# Чувај се човече, преузми власт над својим језиком и не умножавај речи, да не би умножио грехове (свети Антоније Велики).
# Безмолвије је одсецање сваког зла (свети Макарије Велики).
# Обуздавање језика показује мудрог човека. Ко попушта узду језика, показује да је далеко од врлине (авва Исаија).
# Језик треба свезати. Јер то је точак који углавном покрећу адска испарења (Јак. 3,6) (свети Теофан Затворник).
# Избегавај много приче, правдајући се пословима (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ко хоће да свагда буде са Господом, нека се на сваки начин чува од повода за грехе (авва Исаија).
# Истински слуга Божији се чува не само грешних дела, него – и речи (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Онај ко разумно ћути, мисли да је недостојан да говори (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Чување језика не само да тера ум да се подигне ка Господу, него и јавним делима, која се чине помоћу тела, тајно пружа велику снагу за њихово обављање, а просвећује такође и у тајном делању, као што су говорили оци, јер чување уста тера савест да се подигне ка Богу, уколико неко сачува ћутање уз познање (свети Исак Сиријац).
# Кратак пут ка задобијању врлина за почетнике је ћутање уста, и затварањем очију и ушију (свети Никита Ститат).
# Не раслабљуј се беседама, јер оне ти не допуштају да узнапредујеш у Богу (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Пази на језик; јер он често износи напоље оно што би боље било да се прећути (свети Нил Синајски).
# Ништа тако не чини срце скрушеним и душу смиреном као разумна усамљеност и ћутање (свети Григорије Синаит).
# Чувајте своја уста чистима, говорећи увек само оно што је угодно Богу. Не допуштајте ни ласкања, ни неправедне прекоре. Никаква рђава реч да не излази из уста ваших (Еф. 4,29) (свети Теодор Студит).
# Када се врата купатила често отварају, топлота брзо излази напоље. Тако и душа, кад неко много прича, макар и говори све добро, испушта своје сећање на врата речи (блажени Дијадох).
# Зла реч и добре чини злима, а реч добра и зле чини добрима (свети Макарије Велики).
# Нема ничег разорнијег од празнословља и штетнијег од неуздржаног језика, и ништа тако силно не квари и не уништава душевно богатство (свети Филотеј Синајски).
# Ако почнеш разговор па схватиш да је грешан, пресеци га речима: не, о томе нећемо разговарати, или мало поћути па реци: заборавио сам о чему смо причали – па пређи на другу тему... (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Безмолвије је узрок и помагач целомудрености; пост гаси распаљеност тела; а скрушеност срца је непријатељ лукавих и хладних помисли (свети Јован Лествичник).
# Безмолвије љуби онај, ко није привезан за свет. Све људе љуби онај, ко не љуби ништа сујетно. Љубав и уздржање чувају ум бестрасним и у односу на ствари и у односу на помисли о њима... (свети Максим Исповедник).
# Боље је непромишљено бацити камен, него реч. Према свима буди онакав, каквима би друге желео да видиш према себи (свети Нил Синајски).
# Од много спавања срце огрубљује, док бдења изоштравају ум. Но, боље је спавати него проводити време у празнословљу (авва Евагрије).
# Разумно ћути, разумно говори (авва Исаија).
# Пре но што почнеш да говориш, размисли о ономе што ћеш рећи (авва Исаија).
# Не хвали се својим разумом. Више од свих других зна онај ко говори: ништа не знам (авва Исаија).
# Мудрост није у томе да се говори, него у томе да се зна време када треба говорити (авва Исаија).
# Многоговорљивост је капија оговарања (свети Јован Лествичник).
# Коме је срце испуњено страстима, њему страсти покрећу и језик. Чак и ако почне да говори о духовним стварима, расуђиваће под утицајем страсти. Мудар примећује таквог човека приликом првог сусрет, и чист осећа његов смрад (свети Исак Сиријац).
# Многоговорљивост је престо таштине (свети Јован Лествичник).
# Ко је спознао сопствена прегрешења, тај уздржава свој језик (свети Јован Лествичник).
# Чуо си нешто – не препричавај другоме. А ако сачуваш уши, твој језик неће погрешити (авва Исаија).
# Не спорите се ни о чему (авва Исаија).
# Многоговорљивост рађа униније и отупелост ума (авва Исаија).
# Нека се твој ум непрестано труди у богомислију, а језик уздржавај од греха и сазерцавај (свети Григорије Богослов).
# Док је душа узнемирена, ћути; најпре укроти њене покрете, па онда говори и делуј (свети Теофан Затворник).
# Тело се храни јелима, а душа – речју (свети Григорије Богослов).
# Ми смо дужни да речи штедимо више него новац и да не верујемо свима без размишљања. Ако обуздаш језик и научиш га да ходи исправно, он ће бити као царски коњ, кога јаше цар; а ако га оставиш необузданим, носиће ђавола и демоне (свети Јован Златоуст).
# Неки су веома пробирљиви када се ради о храни, и одређена јела неће ни да окусе, али нису тако пробирљиви и опрезни када су у питању речи које излазе из њихових уста (блажени Августин).
# Изговорена реч не може да се повуче: ти си њен господар док је не изговориш, а после тога, она је твој господар.
# Где је много речи, тамо је, обично, много грехова.
# Од стомакоугађања се рађа метеж помисли, а од многоговорљивости и непристојних разговора – одсуство мисли и помраченост ума (свети Исак Сиријац).
# Немој много да говориш: мудри не говоре много. Ако говориш много, не можеш да не сагрешиш. Треба да се трудимо да говоримо кратко, и то само онда, када приметимо да је ћутање бескорисно. Али ни тада не говори оно што не знаш.
# Боље је учити се, него не знајући учити (свети Григорије Богослов).
# Ако неко себе исцрпљује подвизима и постом, а језик не обуздава, неће се избавити од страсти (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Када на један тас ваге ставиш сва дела свога живота, а на други ћутање, наћи ћеш да оно претеже (свети Исак Сиријац).
# Не оклевај када треба да чујеш добар савет и корисну поуку, али не жури да сам дајеш савете и поуке. Буди брз да слушаш, а спор да одговориш (Сир. 5,13).
# Сине мој, клони се празнословља, да се Дух Божији не удаљи од тебе. Више ћути (свети Антоније Велики).
# Ћутање помаже безмолвију, а у безмолвију се чула покоравају души (свети Исак Сиријац).
# Ћутање је тајна будућег века, а речи оруђе овог света (свети Исак Сиријац).
# Нека твоје речи буду одморене, како би биле корисне онима који их чују (свети Антоније Велики).
# Свети људи и говоре најчешће о светим предметима.
# Када су чула закључана безмолвијем, онда познајеш природне помисли душе, и какве ризнице она има скривене у себи (свети Исак Сиријац).
# Речи неразумног човека су таласи који бучно запљускују морске обале, али не напајају биље које тамо расте (свети Григорије Богослов).
# У ћутању се угледај на Господа, када није одговарао Ироду (свети Антоније Велики).
# Кад паметан човек хоће нешто да каже, он најпре поразмисли о томе у себи, па тек онда прозбори; а глуп човек напротив прво прича, па тек после размишља о ономе што је рекао.
# Мудар човек много размишља пре но што говори, тачније: шта, коме, где и када треба да каже! (свети Амвросије Медиолански)
# Уздржавање језика обележје је мудрог човека (авва Исаија).
# Бој се празнословља, као што се бојиш грабљивих звери и птица грабљивица: попут њих, оно уништава напоре светог живота.# Врт без ограде бива изгажен и опустошен: и ко не чува своја уста, погубиће плодове (подвига) (свети Јефрем Сиријац).
# Облак заклања сунце; а многоговорљивост помрачује душу која је почела да се просвећује молитвеним сазерцањем (свети Исак Сиријац).
# Једнако су лоши – и рђав живот и рђаве речи. Ако имаш једно, имаћеш и друго (свети Григорије Богослов).
# Да говори о добру, то је прикладно и за онога ко не чини добро, како би, постидевши се речи, почео да дела (свети Нил Синајски).
# Боље је сто пута пасти ногама, него једном језиком (свети Тихон Задонски).
# Авва Арсеније је за себе причао: «После разговора често сам се кајао, а после ћутања никада».
# Ако се будеш држао ћутања, свуда ћеш пронаћи спокојство, ма где живео (авва Пимен).
# Молитвено тиховање је почетак очишћења душе (свети Василије Велики).
# Да би човек научио да добро и непогрешиво говори, најпре треба да се научи ћутању (схимонах Зосима).
# Ко не уме да ћути, тај не уме ни да говори.
# Учи се да говориш мало са људима, а много са собом и са Богом.

извор

Од чега се плаши срце људско? 

Или боље: Од чега се не плаши? 

Плаши се света, плаши зла у свету; плаши се људи, плаши богова; плаши се смрти, плаши греха, плаши се многих појава, плаши демона; плаши се мржње, плаши љубави, плаши се мисли, плаши осећања; а сврх свега плаши се себе.

Све је то зато што је слабо, а сувише много осећа, много види, много зна.

Лек је од страха, шта? Бог, вера у Бога, вера у Богочовека. Јер га она испуњује Богом, Његовом мудрошћу и силом: и оно и осећа и зна да промисао Божји у свету влада, да ништа не бива без воље Божје, да ни длака с главе не пада без воље Божје.  Оно онда осећа и зна: Бог Логос води све светове од њиховог почетка њиховом крају, њиховом циљу; води логосно, мудро, логично; води и свако срце људско, али – увек у споразуму са његовом вољом. Јер је оно обдарено највећом слободом, боголиком а то – бескрајно. Поверује ли у Богочовека, срце се онда не плаши ни смрти, јер зна и осећа да је побеђена Христовим васкрсењем; не плаши се ни зла ни ћавола, јер осећа и зна да је несравњено јаче од зла – добро, и од ђавола – Бог. Верује ли у Богочовека, срце се не плаши ни себе, ни својих осећања, ни својих мисли: јер од старог вером постаје ново, и све мисли његове постају нове, постају – богомисли; и сва осећања његова постају – богоосећања; срце које је дотле било радионица сваког зла, постаје радионица сваког божанског добра. „Добар човек из добре клијети срца свог износи добро, а зао човек из зле клијелта срца свог износи зло“ (Лк. 6,45). Док не поверује у Богочовека, и не испуни себе Његовим божанским силама, срце је извор свакога зла. „Јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумље“ (Мк. 7,21-22; Мт. 15,19). Вером се обнавља срце у човаку: и све ново твори. Испуњује се Божје обећање: "Даћу им ново срце и нов дух“. И заиста даје – Христом.

Вера у Бога и вера у Богочовека, вера у једног истинитог Бога Тројичног. Зато су по светој речи Спасовој оне изједначене. Јер Син увек одводи Оцу, као што и Отац увек приводи Сину.

Тако смо у Богочовеку видели како стварно изгледа Бог, и Његова Истина, и Његова Правда, и Његова Доброта, и Његова Љубав. И кроз Њега истински поверовали у Бога. Без Богочовека и мимо Богочовека немогућа је права вера у једног истинитог Бога. Јер без Њега Бог увек остаје за људе неко далеко, наднебеско, недостижно, недокучиво биће, неки апстрактни појам, или логичка и етичка неопходност, или логички појам, логичка схема и теорема. Са Богочовеком Христом све се мења: Бог постаје у нашем земаљском свету најнепосреднија и прочињеница људске стварности; тако и Божја Истина, и Божји Живот, и Божја Љубав, и Божја Правда, и сва Божја својства и савршенства постају најнепосредније и прочињенице људске стварности, људске емпирије, људско искуство и живот.

Преподобни ава Јустин Ћелијски

извор 

Свети великомученик Теодор Стратилат празнује се 8. фебруара, и тамо је његово житије описано, а 8/21. јуна празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту.Тако беше и завештао Свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: „Тело моје“, рече, „положи у Евхаити на имању мојих предака“.

Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе Светог Теодора: У месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име Светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик Светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. Наједанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви.

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру, на празник Светог великомученика Теодора Стратилата – 21. јун 2009. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. Чули смо, драга браћо и сестре, у Светом јеванђељу онај догађај који се догодио када је Господ ишао поред Генисаретског језера и и видо двојицу рибара, Симона, касније названога Петра, и Андреја, брата његовог. Па их је позвао: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.“ А у продужетку је такође видио другу двојицу рибара, Јакова Заведејева и Јована, брата његовога, како крпе мреже заједно са својим оцем Заведејем, па је позвао Господ и њих двојицу и они, без ријечи, оставили су свога оца, оставили су мреже и кренули су за њим. И каже Свети јеванђелист Матеј како је Господ онда кренуо по земљи јудејској, по земљи галилејског, проповједајући и исцјелујући болесне и немоћне укрепљујући.

У опису овога догађаја нам се открива велика истина о Христу Господу који је дошао у овај свијет да проповједа Царство небеско, који говори на другом мјесту да се приближило Царство небеско, а опет говори да је: „Царство небеско у вама.“ И који, не само што сам проповједа Царство небеско, него и призива Своје прве ученике који ће наставити Његово дјело и наставити Његову проповјед о Царству небеском. И као што видимо у јеванђелском опису, први четворица који су позвани били су Симон Петар, Андреј Првозвани, Јаков и Јован. Па и касније, свуда у Јеванђељу, та четворица су они који се најчешће срећу, којима се најчешће Господ обраћа и које, међу првима, шаље да буду Његови свједоци до краја земље – први апостоли Христови. а ријеч апостол значи „онај који је послан, посланик“. Господ је послао њих на дјело проповједања благе вијести Његове и они су прихватили тај позив и оно што је зачуђујуђе је како су се они брзо одазвали без ријечи! То њихово одазивање, с једне стране, свједочи заиста снагу личности Христове. Толико је Његова појава била моћна и снажна, толико је ријеч Његова била убједљива да нијесу многи могли одољети том позиву. Без предомишљања кренули су за Њим. С друге стране, та њихова спремност да слушају ријеч Христову и да је творе и да је испуњују, показује да су и они били људи већ припремљени духовно за такав позив. Прије свега, били су људи прости рибари, људи који су били чистога срца, васпитани у вјери и испуњавању закона старозавјетнога.

Није Господ бирао учене људе Свога времена да буду Његови апостоли. Зашто није њих бирао? Зато што је веома тешко код оних који мисле да су учени или да су преучени, веома је тешко да они са таквом једноставношћу и са таквом простотом крену за ријечју Господњом. Учени људи су оптерећени својим знањем, књигама које су прочитали, својим већ унапријед створеним предрасудама. Тако да, ријеч Господња не може тако лако да дјествује код њих. Неопходно је велико смирење њиховог срца, а управо њихова ученост је она која их лишава тог најчудеснијег дара који припрема људско срце да прима ријеч Господњу. Апостоли, рибари, они су знали да не знају много, да мало знају, али су зато имали чисто срце и ум неоскрнављен, и зато је и сјеме науке Христове тако брзо могло да падне на узорано тло њихове душе и да они тако једноставно, без много размишљања и питања крену за Господом. И као такви они су остали до краја свога живота, испуњени благодаћу Божијом, испуњени снагом коју су примили од Господа. Тако да оно што је Он творио, проповједајући Царство небеско, то су наставили и они, упијајући сваку Његову ријеч у своје срце и не мјењајући Његове ријечи, него онако како су чули, тако су и примили, послушали ријеч Његову, повјеровали у Њега као Сина Божијега и Господа и кренули за Њим, и остали Му вјерни до краја свога земаљскога живота.

И као такви Свети апостоли они су до данас свједоци Христови. Оставили су нам и своја житија, оставили су нам неки од њих и записе своје о Господу, као што нам је Свети Јован Богослов оставио Свето јеванђеље, који је међу њима четворицом био и најученији. Он је знао и познавао, очевидно, савремену мудрост, али је био цјеломудрен, био је чист. Тако да је ту мудрост коју је био стекао, он је починио и смирио је пред мудрошћу која се њему открила. Осјетио је велику и свету тајну и доживио у личности Христовој, па и онда осјетивши и проживјевши Духом Светим, записао, на почетку свога Јеванђеља, ријечи које су неисказиве и неизрециве, које може записати само онај који је примио ту мудрост као дар, јер та и таква мудрост није својствена човјеку. Оно што је он записао на почетку Јеванђеља то не може никакав научник, никакав философ, никакав зналац, тако јасно и тако кристално записати и описати нешто што је било од искони, нешто што је у самоме Богу и што се дарује само онима којима Бог јавља и открива ту свету тајну.

„У почетку бјеше Логос и Логос бјеше у Богу и Логос бјеше Бог. Све је кроз Њега постало што је постало и ништа не постоји без Њега. Он бјеше свјетлост свијету која свјетли у тами и тама ту свјетлост не може обузети. И Он се усели у нас пун благодати и истине.“

Записује Свети Јован Богослов и описује и указује на неисказиву тајну унутарњег живота Пресвете Тројице, указује на друго лице Пресвете Тројице, на вјечног Логоса Божијег, на вјечну Ријеч Божију кроз коју је све постало што је постало и која је уткана у свеукупну божанску творевину, на Ријеч Божију, на Логоса Божијег, који је Почетак и Крај, који је Алфа и Омега, без кога ништа не постоји нити може да постоји, из кога извире све што је настало и коме хрли и стреми све оно што постоји и што се догађало на овом свијету кроз сву историју свијета и човјека.

Тако дакле Свети Јован Богослов, а тако и Свети Андреј Првозвани, он не оставља иза себе записане ријечи, али оставља своју огњену вјеру и свој примјер и свједочанство да је на крају свога живота био разапет као Господ, али није сматрао себе достојним да буде разапет онако као Господ него обратно је био разапет и тако се и слика Свети Андреј Првозвани. Тако и Свети апостол Петар, Свети Јаков, син Заведејев, један од најдивнијих ученика Христових и свједока Његових, а послије њих и остали Свети апостоли, а по њиховом примјеру и њиховом угледу и сви остали свети Божији људи и њихови насљедници.

Ми данас прослављамо великомученика Теодора Стратилата и овдје, у овом светом манастиру, имамо и дио његових светих моштију који цјеливамо. Његове свете мошти сачуване до данас, мошти онога који је својом мученичком крвљу посвједочио вјерност Господу и Царству небеском непролазном. И то је велики дар Божији да су његове мошти стигле и до нас, да нас утврђују у вјери и да нам посвједочују да је заиста милост Божија над нама.

И зато се радујемо милости Божијој и даровима Божијим којима нас је обдарио, којима је обдарио Цркву Своју, који обдарује непрекидно оне који се одазивају на Његов позив, а одазивали су се милиони и милиони на позив Господњи, попут првих који су се одазвали данас у Јеванђељу описаних. И ми спадамо мећу те који су се одазвали на позив Господњи. Зато смо се и крстили, зато смо се и миропомазали, зато се и трудимо не само да слушамо ријеч Божију и да је творимо, јер праведност није код оних који слушају ријеч Божију, него код оних који творе Ријеч Божију и испуњавају је на начин на који су то чинили први Христови ученици и безбројни Његови свједоци кроз вијекове, на начин на који је то учинио Свети Теодор Стратилат, Свети Јован Крститељ, чију руку цјеливамо у овој светињи, Свети Петар Цетињски, који је такође један од апостола Христових, који није био савременик онога првога Петра, али је био носилац истога онога огња духовнога и вјере коју је посвједочио и исповједио први Петар, Петар Симон, како га је Господ назвао.

Молитвама Светих апостола, Светога Стратилата Теодора и свих светих, нека би Господ и нама подарио ту спремност и да слушамо ријеч Божију, али и да испуњавамо ријеч Божију, ходећи за Господом, у све дане нашега живота, у вијекове вијекова. Амин.

митрополит Амфилохије+++

https://mitropolija.com/2025/06/20/mitropolit-amfilohije-sv-teodor-stratilat-mucenickom-krvlju-posvjedocio-vjernost-gospodu-2/

Свети свештеномученик Теодот Анкирски – Овај Христов мученик био је потајни хришћанин. Био је крчмар у Анкири у време цара Диоклецијана. Помагао је цркву и сахрањивао тела светих мученика.

Тако је сахранио и тела седам девојака које су пострадале за Христа: Текусе, Александре, Клавдије, Фаине, Ефрасије, Матроне и Јулије, које су након мучења удављене у језеру. Света Текуса јави се у сну Теодору и рече му да извади њихова тела и сахрани их, што он, по мрклој ноћи, са једним другом, и учини. Али тај друг га прошпија судији, који га стави на муке, зубе му поломи камењем, а тело претвори у ране. Посечен је 303. године. Тело му је сахранио један свештеник. Ту је касније подигнут храм.

Свети Теодот Анкирски посечен је за Христа на овај дан.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Теодоте: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

https://mitropolija.com/2025/06/19/sveti-svestenomucenik-teodot-ankirski/

1. Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца својега који је на небесима.
 
Пошто их је довео до љубави као највеће врлине, Господ сада говори о сујети која се прикрада добрим делима. Погледај шта каже: „Пазите“; као да говори о некој страшној звери и упозорава те да пазиш да те она не растргне. Ако дајеш милостињу „пред људима“, и то не радиш да би те они видели, нећеш бити осуђен. Али, ако то чиниш ради сујете, бићеш осуђен чак и ако подаш милостињу тајно у својој соби, јер Бог кажњава или награђује нашу намеру.
 
2. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале.
 
Лицемери нису имали трубе, већ овде Господ исмева њихову намеру, пошто су они желели да раструбе (пред људима) своје милосрђе. „Лицемери“ су они који настоје да се представе другачијим него што заправо јесу. Тако се они показују као милостиви, иако нису такви.
 
Заиста вам кажем: Примили су плату своју:
 
Сва ће им плата бити похвала коју су примили од људи.
 
3. А ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја.
 
Желећи да нагласи своје речи, Господ каже: „Ако је могуће, сакриј и од самог себе да си дао милостињу.“ У другом смислу, „левица“ означава сујету, а „десница“ милостињу. Дакле, „да не зна сујета за твоју милостињу“.
 
4. Да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
 
Када? Када све буде откривено и јавно, и тада ћеш још више бити прослављен.
 
5. И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их видељуди. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.
 
Лицемерима назива и оне људе који мисле да служе Богу, а у ствари служе људима. Од њих ће зато и примити своју плату.
 
6. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
 
„Шта, дакле; зар не треба да се молим у цркви?“ И те како треба, али са исправним настројењем срца, а не ради показивања. Не смета молитви место, већ начин и намера с којом се молимо. Много је и оних који се тајно моле да би угодили људима. [1]
 
7. А када се молите, не празнословите као незнабошци. „Празнословити“ значи тражити у молитви светске ствари, као што су слава, богатство или победа. Ова реч[2] (на грчком језику означава неразговетан, дечији говор. Зато пази да не празнословиш (у молитви).
 
Јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени. Нису нам потребне дуге молитве већ краће и учесталије. Боље је изговорити мање речи, али зато бити истрајнији у молитви.
 
8. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба прије но што заиштете од њега. Циљ молитве није да научимо Бога шта нам је потребно, већ да одвојимо свој ум од житејских ствари и да добијемо духовне користи од разговора с Богом.
 
9. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си иа небесима.
 
Једно је завет, а друго молитва. Завет је обећање које дајемо Богу, на пример, када се заветујемо да ћемо се уздржавати од вина или нечег другог. Молитва је, међутим, тражење неког добра од Господа. Када каже: „Оче“, Христос ти показује каквог си се блага удостојио, поставши син Божји (по благодати). А када каже: „на небесима“ показује ти отаџбину твоју и очински дом. Ако хоћеш да Бога имаш за Оца, онда гледај у небо, а не у земљу. Не говори „Оче мој“, него „Оче наш“, јер си дужан да на све људе гледаш као на своју браћу, децу једног Оца (небеског).
 
Да се свети Име Твоје:
 
Ово значи: учини нас светим да би се и Ти прослављао кроз нас. Јер, као што се Бог хули преко мене, тако нека се кроз мeне и „свети“, то јест, нека се слави као Свет.
 
10. Да дође царство твоје, то јест, други долазак (Господњи).
 
Само онај који има чисту савест моли се да дође Васкрсење и суд.
 
Да буде воља твоја и на земљи као на небу.
 
„Научи нас да вршимо вољу Твоју као што је врше анђели на небу.“
 
11. Хљеб наш насушни дај нам данас.
 
Каже: „насушни“,то јест, хлеб који нам је потребан за одржање живота и телесног здравља. Овим нас учи да одбацимо сваку бригу за сутра. „Хлеб насушни“ је такође Тело Христово, па се зато молимо да се њиме причешћујемо без осуде.
 
12. И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим.
 
Пошто грешимо и после крштења, молимо се Богу да нам опрости, и то да нам опрости као што и ми опраштамо „дужницима својим“. Ако будемо злопамтили, Господ нам неће опростити, јер Он гледа на нас, и како ми чинимо другима, тако ће и Он учинити нама.
 
13. И не уведи нас у искушење.
 
Ми људи смо слаби и зато не треба да трчимо у искушења. Ако смо већ пали, треба да се молимо да нас искушење потпуно не савлада. За онога кога је искушење победило и савладало кажемо да је пао у „јаму искушења“. То се не односи на онога који је пао, али је ипак успео да победи искушење.
 
Но избави нас од злога:
 
Није рекао од злих људи, јер нам зло не чине људи, већ ђаво.
 
Јер је твоје царство и сила и слава у вијекове. Амин. [3]
 
Господ нас храбри, јер ако је наш Отац Цар, силан и славан, тада ћемо сигурно победити злога и напослетку бити прослављени.
 
14. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески.
 
Опет нас учи да не памтимо зло. Подсећа нас на Оца, како би се постидели Њега, јер смо деца таквога Оца, а понашамо се као дивље звери.
 
15. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша: Ништа толико не мрзи кротки Господ као немилосрђе.
 
16. А кад постите, не будите суморни као лицемјери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.
 
„Натмурити лице“ значи побледети у лицу, како оно не би изгледало онакво какво јесте, већ суморно и мрачно.
 
17-18. А ти када постиш, намажи главу своју,[4] и лице своје умиј, да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
 
Некада су се људи у знак радости мазали уљем после купања. Тако и ти чини и буди радостан када постиш. „Уље“ још означава милосрђе, а наша „глава“ је Христос, кога треба помазивати делима милосрђа, а „лице“, то јест, чула, омивати сузама покајања. [5]
 
19-21. Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду.
 
Пошто је изобличио болест сујете, сада говори о нестицању, јер људи управо због сујете скупљају више него што им је потребно. Показује нам да су земаљска блага бескорисна, јер одећу и храну кваре мољац и рђа, док злато и сребро краду лопови. А онда, да Му нико не би приговорио како не бивају сви људи покрадени од лопова, Господ каже: „Па чак и да се ништа од тога не догоди, само то што сте заробљени бригом о богатству, велика је мука.“ Зато им каже:
 
Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.
 
22-23. Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби, тама, колика је тек тама!
 
То значи ако оптеретиш свој ум бригом о пролазним стварима угасићеш светиљку и помрачити своју душу. Као што здраво око просветљује тело, а кварно и болесно га помрачује, тако и бриге (овога света) ослепљују ум. А када се ум помрачи, помрачује се и цела душа, а с њом још више и тело.
 
24. Нико не може два господара служити.
 
Двојицом господара назива оне који дају међусобно противне заповести. Такви су господари Бог и мамон.[6] Ми од ђавола правимо свога господара, као што од свога стомака правимо себи бога, иако је у ствари Господ наш једини и истинити Бог и господар, док је мамон неправда.
 
Јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону:
 
Видиш ли да је немогуће богатом и неправедном човеку да служи Богу, јер га његово користољубље удаљује од Бога?
 
25. Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути.
 
Зашто нам ово говори? Зато, што брига о пролазним стварима удаљује човека од Бога. Душа не може да једе јер је бестелесна, али Господ ово каже држећи се уобичајеног начина говора. Очигледно је да душа не може да борави у телу, ако се оно не храни. Господ нас не спречава да радимо, већ нам забрањује да се потпуно предамо својим бригама и тако занемаримо Бога. Треба обрађивати земљу, али и радити на својој души.
 
Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?
 
Зар нам неће дати храну и одећу Господ, који нам је дао оно што је претежније од тога, створивши нам душу и тело.
 
26. Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих.
 
Иако је могао да наведе пример Илије и Јована (Претече), Он спомиње птице, да би нас постидио, јер смо постали бесловеснији од њих. Господ их храни тако што им је дао природни нагон да сакупе храну.
 
27. А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један!
 
Ово значи да иако се много бринеш, ништа не можеш учинити, ако то није по вољи Божјој. Зашто онда себе мучиш без разлога?
 
28-29. И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих.
 
Господ нас посрамљује не само преко бесловесних птица већ и преко кринова који вену. Када је Бог тако украсио цвеће коме то није потребно, колико ће тек пре задовољити нашу потребу за одећом? Он нам показује да колико се год ми бринули, никада се нећемо тако лепо обући као кринови у пољу. Чак ни премудри и преславни Соломон, за све време свога царевања, никада се није тако обукао.
 
30. Па кад траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; а камоли вас, маловјерни?
 
Из овога можемо да научимо да се не треба бринути о спољашњој лепоти, јер то приличи пролазном цвећу. Зато су они који себе украшавају налик на траву. „Али, ви сте, каже, словесна створења којима је Бог саздао душу и тело.“ „Маловјерни“ су сви они који се брину (за пролазне ствари), јер када би имали савршену веру у Бога, не би се о томе толико бринули.
 
31-32. Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту.
 
Не забрањује нам, дакле, да једемо, већ да говоримо: „Шта ћемо јести!“ Богати увече говоре: „Шта ћемо сутра јести?“ Видиш да забрањује преједање и неумереност.
 
32-33. А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати.
 
Царство Божје је уживање (вечних) блага. Оно се стиче праведношћу. Ономе који тражи духовна блага, Господ, у својој великодушности, даје и телесна.
 
34. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је свакоме дану зла свога;
 
То јест, невоље и муке своје. Доста ти је да се трудиш и мучиш за данас. Ако се још будеш бринуо за сутра, и стално себе оптерећивао телесним стварима када ћеш имати времена за Бога?
 

извор

# Смрт није ништа друго, него дуготрајан сан (свети Јован Златоуст).
# Сан је слика смрти, а буђење – васкрсења.
# Као што се онај ко заспи ујутро буди са обновљеном силом за живот, тако се онај ко је уснуо телесном смрћу буди у дан свеопштег Васкрсења у нови, бесмртни живот (свети Филарет митрополит Московски).
# Шта су наши гробови? Њива Божија, где се бацају тела, као семе из кога ће на нама непознати начин једном израсти ново, бесмртно тело, баш попут малог семена које иструли и из кога чудесно никне лепи клас (1. Кор. 15,35-38).
# Зар Бог, који нас је створио из небића, не може опет да нас подигне, када већ имамо биће и када смо оборени (свети Кирил Јерусалимски).
# За Бога је мање важно обнављање онога што је било, него стварање онога чега није било (свети Григорије Двојеслов).
# Ко хоће да поново сазида оронулу кућу, најпре изводи оне који живе у њој, па је руши и изнова подиже у бољем облику. Њени станари не тугују због тога, него се радују, јер не обраћају пажњу на видљиво рушење, него замишљају будуће здање које се још не види. Тако чини и Бог: Он разара наше тело и прво изводи душу која у њему живи, као из какве куће, да би га потом подигао у бољем облику и изнова увео душу, са већом славом. Дакле, не обраћајмо пажњу на рушење, него на будућу славу (свети Јован Златоуст).
# Ми смо у крштењу васкрсли првим Васкрсењем кроз отпуштење грехова, а друго Васкрсење је – Васкрсење тела. Прво Васкрсење је много важније од другог, то јест важније је избавити се од грехова и живети, и онда чекати Васкрсење тела (свети Јован Златоуст).
# Стварање је недокучивије од васкрсења, јер није једно те исто – упалити угашену свећу, или произвести ватру која никада није постојала; није једно те исто обновити разрушени дом, или сазидати онај који дотле уопште није постојао. Овде постоји, у крајњој линији, готов материјал, а тамо није било ни материјала (свети Јован Златоуст).
# Ниједна честица нашег тела, ма како расејана била, макар наша тела потпуно иструлила, макар била спаљена, неће пропасти за Бога. Те честице прелазе у оне елементе из којих су узете руком Сведржитеља (блажени Августин).
# Постоји рођење: 1) телесно; 2) рођење кроз крштење; 3) рођење кроз Васкрсење (свети Григорије Богослов).

извор

Нема сумње да ће нам се оно што жртвујемо Богу вратити стоструко у будућем животу.

На пример, Господ каже богатом младићу: иди, продај што имаш и подај сиромашнима; и имаћеш благо на небу ( Мт. 19:21 ). Исту истину открива и апостол Јаков речима: милост се хвали на суду ( Јак. 2:13 ). И коначно, можда, апостол Павле сведочи о истој ствари, саветујући свог ученика да заповеда богатима да буду богати добрим делима, како би тада могли добити вечни живот за себе ( 1. Тим. 6:17-19 ).

Али ево питања: хоће ли наше жртве принете Богу бити награђене од Њега у овом животу? Можемо ли се надати да ће нам се оно што смо дали вратити овде? Хоћемо ли примити оно што смо дали Богу у овом веку? Одговоримо на ова питања примером. Један младић се истакао у уметности ковања разних предмета од злата. Неки богати племић га је једном позвао к себи, дао му много злата и наредио му да од њега направи крст за цркву. Вративши се кући од племића, младић је помислио и рекао себи: „Племић ће добити велику награду од Господа за тако велику количину дарованог злата; али зашто не бих и ја постао учесник у награди од Господа заједно са њим? Узећу и уложићу бар мало свог злата у крст, и надаћу се да ће Господ примити моју жртву као што је примио две лепте јеванђеоске удовице.“ И са овим речима је уложио својих десет златника у израду крста. Када је крст био готов, младић га је донео племићу. Потоњи је ставио крст на вагу и, нашавши да је тежи од количине злата коју је дао, посумњао је младићу у крађу и рекао: „Зашто си украо моје злато, замењујући га у крсту неким другим металом?“ - „Бог, Познавалац срца, види да нисам присвојио ништа од твог злата за себе; али сам био љубоморан на награду која ће бити за тебе и желео сам да и сам будем учесник у њој, и зато сам, са своје стране, ставио десет златника у крст, верујући да ће их Бог прихватити као што је прихватио две лепте удовице у Јеванђељу.“ Чувши то, племић се зачудио и рекао младићу: „О, сине мој, јеси ли заиста то учинио?“ - „Јесам, господару“, одговорио је младић: „Учинио сам како сам ти рекао.“ Тада племић узвикнуо је: „Дакле, ако си заиста дао своја добра Богу из љубави, желећи да са мном учествујеш у Његовој награди, онда знај да те од данас усвајам као свог сина и чиним те наследником све моје имовине.“ И племић није оклевао да спроведе своје речи у дело. Јер, завршава се прича, и он и младић, живевши заједно у љубави и миру, обојица су примили спасење. Тако, не само у будућем животу Господ враћа стоструко оно што је дато Његовој слави, већ и у овом и у овоме Он награђује милостиве и показује им чуда Своје милости. И више од једног примера који је управо наведен доказује ову истину. Дакле, знамо да је Товит принео многе жртве за Бога: а заузврат Бог је ослободио његовог сина од Асмодеја и дао му вид, а са њим и богатство и миран живот. Удовица из Сарепте поделила је свој последњи дан са Илијом ради Бога, и због тога, током глади, од тог дана њен лонац са брашном није понестајао, а њена чаша са уљем није се смањивала                      ( 1. Царевима 17:16 ). И коначно, Давид каже да он, доживевши старост, није видео праведника напуштеног, нити његове потомке да просе хлеб ( Пс. 36:25-26). Сви ови примери делују веома убедљиво. И зато нема потребе више, браћо, да вас убеђујемо у поменуту истину. Остаје, у закључку речи, само да од свег срца пожелимо да нам не буде жао да дамо своја добра Богу, да будемо милостиви и саосећајни према несрећнима и да чешће бришемо сузе удовица и сирочади, како би вас за ваше жртве и милостињу Господ Бог благословио и у овом животу у свим вашим делима и у свему ( 5. Мојс. 15:7-10 ), а у будућности вас увео у вечна окриља. Амин.

Протојереј Виктор Гурјев

извор

Духовни се живот и савршенство, дакле, не састоји само у спољашњим добрим делима, него, као што је већ речено, у приближавању Богу и јединству с Њим.

У ЧЕМУ СЕ САСТОЈИ ХРИШЋАНСКО САВРШЕНСТВО?
ДО САВРШЕНСТВА СЕ ДОЛАЗИ БОРБОМ. ЧЕТИРИ НЕОПХОДНА СРЕДСТВА 3А БОРБУ

Човек од природе жели да буде савршен, а то му је и стављено у задатак. Будите савршени, рекао је Спаситељ, као што је савршен отац ваш небесни (Мт. 5,48). У чему се састоји то савршенство? Има људи који мисле да се оно састоји у посту, бдењу, поклонима, спавању на голој земљи, у свршавању многих молитава у дому и у дугом стајању на богослужењима у цркви. Други опет држе да се оно састоји у такозваној умној молитви, усамљеништву, пустињаштву и монаштву.

У ствари, све те врлине и сви ти подвизи сами по себи не представљају савршенство него су само средства за његово достизање.
Савршенство се састоји у приближавању Богу и животу у јединству с њим.

А да су подвизи и врлине само средства, и то стварна средства, то је несумњиво. Свети људи се њима користе да би помоћу њих савладали своју грешну природу и одолели својим главним непријатељима: телу, свету и злом духу. Посте да би укротили тело, бде да би изоштрили духовни вид, спавају на голој земљи да се не би разнежили сном, проводе време у ћутању и одају се усамљеничком животу да би избегли и најмањи повод да учине нешто чиме би увредили Бога, моле се, стоје дуго на богослужењу и чине друга побожна дела да им се пажња никако не би одвајала од мисли на небо.

Не сме се никако заборавити да те врлине могу онима који у њих полажу сву наду нанети велику штету. Не саме по себи, јер су оне свете, него кривицом баш оних људи који се њима неправилно користе. Обраћајући пажњу само на спољна дела они остављају срце да ходи по својим жељама и по жељама злог духа, који им, видећи да су скренули с правог пута, не брани да се не само радо подвизавају, него да телесне подвиге, по својој сујети, још већма умножавају.

Осећајући при томе извесне духовне утехе, ти људи почињу мислити да су се уздигли до анђела, понекад пак, удубивши се у размишљање о извесним високим, неземаљским истинама, замишљају да су сасвим изашли из области овога света и уздигли се до трећег неба.

Али колико они греше и како далеко стоји од њих право савршенство, може свако видети ако посматра њихов живот и њихово владање. Они обично желе да их људи у свим приликама сматрају вишим од осталог света, воле да живе по својој вољи и увек су упорни у својим одлукама, слепи су да виде своје погрешке, али су врло оштровиди и ревносни у претресању речи и дела других. Не могу да подносе да људи указују неком поштовање, јер мисле да оно припада једино њима.

Ако им ко смета у побожним занимањима и подвизима, одмах се узрујавају, ускипе гневом и измене се тако да више и не личе на себе. Ако им Бог, желећи да им помогне да упознају себе и да их упути на прави пут, пошаље страдања и болести, или допусти да буду изложени гоњењима преко којих Он обично испитује ко су Његове праве слуге, тада се покаже шта се скривало у њиховом срцу и како су ти људи дубоко разривени гордошћу. Јер ма каква невоља да им се догоди, они неће да приклоне главу пред вољом Божјом и да се уздају у праведне судове Његове, нити желе да по примеру Онога Који се понизио и Који је пострадао ради нас, понизе себе и сматрају своје гонитеље за добротворе, за оруђе божанске наклоности и помагаче на путу спасења.
Ти се људи налазе у великој опасности.

Пошто им је помрачен ум, погрешно суде о себи. Посматрајући своје спољашња побожна дела, налазе да су добра те мисле да су већ достигли савршенство, горде се и почињу да осуђују друге. Ту већ нема могућности да би их неко могао упутити на прави пут, осим нарочите помоћи Божје. Лакше ће се обратити добру јавни грешници, него онај који се заклања спољашњим добрим делима.
Духовни се живот и савршенство, дакле, не састоји само у спољашњим добрим делима, него, као што је већ речено, у приближавању Богу и јединству с Њим. С тим је нераздвојно везано сазнање свог ништавила и своје склоности свакоме злу, љубав према Богу и одсуство љубави према себи смиравање не само пред Богом него и пред свим тварима, потпуно одречење од своје воље и савршена покорност вољи Божјој.

Можда се желиш трудити да постигнеш савршенство? Нека је благословена твоја намера. Али се већ на првим корацима припреми на труд, зној и борбу. Мораш све принети на жртву Богу и чинити једино Његову вољу. У самом себи наићи ћеш на многе жеље које траже да буду задовољене, без обзира да ли је то сагласно с Божјом вољом или није.

Да би постигао циљ који си себи поставио, потребно је да већ у почетку подвига угушујеш своје жеље, а на крају да их сасвим погасиш. Да би у томе успео, мораш себи забрањивати зло и принуђавати себе на добро. Мораш се непрестано борити са собом и са свим што иде на руку твојим жељама, што их распирује и подржава. Припреми се за такву борбу и знај да се венац даје једино храбрим борцима.

Уколико је та борба тежа од сваке друге – јер кад устајемо против себе налазимо противника у самоме себи – утолико је победа славнија од свих осталих победа, и што је најважније, она је најугоднија Богу.
Ако желиш да из те борбе изађеш као победилац, неопходно је да се строго придржаваш ових правила:

1) Никада се и ни у чему не уздај у себе.
2) Имај у срцу увек чврсту наду на Бога.
3) Непрестано се подвизавај.
4) Непрекидно се моли.

ИЗВОР:  Svetosavlje.org

Свете мироносице Марта и Марија сестре Лазареве, веровале су у Господа Христа још пре но што Он васкрсе њиховог брата Лазара

Свете мироносице Марта и Марија сестре Лазареве, из Витаније крај Маслинске Горе, веровале су у Господа Христа још пре но што Он васкрсе њиховог брата Лазара, као што о томе опширно говори свети Апостол и Еванђелист Јован (Јн. 11, 1-45).

После васкрсења Лазаревог, а на шест дана пре Пасхе, Господ Христос је био у Витанији на вечери код Симона прокаженог, и ту Му је Марта служила а Марија помазала скупоценим миром ноге и власима главе своје отрла (Јн. 22, 1-8; Мат. 26, 6-13; Мр. 14, 3-9).

Марта и Марија су и раније угостиле Господа у дому своме, где им је Господ одржао дивну поуку о „једином што је на потребу“ (Лук. 10, 38-42).
По вазнесењу Господа Христа свети Лазар је отишао да проповеда Еванђеље у разним местима.

У овоме су му помагале свете сестре његове, Марта и Марија.
Обе оне у миру су скончале, али се не зна где.

извор