Игуман Нектарије Морозов пише о нечему што је веома распрострањено, што се често облачи у маску „хришћанског подвижништва“, а нема никакве везе са тим…

*

„Међу људима које срећем током консултација, у цркви и једноставно у животу, има много оних који се према себи понашају као да не осећају не само љубав према себи, већ и основно саосећање. Изнова и изнова, током разговора, јавља се слика које се онда тешко ослободити: уморни, потпуно исцрпљени коњ који тешко и испрекидано дише, бокови су му избодени мамузама, а јахач не престаје да га бичује, вичући: „Брже, брже! Напред!“.

И тешко је рећи шта јахач заиста жели? Да што брже негде галопира? Где? Зашто?..

Или тестира снагу овог коња, желећи да сазна колико још може овако да издржи – без одмора, без заустављања, под кишом удараца? Или га толико мрзи да је одлучио да га исцрпи до смрти, и покушава да то учини што брже?

Искрено: многи људи управо то раде себи, постављајући себи све више и више нових задатака, увек су незадовољни собом, критикујући себе због свега и подбадајући, подбадајући, подбадајући…

Толико сурово и тако немилосрдно да се чини да ово не може дуго да се настави. И заиста желим да кажем свима који се према себи односе тако садистички и нимало хришћански: – Немојте! Ни у ком случају не ударајте и не бичујте „коњића“! Неће бити другог тебе, брините о ономе (оној) кога (коју) имате. И захвалите Господу – на овом себи самом.

Јер незахвалност Богу за Његове дарове представља најтежи грех. А ми сами смо тај главни, основни Божји дар, са којим је све почело за нас. И без којег се неће наставити. Да, врло често се испоставља да речи и апели овде нису довољни.

Али ипак, ово истраживање мора негде да почне: зашто се тако лоше опходим према себи? И зар не би требало да променим овај став – пре него што буде прекасно? …“

извор

 Свети Јустин Ћелијски – беседа у недељу четврту по Педесетници[1] 1965. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Заиста чудо, небеско чудо данас на земљи. Еванђеље данашње свете Недеље – благовест натприродна, сва божанска, сва небеска. Еванђеље и благовест о свемоћи у човека. Када је човек свемоћан на овој земљи? Он роб смрти, он слабић кога поробљава сваки грех? А да не говоримо о смрти. Сав се у прах и трепет и страх претвара човек пред смрћу. И гле, данашње Свето Еванђеље пружа нам благовест о свемоћи човека.

Кад је човек свемоћан? Објављује Господ данас: Како си веровао нека ти буде[2]. Ето свемоћи људске. Како си веровао нека ти буде, ништа друго. Господе, ја хоћу Царство Небеско! – Како си веровао, нека ти буде. Господе, ја хоћу да победим све страсти у себи! – Како си хтео, нека ти буде. Господе, ослободи ме свих грехова! Како си хтео и веровао, нека ти буде.

Заиста, незнабожац капетан римски одједанпут постаје свемоћан, па он бескрајно смирен пред чувеним Учитељем. Чуо он да долази Исус из Назарета у Капернаум, а слуга његов дома лежи болестан[3]. И пре него што је он казао: Ја …[4] и није хтео да је каже до краја због силности своје, он чује речи: Како си веровао, нека ти буде! Како си веровао нека ти буде. Господе, каква је то сила вера!

Шта је то вера? – Да ја могу да учиним оно што желим. Вера је сила која, ето, васцелог Бога, све божанске силе уноси у овог незнабошца капетана. Нашао је капетан тај чудни спој између себе и Господа, пронашао веру, и све силе божанске уливају се у њега. И збива се велико Еванђеље, велика Благовест, по речима Апостола: Христос се усељује вером у срце[5] његово, вером се усељује. И то јадно и бедно људско срце које вапи: Ето, слуга мој лежи болестан дома.[6] Какво преображење! Мало људско срце сместило све небеске силе, божанске силе. Убрзано, усплахирено срце Савлово – шта бива са њим? Када вера удари као гром у његово срце он постаде свемоћни Апостол Христов у овоме свету, и свима бићима у свима световима смело објављује: Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје[7]. Све могу. У тај час оздрави слуга његов[8], када је господар капетан поверовао и вером исказао све биће своје Господу Христу, сву жељу своју. А тај час је тако чудесан и диван час, свакога од нас.

Еванђеље ово је и моје и твоје и сваког људског бића. Шта је то у овом кавезу смрти, што се земља зове, бити бескрајно слободан, моћнији од смрти, моћнији од свакога греха, моћнији од сваке болести, моћнији од свакога ђавола! Ти раскопај срце своје, душу своју и засади веру у Господа Христа, и сваки час твој биће победа над немоћима, над слабостима, над гресима, над смртима. Ја и ти, и сваки човек, свако људско биће, болује и пати сигурно од многих грехова, болује од пакости, болује од злобе, болује од гњева, болује од мржње, болује од греха разних и од страсти разних. А гле, ти имаш свемоћног лекара. Кога? Тебе сама – веру твоју.

Ето ти свемоћног лекара који може излечити себе од сваке болести: вера у Господа Христа, Јединог Истинитог Бога у свима световима; вера бескрајног поверења у Њега, најчовекољубивијег и уствари Јединог Човекољупца. Јединог Човекољупца! Једина права љубав према човеку, јер Он спасе човека од смрти, спасе човека од ђавола, спасе човека од греха. Осим ње ништа се друго не може назвати љубављу. А гле, Он такав, сав Бог, сав у силама божанским, Он се усељује у тебе, у малено срце људско усељује се. Како можеш у твоме срцу осетити мржњу када Он, Бог љубави, улази у твоје срце? Како можеш осетити гордост у својој души када он, Бог смирења, улази у твоју душу, усељује се у твоје срце? Како можеш осетити ма коју смрт у себи када Он, Победитељ смрти, усељује се у тебе вером твојом? Како се може у тебе уселити какав демон, ма какав нечисти дух, када Он, Бог, свесавршени Бог, доноси Божанство Своје и усељује се у тебе? Да, несумњиво ти постајеш свемоћан вером у Господа Христа.

Нема онда неизлечиве болести, нема непобедиве смрти у овоме свету, нема непобедивог ђавола у овоме свету, када Бог улази вером у тебе. Вера у Њега… Кад човек не верује у Господа Христа – шта је? Немоћ, сав немоћ. А са Њим постаје свемоћан! Када човек не верује у Господа Христа он је лакши и мањи од ништа, а кад поверује у Њега он, који је ништа, постаје све. Од небића постаје биће. Ето чуда, чуда љубави Христове. Од небића постаје човек биће, постаје сунаследник Христов[9]. То даје вера у Њега: даје Живот Вечни, даје Истину Вечну, даје Правду Вечну, даје Добро Вечно. И ти, ако само имаш вере у Господа Христа за тебе нема неизлечиве болести. Не знам каква да је мржња у теби – ти ћеш је лако савладати вером у Господа Христа. Не знам каква да је гордост, пакост, злоба, злоћа, сви ти греси у теби – шта је то ако имаш веру у Њега.

Каква треба да је твоја и моја вера? Ево, показао нам је незнабожац. Вера треба да је смирена, свесмирена. Господе, пред Тобом ја сам једно бескрајно небиће… Пред Тобом, пред Тобом ја сам помрчина, пред Тобом ја сам ноћ, а Ти Светлост изнад свих светлости. Вечна ноћ у мени, а Светлост Божанска, Светлост Вечна улази у мене. Ја човек, залудео у немоћима и слабостима својим, залудео у гресима својим, а Ти – Божанска Свемудрост. Ја сав смртан, безброј грехова у мени, а сваки грех по мала смрт – а Ти сав у бесмртности, сав Вечан. Како, како да постанем Твој? Када стојим пред Тобом како смем да стојим пред Тобом, реци ми? – Као капетан: вером, свесмиреном вером. Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш[10]. А кров душе моје – и душа моја шта? Душа је моја створена од Бога, као палата, божанска небеска палата на земљи, а шта сам ја начинио од те палате? Земљотреси греха, земљотреси страсти порушили ту небеску палату у мени. Шта је остало од моје душе Господе? Рушевине… Нисам достојан да уђеш под кров душе моје.

Али ето, опет излаза, за мене таквог, за мене и немоћног и свемоћног, за мене свесмртног. Ево, пронашао је излаз капетан незнабожац: Господе и ја сам човек под влашћу, и ја имам војнике па речем једноме: Иди, и иде; другоме: Дођи и дође; И слузи своме: Учини то и учини[11]. И заћутао је капетан. Није договорио своју мисао, своју жељу. Шта вели? Господе, зар ти знаш …[12] Као шта је управљам војницима, тако Ти управљаш смртима у овоме свету. Рекнеш смрти: „Дођи“, и дође; рекнеш смрти: „Иди“ и иде; рекнеш искушењу: „Дођи“ и оно дође; рекнеш да иде, и оно иде. Допустиш ђаволу да ме куша, и он долази са свим силама својим, а Ти само рекнеш једну реч и он безобзирце бежи са свима својим пакленим силама. Пред њим стоји Исус из Назарета, али то је испред њега Господ Бог, Владар, Господар над свима слабостима, свима болестима, Господар над свима гресима, над свима смртима, над свима демонима. Само реци реч и оздравиће слуга мој. Знам, само реци реч и оздравиће слуга мој.

А ти, и ја, да лечимо душу своју, душу која болује од многих грехова, од многих страсти, од многих демонизама, од многих ђаволстава. Господе, само реци реч и оздравиће душа моја. Али шта да Ти ја дам? Оно што и капетан: смирену веру, свесмирену веру. Веруј, имај поверење у Господа Христа да је Он увек јачи од свакога твог греха, увек јачи од сваке твоје смрти, увек јачи од сваког демона. Веруј и Он ће учинити по вери твојој. Како си веровао нека ти буде То ће ти Он рећи увек кад Му се обратиш свим срцем, свом душом. Биће с тобом оно исто што и са слугом, оздравићеш ти одмах. Оздравиће душа твоја, слуго, оздравићеш ти одмах. Оздравиће душа твоја, исцелићеш се, и осетићеш каква је благост и сила у Господу Христу. Имај апсолутно поверење у Господа Христа.

Јер вера није ништа друго, и моја и твоја, него наше поверење у Јединог Истинитог Бога, у Господа Христа, не у неког лажног Бога, не у неког измишљеног Бога, него у Јединог Истинитог Бога у свим световима. Када човек душу своју, ум свој, срце своје, очи своје, чуло своје, биће цело своје преда вери и верује у Господа Христа, тада се са њим збивају непрекидна чудеса, непрекидна чудеса у души његовој и у свету око њега. Он одмах почиње да осећа како заиста Господ дела у њему и око њега, дела кроз људе, кроз пријатеље и непријатеље, дела кроз ваздух, кроз птице, кроз биље, кроз звезде, кроз небо. Са свих страна навиру и увиру у таквог човека силе Господа Христа, и Он увек победник, увек јачи од сваке немоћи земаљске, увек јачи и од онога што је најјаче и најстрашније у овоме свету, јачи од зла. Богом смо јаки[13], Христом смо свејаки. Нема силе овога света која се не може уништити или уплашити ако све бриге своје пренесемо на Господа Христа. Ако све биће своје предамо Њему онда Он ради по вери нашој. Како си веровао нека ти буде!

Мени и теби, брате и сестро, бива онако како верујемо. Господ чини све оно што хоће вера наша, вели Свети Исак Сирин. Господ чини са нама све оно што хоће вера наша. Пази како верујеш, гледај да то буде најјаче у теби. Ето Светих Апостола који, гледајући у Господа Христа и Његова чудеса, опет нису имали довољно вере, довољно силе да то све приме и схвате, да унесу у мало људско биће. Господе, додај нам вере говорили су[14], увећај нам веру. Да, вера настаје као што настаје зрно горушично – то је Спаситељ објавио[15]. У почетку је мала, ти треба да је негујеш као зрно горушично, да пазиш да је зима греха, да је трње страсти не угуши и удави, ту младицу, то зрно горушично које клија, ниче и расте. Као што се трудиш око једне воћке док не порасте и не почне да доноси род, тако се треба трудити и око вере, око горушичног зрна вере. То узгајај у себи, и када та вера узрасте, гле, њене гране – то су све свете врлине. Једна грана љубав света, друга грака молитва света, трећа пост свети, кротост, благост, смиреност, све врлине из корена вере, из тог малог горушичног зрна.

Такво је Царство Небеско, вели Спаситељ[16]. У почетку невидљиво, и ти се плашиш. У души твојој нема Христа, нема ничега. Али потруди се, потруди се. Ако се трудиш око усева, труди се довољно око небеских усева у твојој души, само пази, пази да се ђаво не ушуња и тражи искушења кроз неке страшне падове твоје, и не украде то од тебе. Сећате се приче о сејачу и семену. Спаситељ вели: А ђаво дође и украде оно што је крај пута[17]. Украде… А ти спаваш, спаваш у греху некоме, у страсти некој, у искушењу некоме. Ђаво краде посејано у срцу, посејаног Господа Христа. Највећи бол, највећа мука, највећа несрећа човекова у овоме свету јесте да му се украде из душе оно што је божанско, што човека чини човеком, оно што му даје вредности и бескрајне вредности небеске у нашем земаљском блату. Зато вера наша мора бити јака.

Ми горушично зрно, зрно вере узгајамо и помажемо да узрасте – како? Ето, молитвом. Шта молитва ради? Молитвом расте наша вера… И још: љубављу расте наша вера, јер вера дела кроз љубав[18]. И још, смиреношћу расте наша вера. Тако, свака света врлина појачава веру, иако оне све долазе од вере, све се хране вером, и све се врлине хране једна другом. И човек велике вере.човек истинске вере, гле, у души својој има све свете врлине.

Погледајте Апостола Павла, погледајте Апостола Петра, погледајте Свете Апостоле, погледајте Светог Саву, погледајте Свете Мученике, Исповеднике. Шта они раде? Они живе и хране се само врлинама светим. Сваки је велики вером, али у великој вери је велика љубав, у великој љубави је велика молитва, у великој молитви велика нада, у великој нади велики пост, и тако врлина врлину храни. То је једно дрво које органски расте, органски се развија и све врлине цветају у теби. Пази како живиш, пази шта радиш, са осећањем вере у себи. Осећање вере је топло, оно загрева душу, осећање вере уноси топлоту у душу. Човек вере осећа се бесмртан у овоме свету. Бесмртност је осећање Бога[19] Када осетиш Бога у себи, заиста осетиш да си бесмртан, осетиш се сав Божји, осетиш да си ти вечно биће, да те је Господ створио за Вечни Живот, и да је Он дошао у овај свет да тај Вечни Живот у теби разради, умножи, да те тако васцелог пренесе из овог у онај свет као вечно божанско биће. Човек, човек светих врлина, раја Божјег, човек вечно биће! Али ђаво се руга нама кроз искушења, ђаво хоће да ми заволимо грехе, да живимо у њима. И онда он полако претвара наш живот на земљи у мали пакао.

Господ је дошао у овај свет, спустио се у наше трулежно људско биће, биће у коме се угнездила не једна смрт, него на хиљаде смрти; угнездио се не један ђаво, на хиљаде ђавола; и Он Бог сишао је у човека и постао човек. Није послао Анђела да постане човек[20]. Немоћан је Анђео да спасе човека од његових ђавола и од његових страсти. Само Бог јачи је од ђавола. Зато је Бог постао човек да би човек постао јачи, јачи од смрти, јачи од греха, да би постао свепобедни победник, и васкрсао победивши све смрти и узнео се у Живот Бесмртни Вечни, у Живот Божански. Зато смо створени ми људи, зато смо на овој земљи да то постигнемо; да са Христом се узнесемо изнад свих небеса, изнад свих смрти, изнад свих грехова; да постанемо Христоносци и Богоносци; да узрастемо човека у Господу, вели Свети Апостол Павле, у меру раста висине Христове[21].

Човек си, хришћанин си, ето Господ Христос је мера твога рашћења. Труди се да порастеш духовно у овоме свету у меру раста висине Христове, вели Свети Апостол Павле. Зато човек хришћанин никада не стаје на земљи, увек је у покрету, увек у подвигу, зна да треба непрекидно да расте. Камен, како вели Григорије Ниски, он већ заостаје[22]. Хришћанин никад не стаје, вели исти Светитељ, никада не стаје. Стално иде напред. Гле, шта је са њим? Вечни Живот: то треба да наследи, Бога треба да смести у души својој, у срцу свом. Зато он увек иде напред, зато он по великој милости оваплоћеног Господа причешћује се великом и најсветијом Тајном, Светом Тајном Причешћа: прима васцелог Господа Христа, усељује Га у себе да би побеђивао још на земљи све демоне, све ђаволе, све грехе, све смрти, и да би стално осећао себе бесмртним и вечним и непобедивим у овоме свету, непобедивим од ма ког греха, од ма ког искушења.

Ти, хришћанине, имаш сва небеска божанска средства да себи осигураш још на земљи Живот Вечни. Таква је љубав Господа Христа, љубав не само према капетану незнабожачком, који је показао толику веру у Господа, него према сваком људском бићу. Како си веровао нека ти буде! То Спаситељ вели за свакога од нас, и та Блага Вест, њен успех, њен живот зависи од тебе и од мене, од наше воље. Хоћемо ли или нећемо. Нико нам није крив ако ми нећемо да верујемо правом вером. Нико нам није крив ако ми нећемо да обрађујемо своју веру у себи. Немој се изговарати: те крив је овај, те крив је онај. Не, сва вера твоја зависи од тебе, од твоје воље, од твога хтења, од твога смирења пред Господом. Зато, на дан Страшнога Суда нико и неће одговарати место тебе, него ти сам, ти лично. Еванђеље је Господ донео и мени и теби: лично мени, лично теби; и с правом ће на дан Страшнога Суда питати и мене и тебе: „Како си испуњавао моје Еванђеље, живео по њему? Ја сам био на земљи, ту међу вама, ради тога; и не само то, него сам дао све небеске силе да би могли испуњавати моје Еванђеље“.

Шта је Дух Свети, шта је Света Педесетница, шта је сила Светога Духа? Ето, у Цркви Христовој све божанске силе кроз Светога Духа дате свакоме од нас да их помоћу светих врлина, помоћу Светих Тајни учинимо својима. Од нас се тражи вера, смиреност, кротост, и даје нам се Бог у Светоме Причешћу.

Опомени се увек, брате и сестро, сваки дан размишљај о томе шта ти дајеш, како мало дајеш од себе, а шта заузврат добијаш. Добијаш Живот Вечни, добијаш Истину Вечну, Правду Вечну, добијаш Царство Небеско, а дајеш из маленог срца свог веру у чудесног Господа Христа, и љубав, и молитву, и пост, и смиреност, и остале свете врлине. Све тако ситно и мало према Његовој Вечној Љубави и Милости према свима нама. Њему, само Њему човек има да захвали што није постао ђаво на земљи. А да Господ није дошао у овај свет, то би се десило са човеком. Хвала Господу Који је, по великој милости и човекољубљу, дао нам све што нам треба за Живот Вечни и у овом и у оном свету.

Зато, нека увек расте вера наша у Њега. Нека наше осећање и наша мисао буду увек свесни да је вера наша, ма како велика била, увек мала. Господ усађује у нама веру нашу да и ми можемо веровати у Њега оном свемоћном вером којом је веровао овај незнабожац капетан, да бисмо и ми у свима тешкоћама нашег живота, у свима искушењима, у свима борбама, у свима хрвањима на земљи са гресима, са ђаволима, веровали у Њега као свепобедног Победника и вапијали: Верујем, Господе, помози моме неверју[23]. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Матеју 8,5-13
2. Mт 8,13
3. Mт. 8,5-6
4. Нечујно на траци неколико речи. – Прим. препис.
5. Еф. 3,17
6. Мат. 8,6
7. Фил. 4,13
8. Мат. 8,13
9. Рм. 8,17
10. Мт. 8,8
11. Мт. 8,9
12. Пар речи нејасно на траци. – Прим. препис.
13. Пс. 60,12
14. Лк. 17,5
15. Мт. 13, 31-32
16. Мт. 13,31
17. Мт. 13,19
18. Гал. 5,6
19. Мисао Светог Исака Сирина. – Прим. уредн.
20. Јeвp. 2,7-17
21. Еф. 4,13
22. Очигледно да ова реченица није завршена. Она је могла бити оваква: Камен, бачен, ако не лети, не креће се, он већ заостаје, и пада. Прим. уредн.
23. Mp. 9,24

https://mitropolija.com/2025/07/05/nedelja-cetvrta-po-pedesetnici-kako-si-verovao-neka-ti-bude/

Исусова осуда лицемерја књижевника и фарисеја, жалост над Јерусалимом
 
1-3. Тада Исус рече народу и ученицима својим говорећи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре, а не творе.
 
Када је Господ ућуткао фарисеје, и показао им да су неизлечиво болесни, почиње да говори о њима, њиховом животу и понашању. Он упозорава Своје слушаоце да не презиру своје учитеље иако живе порочним животом. Истовремено показује да се Он не супротставља Закону, већ, штавише, жели да се Закон поштује, иако су они који га проповедају недостојни. Поручује им да све што говоре учитељи прихвате као да говори Мојсеј или радије сам Бог. „Треба ли онда све чинити што они говоре, чак иако нас уче злу?“ Мислим да се прави учитељ никада неће усудити да другога наводи на зло. Али, ако претпоставимо да се деси да неки учитељ подстиче људе на рђав живот, такав, очигледно, није од „столице Мојсејеве“ нити говори од Закона. Господ говори о онима који седе на „столици Мојсејевој“, то јест, о онима који поучавају народ Закону. Потребно је зато да слушамо оне који нас поучавају Закону Божјем, чак иако они сами не творе оно што говоре.
 
4-5. Него везују бремена тешка и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје, и праве велике скуте на хаљинама својим.
 
Фарисеји су везивали тешка бремена људима присиљавајући их да испуњавају ситничаве и тешке за вршење заповести Закона. Штавише, оптерећивали су их све већим бројем заповести, позивајући се на предања која су надилазила границе Мојсејевог Закона, док они сами нису били спремни ни прстом да макну да би испунили те заповести, нити су се усуђивали да узму на себе таква бремена. Када учитељ учи не само речима већ и делима, он тада сам носи бреме својих ученика и труди се заједно с њима. Али, када ми натовари бреме, а сам ништа не чини, тада ме још више оптерећује, показујући својим немаром да је немогуће испунити оно што говори. Зато Господ окривљује фарисеје да сами неће да носе бреме заповести и да их испуњују. Међутим, они не само што не чине никакво добро већ се лицемерно претварају да то чине. Чак и да су учинили неко добро дело ради тога да би их људи видели, остали би без награде. Зато су они заиста достојни сваке осуде, јер не чинећи ништа добро, хтели су да их људи прослављају као делатнике врлине. А шта они заправо раде? „Проширују своје амајлије и праве велике скуте на хаљинама својим“. Ово има следеће значење. У Закону пише: „И вежи их себи на руку за знак и нека ти буду као почеоник међу очима.“ Фарисеји би, дакле, исписали на два комада коже десет заповести Закона и један би привезали за чело, док би други окачили за десну руку (то су називали амајлијама). „Велике скутове“ су правили тако што би на рубови ма својих хаљина пришивали ресице љубичасте или црвене боје. И за то су били нашли речи у Закону, који је прописивао ово правило да они не би заборављали заповести Божје. Али, Бог то није хтео. Када је рекао да на рукама својим носе амајлије, желео је да каже да треба испуњавати заповести (Божје), док су као крв црвене ресице показивале како треба да будемо обележени крвљу Христовом. Фарисеји су, међутим, правили велике амајлије и проширивали скуте како би људи који их виде мислили да ревносно држе Закон.
 
6-7. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама, и да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу!
 
Авај, шта то Господ говори? Осуђује их само зато што воле зачеља? Када је, дакле, осуђен онај који само воли почасно место, колика тек казна очекује човека који чини и више од тога? „На првим местима по синагогама“; управо тамо где је требало да друге поуче смирењу, сами су показивали своју исквареност, јер су све чинили ради (светске) славе. Они не само што нису због тога осећали срам већ су још више волели да их људи зову: „рави, рави!“, што значи „учитељу!“.
 
8-12. А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос. А највећи између вас да вам буде слуга. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се.
 
Христос нам не забрањује да некога зовемо „учитељем“, већ да сами са страшћу желимо да нас други тако зову и да се на све начине трудимо у томе. Учитељско достојанство у суштини припада само Богу. Када каже „Оцем својим не зовите никога“, Он не забрањује поштовање које смо дужни указати својим родитељима, јер Господ жели да поштујемо своје родитеље и посебно своје духовне очеве, већ нас упућује да познамо истинског Оца, Бога, јер је наш Отац пре свега Бог. Наши телесни родитељи нису виновници нашег рођења, већ Божји служитељи и помоћници. Да би им показао каква је корист од смирења, говори им да онај који је велики међу њима треба да им буде слуга и последњи, јер онај који се уздиже, мислећи да је нешто, биће понижен и Бог ће га оставити.
 
13. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтјели.
 
„Ви“, каже, „не само да сте неверници који живите порочним животом већ и друге учите да Ми не верују и кварите их својим животом и примером.“ Људи су склони да се саображавају својим вођама, посебно ако их виде наклоњене злу. Видиш, дакле, да су речи „тешко вама“ претња која следује свакоме учитељу и владару који својим животом онемогућава остале да напредују у добру.
 
14. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени.
 
Лицемерима их назива зато што се пред другима показују побожни, иако не чине оно што приличи побожности, већ се притворно дуго моле и једу удовичке новце. Они су заиста били обмањивачи који су исмевали просте људе и поткрадали их. „Зато ћете већма бити осуђени“, јер сте појели сва удовичка имања, уместо да сте им помогли у њиховом сиромаштву. Постоји још један разлог због кога ће још већма бити осуђени. Они су се, наиме, молили под изговором да чине добро дело, док су у ствари чинили зло једући имања удовичка. Онај, дакле, који под изговором добра наводи другога на зло, заслужује највећу казну.
 
15. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе.
 
„Ви не само“, каже, „кварите Јевреје већ и оне који из идолопоклонства прилазе јеврејској вери, и које зову прозелити. Трудите се да обратите некога јеврејском начину живота и обрезању, а када почне да живи као Јеврејин, тада пропада искварен вашом злоћом.“ „Син пакла“ означава онога који заслужује пакао и који му је душом толико близу да бива опаљиван његовим пламеном.
 
16-22. Тешко вама вођи слијепи који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће, злато или храм који злато освећује. И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће, дар, или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему, и који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се пријестолом Божијим и Оним који сједи на њему.
 
Назива их слепцима јер нису хтели да друге уче ономе што је било потребно. Мање важним стварима указивали су поштовање, док су пренебрегавали оно што је заиста вредно поштовања. Храмовно злато, ликове херувима и златни сасуд ценили су више од самога Храма. Зато су и учили народ да ништа није заклети се Храмом, већ да се треба заклињати храмовним златом, које је управо и било поштовано зато што се налазило у Храму. Говорили су да су дарови положени на жртвенику часнији од самог жртвеника. Чак су учили да онај који се закуне златним сасудом, волом или овцом принесеним на жртву, а потом погази своју заклетву, треба да буде осуђен тако што ће платити цену у вредности дара. Фарисеји су више ценили дар од самога жртвеника због зараде коју су имали од жртвоприношења. Али, ако се неко заклео Храмом, а потом погазио заклетву, бивао би ослобођен од дуга, пошто није могао да сагради ништа слично Храму. Зато су среброљубиви фарисеји заклетву Храмом сматрали мање важном. Христос није допуштао да се дар сматра већим од жртвеника, јер се код нас (у Цркви) жртвеник освећује даровима, пошто се принеше ни хлеб божанском благодаћу претвара у само Тело Господше, те тако освећује жртвеник на коме је положен.
 
23-24. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слијепи, који оцјеђујете комарца, а камилу прождирете.
 
Опет их прекорева као неразумне, јер су презирали веће заповести, а тражили строго поштовање мањих, не запостављајући чак ни десетак од кима који су давали. Када би их неко прекорио као ситничаве, одмах би говорили да тако заповеда Закон. Било би много боље и богоугодније да су од народа тражили правду, милост и веру. Шта је правда? Не чинити ништа неправедно и неразумно, већ све радити с расуђивањем и разумом. Одмах после правде следи милост. Онај, наиме, који све чини с расуђивањем добро зна коме треба да удели милостињу. Иза милости долази вера, јер онај који је милостив чврсто верује да ништа неће изгубити и да ће све добити. Или, у другом смислу, треба бити милостив, али такође и веровати Богу истинитоме. Многи су Јелини били милостиви, али пошто нису веровали у живога Бога, нису ни поседовали милост која се рађа из вере. Дакле сваки учитељ мора „узети десетак“ од свога народа, то јест, тражити правду, милост и веру од десет чула: пет телесних и пет душевних. Господ каже: „Ово је требало чинити“, не да би их пбдстакао да дају десетак од биља већ да не би помислили да се противи Мојсеју. Назива их „слепим вођама“, јер су се гордили својим учењем мислећи да све знају, а никоме нису били од користи, већ су, штавише, све кварили и гурали у понор неверја. Каже им да „оцеђују комарца“, јер су се чували малих грехова, а да „прождиру камилу“, то јест, превиђају велике грехове.
 
25-26. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте.
 
Држећи се отачких предања, они су прали чаше и зделе за јестива, иако су пили вино и јели храну коју су непоштено стицали и тако их још више оскврњивали. Зато им Господ каже: „Не стичите вино неправдом и тада ће унутрашњост чаше бити чиста.“ По другом тумачењу, Он не говори о чашама и зделама, већ пореди телесно и спољашње стање са унутрашњим и духовним. „Ти се“, каже, „трудиш да спољашњост чаше, то јест, твоје спољашње понашање, буде што достојанственије, док си изнутра пун нечистоте, похлепе и неправде. Треба, дакле, прво очистити унутрашњост, дакле, душу, јер се сјај очишћене душе огледа у достојанству спољашњег понашања.“
 
27-28. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви, споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња.
 
И ово поређење има исто значење као претходно. Фарисеји су хтели да се у својој спољашњости покажу достојанствени. Зато их пореди са окреченим гробовима, споља избељеним кречом, а изнутра пуним сваке нечистоте, мртвих и трулежних дела.
 
29-31. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника. И говорите: Да смо ми били у вријеме отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме сами свједочите за себе да сте синови оних који су побили пророке.
 
Не сажаљева их зато што зидају гробове пророцима, јер је то богоугодно, већ зато што то чине лицемерно, и осуђују своје очеве, иако су гори од њих и далеко их надмашују у злу. Они отворено лажу када говоре: „Да смо били у време својих отаца не бисмо убијали пророке“, јер су намеравали да убију самога Владику пророка. Зато им Христос и каже:
 
32-33. Испуните и ви мјеру отаца вашиж. Змије, породи аспидини, како ћете побјећи од осуде за пакао?
 
Када им каже: „Испуните и ви меру отаца ваших“, Он им не наређује нити их принуђава да Га убију, већ намерава да им каже следеће: „Пошто сте ви змије и као пород таквих отаца тврдоглаво се држите њиховог безумља, будући неизлечиви, убрзо ћете и ви пожелети да надмашите своје очеве и да ме убијете. Ви ћете достићи крајњи степен злобе када испуните злочин који су ваши оци пропустили да почине. Како ћете као такви избећи казну?“
 
34. Зато, ево, Ја ћу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а друге бити по синагогама својима и гонити од града до града.
 
Прекорева их зато што су лажно рекли: „Да смо били у време својих отаца не бисмо убијали пророке.“ „Јер гле“, каже, „Ја вам шаљем пророк и мудраце и књижевнике, али и њих ћете побити.“ Ово говори за апостоле, јер их је Свети Дух, украсивши учењем, учинио истинским књижевницима, то јест, народним учитељима, као и пророцима и мужевима испуњеним сваке премудрости. Каже „шаљем“ да би показао силу Свога божанства.
 
35-36. Да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем да ће ово све доћи на род овај.
 
Говори им да ће сва неправедно проливена крв доћи на Јевреје који су тада живели и да ће они бити строжије кажњени од својих отаца зато што се нису уразумели ни после таквих примера. И Ламех је такође био строжије кажњен од Каина, иако није убио свога брата, зато што се није научио на Каиновом примеру. „На вас ће“, каже, „доћи сва крв од Авеља до Захарије.“ С правом спомиње Авеља јер је он убијен из зависти, исто као и Христос. Али, који се Захарија овде спомиње? Једни кажу да је реч о једноме од дванаесторице пророка, други, опет, да је то отац Претечин. У предању је остало да је у Храму постојало место на коме су стајале девице. Када је, дакле, Захарија (Претечин отац) био првосвештеник, ставио је Богородицу, после рођења Христовог, на место одређено за девице. То је разгневило Јевреје који су га убили зато што је с девицама уврстио жену која је родила. Није никакво чудо да је отац Претечин имао оца по имену Варахија, као што је имао и један од дванаесторице пророка кога су звали син Варахијин. Будући да су делили исто име, сасвим је могуће да су им и очеви били имењаци.
 
37-39. Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Бто ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме одсада видјети док не речете: Благословен који долази у име Господње.
 
Два пута понавља име Јерусалима из милоште и сажаљења према њему. Као што се заљубљени свесрдно труди да себе оправда пред својом драгом која га је изневерила, намеравајући да је казни, тако и Христос оптужује Јерусалим (престоницу Јевреја) за убиство. Много је пута Он желео да јој укаже милост, али она то није хтела, већ је веровала ђаволу који је расипао њену децу и удаљавао их од истине која сједињује с Богом, те није прихватала Господа који је њену децу сакупљао. Ништа толико не удаљује од Бога као грех, нити нас тако сједињује с Њим као чиста савест. Да би показао Своју родитељску љубав, он наводи пример кокоши. „Али пошто ви не желите Моју љубав, остављам Храм празан.“ Из овога учимо да Бог ради нас обитава у храмовима, и када ми напустимо Бога онда и наши храмови остају пусти. „Нећете Ме одсада видети до другог доласка. Али, тада ћете, хтели не хтели пасти ничице преда Мном и рећи – „Благословен који долази…“ Разуми да „одсада“ значи „од распећа“, а не од времена када је изговорио ове речи, јер су Га они после тога много пута видели, док Га после распећа нису видели, нити ће Га видети до Његовог Другог доласка.

svetosavlje.org

Свети Јевсевије беше епископ града Самосата, који се налазио под влашћу Антиохијске патријаршије. У оно време када Аријева јерес, превлађујући, наношаше велике штете, и силно смућивана њоме Црква Христова се колебаше као лађа усред буре на мору, Свети Јевсевије се показа као муж правоверан, побожан, пун ревности по Богу, постојан, храбар и непоколебљив у православном вероисповедању.

После смрти великог цара Светог Константина у источној половини царства ступи на престо његов син Констанције. Као аријанац, цар Констанције веома помагаше аријанце и бораше се за њих. Стога за царовања његова беше велико гоњење на православне и злостављање православних. Тада и Свети Јевсевије поднесе не мала страдања од аријанаца због своје ревности за православну веру. А његова побожна ревност за Цркву Христову поче се обелодањивати преко следећег догађаја.

Када Патријарх антиохијски Евдоксије аријанац, пређе ради богатства на патријарашки престо цариградски, тада у Антиохији би сазван сабор свих епископа сиријских ради избора патријарха на место Евдоксија. У то време, како међу народом хришћанским, тако и међу епископима, беше мало православних, јер врло многи аријанствоваху, следујући зловерном цару. На том сабору Свети Јевсевије заузимаше не последње место међу епископима – првацима. Знајући добро за епископа севастијског у Јерменији Светог Мелетија да је правоверан и да се чврсто држи Символа вере Првог васељенског сабора никејског, Свети Јевсевије саветоваше свима да Мелетија изаберу за патријарха. Аријанствујући епископи не знајући Мелетијево правоверје и мислећи да ће он бити њихов једномишљеник, радо послушаше Јевсевијев савет. Они саставише заједничку одлуку о избору Мелетија, потврдише је својеручним потписима и поверише на чување Светом Јевсевију. А када затим добише царев пристанак на тај избор, они известише Светог Мелетија о избору и доведоше га у Антиохију, где би дочекан са великом радошћу.

У својству патријарха Свети Мелетије стаде учити своју паству пре свега врлинском животу и благим наравима, поправљајући искварен у срцима њиховим пут ка правоверју. Јер светитељ очекиваше да ће, исправивши најпре њихове зле нарави чупајући их са њиве срца њихових као трње и коров, лакше посејати у њима семе православља. Након мало времена народ, желећи да тачно сазна којег је вероисповедања њихов нови патријарх, стаде молити Патријарха да се изјасни о томе. Поводом тога Свети Мелетије изговори у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом васељенском сабору у Никеји, и исповеди да је Син савечан, саприродан и раван Оцу, није створен него је Творац целокупне твари.

Оваква свенародна проповед силно узбуни и разгневи аријанце, а провославни се обрадоваше радошћу неисказаном, видећи на апостолском престолу таквог православног архијереја. Разјарени аријанци изгнаше из цркве архијереја Божјег у тридесети дан по ступању његовом на патријаршиски престо, и стадоше га свуда грдити, називајући га јеретиком савелијанцем. Затим подговорише цара, те осуди Светог Мелетија на заточење. И Свети патријарх би изведен ноћу из Антиохије и послат у прогонство. На његово место аријанци изабраше у Антиохији неког Евзоија, аријанца.

Свети Јевсевије самосатски, видећи какав немир стварају јеретици у Антиохијској цркви и како невин страда нови Архиепископ Свети Мелетије, веома се ожалости због тога, па напусти Антиохију и отпутова у свој град. По одласку Јевсевија, аријанци се опоменуше да се код Јевсевија налази на чувању одлука о избору Мелетија за архиепископа, својеручно потписана од свих епископа. Опоменувши се тога, они се узнемирише, бојећи се да их Јевсевије некада на сабору не оптужи због тога што су одмах прогнали архиепископа кога су сами сложно били изабрали. Стога аријанци замолише цара, који се тада налазио у Антиохији, да пошаље за Јевсевијем да врати поверену му одлуку. Цар одмах посла за Јевсевијем изасланика на најбржим коњима. Када изасланик сустиже Епископа Јевсевија и саопшти му царево наређење, он одговори: Поверену ми заједничку одлуку нећу вратити, док се сви они који су ми је поверили не саберу заједно (= на сабор).

Изасланик се врати празних руку к цару. Цар се силно разљути, и поново посла изасланика, написавши строгу наредбу да се епископу, ако не буде хтео дати ону одлуку, одсече десна рука. То цар написа, да би уплашио Светог епископа, а изасланику не нареди да тако поступи. Када царев изасланик поново сустиже Светог Јевсевија и показа му страшну наредбу, Свети Јевсевије, прочитавши је, одмах пружи обе руке на посечење, говорећи: Не само десну руку, него и леву одсеците; ипак ја нећу дати одлуку, која јасно изобличава злобу и безакоње аријанаца.

Изасланик се понова врати без одлуке и исприча цару све. Чувши такав одговор Светог епископа, цар се веома удиви његовом неустрашивом јунаштву и храбром постојанству, због чега он доцније хваљаше Јевсевија пред многима.

Након неколико година умре злочестиви цар Констанције. После њега дође Јулијан Одступник. Он поврати Светог Мелетија из заточења на антиохијски престо, али га потом поново изгна. За царовања Јулијанова Црква Христова стаде још веће зло трпети него за царовања Констанцијева. Јер ка аријанској јереси, која смућиваше све православне у васељени, придружи се гоњење од стране идолопоклоника. Сам цар, који се јавно одрече Христа, стаде отворено приносити жртве идолима, и подиже гоњење на хришћане, нарочито на свештена лица. Због тих гоњења остадоше у то време многе цркве без својих свештенослужитеља, и епископски престоли – без архијереја, јер једни од њих беху поубијани а други разјурени, или од аријанаца за владавине Констанција, или од идолослужитеља за владавине Јулијана. И да Господ не прекину Јулијанов живот и царовање, тешко да би иједна црква остала читава са својим свештенослужитељима.

У то страшно време Свети Јевсевије, прикривши свој архијерејски чин, обуче се у војничко одело, и у таком виду прохођаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој православној вери. Где би затекао цркву без свештенослужитеља, он је постављао јереје и ђаконе и остале клирике. А другде постављао је и епископе, и то од оних који су одбацивали Аријеву јерес и умовали православно. Ето, такву ревност по Христу, такав труд, такво старање и бригу о Цркви Христовој имађаше овај велики архијереј Божји Јевсевије.

Када безбожни Јулијан погибе хучно, за цара дође побожни и христољубиви Јовијан, при коме Свети Мелетије би понова враћен на свој престо. У то време Свети Јевсевије и остали православни архијереји стадоше слободно управљати својом паством. Затим, по савету Светог Јевсевија, Свети Мелетије сазва у Антиохији помесни сабор, на коме узеше учешћа двадесет и седам епископа; међу њима први после Мелетија беше Јевсевије. На том сабору бејаше и Свети Пелагије, епископ лаодикијски, о чијем чистом и светом животу казују следеће. У младости својој Пелагије би од својих родитеља привољен да ступи у брак. Али када би уведен у ложницу, он усаветова своју невесту да чувају своју девственост у чистоти. И тако под видом супружанства он живљаше са женом у чистој девствености, као брат са сестром. Сем тога он се одликоваше и многим другим врлинама, због којих би почаствован од Бога и од људи архијерејским чином. Пелагије имађаше велику љубав према Светом Мелетију и Светом Јевсевију, и беше њихов једномислени друг, борећи се с њима заједно за побожност. На том горе споменутом сабору антиохијском Свети оци наредише свима да исповедају и православно држе једносушност Сина са Оцем и веру, утврђену на Првом васељенском сабору у Никеји. На то пристадоше и аријанци и својеручно потписаше, ма да лицемерно, на неко време, да би учинили по вољи цару православном. А то учинише нарочито стога што се бојаху ових правоверних Светих архијереја: Мелетија, Јевсевија и Пелагија, који уживаху велики углед код цара. Јер побожни цар веома љубљаше ове стубове Цркве због њиховог правоверја, и светог живота, и необично их поштоваше, и слушаше их у свему. Због тога они беху страшни јеретицима; и јеретици се из бојазни присаједињаваху к Цркви.

Но када ускоро умре благочестиви цар Јовијан и на престо ступи Валент, јеретици се поново вратише на своје зловерје, као пси на своју бљувотину, претходно завевши цара у аријанство преко његове супруге Домнике, аријанке. И опет Православна црква би изложена страдањима, и пастири њени изгоњени. Тако опет би изгнан Свети Мелетије у Јерменију, Свети Пелагије у Арабију, а Свети Јевсевије би осуђен на заточење у Тракију.

Неправедна наредба неправедног цара о прогонству Јевсевија би донесена у Самосат на заходу сунца. Сазнавши за то, Свети Јевсевије позва к себи царевог изасланика и рече му: Данас ћути и никоме не говори због чега си дошао, јер ако народ дозна, испуниће се ревности, и узбуниће се, и убиће те, па ћу онда ја бити крив за твоју смрт.

Рекавши то, Свети Јевсевије обави вечерње богослужење. А кад паде ноћ он откри тајну и своју намеру једноме од својих верних слугу. И чим сви заспаше првим сном, он изиђе са слугом из архијерејског дома; слуга ношаше за њим узглавље и књигу. Када стигоше на реку Еуфрат, која тече близу градских бедема, они седоше у чамац да се одвезу у град Зевгму. Светитељ нареди веслачима да крену; и они сву ноћ се трудише веслајући, и сутрадан стигоше у Зевгму.

Самосаћани пак, дознавши да их је њихов свети архијереј оставио, предадоше се великом плачу и ридању, и уједно с тим стадоше распитивати куда је светитељ отишао. Један од житеља који беше видео како светитељ седе у чамац и нареди да га возе у Зевгму, исприча то народу. Тада многи одмах поседаше у многе чамце и појурише за светитељем, и достигоше га у Зевгми. И ставши пред лицем светитеља, они закукаше на сав глас, и силно настојаваху да се врати у њихов град. Али светитељ не пристаде. Тада они какве му све молбе не упућиваху и какве му све речи не говораху, припадајући к ногама његовим и квасећи их сузама, само да се врати к њима на свој престо. Свети Јевсевије их подсети на следеће апостолске речи: Свака душа да се покорава постојећим властима, јер нема власти да није од Бога; а што су власти, од Бога су постављене. Стога, који се супроти власти супроти се наредби Божјој; а који се супроте примају грех на себе (Рм. 13, 1-2).

Наводећи им ове апостолске речи, светитељ им говораше: Мени је немогуће да се противим царској наредби; исто тако и за вас није безопасно противити се царској вољи. – Тада они, видећи да не могу убедити светитеља да се врати, стадоше му давати за пут: један злато, други сребро, трећи одећу, а неки робове своје, пошто је одлазио у далеку земљу. Но светитељ узе врло мало од онога што му нуђаху. Опраштајући се с њима, Свети Јевсевије их поучи да се држе православне вере и апостолских догмата, помоли се за све, благослови их, па крену на предстојећи му пут, у Тракију, куда беше осуђен на прогонство.

Када се Свети Јевсевије налажаше у Истри, стиже глас да су Готи упали у Тракију и силно је пустоше. Због тога светитељ не пође даље, него остаде у Истри, и ту проведе све до смрти зловерног цара Валента. У град пак Самосат на место Светог Јевсевија би послан од аријанаца неки епископ Евномије, аријанац. Када Евномије улажаше у град, нико му од житеља не указа долично епископу поштовање, јер му ни један човек не изиђе у сусрет: ни богат, ни сиромах, ни занатлија, ни земљоделац, ни муж, ни жена, ни стар, ни млад, па чак ни дете. Јер сав град беше православан, и није хтео да указује поштовање зловерном епископу, нити да узме благослов од њега, нити да га види. Евномије онда уђе у епископију, и царском влашћу заузе саборну цркву и стаде служити у њој. Но народ престаде ићи у ту цркву, јер не љубљаше јеретика који у њој архијерејствоваше. И нико не дође к Евномију ни у цркву ни у архијерејски дом, те стога он беше у епископији стално сам самцит са својима, које беше довео са собом. О њему се прича да је, иако јеретик по вери, био добар по нарави, кротак, тих, смирен и према свима љубазан. О добродушности његовој казује се следеће.

Једном он уђе у заједничко купатило да се купа, и слуге затворише за њим врата, да не би други ушли тамо где се епископ купа. Евномије, дознавши да многи стоје пред вратима и желе да се купају, нареди слугама да отворе врата и пусте унутра све који желе да се купају заједно с њим. Онда многи уђоше, али, угледавши епископа где седи у топлом купатилу, остадоше стојећи, указујући му на тај начин поштовање. Епископ им предлагаше да уђе ко жели у исто купатило, али се они не усуђиваху. Тада Евномије разумеде да они из поштовања према њему стоје и неће да се купају. То га ожалости, и он изађе из воде и брзо се удаљи из купатила, не желећи да му указују поштовање. Људи пак који остадоше у купатилу, одмах испустише из базена воду, као оскврњену јеретиковим купањем, па добро опраше базен, јер им се гадило што се јеретик купао у њему. Затим загрејаше нову воду и спремише себи купатило. Дознавши за то, и увидевши да ни на који начин не може привући к себи народ самосатски, Евномије остави епископију и отпутова из града.

По Евномијевом одласку аријанци од свога зловерја послаше опет у Самосат епископа Лукија, отвореног вука и непријатеља Христових оваца. Грађани Самосата не указаше никакве почасти ни овоме епископу јеретику, као што не указаше ни његовом претходнику, те и он живљаше у епископији само са својима, пошто нико од православних не одлажаше к њему. А овце Христове, ма да беху без свога пастира (Светог Јевсевија), ипак добро памћаху његово учење и беспрекорно чуваху свету веру. Колико се православни гнушаху тог јеретичког епископа, види се из следећег догађаја.

Једном се, по своме дечјем обичају, врло много деце играху лопте на улици, добацујући један другоме лопту. Догоди се да у то време пролажаше туда епископ Лукије. Лопта случајно паде под коње и кола епископова. Видећи то, деца силно заграјаше: „Лопта се оскврнави јересју!… Лопта се оскврнави јересју!…“ Чувши то, епископ остави једног свог слугу да види шта то раде деца и због чега толико вичу. Деца наложише ватру, па стадоше кроз пламен бацати лопту тамо и овамо, да би је очистили од јеретиштва. Тако, не само зрели људи, него и мала деца гнушаху се јеретичког епископа, који беше као „мрзост опустошења“ на месту светом. Дознавши за то, Лукије не следова кротости Евномијевој, него се страховито разгневи и многа свештена лица православна разасла у најудаљенија места на заточење. Нећака Светог Јевсевија, блаженог Антиоха, свештеника изврсног, богоугодног, богонадахнутог и веома начитаног, посла у Јерменију на заточење; а знаменитог међу служитељима Господњим, ђакона Еволкија, прогна у Оасимску пустињу. Због тога немала жалост и туга обузе град Самосат.

После страшне погибије злог цара Валента стаде царовати правоверни цар Грацијан. Он одмах ослободи све архијереје, и друга свештена лица, који се налажаху у прогонству због православне вере, и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се вратише: Свети Мелетије у Антиохију, Свети Пелагије у Лаодикију, Свети Јевсевије у Самосат. Исто тако вратише се у Самосат и сви прогнани аријанцем Лукијем, међу њима свештеник Антиох из Јерменије и ђакон Еволкије из Оасима. За православне то беше велика радост, а за зловерне – велика срамота.

По повратку на свој престо, Свети Јевсевије се заједно са осталим архијерејима, нарочито са Светим Мелетијем, стаде трудити око црквеног благоустројства. Прво се постара, са пристанком и са саветом Светог Мелетија, изабрати на архијерејске престоле, који су по свргнућу аријанских епископа били упражњени, људе достојне и чврсте у православљу. И посвећујући их у архијерејски чин, Свети Јевсевије постави следеће епископе: чесног Акакија у Верији, врлинског Теодота у Јерапољу, свог имењака Јевсевија у Халкиду, Исидора у Киру, а у Едеси, по престављењу Светог архијереја Варсе, узведе на престо исповедника Евлогија. Са богоугодним пак Марином, изабраним за епископа у аријански град Долихини, Свети Јевсевије пође сам у тај град, желећи да тамо очисти цркву од јереси и посади на престо православног архијереја. Када Свети Јевсевије улажаше у град Долихини, једна жена аријанка баци на њега ћерамиду са крова, удари га по глави и разби му је. Од те тешке ране Свети Јевсевије се разболе, и престави се ка Господу. Умирући, он закле све што беху с њим, да никакво зло не учине тој жени у одмазду. Јер Свети подражаваше Господа свог, који се молио за оне који су Га распињали, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34); а исто тако угледаше се и на Светог Стефана који се молио за оне што су га засипали камењем (Д. А. 7, 58-60).

Тако мученички сконча велики угодник Божји Јевсевије, пострадавши од аријанске руке за Сина Божјег, савечног и саприродног Оцу. Свето тело његово би враћено у град Самосат, и тамо чесно погребено са сузама и ридањем свеколиког народа хришћанског. А на архијерејски престо његов би изабран гореспоменути Антиох блажени, син сестре Светог Јевсевија. И Црква самосатска цветаше дивно у православљу, побожно славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, благодарење и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Јевсевије: Моли Христа Бога да спасе душе наше

https://mitropolija.com/2025/07/04/sveti-svestenomucenik-jevsevije-3/

На Светој Литургији током певања Трисветe песме свештеник чита следећу молитву:

Боже Свети… удостојивши нас, смерне и недостојне слуге Твоје, и у овај час да станемо пред славом светог Твог жртвеника и дужно Теби поклоњење и славословље приносимо… опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно, освети наше душе и телеса, и дај нам да у праведности служимо Теби све дане живота нашег…

Света Литургија је важан догађај, јер ми сви заједно приносимо Богу песму, славословље и служење, приносимо Трисвету песму. Сви заједно стојимо пред Богом, примамо Божје благослове и постајемо једно Тело – сачињавамо Цркву Христову. Када се окупљамо на богослужењу, ми сачињавамо Христову Цркву, Тело Христово, сједињено са Главом – Христом.

Али зар Бог има потребу да Му приносимо Трисвету песму? Не. Бог нема потребу ни да Му певамо, ни да Му говоримо узвишене речи, славословља, похвале и много чега још – али ми имамо потребу да то чинимо, имамо потребу да славимо Бога. Када славимо Бога, ми се исцељујемо, олакшавамо својој души, исцељујемо своје биће. То ми имамо потребу да славимо Бога, а Богу се од наших речи не додаје ни слава, ни нешто друго.

Када стојиш пред Богом, треба да стојиш са осећањем сопствене грешности. Да би ступио у општење с Богом, треба да имаш правилан однос према Њему – треба да будеш смеран, да у твојој души не буде те затворености која проистиче из егоизма и охолости. Када смерно стојимо пред Богом, отварамо своје срце да би оно примило Божју благодат, и молимо Бога да нас посети, да дође к нама по својој доброти – не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар, човекољубив, милостив, и ми зато молимо да дође к нама.

Бог долази к нама не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар и милостив

Када Он дође и посети нас, тада ћемо моћи да искористимо ту Божју посету – ако смо, наравно, правилно расположени према Њему. У супротном, када немамо правилан однос према Њему, онда, чак и ако Бог посети човека, он или неће то разумети, или ће одмах изгубити ту благодат, и ништа неће бити. То је важно за нас, јер Бог не посећује душе оних људи који не могу да препознају Његово присуство, који су изграђени на самоуверености и егоизму, који не траже Његову благодат.

И та Божја посета за коју Га молимо није неки догађај који се одвија у нашој машти, није нешто замишљено у нашем уму или нешто емоционално што се дешава у нашим емоцијама. Иако, наравно, када Бог посети нашу душу, сва наша чула се покрећу, и ум, и срце, и чула, све се активира, јер када Бог посети човека, он цео учествује у тој нествореној Божјој благодати.

Та благодат је такође енергија Бога, а не нешто апстрактно, не нешто што могу да знам, а могу и да не знам, што могу да осетим, а могу и да не осетим. Ја је осећам, и то је енергија. Она је као апарат који укључујеш у контакт, притиснеш дугме, и електрична енергија се канализује, апарат се активира, почиње да ради и врши посао. Тако и човек који се повезује с благодаћу, за њега је то повезивање с њом стваран догађај, који је 100% апсолутно и стваран.

Разуме се, када благодат борави у нашој души, тада се сва наша чула покрећу, и чулни, и душевни свет, и тело учествују у тој благодати, ми учествујемо у њој целим бићем. У благодати не учествује само неки један део.

Зато молимо Бога да нас посети. И када нас Он посети, прво што чини наша душа јесте да тражи опроштај од Бога, јер душа одмах схвата да је далеко од Бога, види да стоји далеко од Бога, да је Бог свет, пресвет, чист, тако светао, а ми се налазимо на великом растојању од Њега.

Он може да каналише своју благодат у нашу душу, али ми, са своје стране, разумемо да примамо Његову благодат зато што је Он добар, зато што жели да нам је да, а не зато што то заслужујемо, не зато што представљамо нешто, не зато што смо врлински, већ зато што је Он добар, праведан, милосрдан, добар и својом благодаћу нас посећује, и ми видимо како далеко стојимо од Њега. То осећање нас не ломи и не сатире у лошем смислу, већ ломи и сатире наш егоизам, тог идола кога смо сами од себе створили.

При том Бог не изазива у нашој души осећање гушења. Он нас не гуши – зашто? Зато што, када Бог делује, Он делује спасоносно за човека, спасава човека, не убија га, већ га спасава, допуњује, ослобађа.

Ми видимо како смо далеки од Бога, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости

Чим Бог посети нашу душу, ми видимо где је Он и где смо ми, и у нашој души се рађа бол због те удаљености од Њега, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости. Зато у молитви кажемо: Опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно.

Ми молимо Бога да нам опрости. Реч „опростити“ (на грчком συγχωρήσω) значи „поставити човека заједно са собом, ујединити“. Када кажемо Богу да нам опрости, не мислимо на оно што на новогрчком значи: „Извини ме“. То јест не тако, као да неки човек има проблем с нама: ми смо му нешто учинили, и он се гневи, љути, не жели да нас види, јер смо га увредили, а ми му кажемо:

– Опрости што сам ти причинио зло!

И он се труди да нам опрости, то јест да прецрта наш грех. Реч „опростити“ има и дубљи смисао: ја не само да прецртавам твој грех. То јест тражити опроштај не значи да кажемо Богу:

– Прецртај наше грехе!

Бог не држи пред собом лист папира на коме би записивао наше грехе. И Он одговара:

– Не, нећу да опростим! – Па опрости ми! – Не, нећу ти да опростим! – Па опрости ми! – Нећу! – Опрости ми! – Нећу! Можеш хиљаду пута да кажеш: „Опрости ми“, па ћу да видим да ли да ти опростим!

Све је то људско представљање, детињасто, тако смо чинили када смо ишли у школу. Када кажеш Богу: „Опрости ми!“, то не значи да Бог крије злобу на тебе или памти неке чињенице које говоре против тебе. Не. „Опрости ми“ овде значи: „Веома Те молим, Боже мој! Исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено. Исцели ме својим присуством и прими поново у свој очински загрљај. Опрости ми својом љубављу коју имаш и коју ја не разумем, јер сам болестан, слеп, страстан, изобличен и не разумем да ме волиш. Ти ме волиш, бринеш се за мене, дајеш све, а ја, нажалост, то не разумем“.

„Опрости ми“ значи: „Молим те, Боже, исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено“

Опроштај је покрет у коме молимо Бога да нас исцели, јер на крају крајева проблем је код нас, а не код Бога. И када кажемо Богу: „Опрости ми!“ – у смислу који се данас обично укључује у ту реч („извини“), излази да Бог има проблем и да се гневи, а ми кажемо:

– Шта сада да радимо? Он се разгневио. Треба нешто да урадимо да му то прође!

И у случају с човеком почињеш да га смирујеш и мислиш: „Шта би још да урадим да му прође? Да му купим, не знам, добар сладолед и угостим га? Или да му поклоним букет цвећа, уз то рекавши и топле речи: ‘Па како си добар!’ и сл., нешто да обећам – и крај? Он се разгневио, и да то прође, треба нешто да урадим“.

У већини случајева осећање које гајимо према Богу такво је, управо: „Ја сам починио неколико грехова, али и Ти не држи злобу на мене због тога што сам их починио“ – и желим нешто да урадим, да Га смирим, да Му то прође, и да Га убедим да ме опрости!

Ствар је у томе што не треба Бог да се исцели, већ ја. Бог не гаји никакву злобу на мене због тога што сам учинио глупости, и Он се не мршти, не љути – то су моји пороци, страсти, болести у дословном смислу убијају моју душу. Зато кажем Богу: „Опрости ми, Ти, Лекару, очисти ме од тог отрова, да се разјасне моје очи, срце, да оживим, да се поново родим, јер умирем и пропадам“.

Ми молимо Бога да нам опрости, јер имамо то осећање Његове светости, и осећамо да нам Он може опростити свако прегрешење.

Доћи дотле да не видимо у себи грешке, то јест када не видимо своје грехе и не осећамо да је наше „ја“ рањено и покривено страстима – то је за човека трагично. Међу нама има таквих људи који, ако их питаш: „Имаш ли неки грех?“, одговарају: „Не, немам ништа такво“. То често чујемо. Не осећам да сам нешто урадио, ништа не осећам. То је дубок сан, као да спаваш под дејством пилула за спавање и никако не можеш да се пробудиш да би видео макар неколико својих грехова, да схватиш шта радиш.

Наравно, чињеница је да човеку није лако доћи до тог покајничког осећања. И знате када се заиста кајемо? Када видимо Бога, тада се и кајемо. До тада је наше покајање људско, има људске црте, није здраво, али и такво нам помаже.

А како да се покајем ако не знам Бога и никад нисам видео Његову светост? Па добро, још могу да разумем да сам починио грехове према ближњима. Зато људи, као правило, када дођу да се исповедају и наводе своје грехе: „Ја сам починио грехове: мрзим свог ближњег, оптужујем, трачарим, говорим неистину“, ретко ко ће рећи: „Ја не волим Бога“, или: „Ја наносим штету својој вези с Богом – мојим Оцем“. Јер је за њега Бог нешто непознато; он види само свог брата, ближњег, околне. Док духовни човек, када дође да се исповеди, прво што ће рећи јесте: „Ја сам увредио Бога, ранио своју везу с Њим и своју душу. Ја сам убио своју душу, ја сам убица сопствене душе – можда нисам убијао човека, али сам убио своју душу. Ја сам убио и душе других људи својим гресима, лошим примером и неделима!“ – рећи ће као да се заиста догодио стваран и јак пад.

Али да би се све то могло догодити у нашој души, треба видети светост Бога, и ако Га не видимо по благодати Светог Духа, онда ћемо макар вршити мале духовне подвиге у души. Хајде, када будемо имали мало времена, да размислимо о томе. То можемо да урадимо чак и када дођемо у цркву. Неки се често жале:

– Али како дуго траје та Литургија! Када би се завршила што пре!

Али управо Литургија ти даје време за то, у свету – то је сат-два, а у монаштву тих сати има много више, и ако узмемо у обзир наше животне околности, онда је можда то време једино које ћеш наћи да размислиш о себи, о својој души.

Литургија је то време да размислиш о себи, о својој души, да се разбереш у њој

Чак и ако не умеш да се молиш, чак и ако не разумеш шта каже свештеник, појци, удуби се у себе, у своју душу и погледај прошлост, истражи своју душу да би видео шта се с тобом дешава: „Куда идем? Ко сам ја? Шта се дешава унутар мене?“ То је ретка прилика коју имамо за то, ако узмемо у обзир савремене реалности света.

А где ћеш још наћи време за то? Дању мислиш: „Добро, увече ћу се помолити“. Али требаш да се осамиш увече на 5–10 минута, а деца почну бескрајно да лупају вратима, а жена ће чекати када ћете да седнете да разговарате, и мислиш:

– Добро, читаћу 5–10 минута вечерње молитве, прочитаћу неколико молитава, и све. Немам времена да се продубљујем, да улазим у своју душу.

Док Света Литургија, црквена богослужења, сама атмосфера Цркве помаже да уђеш у своје срце и извршиш ту ретроспекцију, да погледаш своју прошлост, садашњост и будућност, да размислиш о Божјем Суду, о свом кретању кроз време, о свему што видиш пред собом, да уздахнеш и кажеш: „Боже, опрости ми, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Можда ћеш чак имати времена и да заплачеш.

Зато не пропуштајте црквене службе: то је једини простор и време које нам се даје да учинимо нешто у себи. Немамо друго време и простор, узимајући у обзир околности у којима живимо. Да живимо у пустињи, било би природно, али у свету га немамо.

https://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-limasolski-sila-oprostaja/

Икону Богородице Моденске/Косинске пренео је у Русију гроф Борис Петрович Шереметјев 1717. године из италијанског града Модене, током свог путовања и боравка по европским градовима.

Икона се назива и Косинска по месту пребивалишта (у Успенском храму) некадашњег села Косино код Москве (данашњи округ Москве).

Ову свету икону је Косинском храму поклонио цар Петар I, чијом благодатном помоћи је забележен велики број исцељења верујућих који су јој прибегавали.

По октобарској револуцији, у наступајућим годинама атеизма, са Косинске иконе скинута је сребрна риза и драго камење.

Године 1940. после затварања храмова у Косину, црквене утвари су опљачкане и уништене а чудотворну икону држава је запленила и пребацила у Музеј религије и атеизма, који се првобитно налазио у Москви, а затим у Лењинграду.

После II светског рата чудотворни образ је пребачен на чување у Музеј староруске уметности Св. Андреја Рубљова, који се налазио на територији Спасо-Андрониковог манастира у Москви.

Године 1976. светилиште је обновљено, након чега је три године икона била изложена у Музеју, а затим пажљиво чувана, до повратка у Косински храм.

Године 1991, 2. јула, икона је враћена Цркви. Тог дана, по благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II, чудотворна икона је свечано пренета из магацина Музеја, у новоотворени Саборни храм Спаса Нерукотвореног, где је и освећена.

Потом је у богослужењу извршен свечани пренос чудотворног лика у парохију Косин. Испред светиње је прочитан акатист и служен водоосвећени молебан, након чега је чудотворна икона Богородице Косинске унесена у Никољски храм и постављена на посебан постамент.

Године 1992. 2. јула, након што је Светоуспенски храм враћен парохији, у њу је постављена чудотворна Косинска икона Богородице, где светиња остаје све до данашњих дана.

Сваке године парохијани Успенског храма у Косину врше литију до Светог језера са чудотворном иконом; према легенди, језеро је настало у древна времена, на месту где је некада стајала црква.

Икона се прославља 3.јула по новом, односно 20. јуна по старом календару.

Поред дана званичне прославе Косинске иконе, постоји и локално поштовање – прве Недеље по Вазнесењу Господњем.

Чуда

Пред овом иконом Пресвете Богородице названој Косинска/Моденска молимо се за исцељење од болести руку и ногу, колере, болести главе као и код лечења неплодности.

Чудотворни лик Пресвете Богородице постао је познат по бројним исцељењима и знацима благодати. Тако су, на пример, 1848. године мештани суседних села Косино, где је харала колера, неколико пута узимали чудотворну икону из Модене на молитву, након чега је страшна болест потпуно престала.

Изображење

На оригиналном изображењу приказана је Света Дјева босих ногу у целој фигури са Богомладенцем, Кога придржава левом подлактицом и тако Му чини удобно сместилиште. Спаситељ је окренут ка верном народу кога десном руком благосиља, док у левој руци држи свитак. Одевен је притом у хитон златне боје; као Цар и Првосвештеник.
Видимо да је икона у знатној мери оштећена. Позадина је у жутој-окер нијанси са такође приметним оштећењима.
Света Дјева је сасвим једноставно одевена на овом иконографском приказу; акценат је на Богомладенцу који је окренут ка народу. Горња и доња хаљина Приснодјеве су у браон нијансама са златним извезеним порубима, без икаквог украшавања.

На неким другим, скорашњим иконографским приказима, Богомајка такође у целој фигури носи Богомладенца, који је окренут од ње ка народу, кога благосиља. Руке Богородичине су испружене и Младенац обитава на њеним грудима – као код иконографског типа Богородице Велика Панагија (Свесвета). Овде Света Дјева није боса; одевена је у карактеристичну доњу хаљину плаве нијансе са црвеним мафорионом извезеним златним порубима. На раменима и пречасној глави њеној, налази се извезена по једна звезда – као симбол непорочне чистоте њене.

Тропар глас 5.

Радуј се, Заступнице целог света / и Заступнице нашег спасења! / Јер доневши чудотворну икону Твоју / радост и благослов си нам дала. Молимо ти се: / Госпођо, Богородице Христа Бога нашега, / моли се усрдно Сину твоме, / да нам дарује опроштење грехова, / мир свету / и спасење душама нашим.

Кондак глас 4.

Богородици приљежно увек притичимо, грешни и смирени, и припаднимо, у покајању зовући је, из дубине душе: Владичице, помози, милосрђем твојим, гинемо од мноштва прегрешења, не одврати се од слугу твојих, јер у тебе једину наду имамо !

Молтива Пресветој Богородици пред њеном чудотворном иконом Косинском/Моденском

О премилостива и пречудна целога света царице! Достојно те славим и величам од свих духова злобе заштитнице, неупоредива првопредстојатељице, Бога и Творца родитељко, свих сила. Благодарим ти за сву твоју благодарност, јер си благоволила јавити нам преславни пренос чудотворне иконе твоје: О свесилна рода нашега помоћнице! Услиши нас, молимо ти се, и јави милост твоју; која се пројављује на пречистом образу твом, јер ти са нама пребиваш стога те молимо усрдно: не помињи мноштво грехова наших, испуни нам мољења, даруј нам све што је потребно за живот и благочешће, избави нас од беда и сваке болести, најпре од смртне погибељи, од налета злих духова и људи и свакога пагубног дејства. Бди и спаси нас благодаћу својом, Владичице од учења неверних и сујеверја, од лукавих дела. Спаси нас и отаџбину нашу од сваких побуна, развратних настројења и злих духова, непријатеља вере православне. Спаси нас све, свеблага заступнице наша, да благочестиво житије наше земно завршимо, хришћански безболно и непостидно, мирну кончину примимо и небеско Царство наследимо. Да ти увек појемо, величамо и славимо те, као заступницу рода хришћанскога, са свима светима који угодише Господу. Амин.

https://mitropolija.com/2025/07/03/cudotvorna-ikona-majke-bozije-modenska-kosinska/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Године 1157. Свети благоверни велики кнез Суздаљски, Андреј Јурјевич (Георгиевич), један  од првих ујединитеља и градитеља Руске земље, (из милоште звани Богољубским) напустио је Вишегород и упутио се у своју отаџбину, у Ростово-Суздаљску земљу.

Са собом је носио чудотворну икону Пресвете Дјеве Марије која ће се касније назвати Владимирска и постати заштитница целе Руске земље.

Путовање се одвијало неометано до места, где се сада налази Богољубов манастир. Међутим, 18 јуна, на десет врста од Владимира, поворка са иконом се без икаквих видљивих разлога зауставила и коњи се нису могли померити с места. Упркос замени коња, они се нису могли померити.

Кнез Андреј нареди читање молебног канона у част Божије Матере, пред Њеном чудотворном иконом, а сам се дуго молио на коленима и у сузама, узалуд – коњи се нису могли померили. Удаљивши се потом у свој шатор, кнез се мољаше у сузама насамо, када је пред зору заспао и удостојио се чудесног виђења.

Пресвета Богородица му се јавила са свитком у десној руци и рекла му да икону узме из Вишегорода и постави у Владимир, а да на овом месту чудесног јављања Њеног, подигне храм у част Њеног Рождества, као и манастир за монахе.

Чудотворна икона била је торжествено  враћена у Владимир, а на месту јављања Богомајке, кнез Андреј је дао да се од белог камена сазида црква Рођења Пресвете Богородице и потом на том месту осније манастир.

Само место где се јавила Пресвета Дјева – кнез је назвао Богољубивим или Богољубским, а близу новоподигнуте цркве и манастира, основан је град, Богољубов. У спомен на то чудо јављања Божије Матере – манастир су такође назвали Богољубским.

Од тада, спомен на чудесно јављање Богородице 1157. г. кнез је установио да се једном годишње празнује, и то 1. јула по новом, односно, 18. јуна по старом календару.

Изображење

Надахнут јављањем Свете Дјеве кнез Андреј, кога су од тог времена прозвали Богољубским, нареди да се на дрвету од кипариса, наслика икона Богомајке, управо онако како му се јавила.

Икона је насликана у изванредном грчком стилу у целој Богородичиној фигури са развијеним свитком у десној руци и левом руком подигнутом к Спаситељу. Лицем је окренута ка Господу Исусу Христу, који јој се у том трену јавио. На свитку је Њена молитва Своме Сину – да благослови место, које је Она изабрала.

У позадини иконе осликан је град Владимир и камена бела црква коју је кнез Богољубски дао саградити, после чудесног виђења Богоматере.

Године 1820. владимирски грађани Богољубску икону украсили су сребрно позлаћеном ризом, бисерима и венцима од драгог камења.

Новописана икона свечано је била пренета у новоподигнути храм Рождества Пресвете Богородице и названа је Богољубива или Богољубска.

У совјетско време после затварања манастира чудотворна икона налазила се у Владимиро-Суздаљском музеју.

У мају 1993. године Богољубска икона Пресвете Дјеве Марије, враћена је Цркви; сада се  налази у Успењском сабору, кнежевског манастира у Владимиру.

За древну светињу направљен је специјални кивот са посебним климатским условима, погодним очувању светиње.

Чуда

Пред овим образом молимо се за избављење од болести, стихија сиромаштва, националних расправа, путовања за која се молимо да се остваре на благочестив начин. Такође, пред њом се мајке моле за оздрављење своје деце.

Године 1771. установљено је у част Богољубске иконе ново празновање као успомена на чудесно избављење града Владимира и његове околине, од смртоносног поветарца. Као успомена на ту чудотворну моћ Богољубске иконе установљен је крсни вход за време кога се ова света икона 21. маја из Богољубског манастира превози у Владимир, одакле се 16. јуна враћа.

Молитва Богоматери пред Њеном иконом Богољубском

О, Пречиста Госпођо Богородице, Мати Богољубива, Надеждо нашег спасења! Погледај милостиво на верујуће с вером и љубављу који се приклањају Пречистоме Твоме образу; прими наше похвално пјеније и пројави топлу твоју молитву за нас грешне к Господу, да, презре сва  наша сагрешења, спасе и помилује нас! О, Предивна Владичице! Покажи на нама чудо милости Твоје. Молимо Те умилно, избави нас од сваке невоље, управи на пут сваке добродетељи и благости, спаси од искушења, беда и болести, отклони од нас клеветања и свађе; сачувај нас од пожара, глади, земљотреса, потопа; подај нам Своју милостиву помоћ  на путу, на мору и на копну, да не погинемо љуто. О, Свемилостива Богољубива Мати, с тврдим надањем упућујемо К Теби нашу смирену молитву! Погледај наше сузе и уздахе, не заборави нас у све дане живота нашега, увек пребивај с нама, и Твојим заступништвом и стајањем пред Господом подај нам наду, утеху, заштиту, и помоћ да те славимо и величамо Преблагословено и Свесвето име Твоје. Амин.

Тропар, глас 1

Богољубива Царице, Неискусомужна Дјево, Богородице Марија! Моли за нас од Тебе Љубљеног и Рођеног од Тебе Сина Твога, Христа и Бога нашега, подари нам остављење прегрешенија, мир нам подај, земљи плодова изобиље, и свему роду људском спасење. Градове наше Руске земље од најезде иноплеменика заступи и од међусобних свађа нас сачувај. О, Мати, Богољубива Дјево! О, Царице Свесвета! Ризом Својом покриј нас од свакога зла од видљивих и невидљивих врагова заштити и спаси душе наше.

Кондак, глас 3

Дјева данас предстоји Сину, руке Своје к Њему шири, Свети кнез Андреј радује се и с њим Руска земља слави, Богородицу Превечнога Бога.

Величање

Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујем образ Твој свети, из ког точиш исцељење свима који Ти верујући прибегавају.

https://mitropolija.com/2025/06/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogoljubska-bogoljubiva-3/

Прича о посленицима у винограду, пут у јерусалим и треће предсказање страдања, молба мајке синова Зеведејевих и о првенству,
исцељење два јерихонска слепца
 
1-7. Јер је Царство небеско слично човјеку домаћину који ујутро рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши око трећега часа,[1] видје друге гдје стоје на тргу беспослени. И њима рече: Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени и рече им: Што стојите овдје цијели дан беспослени? Рекоше му: Јер нас нико не најми. Рече им: идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете.
 
„Царство небеско“ је Христос, који се уподобио човеку примивши на себе наше обличије.[2] Још се назива „домаћином“, јер је Он господар куће, то јест, Цркве. Христос је, дакле, изашао из наручја Очевог да најми посленике у „винограду“, то јест, у проучавању Писма и испуњавању заповести. Он такође унајмљује сваког човека да ради у винограду своје душе.[3] Једнога унајмљује „ујутро“, дакле, у дечјем узрасту, другог у „трећи час“ – у младости. Трећег, опет, у „шести“ и „девети час“, када им је двадесет пет, тридесет година или више, или једноставно у доба зрелости. Последње унајмљује у једанаести час као старце, јер је много оних који су поверовали и у старим годинама. Ову причу можеш разумети и на други начин: ,дан“ означава време у коме живимо, јер у њему радимо као у току дана. Господ је, дакле, позвао у „први час“ оне који су живели у време Еноха[4] и Ноја;[5] у „трећи час“ оне из времена Авраама; у „шести час“ људе из времена Мојсеја; у „девети час“ Пророке, а у „једанаести час“, дакле, на крају времена, Господ је позвао незнабошце, који су били лишени сваког доброг дела. Њих нико није био унајмио, јер незнабошцима није био послан ниједан пророк.
 
8-16. А кад би увече, рече господар винограда приставу својему: Дозови посленике и подај им плату почевши од посљедњиж до првих. И дошавши који су око једанаестога часа најдољени, примише по динар. А кад дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина, говорећи: Ево ови посљедњи један час радише, па их изједначи са нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду; ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних.
 
„Вече“ означава крај света. Дакле, на крају свако прима по један динар. „Динар“ је благодат Светога Духа која преображава човека по лику Божјем и чини га заједничарем божанске природе. Они који су живели пре Христовог доласка више су се трудили, јер још није била побеђена смрт, нити ђаво савладан, него је још владао грех. Али ми, који смо благодаћу Христовом оправдани Крштењем, добијамо силу да побеђујемо нашег непријатеља ђавола, кога је Христос већ победио и савладао. Према првом тумачењу, они који су поверовали у младости имају пред собом већи труд него они који су поверовали у старости, јер младић, борећи се са страстима, мора да носи бреме гнева и огањ по-жуде, док старац живи у спокоју (јер су се његове страсти примириле). Ипак, сви су удостојени једног истог дара и благодати Светога Духа. Ова прича нас учи да се и у старости могуће покајати и задобити Царство небеско, јер је то „једанаести час“. Светитељи не завиде онима који примају исту нагараду. Не било тога. Овде се, међутим, види да су блага која ће наследити праведници таква, да би чак и светитеље могла да подстакну на завист.
 
17-21. И полазећи Исус горе у Јерусалим узе насамо на путу Дванаесторицу ученика, и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; трећи дан васкрснуће. Тада му приступи мати синова Зеведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему .
 
Синови Зеведејеви (Јаков и Јован), мислили су да ако Господ иде у Јерусалим да ће тамо завладати земаљским и пролазним царством, јер су Га често слушали да говори: „Идемо у Јерусалим“. Будући побеђени људском слабошћу, наговорили су своју мајку[6] да она умоли Христа, јер су се они плашили да Му сами јавно приђу. Зато Му и прилазе кришом, како то каже Марко,[7] који пише да дођоше пред Њега Јаков и Јован, желећи да каже да су дошли тајно и насамо.
 
22. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо.
 
Оставивши мајку, Господ се обраћа синовима, желећи да покаже како Му није непознато да су они наговорили своју мајку. Он им говори: „Не знате шта иштете“, то јест, тражите оно што је велико и страшно и анђелским силама. Како би их одвратио од таквих помисли, предочава им опасности које их чекају. Поставља им питање не зато што није знао одговор већ да би они својим одговором спознали да су рањени гордошћу, те се потрудили да испуне своје обећање. Зато им каже: „Пошто нико не може да има удела у Моме Царству, ако не буде имао удела у Моме страдању, кажите ми да ли сте спремни да пострадате на исти начин као и Ја“? „Чашом“ назива Своје страдање и смрт, ис-товремено показујући да је умрети лако као што је лако испити чашу вина. Зато и ми увек треба да будемо спремни на стра-дање. Овим такође показује да Он добровољно иде у смрт. Као што онога који испије чашу вина лако савлада сан, тако и онога који испије „чашу страдања“ обузима смртни сан. Своју смрт назива „крштењем“, јер њиме сви бивамо очишћени. Апостоли су, дакле, олако дали обећања, не знајући шта говоре, само да би добили оно што траже.
 
23. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој.
 
„Да ћете пострадати“, то знам. Тако се и десило, јер је Јакова убио Ирод, а Јована је осудио Трајан због сведочења речи истине.[8] „Али, да седнете (с десне и с леве стране), није Моје да дам, него онима којима је то припремљено“, то јест, онима који се нађу да поред мученичког венца имају и све остале врли-не. Такви ће примити дар. Овај дар је припремљен онима који су се трудили, исто као што победничке венце у играма добијају само такмичари. Замислите да се одржава трка коју суди сам цар, те да онај који уопште није трчао приђе и каже судији: „Дај и мени венац, о судијо, иако се нисам такмичио!“ Цар ће му свакако одговорити: „Није моје да ти без заслуге дам венац, јер он припада ономе за кога је припремљен“, дакле, ономе који је трчао и победио. Зато и овде Христос каже: „Не могу вам дати на дар да седнете с десне стране Мога престола, јер то место припада онима који су се потрудили и за које је то место припремљено.“ Запитаћеш: „Да ли ће тамо уопште неко седети?“ Знај добро да тамо нико неће сести. То место припада само божанској природи, јер коме је од анђела Бог икада рекао: „Седи мени с десне стране“?[9] Господ је наиме ово казао због њихове сумње, јер они су тражили да седну са десне и леве стране Господу не разумевши да је Онај, који им је рекао да ће сести на дванаест престола, желео да покаже каквом ће славом бити овенчани за своје врлине.
 
24-28. А чувши то десеторица, расрдише се на та два брата. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.
 
Када су десеторица видела како је Христос прекорио двојицу браће, и сами су почели негодовати, показујући да је и њима стало до такве части. Будући још несавршени, Јаков и Јован су желели да се уздигну над осталом десеторицом, док су остали апостоли, опет, завидели двојици браће. Пошто су се десеторица апостола смутила чувши ове речи, Господ их позива и умирује самим Својим позивом пре него што им је ишта рекао. Синови Зеведејеви су, наиме, насамо говорили са Христом, одвојивши се одос талих. Сада км Господ свима заједно говори. Будући да је знао да је властољубље велики тиранин душе, те заслужује оштру казну, Христос их још више смирава упоређујући их са незнабошцима и неверницима који трче за пролазном славом. Он их посрамљује говорећи: „Други људи се хвале тиме што су кнезови и владари, јер је властољубље страст незнабожаца, међутим, моји ученици добијају част по своме смирењу које се огледа у томе да онај који жели да буде већи треба да служи онима који су му потчињени, што је знак крајњег смирења. Ја вам то сам показујем, јер сам Владар и Цар на небесима који се смирио и дошао да послужи вашем спасењу. Служићу вам до те мере да ћу и душу Своју дати за откуп многих“, то јест, за све, јер „многи“ означавају све људе.
 
29-34. И кад они излажаху из Јерихона за њим пође народ многи. И гле, два слијепа сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов. А народ им пријећаше да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов! И ставши Исус дозва их и рече: Шта хоћете да вам учиним? Рекоше му: Господе да се отворе очи наше. И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим.
 
До слепаца су биле дошле гласине о Господу, и зато, када су чули да пролази путем, искористили су прилику, поверовавши да је Исус од семена Давидова по телу и да их може исцелити. Њихова вера је била толико јака да нису ућутали ни онда када су им претили, већ су још гласније повикали. Зато их Он не пита да ли имају вере, већ одмах шта желе, како нико не би помислио су једно желели, а Он им друго дао. Господ показује да нису викали да би добили сребрењак, већ да буду исцељени. Својим додиром их исцељује како бисмо и ми научили да је сваки уд Његовог светог тела животворни уд Божји. Иако Лука и Марко помињу само једног слепца, они, ипак, не противрече Матеју, јер су поменули оно што су сматрали важнијим. Друго објашњење јесте да Лука говори како је Христос исцелио једног слепца пре него што је ушао у Јерихон, док Марко помиње друго исцелење, када је Господ већ изашао из града. Да би сажео причу, Матеј у једном догађају обухвата оба случаја.
Под „слепцима“ разуми незнабошце које је Господ исцелио уз пут, јер Он није био дошао ради незнабожаца, већ ради синова Израиљевих. Као што су слепци по чувењу сазнали за Исуса, тако су и незнабошци по чувењу поверовали. Они који су претили слепцима, говорећи им да не помињу име Исусово јесу цареви-прогонитељи (хришћана). Они су покушали да ућуткају Цркву, али је Она још гласније исповедала име Христово. Зато је и исцељена и још јасније гледа светлост истине и иде за Христом подражавајући Му својим животом.

svetosavlje.org