„Избраној Војвоткињи победоносној, избављени од зала, благодарну песму приносимо Ти, слуге Твоје, Богородице.“

По избављењу од зала и невоља, најприродније је и најпријатније радовати се и узносити благодарност. Али знате ли, браћо, над ким и у чију корист је извојевана победа, за коју ми сада благодарно појемо Избраној Војвоткињи? Она је, како сведочи историја, била у корист Грка и њиховог престоног града – Цариграда, који је страдао под суровом опсадом – и остварена је над каганом, вођом Скита, међу којима су, по свој прилици, били и наши преци. Тако ми благодаримо за добро које је, по свему судећи, за нас било туђе – славимо свој сопствени пораз!

Шта то значи? То значи да је хришћанска вера, као и у многим другим стварима, изменила поредак ствари и научила нас да на догађаје гледамо другачије: да мудрост овога света сматрамо за безумље, а безумље крста – за једину истинску мудрост; да сузе покајања вреднујемо као извор духовног блаженства, а светске радости и смехове – као зло и пропаст; да више ценимо лишавања него богатство, да се хвалимо страдањима, и да у понижењу торжествујемо. Да смо до данас остали у тами незнабоштва, онда би се сећање на чудесни пораз наших предака под зидинама Цариграда сматрало за разлог народне туге и жаљења; али, пошто смо благодаћу Божијом изведени из те таме у чудесну светлост хришћанства, ми се тог догађаја сећамо заједно са онима који су победили, благодаримо – за сопствени пораз! И поступајући тако, чинимо сасвим праведно; јер се у лицу наших предака по телу, који су били помрачени тмином незнабожачког незнања, неверје устремљивало против вере, дивља суровост против поретка грађанског живота, грамзивост против мирног поседовања. Насупрот томе, у житељима Цариграда – који су такође наши преци, али по вери – кроз слање чудесне помоћи с неба награђено је поверење у Бога и молитва: оне врлине којима и ми живимо и дишемо, и од којих очекујемо спасење – и овоземаљско и вечно.

Победа вере, ма где се јавила, јесте победа свих верујућих; награда за пламену молитву, на кога год да сиђе, јесте награда за све који се истински моле; победа хришћанства, у било ком виду, заједничка је свим хришћанима. Зато нимало није чудно што ми данас, на известан начин, славимо свој сопствени пораз. То је сасвим у духу наше свете вере; јер, „дух истинског хришћанства управо се и састоји у томе да човек увек прославља победу – над самим собом.” Размотримо ту мисао у част наше Избране Војвоткиње, Која је и у овој унутрашњој борби – најбољи вођа и помоћник.

Наша света вера, браћо, пошто потиче од Бога љубави и мира, сва је испуњена благодаћу и милосрђем; али она са собом доноси и жестоку борбу. Хришћанин не сме узвраћати зло за зло (Рим. 12,17), „волети чак и непријатеље“ (Мт. 5,44), молити се и за саме распињаче (Лк. 23,34); али уједно он мора бити војник и победник. „Мислите ли“, питао је Сам Господ и Спаситељ наш, „да сам дошао да донесем мир на земљу? – Не, не дођох да донесем мир, него мач“ (Мт. 10,34). А на другом месту, позивајући на храброст и борбу у духовном рату, Он Сам говори: „Не бојте се, јер ја сам победио свет!“ (Јн. 16,33). Апостоли Христови такође често позивају на духовну борбу, нуде разноврсно оружје, саветују, охрабрују на храброст и указују на венце који су припремљени за победнике; хришћанин је, по њима, војник – од колијевке до гроба.

Шта је, дакле, та борба коју са собом доноси наша света вера? И каква је то победа ка којој треба да стреми сваки хришћанин? То је – борба човека са самим собом; то је – победа над страстима и телом, над свим оним што је у нама непријатељско Богу и нама самима. Хришћанин, пре свега, треба да победи свет – са његовим привлачностима, саблазнима, влашћу, лукавством и заразном нечистотом. Он треба да победи духове злобе у поднебесју, са њиховим видљивим и невидљивим нападима. Али главно бојиште за хришћанина јесте – његово сопствено срце. Спољашњи непријатељи мало значе ако унутра нема побуне; напади споља постају погубни тек онда када у самом човеку има издајника. И против тог домаћег зла треба да буду управљене све силе и сва храброст хришћанина. Ићи против својих омиљених навика, против захтева свога тела, против жеља сопственог срца – често је теже него поћи на мноштво непријатеља. Али – мора се ићи! Ко не води ову унутрашњу борбу, тај је хришћанин само по имену. Само победа над самим собом чини нас истинским хришћанима. Без тога хришћанство и човек остају туђи једно другоме. Без тога нема – и не може бити – спасења!

За потпуно уверење у ову важну истину, довољно је само да се присетимо у каквом се стању налази човек сада, и зашто нам је дата света вера наша. – Дата нам је ради спасења, да би свакога од нас избавила од оних страшних зала која оптерећују све и свакога. Али у чему се састоји суштина тих зала и невоља од којих нас хришћанство треба ослободити? – Пре свега у томе што нисмо своји, што смо у ропству, у заробљеништву, у великој тешкоћи и сиромаштву. Ко је наш непријатељ и тлачитељ? Грех, чула и страсти. Они у нама владају, све остало им се покорава и страда под њиховом влашћу. Страда разум, испуњен лажима и обманама, изнемогао служећи пороку; страда воља, коју непрестано носе ветрови чулних жеља и страсти; страда слобода, која нема снаге да се обрати закону и слепо следи осећања; страда и само тело од неприродних уживања, мада управо грех који у нама живи највише га греје и храни. Па како онда да се спасемо, ако не борбом са самима собом – са оним што је у нама самима непријатељско према нама самима? – И шта друго преостаје светој вери нашој него да нам пружи средства да из те борбе изађемо као победници? Тако је заиста и устројено! Загледајте се у суштину и састав хришћанства – и одмах ћете увидети да је у њему све управљено ка том неопходном циљу – да се човек ослободи од ропства страсти, од заробљености чула, од понижења духа под влашћу тела; а пошто је извор и седиште тог зла у самом човеку, онда – да га учини победником над самим собом.

Због тога, као што рекосмо, хришћанин на многе ствари гледа сасвим другачије него природни човек. Оно што последњем изгледа као највеће зло – на пример, страдање, сиромаштво, понижење, јер све то вређа његову сујету – то исто првоме изгледа, и мора изгледати, као добро; јер га ослобађа од унутрашњег ропства и враћа у слободу духа.

Према том светом закону савршавамо и данашње своје славље, иако је догађај којег се сећамо неспојив са народном гордошћу. Са гордошћу, заиста, он није сагласан; али је зато сагласан са љубављу према Богу, са љубављу према ближњем и са чистом љубављу према самима себи. Јер у лицу Грка, избављених заступништвом Богородице од скитске опсаде, награђена је вера, нада и молитва: а то су управо оне врлине у којима је садржано и наше спасење. Глас о чудесном поразу војске под зидинама Цариграда, проширивши се међу древним прецима нашим, без сумње је допринео стварању поштовања према хришћанској вери и припремио их за остављање незнабоштва, што је касније и уследило – најпре појединачно, у неким личностима, а затим и у целом народу, за време светог кнеза Владимира. Зато је сама наша вера, на неки начин, плод оног пораза који су претрпели наши преци од Избране Војвоткиње.

Не треба ли, дакле, браћо, са још већом ревношћу да прибегнемо сада к пречистом лику Те Војвоткиње, Која, избавивши Грке од зала, и на наше претке је навела зла – да би с временом на њих навела добра (Рим. 3,8), од којих ми сада уживамо плодове? Али, благодарећи Богородицу за спољашњу победу над нама, не заборавимо да је молимо и за унутрашњу победу – над нама самима, будући чврсто уверени да у тој последњој победи, над самима собом, лежи сва пуноћа торжества наше вере, и да од ње зависи и само наше спасење.

Амин.

https://manastirpodmaine.org/sveti-inokentije-hersonski-beseda-u-subotu-pete-nedelje-posta/

Често духовност мешају с моралом. Међутим, то су прилично различити појмови, мада се у нечему и пресецају. 

Истински продуховљен човек – то је, пре свега, човек савести, који живи по њеним прецизним и јасним законима. При томе је тај живот искрен до крајњих граница, у њему не постоји двосмисленост и лукавство. У духовности нема и не може бити дволичног дана. Ње или има или је нема. Духовни почеци дефинишу приоритет духа и виших принципа у људском животу. Истинска духовност је неодвојива од религиозности. Она једини човека с Богом, принуђује нас да добровољно следујемо Његовим највишим принципима.

Морал је појам мање онтолошки. Он је нешто више спољашње, него унутрашње и дозвољава глуму, играње улоге, претварање и фалсификат. Понекад се човек препушта својој уображеној високоморалној спољашности и толико се уживљује у њу, да сви почињу да верују у тај његов новостворени имиџ. На пример: један доктор није никада одбијао ни једну молбу људи и ишао је болеснику ноћу и на крај света, доносио им је бесплатно лекове, давао савете.

И само је стари свештеник, који је исповедао доктора, знао да је он све то радио због сујете и славољубља.

Тако да је често наш ближњи само на изглед свет. А заправо је гори од ђавола.

Неко ће рећи – и шта онда? Најважније је да је човек помагао ближњим и чинио добра дела. Зар није то добро? Добро је! А зашто да копамо по његовој души и тражимо никоме потребне нијансе? Зар се у људским душама не одвија све и свашта? А учињено добро – оно и јесте добро. И таквим људима следује стопроцентни рај.

Светитељ Игњатиј Брјанчанинов, чувени руски подвижник и богослов, рекао је отприлике следеће: „ако би се човек спашавао само својим добрим делима, онда долазак Христа не би био потребан“. И заиста, зар је мало добрих људи живело у прошлим временима. Било је и таквих, који су својим добрим делима превазилазили многе данашње хришћане. Спасавали су некога од пожара, давали хлеб гладнима, давали беднима последњу кошуљу, помагали удовицама у раду на њиви и исхрани њене деце. Још су на египатским гробницама били натписи: „Ја никог нисам убио, доводио до плача, нисам се иживљавао над старцима, нисам љутио оца, угађао сам мајци, делио хлеб с гладнима, штитио слабе од јачих у границама својих могућности, био сам користан владару и говорио му истину, нисам вређао удовице, давао сам чамац другима да пређу на другу обалу Нила. Затим сам умро“. 

Ипак, сво колективно искуство човечанства показује, да су људи по свим својим параметрима толико пали, да се без помоћи „одозго“ више никада не могу подићи. Наш живот је доказ за то. Хоћемо добро, а чинимо зло. Цела историја је непрекидни низ лукавстава, обмана, ратова, насиља и суровости. Ретке су године примирја и све опет почиње из почетка… 

Зато, што се тиче људског добра: оно је увек повезано с неким суптилним страстима и емоционалним стањима, која живе у нама. Чинећи добар поступак ми, не примећујући, често то чинимо из одређених мотива – танане сујете, због жеље да чујемо похвалу или због тога што не желимо да нас неко за то осуђује, или насупрот томе, чинимо добро само да би се једном за свагда „откачили“ од нама досадног човека који нас моли за нешто. Уопште гледано, поступамо као људи, у чијој души су добро и зло помешани, тако да понекад ми сами то не разумемо, зашто радимо нешто управо тако, а не другачије.

Али бива и другачије. Човек чини добре поступке из отворено трговачких разлога, надајући се на благодарности и награду од те особе којој чини добро. Посећује, на пример, усамљеног старца, доноси му храну, чисти му стан, а у срцу тај стан већ преводи на себе, као награду за свој труд. 

Господ тражи од нас самопожртвовање и некористољубље. Јер ако здраво расуђујемо, човек, сам по себи, не може ни корак да направи без Божије благодати, која му даје дисање и снагу и сам живот. При чему се све то дарује у потпуности бесплатно, на основу велике и свеобухватне љубави. То исто Он очекује и од човека. Зато се свако добро, које није очишћено од егоизма и амбиција, користољубља и похлепе, не прихвата Богом и Он не сматра таква дела пројавом наше љубави к Њему. Зато сама добра дела не спасавају – неопходно је прво анализирати их и разумети мотиве који нас покрећу на то да их чинимо. Не спасава труд, већ смирење које се рађа као његова последица и трепет пред Свевишњим, који нам дарује свако добро. Тако је ученик, који успешно уради нешто, захвалан не себи, већ своме учитељу. Без те вертикале, добра дела у себи увек носе неизбежне тамне фрагменте, дозу зла.

Навешћу још један пример. После рата у многим школама су радили војни инструктори, који су држали часове војне обуке. Често су то били људи с фронта, који су прошли битке Великог народноослободилачког рата, који су били и рањавани и добијали медаље за храброст. Они, као по правилу, нису имали породицу и били су у потпуности посвећени интересима школе и деце. У заједничким становима они су имали свој угао, где су спавали и где су их мучили ратни снови. То су били прави хероји. Претпоставимо, да је један од њих стално радио с ђацима, учио их да овладају оружјем, захтевао од њих високи морал, храброст и право мушко дружење. И више од тога, учио их је витешком односу к девојчицама, учествовао с децом у игри „Зарница“ – укратко, био је за њих прави отац и ауторитетни васпитач. И ето, упоредо с идеалима добра и хуманизма, које је тај војни инструктор „усађивао“ у дечије душе, говорио им је и да су сви попови преваранти, да никаквог Бога нема, нити Га може бити и да све цркве треба позатварати. Његове речи су несумњиво деловале на душу деце, као позив на акцију. Она су одрастала одлучна и храбра, радила су, не из страха, већ из савести, подржавали су слабије и штитили жене... и упоредо с тим, постајали су идеолошки богомрсци и искрено веровали, да је борба с религијом једна од најважнијих и најкориснијих ствари у њиховом животу.

Питање: да ли је био моралан тај војни инструктор? 

Пробајте поштено да одговорите.

Има пуно учтивих људи, који ти уступају пролаз, који се одликују људском пристојношћу, високим принципима, оданошћу у дружењу и спремношћу да помогну у несрећи, али при том су и атеисти. Свевишњег они не признају и сматрају га непотребним. Код њих је и тако све у реду. И поново питање – да ли је њихов морал користан за њих и да ли води спасењу? 

Што се тиче привремене корисности, очигледно, да. 

Али што се тиче спасења – крајње је тешко рећи. Такав морал је ограничен у свом савршенству и постепено деградира, јер се храни, као по правилу, само људским славољубљем и честитошћу, који немају подршку „одозго“. Аутономност човека има своје границе. Да би надокнадио изгубљену енергију, њему је потребна храна коју добија споља. Да би чинио дела љубави и доброте, њему је потребна духовна подршка. Сам из себе, као биће ограничених моћи, није у стању да добије ту подршку. Одатле и долази до постепене деградације морала код тих „аутономних“ људи. У стварности, њихово стање је несумњиво проблематично. Довољно је да их у нечему критикујете, макар и крајње добронамерно, и тог тренутка ћете видети, како с њих падају све маске милосрђа и како показују своје право лице. Као што је писао тај исти светитељ Игњатије Брјанчанинов: „Вршилац људске правде (тј. формално моралних поступака) је испуњен ароганцијом, надменошћу, самообманом… мржњом и осветом ће узвратити томе, ко се осмели да противречи чак и најдобронамерније и основано, његовој правди; он сматра себе више него достојним награда како земаљских, тако и небеских“ (Сабрана дела светитеља Игњатија, т. В, с. 47).

Валентин Летов

извор: манастир Лепавина

Маријино стајање – тако се назива служба у предворју Христових страдања.
Живот који живимо је безукусан, у њему нема соли. Све нам је унапред познато, све планирамо, израчунавамо. У таквом животу нема чуда сусрета са Богом, нема покајања о којем смо данас чули у житију преподобне Марије Египћанке. Чини нам се да је то било веома давно… Али како се тако нешто може догодити данас, у савременом свету? Како се то може догодити баш мени, када већ све знам, све разумем и када ми се чини да је Бог негде далеко? Управо у томе је ствар – Бог је близу, а ми смо далеко!
Зато су нам толико важне капи духовне росе које нам данас нуди Црква – у потпуности прочитани Покајни канон светог Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Ово је чудесна служба, која треба да нас учврсти. Навикли смо да живот меримо искључиво сопственим искуством, и не усуђујемо се да говоримо о оној борби и победи над грехом која превазилази људске снаге. Али видимо да постоји Бог и да постоји благодат Светога Духа, која крепи и обнавља човека који се каје.
Чујемо речи преподобног Симеона Новог Богослова да истинско покајање у човеку обнавља девственост. Заиста, чудо је када се човек одриче греха и у потпуности припада Богу. И то чудо може се догодити у животу свакога човека.
Али данас пред собом видимо другачију слику: расправе, грубе речи, увреде, прекоре, самосажаљење – нема свести о сопственој кривици пред Богом. У нашем покајању ми не видимо Христа, већ само човека-свештеника, и онда започињу разговори људски, речи у којима нема лепоте покајања. А покајање је управо промена, преображај који у нама врши Господ.
Волео бих да научимо да стојимо у храму, да учимо да учествујемо у богослужењу, у Христовим Тајнама у којима се душа обнавља. Душа мора непрестано примати благодатну помоћ како би могла водити борбу са светом греха и саблазни. Дај Боже да у преосталом времену до Васкрса не изгубимо дух, од којег барем кап постоји у нама.
Дух је веома лако изгубити: за једну реч, за једну мисао, за једну увреду, за једно осуђивање – човек губи везу са Богом. То је страшно стање. Зато морамо бити будни, морамо бити пажљиви – како гледамо, како говоримо, како ходимо – све у човеку треба да буде лепо, духовно.
У храм нисмо дошли само да бисмо гледали ликове светих и дивили се лепоти њихових односа. У свим светима сија светлост Христова. Али и ми сами треба да постанемо ликови, да, додирнувши се светиње, будемо способни да је сачувамо у свом срцу и да је поделимо са својим ближњима.
Толико љубави, толико бриге, толико Божјег милосрђа излива се на свакога од нас! Колико пута смо се већ дотакли Бесмртног Извора Живота, Христове Чаше! И зашто тако често личимо на пробушен суд, који губи ту благодат? Долазе нам страсти, униније, очајање, роптање – све то постаје зид иза којег не видимо ближњег, не видимо Бога. Тај зид морамо непрестано рушити.
Преподобни Серафим Саровски је носио каменчиће на леђима и говорио: „Мучим онога који мене мучи.“ Морамо увек памтити да је непријатељ близу. Не треба да се ослањамо на себе, већ да тражимо Божју помоћ и Његов благослов за сваки корак нашег живота.

https://manastirpodmaine.org/protojerej-andrej-lemenosok-beseda-u-sredu-pete-nedelje-posta/

Свети Василије, презвитер цркве у граду Анкири, веома ревносно учаше људе истини хришћанској и одвраћаше их од пута ђаволског и од свих злих дела његових. И непрестано проповедаше: предстоји љуто време, и разни су кнезови адских војски, јер Сатана има слуге неке, обучене у овчије хаљине, а изнутра су вуци грабљиви, они заседају крај пута овог краткотрајног живота, да лове и упропашћују душе, њихово се лукавство и отимачина већ пројављују. Ја свима, говораше светитељ, показујем пут који води спасењу у Христу Богу, а заблуду безбожних изобличавам. Они који оставише живот и вечитог Бога и прибегоше к идолима слепим, и глувим и немим, наследиће неугасиви огањ од богова својих. Зато сви ми који Христа љубимо, и Њега свим срцем сматрамо за вођа вере наше, и желимо да неотуђиво сачувамо благо у чистим ризницама душе, бацимо под ноге ђаволске обмане и игре идолских празника, и бегајмо од гадних заводника, окрепљени нашим помоћником Христом, даваоцем вечне награде.
Тако је светитељ чинио сваки дан обилазећи цео град, и свакога саветујући да држи сви веру, да би се избавио вечних мука будућих. А беше свети Василије презвитер за време цариградског патријарха Евдоксија аријанца, који му због побожности одузе на аријанском сабору у Цариграду право да свештедонејствује. Али му затим сабор у Палестини од двеста тридесет епископа нареди да слободно чинодејствује. И он, држећи се праве вере и живећи богоугодним животом, јављаше беспрекорну реч вере, и многе одвраћаше од заблуде. Због тога у времена она, када свака благочестива душа хришћанска биваше гоњена, он би код цара Констанција, сина Константина Великог, оклеветан да буни народ. И истјазаван за истину, он многе научи да православно верују, јер беше постојан и чврст у вери и отачком предању, никако се не удаљујући од побожног вероисповедања.
А кад ступи на престо Јулијан Одступник, и постаде убица душа људских, прописујући безумне законе о поганим идолским жртвама, тада и у Галатијској области његова заповест читаву годину и три месеца примораваше људе да се клањају идолима. Свети Василије, видећи погибију душа људских, мољаше се Богу за свој град Анкиру, говорећи: О Спаситељу света Христе, Светлости неугасива, Ризницо вечних блага, Ти вољом Очевом прогониш таму и Духом Његовим све стројиш, – погледај светим и страшним оком својим, и развеј одвратне опсене противника Твоје свете воље, и уништи план њихов, да не би био сметња души која у Теби Богу свом вавек обитава!
А идолопоклоници, чувши светог Василија где се на овакав начин јавно моли, устадоше против њега са великим гневом. И један од њих, неки Макарије, приђе му и упита га: Што ти обилазиш цео град, смућујући народ, и газећи закон о богопоштовању, који издаде славни цар? Светитељ му одговори: Нека ти Бог сломи уста, заробљениче ђаволов, јер ја не газим закон ваш, него Онај који живи на небу уништава га својом невидљивом силом, и уништиће га сада, и осујетиће потпуно вашу намеру да ћете сасвим изнемоћи, и наследићете уготовљену вам смрт вечну.
Силно разјарени, идолопоклоници га дохватише и одведоше војводи Сатурнину, говорећи: Овај човек мути по граду нашем, и обмањујући многе уводи их у заблуду. А сада је постао толико дрзак да, проповедајући бунтовне ствари, он неће презати ни од тога да жртвенике руши и цара ружи. Војвода Сатурнин упита светитеља: Ко си ти што на тако што посежеш? Свети Василије одговори: Хришћанин сам, јер ми је то име светије од свега. Сатурнин га упита: Када си хришћанин, зашто онда не чиниш оно што доликује хришћанину? Светитељ одговори: Добро ме саветујеш, војводо, јер дела човека хришћанина треба да буду очигледна за све, као што учи свето Еванђеље: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16).
Сатурнин га упита: А зашто смућујеш град наш, и свуда грдиш цара као да је нарушио добре законе? Свети одговори: Цара вашег не грдим, него знам Вишњега Цара – Бога, који живи на небу, коме се достојни поклоници, оци наши, клањају свуда у чистоти срца. Он је моћан да за кратко време уништи безбожје, које ви неразумно озаконисте. Сатурнин га упита: Зар не сматраш да је справедљив закон, који цар наш издаде? Светитељ одговори: Како може бити справедљив закон, који као бесан пас, носећи у устима месо, једе обилазећи жртвеник, и лајући пред демонским олтаром, меће на њега своје људско тело, и своју крв пролива око њега, кољући децу на жртву демонима? Како се дакле такав закон може назвати справедљивим? Сатурнин на то рече: Престани лагати, брбљивче, и покори се цару! Свети Василије одговори: Досада сам се Небеском Цару покоравао, и покораваћу се, и никада нећу одступити од свете вере у Њега. Сатурнин га упита: О каквом ти то мени Небеском Цару говориш, коме се покораваш? Свети одговори: О Ономе који седи на небесима и на све гледа. А цар, кога ти хвалиш, земљан је, и одмах ће као човек пасти, и у руке Цара Великога упасти.
Слушајући овакве речи, Сатурнин се разљути, и нареди да светитеља обнажена обесе на мучилишту, и тело му стружу гвозденим справама. А он висећи, у мукама мољаше се Богу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже векова, што си ме удостојио да ово за Тебе подносим, и нађем пут живота, којим ходећи моћи ћу да видим наследнике твојих обећања. – Док су светитеља стругали, војвода му рече: Василије, пошто си искусио силне болове, сада се покори цару! Свети одговори: О безумни и тући нади хришћанској! Рекох ти већ да се покоравам истинитом Цару – Богу моме, верујући у Њега, и немогуће ми је одступити од Њега.
Тада Сатурнин нареди слугама који су га стругали, и већ се били уморили, да престану. Па се опет обрати светоме: Веруј нама, и принеси жртву боговима нашим! Свети одговори: Ништавним боговима нећу се поклонити, нити ћу учествовати у жртвама оних што убијају душе. – Тада нареди војвода да мученика одведу у тамницу. На путу за тамницу, светитеља срете неки Јелин Феликс, и упита га: Шта је то, Василије, те хоћеш сам себе да погубиш? Не би ли ти било боље да постанеш пријатељ боговима и добијеш обећане поклоне од цара? Иначе ћеш још дуго страдати страшно, и то по заслузи, пошто си сам то хтео. Светитељ му одговори: Одлази, неваљалче и безбожниче, ти не знаш истинита обећања вечнога Цара Небеског – Христа, нити си достојан да их знаш. Јер како можеш ти који си у тами, у светлост истине погледати и мрак што те окружује познати? Рекавши то, свети Василије уђе у тамницу.
Војвода Сатурнин написа писмо цару Јулијану, у коме га извести о презвитеру Василију. Цар одмах посла у Анкиру неког Елпидија, учитеља погибли, који некада беше хришћанин, затим одступник; а с њим уједно посла и другог пропалицу, по имену Пигасија, такође бившег хришћанина, који је отпао од небеског блага. На путу за Анкиру, они у Никомидији нађоше идолског жреца Асклипија и поведоше га са собом. И ова три подједнака кнеза ђаволске покварености допутоваше у Анкиру. А свети Василије, седећи у тамници, не престајаше дан и ноћ хвалити и славити Бога.
Сутрадан по свом доласку у Анкиру, Пигасије оде к светом Василију у тамницу и поздрављајући га, рече: Радуј се, Василије! Свети му одговори: Нема радовања теби преступнику и газитељу истине, нема спасења теби, који си некада пио са Христова извора, а сада си пун смрдљивог блата, јер се храниш идолским жртвама. Некада си био причасник Божанствених Тајни, а сада си првак за демонском трпезом! Некада учитељ истине, сада си вођ погибли! Некада си са светима празнике празновао, сада са сатанским слугама пирујеш! Некада си заблуделе у тами изводио на светлост, а сада си сам сав обузет мраком! Како уништи наду своју, и лиши себе душевнога блага? И шта ћеш радити, када те Господ буде походио?
Рекавши то, свети Василије се помоли Господу, говорећи: Нека је слава Теби, о Боже! Тебе знају слуге Твоје! Ти приводиш к светлости оне који желе да виде Тебе, Бога свог. Ти прослављаш оне који се у Тебе уздају, а испуњујеш стидом оне који ненавиде закон Твој. Тебе на небу славе небески грађани, и на земљи Ти се клањају људи. Благоволи, о вишњи Боже, одбацити све ђаволске мреже од душе слуге Твога, да ме не улове они што ненавиде правду, и не похвале се како су ме савладали.
Чувши овакве речи, Пигасије отиде од њега смућен, и исприча друговима својим све што Василије рече. А ови се наљутише што видеше Пигасија смућеним, па отидоше к војводи и обавестише га. Војвода одмах нареди да светитеља доведу на истјазање. И кад свети предстаде суду, рече војводи: Чини што ти је воља! А Елпидије, чувши Василија како неустрашиво говори, рече судији: Полудео је овај превелики безаконик. Ако га сада мучење уразуми да се поклони боговима, онда ће наћи душу своју. Не хтедне ли пак да се уразуми, онда га треба предати самом цару на мучење.
Разјарен, војвода нареди да светитеља обесе на мучилишту и свирепо му дуго стружу груди, па да га затим окују у тешке окове и поново вргну у тамницу.
После неколико дана, цар Јулијан, путујући у источне области, дође у Анкиру. И сретоше га ђавоље слуге, носећи идола Хекате. И ушавши у палату, цар сазва жречеве идолске и обдари их златом. А сутра дан, за време свечаности, Елпидије подсети цара на Василија. Цар устаде са свечаности, и нареди да му у палату доведу Василија. Свети Василије дође и предстаде цару светла лица, које имађаше чудесну лепоту. Цар га упита: Како ти је име? Свети одговори: Ко сам, рећи ћу ти по реду: прво, зовем се хришћанин; а Христово име вечно је, и превазилази људски ум; затим, људи ме називају Василије. Ако Христово име, којим сам назван, сачувам беспрекорним, добићу од Њега на дан Суда бесмртну награду.
На то му цар Јулијан рече: Немој бити у заблуди, Василије, јер су и мени познате ваше тајне. Ти верујеш ономе који умре срамном смрћу за време Понтијског Пилата. Свети одговори: Нипошто нисам у заблуди, царе! Ти си у заблуди, јер си постао одступник и лишио си себе небеског царства. Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство. Али ће ти се оно скоро узети, да познаш каквог си Бога разгневио.
Јулијан на то рече: Лудујеш, превелики безумниче, неће бити онако како ти желиш. Свети му одговори: Зар се не сећаш награда Христових, уготовљених слугама његовим? Зар те није стид олтара, којим си се спасао од смрти, као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију, а тебе сакри свето место? Ти ниси сачувао закон, који си често устима својим проповедао док си био у чину клирика. Зато те ни Христос, Велики Цар, неће поменути у свом вечном царству, него ће ти ускоро одузети и ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када душу своју извргнеш у љутим мукама.
Тада рече Јулијан: Ја сам хтео, о безбожниче, да те пустим. Али пошто бестидно понављаш безумне речи своје, и одбацујеш савет мој, па ме још и срамотиш многим увредама, то величанство моје наређује да се сваки дан дере седам кајиша коже с тела твог.
И нареди цар команданту штитоносаца Фрументину, да узме Василија и да му сваки дан дере с тела по седам кајиша коже. И Фрументин чињаше то ревносно. А светитељ јуначки трпљеше тако љуте муке Христа ради. И за неколико дана сва му кожа већ, би одрана и искајишана, и кајиши му висијаху о раменима. Тада страдалац рече команданту: Сада бих желео да идем к цару и разговарам с њим. – Командант се обрадова томе, јер мишљаше да он хоће да се поклони идолима. И оде к цару, и извести га, говорећи му: Господару царе, не подносећи муке Василије жели да се покори твоме величанству. Цар онда пође у Асклипијево идолиште, и нареди да мученика тамо доведу. А свети Василије, представши цару, упита га: Где су жреци и пророци твоји, који су обично с тобом? Еда ли те обавестише због чега дођох к теби? Јулијан одговори: Држим да си ти, као мудар човек, познао себе, и желиш да се присајединиш нама, и да од сада приносиш жртве боговима. Светитељ му рече: Знај, царе, ништа су они које ти називаш боговима. Идоли су глуви и слепи; они у ад вуку оне који верују у њих.
Рекавши то, он трже један кајиш своје коже што је висио о телу његовом, и баци га цару у лице, довикнувши му: Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је живот Христос, и умрети за Њега добитак. Он је помоћник мој; у Њега верујем, и Њега ради трпим ово.
Овај смели и јуначки поступак светог Василија разгласи се брзо свуда, и хришћани величаху светитеља за тако славно и неустрашиво исповедање Христа, којим посрами мучитеља.
Командант Фрументин, који доведе пред цара светог Василија мученика, видевши шта учини Василије, веома се постиде, и уједно уплаши силно царева гнева. Јер виде како се цар измени у лицу од гнева, који беше управљен више на њега него на мученика. И Фрументин одмах дохвати Василија, журно се уклони од царева лица, и одвуче мученика у судницу. Сав бесан, дишући свирепошћу, он нареди да мученика муче страшније него раније. И не само сва кожа него и све месо отпаде мученику с тела од силних батина, тако да му се унутрашњост видела. А свети Василије у таквим мукама мољаше се Богу, говорећи: Благословен си Господе Боже, надо хришћана! Ти подижеш пале и усправљаш оборене! Ти извлачиш из понора оне који се у Тебе уздају. Ти знаш сакрушења наша! Благи и жалостиви, милостиви и дуготрпљиви, погледај с високог престола славе Твоје, и дај ми да верно довршим течење своје, и удостоји ме вечног и бесмртног царства Твог!
А кад паде мрак, командант нареди да светитеља вргну у тамницу. А сутрадан врло рано Јулијан се од стида уклони тајно из Анкире, и отпутова у Антиохију. А командант, видећи колико је цар љут на њега због Василијевог поступка, још више се разјари против светог Василија. И извевши га из тамнице, упита га: Шта дакле, о безумнији од свих људи човече! Хоћеш ли принети боговима жртву, као што нареди цар, или нећеш? Јеси ли изабрао да се покориш наредби, или да у мукама погинеш? Свети мученик Василије одговори: О безумниче и безбожниче! заборавио си колико си кајиша јуче и прошлих дана одрао са тела мог, да су сви посматрачи, дирнути мукама које си ми ти, бездушниче, наносио, плакали. И сада, благодаћу Христа мог, ево ме где опет здрав пред тобом стојим. Испуњени ђаволом, свирепи бездушниче, извести мучитеља, цара твог Јулијана, колика је сила Христа Бога, кога он остави, и обманут од ђавола душу своју погуби. Неће он да се сети, како га Христос Бог избави од убиства, када га свети јереји сакрише у божанственом олтару свете цркве, чија доброчинства он заборави, и побегавши од ње одбаци себе сама. Ја се надам у Христа мог, да ће му ускоро Он дати по заслузи, и погинуће бедни одступник у насиљу свом.
Командант на то рече: Лудујеш, безумниче, господар непобедиви Јулијан, пошто је човекољубив, сажали се на тебе и нареди ти да се нама празнујеш при приношењу жртава и мирисним кађењима. Али ти се не хтеде уразумити, него си чак великим увредама најпре цара осрамотио, па затим мене у опасност довео. Зато ћемо ти по заслузи узвратити таквим мукама, које ће те убрзо прогнати из овог живота.
Рекавши то, командант нареди да се гвоздена бодила ужегу, и њима испробада мучеников грудни кош и стомак. Мучен тако, свети Василије паде на земљу, громко се молећи Богу и говорећи: Светлости моја Христе! надо моја Исусе! тихо пристаниште онима које бура витла! благодарим Ти, Господе Боже отаца мојих, што си ми душу истргао из ада преисподњег, и сачувао у мени име Твоје неоскврњено, да ликујући довршим течење моје, и наследим вечни покој, ради обећања датих оцима мојим од Тебе Великог Архијереја, Исуса Христа Господа нашег! Прими дакле у миру дух мој, који у овом вероисповедању неизменљиво стоји, јер си жалостив и веома милосрдан Ти који вечито живиш и постојиш, амин!
Пошто заврши ову молитву, и већ сав испробадан ужеженим бодилима, он као слатким сном заспа предавши дух свој у руке Божје. У таквом мученичком исповедништву сконча свети Василије 28. јануара 363. године. Убрзо потом би убијен Јулијан Одступник, и хришћани одадоше 22. марта јавно пошту многострадалном телу светог мученика Василија. И тај дан би одрећен за празновање спомена његовог. А његово храбро страдање нека све хришћане укрепи у вери Исуса Христа и Господа нашег, чија је слава вечна и царство бесконачно, амин.

https://mitropolija.com/2025/04/03/sveti-svestenomucenik-vasilije-ankirski/

И у обичном животу један предмет има значај за нас само ако му знамо састав и функцију. Примера
ради, ако у својој библиотеци имамо неку књигу написану на језику који не разумемо, она је за нас
бескорисна. Ако у својој кући имамо слике или фотографије знаменитих људи, а не знамо ко су, те
слике и фотографије немају никаквог значаја за нас. Тако је и са иконама и са календаром. Да бисмо
имали духовне користи од њих, неопходно је да научимо како се читају и разумеју. Моја молба и
молитва је да нас Дух Свети обашја и просвети, да, спасења нашега ради, научимо како да користимо
иконе и календар, односно Житија Светих, као путоказне инструменте у нашем духовном узлету, у
нашој животној пловидби, и на нашем путу ка Господу.
Давно, давно, скоро пре две хиљаде година, мудраци са Истока, када су хтели да пронађу место где се
налазио новорођени Младенац Христос, служили су се звездама као путоказом и звезда их је довела
до Витлејема. Касније је пронађен компас, или бусола, и морепловци и ваздухопловци се користе
њима да би стигли до одређеног циља. И као што су њима потребни инструменти да би дошли до
свога циља, тако су и нама потребни духовни инструменти да нас воде кроз живот и доведу до вечног
живота. Ту је, на првом месту, Црква која је нас брод који нас води у вечност. Она је нас ковчег
спасења и наса школа духовности.
Међутим, и у свакој кући нас православних хришћана морали би се наћи основни путоказни
инструменти за духовни узлет, а то су Свето Писмо, иконе и календар. Само, неопходно је умети
читати ове путокаже да би нам били од користи. Као што су инструменти на броду или авиону
бескорисни ако онај који гледа у њих не уме да их чита, тако и Свето Писмо, иконе и календар не
помажу ономе који не уме да их чита, односно ко их не разуме. А бојим се, велики број православних
хришћана су заборавили како се они читају, а неки нису никада ни научили. У ове друге спадају и
Протестанти.
Да почнемо од иконе. Свака икона прикажује или неки празник, или Божанско лице или светитеља.
Светитељи су иконографисани да бисмо ми који у њихове иконе гледамо били надахнути њховим
примером да се и сами потрудимо да живимо богоугодним животом. Проблем је, међутим, за
савремене православне хришћане то што нити знају ко је приказан на икони, нити живот тога
светитеља,. Има и таквих православаца у чијој ћете кући видети велики број икона, али оне су тамо
само као “уметнички предмети” за њих а не образац за духовни живот.
Познавање икона је тесно повезано са православним календаром. За неуке, календар се састоји од
великог броја имена која им ништа не значе. Кључ за разумевање календара је књига ЖИВОТ
СВЕТИТЕЉА коју, нажалост, православни хришћани - као ни Протестанти ! - више не читају.
Постоји и на српском и на енглеском језику књига ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, коју је написао
блаженопочивши а сада свети Владика Николај Велимировић, у којој су укратко изложени животи и
дела светитеља чија се имена налазе у календару. И блаженопочивши свети архимандрит Јустин101
Поповић је описао на српском језику животе светитеља у дванаест томова, за сваки месец по један
том, али колико нас чита те књиге ? Постоје и на енглеском језику књиге у којима су описани живот и
дела светитеља, али мало православних хришћана покузује интересовање за те и такве књиге. Управо
зато ни икона ни календар не представљају у нашем животу оно чему су намењени. Уместо да нам
буду путоказни инструменти у нашем духовном узлету, они су за нас само неразумни хијероглифи.
Не само да ретко ко зна ко су такозвани “мали” светитељи, него ни они највећи, као што су свети
Јован Крститељ, свети Никола, свети Георгије Победоносац, архангели Михајло и Гаврило, и тако
даље. Животи светитеља су модели, обрасци за нас живот, а како нам могу бити обрасци ако ништа не
знамо о животу светитеља.
Може ли се овоме наћи нека помоћ и решење ? Ми верујемо да може. Најпре, свештеници би требало
да препоручују својим парохијанима да набаве књиге у којима су изложени животи и дела светитеља
и да свакога дана, држећи се календара, читају те књиге.
Поред овога, свештеници би могли и требало да у својим парохијским билтенима редовно доносе и
напише о животу светитеља.
Познато ми је да у једној парохији у Охају, свештеник, после вечерње, говори окупљеном народу о
светитељу коме је тај дан који почиње те вечери посве}ен. (Да ли и колико православних хришћана
знају да црквени дан почиње увече а не ујутру, јер, како стоји у Књизи Постања, најпре је била тама,
па онда светлост.) Ако се ради о Господњем или Богородичном празнику, а не о светитељу или
светитељима, тај свештеник објасни присутнима и порекло и значај тога празника. То би могли и сви
други свештеници да чине.
И у обичном животу један предмет има значај за нас само ако му знамо састав и функцију. Примера
ради, ако у својој библиотеци имамо неку књигу написану на језику који не разумемо, она је за нас
бескорисна. Ако у својој кући имамо слике или фотографије знаменитих људи, а не знамо ко су, те
слике и фотографије немају никаквог значаја за нас. Тако је и са иконама и са календаром. Да бисмо
имали духовне користи од њих, неопходно је да научимо како се читају и разумеју. Моја молба и
молитва је да нас Дух Свети обашја и просвети, да, спасења нашега ради, научимо како да користимо
иконе и календар, односно Житија Светих, као путоказне инструменте у нашем духовном узлету, у
нашој животној пловидби, и на нашем путу ка Господу.

др Матеја Матејић
протојереј-ставрофор

("Духовне поуке и беседе")

https://mitropolija.com/2025/04/02/prepodobni-jakov-ispovednik-2/

Мора ће пресушити, горе се срушити, али Христова слава неће проћи.
Смрт је преображење. Не плашите се смрти већ Суда Божијег.
Замислите како лупа срце док стојите пред професором на испиту. Колико ли ће страшније бити стајати пред Богом на Суду.
Устани и прекрсти се када изговараш име Господње.
Твоја душа припада Ономе који ти је ту душу дао.
Непрестано буди устремљен према Богу и због тога, Господ ће дати све што ти је потребно.
Бог не оставља човјека, него човјек Господа.
Праведник се не плаши Бога.
Бог је бескрајна љубав, бескрајна доброта и бескрајна правда. Ко воли доброту и правду, воли и Бога, и Бог ће њега као рођеног сина завољети.
Само срцем пуним љубави могуће је изобличавати гријехе другог човјека. Срећан ће бити онај ко се научи вољети. Не мислите да је љубав урођен талент. Вољети се учи и дужни смо да то чинимо.
У духовном животу ништа се не може учинити без жртве према Богу и ближњем. Нећеш се научити вољети без жртве. Бог неће примити празне ријечи, Он хоће љубав и добра дјела.
Живи тако да те не воли само Бог. И људи треба да те заволе. Ништа није изнад тога.
Ако је неко болестан и потребан му је лијек издалека, можда и ноћу, кроз шуму у којој су вукови, а ти без размишљања кренеш да му помогнеш, е то је љубав.
Ако имаш све, а љубави немаш, сматрај да немаш ништа. У последњим временима људе ће спасти љубав, смирење и доброта. Доброта ће отворити врата Раја. Смирење ће људе тамо увести. А љубав ће Бога показати.
На Земљи не постоји човјек који би у потпуности могао објаснити шта је љубав. Овдје је немогуће то потпуно схватити.
Ако мрзиш макар једног човјека, у његовом лику мрзиш самог Христа и далеко си од Царства Небеског.
Човјек се кроз живот учи вјери и љубави. Непријатељ љубави је егоизам. Он не даје ништа добро, само тражи и мало су му сва богатства овог свијета.
Мрзите зло. Међутим, човјека који чини зло жалите и волите. Јер, тај који чини зло сутра може постом, молитвом и сузама да се очисти и постане једнак анђелима. Све је воља Божја. Било је много таквих случајева.
Јасно нам је да требамо вољети наше непријатеље. Али, како да волимо непријатеље Христове? Не можемо их мрзити. Треба све да волимо. Ако то не можеш онда бар, свима жели добро.
Љубав ће укротити и свирепог лава.
Бог ће ти стоструко вратити оно што си дао чинећи добра дјела.
На овом свијету си ради тога да би чинио добра дјела.
Бог од нас тражи срце, али, не можеш Му га дати без добрих дјела. Помози сиромаху и то ће бити твоја жртва Богу.
Свима треба жељети добро. Но, за чињење добра потребна је мудрост.
Кад чиниш добро на љествици се пењеш за подиок навише, а кад гријешиш спушташ се. Читав наш живот у таквом је кретању.
Како је мирна човјекова душа кад је његов ближњи у опасности. Ако у кући имаш болесника, и о њему нема ко да брине, радије не иди у храм на службу, него остани са њим. Ко се брине за добро ближњега, брине се за добро самог себе.
Човјек сам свој живот благосиља добрим намјерама. Бог је човјеку дао слободну вољу.
Благодатно дјело је храњење голубова и других птица.
Око је огледало душе. Ако душа не пожели, око неће гледати у лоше.
Прво лијечи Бог, а потом љекар. Ко је незахвалан љекару, незахвалан је и Богу. Ум и руке љекара чине Богу угодна дјела.
Када једеш сјети се гладног и жедног.
Ако су те оклеветали и на добро одговорили злим, свједно не држи зла у срцу. Опрости и радуј се, јер због тога ћеш се приближити Богу за неколико подиока на љествици.
Монах не може бити безбрижан. Он је војник. Тешко монаху и монахињи који не жале над невољама свог народа.
Добар монах треба имати срце пуно осјећања.
Игуманство није само чин, већ могућност смиравања. Некоме се даје на спасење, а некоме на погибељ.
Ништа не радите без благослова. Ако се појави чак и Анђео у свијетлој одежди, не мијењајте игуманов благослов.
Запамти да је духовник увијек поред тебе и пази на сваки твој корак.
Монах се треба занимати рукодјељем, у противном ће почети да празнослови и неће се спасти.
Монаштво је анђеоски чин. Потребно је проћи кроз огањ искушења да би се достигло савршенство.
Монаси требају живјети скромно. Скромност је благодат Божја.
Монах треба бити јак и штитити истину, јер Истина је сам Бог.
Монах треба штитити Православље као лав који риче.
Некад се не оправдавај и сам ништа не чини.
Добар монах сит је од једне мале просфоре.
Монаштво је борба до последњег даха, тежња ка Богу до саме смрти. Монаси се неће спасти ако немају смирења и покајања.
Манастир, то је огромна љубав. У свијету се губи манастирска благодат.
Не одлази на дуго из манастира.
Од монаштва нема већег херојства.
Похвала је погубна за монаха. Непријатељ монаштва је онај који хвали монахе. И монаси требају саосјећање и утјеху. Ако желиш бити монах, већ си монах. Ако мирјанин ради Христа побиједи своје страсти биће једнак монасима. Богу је битна тежња ка Њему а не да ли смо монаси или мирјани. Са том чежњом човјек се спасава.Од монаха ће се тражити монашко, а од мирјана мирско. Монаси требају живјети по Јеванђељу ради спасења. Мирјанима је довољно испуњавати Десет заповијести.
Запамти, Христос је један! Раније су говорили о природи антихриста, али тада није било знамења. Били су ратови, али није било чуда небеских и општег разврата.
У Грузији се мијења морал. Препознаћете оне који падну пред мрским саблазнима јер ће ходити раздјевени, а хришћани ће бити одјевени прилично.
По канонима свете Цркве, жена не треба да носи панталоне. По човјековој одјећи види се његово духовно стање.
Производи на које ставе број антихриста не могу вам нанијети зло. Прије јела треба изговорити молитву Оче наш. Закрстити трпезу и покропити је Светом водом. Тако ће се осветити свака храна.
Не једи хљеб од човјека који је примио печат антихриста.
У последња времена следбеници антихриста долазиће у храмове. Крстиће се и проповиједати јеванђељске заповијести. Али, не вјерујте онима код којих не буде добрих дјела. Правог хришћанина могуће је препознати само по добрим дјелима.
Хришћанска вјера је у срцу, а не у разуму. Они код којих вјера буде у разуму поћи ће за антихристом. Антихриста ће препознати они са вјером у срцу.
Печат антихриста биће у кажипрсту. Стављаће га помоћу компјутера и биће невидљив. У почетку ће то бити добровољно. Кад се антихрист зацари све ће тјерати да приме тај печат. Оне који га не буду примили прогласиће за непријатеље. Тада ће требати бјежати у шуме у групама од десет-петнаест људи. Једно или двоје неће се спасти. Шта год да се деси, не губите наду у Бога. Господ ће нас уразумити како треба поступати. Ко буде јак у вјери неће осјећати глад, ни жеђ, нити ће га стихије такнути. Ђаво има шестстотинашездесетишест мрежа. У вријеме антихриста људи ће очекивати помоћ из космоса. То ће бити највећа ђавоља замка. Људи ће тражити помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то демони.
Ако украдеш, прекршићеш једну од десет заповијести. Ко тако буде поступао, и на тај начин ће прихватити власт антихриста. вјерујући човјек уздаће се у Бога. А Господ ће чинити таква чудеса за свој народ да ће пар листова са дрвета бити довољно за храну читав мјесец. Човјек који истински вјерује закрстиће земљу и она ће му дати хеб.
Ако неко силује дјевојку, она остаје дјевственица пред Богом. Тако ће бити и са онима без печата. Ако човјек без његовог знања ставе печат, он неће дјеловати.
У последњим временима не гледајте у небо. Могу вас обманити лажна чуда која ће се тамо дешавати. Преварићете се и погинути.
Бог својим промислом испитује човјека. Без воље Божје демон не може ништа. Никад не губи наду у промисао Божји. Њега је човјеку тешко схватити. Постоје снисхођење, воља и промисао Божји. Снисхођење је кад Бог човјеку даје добру вољу да чини шта хоће. Када дејствује воља Божја, човјек чини оно шта Бог жели. Воља Божја увијек доноси добро. Промисо Божји управља. Кад немаш одговора и не знаш шта да радиш, препусти се Божјем промислу, и не мисли више о бригама.
Неки говоре да је свима при рођењу одређен пут. Али, ако је тако, зашто онда суди Бог. Сами одређујемо своју судбину. Ако човјек безразумно доводи живот у опасност он, наравно, чини гријех, и то нема везе са судбином. Душа се састоји из три дијела: помисли, жеље и осјећања. Помисао је у уму. Осјећање је у срцу, а жеља је у читавом тијелу. Када се појави нека жеља, читаво тијело се узбуђује.
Бесмртни дух има три својства: страх Божији, савјест и тежња ка Богу. Тога нема код птица и животиња. То се налази у крви, али није крв. Раније, прије пада у гријеху, духу су се потчињавали и душа и тијело. После пада у гријех, разрушена је та веза са духом и душа је остала под влашћу тијела. Душа чини шта тијело пожели. Душа покреће тијело, а дух разум. Бог је човјеку дао савјест ради спасења. Дух је разуман и зна све о савјести.
Смирен човјек ће мимоићи сва искушења и неће га се тицати. Нико без смирења неће ући у Царство небеско. Ако не паднеш, нећеш знати шта је покајање. Сам сам велики грешник и због тога жалим грешнике.
Богу су гријеси као камење у мору и нема тог гријеха који превазилази Божије Милосрђе.
Кајати се треба више срцем, него сузама.
Господ ће услишити и узвисити. Кад се почнем сматрати бољим од других, кад дигнуте главе изађем на улицу, људи ће ме гледати и смијати се, а ја ћу увидјети какво сам ништавило.
Молитвом се узвисује.
Смирење је свијећа која се не гаси, угодна Богу.
Милост је злато, смирење брилијант.
Спознај своју немоћ.
Ако си сагријешио, одмах се покај.
Савјест је честица Бога у твом срцу.
Никад се не противи Богу, истрпи сва искушења и врата Раја ће ти се отворити.
Не брините се за тијело, размишљајте о спасењу душе.
Ко је побиједио свој језик и цријева, тај је већ на добром путу.
Нећеш се спасти без жалости.
Неће се сви спасти. Бог не спасава ако се не молиш због тога.
Ко спасе своју душу и другима помогне ријечју или дјелом, тај ће испунити Христову заповијест.
Како ћемо се спасти, ако други све чине за нас?
Вријеме је велика милост. Оно се човјеку даје ради спасења.
Дрзак је човјек који не види своје гријехе. Горди су мрски у очима Божијим. Ако се сматраш бољим од других, противан си Богу.
Не примај као милостињу Јудине сребренике. Такав новац обично вуче у гријех из кога нећеш брзо изаћи.
Не постоји грешник кога Господ кроз покајање и причешће не би прихватио.
Туђи гријеси нису твоја брига. Ти сједи и плачи због својих гријеха.
Преступ је то што штампају иконе у новинама.
Велики гријех је кршење обећања.
Треба се плашити само једног, плашити се учинити гријех.
Гњев Божији је на женама које су починиле чедоморство. Кајте се и молите да вам Бог опрости гријех дијетеубиства.
Бесрамност је почетак сваког зла.
Више гријеши онај који даје лажне изјаве, него онај који крши закон.
Недопустиво је непотребно помињање Имена Божијег. Тиме се нарушава трећа заповијест.
Неправилно је од некога тражити оно што сам ниси давао.
Не смије се обоготворити нико од људи.
Не давај савјете ближњему, ако не знаш његово духовно стање. Твој савјет може га погубити.
Сваки гријех је непријатељство са Богом. Замисли се, са ким се завађаш?
Ако видиш убицу или блудницу или пијанца који се ваља по земљи, не осуђуј никог. Јер, Бог је отпустио његов поводац, а твој држи у рукама. Ако и твој отпусти, бићеш у горој ситуацији. Можеш пасти у исти гријех за који другог осуђујеш и погинути.
Не осуђуј! Бог је судија. Онај који осуђује исти је као празан клас пшенице, који је увијек гордо усправан и на друге гледа са висине.
Грузија је мој крст. Благодат Божија никад није, нити ће напустити Грузијску Православну Цркву. Нит светих није прекинута и неће се прекинути. Грузија ће васкрснути као Лазар. Ничег доброг неће бити у Грузији док не буде крунисан цар. Грузија ће се поново родити, но кроз велика искушења. Грузија је удио Мајке Божије. Не остављајте отаџбину у тешким временима. Не гнијевите Матер Божију. Благослов долази на човјека тамо гдје је рођен!
Твоја искушења су због маловјерја. Моли од Бога опроштај и снагу у вјери.
Вјера је талент од Бога дан.
Ко живи без Бога и Цркве једнак је богохулнику.
Када се пред тобом ругају твојој вјери и ти ћутиш, гори си од тог хулитеља.
Благодари Богу што си рођен као православан, буди тврд у вјери, не падај у искушења и не брини о томе да ли ће се спасти људи других вјероисповијести. То није наша брига.Бог је милостив.
Боље је бити окорјели блудник него јеретик. Твоја душа гине кад не штитиш вјеру онда кад је потребно. Ако погинеш штитећи вјеру, отићи ћеш у Царство Небеско.
Екуменизам је највећа јерес.
Православна Црква је брод који плови по океану захваћеном буром. Ми, православни, налазимо се на том броду. Људи других вјероисповијести пливају сами.
Молите се за све. Остављам вам завјештање, молите се и ваше молитве помакнуће горе.
Питаш како да се молиш за непријатеља. Прво се моли за оне које највише волиш. На примјер, за своју дјецу. Затим се моли за остале чланове твоје породице. Онда за сву родбину и комшије, како не би имао непријатеља. Благосиљај град гдје живиш и благосиљај све житеље Грузије. Грузија није сама. Окружена је другим земљама. Моли Бога да нема непријатељства међу народима. Када си се помолио за све и остао ти је један непријатељ, не прескочи ни њега. Моли Бога да му срце испуни добротом, а разум мудрошћу. Ето, тако се можеш помолити за свог непријатеља.
Ако не испуњавате заповијести Божије, не узнемиравајте Га многим молитвама. Неће их услишити и таква молитва ће вам бити на осуду.
Када се други моле пред иконама и крстовима које си направио, дио благодати силази и на тебе.
Молитва је мртва ако је не слиједе добра дјела.
Ако за вријеме молитве траже од тебе помоћ, а ти откажеш док се не помолиш, знај да таква молитва није угодна Богу и да је на гријех.
Ако будеш свједок лажи и крађе, а не можеш то избјећи, читај молитву Оче наш.
Сва дјела и усрдне молитве приноси на жртву Богу.
Онима који су у аду панихида је као утамниченом свјетлост дана.
Запокојена молитва је потребна и упокојеном и оном који се моли.
Господ ће помиловати психички нестабилног човјека који је починио самоубиство. Човјек који се свјесно убије иде у пакао. За њих треба чинити милостињу и добра дјела. Понекад и такви излазе из пакла.
Човјеку говори једном, двапут, трипут, а ако не схвати, остави га.
У невиности и чистоти срца буди попут дјетета. Али, не и у разуму. Када демон овлада човјеком, прво му узима разум. Лоше је кад језик иде напред, а разум остаје назад.
Иконама треба прилазити са љубављу и надањем.
Много нас јачају Света вода и просфора. Треба их узимати са вјером.
Не вјеруј увијек својим очима и ушима. Често могу обманути.
Дијете све чује у мајчиној утроби. Говорите му ријечи Божије и тако ћете га васпитавати.
Подвиг је када, ради Христа, не приђемо жени док нас је обузела тјелесна страст.
Духовника треба бирати по сопственој жељи. Кад га изабереш, потчини му се. Ако духовник учи о некој јереси, бјежи од њега као од огња.
Старцу треба ићи у вријеме духовне потребе и искушења, да би добили савјет и учили се мудрости.
Ко током Свијетле седмице плаче због својих гријеха, умјесто да се радује, поступа као Јуда.
Господ показује туђу невољу, како би омекшао наша срца.

https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje/3731.duhovne-pouke-starca-gavrila-gruzijskog.html

Духовник није увек особа којој се исповедамо. Ја могу да имам духовног оца, али данас сам, на пример, у Москви и морам да се исповедим. Не могу да идем на Кипар и да се вратим ујутру, па ћу морати да се исповедим овде, али мој духовник је негде другде. Односно, могуће је да свештеник који исповеда и онај који духовно руководи буду различити људи.
Морамо бити пажљиви према једном веома суптилном детаљу. Једно је - старац у односу на монаха, а другу улогу има духовни отац у односу на хришћанина који живи у свету.
А и послушање је различито: једно је послушање монаха старцу, а друго је послушање хришћана свом духовнику. Монах мора све да пита. Ако спрема храну током дана, мора питати свог старешину шта да кува.
Световна жена не мора да пита свог духовника шта да кува за вечеру; питаће о томе свог мужа.
Монах ће питати свог духовника: „Има ли благослова да идем у Москву?“ Али ожењен човек неће питати свог духовника да ли треба да иде у Москву или не, јер је у монаштву послушање апсолутно, а хришћани у свету задржавају личну слободу.
А духовник има власт само у оним стварима које се тичу духовног живота човека. Духовник може свом духовном чеду, хришћанину да каже да пости, на пример, у одређене дане, може да саветује које молитве да чита, када треба да се причести, али духовни отац не може да каже духовном чеду каква кола треба да купи и какву одећу треба да обуче, и да ли ће да оде на пут или не.

Митрополит Атанасије Лимасолски

извор: Манастир Ваведење

Света мученица Фотина

То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Господом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су у Картагину у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са Светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово.

https://mitropolija.com/2025/04/01/sveta-mucenica-fotina-zena-samarjanka-2/

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи, као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло.

У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо.

Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби.

Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити егзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да га молиш: „Боже, силно те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем.

Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости - увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо.

Митрополит Атанасије Лимасолски

https://www.facebook.com/svetijovan.preteca/posts/божији-човек-мора-бити-мудар-не-сме-бити-наиван-под-мудрим-овде-наравно-не-мисли/1140871058079760/

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.
И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити:
Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;
И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.
И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.

А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?
А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.
А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?
А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;
Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.
И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.

А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.
Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;
И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.
Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

* * *

Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице теши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу“. Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме“. Свештене химне које Црква и данас поји на богослужењу пете седмице примљене су у VII и VIII веку од Софронија Јерусалимског, Андрије Критског и Студита – Јосифа и Теодора.

„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима“, Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.

Четвртак пете седмице. Велики канон.

Христе мој, даруј милосрђе Онима
који Ти сада поју Велики канон

Овим речима почиње синаксар у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и каже још: „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји“. Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост. Из тих разлога се овај велики канон и произноси у великој Четрдесетници јер дарује велико гануће; произноси се и два пута на повечеријима прве седмице, разврстан у четири прва дана њезина, док се у четвртак пете седмице Четрдесетнице, на јутрењи, чита цео, у пуном издању, заједно са дневним каноном. „Велики канон читамо умилно, каже Црква, скрушеног срца и гласа, на сваки тропар чинећи по три метаније (земна поклона)“.

Света Марија Египћанкa

Заједно са великим каноном који снажи душе подвижника, Црква произноси и цело житије св. преп. Марије Египћанке, показујући њоме и у њој образац истинског покајања и пример усавршавања верујућих, „покреће нас према Богу и чини да опет постанемо разборити, помаже нам да не паднемо у очај уколико нас неки грех некада зароби“. Повест о преп. Марији Египћанки дочарава вид искреног покајања и неизрецивог Божијег човекољубија према онима који искрено желе да се одрекну својих сагрешења.

Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности – бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три – четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих – да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху“.

Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима – монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота – бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли“.

Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа – плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила – 530. године, 1. априла.

Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!

Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост.

Субота седмице. Акатист Богородици

У суботу пете седмице Црква врши молебни чин акатиста или похвале Пресветој Богородици Одигитрији, почињући причу на тај дан овим стиховима:

Град обухваћен ратом, непрестаним песмама
Благодарно опева силну Заштитницу.

На основу приче древног предања, након вазнесења Господа, св. евангелиста Лука, иконописац, насликао је лик Божије Мајке и показао јој га. Видевши своју слику Она се сетила свога ранијег пророчанства: „од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји“, те рече: „благодат Моја нека буде са овом иконом“. Свети Лука је послао икону у Антиохију уваженом Теофилу (Лк 1:3), за кога је написао и коме је послао своје Евангелије и књигу Дела Апостолска. Из Антиохије, где су верујући са великим страхопоштовањем поштовали благодатну икону, она је после много година пренесена у Јерусалим; Евдокија, супруга грчког императора Теодосија Другог (408-450), која је путовала на поклоњење светим местима, пренела је икону из Јерусалима у Константинопољ, сестри свога супруга – св. Пулхерији, као знак мира и љубави. У Константинопољу је икона Богородичина, захваљујући побожности и расположењу Пулхеријином, постављена у Влахернској цркви где се чувала и Њезина часна риза, и где је постала позната под именом Влахернска. Благочестива Пулхерија је устројила да се у Влахернском храму, једном недељно – у уторак, чини молебан Богородици.

Икона Богомајке коју је насликао евангелиста Лука и која је била постављена у Константинопољском храму, чинила је многа благодатна знамења. Јавивши се једном двама слепцима Богомајка их је привела у Влахернску цркву икони својој, и даровала им вид. Због овога благодатног знамења, ову чудотворну икону почеше називати Одигитрија тј. путовођа, заступница и помоћница. Овај назив чудотворној икони Богомајке сачувао се од тада за свагда, а утемељио се трикратним избављењем Константинопоља од силних непријатеља, које Црква достојно приписује невидивом заступништву Одигитрије.

Прво избављење је било у време императора Ираклија 626. године од Персијанаца, Авара и Скита. Војсковођа Хозроје, Сарвар, покоривши Сирију, Палестину и Египат, неометано је са силном војском дошао до Хризопоља (садашња Скутара), рушећи хришћанске храмове и приморавајући хришћане да се клањају Сунцу. Да би одвукао персијску војску од своје престонице, Ираклије је мимо надања Персијанаца ударио у њихов бок. Сазнавши о царевом походу аварски хан је одлучио да искористи његово одсуство из отаџбине подмукло нарушивши мир и са поморским и копненим силама устремио се иза граница Империје. Грци се збунише. Непријатељ је опколио Константинопољ – и са мора и са копна, те је град постао потпуно незаштићен. Патријарх Сергије је тешио житеље престонице саветујући их да се сво уздање усмери на Бога и његову Пречисту Мајку: „Будите храбри, чеда, говорио је он, уздајмо се у једнога Бога узданицу нашег спасења и од свега срца и душе пружимо му своје руке и погледе; Он ће растерати невољу која нас окружује и разорити све планове наших противника“. Патријарх је са свештеним иконама Богомајке и са мноштвом придошлог народа извршио унутар зидина града крсну литију, храбрећи браниоце града. Персијанци и Авари продираху са Истока и са Запада не би ли спалили околину главног града: патријарх, узевши нерукотворени лик Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, икону Одигитрије, драгоцену Ризу Пресвете Дјеве Марије и животвореће Дрво Крста, и учинивши два пута крсни опход по зидовима града мољаше се са сузама: „Васкрсни, Господе! -и разбећиће се непријатељи Твоји; и ишчезнуће као дим, и растопиће се као восак од огња“. Дошавши тако литијом до залива патријарх је погрузио часну ризу Богомајке у мирне воде залива. Дејством благодатног промисла, море се узбуркало и потопило непријатељске бродове; непријатељи на копну беху побијени мачем и протерани. Тако је Бог својим милосрђем и заступништвом Богомајке даровао Грцима победу над непријатељима, од којих не само да је била повраћена територија коју они освојише у грчким провинцијама, него за свагда беше уништена њихова сила. Сам патријарх, утешен брзом помоћи Пресвете Богородице, целу ту ноћ је одстојао приносећи небеској Заступници химне хвале и благодарноти; успомену на чудесно избављење Константинопоља Црква је за свагда очувала, потомака ради, у нарочитом празновању са којим је касније сјединила успомену на двократно још избављење Константинопоља од непријатеља, уз помоћ Одигитрије.

Након тридесет и шест година од првог избављења Константинопољ је, заступништвом Одигитрије у време Константина Погонота (668-685), други пут спасен од Сарацена који су током седам година опседали Византију. Највећи део бродова и тридесет хиљада непријатеља, молитвама Цркве и заступништвом Богородице изгинуше под зидинама града од грчког дејства и претрпених бродолома.

Најзад, трећи пут, Константинопољ беше сачуван опет од Сарацена, заступништвом Одигитрије, у време цара Лава Исавријанца (716-741). У време царевања Лава Исавријанца, Сарацени опколише Константинопољ са 1800 једрењака, у намери да га разоре. Житељи града, узевши најчасније Дрво Крста Господњег и свету икону Одигитрије, извршише по зидинама града литију, са сузама молећи Господа. Флота сараценска беше скоро сва уништена веома јаком буром у Егејском мору, и једва да десет бродова остадоше цели; непријатељске трупе су у хрпама прекривале острва, обале и улаз у луку.

Иако Синаксар у субошу пете седмице Четрдесетнице говори само о Трократном избављењу Константинопоља, иосредством Богомајке – ипак историја сведочи и о четвртом:

Аскољд и Дир наоружавши 200 бродова прокрчише себи пут, 866.г. у Црно море, пустошећи огњем и мачем обале, и опколише Константинопољ са мора. Имп. Михаил Трећи, који је тада царевао у Константинопољу, беше одсутан због рата са Агарјанима на Црној реци. Дознавши од намесника цариградског о новом непријатељу, пожурио је у ирестоницу; уз велику опасност иробио се кроз обруч непријатељских бродова, немоћан да угрози њихову силу, поуздао се у Госиода, од кога је помоћ и стигла. По сведочанству византијских летописаца, народ се у молитви обратио Богородици у њезином славном храму у Влахерни. Патријарх Фотије је са великим торжеством изнео Њезину ризу на обалу и иогрузио је у море, тихо и сиокојно. Одједном се подиже бура која је разбила и уништила непријатељску флоту, те само незнатни остаци њезини вратише се у Кијев.
Сагласно византијским летописцима, Нестор овако описује следећи догађај.Уплашени небеским гневом, руски безбожници хитно упутише делегацију у Константиноиољ ради светог крштења.

Грамата патријарха Фотија, писана крајем 866. г. источним епископима, сведочи о томе шта се, у ствари, збило. „Руси, пише он, познати по жестини, поробиоци суседних народа, који се у својој дрскости усудише да ратују са римском империјом, већ оставише сујеверје и исповедише Христа, те постадоше наши пријатељи, мада још до недавно беху најзлобнији непријашељи. Они од нас добише епископа и свештеника, испољивши живу усрдност и вољу ка хришћанском богослужењу“.

Дивну помоћ Одигитрије, благодатно дарујућу верујућима, Црква помиње и прославља у суботу пете недеље Великог поста из разлога што је прво избављење Константинопоља било око тога времена. Уз то, Богомајка је хитра помоћница и у покајању. Њезиним садејством православни побеђују видљиве и невидљиве непријатеље. Њезином помоћи Грци су много пута победили невернике, а Марија Египатска, коју помињемо у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и у следећи васкрсни дан, победила је грех свој.

Богослужење, које се врши у суботу пете седмице Четрдесетнице у част Богородице, назива се похвала и стајање, из разлога што су похвалне химне Богородици верујући првотно произносили стојећи целу ноћ. Због тога се похвална пјенија у част Одигитрије, до данас савршавана у Цркви, називају акатисти или стајања. „Не назива се сједален, јер тада сви људи једноставно стоје (акатист), појући химну Мајци Речи“.

Акатист је похвала (панагерик) Богомајци, састављен од 24 песме – 12 кондака и 12 икоса, распоређених саобразно двадесетчетирма словима Грчког алфавита. Ауторство акатиста неки приписују Георгију Писидијском, ђакону Велике Цркве у Константинопољу (половина VII века). Свака песма почиње одговарајућим јој по редоследу словом алфавита – кондак се завршава псаломским: алилуја, а икос архангелским поздравом Богомајци: радуј се. Акатист се завршава кратком молитвом Пресветој Дјеви да Она свагда буде избавитељица хришћана од невоља и искушења. У томе смислу се акатист чита у свима осталим данима године, на почетку или по завршетку других служби похвале; али у суботу акатиста он улази у сами састав богослужења и поји се на јутрењи, и то не сав одједном, него раздељено – у размацима са другим песмама и читањима – у четири различита изласка. Свака пауза почиње и завршава се певањем кондака „Избраној Војвоткињи“. Обичај читања акатиста утврдио се после двају нових избављења Константинопоља, заступништвом Богомајке.

У почетку празник акатиста се вршио само у Константинопољу, уствари, само у Влахернском храму, у коме се и чувала чудотворна икона Мајке Божије заједно са свештеним заостацима њезиног земног живота: ризом и појасом Њезиним, и где је народ у ноћ најезде Авара и Персијанаца на град служио свеноћно бдење Богомајци; али у IX веку овај празник је унесен у типик манастира св. Саве, и у типик Студитског манастира, а потом и у Триод, те је од тога времена постао свеопшти обичај у целој Православној Цркви.

У васкрсни дан пете седмице Великог поста, неослабљено побуђујући верне на истинско покајање којим се достиже Царство Божије, Црква причом о богаташу и Лазару, описаном и у химнама, учи да Царство Божије није храна и пиће, већ правда и свето уздржавање. Зато ће у њега ући само они који добра из својих ризница дарују у руке убогих. Заједно са овом поуком, ради охрабрења духовних трудбеника, Црква савршава и службу св. и преп. Марији Египатској, показујући у њој образац истинског покајања, а самим тим показује колико је велика и неизрецива милост Божија и човекољубије према онима који искрено желе да се обрате од својих сагрешења.

Ради утехе и охрабрења онима који посте Православна Црква и у петој недељи Четрдесетнице на Литургији читањем Апостола подсећа о спасоносној сили крсне жртве Божијег Сина за нас. Дошао је Христос, Првосвештеник будућих добара не са крвљу јарчијом нити јунчијом, него Својом крвљу уђе једном за свагда у светињу извршивши вечно искупљење (Јевр 9:11-14). А у читању Евангелија Црква подсећа подвижнике на приближавајућу се радост васкрсења Христовог пророчким речима Исуса Христа, које се читају на Литургији, у евангелију недеље: Ево улазимо у Јерусалим и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима: и наругаће му се и ухватиће га, и попљуваће га, и убиће га, и у трећи дан ће васкрснути (Мк 10:35-46).

https://svetigora.com/peta-nedelja-posta-gluvna/

Увек сам се мучио осећајући велику потребу да схватим: Зашто сам рођен у овом свету?...Куда ми сви, људи, идемо?...Шта можемо постићи?...Где је наш "крај"? Не знати ништа од свега тога, тежак је кошмар, бескрајна мука. Предмет тражења је велик. При самој помисли о пуној недостижности Траженог, губио сам свако надахнуће, и очајање је захватало моју душу: боље би било да се нисам родио. Споља миран, унутра сам био раздиран. Нисам избегао лутања по путевима туђим Хришћанима, али све је било - мрак. Сазревши, срео сам се са Христом, који је рекао: Не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,33). И још: Царство небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају (Мт. 11,22). Он је у моје срце улио надахнуће које ме не напушта. Тешкоће ме нису много плашиле, али сам схватио колико је безумна смелост ићи за Њим: победити свет. Како Христову победу учинити својом победом, на шта смо иначе сви позвани? Ако је Он за себе рекао да је Пут, није искључено да се пред нас у одређеном тренутку постави задатак усамљеничке борбе против целог света? Није ли Он био од свију напуштен (Јн. 16,32), чак и од Оца? Убрзо се открила необичност Христовог учења. Са једне стране сам до боли свестан своје ништавности; док са друге - стремим ка Беспочетном. Молитва Њему постојано држи дух пред Лицем Апсолута; али не неког апстрактног филозофског, како је то раније било, него Живог и Личног. Открива се Христос који се спустио у дубине пакла и затим узнео на небеса, који седи ,,с десне стране Оца", који у себи носи пуноту Бића. И Он је наш Пут.

Геронда Софроније Сахаров

https://www.facebook.com/100066472759265/posts/увек-сам-се-мучио-осећајући-велику-потребу-да-схватим-зашто-сам-рођен-у-овом-све/1024358616456554/