Папа римски свети Григорије Двојеслов или Сабеседник, тако прозван због дивних беседа својих, би рођен у самом Риму око 540. године, од оца Гордијана и матере блажене Силвије, обоје високог сенаторског рода, угледни и богати. Но порекло овог светог Григорија би чесно, не толико због сенаторског корена, него због богоугодних и светих личности које су се налазиле у том роду. Јер блажени Феликс III, папа римски, беше му дед; а света Тарсила, која је на самрти својој видела Господа Исуса где јој долази, такође и блажена Емилијана која се с Тарсилијом удостоји вечног живота небеског, беху му тетке; а и мајка његова Силвија убројена је у Римској цркви међу свете: Такав свети род још више украси својом светошћу блажени Григорије, који још од младости навикну на врлину и богоугађање.

Григорије је још из детињства ревновао за књигу, и постаде изврстан философ и паметан човек, пун знања и разбора, због чега би изабран за претора. Али не к световном него к духовном стремљаху му и душа и срце, јер је желео да буде монах. Но пошто му родитељи беху живи, он одлагаше монашење за згоднија времена. Али и у свету живећи, он беше монах расположењем и чистим у девствености живљењем. А кад му се затим престави отац, он стаде огромно имање употребљавати на давање милостиње и зидање светих обитељи. Тако у Сицилији подиже шест манастира, и снабде их свим потребама. А у самом Риму свој дом претвори у манастир у част светог апостола Андреја, који се налазио близу цркве светих мученика Јована и Павла, крај брежуљка званог Сквара. И у том манастиру он при пострижењу свом са косом остави златоткану световну одећу и обуче се у костретну ризу монашку. И руковођаху га у монашком животу искусни старци, Иларион и Максимијан. Затим, после доста времена он постаде и игуман те обитељи.

А блажена мати његова Силвија обитаваше тада близу врата светог апостола Павла, у удовиштву свом служећи Господу постом и молитвом, дан и ноћ живећи на прагу дома Господњег. Храна њена беше сирово градинско зеље, које и сину свом блаженом Григорију сваки дан шиљаше. А према ништима и убогима беше веома милостива, и раздаде им најзад сву своју имовину. Такође и син њен блажени Григорије беше толико милостив, да и последње што је имао није штедео, него је одмах давао просјаку. Једном, када је седео у келији својој и по обичају свом писао књиге, дође му један сиромашак, – беше то Анђео Господњи у обличју сиромаха – и рече му: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! Ја сам морепловац, али претрпех бродолом на мору, и изгубих не само своје што имађах него и туђе.

– Сиромахољубац и истинити слуга Христов, свети Григорије сажали се на овога човека, дозва свога келејника и нареди му да овоме човеку да шест златника. Сиромашак их узе и оде. Но после кратког времена тог истог дана опет дође исти сиромашак к блаженоме, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји, јер сам ја много изгубио, а ти си ми мало дао. Блажени опет дозва келејника и рече му: Брате, иди и дај му још шест златника. Брат учини тако и сиромашак онај за један дан доби од светитеља дванаест златника, и оде. Али после кратког времена опет и по трећи пут дође тај исти сиромашак, вапијући к светоме: Сажали се на мене, оче, па ми дај још од милостиње твоје, јер веома много туђег блага изгубих на мору. Блажени Григорије рече своме келејнику: Иди, брате, те подај овоме што иште још шест златника. А брат одговори: Веруј ми, чесни оче, да у клијети не остаде ниједан златник. Блажени га упита: Немаш ли нешто друго да му даш: одећу неку или сасуд? Брат одговори: Другог сасуда немам осим једног сребрног тањира, у коме ти велика госпођа мати твоја посла расквашено сочиво. Рече му угодник Божји Григорије: Иди, брате, дај сиромашку и тај тањир, да не би отишао од нас жалостан, јер утехе тражи у својој невољи. Добивши сребрни тањир, убоги оде весео. И више не дође јавно као сиромах да проси милостињу, него невидљиво борављаше поред блаженог Григорија, чувајући га и помажући му у свему. Јер Анђео Господњи би постављен уз светитеља са силом чудесне благодати, којом се потом свети Григорије прослави, јер се у његовој обитељи многа чудеса чињаху.

После неколико година (око 579. г.) епископ Римски Пелагије II (578-590. г.) узе Григорија из манастира, рукоположи га за ђакона и посла га као свога апокрисара у Цариград. Тамо он проведе око шест година живећи у једном тамошњем манастиру. Ту он научи и грчки језик, и црквене обичаје. А потом се врати у Рим.

Пошто папа римски Пелагије умре, сви једногласно изабраше за папу светог Григорија, игумана манастира светог Андреја. Али он, избегавајући тако високо звање и поштовање људско, побеже из града, и скриваше се по пустим местима. И сви се житељи Рима дадоше на тражење жељеног пастира Григорија, и пошто га не нађоше, настаде велика жалост због тога. Тада стадоше приносити Богу усрдне молитве, да им открије где се налази слуга његов. И појави се огњени стуб од земље до неба, који сви видеше, на оном месту где се свети Григорије скривао у једној пустој гори. И свима би јасно да се тај небески стуб односи на Григорија, и одмах похиташе тамо, и нађоше траженога. О! са како неисказаном радошћу они поведоше њега отуда, ма да он није хтео. И би свети Григорије постављен за папу римског за царовања Маврикијева. И беше неисказано његово милосрђе према ништима и убогима, сирочади и удовицама, и странцима. Он подиже многе гостопримнице и сиротишта не само у Риму него и по другим местима. У Јерусалим нарочито посла аву Прова са потребном количином злата, да тамо подигне гостопримницу. На Синајску Гору је сваке године у току свога живота слао велике прилоге за издржавање монаха. Имао је спискове свих сиромаха и болесника у Риму, и сваки дан их је хранио. Много пута је за трпезу своју посађивао странце и сиромахе, и сам им служио. Једном нареди своме сакеларију да позове на трпезу дванаест странаца, да обедују с њим. И кад седоше, свети папа виде да их је за трпезом тринаест. Он дозва сакеларија и тихо му рече: Не рекох ли ти да позовеш дванаест. Зашто си мимо моју вољу позвао тринаест? Уплашен, сакеларије му одговори: Веруј ми, пречасни владико, нема више од дванаест. – Јер тринаестог не виђаше ни он ни ико други, само папа. И за време обеда папа често погледаше на тринаестога који је седео на дну софре, и виде како се лице његово мења: час је изгледао стар и сед, час опет млад јуноша. А кад устадоше са трпезе, свети папа Григорије отпусти све, само задржа оног тринаестог. И узевши га за руку, уведе га у своју собу и рече му: Заклињем те великом силом Бога Сведржитеља, кажи ми ко си и како се зовеш. А он му одговори: Зашто ме питаш за име? Оно је чудно. Али знај, ја сам онај сиромашни морепловац, који дође к теби у манастир светог Андреја, када си ти у својој келији седео и писао. И ти ми даде дванаест златника и сребрни тањир, на коме ти блажена мати твоја Силвија беше послала расквашено сочиво. И нека ти је ово знано: од оног дана у који ми ти то с љубављу и широка срца даде, Господ те означи да постанеш епископ свете Цркве Његове, за коју Он проли крв Своју, и наследник светих врховних апостола Пегра и Павла, чије и врлине подражаваш.

Блажени Григорије га упита: Како ти знаш, да ме Господ онда означи да постанем папа? Он одговори: Знам зато што сам Анђео Господа Сведржитеља, јер ме тада беше послао Господ к теби да испитам твоје расположење, да ли ти из човекољубља или из славољубља твориш милостињу. – Чувши то, блажени се препаде, јер дотле још не беше видео јасно анђела, и што му се обраћао као обичном човеку. А Анђео рече светитељу: Не бој се, јер ме ево посла Господ да целог живота твог будем с тобом и да молитве твоје приносим Богу, да би добио све што са надом иштеш у Њега.

Тада свети папа Григорије паде лицем на земљу, и поклони се Господу говорећи: Када ми због малог, ништавног дара сиромаху, свемоћни Господ узвраћа толиким добрима, да ме и епископом свете Цркве Своје начини и Анђела ми Свог светог даде да ме чува, коликим ли ће тек добрима узвратити онима који живе по заповестима Његовим и творе правду? – И Анђео постаде невидљив. А светитељ узнесе неисказану благодарност Господу своме. И стално свим срцем чињаше добро људима и твораше вољу Божју.

Опет једнога дана, служећи странце за трпезом, он хтеде, по смирености својој, да полије једнога од њих да опере руке. И док се окрену да узме суд са водом, нестаде оног кога је хтео да полије. И пошто га брижно потражи, и не нађе, чуђаше се веома. Идуће ноћи јави му се у сну Господ, говорећи: Других дана гостио си удове моје које сачињавају сиромаси, а јуче си мене сама примио.

О великој смирености светог Григорија сведочи и свети Софроније, патријарх Јерусалимски, у својој књизи Лимонару. Он тамо пише: Једном приликом посетисмо аву Јована Персијанца. И он нам исприча о великом и блаженом Григорију, папи Римском, говорећи: Једном зажелех да се поклоним гробовима светих врховних апостола Петра и Павла, и одох у Рим. Налазећи се у средини града, ја чух где се пронесе глас у народу да ће папа проћи туда. И ја остадох чекајући да га видим. И кад он наиће поред мене, ја хтедох да му се поклоним. Но он, браћо, Бог ми је сведок, пре мене паде на земљу и поклони ми се, и не устаде са земље док не виде да сам ја прво устао. И пошто ме веома срдачно загрли, даде ми три златника, и нареди да ми се да све што ми је потребно. А ја прославих Бога који му даде толику смиреност и љубав и милосрђе према свима.

Но не треба прећутати страшно чудо са пречистим Тајнама Христовим, које се догоди на молитве овог великог архијереја Божјег. А то би на овај начин: Нека угледна жена у Риму донесе просфоре за свету литургију. И сам папа пресвети Григорије служаше божанствену службу. И када даваше народу божанствено Причешће, приступи и та жена да се причести светим Тајнама. Но чувши где свјатјејши папа говори: “Животворно тело Господа нашег Исуса Христа даје се…”, она се насмеја. Папа повуче своју руку и упита је, што се смеје. Она одговори: Чуди ме, владико, да хлеб који сам својим рукама од брашна умесила и испекла, ти називаш телом Христовим. – Светитељ, видећи њено неверје, помоли се Богу, и одмах се изглед хлеба измени у изглед правог тела човечјег, и жена гледаше крваво месо људско. И не само та жена, него и сви присутни у цркви људи видеше то чудо. И слављаху Христа Бога, утврђени у вери, да је у Пречистим Тајнама под видом хлеба – истинито тело Христово, и под видом вина – истинита крв Христова. И кад се светитељ поново помоли Богу, претвори се изглед тела човечјег у изглед хлеба. И причести се жена са страхом и чврстом вером, примивши хлеб као тело Христово, а вино као крв Христову.

Ово велико светило света, свјатјејши Григорије, украси Цркву Христову не само равноангелним житијем и дивним чудесима, него и многим књигама врло потребним православној вери. А када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. То је много пута видео његов архиђакон Петар, човек врлинаст, са којим је свети Григорије водио разговоре, који сачињавају четири књиге, веома корисне и поучне; у њима су кратка житија светих који су у Италији богоугодно поживели. Пошто је свети Григорије пасао Цркву Божју тринаест година, шест месеци и десет дана, престави се Господу 604. године.

https://svetigora.com/sveti-grigorije-dvojeslov/

Рођен у Галати Пафлагонијској, а васпитаван у Цариграду где је уврштен у дворјане царева Василија и Константина Порфирогених. Христа ради, оставио је сву светску славу и повукао се у манастир. Подвизавао се под духовним руководством старца Симеона, потом је био игуман манастира Светог Маманта и, најзад, пустињак. Сматра се највећим богословом после Светог Григорија Богослова. Осећао је Божију благодат у срцу. Речи су му биле права духовна и богословска откровења. На дан свог упокојења се причести пречистим Светим Тајнама Христовим, нареди својим ученицима да певају погребне песме, кратко се помоли и – напусти своје тело. Душу је предао Господу 1032. године. Мошти су му нетљене и чудотворне.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

О Богу
 Мора ће пресушити, планине ће се срушити, али Христова слава неће проћи.
 Смрт је преображај. Не бојте се смрти – бојте се Суда Божијег. Замислите како вам срце куца кад сте пред професором на испиту. Колико је страшније стајати пред Богом на Суду! Божија величина се ни са чим не може упоредити.
 Кад изговараш име Господа, устани и прекрсти се.
 Непрестано стреми ка Богу. Бог ће ти, видећи твоје стремљење, дати све што ти је потребно.
 Не оставља Господ човека, човек оставља Бога. Пакао је раздвојеност од Господа.
 Праведник се не боји Бога.
О љубави
 Бог је бесконачна љубав, бесконачна доброта и бесконачна праведност. Онај ко воли доброту и праведност воли и Бога, и Бог ће га заволети као рођеног сина.
 Грехови другог човека се могу разобличавати само срцем пуним љубави.
 Биће срећан онај ко научи да воли. Само немојте мислити да је љубав урођени таленат. Човек може да се научи да воли и ми то треба да чинимо.
 У духовном животу неће бити никаквог успеха без жртве ради Господа и ближњег. Без жртве нећеш научити да волиш.
 Бог не прима празне речи, Бог воли дела. Добра дела и јесу љубав. Живи тако да не само да те Бог воли, већ да те воле и људи – нема ништа веће од тога.
 Ако је неко болестан и ако му је потребан лек, а треба га донети из далека, можда и ноћу, и кроз шуму проћи, где лутају вукови – и ти без размишљања кренеш на пут ради спасења ближњег – то и јесте љубав.
 У последња времена ће људе спасити љубав, смирење и доброта. Доброта ће отворити врата Раја, смирење ће га у њега увести, а љубав ће показати Бога. На земљи нема човека који би у потпуности могао да објасни шта је љубав. На земљи то нећеш моћи ни да схватиш.
 Ако мрзиш макар једног човека – у његовом лику мрзиш Самог Христа и далек си од Царства Небеског.
 Човек се кроз невоље учи вери и љубави.
 Егоизам је непријатељ љубави. Егоиста ништа не даје, жели само да добија. Биће му мало чак и сва богатства света.
 Мрзите зло. А човека који зло чини волите и сажаљевајте. Можда ће се онај ко данас чини зло сутрадан молитвом, сузама, постом и покајањем очистити и постати попут Анђела – све је у вољи Божијој. Било је много таквих случајева.
 Јасно је да треба волети свог непријатеља, али како заволети Христовог непријатеља?! Не треба га мрзети – тада ћеш моћи и да заволиш.
 Треба волети све. Али ако не можеш, макар свима жели добро.
 Љубав ће укротити чак и свирепог лава.
О добрим делима и намерама
 Бог ће ти вратити стоструко више од онога што си потрошио чинећи добра дела. На овом свету и живимо да бисмо чинили добро.
 Бог од нас захтева срце. Али, без добрих дела нећеш моћи да даш срце Богу.
 Помажи сиромашном човеку – то ће бити твоја жртва Богу.
 Свима треба желети добро, али је за чињење добра потребна мудрост.
 Кад чиниш добро пењеш се за једну степеницу, а кад грешиш – спушташ се. Цео наш живот је такво кретање.
 Како човекова душа може бити мирна кад је ближњи у опасности? Ако код куће имаш болесника и нема ко да га пази, боље је да не идеш у цркву, да останеш код куће.
 Ко се труди ради добра ближњег – труди се ради самог себе.
 Човек сам благосиља свој живот добрим намерама. Бог је човеку дао слободну вољу...
 Благодатно је дело хранити голубове и друге птице.
 Око је огледало душе; ако душа сама не пожели, оно неће погледати у лоше.
 Прво лечи Бог, а затим лекар, али ко се не захваљује лекару, не захваљује се Богу.
 Трудбеник је достојан награде. Разум и руке лекара творе богоугодна дела.
 Кад једеш сети се гладног, жедног и паћеника.
 Ако су те оклеветали, на добро ти одговорили злом, немој држати зло у срцу.
 Опрости и радуј се, зато што си се захваљујући томе за неколико степеница приближио.

О Божјем Промислу и судбини
 Бог Својим најузвишенијим Промислом испитује човека.
 Без воље Божије демон не може да помери чак ни мрвицу.
 Никад не губи наду у Промисао Божји.
 Човеку је тешко да проникне у Божји Промисао. Постоји допуштење, воља и Промисао Божји. Допуштење је кад Бог човеку даје слободу. Човек онда ради оно што жели. Кад делује воља Божија човек чини оно што Бог заповеда. Божија воља увек доноси добро. Промисао Божји управља: час дозвољава допуштење, час вољу. Кад не можеш да решиш питање и не знаш шта да радиш препусти се Промислу Божијем и више не размишљај о томе.
 Неки кажу: "било му је суђено". Али ако је човеку тако било "суђено" због чега му онда Бог суди? Ми сами смо ковачи своје "судбине". Ако човек погине неразумно подвргавајући свој живот опасности, он ће починити грех, а судбина с тим нема никакве везе.
О духу, души и телу
 Душа се састоји од три дела: помисли, осећања и жеље. Помисао је у разуму, осећање је у срцу, а жеља је у целом телу. Кад се појави нека жеља, цело тело се узбуди
 Бесмртни дух има три својства: страх Божји, савест и тежњу ка Богу, што птице и животиње немају. Бесмртни дух је у крви, али то није крв.
 Раније, пре пада у грех, духу су се потчињавали и душа и тело. После грехопада прекинула се веза с духом и душа је остала под влашћу тела. Што тело пожели - душа ради. Душа покреће тело, а дух разум. Бог је ради човековог спасења у њега уткао савест. Дух је разуман и зна све о савести.
О смирењу и покајању
 Сва искушења ће проћи поред смиреног и неће га дотаћи. Без смирења нико неће ући у Царство Небеско.
 Ако не паднеш – нећеш спознати покајање. Ја сам и сам велики грешник и зато ми је жао грешника.
 Хришћанину не доликује да тугује.
 За Бога су сви грехови као каменчићи у мору. Нема греха који би превазилазио Божије милосрђе.
 Треба се више кајати срцем него сузама.
 Господ ће понизити и узвисити. Кад почињем да сматрам себе бољим од других, стављам на главу своју дијадему и излазим напоље босоног. Људи ме гледају и смеју се, а ја видим какво сам ништавило.
 Онај ко себе понизи – узвисиће се.
 Смирење је неугасива, Богу угодна свећа.
 Милост је злато, смирење је брилијант.
 Спознај своју немоћ.
 Ако си згрешио – одмах се кај.
 Савест је честица Бога у твом срцу.
О спасењу
 Никад немој да издајеш Бога. Истрпи сва искушења – и отвориће ти се врата Раја.
 Не брините се за тело, размишљајте о спасењу душе. Онај ко је победио свој језик и стомак, већ је на правилном путу.
 Без невоља се нећеш спасити.
 Неће се сви спасити. Бог те неће спасити ако за то не будеш молио. Онај ко спаси своју душу и другима помогне речју или делом, испуниће Христове заповести.
 Како ћемо се спасити ако други буду све радили уместо нас?
 Време је велика милост. Оно се човеку даје ради спасења.

О вери
 Твоја искушења су због неверја. Моли Бога за опроштај и укрепљење вере.
 Вера је од Бога дати таленат.
 Онај ко живи без вере у Бога и без Цркве исто је што и богохулник.
 Кад у твом присуству извргавају руглу твоју веру, а ти ћутиш – гори си од тог хулитеља.
 Благодари Богу за то што си се родио као православац. Буди чврст у вери, не подлежи искушењима, и не брини се да ли ће се људи друге вероисповести спасити или неће. То није наша ствар. Бог је милостив.
 Сто пута је боље бити блудник него јеретик.
 Кад треба бранити веру, а ти то не радиш, твоја душа гине; а ако погинеш бранећи веру – доспећеш у Царство Небеско.
 Екуменизам је јерес над јересима.
 Православна Црква је брод који плови узбурканим океаном. Ми, православци, налазимо се у овом броду, а људи других вероисповести пливају сами.

О молитви
 Молите се за све. Остављам вам завештање: молите се и ваше молитве ће померити горе.
 Питаш како да се молиш за непријатеље. Прво почни да се молиш за оне које највише волиш, на пример, за своју децу. Онда се моли за остале чланове твоје породице. Затим се моли за све своје комшије и рођаке, да не би имао непријатеља. Благослови град у којем живиш, али Тбилиси није једини – благослови све становнике Грузије. Ни Грузија није једина, окружена је другим земљама, моли Бога да људи не ратују. Сад кад си се помолио за све и кад је остао један непријатељ – немој ни њега да оставиш. Моли Бога да његово срце испуни добротом, а разум мудрошћу. Ето, тако ћеш моћи да се помолиш за свог непријатеља.
 Ако не испуњавате заповести Божије, не узнемиравајте Бога многим молитвама, Он их неће услишити и ваша молитва ће вам се уписати као грех.
 Кад се испред икона и крстова направљених твојим рукама моле други људи, део благодати прелази на тебе.
 Ако молитву не следе добра дела – молитва је мртва.
 Ако те неко за време молитве замоли за помоћ, а ти кажеш: "Помоћи ћу кад завршим молитву," знај: твоја молитва није угодна Богу. За такву молитву се каже: "Молитва његова нека му се упише као грех."
 Ако постанеш сведок крађе, а не можеш да се умешаш, изговарај "Оче наш".
 Сва дела и усрдне молитве приноси Богу на жртву.
 За оне који се налазе у паклу парастос је као дневна светлост за сужња.
 Молитва за покој душе је потребна и покојнику и ономе ко се моли.
 Господ ће се смиловати психички болесном човеку који је починио самоубиство. Међутим, ако се човек свесно убије, иде у пакао. Али за њега треба давати милостињу и чинити добра дела. Понекад и такви излазе из пакла.

https://monkgabriel.ge

Схи-Архимандрит Илија (Ноздрин), духовни отац Његове светости, подвизавао се на Атосу више од десет година у једној од скитова Манастира Светог Пантелејмона – Старог Русикона. Наиме
тамо, у том скиту млину само неколико деценија раније, живео је свети Силуан Атонски. Вољени Старац Илија се упокојио 15 марта ове године.
Баћушка Илија, шта је сада најважније за нас православне хришћане?
—Исус Христос је исти јуче, и данас и заувек (Јевр. 13:8). И такав је наш подвиг: како се човекспасавао у првим вековима, како и у средњем веку, тако ће се спасти и у наше време. Нема
разлике у томе како су они тада веровали и како ми сада верујемо у Свету Тројицу и светеистине и догмате. Као што је Соломон рекао: Нема ничег новог под сунцем.
— Како можемо научити да се молимо?
— Они који траже Истину и истински траже добро за себе, научиће. Тражите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7). Господ је благословио: ако хоћеш да учиш, учи. Заиста, у совјетском периоду било је много искушења. Државни атеизам је наметнуо своју административну руку Цркви, целом хришћанском животу у нашој земљи. У околностима
тих година они који су желели да се спасу постали су исповедници и мученици. Неки, наравно, нису могли да издрже и одступили су од вере.
— Како се руски народ може вратити вери?
—Молите се. Они који желе да спасу своју душу, потрудиће се.

https://mitropolija.com/2025/03/24/starac-ilija-nozdrin-o-vaznosti-molitve/

Особеност у животу верника, црквеног човека, састоји се у томе да он сваки више или мање значајан догађај жели да освешта молитвом. Све своје подухвате, молбе и наде човек приноси Богу. У тренуцима радости узноси Му благодарење, а у тешким тренуцима прибегава Његовом Милосрђу и Љубави. Ова тежња да се Господ и свеци призивају у различитим животним ситуацијама била је узрок за настанак молебана.
Шта је молебан?
Молебаном (или молебним пјенијем) назива се појачано (ванлитургијско) мољење Богу, Пресветој Богородици и свецима неким специјалним поводом, кад верујући моле за милост или благодаре за добра која су им дата (прозбени и благодарствени молебани).
За време молебана Црква освећује, призива Божију благодат на све што игра улогу у човековом животу – радње, догађаје, време и простор. Као повод за служење молебана може послужити почетак неког дела (изградња куће, покретање приватног посла, упис на факултет, почетак путовања), сећање на важан животни тренутак (годишњица брака, имендан), верски догађаји (црквени празници, дани кад се слави спомен на свеце) и много тога другог.
Често се молебани служе и због неповољних животних околности, како друштва у целини (неродица, рат, пожар, техногена катастрофа, епидемија), тако и појединаца (болести, губитак имовине и др.).
По чему се молебан разликује од четрдесет молитава или проскомидије?
Молебан представља појединачно, ванлитургијско богослужење, за разлику, на пример, од проскомидије (која улази у састав литургије) или четрдесет молитава (што представља помињање на проскомидији на четрдесет литургија).
Молебан се може служити или у цркви, или ван ње — у приватним кућама, становима, или чак на улици. За време храмовних слава молебани су често праћени звоњавом звона и литијом.
Врсте молебана
С тачке гледишта чина молебани представљају скраћено јутрење. Разликују се по одређеним особеностима структуре и трајању. У обични чин молебана улазе 50. псалам, тропари, канон (најчешће се поју само припеви), читање Апостола и Јеванђеља, молитва свецу којем је молебан упућен и понекад читање акатиста.
Такође има молебана на којима се не чита канон (на пример, за Нову годину, за почетак школске године, за војнике, за болеснике), као и оних на којима се не чита Јеванђеље (чин благосиљања војника који иду у рат, чин благосиљања бунара и др.).
По броју учесника молебани се условно могу поделити на:
 друштвене, који се служе за потребе великог броја људи (на пример, становнике села или града);
 појединачне, који се служе на молбу појединаца, породица.
Коме се могу служити молебани?
Благодарствени молебани се упућују само Самом Господу. А прозбени се могу посветити и Богородици и свецима Православне Цркве.
Молебани Пресветој Богородици
У црквеној пракси постоји традиција да се садржај молби доводи у везу с одређеним иконама Мајке Божије. На пример, молебан пред иконом Богородице „Неиспијна Чаша“ служи се за људе који пате од зависности (од алкохола, дроге и других). Овакво „тематско“ мољење је условљено или историјом настанка или обретења иконе, или предањима о исцељењима и другим чудима, који су с њом повезани. (Често се ови догађаји помињу и у акатистима посвећеним овој или оној икони.) У пракси се дешава следеће: људи који имају исти проблем и сличне молбе окупљају се и узносе једно заједничко мољење (на пример, за избављење њихових најрођенијих од погубне навике). Често се за то одређује један дан у недељи. Други парохијани могу да се придруже овој групи људи који се моле, зато што ће по устаљеној традицији знати за шта се дати молебан служи.
Због тога се по предању и традицији пред иконом „Свецарица“ служе молебани за исцељење од онколошких болести. Управо због тога се икона „Свецарица“ (има чак и домаћих храмова освећених у њену част) врло често налази у онколошким центрима и болницама.
Горе наведено нипошто не значи да човек с истом молбом не може да се обрати Богородици и пред Њеном другом иконом.
Молебани свецима
Прозбени молебани се врло често посвећују свецима.
Питање поштовања светаца у Православној Цркви је често повезано с извесним заблудама и сујеверјима. Често се срећу представе о томе да су одређени свеци „специјализовани“ за ове или оне молбе, због чега се могу чути питања: „За шта помаже овај или онај светац?“ или „Која молитва овом свецу је најделотворнија?“ Овакве речи представљају оличење сујеверја у различитом степену освешћености.
Православци треба да разумеју да молитве нису заклињања. Свеци су људи који су својим животом и поступцима угодили Господу, који се сад налазе пред Престолом Божијим и моле се за нас и заједно с нама. Кад се у молитви обраћамо овом или оном свецу, ми га молимо да се помоли Богу за нас. Питање: „Којем свецу да се молим за то и то?“ представља испољавање магијске свести које показује несхватање духовног смисла свештених радњи, између осталог, молебана.
Традиција повезаности извесне молбе и животне потребе с одређеним свецима (као и са иконама Мајке Божије) често потиче од садржаја житија светаца, или од предања о чудима која је Господ учинио по њиховим молитвама. Тако, на пример, знамо да су великомученик Пантелејмон и свети бесребрници Козма и Дамјан у време свог земаљског живота били лекари. Управо зато на молебанима упућеним овим свецима, људи моле за исцељење од болести (и не само телесних, већ и духовних). Из житија свете Ксеније Петроградске познато је да је блажена неколико пута пророчански указивала девојкама на њихов будући брачни живот. Зато се светој Ксенији моле за срећан породичан живот. Светом Спиридону Тримитунтском (из чијег житија је познато како је светац помагао многим обичним људима у њиховим свакодневним потребама) моле се за уређење свакодневних послова и стамбених питања.
Молебани за здравље
Најчешће се служе молебани за здравље. Они могу бити упућени Господу, Богородици или свецима.
Светитељ Теофан Затворник одговарајући на молбу једне жене да се помоли за њену болесну кћерку каже да ни молебан, ни проскомидија, ни било каква молитва за здравље неће бити делотворни ако човек који их заказује сам не уздише за свог ближњег: „молебани ће одзвучати, а неће бити молитве за болесницу“.
Молитва се обавља у људском срцу. Зато кад закажемо молебан у храму и сами треба да присуствујемо богослужењу и да заједно са служитељима молимо Господа за исцељење душе и тела нашег ближњег.
Молебани за упокојене
Посебна врста молебана — за упокојење — назива се парастос. Парастос се служи трећег, деветог и четрдесетог дана након упокојења, као и поводом годишњице смрти. Такође постоје дани које је Црква одредила за васељенски помен покојника. То су задушнице за време Великог поста, субота месопусне седмице, побусани уторак и субота уочи Духова.
Шта је молебан са освећењем водице?
Свећењем водице се у Православљу назива обред призивања Божијег благослова на воду, услед чега вода поприма специјална благодатна својства. Освећена вода се назива „агиазма“ („света вода“).
Освећење воде се символично везује за Крштење Исуса Христа у реци Јордану, кад је освећена сва водена стихија. Осим великог освећења воде постоји и мало, које свој символични извор има у освећењу Силоамске бање од стране анђела, о чему говоре јеванђелисти. Велики део песама у обреду освећења воде упућен је Богородици Која се од искона назива Живоносним Источником. Мало освећење нема прописано време и место: обавља се и у цркви и у приватним кућама, или пак под отвореним небом — на одређене празнике или на молбу парохијана (на пример, за време чина освећења нове куће, стана).
Сваке године се мало освећење воде обавља 1. августа, на дан Проналажења Часног Дрвета Животворног Крста Господњег, као и у четврту среду после Васкрса — на празник Преполовења који означава средину пута између Васкрса и Педесетнице.
У свим храмовима се вода освећује на дане храмовних слава ради кропљења.
Како наручити молебан?
Молебан можете наручити у сваком православном храму. За то у цедуљици треба да наведете врсту молебана (благодарствени, за војнике, за почетак школске године) и коме се служи (светитељу Николају, Пресветој Богородици, блаженој Ксенији Петроградској итд.). Затим треба да наведете имена људи за које молите да се свештеници помоле. Имена се наводе у пуном облику, у генитиву (на пример, „За здравље Николаја, Анатолија, Људмиле…“).
Важно! У цедуљицама за молебан могу се наводити само имена хришћана који су крштени у Православној Цркви. Не треба писати имена припадника других вера и конфесија, атеиста, као ни људи који су живот окончали самоубиством.

https://obitel-minsk.ru

Суботе и недеље се у Великом посту не сматрају посним данима. И то није због тога што је дозвољено да се у ове дане једе нешто мрсно. (Мрсна храна је за телесно здраве људе забрањена до самог Васкрса). То је због тога што се суботом и недељом служи потпуна, права литургија. Пошто Црква литургију сматра каменом-темељцем, од тога да ли се она служи или не служи и дани постају празнични или тужни.
 
Ако за све време Великог поста човек на службу иде само недељом, неће осетити пост, без обзира на уздржавање у храни. Треба да иде и на службе које су у посту посебне, како би осетио контраст између ових светих дана и осталих дана у години, како би дубоко удахнуо исцељујући ваздух Четрдесетнице. Главна међу посебним службама јесте литургија Пређеосвећених Дарова.
Она се од традиционалне литургије разликује по томе што се на њој Богу не приноси Бескрвна Жртва. Жртва је принета раније, Дарови су освећени и њима се може причестити. Цела служба представља припрему за причешћивање унапред припремљеним Даровима.
Главна мисао која треба да се роди услед пажње посвећене овој теми јесте чежња за причешћем, туга због растанка. То да човек не жели да чак и недељу дана остане без Светих Тајни. Иако човек не сме да светкује, већ треба да се смирава и да плаче, није могуће не причешћивати се, дакле, треба се причестити макар унапред припремљеним Даровима.
Литургија Пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Причајте шта год хоћете и размишљајте како год хоћете, али да је у Древној Цркви постојала традиција причешћивања пет-шест пута годишње никад не би настала литургија Пређеосвећених Дарова. Не би постојала сама потреба за њом. А ова потреба се зове: не могу без Христа и причешћа. „За мене је живот Христос, а смрт – добитак.“
Ако се људи причешћују ретко и литургију треба ретко служити, испуњавајући остале дане читањем обеднице, појањем псалама и акатиста, поукама и проповедима. Међутим, то је поштен пут у нигдину, што и ономе ко не види треба да буде јасно. Литургија се не сме изостављати. Она је наше једино богатство. Напротив, треба тако јако заволети литургију да би се кроз њу схватио црквени живот уопште. А.С.Хомјаков је апсолутно тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме литургију“.
Марија Египатска је у пустињу на дуги низ година отишла тек након што се причестила. Пошто још увек није била очишћена од страсти она је као залог за будућност добила причешће и благодат како би тамо, у пустињи, имала Божанску помоћ.
И ми, по речима Андреја Критског, треба да се уселимо „у пустињу страсти покајањем“.
Страсти се за време поста откривају, буде се, муче и узнемиравају душу. Повремено не само да је узнемиравају, већ је жаре и пале. Потреба за Божанском помоћи постаје све већа, више се осећа. Управо због таквих трудбеника који добро посте, који су посебно оштро осетили своју немоћ, настала је литургија Пређеосвећених Дарова.
По свом чину она се спаја с вечерњем и било би добро да се служи увече. (Немојте журити да негодујете – пустите ме да кажем до краја.)
У суштини, тешкоћа вечерњег служења је само једна – дуг евхаристијски пост. Све остало су технички детаљи. Изговор да се то одавно није радило не важи. Код нас се много тога доброг није радило, а на много тога лошег смо се навикли. Зар треба све грешке да маркирамо знаком „не дирај“, а од целокупног заборављеног наслеђа да се одрекнемо?
Необично дуг евхаристијски пост је једино озбиљно питање на путу ка вечерњој литургији Пређеосвећених Дарова. Али, зар пост и не постоји због тога да бисмо осетили глад и жеђ, извесну танану слабост у телу и лаку сувоћу у утроби? Зар смо се већ потпуно одрекли труда, напора и уздржања и зар смо спремни само да повлађујемо својим немоћима? Треба само покушати и испоставиће се да људи који су спремни на борбу и молитву има више него што смо мислили. Деца се на овој служби не причешћују. За њих постоје субота и недеља. Неко ће рећи: ето, старци не могу дуго без лекова и хране. Али и они имају суботу и недељу. А они који могу да не једу и не пију до вечери, који су јаки и крепки, које због младости и сувишка снаге узнемиравају телесне страсти, нека трпе и боре се са собом. Рећи ћу вам још нешто: кад човек провери испоставља се да су старци често спремнији да не једу и да се више моле у очекивању причешћа. А и млади људи чешће жуде за подвигом него што нам се чини.
Тешкоћа више нема. Даље следи само наслада.
Треба једном у животу служити ову службу увече, макар ради искуства и осећаја контраста. Вреди певати: „Пришедше на запад солнца, видјевше свјет вечерњиј“, - не у 8:30, већ у 18:00, кад је сунце заиста дошло на запад. Вреди осетити колико је боље спојити свој ум с речима псалма: „Воздјејаије руку мојеју – жертва вечерњаја,“ – у мраку храма осветљеног само кандилима, а не уз јарку сунчеву светлост. И „Исполним вечерњују молитву нашу Господеви“ је неупоредиво боље и природније изговарати касно увече, а не пре подне. Вреди телом схватити колико је боље молити се потпуно празног стомака како би се касније изабрао старији и бољи пут, премда тежи.
Све песме, кађења, клечање на коленима, сви обиласци са свећама и тамјаном око Евхаристијског Агнеца, све молитве светог Јефрема, овде су предвиђени су за вече. Ова служба је тајанствена и посебно интимна. Туђи су јој директни сунчеви зраци и електрично осветљење пошто се на њој Христом причешћују људи који су се одлучили на јачи подвиг, људи који су се ограничили ради ширине Небеског Царства.
Литургија уопште није за туђе очи. Права су болест и истинска казна наша увек отворена врата на служби и случајни народ који купује свеће и тргује код сточића с цедуљицама за помен у сваком тренутку службе. Без обзира да ли се чита Јеванђеље или се поје Херувимска, увек ће неко лутајућим погледом тражити место на свећњаку за своју свећу. Кад би дао Бог да одрастемо, да се уозбиљимо и да једном на возгласу „Двери, двери!“ заиста затворимо улазна врата да до краја службе више нико не уђе и не изађе.
Тако је на обичној литургији.
Али, на литургији Пређеосвећених Дарова је то још озбиљније. Ту нипошто није место случајним људима који су залутали на ватрицу, „који не могу да се моле с нама“. Они се одмах препознају. Они не клече с вама, буље у свештеника приликом возгласа „Свјет Христов просвјешчајет всјех!“ и што је још горе, приликом входа с Даровима. Њих сигурно не треба причешћивати.
Она, литургија Пређеосвећених Дарова, подиже летвицу захтева за клир. Много тога треба објаснити и испричати. Треба научити тумачење текстова књиге Постања и Прича, које се читају на овим службама. Треба умирити и оне који у свему на шта нису навикли виде траг новачења.
Новачење је снижавање нивоа црквене дисциплине ради угађања духу времена. А повратак традицији је кретање у супротном правцу: од раслабљености – ка сабраности, од повлађивања себи – ка борби са собом. То је кретање од обичног читања текстова ка поимању духа текстова. Ево, на пример, на литургији Пређеосвећених Дарова треба често да се читају молитве за оглешене и за „иже ко свјатому просвјешченију готовјашчихсја“. То је траг древне епохе кад су се људи дуго времена припремали за крштење и кад су за њега подучавани. Ми данас, како не бисмо изостављали ове молитве због тога што нису потребне и како их не бисмо читали реда ради, треба да им нађемо примену. Јер, многи имају рођаке, пријатеље и познанике који су чули за Христа, али нису примили крштење. Многи су скоро сагласни, али се још колебају. Можда би требало да примамо цедуљице с именима оних који стоје на прагу крштења, којима је потребан Божански импулс? Посебно ако су то рођаци наших сталних парохијана. А ако нема таквих, могли бисмо да се молимо да светлошћу Христове вере буду просвећени многи народи који још увек пребивају у тами паганства.
Неће се све свуда остварити. У сваком случају, неће се свуда одмах остварити. И то је добро. Зато што су сви људи различити и нису нам потребне револуције, корените реформе и моментална једнообразност, већ су потребни љубав према Цркви и ватрена жеља да све буде исправно, а не онако „како смо навикли“. Ако је све „како смо навикли“ то је само љубав према себи и страх да се не уздрма средина на коју смо навикли, а не борба за истину.
***
Велики пост брзо лети. А кад пролети често оставља иза себе талог незадовољства. Неки кажу, опет је прошло време поста, а ја нисам стигао ни да се потрудим, ни да се променим. Ближи се Васкрс, а осећам да сам варао целе Четрдсетнице, жалио сам себе, постио сам с пола снаге. И наводно знам да се „Царство осваја на силу“, да је „узан пут и тесна су врата“, али по навици понављам да „је време другачије“, да немам снаге. Сам бивам опуштен, умирујем и друге опуштене.
Зато нас и Васкрс Предивни не испуњава вечним животом до краја, јер за време поста не успевамо да очистимо утробу. Господ нам не налива „младо вино у старе мехове“. И није крив Господ, већ ми, који смо се удобно угнездили иза ограде различитих изговора.
То није добро. Није лепо. Није поштено.
***
Планете играју своје коло око Сунца.
Наше Сунце је Христос. „А вама, који се бојите имена Мојега, грануће сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем,“ – каже пророк Малахија (Мал. 4, 2).
Тако на литургији Пређеосвећених Дарова са страхом дотичемо Агнеца и звонимо у звонце како би људи преклонили колена, и чинимо метаније, и појемо много покајничких песама и песама хвале. И небеске силе заједно с нама невидљиво служе Цару Славе. И све ово даје такво молитвено осећање и расположење, такву жељу за стајањем пред Христом, да то може бити довољно за дуго времена.
И пост ће проћи, а свештени страх ће остати. И после Васкрса ће наступити други празници и жеља да се човек моли са сузама, да чини метаније и да пости неће ишчилети из његове душе. Зато пуним плућима треба удисати тужни и лековити ваздух Великог поста, како би целомудреност и строгост који су растворени у овом ваздуху, дубоко проникли у сваку ћелију нашег духовног организма.

https://srpska.pravoslavie.ru/60416.html

Текст који следи преузет је из књиге “Духовни разговори са румунским старцима” оца Јоаникија Балана.
 
Рана сећања
- Оче Пајсије, реците нам нешто о Вашем родном месту?
- Рођен сам 1897. године у селу Стројешти, у жупанији Ботошањи. Био сам најмлађи од петоро деце у кући. Моји родитељи, Јован и Катарина, живели су мирно. Научили су ме да љубим Христа, водећи ме често у цркву, на службе Божије.
- Који савете су Вам давали родитељи, док сте били дете?
- Били су обични људи, и углавном су ме учили примером свог живота. Никада их нисам чуо да се свађају или да злостављају једно друго. Мој отац је знао напамет Молебни канон Богородици, као и друге молитве; молио се гласно да смо га сви могли чути. Имао је обичај да, као свештеник, каже: “Господу, помолим сја!” Плакао би и посницом се ударао о груди. Моја мајка била је пријатељ свима, и много пута нам је говорила: ”Децо моја, будите добри, да не осрамотите нашу част!”
- Ко Вас је упутио на монашку стазу?
- Житија Светих су ме привела монаштву, и моја љубав према Господу Христу. Године 1921, након рата, отишао сам прво у скит Козанчеу. Мој духовник био је отац Калиник, велики подвижник и заљубљеник у молитву. Уобичајавао је да ме пробуди у поноћ, велећи ми: ”Хајде, идемо у цркву, јер жетве је много, а жетелаца мало.” Истина да ми је било тешко да устанем тако рано, али када сам долазио у цркву, налазио сам га како ме чека у припрати...
Желео сам да живим у тишини. Желео сам да одем у манастир Сихастрију, где је тиховање било заступљеније, али игуман, отац Јоаникије (Морој), ме не би примио без благослова мог игумана. Зато сам остао у Козанчеу, где сам, са благословом мог старца, подигао једну кућицу и малену капелу у долини, па сам се ту подвизавао у тишини и молитви, без напуштања црквеног послушања. Тамо сам живео осамнаест година, до 1948. године, када сам отишао у Сихастрију.
- Који су били Ваши најистакнутији ученици?
- Имао сам њих неколико, али је најнапреднији био брат оца Клеопе, Георги (Илије). Сећам се да је живео у келији са једним старијим братом, који није знао да чита. Увек је ћутао, и присиљавао себе на молитву и пост. Једном, када су се заједно молили у вечерњим сатима, брат Георги је себи ударио два шамара, како би отерао сан. Тада се старац уплашио и побегао са молитве. Дошао је код мене, узнемирен, и рекао како је Георги сишао с ума, и да више, заједно, не могу да врше молитвено правило. Отишао сам и измирио их. Сутрадан сам са братијом радио у винограду. Увече, послали смо искушеника Георија да припреми вечеру за све. Када смо се вратили, нашли смо писмо на столу: ”Опрости ми, оче Пајсије, идем у шуму на пет дана, да оплакујем своје грехе.” Братија је обедовала заједно, испунили смо своје вечерње правило и отишли на спавање. У поноћ сам чуо да неко куца на врата моје келије. ”Ко је?” упитао сам. ”Благослови оче Пајсије, то сам ја, грешни брат Георги.” ”Брат Георги је отишао да тихује и пет дана да се каје за своје грехе!” одговорио сам. Онда је он ушао у моју келију, преплашен и исцрпљен. ”Шта се догодило?” упитао сам га. А он ми одговори: ”Отишао сам у најдубљи део шуме и одлучио да останем тамо пет дана у молитви и посту. Али, када сам почео да читам вечерње са Акатистом Архангелима, чуо сам страшан глас: - Шта радиш овде? - То је био Сатана! Уплашио сам се, узео црквени Часлослов и не знам како сам доспео овамо. Молим за опроштај, оче Пајсије.” ”Бог да прости, брате Георги,” одговорио сам. ”Тако се дешава онима који раде ствари без благослова свога старешине.”
После је брат Георги отишао за Сихастрију, и Бог ми је послао другог доброг ученика, такође по имену Георгија. Он је дошао из села Фламжини; био је веома стар, седе браде и косе. Целог свог живота био је пастир. Наш први сусрет догодио се једне зимске вечери, након вечерњег. Појавио се предамном на прагу цркве, босоног и спокојног лица. Стресао је снег са својих босих стопла. Остао је покрај мене, као мој ученик, осам година. Све што имам да кажем је, да ме је надмашио у свему, у посту, молитви, смирењу. Никада ништа није урадио без благослова. Увек ће остати у мом сећању као истински пустињак. Није бројао своја метанија, и по сву ноћ се молио. Једном ме је упитао: ”Оче Пајсије, колико метанија треба да учиним за оног који ми да једну леју (новчаницу) са молбом да га помињем у молитву?” ”Око десет метанија је довољно,” одговорио сам. ”Не оче,” рекао је, ”ја чиним сто метанија за леју...” Не могу да се присетим и запишем све што сам доживео, и што ми је било на духовну корист за тих осам година, колико сам живео са овим вољеним и светим старцем.
- Које сте духовне савете давали ученицима?
- Пре него што сам постао свештеник и исповедник, нисам много давао духовне савете мирјанима. Позивао сам оне који су ми долазили да се што више моле, да читају Псалтир, чине метанија, посте, да живе у миру једни с другима, и слао би их скитском свештенику на исповест. Исто је било и са мојим ученицима; био сам дужан да их више поучавам делима, а мање речима. Када би ме видели да устајем на молитву, да постим, да ћутим, и да се према њима односим са кротошћу, они су такође присиљавали себе да чине чак и веће ствари. Након што сам рукоположен, био сам дужан да покушам да их упућујем и речима, иако моје речи нису одговарале мом духовном животу. Али, милошћу Христовом, настојао сам да сваког пошаљем назад у његову келију умиреног.
- Пошто сте волели да бринете о болеснима, реците нам нешто о мирној кончини појединих монаха, или ученика, о којима сте бринули.
- Да, волео сам да помажем болеснима, не из љубави према Богу, већ што је то била моја људска дужност. Ако бих писао о мирној кончини свих монаха о којима сам бринуо, морао бих да напишем целу књигу. Али, могу да дам неколико примера. Сећам се једног брата, по имену Георгија Косамнчука, великог подвижника. Када се разболео, позвао ме је и замолио да га пострижем у монаха. Трећег дана по његовом постригу, примио је причешће Пресветим Тајнама, затражио опроштај од свих, и на мојим рукама предао своју душу у наручје Божије. Извесни јерођакон, по имену Герасим Виеру, када се разболео, замолио ме је да прочитам Молебни канон Богородици. Када сам стигао негде до средине, предао је своју душу у наручје Божије. Други јерођакон, Никон Драгулеану, велики подвижник, позвао ме је једног дана и рекао да закључам његову келију и да дођем сутрадан у осам ” да заједно са анђелима појем алелуја.”Следећег дана, задржали су ме неки људи, па нисам мога да стигнем у његову келију у договорено време. Отишао сам у девет, али отац Никон се баш тада упокојио, јер је његово тело још увек било топло. Плакако сам и јадиковао толико много, што нисам дошао сат раније, да појем алелуја са анђелима! Такође, познавао сам дивног старца, монаха Германа Контурача, који је имао скоро деведесет година. Био је чиста душа; читавог живота био је пастир. Много је волео св. Николаја, и молио му се овако: ”Св. Никола, буди са мном, грешним. Ја сам стар човек и ти си стар човек – помилуј ме!”
Пронашао сам га упокојеног у келији једног лета; донео сам га у цвећем украшену цркву, док су звона звонила. Не могу да заборавим ни монаха Генадија Аватамаништеја, који је био мој келејни прислужитељ осам година. Иако је био стар, он би чинио метанију поред моје постеље, када бих се разболо, како бих оздравио, да се не бих упокојио пре њега. Много пута ми је рекао: ”Оче Пајсије, целог свог живота нисам спавао у кревету и нисам узимао лекове.” Када му се приближила кончина, питао ме је да га изнесем из келије. Положио сам га на траву, лицем према истоку и тако је уснуо, на голој земљи, као што је навикао да чини у својој младости, као пастир. Нека им Бог душу прости. Смирење и једноставност остају неизбрисиви у мом сећању, јер они нису били школовани људи, али су са побожношћу испуњавали ствари које су примили од својих предходника – келејно правило, црквене службе, и рукодељу. Верујем да су напредовали и у умносрдачној молитви.
- Када сте стигли у манастир Сихастрију, какав је био духовни живот отаца у то време?
- Стигао сам у Сихастрију 1948. године. Тада је игуман био отац Клеопа. Био је то истински живот у општежићу. Знао сам оце који нису поседовали ништа у својим келијама, изузев кревета и неколико књига. Отац Доментијан, честити стари монах, никада није изостајао са црквених служби, и увек је благовремено почињао са полуноћницом. Други понизни монах, отац Кристофор, који је бринуо о болеснима, ноћу је уобичајавао да донеси непокретног оца Михаила, на лађима у цркву. Сва братија је морала да присуствује вечерњем. Ако не би дошли, нису могли да приступе трпези следећег дана. Сви су били захвални због мира и тишине, који је владао у манастиру Сихастрији.
- Оче Пајсије, какав је био духовни живот у манастир Слатини, када сте тамо прешли?
- Прешао сам у Слатину у јесен 1949. заједно са још 23 монаха из Сихастрије, на челу са оцем Клеопом. Срео сам тамо продуховљене монахе, какав је био архимандрит Пајсије Козма. Пре његове смрти, отац Пајсије је позвао све очеве и затражио опроштај од свих. Рекао сам му да у тим тренуцима изговара Исусуову молитву. Одговорио ми је: ”Оче Пајсије, је сам човек, велики грешник, али никада нисам знао ни за једног другог бога. Ја сам се молио једном Богу целога свог живота, и верујем да ће Он да се побрине за мене!” и рекавши ово, предао је своју душу, ту пред свима нама.
Познавао сам такође једног светог монаха, звао се Јувенал Бирисан. Увек је читао Псалтир, волео је послушање и тишину. Био је црквењак и правио је кољиво, и никада није направио ни једну грешку. Такође је љубио сиромаштво и није има ништа у својој келији, осим две мантије, мали тепих за метанија, и Псалтир, и увек је био радостан. Много браће је дошло у Слатину у то време, и међу нама је владала послушност и хармонија. Шта је на земљи лепше и боље од љубави!
- Такође, неко време сте живели у скиту Рарау. Каква сте духовна сећања понели оданде?
- Живео сам у скиту Рарау, који је био метох манастира Слатине, око годину дана. Тамо је боравило неколико монаха, од којих је, чини ми се, наистакнутији био слепи монах Никодим. Био је јак у вери и вешт у духовним беседама. Једног дана, игуман скита ме је упитао да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам чуо ништа о томе. Он ме је тада закључао у малену келију, чији су прозори били затворени, и наредио ми да непрестано изговарам Исусову молитву. Остао сам затворен тамо недељу дана. После тога, испитао ме је да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам у стању да се навикнем на њу. Када је то чуо, био је узнемирен и рекао ми је: ”Ти си плитак и празан сасуд! Још једну недељу ћеш остати у келији да се научиш умној молитви.” Остао сам тамо још недељу дана, а када је дошао у суботу и упитао ме да ли сам стекао молитву, да га опет не бих узнемирио, одговорио сам му да јесам. Био је срећан и наложио ми да и друге научим овој молитви. Али, чак и сада, ја нисам стекао навику да се молим умносрдачном молитвом, јер ја немам духовни живот и не љубим Бога колико треба...
- Које друге, душекорисне усмопене носите из скита Рарау?
- Једном, када сам са мојим учеником ишао у Рарау, прошли смо кроз једно село, у планинама Слатуре. Пришла ми је једна жена и рекла да једна стара жена не може да умре, јер је била у завади са комшијом. Отишао сам до те куће, позвао комшију, прочитао молитву опроштења грехова над њима, измирио их, и када сам напустио кућу, жена је предала душу у миру. Њена душа је чекала да буде у миру са свима, јер без опраштања не можемо бити спашени.
 О духовном очинству
- Били сте отац исповедник у манастиру Сихастрији 30 година; шта бисте могли да нам кажете о том тешком послушању?
- Духовно очинство је најтеже послушање у монашком животу. Од духовног оца зависи спасење или казна душе, која му је поверена, монашки постриг братије у манастиру, дозвола да мирјани и монаси приме свето Причешће, као и давање јемства да је одређени кандидат достојан да постане свештеник. Духовни отац има велику одговорност, и због тога њему је много теже да се спасе него монаху или мирјанину. Као исповедник у Сихастрији, имао сам многе духовне радости, али такође и искушења, па и разочарења. Већина очева и браће долазила је код мене на исповест. Они ревноснији, којих је било у већем броју, узимали би у обзир мој благослов, искрено се исповедајући, и предавали су своје душе у руке игумана и духовног оца. То ми је причинило највећу радост, јер сам их примао као своју духовну децу. Тешио сам их, смиривао када су имали искушења, и саветовао да више љубе послушање, црквена богуслужења, тиховање, понизност и молитвено правило у келији. Међутим, неки од њих су на исповест долазили ретко, тешко су опраштали другима, жалили се на своја послушања, а понекад бивали и веома незадовољни. Са њима сам имао више посла. Много стрпљења и вештине било је потребно да их придобијем духовно. Понекад сам одлазио у њихове келије. Понекад сам им давао лакше молитвено правило, охрабривао их, и много сам се молио за њих. Неки од њих су имали користи, док сам друге барем чувао да не падну у веће зло и да не напусте манастир. Али, колико сам успео, колико сам добио или изгубио, сам Бог зна. Ја знам да ћу морати да одговарам за све оне које сам исповедио и које сам саветовао на суду Христовом.
- Да ли је лакше бити духовни отац мирјанима или монасима?
- Теже је духовно руководити монахе и свештенике него мирјане, јер они су дали завет и имају велику одговорност пошто познају реч Божију и свете каноне, али и даље не обављају свој посао како треба. То јест, они греше својевољно; знају да греше. Мирјани имају мање одговорности, јер греше из незнања. Овде се испуњавају речи из Јеванђеља: ”Коме је много дано, од њега ће се много и тражити.”
 Старац Пајсије (Олару)
Један свештеник-духовник је упитао старца за савет и ево шта му је старац Пајсије одговорио:
- Најтежи посао за свештеника јесте Света Литургија и исповест. Неки свештеници су били повређени, чак су и пали због исповести. Духовни отац треба да буде светлост свима и сасуд благодати Светога Духа. Ако има Светога Духа, он неће бити повређен слабостима људским, јер поседује Божанску благодат у себи, која може да излечи душе хришћана. Али, ако га обузимају страсти, ако Свети Дух не пребива у њему, он ће бити лако повређен, када чује грехе људи. Такав свештеник не треба да исповеда. Према канонима, духовно очинство је дато само онима који су стари и испитани у врлинама. Духовни отац треба да буде светлост свима, отац свима, добар саветник и вешт водич душа. Он треба да буде истински пастир, а не најамник, који служи свете ствари за новац или земаљска добра. Он мора да буде као свећа, да обасјава све, а не да се ставља под суд. Духовни отац, чак и ако је понекад узнемирен током исповести гресима људским, никада не треба да срамоти верујућег, јер ће тако да изгуби сав свој труд. Кад год исповедамо, морамо да се молимо и да имамо кротост, и онда, разборитошћу и милошћу Божијом, многе можемо да приведемо спасењу.
 О молитвеном правилу
- Какво правило дајете искушенику, монаху, схимонаху, јеромонаху?
- Обично, браћи која се код мене исповедају дајем келејно правило, као што је Акатист светитељу за одређени дан, Молебни канон Богородици или неком другом светитељу, и ако су у могућности, катизму из Псалтира. Осим тога, кажем искушеницима у манастиру да начине 40 метанија, монасима 100, а схимонасима дајем дупло правило, јер су они примили пет таланата и треба да их умноже. Како сам једном пропатио због молитвеног правила! Након што сам примио постриг, отишао сам своме духовнику и питао га које правило да испуњавам. Он ми је рекао: ”Пошто имате послушност у манастиру, чините онолико колико можете.” Али, ја нисам био задовољан овим одговором, и по други пут сам му отишао и питао га да ми да молитвено правило. Онда ми је мој духовник рекао по мало строго: ”Пошто си ме по други пут питао, од сада па на даље чини оно што не можеш.” Послушање у манастиру и рад у општежићу покрива део правила!
- Које правило дати болесноме, који не може да чини метанија?
- Старима и болеснима дајем правило по њиховим снагама. Ако не могу да се труде својим телом, ја им кажем да удвоструче Исусову молитву. Једном, схимник Никанор Битилица, који је живео у Сихастрији, који је био у годинама, није мога да начини метаније, али је чинио поклон из столице. Након што је пао са кревета, више није могао да чини метанија. Могао је само да се осени крсним знамењем и тако је испуњавао своје правило Зато, свако треба да уради он што може, по савету свог духовног оца, јер ”Бог воли радосног дародавца.”
Болесна жена, након исповести код старца, питала га је за правило. Рекао јој је:
- Правило за болесну особу је њена постеља. Ако издржиш своју болест са захвалношћу, спасићеш се. Колико год можеш изговарај Оче наш, Исусову молитву, Трисвету песму, Вјерују, и ако се уздржиш од гунђања и одлазиш редовно на исповест, ускоро ћеш задобити живот вечни.
- Какво правило дајте мирјанима, родитељима са децом, и младима, који желе да ступе у брак?
- Мирјанима дајем правило према околностима у којима живе. За оне који имају много деце, најважније правило је да подижу своју децу у страху Божијем, да их не убијају абортусима, или да их не повређују. Они који немају децу, морају да дају милостињу, ако могу; ако су сиромашни, њихово правило је да не краду и да редовно одлазе у цркву. Младим људима говорим да сачувају своју трезвеност и част пре брака, и пошто ступе у брак да имају децу, онолико колико им Бог да. Саветујем им да не врше абортусе, да не избегавају рађање вештачким средствима, да имају доброг духовног оца, коме ће се исповедати, и да прате законе Цркве што се тиче поста, умерености и скромности.
- Коју епитимију дајете онима који су се одрекли вере, а затим се покајали?
- Оне који не верују у Бога, не одлазе на исповест, ни ја не примам. Али, ако се искрено покају, наложем им да изговоре прво Вјерују три пута. Онда им кажем да оду у цркву, да се поклоне светим иконама, и моштима светитеља. Након тога их исповедим, дајем им правило по њиховим снагама, и ако у будућности они љубе и поштују цркву и њене законе, дајем им дозволу да се причесте. То зависи од њихове вере и покајања. Ако они и даље имају недоумице у вери, дајем им одговарајуће књиге да читају, како би ојачали у вери.
О монаштву
- Које је најважније дело манастира и монаха?
- Да се моле без престанка за себе и цео свет. Да увек славе Бога, и пружају утеху верујућима. У манастирима Марта треба да буде послушна Марији, а не супротно, и да њих две живе у слози. Ако ово чинимо, ”ништа не може разорити наш град.”
 - Зашто је ревност за молитву и добра дела ослабила у данашње време, у манастирима и међу мирјанима?
- Вера је ослабила у целом свету. Данас сваки мирјанин и монах исповеда да не може да се моли као што се некада молило. Само са великим трудом и боловима неки добри монаси и мирјани могу да одрже чисту молитву ноћу и дању. Ми, други, увек смо окружени бригама, људима, слабостима; када се молимо, наш ум лута. Размислите о искушењима, које је Спаситељ прошао када га је Сатана кушао у пустињи– прво је прождрљивост, друго гордост, а трећа неверје. У сваком случају, Он је одговорио: ”Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему једином служим.” Данас, велика расправа постоји између 'Марте’ и 'Марије', ко је од њих две изабрао бољи удео. У манастирима, као и свуда, ‘Марта’ доминира над ‘Маријом,’ не да јој да се много моли, а ‘Марија’ неутешно плаче. Ако бисмо цркву и похвале Богу ставили на прво место, (Марију) а послушање и рукодељу на друго (Марту), онда би сви наши манастири и цркве били духовно препорођени и демон би побегао од људи. Духовни напредак почиње речима. ”Господе, помози ми да видим своје грехе и да не осуђујем брата својега...”
- Какву милостињу да дају монаси?
- Монаси који имају нешто да дају морају да помажу другима. Верујем да ће они који помажу странцима и својим непријатељима имати већу награду. Али, највећа милостиња монаха је да чува завет сиромаштва, у свим материјалним стварима, и да се моли за све. Они који ништа немају да се осећају као да имају све, и они који имају морају живети као да немају, и морају давати другима. Ако стекнемо нешто неодговарајуће нашем стању, требало би да дамо сиромашном, у име Господње. Милостиња сигурно има велику силу, али за монахе, сиромаштво и чиста молитва су веће.
Монах почетник рекао је старцу: - Шта да чиним, оче? Не могу да издржим послушање које сам добио.
- Ако можеш да га испуниш, а не желиш, то је грех. Али, ако не можеш да га испуниш, јер је исувише тешко за тебе, или ако си болестан, онда то није грех. Само реци игуману и он ће организовати друго послушање за тебе, како га Бог просветли. У манастиру не би требало да радиш ништа без благослова. Ако живимо у послушности, и ако одсецамо своју вољу, сигурно ћемо се спасити.
 О понизности
- Шта је смиреноумље, оче Пајсије? - упитао га је једном неки од његових ученика.
-Смиреноумље је мисао и уверење нашег срца да смо грешнији од других људи и недостојни милости Божије. Они које говоре ружно о себи не значи да имају праву смиреноумље. Истинско смиреноумље је када нас неко вређа и злоставља јавно, а ми то подносимо и кажемо: “Бог је наложио овом брату да ме срамоти због мноштва мојих грехова.” Ми треба све да примамо као заповест Божију. Када вас неко срамоти, кажу да му Бог заповеда да тако чини. Када неко узме нешто ваше, Бог му заповеда да то учини, како би вас начинио монахом. Када си уклоњен са већег места, Бог те је уклонио, како би се променио у својим страстима и лошим навикама. То је истинско смиреноумље.
А гордост је када верујемо у себе, у нашу памет, наше снаге, када мислимо да смо способнији од других људи, бољи, лепши, врлински, угоднији Богу. Онда је сигурно да смо надвладани ружним грехом гордости, од којег нас Бог, који је понизио себе ради нашег спасења, може једино сачувати. Смирујмо се, браћо, јер се горд човек не може спасити. Оплакујмо наше грехе овде, како бисмо се радовали вечно у будућем животу, јер када напустимо овај свет, сви ће нас заборавити. Не полажимо своју наду у људе, већ само у Бога. Човек је променљив. Данас вам даје, а сутра тражи од вас. Данас те хвали, а сутра те осуђује. Нашу наду полажимо у милост Божију, и никада нећемо кренути странпутицом.
Један мирјанин упитао је старца да му да корисну реч:
- Брате, животиње су често мудрије од човека. Научимо се воловској послушности и стрпљењу, јагњећој смирености и кротости, чисоћи и раду од пчелице и мрава. Можемо научити лекцију о животу од свих животиња.
Најбоље за човека је да постане глинени сасуд, онај који је од користи свим људима, и за све врсте свакодневног посла, за храну, воду, итд. А златни сасуди су стављају у сефове и закљуцавају на скровита места. Због страха од лопова они се ретко користе, можда само једном годишње. Глинени сасуд користи се за свакодневну употребу, и користи човеку. Такав је смирен човек, који не тражи част и славу. Он остаје неприметан чак и међу људима нижих од себе, он користи, саветује и помаже свакоме, и сви га траже и радују му се. Смиреноумље је велики дар монасима и свим хришћанима.
 Савети о искушењима
Ожалошћени хришћанин упитао је Старца за реч утехе, и он му је одговорио:
- Слушај брате, без искушења и плача нема спасења. Али, ми не треба да тиме будемо ометени и да постанемо раслабљени у вери, јер сада демон људе напада суровије него у прошлости, јер зна да има још само мало времена да влада у овом свету. Помолимо се, издржимо, и сетимо се речи Господњих, који је рекао да ће бити са нама до свршетка века. Ми не треба да очајавамо у време наших страдања, јер нас Бог није напустио. Као у време пророка Илије, када Бог имађаше још 7,000 изабраника Својих, који се не поклонише Валу, тако и данас, Господ има много изабраних хришћана са јаком вером, који нису своје душе предали на служење страстима. Бог има изабранике своје, у селима у градовима, који Га прослављају и дању и ноћу, који живе у девствености и уздржљивости, пружајући милостињу сиромашнима и удовицама. Али, само су Богу позната њихова имена.
- Како можемо да измиримо оне који се у завади?
- Прво, треба да се молимо за њих. Онда, треба да их подстакнемо да се исповеде духовнику, и да их утешимо речима из Јеванђеља да склопе мир, по речима Господњим: “Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати.”(Мт.5:9) Колико год је то у нашој моћи, морамо да се трудимо да склопимо мир, јер смо синови Божији и у нама носимо мир Духа Светога. Они који нису у миру, не могу се причестити. Ако један од завађених умре не измиривши се са својим непријатељем, онда онај који је у животу, мора да оде на његов гроб за четрдесет дана, и моли за опроштај. Наравно, ово је прилично тешко. Ми утичемо на живе да праве метанија за умрле, са којима су били у завади, и надамо се у молост Божију, да ће им он опростити.
 Духовни пријатељство
Ученик га је упитао: - Какве духовне везе имате са старцем Клеопом?”
- У јесен 1935. године, отац Клеопа се вратио из војске и посетио ме у скиту Козанчеу, да прими благослов. Док сам га пратио кроз шуму на растанку сам га упитао:”Па, шта сада планираш да чиниш брате Константине (јер тада још није био монах)? Да ли ћеш остати у Козанчеу или ћеш назад у Сихастрију?”
“Вратићу се у Сихастрију, оче Пајсије, где сам живео пет година, на гробове моје браће. Тамо ћу такође имати и више мира и тишине...”
Онда смо обојица скинули наше скуфије, клекли, начинили по три метаније и изговорли молитву: ”Господе, благослови наш завет да ћемо бити заједно, како у овом, тако и у будућем животу. Ако умрем први, он ће бити у мојим мислима, и ако он умре први, ја ћу бити у његовим. Амин.” Онда смо се загрлили и растали. Свим срцем сам везан за оца Клеопу, колико год је то могуће у овом животу...

https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6645

Свака суза биједнога, проливена у име благодарности теби, сијаће ти за гробом као непроцјењиви драги камен; свака суза проливена због твоје хладноће и немарности према ближњему, пашће као врела вода на твоју душу пред пријестолом самога Бога.

Милост Божју тражи себи давањем милостиње ближњима.

Има их који, при тражењу милостиње од стране сиромаха, говоре: "Бог ће дати". Неразумно чиниш ако тако чиниш према невољном брату. Сиромашка шаље теби Бог, а ти га обратно шаљеш Богу ријечима: "Бог ће ти дати". Та Бог ће дати, неизоставно ће дати, али дај и ти. Он ће дати сиромасима; но да ли ће теби указати Своју милост, која је теби неупоредиво више потребнија, него ли сиромашку твоја милостиња?

Човјеку сиромашку и оскудноме Бог помаже, стога што Бог никога не оставља; но ти, одгнавши од себе биједнога, одагнао си себе од части коју ти је Бог дао и удаљио си од себе благодат Његову.

Заволи сиромашне, да би преко њих задобио милост од Бога.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1133034920433672&set=a.463798390690665

Ако је искушење било од користи апостолу Павлу, који каже даде ми се жалац у тело, ангео сатанин, да ми пакости, да се не поносим(2. Кор. 12;7), колико ће тек користити нама, уколико га трпељиво подносимо!
Апостол Павле је био изабрани сасуд, уста Христова, мртав за свет, човек у којем је обитавала васцела Пресвета Тројица. Иако је искушење ометало његову апостолску проповед, иако је преклињао Бога да искушење одступи, Бог је имао у виду његову душевну корист и није удовољио његовој молби, иако га је апостол три пута преклињао за то. Напротив, апостол Павле је добио следећи одговор: Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује (2. Кор. 12;9). Моја благодат ти је, рекао је Бог, довољна за утеху. Имаш то искушење да би задобио веће смирење.
Дакле, чеда моја, радосно подносите свако искушење које вам Бог пошаље, било да је то бол или разјареност страсти, јер нам их Бог шаље због наше користи, како би се трпљење које покажемо могло сматрати за подвиг који иначе нисмо у стању да извршимо.
Дакле, заблагодарите Богу! Прославите Га устима и срцем, јер ће утеха благодати доћи након искушења, ако га поднесемо с трпљењем и благодарношћу.
Да ли је ико икада ушао у рај корачајући неким другим путем, путем без искушења, који бисмо могли да подражавамо? Није. Сви светитељи су прошли кроз ватру и воду, прославили Бога својим трпљењем и примили венце вечне славе!
Не губите храброст у борби. Наш Христос је невидљиво присутан и посматра борбу свакога од нас. Према томе, борите се у трпљењу! Призивајте Име Христово да би се усадило у ваша срца и да бисте се обогатили благодаћу Божијом. Борите се да задобијете чист разум, како бисте могли да осетите благодат светог Васкрсења!

старац Јефрем светогорац

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1140280796375751&set=a.463798390690665

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама.
Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакав напредак у односу са Богом.
Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:
– Старче, бојиш се да ћеш умрети?
– Не, не бојим се.
– А шта ако одеш у пакао?
– Нисам глуп да одем у пакао!
Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима.
Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“
Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.
Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава.
Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јеванђељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.

митрополит Атанасије Лимасолски

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1015863543972728&set=a.446487460910342

„Светлост Христова просвећује све!“
Један од најзначајнијих тренутака у великопосном богослужењу јесте онај када се, усред читања паримија из Старог Завета, наједном размичу царске двери, и пред нама се појављује свештенослужитељ са свећом и кадионицом у рукама. Он њима крстообразно осењује сабране и громко возглашава: „Светлост Христова просвећује све!“ Нема ничег чудног у томе, ако се сваки од присутних у том тренутку са страхопоштовањем поклони до земље. Јер, отварање царских двери означава отварање самих небеских двери; свећа и кадионица символизују пуноћу дарова Духа Светога; а појава свештенослужитеља је као јављање анђела с неба. Ко би био толико надмен да се не поклони пред овим знамењима Божије благодати?
Али, Света Црква не иште од нас само пуко клањање или прост пад ничице пред Христовом светлошћу. Напротив! У духовном смислу, она од нас очекује управо супротно – да подигнемо главе пред овом светлошћу, да јој откријемо цело своје биће, како бисмо се њоме озарили од врха до пета, испунили се њоме потпуно и постали сами светоносни, као што су били први хришћани, о којима апостол Павле пише да су „као светила у свету“ (Фил. 2, 15).
Да бисмо боље разумели шта Црква жели да нам каже овим свештенодејством, размислимо о значењу речи које тада изговара свештенослужитељ:
„Светлост Христова просвећује све!“
Ове речи, пре свега, претпостављају да свима нама недостаје истинске светлости. Јер, да је у нама већ постојао прави светлосни сјај, не би било потребе да будемо просвећени. И заиста, човек који није озарен Јеванђељем јесте у тами, и то дубокој тами, како нас учи свети апостол Павле. Они који су просветљени наукама и који себе називају ученим људима можда неће одмах пристати на ово. Али, то је зато што се такви људи, бавећи се наукама и поуздајући се у треперећи сјај који оне пружају, ретко и слабо осврћу на унутрашњост свога духа и срца. Зато не виде у каквом је мраку њихова душа и савест.
Ако би, међутим, неко од њих пажљиво испитао природу својих знања, а уједно се са истинском сабраношћу загледао у најдубље потребе своје душе, брзо би уочио да је светлост добијена од науке – ма како велика била – недовољна за право испуњење човековог бића. Онда би схватио да је, у односу на неке од најбитнијих питања – без којих човек није човек – једнако несвестан као и најобичнији простодушни човек. И да му је, баш као и том простодушном човеку, неопходно просвећење свише.
„Светлост Христова просвећује све!“
Овим речима, даље, претпоставља се пуноћа и преизобилност Христове светлости за све. Заиста, у Њој нема недостатка ни за кога. Она просвећује и најмудрије, откривајући им тајне Царства Божијег, које ниједан ум сам по себи не би могао спознати; и најнеразумније, отварајући им, уместо стихијског разума, очи срца, којима виде оно што је скривено од мудрих и разумних овога века.
Просвећује и најбогатије, учећи их да се не узносе због трулежних добара, да не сабирају благо себи, већ Богу, и да своје право богатство положе тамо где ни мољац не нагриза, ни лопови не поткопавају и не краду; и најсиромашније, показујући им у њима самима богатство вредније од целог света, учећи их да буду нищи не само телом, него и духом, како би задобили Царство Божије.
Просвећује и најмоћнијег владара, подсећајући га да је изнад њега Владика, Који ће тражити строг рачун за сваку сузу што је потекла његовом руком; и најпониженијег слугу, тешећи га сазнањем да му унутрашњу слободу духа и савести нико не може одузети. Јер човек врлински, макар и окован, узвишенији је од свих светских срећника и ближи Спаситељу, Који је, премда Син Божији, ради нас примио не обличје цара, него слуге и слуге свих.
Просвећује старце, отварајући пред њима вечну, неостариву радост, призивајући их из земаљског странствовања тамо где је починак од свих трудова. Просвећује младиће, снажећи их за борбу против страсти и пожуда; просвећује и најмању децу, отварајући им уста за хваљење Господа.
„Светлост Христова просвећује све!“
Изговарајући ове речи кроз уста свога служитеља, Света Црква као да нам каже: можда ће неки, било по жребу рођења, било због животних околности, осећајући се удаљеним од светлости наука и људске мудрости, оплакивати свој наводно несрећан положај и мислити да, остајући само са природним разумом, не могу, попут учених људи, досегнути циљ свога постојања, и да ће заувек остати иза њих не само у времену, већ и у вечности.
Али, нека такви не клону духом, нека не губе храброст! Онај Који је у видљивом свету поставио сунце и месец да једнако светле свима, није заборавио ни у духовном свету да излије светлост за озарење свих и свакога, без изузетка. Посећуј Цркву, слушај Јеванђеље – глас Пророка и Апостола; и ко год да си – земљорадник или војник, дете или старац, слуга или надничар – спознаћеш све што човеку треба за спасење, то јест, да би се у вечности, куда сви ходимо, појавио способан за своје велико назначење.
„Светлост Христова просвећује све!“
Можда неки – као да нам овде говори Црква – испуњени сјајем земаљских наука и мудрости замишљају да им више није потребно никакво просвећење, да знају све што је потребно и да могу спокојно почивати на својој залихи знања. Али, нека се такви изведу из те погубне заблуде! Докле год нису изучили Јеванђеље и Крст Христов, докле год нису ваљано разумели шта о човеку говоре Пророци и Апостоли, дотле још увек не знају оно најважније. Јер, само у Христовој светлости може се видети Бог, себе и свет у њиховом истинском облику; само небеско откривење може показати стазу која води у живот вечни.
„Светлост Христова просвећује све!“
Зато – као да нам поручује Црква – свима нам ваља ходити у светлости и чинити дела светлости. Јадни незнабожац још би могао рећи да није знао како треба живети у овом свету, јер није у рукама имао Јеванђеље; али хришћанин нема оправдања! Христова светлост све му је осветлила: показала му његово сиромаштво, али и богатство Божије милости према њему; показала му како је било у рају и шта нас чека у Царству Небеском; показала му уски пут који води у живот вечни и широки пут који води у пропаст; открила му силу Христовог Крста и неизбежну потребу да и сам носи свој крст. Све је обасјано, све откривено, све свима заувек назначено! Стога, свима нам је дужност да ходимо у светлости, да избегавамо дела таме, да се не препуштамо духовном сну и немару.
Такво је, браћо моја, значење ових светих речи: „Светлост Христова просвећује све!“ Црква их понавља и ради нашег поучења, и ради нашег упозорења.
Наше је, после овога, да се осврнемо око себе и испитамо којом се светлошћу руководимо у животу – Христовом, или неком другом? Каква год друга светлост била, ако није Христова, у односу на вечно спасење она је исто што и тама, а понекад и гора од саме таме. Јер човек кога је обузела тама макар застане, или иде опрезно, опипавајући, трудећи се да, ако је могуће, изађе на светлост. А човек који се руководи лажном светлошћу је безбрижан, иде не заустављајући се, допушта себи свакојаке покрете, смео је у својим изборима, мења путеве и правце како му је воља; и баш зато што га води лажна светлост, као морнара варљиви пламен, или запада у неминовне опасности, или одлази тамо одакле нема повратка. Није ли ово управо оно што се догађа са многим „мудрацима“ који се, уздајући се у мудрост овога света, одричу Христове светлости? Где на крају стижу? Куда одводе оне који их следе? У такву провалију безбожништва и разврата, да се и један поглед на њу испуњава ужасом свако срце које није сасвим изгубило људску осетљивост.
Чувајте се, браћо моја, те лажне светлости, која у наше време нарочито заслепљује многе. Утврдите у срцу свом истину да је само Христос истинска Светлост наша, Који просвећује сваког човека, који долази на свет и одлази из овога света. И ако сретнете неког учитеља, најпре испитајте – каква је његова светлост? Ако није Христова, ко год да је, затворите пред њим и свој слух и своје срце. Јер, као што је у чулном свету једно сунце и нема друге светлости осим његове, тако је и у духовном свету једино истинско и животворно светило – Господ и Спаситељ наш Исус Христос, Коме нека је слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-petak-trece-sedmice-velikog-posta/

Данас, драга браћо, Црква нас позива да се поклонимо Часном Крсту.
Поклоњење Часном Крсту у овом тренутку дугујемо чињеници да Црква жели да нам пружи извор снаге како бисмо наставили подвиг поста и духовну борбу против зла, страсти.
Неки се питају: Зашто Крст представља извор снаге и утјехе? Он је извор снаге и утјехе јер је на њему зло поражено Христовом смрћу и ту се одиграла највећа битка у историји против зла.
На Крсту је разоткривена сва сила зла, која у основи има за циљ да се супротстави самом Богу и свему што је Он створио.
Рат против Бога и Његове воље је присуство зла. Управо то је покушао ђаво да чини од самог почетка. Зато, када се сам Бог појавио у свијету и у историји, изазвао је зло да се испољи у свој пуноћи и снази.
Када, дакле, на Крсту зло жели да убије самог Бога, шта више може да учини? Када исцрпи сву своју снагу убијајући самог Бога и смрт више нема шта да уради, тада зло губи власт.
Зато је од тада Крст најдјелотворније средство за борбу против зла.
Није случајно што су побожни византијски цареви, још од времена цара Константина Великог, користили крст за побједу над злом. Позната је визија коју је Константин Велики видио на небу: знак крста са поруком „Овим побјеђуј“.
То је био крај прогонитеља хришћана и од тада су све битке против варвара, као што слушамо у данашњим црквеним пјесмама, вођене у име Часног Крста.
Али и Црква се непрестано бори против зла помоћу Крста. Није случајно што крстом благосиљамо болеснике да би били ослобођени од болести. Није случајно што крст тјера демоне далеко. Није случајно што се зло више не може трпјети пред Крстом, него се разара.
Али зашто, драга браћо, треба нам Крст за борбу против зла? Зар Бог није могао својом силом да уништи зло? Зашто је морао бити распет да бисмо били избављени од зла? Свакако, дубина Божије мудрости, која је изабрала овај начин, остаје несхватљива за нас. Али, можемо смирено, драга браћо, да примијетимо неке ствари.
Прво, Крст је био захтјев Божије љубави. Бог је могао својом моћи да уништи зло у потпуности, али је желио да га побиједи тако што ће ући у саму суштину наше егзистенције и дијелити са нама последице које зло доноси.
Када нас зло удара, када патимо, када смо мучени и умиремо, Бог нас не гледа као неки равнодушни посматрач, као што је то замишљао Аристотелов бог – неосјетљив и недодирљив.
Не, наш Бог, драга браћо, улази у саму нашу егзистенцију и жели да преузме на себе последице зла. Он нас учи тим својим начином да не можемо, драго браћо, да показујемо љубав према другима без да дијелимо њихову бол.
Бог допушта да много пута патимо, да будемо мучени, неправедно оптужени и клеветани, јер иначе не бисмо могли да разумијемо у дубини нашег бића шта значи када неко трпи све нападе зла. Да бисмо рекли да заиста волимо друге, морамо да учествујемо и у њиховој патњи.
Христос је својим Крстом показао, осим љубави, још једну ствар – поштовање према слободи.
Да је Бог уништио зло силом и потпуно га избрисао на тај начин тада бисмо изгубили своју слободу. И не заборавимо да зло произлази управо из наше слободе. Не би било зла да Бог није створио слободна бића.
Бог је, дакле, створио слободна бића како би заувијек била слободна. И није могао да уништи зло без да учини било шта друго осим да, како сам већ рекао, из поштовања према слободи дозволи да Он сам буде погођен последицама наше слободе. И на Крсту се управо то и догодило: пројавила се сва снага слободе зла, односно злоупотреба слободе.
И зато човјек који поштује слободу другог, следећи примјер Крста и Распетог Господа, никада неће примијенити силу над другим како би га учинио својим пријатељем или га потчинио. Радије ће сам постати жртва злоупотребе слободе оног другог, него да му одузме његову слободу.
Тако је Крст постао једино рјешење.
Крст љубави и слободе стајао је пред злом како би га побиједио. И зато вјерујемо да љубав и доброта побјеђују зло.
На први поглед, ово може изгледати као слабост, али заправо је велика сила.
Апостол Павле каже: „Ако је твој непријатељ гладан, нахрани га; ако је жедан, напој га – јер чинећи тако, ти му сабираш угљевље на главу.“ (Рим 12:20)
Зло може да гори, може да пати, али не може да надјача добро.
Чини се да је у једном тренутку зло јаче од добра, али на крају, добро увијек побеђује.
И то је велика порука коју Крст Христов доноси у наш живот.
Црква нас, браћо моја, данас позива да се поклонимо Крсту не само да бисмо црпили снагу из његове моћи, којом побјеђује зло с којим се свакодневно боримо – против искушења, страсти и сваког зла – већ и да бисмо и сами понијели свој крст, као што смо малоприје чули у јеванђељској поруци.
Да, када гледамо Крст и клањамо му се, можемо из њега црпити снагу, али то није све. Потребно је да и ми узмемо свој Крст и носимо га за Христом.
Овде можемо уочити два облика крста које нас позива Крст Хритов да понесемо.
Прво долазе принудни крстови које нам живот намеће, а свакако је наш живот пун таквих крстова: болести, туге, издаје пријатеља, клевете и многа друга зла која нас снађу у животу без наше воље – све то смо позвани да носимо са стрпљењем, прихватајући оно што је свакоме од нас дато.
Често мислимо да је крст неког другог лакши од нашег, али чак и ако је тако, треба да прихватимо свој крст као дар Божији, јер сваки крст који нам Бог даје постаје пут нашег спасења. Очигледно је да је тај крст који нам одговара управо наш лични, неизбјежни крст.
Али ако погледамо Крст Христов, видјећемо да крстови које смо позвани да носимо нису само они који нам се намећу без наше воље, већ постоје и добровољни крстови.
Христос није био приморан да буде распет, да понесе свој Крст. Могао је у последњем тренутку, као што му је његов одани ученик Петар савјетовао прије распећа, да уништи своје непријатеље. И сам Христос је рекао да, ако би позвао дванаест легиона анђела, не би био распет. Дакле, могао је да избјегне Крст, и то из још једног разлога – јер је Христос био невин, праведан и безгрешан.
Наши крстови, већином, долазе као последица наших грјехова и грешака.
Али Он, „који гријеха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим“ (Ис 53:9), добровољно је узео Крст. И на тај начин нас позива да и ми носимо са стрпљењем не само неизбјежне, већ и добровољне крстове, које нисмо дужни да понесемо. И то, браћо моја, представља мјеру светитеља, гдје су ствари веома тешке, али и величанствене, благословене и испуњене милошћу. Сваки мали крст који добровољно прихватимо доноси обилну благодат од Бога.
Црква нам поставља такве крстове које можемо прихватити ако желимо – али нас на то не приморава.
Каже нам Црква на примјер, да постимо – али нас не приморава. Он је крст који је једна жртва, принос, одрицања од нечега што осјећамо као велику потребу, попут хране, како бисмо и ми пробали да подигнемо један добровољни крст.
Исто важи и за милостињу, за давање не од нашег вишка, већ од онога што нам је потребно, од онога што и сами оскудијевамо, то јест, да се одрекнемо нечега како бисмо помогли другима, ни то није обавезни крст, већ добровољни крст на који смо позвани да га носимо својевољно. Исто важи за многе друге ствари у животу.
Могли бисмо, на примјер, да одведемо свог непријатеља на суд и да га пошаљемо у затвор, што му и по закону припада, јер нас је заиста увриједио и повриједио. Али је добровољни крст да му опростимо, да не ударимо свог непријатеља, чак и ако је правда на нашој страни. Много таквих крстова можемо да наведемо.
Оно што желим да нагласим јесте да су сви светитељи Цркве носили добровољне крстове, а не само оне који су им били наметнути. Мученици нису покушали да избјегну мучеништво, а могли су, већ су добровољно понијели свој крст. Ко је натјерао подвижнике да оду у пустињу? Ко их је натјерао да живе у тако великој оскудици, сузама и страдањима? То је била њихова потпуно слободна одлука и кретање.
Зато, браћо моја, данас када се клањамо Крсту Христовом, узмимо га не само као извор снаге – јер заиста јесте извор снаге – већ и као мјеру по којој мјеримо себе. Сигуран сам да ћемо сви бити испод те мере ако се измеримо са Крстом Христовим. Али Бог је милостив, познаје нас и процјењује више нашу вољу него нашу снагу. Желимо ли да следимо и носимо Крст Христов? Колико год било тешко, Господ ће нам дати своју благодат, даће нам свој благослов. Оно што никада не смијемо да учинимо јесте да окренемо своје лице од Крста Христовог или да га користимо само за нашу корист. Крст Христов је за све нас да га носимо, и зато нам га Црква данас ставља на поклоњење.
С тим духом, драга браћо, наставимо остатак овог Светог и Великог Четрдесетодневног поста, како бисмо се удостојили благодаћу Господњом и снагом Крста да понесемо и ми добровољне и неизбјежне крстове и тако да учествујемо у Крсту Христовом, да се поклонимо Његовим светим Страдањима и Његовом светом Васкрсењу, које увијек долази преко Крста Христовог. Амин.
 
Митрополит Пергама академик др. Јован Зизјулас

https://mitropolija.com/2025/03/21/treca-nedelja-posta-poklonjenje-casnom-krstu-hristov-krst-i-borba-protiv-zla/

,,Кад је човек сједињен са Богом и кад Бог обитава у његовом срцу, онда му ништа не недостаје. У неговој души нема празнине. Поред тога, њему не недостају ни вештаствене ствари, неопходне за садашњи живот. То је још један доказ колико Бог брине за оне који су Му послушни.
Молитва је начин на који се врло присно сједињујемо са Богом. Под молитвом не подразумевамо само то што ћемо се повремено молити пред иконама, него упоредо с тим, а то је оно што морамо чинити, монах користи и пет речи молитве које изговара док ради, једе, седи или се бави било чим другим, без престанка!
Тих пет речи изговарамо устима, умом или срцем:
ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ!
У тим речима садржана је васцела наша вера. Говорећи „Господе", ми верујемо да смо слуге Божије и да је Он наш господар. Тиме исказујемо поштовање Христу којег смо признали за господара, али се тиме
још више указује част нама јер смо слуге таквог господара, који је Бог.
Када кажемо ,,Исусе", а то је људско име Божије, присећамо се целокупног земаљског живота Христовог, од Његовог Рождества до Вазнесења.
Када кажемо ,,Христе", што означава помазаника Божијег, Цара неба и земље, исповедамо и верујемо да је Христос наш Бог Који је све створио, Који је на небесима и који ће поново доћи да суди свету.
Говорећи „помилуј ме", преклињемо Бога да нам пошаље Своју помоћ и Своје милосрђе, јер признајемо да ништа не можемо да учинимо без божанске помоћи. Ово је, укратко, објашњење ових светих речи. Ко год их изговори, искусиће мноштво ствари."

старац Јефрем аризонски

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1175488069521690&set=a.463798390690665