Познање Божије воље је питање читавог живота, и оно се не може исцрпети никаквим кратким
правилима. Од светих Отаца ту тему је најбоље расветлио митрополит Тобољски Јован (Максимович).
Он је написао изузетну књигу “Илиотропион, или сагласност људске воље са Божијом вољом”.
Илиотропион значи – сунцокрет. То је та биљка, која се окреће за сунцем својом главицом, и све
време тежи ка светлости. Свети Јован је својој књизи о познању Божије воље дао такав поетски
нажив. Иако је написана пре више од сто година, она је и поред свега задивљујуће савремена књига,
како по језику, тако и по духу. Она је интересантна, разумљива и блиска савременом човеку. Савети
мудрог светитеља су у потпуности применљиви и у условима који су се кардинално изменили у
поређењу са још недавним временима. Ми нећемо поставити пред себе задатак да препричамо
“Илиотропион” – ту књигу треба прочитати у целости. Ми ћемо покушати да предложимо најопштију
шему решења тог за спашење душе најважнијег питања.
Размотримо следећи пример: пред нама се налази лист папира, на коме је на невидљив начин
постављена нека тачка. Можемо ли ми одмах, не имајући никакву информацију, такоречи, “додиром
прста”, одредити место налажења те тачке? Природно да не можемо. Међутим уколико се око те
невидљиве тачке нацрта по кругу неколико видљивих тачака, онда ослањајући се на њих, можемо са
великом вероватноћом да пронађемо тражену тачку као центар кружнице.
Да ли у нашем животу постоје такве “видљиве тачке” уз помоћ којих бисмо могли да препознамо
Божију вољу? Постоје. Шта су те тачке? То су неки приступи обраћања Богу, опиту Цркве и нашој
души на човековом путу познања Божије воље. Али сваки од тих приступа није сам себи довољан.
Када тих приступа има неколико, и када су они заступљени и сједињени у неопходној мери, само тада
ми – срцем! – можемо да спознамо шта Господ од нас у ствари очекује.
Дакле, прва “тачка”, први критеријум је наравно Свето Писмо, директна Реч Божија. Ослањајући се
на Свето Писмо, ми себи довољно јасно можемо да представимо границе Божије воље, то јест да24
схватимо шта нам је допуштено, а шта је потпуно неприхватљиво. Постоји Божија заповест: “Љуби
Господа Бога твога свим срцем твојим и свом душом твојом и свим умом твојим … љуби ближњега
свога, као самог себе” (Мт. 22, 37, 39). Љубав је последњи критеријум одакле изводимо закључак: ако
се нешто ради из мржње, онда то већ аутоматски прелази границу Божије воље.
У чему су тешкоће на том путу? Оно што богонадахнуто Писмо чини истински Великом Књигом је
Његова универзалност. Међутим насупрот унивезалности је немогућност једнозначне интерпретације
Писма у свакој конкретној животној ситуацији ван огромног духовног искуства живота у Христу. А
то се опростите не односи на нас … Али и поред свега та тачка постоји …
Други критеријум је Свето Предање. То је опит реализације Светог Писма у времену. То је опит
Светих Отаца, то је опит Цркве, која је 2000 година тражила одговор на питање шта значи живети
испуњавајући Божију вољу. Тај опит је огроман, непрочењив и практично даје одговор на сва животна
питања. Али и ту постоје проблеми. Овде је тешкоћа супротна – дискретност опита. Јер управо због
тога што је тај опит тако огроман, он укључује у себе велики број различитих варијанти решења
духовних и животних проблема. Применити га у конкретним ситуацијама је практично немогуће без
благодатног дара расуђивања, што је опет у савременом животу изузетна реткост.
Са поукама светих Отаца и стараца из књига су повезана и нека специфична искушења. Ствар је у
томе што се у највећем броју случајева савети стараца односе на конкретног човека у конкретним
околностима његовог живота и могу да се мењају на основу промене тих околности. Говорили смо о
томе да Божији Промисао о човековом спашењу може да буде различит. А зашто је то тако? Зато што,
човек по правилу због своје немоћи (лењошти?) не иде директним путем – путем савршенства. Ево
например данас није испунио оно што је требало да испуни. И шта му преостаје? Да погине? Не!
Господ у том случају одређује за њега неки други, можда трновитији и дужи али апсолутни пут
спасења. Уколико је он сагрешио, а нарушавање Божије воље је увек вољни или невољни грех, онда
тај пут спасења обавезно лежи кроз покајање. Например, данас старац каже: “Ти треба тако и тако да
поступиш”. А човек се уклања од испуњавања духовне наредбе. И потом опет долази код старца по
савет. И тада старац, уколико види у њему раскајање, каже му како треба да поступи у новој
ситуацији. Можда му говори нешто што је супротно претходном савету, јер човек претходни савет
није испунио, поступио је по своме, и то је кардинално изменило ситуацију, и створило нове – у
првом реду духовне – околности. На тај начин видимо да индивидуалност савета стараца у
конкретним животним случајевима представља објективну препреку за то што се могло једноставније
речи: “Читајте савете стараца, следујте им и живећете по Божијој вољи”. Али и то је – тачка …
Тречи критеријум је глас Божији у човековом срцу. Шта је то? Савест. Апостол Павле је
задивљујуће и утешно рекао да “кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону,
они немајући закон сами су себи закон, они докажују да је у срцима њиховим написано оно што је по
закону, пошто свједочи савјест њихова…” (Рим. 2, 14, 15). У неком смислу се може речи да је савест
такође Божији лик у човеку. Иако је “Божији лик” сложен појам, једна од његових пројава је – глас
савести. На тај начин се глас савести у одређеној мери може поистоветити са Божијим гласом у
човековом срцу, који му јавља вољу Господњу. Дакле, за онога који жели да живи по Божијој вољи је
веома важно да буде честит и трезвен у слушању гласа своје савести (питање је ту колико смо ми за то
способни).
Још један критеријум, четврти (наравно не мање важан по значају, јер су све тачке на кругу
равноправне) је молитва. Она представља потпуно логичан и за верујућег човека очигледан начин
спознаје Божије воље. Испричаћу пример из мог живота. Имао сам тежак период у животу: толико
проблема се сконцентрисало, толико мудровања да би се рекло да је живот зашао у ћорсокак. Пред
мном је био неки бесконачни лавиринт путева, и било је нејасно куда кренути и на коју страну ићи. И
тада ми је духовник рекао: “Шта мудрујеш? Моли се свако вече, али не преко својих снага – свако
вече изговарај молитву: “Господе, укажи ми пут којим да пођем”. Сваки пут пред спавање изговарај
то са земним поклоном и Господ ће ти сигурно одговорити”. Тако сам се молио две недеље и десило25
се нешто у животном смислу крајње мало вероватно, што је разрешило све моје проблеме и одредило
мој даљи живот. Господ је одговорио …
Пети критеријум је – благослов духовника. Срећан је онај коме Господ дозволи да добије благослов
старца. Нажалост у наше време су старци “одвојени од света” и то је изузетна реткост. Добро је ако
постоји могућност да се добије благослов свог духовника, али и то такође није тако једноставно, јер
нема данас свако духовника. А чак и у првим вековима хришћанства, када су људи били богати
духовним даровима, свети Оци су говорили: “Моли Бога да ти пошаље човека, који би те духовно
руководио”, то јест и тада је налажење духовника био одређени проблем, и тада је већ било потребно
молити од Господа духовног руководиоца. Ако нема ни старца, ни духовника, тада се може добити
благослов од свештеника. Али у наше време духовне оскудице у томе треба бити довољно трезвен. Не
треба механички следити принцип: све што каже свештеник – је обавезно од Бога. Наивно је
претпоставити да сви свештеници могу да буду духовници. Апостол је говорио: “Јесу ли сви
Апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Имају ли сви дарове исцељивања?” (1 Кор. 12,
29). Не треба сматрати да је сама по себи харизма свештенства већ аутоматски харизма пророштва и
прозорљивости. Овде треба бити увек опрезан и тражити себи таквог духовног руководиоца, с којим
би општење доносило очигледну корист души.
Шести критеријум су савети духовно искусних људи. То је опит живота благочестивог човека и наса
умешност да се учимо на добром (а можда и на негативном – то је такође опит) примеру. Сетите се
како је у бископском филму неко рекао: “Само будале се уче на сопственом искуству, паметни се уче
на искуству других”. Умешност да се прими искуство благочестивих људи, које нам је Господ
даровао да општимо са њима, умешност да се саслушају њихови савети и нађе у њима оно неопходно
за себе и да се то рационално искористи је такође начин спознаје Божије воље.
Постоји и још један веома важан критеријум одређивања Божије воље. То је седми критеријум о
коме говоре Свети Оци. Тако о томе пише преподобни Јован Лествичник у својој познатој
“Лествици”: то што је од Бога, умирује човекову душу, а оно што је против Бога, смућује душу и
доводи је у узнемирено стање. Када је резултат наше делатности проналазак у души мира у Господу –
и то не лењошт и сањивост, већ посебно стање активног и светлог мира – то је такође показатељ
правилности изабраног пута.
Осми критеријум је умешност да се осете животне околности; да се прихвати и трезвено очени то
што се дешава око нас, јер се ништа не дешава случајно. Длака с човекове главе не пада без воље
Свевишњег; кап воде неће склизнути, гранчица се неће сломити; нико неће доћи и неће нам направити
проблеме, уколико то Господ не допусти због нашег уразумљења. На тај начин Бог ствара животне
околности, али тиме наса слобода није никако ограничена: ми увек имамо избор како ћемо да се
понашамо у свим ситуацијама. Можемо да кажемо да је живот по Божијој вољи нас логичан одговор
на ситуације које Бог ствара. Наравно, та “логичност” треба да буде хришћанска. Ако су животне
околности такве, да је например за обезбеђење породице потребно речимо красти, онда то наравно не
може да буде Божија воља, јер то противуречи Божијим заповестима.
И још најважнији Девети критеријум, без кога не може бити ничег осталог је – трпљење: “…
трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21, 19). Све добија онај, ко уме да чека, ко уме да
препусти Богу решење свог проблема, ко уме да пружи Самом Господу могућност да учини оно што
је предвидео за нас. Не треба Богу наметати своју вољу. Наравно, понекад се дешава да нешто треба
одлучити у једном трену, нешто урадити, одговорити. Али то је опет неки посебан Божији Промисао,
и чак и у тим околностима ће обавезно бити нека поука. У већини случајева најоптималнији начин је
да се Господу да могућност да пројави Своју вољу у нашем животу преко ситуација да већ никуда не
можеш да се денеш. Моли се и чекај, налазећи се док је могуће у том стању у које те је Господ
поставио, и Господ ће ти пројавити Своју вољу за даљи живот. То практично значи да не треба
журити са доношењем одговорних одлука (например о.И.К. саветује младенцима да буду женик и
невеста “четири године”) и без посебне неопходности не мењати своје животне позиције: “Свако нека
остане у ономе у чему је призван” (1 Кор. 7, 20).26
Дакле, набројали смо те критеријуме, “тачке” – Свето Писмо и Предање, савест, молитва, благослов и
духовни савет, мирно стање душе, јасан однос према животним околностима, трпљење, - који нам
дају могућност да спознамо Божији Промисао о нашем спашењу. И ту већ настаје сасвим друго
парадоксално питање: “Да ли смо ми свесни тога због чега треба да знамо Божију вољу?”. Сећам се
речи искусног свештеника, братског духовника једног од најстаријих манастира Русије: “Страшно је
знати Божију вољу”. И у томе и јесте дубоки смисао, који у разговорима о познању Божије воље
некако лакомислено промиче. Заиста је страшно знати Божију вољу, јер је то знање – огромна
одговорност. Сетите се речи из Јеванђеља: “А овај слуга који је знао вољу господара својега и није
приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што
заслужује батине, биће мало бијен” (Лк. 12, 47-48).
Замислите следеће: долазите на Божији Суд и чујете: “Ти си знао, теби је то било откривено, шта ја од
тебе очекујем – и ти си свесно радио супротно!” – то је једно, а доћи и смирено се помолити:
“Господе, ја сам тако неразуман, ништа не разумем. Како сам могао ја сам се трудио да чиним добро,
али се није све тако остваривало”. Наравно, он није заслужио да пребива са Христом, али ће ипак
“бити мање бијен”.
Ја често имам прилике да чујем: “Оче, како живети по Божијој вољи?”. Питају ли питају а не желе да
живе по Његовој вољи. Ето зашто је страшно знати Божију вољу – зато што тада треба живети по њој,
а ми то често уопште не желимо. Од истински благодатног старца, оца Јована Крестјанкина, сам чуо
тако тужне речи: “Тргују мојим благословима! Сви ме питају: “Шта да радим?”, И сви кажу да живе
по мојим благословима, али скоро нико не испуњава то што им говорим”. Ето то је страшно.
Показује се да “сазнати вољу Божију” и “живети по вољи Божијој” није уопште једно те исто. Сазнати
Божију вољу је могуће – Црква нам је оставила велики опит таквог познања. А живети по вољи
Божијој је лични подвиг. И лакомислени однос је овде недопустив. Нажалост то се веома мало разуме.
Са свих страна се чују стењања: “Дајте нам! Покажите нам! Укажите нам како да поступимо по
Божијој вољи?”. А када им кажеш: “Бог нека те благослови да учиниш тако и тако” – они ипак
поступе по своме. То се и дешава – “Речите ми Божију вољу, али ћу ја живети тако како ја хоћу”.
Али, пријатељу мој, наступиће тренутак, када ће Божија праведност обремењена нашим гресима бити
принуђена да надмаши Божије милосрђе, и када ће се морати одговарати за све – и за попуштање
страстима, и за “игру са Божијом вољом”. Према том питању се треба односити веома озбиљно. То је
у суштини питање живота и спасења. Чију вољу – Спаситеља или кушача – бирамо у сваком тренутку
нашег живота? Овде треба бити и разуман, и трезвен и поштен. Не треба се “играти са познањем
Божије воље” трчећи од свештеника до свештеника по савете дотле док не чујеш од некога ту “вољу
Божију” која теби одговара, јер се на тај начин очигледно оправдава сопствена самовоља, и тада нема
места спасоносном покајању. Боље је поштено речи: “Опрости Господе! Наравно, Твоја воља је света
и висока, али ја по својој немоћи не могу да је остварим. Помилуј ме грешног! Даруј ми опроштај за
моје слабости и даруј ми пут на коме не бих погинуо, већ могао доћи к Теби!”
Дакле, постоји Божији Промисао о спашењу сваког човека, и постоји јединствена вредност у овом
свету – живот по Божијој вољи нам даје могућност спознаје вашељенске тајне – воље Творца о
спашењу Своје отпале творевине. Ми само треба да имамо чврсту решеност да се не играмо са
познањем Божије воље, већ да живимо по њој – то је пут у Царство Небеско.
У закључку бих желео да кажем неколико речи о расуђивању – без њега је немогуће познање Божије
воље. И заиста – говорили смо о томе, да се у конкретним животним ситуацијама само духовним
расуђивањем могу верно интерпретирати како истине Светог Писма, тако и опит Светих Отаца, и
животне колизије. Механичко следовање речи закона без духовног расуђивања – например, разделити
имање ради достизања савршенства (без сазревања душе за подвиг, у суштини без смирења) – је
директан пут или ка духовној прелести, или ка унинију. Али дар расуђивања није критеријум, то је
дар. Он се не “осваја” спознајом (као например опит светих Отаца) – он се шаље Свише као одговор
на наше молитве, и као сваки благодатни дар, почива само у смиреном срцу.27
И поново послушајмо речи апостола Павла: “Тога ради и ми, од онога дана када чусмо, не престајемо
молити се Богу за ваш и искати да се испуните познањем воље Његове у свакој мудрости и разуму
духовноме, да се владате достојно Господа угађајући Му у свему, и да будете плодни у сваком добром
ђелу, и да растете у познању Бога …” (Кол. 1, 9-10).

свештеник Михаил Шпољански

(из књиге:"Духовне поуке и беседе")

Они људи који се редовно исповедају не пате од неуротског осећаја кривице да су за нешто вечито криви. Исповест свештенику, а преко њега Господу, доноси разрешење греха, радост души, олакшање савести која је суд у нама о нама и најбољи савезник да нам каже шта је добро и који пут за нас није погубан. Исповест доноси благодат у наше биће, а благодат нас орадошћује, крепи, усмерава ка вечном добру, вечном извору љубави - Христу. У овом смутном и варљивом свету, где духовне вредности нуде се разнолике и шаролике пуне отровних змија пресвучених у привлачних боја, највећа је срећа "докопати" се Христа, а пут ка Њему јесу свете Тајне Цркве и свете Врлине. Практикујмо пост, молитву, читање светих отаца, милостињу, покајање, исповест, причешће.

Свет нуди разне путеве, разне начине спиритуалне да спознамо себе, да спознамо лепоту живота али једини исправан начин, проверен кроз опит вековни јесте православље, правоживље кроз праву веру Отаца. Отуда видљиво сведочанство Божије потврде да су на правом путу били они који су православно живели и по престављењу у Христу њихове мошти (превод са словенског на српски - моћи) остале нетљење, моћне, исцелитељске, чудотворне, мироточиве... без балсамовања, вештачких премаза и пластифицирања.

Људе неискусне у вери често збуни и неспремност нас свештеника да разумемо, саслушамо, посаветујемо, утврдимо у вери душу која тражи Бога, да од нас оде испуњена осећајем радости, олакшања, облагодаћена па онда тражи друге методе и оно што свет нуди и изгуби се у лавиринту животном. За сваку душу даћемо и ми одговор Спаситељу јер нам је поверио да будемо учитељи, проповедници, и носиоци силе невидљиве Божије - благодати. Зато је Литургија саборна да се заједно спасавамо узимајући живо, активно, молитвено учешће у њој и причешће Светим Телом и Светом Крвљу Христовом. Литургија, причешће, молитва надоместиће оно што нам недостаје и што људи сами по себи не могу нам дати. Жив је Христос наш! Живо Православље наше! Жива вера наша! Жив је Бог наш!

Отац Ненад Андрић

https://www.facebook.com/photo?fbid=1143665920892192&set=a.505819391343518

"Како сам се дивно осећала на Литургији!" Пре свега, Литургија није ствар осећања. Истинитост Литургије је независна од тога како се ми осећамо. Данас ми је богослужење изгледало одбојно, сувопарно, нисам схватио ни које је јеванђеље читано. То не значи да нисам учествовао у светој Литургији. Данас сам се причестио, али ништа нисам осетио - то не значи да се нисам причестио. Света Литургија не зависи од човековог сентименталног расположења, јер је оно варљиво.

Међутим, овде „осетила сам“, значи „доживела сам“.

Постоје прилике у којима схватамо оно што осећамо. Може бити да смо десет година заједно, да се десет година радујемо у узајамној љубави и да ти изненада кажем две-три речи и да ти тада кажеш: данас сам схватио колико ме волиш!

Зар то ниси знао? Да ниси знао, отишао би. Знао си, али си сада искуствено доживео моју љубав.

Данас су антене твога духа ухватиле оно што си одувек имао, али са чиме си се данас сусрео, пред чим си данас застао.

То што си тек данас схватио да те волим, или што сам ја данас схватио да ме волиш, значи да си до данас имао неку себичну затвореност, да си од других захтевао нешто за себе, да ти је твоје „ја“, а не ја било центар постојања. Због тога ниси схватао.

Данас си осетио приношење, давањ, оданост. Данас си умро у мери у којој је то зависило од тебе, и зато си схватио да те волим, да сам ја, на неки начин, живот твој. То је, дакле, један доживљај.

aрхимандрит Емилијан симонопетритски

https://www.facebook.com/svetijovan.preteca/photos/како-сам-се-дивно-осећала-на-литургији-пре-свега-литургија-није-ствар-осећања-ис/1137895281710671/?_rdr

Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама, нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем.

Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род ничим не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21).

Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се.

Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу).

Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо. И доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека, тако да је овај пао на земљу ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло.

Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист. Он не каже да је Господ дечаковом оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега!

Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: Умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије).

Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи Сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона.

Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне.

Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, ако је свет квасац и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16).

Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасењa.

Свети Григорије Палама

Извор: Манастир Подмаине

Свети старац Порфирије често је говорио " да не будемо просјаци љубави!" Да не тражимо од ниједног човека љубав, већ да будемо ми они који љубав пружамо.

Нажалост живимо у свету погрешних вредности, где сви очекујемо да нас други воле и поштују, чак иако то врло често нисмо ничим заслужили.

А истински хришћани су као атомски регенратор који из себе ослобађа љубав и шири ка читавом свету. А то је могуће јер у њима обитава љубав Божија због њихове смирености.

"У Богу се налази пуноћа љубави " како рече Свети старац Порфирије и том љубављу Светитељи су кроз векове пригрлили читав род људски.

Поједни светитељи су били у пећинама и манастирима, попут Преподобних Серафима Саровског, Силуана Атонског и Петра Коришког док су други били у градовима попут Светог Јована Шангајског, Нектарија Егинског и Николаја Жичког, и сви они су били сасуди љубави Божије, ка којима су прибегавали људи са свих страна света да угреју своје охладњеле душе Божијом љубављу која је зрачила из њих.

Ниједан од Светитеља Православне Цркве није тражио љубав и поштовање од народа а поготово не од владара , него напротив гледали су на сваки начин да избегну славу људску да се неби погордили. Дубоко су осећали у својој души погубност овоземаљских похвала и части , стога су сав свој живот проводили у смирењу без обзира на коме су се месту у друштву налазили.

Поједини светитељи , и ово у наше доба, својим су смирењем задивили и Анђеле Божије , попут деде Доброг из бугарске престонице Софије , који као просјак ништа не имајући све што су му дали Цркви је поклањао, пунећи тиме душу своју Божијом љубављу а срца ближњих поштовањем што и у наше време се пројави још један човек Божији .

И у роду српском у ово наше модерно доба својим смирењем , трпљењем и љубављу ка свима па чак и непријатељима рода српског пројавио се нови светитељ Патријарх српски Павле. Читавог живота ништа не имајући овоземаљско задобио је љубав Божију којом је волео све и то се осетило поготово на његовој сахрани када је читав српски народ дошао да му ода поштовање зарад његове несебичне и искрене хришћанске љубави .

А шта рећи о Светом Нектарију Егинском који је претрпио неправедан прогон од Патријарха Александријског и његове браће Епископа. Без права на одбрану бива прогоњен од њих јер нису могли да поднесу како његову крсно-васкрсну љубав према народу а тако ни поштовање народа ка Светом Нектарију. И тако је кроз читав живот био прогоњен од своје браће Архијереја , због њихове зависти , док је он сам у своме срцу тражио од Бога опроштај за њихове грехове истовремено се молећи за читав свет. Данас ,мало ко од нас зна како се звао Патријарх и ти Епископи а за Светог Нектарија чула је сва васељена . Својом љубављу ка роду људском Свети Нектарије наставља да привлачи у свој манастир на Егини људе са свих страна света чинећи безброј чудеса у славу Божију.

Драга браћо и сестре, ако би наставили да пишемо о љубави Светитеља ка роду људском, мислим да неби стало ни у све књиге овога света, као што рече Свети Јован Богослов за чудесна дела Христова. Њихова љубав је била христолика , они су сами били остварено Јеванђеље , својом крсно- васкрсном љубављу ка роду људском они су се уподобили самом Господу нашем Исусу Христу. За време овоземаљског живота избегавали су славу и поштовање од људи да би се сачували од гордости и путем смирења задобили Христову Љубав којом су волели све људе и тиме задобили Царство Небеско.

Драга браћо и сестре ,покушајмо и ми да се угледамо на њих и да не будемо просјаци љубави него они који ће пружати љубав ка другима , јер само тако можемо да се уподобимо Господу нашем Исусу Христу који је зарад нашег спасења страдао и био разапет на крсту и Својим славним Васкрсењем победио смрт, грех и ђавола показавши тиме Тријумф Божије љубави. Нека љубав Бога Оца и Сина и Светога Духа буде увек на своме роду људском да би сви ми заједно љубављу Божијом сједињени исповедали Тројицу једносушну и нераздељиву.

aрхимандрит Евсевије Меанџија

https://www.facebook.com/profile.php?id=100010719647714

КОЈИ ДУХ ВЛАДА У ТЕБИ?

(из књиге ОБИТАВАЊЕ БЕЗГРАНИЧНОГ У СРЦУ)

Разликуј у себи Духа животодавног од духа душегубног и убиственог

(преподобни Серафим Саровски)

У човеку делују две снаге у супротним правцима:

животодавна снага добра и смртоносна снага зла.

Душа је њихово бојиште.

Ове две снаге се препознају према својим одређеним особинама.

Ако су у твојој души добре мисли,

ако твоје срце осећа мир и радост,

ако ти је лако и угодно – у теби је благи Дух Свети, дух врлине, духовне слободе, великодушности, мира и радости.

(свети Јован Кронштатски)

Добри дух те чини скромним, мирним и добродушним.

Он говори са тобом о истини, чистоти, смирењу, искрености, миру и свим добрим делима и врлинама.

Ако је све то у срцу твоме, очигледно је весник истине у теби.

Ако се, насупрот, појаве мрачне мисли и зли покрети срца, ако си стешњен и лако западаш у срџбу – извесно је да је кушач у теби.

Теби у стешњености срца и пометености тешко пада да срцем Бога призовеш, будући да непријатељ везује душу.

Зли дух је дух сумње, неверја, похоте, сметености, невоља и немира.

Зли дух те чини човеком тврда срца, жучним и неразумним.

(преподобни Серафим Саровски)

Он (зли дух) помрачује савест, стврдњава срце и испуњава га самодопадљивом опсеном.

Он разара твоју унутрашњу сабраност кроз бескорисне маштарије, баца те у бујицу разједајућих осећања, рањава те кроз пожуде и везује кроз страсти.

Он испуњује дрскошћу, самооправдањем и тврдоглавошћу.

Он те гони са једног посла на други, који изгледа добар, премда му није време, или му не одговара место, или му је погрешна мера.

Тиме он узбуњује душу.

Он наводи душу да прихвати мале грешке, које спочетка изгледају сасвим безазлене. Ако их душа прихвати, он је заводи у друге грешке, правдајући је тиме што се оне дешавају повремено, и што су под нарочитим околностима, наводно, дозвољене.

Ако душа и у њих падне, већ се предала злу. Јер, ђаво неће престати да у истом правцу непрестано делује.

(свети Теофан Затворник)

Човек који се одвоји од Бога, губи снагу коју Он дарива.

Он више не може да изађе на крај са својим душевним покретима, са својим телом, са спољашњим догађајима и утицајима.

Он тада упада у многопословност и у пожуде, живећи сасвим у спољашњости и заборављајући на Бога.

По тим знацима се сазнаје када је у човеку Дух Божији, а кад кушач.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1179966117043570&set=a.117204529986406

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.
Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.

старац Тадеј

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1101216113615553&set=a.463798390690665

Ти опет тугујеш? Ипак не желиш да трпиш душевне болести? Значи, не желиш да уђеш у Царство небеско? Јер Писмо каже да „кроз многе невоље ваља нам ући у царство Небеско“.
Први хришћани су волели Бога, волели су сваког човека, зато што ако волиш Онога Који рађа, онда волиш и рођеног од Њега, јер сваки је хришћанин рођен од Бога у Тајни крштења. Свети апостол је говорио:

„Дечице, љубите једни друге“ (Уп. 1.Јов. 3: 18-19), смиравајте се, смиравајте се. Јер ако некога волиш (а морамо волети свакога, зато што је сваки човек лик Божији, чак и ако је он, тј. лик Божији у човеку запрљан, он се може опрати и опет постати чист), онда се и смирујеш пред њим. Где има љубави, тамо има и смирења, а где је злоба – тамо је и гордост. Молим се и желим да међу вама буде љубави.
Треба да волимо сваког човека, видећи у њему образ Божији, без обзира на његове пороке. Не смемо да хладноћом одбијамо људе од себе.
„Иштите, и даће вам се: куцајте, и отвориће вам се“ (Мт. 7:7). Многи од вас, не добијајући дуго оно за шта моле, очајавају. Не треба очајавати. Сетите се како је Господ поступио са Хананејком. Како Га је она молила да јој излечи ћерку! Чак су и апостоли почели да моле Господа да је Он отпусти. А Господ ју је чак упоредио са псом... А ви се мало помолите и не добивши тражено, очајавате. То се догађа због тога што заборављамо да између сетве и жетве мора да прође одређено време.
Не везујте срце за светску сујету. Нарочито у време молитве оставите све помисли о животним проблемима. После молитве, кућне или црквене, да би се сачувало молитвено, умилно настројење душе, неопходно је ћутање. Понекад чак проста, наизглед неважна реч може да наруши и уплаши, као птицу, наше умилење из душе.
Не заборављај молитву - она је живот душе.
Треба да пажљиво изговарамо речи молитве, да проничемо у смисао, а не да тежимо сувише високом... Јер ако неправилно читамо, не удубљујемо се у прочитано, ми тиме радујемо зле духове...
У свако време, ма шта да радите: да седите, идете, радите, изговарајте са срцем: „Господи, помилуј!“
Никога не смемо осуђивати, чак ни највећег грешника. Никада никога не осуђујте. Свакога, ма ко он био, примајте са добрим осећањем, са надом да у њему нађете само добро, видећи пред собом лик Божији.
Господ види срце човека. А људи се у својим судовима увек могу преварити, и тада ти судови бивају плод простог празнословља. Спасење ваше и погибао ваша је – у ближњем вашем. Спасење ваше зависи од тога како се ви односите ка свом ближњем. Не заборавите да у свом ближњем видите лик Божоји. Без трпљења и снисхођења ближњима немогуће је живети. Немир убија људе.
Не треба давати слободу својим осећањима. Морамо се приморавати да будемо љубазни и са онима који нам се не допадају.

старац Никон оптински

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1112124272524737&set=a.463798390690665

У молитви није важно њено временско трајање него њен интензитет. Молите се макар пет минута, али за то време се предајте Богу са љубављу и богочежњивошћу. Могуће је да се неко моли читаву ноћ, а неко други свега пет минута, па да ова петоминутна молитва ипак буде изнад оне свеноћне. Ово је, дабоме, тајна, али то вам је тако. Саслушајте ме, децо моја, да вам испричам и један пример за ово.
Неки монах ишао кроз пустињу, па се сусрео са другим монахом. Поздравише се.
– Одакле долазиш?
– Из тог и тог села.
– Па како живите тамо?
– Код нас је страшна суша. У великој смо невољи и тузи.
– И шта сте урадили? Јесте ли се молили Богу?
– Јесмо.
– Да ли је пала киша?
– Није пала.
– Изгледа – рећи ће монах – да се нисте баш усрдно молили. Хајде да и нас двојица овде, на лицу места, упутимо молитвицу Богу да помогне у тој ствари.
И стварно, одмах, на лицу места, почеше да се моле. Одмах се појави један облачић. Он постепено постајаше све већи и већи, све црњи и црњи, све нижи и нижи, и гле, паде јака киша. Шта се овде десило? Десила се усрдна молитва. Мало времена су се молили, но одмах је пала киша. Јер, важан је био интензитет њихове молитве.

старац Порфирије

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1112801312457033&set=a.463798390690665

Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других
Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења.

Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци…

Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа. Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава.

Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1113863825684115&set=a.463798390690665

Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења. Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом. Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне.

свети Филарет Московски

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1116432752093889&set=a.463798390690665

Шта је милост и како је стећи?

Милост се не може сагледати уз помоћ наших пет чула. За ово је потребна духовна визија и осећања која нас чине сличним Христу. Најважнија ствар је благост (кротост) и понизност. Ипак, можемо приметити манифестације благодати у нашим животима. Када смо у Божијој милости, ми смо милостиви, мирни и радосни, некаква зла страст нас не може заробити и терорисати. Када, из било којег разлога (обично због гордости, сујете, чак и похлепе) изгубимо благодат, љути смо, непоуздани, охоли, можемо лако лагати, издати, а најгоре је што нисмо у стању да истински верујемо и волимо,

Неки мисле да благодат лежи у лепоти богослужења, величанственој архитектури храма, предивном хорском певању, златним куполама. Ипак, то је само слаб, чак и бедни одјек божанске лепоте. Благодат није у осећајности, ни у узбуђењу, када се најежиш. Милост има нематеријалну природу и обитава само тамо где се, бар у малој мери, свет одриче својих страсти и пожуда. Благодат пребива само у распетом. Ако је нема, настаје жеља за богаћењем, каријером, профитабилним везама...

Па, да се искрено запитамо: да ли живим у милости? Да ли се свакодневно распињем да бих примио милост?

Не узалуд, усред великог поста црква нас посебно позива да поштујемо часни крст и укрепимо аскезу. Крстом аскезе живимо духовно и стичемо довољну благодат. Ипак, увек морамо имати на уму да, без обзира какве велике аскетске подвиге преузимамо на себе, они не треба да нас воде ка самозадовољству и гордости, зато што гордима Бог одолева, а понизнима (тј, онима који су свесни своје недостојности, немоћи) даје благодат.

Данас Црква прославља два велика светитеља - Светог Григорија Двојеслова, папу римског и свештеника Симеона Новог Богослова.

Први је живео у време када су Римско царство стално пљачкали дивљи варвари. Својим корисним и поучним разговорима са архиђаконом Петром о животу светих који су у Италији богоугодно поживели и увођењу служења Литургије Преосвећених Дарова, Свети Григорије је крепио дух Римљана.

Преподобни Симеон живео је у десетом веку када је, због компромиса са грехом, хришћанство било у великом паду. Симеон је успео да активира духовни живот, доказујући сопственим примером и лепим духовним химнама и речима, да је могуће уздићи се у врлинама. Амин за то.

архимандрит Маркелл

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

„Ти си грешан? Не очајавај. Нећу престати да вас укрепљујем овим лековима, зато што знам какво је оружје против ђавола, да се не предајемо очајању. И ако свакога дана грешиш, сваког дана се кај … Је ли могуће, рећи ћеш, да се спасе покајник? Потпуно је могуће. Чиме се то може доказати? Милосрђем Господа … Зар твоје покајање може да очисти такве прљавштине? Ако би било само једно покајање, требало би стварно да се бојиш; али ако се са покајањем сједињује Божје милосрђе, а за божанско милосрђе нема мере и немогуће је речју исказати његове доброте — твоја злоба има меру, а леку нема мере; твоја злоба, ма каква била, јесте злоба људска, а човекољубље Божје је неисказано, па се надај да ће оно победити твоју злобу. Замисли, може ли искра која падне у море да светли? Као мала искра према мору, тако је ништаван грех у односу према милосрђу Божјем, чак није ни тако, већ у много јачем степену, зато што море, ма како велико било, ипак има границе, а Божје милосрђе је бескрајно. Ја ово не говорим зато да вас учиним лењим него да вам улијем више ревности“.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1124226177981213&set=a.463798390690665