника. И Господ му даје исцељење.
Али понекад оваква молитва појединаца и целе Цркве није довољна. Болест се наставља. Као да Бог позива човека на нешто веће. Он га посећује са том болешћу. Од њега жели или покајање, или исправљање, или веру, или трпљење . Човек постаје свестан тога, али се осећа духовно слабим, потребна му је посебна благодатна помоћ. Затим се моли Цркви за Тајну болесничког миропомазања, Тајну светог јелеја .Ова Тајна је истовремено и покајање, и молитва за исцељење, и завет да ће човек после исцељења свој живот посветити Богу, молба за благодат Божију, која ће дати снагу да се све то испуни. Прочитајте молитве које свештеник изговара за време прослављања ове Тајне: „Исцели слугу Твога од телесних и духовних немоћи које га муче, и оживи га благодаћу Христа Твога...“
Нека нас не збуни чињеница да светоотачко учење наводно превише повезује болест са грешношћу. Ово неразумевање лежи у недовољно дубоком разумевању суштине грешног чина и узрочно-последичног закона у појавама нашег живота. Познато је да свака болест има свој узрок. На пример, ако велики пушач развије хронични бронхитис или чак рак плућа, са већом или мањом вероватноћом, савремена медицина ће узрок болести видети у страсти за пушењем. А зар то није грех?
Неверство у вези између супружника може довести до венеричних болести. Грех и казна су овде очигледни. Може се навести много оваквих примера: када се код неких родитеља рађају деца са урођеним аномалијама, када се после првог абортуса развије неплодност и када се, отворено или тајно, крше други закони и узрочно-последичне везе које је створио Творац. Врло често се болести јављају због претераног и неумереног једења (угађања) и непоштовања постова, због раздражљивости и других разлога, који са хришћанске тачке гледишта нису ништа друго до грех: према Богу, према ближњима или према нама самима. Осим тога, постоје болести узроковане чисто физичким, рекло би се, случајним узроцима (међутим, и тада је потпуна случајност само привидна појава). Постоје болести код којих се не могу открити очигледни узроци који би могли изазвати развој одређене болести. Али у тим случајевима, са становишта светоотачког учења, болест је настала под утицајем Највишег Промисла.
 Свети Оци су придавали велики значај страстима у настанку болних стања, као факторима који штетно делују не само на душу него и на тело. „Немир душе и страсти кваре крв и штете здрављу“, пише свети Теофан затворник.
О овом питању потпуније говори Свети Јован Кронштатски у следећем изводу: „Искуство показује да грех и страсти уништавају здравље душе и тела, а победа над страстима ствара небески мир душе и тела. Победите многоглаву хидру греха и бићете здрави. Чувајте у себи душевни мир и немојте да вас узнемиравају никакве потешкоће, увреде или неправде – и увек ћете уживати у душевном и физичком здрављу. „Немир, узбуђење, ватра страсти од разних порока, изазивају у нама многе душевне и телесне болести."
А ево како је руски филозоф Владимир Соловјов схватао менталне поремећаје и шта је видео као узроке њиховог настанка: „Ја не верујем у чисто физичке узроке душевних болести и скоро нико не верује у њих. „Психички поремећај је крајњи начин самоспознаје унутрашњег бића кроз жртву његовог видљивог менталног „ја“, које се показало недовољним у решавању духовног задатка нашег постојања.
Веома дубока мисао, за разлику од многих савремених патофизиолошких и биохемијских концепата који не удубљују и не откривају суштину сукоба између живота и његове борбе са препрекама и тешкоћама, већ само наводе физичке телесне промене које су произашле из других основних узрока.
Искључива заслуга патристичког учења је јединствено схватање корисности болести. Шта је корисно у патњи? – питају многи људи у недоумици када први пут чују за овакав поглед на живот. И заиста, људи се можда највише плаше смрти и тешких болести. Хришћанство, пак, даје човечанству пример савладавања и достојне припреме за оно најгоре што човека чека.
Недавно је и званична медицина потврдила овај концепт корисности болести у одређеним случајевима (а њена практична примена је почела доста давно – на пример, вакцинација, која често није ништа друго до вештачки изазвана болест у благом или слабом облику у циљу спречавања озбиљније и опасније болести). Постоји мишљење да се одређене болести могу сматрати кризом чишћења (на пример, прехлада и грип). После неких болести, тело формира трајни или мање трајни имунитет, који се може оценити само са позитивне стране.
Из перспективе светоотачког учења, болесник мање греши и трезвеније размишља о смислу живота. Како је рекао свети Игњатије Брјанчанинов: „Болнички кревет често постаје место богопознања." Храбро подношење болести формира у човеку особине као што су стрпљење, истрајност, издржљивост и неке друге врлине. Постоје и други важни разлози који дозвољавају да се болести не посматрају само кроз призму патње и неизмерне беде. Подвижници светости веровали су да уз правилно разумевање и однос према болести она може донети корист души. Као пример који показује хришћански однос према болести може послужити следећи извод из мишљења Светог Григорија Богослова: „Болестима телесно сам ослабљен. Неки уображени људи могу се ругати мојој патњи. Делови тела су ми слаби, а ноге нестабилне. Не знам да ли је то последица уздржања, или последица греха, или неке борбе. Али исцели болест, исцели је речју Својом, Твоја реч ми је спас! А ако ме не излечиш, дај ми стрпљења да све поднесем“. На другом месту свети Григорије каже: „Болести служе и као извесно очишћење моме духу, и сваком је потребно очишћење, ма колико они били јаки."
Много пре појаве психосоматског правца у медицини, светоотачко учење је указивало на међусобну повезаност душе и тела: „Поквареност душе је узрок телесних болести“, писао је Свети Јован Златоусти.
Као средство за исцељење од болести, Свети Оци су пре свега сматрали молитву, пост, Свете Тајне, као и земаљске лекове, јер су у лекарима видели помоћнике, по промислу Самог Бога, за олакшање страдања и за лечење болести („Господ је створио лекове од земље – Господ их не одбацује“).
Осим тога, било каква магијска делатност, враџбина и надрилекарство није се сматрало угодним Богу и категорички је одбацивано („Боље је да умремо него да идемо непријатељима Божијим. Каква је корист лечити тело а уништавати душу...“ – пише свети Јован Златоуст).
Размишљања на тему
1. Да ли су све болести последица греха? Не све, али велики број њих. Неке се јављају и због непажње. Попустљивост, пијанство и незапосленост изазивају и болести (Св. Јован Златоуст).
2. Болести се јављају и за наше испитивање у доброти (св. Јован Златоуст).
3. Ако у време телесне слабости не прихватимо помоћ поста и покажемо још већу небригу, нанећемо себи највећу штету (св. Јован Златоуст).
4. Телесне болести очишћују душевне болести (Схимамонах Макарије).
5. У болестима – пред лекарима и лековима молитва (Св. Нил Синајски).
6. Болести се шаљу на очишћење од греха, а понекад и на смирење гордости (Св. Јован Лествичник).
7. Болест се због нестрпљења погоршава (Св. Тихон Задонски).
8. Узрок болести је грех, сопствена воља, а не нека нужда (св. Јефрем Сирин).
9. Можемо ли тражити лечење од лекара и примати лекове? У томе нема греха, јер је све од Господа, па и лекови и лекари. И нема греха у томе што човек прибегава лековима, већ у томе што болесник сву наду у оздрављење полаже само у лекаре и лекове, заборављајући да све зависи од свемилостивог и свемоћног Бога, Који једини оживљава или одузима живот (Св. Амвросије Оптински).
10. Из житија многих светитеља познато је да су им дуге и исцрпљујуће болести биле више него од помоћи, јер су смиривале страсти, лишавале их утисака световног живота који одвлаче пажњу од удубљавања у скровишта духа (Св. Лука Војно-Јасењецки).
11. Пошто је Бог живот, а болести и немоћи удаљавање од живота, довољно је да нас првобитни, први Живот дотакне и исцели (Св. Јован Кронштатски).
12. Да ли треба да се лечимо? А зашто да се не лечимо? Бог је створио и лекаре и лекове. Да ли их је џабе створио? Не, него да лече болести; Избегавање лекара и лекова је срамота према Богу (св. Теофан Затворник).
 
Владимир Константинович Невјарович
"Терапија душе"

извор
 

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога сe дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма - где остаје преко целе седмице. После службе је предвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе - „Дан васкрсења" - а канон је парафразиран Ускршњи канон.

Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Еванђељу: „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свој и пође за мном". Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у недeљу крста:

Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами себе разапињемо ... и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради сећања на страдање нашег Господа и ради утехе... Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке... Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његове заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ - Животворни Крст - који нас испуњава радошћу и припрема да, колико је то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи... Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор „али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе својим Васкрсењем до духовног Јерусалима ... јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући се како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно..."

Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: „Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути". Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења":

„О, Господе, који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно..."

На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима „на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих". И Христос им рече: „Ево, идемо горе - у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће". Ово јс Еванђеље пете недеље.

Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скрећe пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима пратимо у Јерусалим „задивљени смо и уплашени".

Амин.

Александар Шмеман

https://spclondon.org.uk/sr/duhovne-poruke/268-krstopoklona-nedelja

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности – васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.

Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела“.

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.
Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском.

Св. Исаак Сирин “Подвиг у нашем животу“

Извор: Светосавље