ПОНЕДЕЉАК

Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања.

УТОРАК

Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватна: обухватала је све прошло, све садашње и будуће. Питањем о Јовану Господ наговештава да је Он истинити Месија; причом о два сина указује да ћe Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да нeћe сви који му приђу бити достојни, због чега ћe са правом бити бачени у таму најкрању; одговорима на питања о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка. Довољно би билo само чути све то са пажњом па се уверити да је Он истинити Спаситељ света - Христос, и покорити се Његовим заповестима и учењу. И до данас читање глава Јеванђеља о свему што се десило на тај дан јесте најделотворније средство за оживљавање вере у Господа. Помоћу њих Хришћанин може, долазећи до правог сазнања, подгревати ревност и показати да верује у Господа не само речима него и на делу.

СРЕДА

Господ је ћутао у среду и четвртак до вечери, да би се тада обратио ученицима речју којој нема равне ни у људским ни у Божанским писмима. По указању Цркве, сада из уста Господњих слушамо указање да не ометају помазивање миром, будући да се тиме [Његово тело] припрема за смрт. Пред Његовим очима је још само смрт - тј. завршна тајна Његовог доласка на земљу ради нашег спасења. Удубимо се и ми у сагледавање те тајанствене смрти да бисмо извукли благу наду за спасење душа наших, обремењеним многим гресима. Удубимо се, како бисмо стекли наду, јер иначе не знамо где бисмо нашли мира од мучења разбуђене савести и како бисмо се одбранили од свести о праведности Суда Божијег над нама, тако страшног и неизбежног.

ЧЕТВРТАК

Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом - оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју - не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди.

ПЕТАК

Распеће Христа Господа и сабор архангела Гаврила! Ново утешно поклапање! Гаврил предсказује рођење Претече; Гаврил благовести Дјеви; он вероватно објављује и радост о рођењу Спаситеља (пастирима); нико други није ни женама јавио о Васкрсењу Христа Господа. На тај начин Гаврил је доносилац и весник сваке радости. И распеће Христово је радост и утеха свих грешника. Грешник који је дошао до осећања своје грешности и сазнања о свеправедности Божијој, нeмa где да се сакрије осим под сенком Крста. Ту он постаје свестан да му нема опроштаја све док сам не стане пред Господа са својим гресима и са сузама због њих. Једино спасење за њега налази се у крсној смрти Господњој. Јер, на Крсту је поцепана обвезница свих грехова. И свако ко то прими са пуном вером, постаје учесник тајне помиловања. Са сазревањем те вере сазрева и увереност у помиловање и, уједно, утеха од осећања ступања у стање помиловања на све векове. Крст је извор радости, јер грешник вером из њега пије утеху помиловања. Тако је он својеврсни архангел који благовести радост.

СУБОТА

Господ телом у гробу спава. Душом је, пак, сишао у ад, проповедајући спасење духовима који обитавају у њему. Старозаветни свети нису били у рају, премда су имали утешну веру да ће у њега бити уведени чим на земљу дође Обећани, тј. Онај чијом вером они живљаху. Његов долазак предсказао је Претеча. И кад је Господ сишао, сви верујући су се прилепили уз Њега и Њиме били узведени у рај. Но, и тај рај је само предворје правога раја, који треба да се открије после свеопштег васкрсења и Суда. У том привременом рају блаженствују и сви новозаветни свети, и чекају још веће и савршеније блаженство у будућем веку, у новом небу и новој земљи, када ће Бог бити све у свима.

СВЕТЛО ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ

Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе!

Треба разумети да исповест није само разговор са свештеником, већ наше обраћање Богу. У скаладу с тим, исповест треба сматрати не као прилику да добијемо савет и утеху од мудрог и љубазног свештеника, већ као нешто много веће и узвишеније. Свети Оци кажу:“Бог спашава, али не и без нашег учешћа.“ Света тајна Покајања може бити изведена на различите начине,а у зависности од животних околности. Особа која се каје и исповеда своје грехе, то чини испред свештеника, који користи Епитрахиљ и Молитвеник. Такође, особа се може исповедити и изван цркве,без и једног од наведених обележја, као што је била пракса у време прогона хришћана. Једино неопходно да исповест ступи на снагу јесте жеља особе да се покаје и исповеди све своје учињене грехе.

Међутим, може се догодити да особа не нађе у својој души олакшање чак и онда када су сви услови исповести задовољени, тј. чак и онда када се добио опроштај од свештеника који је користио Епитрахиљ, Молитвеник, Крст и Јеванђеље. Све молитве биле су изречене, грешникова глава била је покривена Епитрахиљем и отпуштање грехова било је загарантовано. Шта је онда разлог томе?

Као што смо рекли, Покајање је једна од највећих тајни. Све у њој може бити окарактерисано као не исказано, необјашњиво, неописиво. Колико је изван нашег разума да опишемо како је Бог створио свет једном Речју, толико је немогуће објаснити како Бог изова „обнавља“ човека. Уобичајен начин исповести, на који се људи најлакше одлучују јесте исповест типа питање-одговор. Многи као додатно средство користе приручник „Како исповедити своје грехе“. Покајник долази код исповедника, наброји све своје грехе, и добије разрешење тј. опроштај својих грехова.

 Неопходно је да исповест постане једна устаљена, духовна потреба у животу сваког верника.Долази пост. Особа долази у цркву да своје грехе исповди и да прими Свето Прићешче...Пост пролази и особа наставља са својим устаљеним начином живота до следећег поста, исповести и прићешча. Нажалост, вечина људи схвата ову Свету Тајну као повремену верску радњу, којој приступају само онда када су у потреби. И уместо да то буде један дуг, непрекидан пут ка Богу, Света Тајна Покајања постаје једна непотпуна и узгредна верска радња. Ако не научимо да свој живот градимо у једном непрекидном покајању, наша исповест ће увек бити таква. 

Живот у покајању и Света тајна Покајања су једно, не могу бити одвојени. Када и како се ова тајна обавља? Када наша исповест постаје покретачка снага? За човека који живи у сталном покајању, свака исповест је нова и другачија од предходне. Свака исповест захтева нову, самосталну борбу особе која се каје. Не можемо се ослонити само на Божју помоћ.Потребна је и људска борба против греха.

 Ми знамо да је Бог свезнајући.Богу је знан живот сваког појединца, још пре но што се овај родио. Ништа није скривено од Бога. Он зна свачије срце. С друге стране, човек је обдарен од Бога слободном вољом, и Бог ту слободу никада не одузима човеку. Човек је одговоран за себе. Иста идеја дата нам је оваплоћењем Бога. Он је рођен као беба. Његова Мајка повијала је његове руке и ноге у повоје. Бог је дошао на овај свет ограничен у својим акцијама. Могао бих рећи“ није имао слободу.“ Међутим, то нису правилно употребљене речи, јер се супротстављају Његовој светој природи. Ипак, ове речи могао бих поново искористити када видимо Христа у Пилатовој тамници везаних ногу и руку. Био је зараробљен, без слободе.

Знамо да Бог поседује апсолутну слободу. Када је Петар покушао да га заштити од војника у Гетсиманском врту, Господ му је рекао следеће: „...или мислиш да не могу сада умолити Оца свога да ми пошаље више од 12 легиона анђела?“(Матеј 26:53).Он је био слободан да се брани, али уместо тога он бира другачије да би људска слобода тријумфовала. После свега реченог, без обзира што је сваки човек предодређен за спасење, не значи да ће свако од нас бити спашен. Ми треба да испунимо оно што је Бог провибитно предодредо за нас, а то је да будемо усиновљени преко Господа нашег Исуса Христа. Ми треба да прихватимо Његово усиновљење. Али то може бити достигнуто само код оних који исправно користе своју слободну вољу, и који желе да буду усиновљени. Понашањем, које је супротно од наведеног, ми одбијамо сопствено спасење. 

Свештеник Алексеј Умински

извор

“Ја сам сам, и немам никога” – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи чак потпуно успешних. О томе, одакле настаје осећање усамљености, како га превазићи и да ли у њему има нешто позитивно, - одговара протојереј Аркадије Шатов, старешина цркве Светог царевића Димитрија и председник епархијске комисије за питања црквене социјалне делатности.
“Самоћа ме прогања”
Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме, да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућен само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања.
Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: на пример, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан, - и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме утеши и на души постаје лакше.
Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави, - страдање је било неизбежно. Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да нађе мир, и овде се пројављује не проблем усамљености, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехом, ако он тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљеност може да се савлада, као и нека друга трагедија у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест, - ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а не материјално. Знамо да је међу светитељима било много они који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја, према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишене утехе, и људе које постижу страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то му се узима за мучеништво.
Наћи тога, коме је горе
Када човек престане да живи за себе и почиње да живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан веома многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам на пример како је умрла једна жена. Дешава се веома често нажалост да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да нађемо некога да нам помогне у свим нашим делима и бригама. Тако када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би подежурали код њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: вома често човек се налази у тешком стању усамљности само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а само непрекидно тражи нешто од других.
У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао свети праведни Јован Кронштатски светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: «Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу». Тако је и овде: када човек подели невоље својих ближњих, када помаже другима у њиховим болестима и тугама, онда његова сопствена невоља постаје много мања.
На пример, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак је и радостан, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расуђују овако: «Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас». Не, ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш – и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав.
Зашто ми Бог не даје женика?
Сматрам, да увек, када нас постиже нека невоља, када се у животу сусрећемо са неким непријатностима или трпимо недостатак у нечему – ми треба не само да молимо и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: «Дај ми женика», већ се треба замислити: «А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут друкчији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?» На пример, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. И кад би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила, да када има проблема на послу, препреке, искушења (не жели да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима – медицинске сестре имају многе тешкоће) и ако се томе преда да буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазиђе, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према своме служењу односи одговорно, озбиљно као и раније – онда задобија још већу радост, даје јој се још већа благодат од Бога и открива нове снаге.
Овде, на земљи, сви ми у овом или оном степену страдамо, па тако и од самоће, осећања које за човека може да буде веома мучно, али ако он носи свој крст благодушно, без роптања, - то за њега постаје подвиг. Најважније је да после доласка Спаситеља у овај свет, имамо Онога Који Себе назива нашим Пријатељем, - Христа, - Тога, Кога, певајући тропар великомученици Екатерини, називамо Небеским Жеником. И општење са Христом помаже човеку да превазиђе усамљеност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, него радост пребивања са најблискијим човеком. И човек то, што му недостаје по обичним законима овога света, надокнађује натприродним општењем са Христом. Савлађује је природна усамљеност, и човек задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце, - задобија Самог Бога у својој души.
Мислим да осећај самоће настаје када човек не осећа Божију љубав и очекује да је добије од других људи, али људи никада не дају човеку то, што може Бог да му да. А Јеванђеље нам каже: не чините добро онима који вам узвраћају за то, већ чините добро онима који не могу да вам узврате (погл. Мт. 5:44-47). У Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, да се уздигнемо над природним поретком ствари.
Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покушаваш да устанеш, падаш. Али ако само пузиш четвороношке онда никада нећеш научити да ходаш, већ треба да покушаша да устанеш. Понекад је тешко научити и говорити, као и писати. А да не говоримо о неким натприродним стварима: о љубави, о истинској вери, - то је увек веома тешко. Али када их човек задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују.
«Све воли и свих се бој»
Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и даље осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: «Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе». Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење.
У наше време срећемо други греховни преокрет – човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. «Ја, - кажи они, - се још нисам нашетао, ништа у животу јо нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражити себи супругу». Све то је наравно егоизам.
Постоји још и потреба стремљења за «дружењем» са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно «старих», постаје пројатељ свештеника, или боље речено, пријатељски елемент улази у те односе: свештеник с њима негде путује, одлази у госте, притом односи остају са пуно страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима човека са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузимају време – значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у духовнику нађу пријатеља: почињу да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која се не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са њом води дуге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда неправилни, и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дешава да када се девојка уда, сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће.
Старац отац Павле Груздев је говорио: «Све воли и свих се бој». Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у општењу са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили, треба да се затворимо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи обратимо Богу ( Мт. 6:6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се многим пословима.
Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божију вољу.
Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи тако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом.
Пријатељско општење је нормално и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем (Јн. 11:11). Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је веома тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су провела своје детињство по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерским годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримо о правим пријатељима – они се могу наћи и на послу, као и за време студија. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Психолошки фактор је у другом плану: често се дешава да потпуно различити људи постају сјајни пријатељи. Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који желе да служе ближњима, и који стреме ка подвигу.

извор:

Ако схватимо шта се крије иза стреса, ако видимо лаж која се крије иза њега, на крају ћемо видети да нема разлога да будемо под стресом. Наш живот треба да буде срећан, миран, радостан и да живимо много година. Зашто да не? Христос нам је дао живот да бисмо уживали у њему, да видимо Његове дарове и да их евхаристијски примамо, тј. са захвалношћу, и кроз њих пронађемо Њега самога. Када изађем из нечије куће и тамо нешто заборавим, нпр. наливперо, наочаре или нешто друго, домаћин ће их касније видети и рећи: О, то су очеве наочаре. Па, гледајући наочаре, он ме се сети, памет му је усмерена ка мени. Зашто дајемо поклоне? Да би особа, када види наш поклон, могла да се сети наше љубави према њој, да смо једном разговарали... Ако особа користи поклон који смо јој дали, а нас се не сећа, онда сврха поклона није испуњена.

Тако чини и Бог – Он нас поставља у овај прелепи свет, који ми на крају претварамо у нешто другачије, Он нас поставља у њега да бисмо могли да уживамо у Његовим даровима, да се радујемо Његовим благословима, и да живимо мирно као деца у кући свог оца, која се не боје, која се не буне, јер кажу: имамо оца! Кад имаш оца и он је благ и добар отац, не плашиш се. Чуо сам у једној емисији веома доброг доктора који је рекао да су наши гени, односно наш састав, такви да можемо да живимо много година ако водимо правилан живот. Наравно, правилном исхраном, али и кад смо психички уравнотежени, са мирним унутрашњим светом, са тихом, мирном душом. Међутим, човек стари од брига, проблема, стреса, страха и несигурности. Све ово доводи до тога да му коса побели док је још веома млад, коса му опада без правог разлога, само од бриге. Видите да стрес изазива болове у стомаку, чиреве... Колико болести почиње од психичког проблема! Стога, ако желимо да уживамо у животу, треба да пронађемо претпоставке и тајне за ту дуговечност. Једна од тих тајни је да живите без стреса. Без те стрепње, те ране, која нам непрестано изједа душу.

Медђутим, тешко је срести људе који немају стрес, који могу да нам пренесу мир своје душе. Тај мир као да не постоји, видимо га само насликаног, на иконама, описаног у књигама, али то није довољно да утоли нашу жеђ за њим. Као кад си жедан, и донесу ти лепу слику воде која тече, и ставе је пред тебе, она ти неће утолити жеђ. Видиш да има воде, можда је неко пије, али ти је не пијеш. Тако остајеш жедан.

Стрес нас обузима због нашег егоизма, јер желимо све да урадимо сами и верујемо да смо господари свог живота. Ако се осећате као да сте господар свог живота, заиста ћете бити под стресом. Ако мислите да све мора проћи кроз ваше руке и да сте одговорни за све, заиста сте под стресом. Поготово, када је реч о нашој деци. Не би било тако да сте рекли - Бог ме је увео у овај живот, дао ми децу, дао им је постојање кроз моје тело и уз моје учешће, али Бог не тражи од мене да учиним баш све за своју децу. Тражи да учиним шта могу, а шта не могу, препустићу Богу и нећу бити под стресом због своје немоћи. У Бога ћу се уздати, Богу ћу децу поверити, понизићу се и смирићу. То је исправан однос према животу. Али, када мислимо да смо управници живота свог детета, свог посла, и желимо да све прође кроз нашу главу, онда дођемо до границе исцрпљености, паралишемо се и постајемо збуњени. Може ли ваша глава све то сабрати, а ваш ум о свему судити? Не! Оставите нешто Богу, нека Бог нешто учини. Тргните мало и помолите се.

Дакле, не кажем вам да не радите ништа, већ да не радите све. Предајмо себе и сав свој живот Христу Богу. Та молитва, тај израз из Свете Литургије, који сви знамо, говори нам о томе: да себе, друге, и сав свој живот са свим својим невољама, стидом, болестима, злом, невољама, децом, имањем, свиме предамо Христу Богу. У твоје руке предајем свој Дух. Предати се значи поверити себе, оставити све пред ногама Господа, у Његовим рукама и загрљају. Ако успете да доживите то предавање Богу, одмах, аутоматски се све ослобађа, мишићи вашег тела су опуштени. Да ли сте видели бебу како спава у наручју своје мајке? Ако сте мајка, видели сте је док спава, како после неколико минута руке почињу да висе, олабаве се, ноге раде исто, дете се не опире, не напреже, ни један мишић у телу није напет. Зашто? Јер постоји загрљај мајке, оца, они га држе га и оно спава.  Никада нисмо видели дете под стресом. Да ли је могуће да се мало дете пробуди и каже: Шта ће бити? Шта ћу данас јести? Не могу то да поднесем! Деца имају потпуно поверење у родитеље и предају им се. Христос и Црква вас позивају да и ви то чините свесно, добровољно, да то желите, да о томе размишљате, да то узмете као решење, да га изаберете, да верујете у то.

Препустите свој живот Божијим рукама, своје проблеме, све, Христу Богу. Не било ком човеку, него Богу, Богочовеку Христу, Који о свему може да брине. Све си нам дао Господе, све си учинио ради нас, како се каже у Светој Литургији Светог Василија Великог, и никада нас не остављаш а да нам не помогнеш. У последњем тренутку безнађа, учинићеш нешто за нас. 

Сетите се прошлости, колико пута вас је Бог спасао, избавио, заштитио, дао вам најбоље решење? Колико пута вам је Бог показао да вас воли и штити. Нека та огромна неизвесност, страх и ментални немир који нас обузимају коначно нестану. Требало би да поштујете другу особу, њену личност, снагу, зрелост, а не да постављате границе и прекретнице које она треба да постигне. Нека деца једу под стресом, јер им родитељи вичу: Тешко вама ако не једете! Али не може тако да се једе! Дакле, храна за њих постаје отров! Када стално осећате да морате да постигнете одређени идеал који вам неко други поставља и на коме инсистира, то је извор стреса и стрес вас збуњује, притиска, не можете да издржите. Једите колико желите, осећајте се удобно, пријатно и мирно! Зато деца лако једу са својим друштвом.

Било би веома је лепо да око себе направимо опуштену атмосферу, да немамо бриге и да их не стварамо, и да свој стрес не преносемо на друге. Господ није осетио страх у овом свету, ничега се није плашио, ишао је усред таме, отишао је у пустињу и молио се и постио 40 дана. Сам је отишао на Маслинску гору, боравећи на пустим местима. То је био Његов дом. Није осећао страх, јер је имао љубав, није био под стресом у овом свету. Волео је свет, који је Он сам створио, који је дело Његових руку. Бог је непристрасан. Црквеним језиком, бестрасан није неко кога ништа не занима, ко је хладан и равнодушан према животу, у оном смислу у ком ми данас кажемо: Он је тако равнодушно прошао поред мене, тј. у негативном смислу. Не. То значи да Бога не дотиче наш проблем да би Га збунио, већ Га дотиче саосећањем. Он нас воли, али не може да уђе у наше стресно стање. Господ то не може да осети, јер Он живи у другој духовној атмосфери, у свом миру, у својој божанској тишини. Христос је био миран, срце Господа нашег било је тихо и мирно. Уместо да преузима наше стресове, Он нам даје мир из свог тела, из своје божанске душе, пружа нам своје руке. Проблема ће увек бити, није ствар у томе. Важно је да ваша душа оздрави од самог корена проблема, и тада ћете већ пронаћи тајну, а то је поверење у Њега.

Господ није осетио страх или стрес чак и у најтежим тренуцима свог живота, непосредно пре свог страшног страдања, непосредно пре свог распећа. Позвао је своје ученике на трпезу Тајне вечере, и подарио им Свето Причешће и свој мир. Мир вам дајем, дајем вам мир који је другачији од оног који даје свет. Скидам стрес са вас, дајем вам друга искуства, дајем вам Себе. Христос је наш мир. Себе је оставио за нас, да бисмо имали Његов мир, оставио нам је дарове своје љубави и благодати, послао нам је благодат Духа Светога. Дакле, у нашим срцима имамо све услове за мир и сигурност.

Црква нам поручује да свој живот гледамо очима Христовим, да имамо ум Христов – да видимо, расуђујемо и размишљамо, не светским духом, него духом Христовим. Да гледамо на ствари онако како их је Христос уредио. Мислим да, ако неко својом молитвом стане пред Христа и призове Га и осети Господа у свом срцу, аутоматски ће се показати да је његов стрес велика лаж, обмана, лажно осећање, ништа. Христос жели да видимо живот онако како га Он види. Он је наш мир, Он је право царство које чекамо. Он је небо, а пред Божјим небом ниједан проблем не може постојати, немогуће је да било који проблем опстане пред Христом. Дакле, када се човек моли, када изађе из овог света, живи нешто другачије, и уздигне се ка Богу, нема проблема који може да те стресира, сви страхови нестају.
Ако смо и даље под стресом, замолимо Господа да направи корак кса нама, а док полако улазимо у Цркву и приближавамо се Христу, стрес ће нестати. Замолимо Господа да нам подари своју љубав, да уклони из наших душа сваки страх, стрес, неизвесност о садашњости, будућности, прошлости, свему што нас се тиче – без стреса и са пуно љубави према Христу!

архим. Андреј (Конанос)

адаптација: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

БЕЗОПАСАН ПАД

Блажено почивши с. Дионисије Румун био је познати светогорски духовник. Између многих прича о њему, забележена је и ова.Старац је био већ у дубокој старости, преко деведесет година и слеп. Келија у којој је старац боравио стварана је насипањем земље у испуне подзида, тако да је висинска разлика између каскада била између 2 и 4 метара. Једном приликом старац је ходао кроз врт, и како на ивицама каскада није било ограде, пао је са висине од четири метара. Али, чудом Божјим, старац је неозлеђен устао, отресао се од прашине, и наставио да хода. Братија су, ипак, убрзо почела да поставља дрвену ограду на ивицама каскада врта.

БУДИ ОНО ШТО ЈЕСИ

Колико је битно да правилним духовним подвигом дођемо до самих себе, тј. до онога каквим нас је Бог саздао, потврђује и савет који је један Србин светогорац добио од свог духовника: "Ти не треба да се трудиш да се подвизаваш као ова грчка деца овде. Ти са твојом прошлошћу и образовањем, са целом твојом личношћу не треба да њих подражаваш; не треба да се на силу трудиш да будеш неко ко ниси и не можеш да будеш." Након тога је уследило добијање молитвеног правила које је одговорало снази и природи нашег саговорника. 

БЛАГОСИЉАЊЕ ВОДЕ

Вода је велики благослов за Свету Гору. Скоро сви велики манастири су подигнути поред јачих потока-речица, које само лети губе своју водену снагу, а скитови и келије у близини многобројних извора. Нарочито је Кареја позната по јаким изворима, као и падине Атоса, који отапањем снега храни подземним воденим струјама бројне изворе.

Поред осталих улога воде у домостроју спасења људског рода, и ово је један од разлога за благосиљање вода на Светој Гори. Тако се у ман. Ватопеду сваке прве недеље у месецу, пре почетка Свете Литургије врши освећење воде. Прави се литија до агијазме, смештене јужно од западног улаза у главни саборни храм. Износи се икона Пресвете Богородице - Виматариса, која иначе стоји на горњем месту у олтару храма, и једна је од највећих светиња ове обитељи. Освећивање врши игуман и након тога кропи братију и манастирске госте, а затим се прави литија по читавом манастирском кругу и редом се кропе и освећују трпезарија, продавница, порта, вешерај, пекара и друге радионице. После тога се икона поставља на постоље лево од царских двери, а после Литургије свечано се враћа и поставља на њено уобичајено место у олтару.

БОГ ДРУГАЧИЈЕ СУДИ

У кутлумушкој келији Ваведења Пресвете Богородице, живео је старац Илија и његов послушник, монах Дамјан. За старца се не би могло рећи да је био типичан светогорски монах. Имао је пушку, ловио је дивље свиње, па су многи за њега говорили да је био прилично "светски". Али Бог другачије суди, Он другачије гледа и мери.

О. Илија је једног дана рекао о. Дамјану, који је и данас у истој келији, да припреми послужење: ракију, воду, ратлук, чаше, салвете, и да донесе епитрахиље. Послушник је све то извршио. Уследила је старчева молба да му помогне да се пресвуче. Када су то уредили, старац је рекао да ће данас отићи. Тек тада је о. Дамјан схватио шта се догађа и почео да плаче за старцем. Овај га је благословио, легао у кревет, и пошто је положио руке на груди, почео је да говори повишеним гласом: "Богородице, Богородице..." Старац Илија се упокојио у Господу 1993. године.

ДОБРОДОШЛИЦА

Причао нам је један Хиландарац да је лично проверио код с. Јефрема Аризонског (Филотејског) једну причу о њему. Питао га је да ли је тачно да га је, када је дошао у Америку, сам Сатана у току сна закачио канџом по стомаку и рекао му: "Зашто си дошао овде у моје царство?" Старац Јефрем је, не прекидајући ход, погледао нашег монаха и два пута климнуо главом.

ТРИДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА НА СВЕТОЈ ГОРИ

Срело се неколико светогораца и започело причу о томе колико је ко дуго у врту Мајке Божије. Први каже двадесет, други двадесет и пет, трећи тридесет година, а четврти ће рећи: „Ја сам тридесет и пет година на Светој Гори, исто колико и ова мула; и након толико година исти сам као она.“

И БОЛ ЈЕ МОЛИТВА

О. Антоније је као монах провео 25 година у манастиру Григоријат. Већ као остарелог у кревет га је оборила болест. Када је једног јутра његов сабрат дошао да га посети, на питање како му је, старац се пожалио да је целу ноћ имао болове. Сабрат га је упитао да ли је могао да се моли од болести, на шта је о. Антоније одговорио да није, али је као утеху чуо глас који му је рекао: „И бол је молитва.“

У ЦРКВИ ЈЕ СЛОБОДА

Ново придошло братство манастира Григоријат затекло је међу старим монасима и о. Авксентија, дубоке старости и слепог. Нови игуман, о. Георгије, желећи да покаже своју благонаклоност и снисхођење према затеченим старцима, благословио је о. Авксентију да може слободно да остане у келији, тј. да није обавезан да посећује заједничка богослужења у цркви, претпостављајући да су она за старца напорна. Стари светогорац је одговорио да то није потребно, рекавши: „У цркви је једино слобода.“

ИЗНУЂЕНИ БЛАГОСЛОВ

Јеромонах Хризостом, дугогодишњи григоријатски пекар, одлучио је да од игумана затражи благослов да се rolex копиор пресели у келију поред пештере манастирског ктитора, преподобног Григорија, која се налази осамљена изнад манастира. Благослов, међутим, није добио. О.Хризостом се примирио неко време и затим поново затражио исто. На његово наваљивање игуман му је дао благослов за селидбу, али не са пуном вољом. Задовољан, отац се убрзо преселио у своју нову, подвижничку, келију. 

Али, већ прве ноћи уследила су искушења. У пола ноћи га је пробудило клепало, затим се након пет минута огласило звоно, па опет клепало, и тако наизменично. Престрашени монах је једва изноћио ту ноћ, а већ сутрадан се, с пуним игумановим благословом, вратио у своју „безбедну“ манастирску келију.

извор

Наша Света Црква се данас молитвено присјећа и Преподобног Исихија Јерусалимског.

Преподобни Исихије Јерусалимски је био јерусалимски презвитер, проповедник и дубоки богослов, надалеко познат почетком 5. века, као што о њему свједочи Свети Теофан Исповедник у својој Хронографији (I, 83).

Кирил Скитопољски, писац житија многих светих Божијих угодника из тога доба, назива га учитељем Цркве и богословом надалеко познатим. Преподобни Исихије бјеше у пратњи јерусалимског патријарха Јувеналија (422-458. г.) када овај посвећиваше цркву у манастиру Светог Јефтимија (428. г.), о чему пише споменути Кирил у Житију Светог Јефтимија.

О великој духовној и богословској мудрости преподобног Исихија говори и свети Патријарх Фотије (Библиотека, 198), који веома похваљује његове књиге.

Свети Исихије је написао дивна тумачења на многе књиге Светога Писма, а такође и поучне књиге о подвижничком и духовном животу. Особито је значајно његово славно дјело „О трезвењу и врлини“ објављено у „Добротољубљу”, које доносимо у наставку текста.

Упокојио се у миру око године 440.

О ТРЕЗВОУМЉУ И МОЛИТВИ

1. Трезвоумље је духовна уметност. Уколико га дуго и са постојаном усрдношћу упражњава, човек ће се, уз Божију помоћ, потпуно избавити од страсних мисли, речи и рђавих дела. Ономе ко га тако проходи оно дарује верно познање непостижног Бога, колико је то нама могуће, као и тајно разрешење скривених Божанствених тајни. Њиме се испуњава свака заповест Старог и Новог Завета и оно подаје свако благо будућег века. Трезвоумље, у ствари. јесте чистота срца која је због својих високих вредности или, тачније говорећи због наше непажње и немарности, сада врло ретка код монаха. Међутим, баш њу Христос ублажава говорећи: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8). Пошто је такво, трезвоумље се добија по скупу цену. Уколико постојано пребива у човеку, оно за њега постаје путовођ у прави и богоугодни живот. Оно је и лествица за сагледавање. Оно нас учи како да управљамо покретима троделне душе (тј. са три силе: словесном, раздражајном и желатељном) и како да крепко чувамо осећања. Оно у свом судеонику свакодневно умножава четири основне врлине (мудрост, храброст, уздржљивост и праведност).

2. Показујући колико је ова врлина непорочна, чиста, свеобухватна и делотворна, и учећи нас како треба да је започнемо и обављамо, велики законодавац Мојсије, или пре – Дух говори: Пази на себе да у срцу твом не буде тајна реч безакоња (Пон.Зак.15,9). Тајном речи он назива мислено изображавање неке грешне и небогоугодне ствари. То свети оци називају прилогом који у срце убацује ђаво. По његовом појављивању у уму следе наше помисли и са њим страсно разговарају.

3. Трезвоумље је пут ка свакој врлини и свакој заповести Божијој. Оно се још назива срдачним безмолвијем и јесте исто што и чување срца које се држи савршено [слободној од маштања.

4. Човек који се роди слеп не види сунчеву светлост, док онај који не живи у трезвоумљу не види светлост изобилне благодати која нисходи свише. Он се неће ослободити од грешних и Богу мрских дела, речи и помисли. По свом исходу они неће слободно проћи поред кнезова тартара.

5. Пажња је непрестано безмолвије срца у односу на све врсте помисли. Срце у њему свагда, непрекидно и непрестано дише јединим Христом Исусом, Сином Божијим и Богом, Њега призива, са Њим се храбро бори против непријатеља, и Њему, који има власт да отпушта грехе, исповеда своја сагрешења. Таква душа призивањем често обухвата Христа, Јединог Тајнозналца срдаца. Она се на сваки начин стара да од људи сакрије своју сладост и свој унутрашњи подвиг како лукави непријатељ некако не би нашао начина да у њу унесе зло и уништи њено добро делање.

6. Трезвоумље је непоколебиво смештање и стајање помисли ума на вратима срца. Ту он лако примећује како му се прикрадају стране помисли, тј. крадљивци и чује што говоре и што чине те убице. Он, такође, разазнаје каква изображења изазивају демони, покушавајући да га увуку у маштање и да га преваре. Уколико се будемо трудили на овом делу, стећи ћемо основано искуство у мисленој борби.

7. Учесталост обазриве пажње у уму човека који се стара да загради извор рђавих помисли и дела обично рађа двоструки страх: са једне стране, од остављености Богом, а са друге – од васпитног попуштења спољашњих искушења. Бог, наиме, понекад оставља [човека] и шаље неочекивана искушења ради исправљања живота, нарочито онима који су окусили сладост покоја од тога добра (тј. пажње и трезвоумља) и постали немарни. Од те учесталости у нама се рађа навика, а од ње извесна природна непрекидност трезвоумља. Од њега се, опет, мало по мало, рађа познање борбе, које следи непрестана Исусова молитва, и сладосна тишина ума без маштања, те неко дивно стање које произилази од сједињења са Исусом.

8. Ум који стоји и призива Христа против непријатеља и који му прибегава ради помоћи личи на животињу која је окружена мноштвом паса којима се храбро супротставља из свог скровишта. Издалека мислено провидећи замке мислених непријатеља, он се непрестано моли Миротворцу Исусу и остаје нерањив.

9. Уколико умеш, и уколико ти је дано да изјутра стајеш пред Господа, те не само да те Он гледа, него да и ти гледаш (Пс.5,4), разумећеш о чему говорим. А ако не разумеш држи се трезвоумља, па ћеш разумети.

10. Састав мора је мноштво воде. Састав, пак, и упориште трезвоумља, бодрости и удубљеног безмолвија душе, као и бездан дивних и неизрецивих сагледавања и разумног смирења исправности и љубави јесте (једино) крајње трезвоумље и непрестана, напорна молитва Исусу Христу, праћена уздасима али без помисли, унинија и тескобе.

Добротољубље: Душекорисне и спасоносне стотине преподобног Исихија, презвитера јерусалимског Теодулу, о трезвоумљу и молитви

https://mitropolija.com/2025/04/10/pouke-svetog-isihija-jerusalimskog-o-molitvi-i-trezvoumlju-2/

† 

У данашње време свет око нас живи много динамичније него раније. Али што је свет активнији, све је теже задржати хришћанску свест. Нападнути смо са свих страна свим могућим идејама које узбуркавају површину нашег живота. У бурама наше епохе морамо стално бити будни и опрезни. Тражим од вас пре свега ово: слушајте реч Еванђеља, бдијте и не будите више деца. 

† 

Не допустите да вас овоземаљске ствари расипају. Усредсредите сву своју пажњу и посветите сву своју енергију на то да живите у складу са духом еванђелских заповести. 

† 

Сачувајмо контролу над умом насупрот разонодама спољашњег света. Без подвижничког напора наш ум никада неће бити у стању да стално пребива у Богу. Морамо већ сада, у овом животу, научити да обитавамо у Богу, онако као што ће наш дух обитавати у Богу после наше смрти. 

† 

Када говорим о томе да имамо Бога у свом уму, то не значи да ми видимо Бога, него да Бог види нас. Ово је исправан став; чинити све у присуству Божјем, знајући да нас Он посматра. 

† 

Утисци спољњег, материјалног живота тако нам се снажно намећу, да ми заборављамо на духовни живот. 

† 

Не губите време живећи испразно, без молитве.

преподобни старац Софроније (Сахаров)

извор

Које је наше право лице?

Када тражимо одговор на ово питање, јасно нам је - и сва сведочења светаца то потврђују - да у нама великим делом пребива тама. Велики део нашег сопства нам је непознат. Савремена психологија тврди да је око 70% наше личности изван наше свести. Оно што мислимо да смо је само видљиви део. Али, дубоко испод површине је огроман део нас који не знамо. Судимо само ономе што видимо, али Бог види целокупну особу - чак и оне ствари које остају скривене нама самима. Не знамо ништа. Сократ је рекао: "Знам да не знам ништа." Често мислимо да разумемо живот, али свети оци Цркве нас подсећају - ми стварно ништа не знамо. Само Бог заиста зна ко смо. Он познаје дубине нашег срца - оне невидљиве слојеве које ми сами не схватамо. Зато ће нас увек изненадити, увек ће бити корак испред нас и нашег разумевања.

Често се питамо - "Како је могуће да ми Бог пружа толико милости и дарова када сам тако слаб и грешан?"

Одговор је једноставан: Бог не гледа шта смо сада - Он види шта можемо постати, зна нашу будућност.

Све је откривено за Бога. Од тренутка пре него што се родите, па све до последњег земаљског дана - све је пред Њим. Данас се можда осећате безначајно. Данас можда нећете успети ништа. Можда немате покајање данас. Данас можете бити очајни. Данас можда нећете наћи снаге ни да кажете једноставно - "Господе, смилуј се." Али Бог такође види шта ћете бити сутра. Ви то не знате, али Он зна.

Као што је напред речено, постоји огроман део нас самих који нам је непознат. Апостол Павао достиже дубоку свест да зна шта Бог жели од њега, али нешто у њему га спречава да то испуни. Веома често ради управо оно што највише негира и мрзи у себи. Ова унутрашња борба је део пута до духовне свести. Савремена психоанализа (Сигмунд Фројд) то тумачи као скривени флерт човека са смрћу. Ово сугерише да људско биће дубоко у себи има склоност ка хаосу, уништавању, које га истовремено и плаши и привлачи, и често саботира његову срећу. Кад му се у животу догоди нешто добро, даје све од себе да га уништи. Кад дође радост, он се испуњава тугом. Када прими благослов, он се сам ставља на искушење. Као да не толерише срећу, као да не подноси милост, не може да прихвати дарове који су му дати.

Човек је сачињен од слојева. Шта то значи? То значи да када неко каже нешто искрено, не изражава увек целу своју суштину. На пример, неко може рећи: "Волим те, желим те у мом животу." А онда вас одбаци и заборави да вас је уопште волео. Да ли то значи да је лагао оног тренутка када је изговарао те речи? Не. Био је искрен, али су те речи потицале из само једног слоја његовог бића. Његови дубљи, несвесни слојеви можда још нису били зацељени и он је имао потребу да користи друге а затим их одбаци.

Ви се питате - "Како је могуће тако се променити?" Мислите - "Значи, био је лажов!" Али не, не мора бити да је тако. Кад вам је рекао да ће бити увек ту за вас, можда је заиста веровао у то у том тренутку. Али било је и других, дубљих слојева у њему, које ни сам није схватао.

Често се каже да се право пријатељство познаје у тешким временима. Али, то није цела истина. Дати подршку некоме ко пати је понекад лакше. Зашто? Јер тада сте у положају јачих, можете утешити, дати савет, бити "мудри ментор". Реална провера пријатељства је да ли ћете остати поред особе и у њеној радости. Да ли ћете моћи да се искрено радујете њеној срећи без осећаја зависти или конкуренције? Можете ли издржати њен напредак? Ово је тешко. Тешко је гледати да деца других успевају, док се ваша муче. Тешко је видети да сестра има предиван брак док се ви борите са усамљеношћу. Ово су тренуци када се завист може ушуњати у ваше срце.Тешко је гледати како пријатељ напредује у каријери док ви остајете на истом месту. Тешко је видети како сестра у манастиру духовно расте, док се ви борите са својим слабостима. Управо у тим околностима постаје јасно шта је у вашем срцу.

Када неко каже искрено и без лицемерја, "Одустајем од Христа!", ово је стварно, али само на површном нивоу. Ово преноси горњи слој душе, али дубљи слојеви остају нетакнути. Не само да их човек не контролише, већ ови слојеви живе властити живот, имају аутономију. Они управљају, усмеравају, чак се и одупиру променама.

"Како је то могуће за човека који је духовно одрастао?" Ово вас не би требало изненадити. Ово није сам човек, већ његова мрачна страна. Овај човек је и добар, светао, милостив и гостољубив. Он воли молитву, Он воли Бога. Али, у њему су и тамна места.

Верује се да су људи или добри или лоши. Али, такви људи не постоје. Ако то схватимо, ослободићемо се.
Зашто? Јер ћемо прихватити себе. Схватићемо да носимо у себи и добро и зло. И дарове и слабости. И светлост и мрак. И они се непрестано смењују у нашем духовном животу. То је динамичан процес.

Страсти су дубоко укорењене у човеку и често га савладају, чак и када жели да се промени. Парадокс је што понекад секуларни људи показују више толеранције за слабости других него религиозни. Људи изван цркве су често толерантнији, више склони да прихвате човека са његовим несавршеностима. А ми, који смо у Цркви, понекад постајемо оштрији и критичнији.

Нико не бира своје страсти. Нико се не пробуди ујутро и каже: "Данас ћу изабрати ново злобно понашање." Страсти нису изабране - оне су унутрашњи окови. Нико се не пробуди ујутро и свесно одлучи да подлегне својим страстима. Многи фактори формирају људске страсти, стога свака особа има своје борбе. Ипак, ми често журимо да осудимо друге због њих. А сама осуда је једна од најмрачнијих страсти.

Шта да радимо са мрачним делом себе? Шта да радимо са сенкама које носимо у нашој души? Сада смо их свесни - али како да их трансформишемо? Није лако видети свој мрак, схватити га. Није лако. Постоје људи који су проживели цео свој живот, а да се нису ни дотакли ових питања.

Можда касније, када будемо сами - у нашој соби, нашој келији, у нашем личном простору - почнемо да размишљамо: "Шта ако иза мојих поступака постоји нешто дубље?" Ово је почетак унутрашњег путовања.

Отац Хараламбос Пападопоулос

адаптација: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Светогорски монах је једном рекао:
" Кад имаш Божију милост, доносиш мир у неред и светлост у таму..." Размислимо о овоме ако заиста желимо да имамо дух Цркве, Христа и свих светитеља.Ово говорим зато што данас сведочимо сејању нереда, страха и уништења.
Тмурна пророчанства, парадоксално и апсурдно тумачење појава које стварају забуну и разочарење, најчешће нервозу, мајку свих зала у људској души.
Знате ли шта је отровније од вакцине које се толико плашимо, иако смо примили вакцине у детињству да би се спречиле неке фаталне болести?Да ли знате шта убија људе?
Страх, паника, конфузија и разочарење.Има ли већег отрова од страха и стреса?Има ли ишта већу токсичност? Не, нема.
Зато је наш Христос, кроз мирисна уста  светитеља наших, представљен као господар мира, спокоја и смирења.Он је онај који вас, као што помиње Свети Порфирије, не плаши, не прети, не бори се са вама и не узнемирава.
Исус ти не каже:
"Плаши ме се - него: Воли ме, а све остало је на мени."
Тако каже Исус, и тако смирује душу и тело човеково.
Међутим, ми смо се поставили као спаситељи.Контролишемо све и свакога, желећи  да све протумачимо сопственом логиком.Зато смо и уморни, јер нисмо научили да пустимо и препустимо.
Црквени оци нам дају једноставне и практичне савете како бисмо схватили да ли онај који говори или чије речи читамо има дух Божији.Тако они кажу: " лажни дарови доводе до нервозе..."
Па погледајте да ли вас је оно што сте прочитали или чули смирило.Ако вам је дало снагу, наду, храброст, светлост онда ту дише Дух Свети.Тамо  где су Дух Свети и Божија милост, одатле излазе људи смирени, снажни, пуни наде и постају светлост и радост за све око себе. Старац Емилијан је говорио да кад нас људи виде треба да се радују зато што нас имају у свом животу.
Зато посебно у овим тешким данима, великог теста, пазимо шта читамо, шта слушамо, шта ширимо, шта дајемо као информацију себи и другима јер није све што сија Христос. Све што фасцинира није лепо и истинито. Није хришћанин онај који се само изјашњава, већ животом сведочи.

o. Хараламбос Пападопулос

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1029588059266943&set=a.446487460910342

Сама дела нас неће спасти, но милост Божија, само ако дела чинимо у Име Господа Исуса Христа, Који нека не лиши вас, пријатељи моји, милости Своје у све дане вашега живота. Били ви слаби или рђави, само прибегавајте милосрдном Господу Исусу Христу и чврсто се надајте у Њега. Та нада ваш неће посрамити у веке.

1. У часу очајања знајте да не оставља вас Господ, него да ви остављате Господа. Ево, како вам, у Име Бога, налажем да живите када сте сами: макар вам то било и мучно, ма за то и не били вољни, свагда у мислима срцем призивајте Господа Исуса, Који живи у вашој души.

2. Послушници Христови треба пред очима да имају не вољу своју него Вољу Божију, која је и Апостолима забранила, као што и нама брани испитивање будућега, будућности коју је Бог ставио под Своју вољу , нити за смерност - похвалу, нити за служење - благодарност.

4. Оно чиме можете да саблазните или ожалостите ближње, то не чините, а ако они ваш ожалосте, не гледајте на то као на наношење жалости, него као на оруђе које вам је Бог припремио да њиме, истребите у себи сваку нечистоту срца.

5. Пре него што нешто кажете, размислите неће ли ваша реч или дело ожалостити Бога или вашег ближњег.

6. Не осуђујте туђег слугу, када стоји или пада: има он Бога свога, Који има моћ да га од пада одврати или у паду заустави.

7. Памтите да час, који од ваш одузима ваша лењост, може да буде последњи у вашем животу и да за њим може доћи смрт и суд. Маните се уживања.

8. Не задајте бол никоме и не враћајте грдњом на грдњу, жалошћу на жалост, па ће у књизи живота ваше име бити записано са Преподобнима.

9. Молим вас, пријатељи моји, не занемарујте ниједно средство којим је могуће угодити Богу, а таквих је средстава много: умиљато опхођење са људима, тешење ожалошћених, заузимање за увређене, давање сиромашнима, одвраћање очију од ружних садржаја и поступака, супротстављање рђавим мислима, принуђивање себе на молитву, трпљење, милосрђе, праведност, и др. Испуњавање свих тих свештених добродетељи привлачи к вама свемоћну помоћ Божију, а са њом ћете пребордити све тешкоће, које су пре тога изгледале несавладиве нашим снагама.

10. На све начине се супротстављајте својој напраситости и, уз Божију помоћ, она ће неизоставно ослабити. “Ако се и деси да се кадгод раздражиш или разгневиш, онда бар ништа не говори или се уклони или затвори уста своја, да не искочи јаросни пламен и не опали душу твоју и ти узалуд не узнемириш оне који су са тобом. Чим се пламен угаси и твоје срце постане мирно, тада говори ради исправљања ближњег”.
11. На сваки начин се чувајте да се на ишта срдите: ниједна непријатност не сналази нас сама од себе, свака се допушта Промислом Божијим ради истих оних спасоносних циљева ради којих су  светог апостола Павла сналазиле невоље, ради којих је он и “био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, од свога рода, од незнабожаца, у опасности у граду, у пустињи, на мору, у опасности међу лажном браћом” (2 Кор. 11, 26).

12. Знајући то, не обраћајте пажњу на то ко вас је увредио и због чега, но само држите на уму да се нико не би усудио да ваш ожалости, да Господ није изволео да му то допусти, и зато благодарите још више Господу што нам невољама, које нас сналазе, јасно показује да Му нисте туђи и води ваш у Царство Небеско: “Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара?”(Јевр. 12, 7).

13. Оставите вазда сваку суровост и будите пред Господом у опхођењу са људима незлобиви као деца.

14. У љубави Божиојој пребивајте, учите се њој, њоме дишите: Бог је љубав и ко у љубави стоји, у Богу пребива и Бог у њему. У животу препуном невоља слатко је живети са љубављу Божијом.

15. Није спасење у многоречитости, но у савршеном пажењу на себе.

16. Одвикавајте се од расправљања и препирки: смућујући срце, оне вас лишавају мира у души. Свакој свадљивој мисли противстављајте молитву Исусову. Не верујте предрасудама.

17. Подозривост уопште није својство хришћанско, и зато је не усвајајте. Мудрост обазривости и непорочности, пак, тражи од нас Сам Господ преко Светога Писма: “Будите мудри као змије и незлобиви као голубови”.
18. Свагда се држите средине. Крајности нигде и ни у чему нису за похвалу. Памтите реч Старчеву: “Ко може да поднесе, све подиже”.
19. Увек будите предани Вољи Божијој која је за ваш савршено спасоносна.
20. Са ближњима саобраћајте весело и са љубављу. Љубите их, служите им: они су скупоцени - за њих је Спаситељева Крв проливена, они су уди Христови. Не жалостите их чак ни једва приметним знаком.
21. Спасавајте се благоугађањем Господу, благоугађајући Му свим видовима љубави. Само се о томе и старајте да се обогатите љубављу. Онај у коме је љубав, има у себи Бога.
22. Уочите да ви само онда бивате потпуно свиме задовољни, када имате трпљење, смиреноумље, послужност и љубав према свима.
23. Не опомињите се са прекором онога што је прошло, иначе ће се и Господ опоменути и затражиће од ваш оно што вам је опростио.
24. У унинију (клонулости духа) нагоните и срце и језик свој да се моле овако: “Господе, спаси ме, пропадам!”
25. Ако некога за нешто молите, молите га са трпљењем жене Хананејке.
26. Преиспитивати туђе пороке је грех, зато избегавајте такву грешну (само)увереност.
27. Ако сте на било који начин ожалостили слугу свога, учините што је потребно да он заборави нанесену му жалост.
28. Чините све са разборитошћу, не журећи да ваша дела буду успешна.
29. Зло побеђујте добрим: зло се злом исправити не може.
30. Без одрицања од своје воље немогуће је и положити почетак спасењу, а камоли се спасти. Измолите за себе од Господа самоодрицање, чеда моја - оно је неопходно за спашење.
31. Ако намислите да некога од ближњих посетите, преузмите на себе неотклоњиву обавезу да приликом посете сачувате према њему исту ону љубав и исто расположење са којима сте к њему дошли, макар доживели од њега и неку увреду.
32. Кад год у односима са ближњима дође до непријатности, окрените се најпре себи: након строгог испитивања, ми готово увек налазимо да смо сами били узрок незадовољства.
33. Не оправдавајте се, не расправљајте, снисходите карактерима и годинама. Тешите све и свакога чиме можете. Никога не осуђујте, не враћајте злом за зло, све љубите, свима опраштајте, свима будите слуга.
34. Себе сматрајте последњим и грешнијим од свих.
35. Љубите Господа и молите Му се као Оцу. Смиравајте се пред свима Хришћанима и Господ ваш ће ваш волети и обрадоваће се због ваш пастир ваш.

36. Подносите нетрпељивост, неразумност, непросвећеност, безразложни гнев - све без опирања.
37. Када осетите према некоме и нехотично осећање непријатељства, настојте да победите то грешно
осећање. Нагнајте себе да се овако молите: “Спаси Господе раба Твога (име те особе) и светим његовим молитвама умири срце моје!” Натерајте себе да човеку који вам није мио укажете сваку пажњу и учините сваку добру услугу, па ће Господ, видећи вашу добру намеру, не само да из вашег срца истргне грешно непријатељство него и да вам га испуни светом љубављу.
38. Ако вас не теши молитва док је вршите, знајте да вам она припрема божанствену утеху и сладост ускоро по савршењу: “Трпећи потрпех Господа и услиши ме!”
39. Читавог свог живота, пре сваког дела, руководите се следећим хришћанским расуђивањем: да није
то што сам намислио, можда, противно вољи Божијој, није ли погубно за моју душу, није ли за ближњег увредљиво? Ако ваш, након строгог испитивања, савест не запече, своју намеру доведите до испуњења, а ако савест запече, уздржите се од тога дела.
40. Не дотичите језиком својим част ближњег, него употребљавајте језик свој само за славословљење
Бога и на нечију корист и поуку. Ако вам дође да оговарате, сетите се својих грехова, које сте од младости учинили и осудите себе за то што сте их починили.
41. Нека вам живот не пада тешко, он је неподношљив само за злочестиве, а онај ко верује у Господа Исуса Христа, нада се у Њега, љуби Га - за њега је живот увек подношљив.
42. Живот нам је дат само за то да бисмо славили Бога, чинили добро ближњем и достизали вечно Царство, у Јеванђељу нам показаним узаним путем, а не за то да бисмо се у њему веселили. Речено је “благо онима који сада плачу”, а не онима који се смеју.
43. Смирење (смерност) је добило свој почетак у Господу Који се смирио, оно је венац и лепота свих добродетељи. Што је за усахлу земљу - киша, то је за човекову душу - смирење.
44. Смирење је добродетељ (врлина) на коју са радошћу и миљем гледа и Сам Бог: “На кога ћу
погледати”, вели Господ, “само на кротког и смиреног, који трепти од речи Мојих!”
45. Али у чему се састоји смирење? По моме мишљењу, оно се састоји у томе да човек себе сматра грешнијим од свих и никога не унижава и не вређа, не осуђује, пази само на себе и не тражи ни богатство ни славу ни похвалу ни част, сматрајући да је свега тога недостојан. Храбро трпи грдње, увреде, укоре, признајуши у своме срцу да је све то и заслужио; са свима се односи пријатно, свакоме је са љубављу спреман да послужи, не види своја добра дела и не говори о њима без потребе. Такво смирење за вас молим од Господа Бога, чеда моја, јер ће вас оно не само избавити од греха него и увести у љубав према Њему, Који је смирио Себе до смрти, и то смрти на Крсту.
46. Љубав покрива мноштво грехова. Ако жалоснима будете - утеха, несрећнима - олакшање, убогоме
- помоћ, сиротој - отац и мајка, болноме - умирење, слуги - милостив, заблуделоме - руководитељ ка
спасењу, и свакоме хришћанину - по могућству, усрдни служитељ, - за такву љубав вашу према млађој браћи и удима Господа нашега Исуса Христа не само да ће се избрисати греси ваши него ћете угледати Господа лицем у лице и зарадовати се у веке.
47. “Подајте цару царево, а Богу Божије”. Управљајући пословима који су окренути ка друштвеној заједници, у срцу непрестано будите жртва Богу и тако живите у томе Вавилону- овоме свету - непрекидно имајте на уму свој Горњи Јерусалим и своје предназначење.
48. Претворите своје племићство у служење Господу Исусу Христу. Противите се уживању, раскош избегавајте и не преузносите се пред својим слугама: они су вам равни у ономе највреднијем, јер Господ и њих позива за Своју Свету Трпезу истим речима као и ваш: “Дођите, једите, ово је Тело Моје… Пијте из ње сви, ово је Крв Моја која се за ваш и за многе излива!”

49. Долине, полегле доле, готово увек бивају плодне и родне, а високе горе већином су суве и безмогућности да на њима ишта роди. Исто тако, клас који се издиже главицом изнад осталих вазда бивапразан, а који стоји приклоњене главице, има у себи много зрна. Имајте смирено (смерно) срце и обогатићете се свиме што је потребно за спасење.

50. На плодну долину киша лије право из облака али и са високих гора: такво је и смирење. Под кишом подразумевам Божију благодат, која се даје смиренима и то непосредно од Бога и преко људи, у овоме животу узвишених Господом, као узвишене горе. Ако у својој унутрашњошти будете смерно предани Божијој вољи и затворени за улазак Његових непријатеља, Дух Утешитељ ће вам доћи и уселити се у вас.

51. На широки пут заборавите: Господ нас, по милосрђу Своме, уводи кроз тесна врата у Царство Небеско, а широки пут води у вечну пропаст.

52. И вама и себи желим у овоме животу само очишћење од греха и молим Господа Бога да са нама учини све што Му буде угодно да очисти грехе наше , макар за то били потребни и понижење и срамота. И ви и ја треба да живимо по Божијим Заповестима, а не само по људским заповестима.

(из књиге Духовне поуке и беседе)

У нашу кућу, у Тиби, дошла је једна демонизована жена и моја неписмена мајка је изговорила: "Богородице Дјево, радуј се благодатна Марија".
"Не говори то", рекла јој је демонизована, "јер ћу почети да испуштам такве гласове и вику од које ће сви твоји суседи устати и доћи овамо".
Видиш, неписмена жена је знала и рекла: "Богородице Дјево"!
Ви можете да изговарате "Господе Исусе Христе, помилуј ме", или "Псалтир" или молитве које говори свети Василије Велики на јутрењу или вечерњу.
Све су то молитве.
Али најбоље од свега је када говоримо "Господе Исусе Христе, помилуј ме".
Ова молитва замењује лице старца ако га немаш. Замењује га.
Ако неко има старца у близини, питаће га (шта му треба). Ако неко нема духовника у близини, онда је ту молитва "Господе Исусе Христе, помилуј ме".
И велики и свети Златоусти говори о томе.
Било да те твоја професија, или служба не пушта, да тако кажем, да идеш недељом на Свету Литургију, можеш да своје срце учиниш црквом, јер каже се: "У Црквама благосиљајте Бога".
Црква значи и храм у који одлазимо, али и срце човеково. Можеш да учиниш своје срце олтаром. "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Своје срце можеш учинити олтаром.
Ја не идем нити на вечерње нити на остале пратеће службе, јер не чујем. Како време пролази, слух слаби и слаби.
Све моја утеха и уздање почива на бројаници.
Прво сам открио молитву у својој келији, а потом на Литургији.
Литургија те подстиче да пронађеш више молитве.
А бројаница онда потиче твоју савест да уђеш унутра у "Светињу над Светињама".
Много пута сам улазио у цркву, у олтар. Тамо добијате сазнање да: Овде је Бог.
Много пута када је старац служио, ја нисам служио. Читава црква је бивала уроњена у сладост, у мед. Старац је служио, а ја сам осећао Божију благодат.
Молитвица те постепено води у благодат. И видећеш, то је као да си посадио једно дрвце и сутра- прекосутра оно ће доносити плодове.
Свети Златоусти и свети Василије су од тога почели. Из почетка мала дрвца- касније постадоше светила васељене. И свети Симеон Нови тако је почео и постао светило, иако је најпре био световњак. И свети Георгије је био мирјанин.
Колико само мирјана (световних људи) произноси умну молитву. Колико мирјана су на изглед световни људи, али су у дубини, у суштини, они калуђери.
Оно што је најпревасходније, јер има велику силу, велику важност, јесте да пре поноћи, барем пола часа, или око пола десет- десет увече, када свршиш све своје послове, седнеш и да изговараш Исусову молитву.
Ипак припази, у тај час или ће телефон да ти зазвони, или ће те притиснути поспаност, или ће те напасти неке богохулне помисли. У тај час не сме ништа од тога да те узнемирава. Искључи телефон. Сврши све своје послове и посвети се само Исусовој молитви.
Пола сата само, ништа више. Да седнеш и да изговараш ову молитвицу. Једну по једну реч. Са разумевањем:
"Господе, Исусе Христе, помилуј ме".
"Господе, Исусе Христе, помилуј ме".
Тако запросити, молећиво, плачљиво:
"Господе, Исусе Христе, помилуј ме".
А ово је попут "Езопове басне", по којој копате винову лозу да пронађете "благо".
И након неког кратког временског периода, у зависности од твоје чистоте и ревности, познаћеш и пронаћи ћеш: Прво што ћеш пронаћи је радост.
Радост ће ти на тај начин дати подстицај, вољу, помоћи да чешће изговараш молитву. А молитва ће донети више и веће радости.
Већа радост ће те мотивисати да чешће изговараш Исусову молитву. И тако, радост доноси Исусову молитву, а Исусова молитва радост. И достићи ћеш до те тачке када ћеш говорити:
"Ја сам најсрећнији човек на свету"!

Из књиге: Георгија Кристалакиса "Старац Јефрем Катунакијски- Богослов и педагог пустиње"

извор

Шта тражим, какву љубав? Према Богу? Људима? Цркви? Свему живом и створеном?

Да, и према Богу, и ближњему, и светитељима Божијим, и свом родном крају, и природи, и стваралаштву...

Ово је хијерархија адреса. Има их много. Али постоји само једна љубав. То је оно што тражим, као стање ума.

Ако желите да се молите, ако журите да започнете своје мало кућно богослужење, ујутро или увече, ово је љубав. Ако желите да помогнете особи која је у невољи, којој је тешко, и то је љубав. Ако сте срећни што су се чворци поново настанили у вашој старој кућици за птице; ако се "замрзнете" пред платном уметника; ако желите да сазнате више о свом родном граду или својим прецима...све је то љубав.

Љубав је енергија. Стално кретање напред, ка нечему што треба да нађете, заштитите, подржите... волите . Љубав је живот ваше душе, живот за који је првобитно створена.
Много патимо на овом свету, не можемо све да издржимо – чак ни чисто психички – и сасвим смо способни да упаднемо у грех малодушности. Шта је лек за то? Шта човека спречава да очајава и сломи се? Љубав! Ако волиш, значи да имаш за кога да живиш; то значи да си потребан. Зато се држиш, бориш, верујеш, идеш напред.
Иза мене је веома дуг, болан, многогрешан пут. Увек сам била проблематична, тешка и рањива особа. Изгубила сам сву родбину, остала сам сама у породици. Преда мном је перспектива усамљене старости. Али сада волим свој живот више него икада у животу. Дакле, и ја сам изненађена овим.

Волим да устанем у 5 ујутру, изађем из куће у двориште, слушам цвркут птица, пређем дланом по мокрој трави, приметим дивљи цвет на капији. Волим да се молим, да у Псалтиру тражим псалам који ми тренутно најбоље одговара. Волим сеоске стазе међу травом, сеоске стазе под точковима бицикла и вагоне јутарњег воза „до града“. Волим да перем прозоре на сеоској кући, копам стабла јабука и купујем кромпир на пијаци; поздрављам сусељане и питај како су...
Ово није еуфорија или бежање. Савршено разумем каква се трагедија сада дешава у свету, колико туге, зла, суровости, лажи и безакоња има у томе. И за мене, као и за вас, вероватно је велики проблем научити да живите са овим сталним болом. Али, љубав према животу не умањује се због бола, нити бледи због природног страха, јер у њој има истине. Истине супротстављене злу.
Господ нам даје, не по нашим заслугама – да је тако, ја, на пример, не бих ништа добила од Њега – него по потреби наше страдалне душе. Он ми даје ову љубав према животу, тако да, упркос свој својој слабости, знам да нисам напуштена од Њега.

Да, љубав је управо Његово деловање у човеку; Његова енергија; Његова милост. Његово главно имање нам је пренесено, јер читамо од светог апостола Јована Богослова:
„Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав. У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видио; ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама.“ (1. Јованова 4:7-12).
Дакле, љубећи ми схватамо Несхватљиво. Може се рећи и другачије: љубав је тачка у нама где се сусрећемо са Богом, где се поклапамо са Њим, препознајемо Га и уверени смо да је Он са нама.

Шта се дешава са особом која не воли? А шта је супротно љубави? Мржња, бес, суровост, непраштање, себичност? Ментална и емоционална неразвијеност, утученост и коначно, одбијање љубави и поверења у Бога? Све ово се развија у одсуству - или недостатку - љубави, али ово није супротно од љубави. Супротност љубави у човеку је једноставно одсуство љубави. Ово је мртвило (дај Боже да није смрт!) уместо живота, ово је тешка стагнација уместо кретања, и ово је, наравно, тупо непознавање Бога. То се, наравно, одувек дешавало људима, али сада можда поприма посебно страшне облике. Спаситељ је упозорио: „Будући да се безакоње увећава, охладнеће љубав многих“ (Матеј 24:12).

Зло у свету се гомила, проналази нова станишта, нове облике и начине утицаја на људе, њихову психу. Људи постају огорчени, категорични, оштри, агресивни и сумњичави (ово је посебно видљиво на данашњим друштвеним мрежама). Друга опција је да се обесхрабре и развију депресију. Особа која се препустила депресији више не жури ни са чим, не тражи ништа, ништа јој није слатко, ништа јој није занимљиво. Таквом болеснику вероватно могу помоћи лекари. Али само делимично – исправљањем процеса у психи. А помоћ духу ће доћи само од Духа. Само ће Животодавац оживети душу – ако се молиш, макар и силом, ако се не стидиш да тражиш помоћ Његову, макар и у вапају:
„Као што су очи слугама упрте у руку господара њихових, као очи слушкињине у руку госпође њене, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас. Смилуј се на нас, Господе, смилуј се на нас, јер смо се довољно наситили срамоте;“ (Пс. 122:2).
Овај Доктор нема безнадежне пацијенте – особа која је показала потребну истрајност ће се загрејати, поново ће осетити Живот – Љубав у себи. И поново ће почети да живи, и то не као што је некада живела, већ дубље, истинитије, радосније – са стеченим искуством душевне кризе. Главна ствар је да особа то заиста жели. У супротном, нема јој помоћи, јер Божија милост никада не нарушава нашу вољу.
Често се испостави да ми је 84. Псалам најпотребнији Ово је радосна химна ослобођених заробљеника:
„БЛАГОВОЛЕО си, Господе, земљу Твоју; повратио си робље Јаковљево. Опростио си безакоња народу Твоме,
покрио си све грехе њихове.“ (1-2).
И тамо се задивљујуће говори о сарадњи Творца и твари, о љубави у којој Бог и човек заједно живе:
„Истина из земље засија, и правда са небеса приниче (=дође). Јер ће Господ дати доброту, и земља ће наша дати плод свој. Правда ће пред Њим претходити, и ставиће на пут стопе Своје“ (12-13).

Марина Бириукова

извор

У новом издању Врлинослова, архимандрит Павле, игуман Манастира Ораховица говорио је о томе како упознати Христа. У овој душекорисној емисији отац Павле је нагласио потребу да се клонимо од свега што доноси немир и да се свакодневно у молитви и духовном узрастању препустимо Господу и љубави Његовој.