Воли сиромахе и састрадавај им како би и тебе Бог помиловао.

Немој разобличавати оне који тугују у срцу како не би био кажњен истим жезлом и како се не би испоставило да нема никога ко би био милостив према теби кад га потражиш!

Имај на уму да и ти носиш трулежно тело и чини добро свима без изузетка.

Расуђивање је изнад свих врлина.

Немој никог прекоревати због његовог сагрешења, већ сматрај себе одговорним за све, чак и за сагрешења ближњег.

Боље је бити презиран него презирати. Боље је бити вређан него вређати.

Немој живети заједно с гордим човеком да твоја душа не би била лишена благодати Светог Духа и да на тај начин не би постала обитавалиште лукавих страсти.

Онај ко избегава испразну славу овог света у својој души осећа славу будућег века.

Мрзи спокој и имућан живот како би сачувао мир својих помисли.

Пази се мноштва сусрета и брини се за своју душу како би сачувао душевни мир.

Чувај се малих грехова како не би пао у велике.

Корисније је васкрснути своју душу из страсти размишљајући о Божанском него васкрсавати мртве.

Многи су чинили дивна дела, васкрсавали су мртве, подвизавали су се како би заблуделе извели на пут спасења, чинили су велика чуда. Многи су уз њихову помоћ спознали Бога. Међутим, касније су они који су васкрсавали мртве пали у срамне страсти. И самим тим, својих греховним делима која су постала јавна, многе су саблазнили. У стварности су сами били болесни, али уместо да се брину за своје душевно здравље, бацили су се у отворено море овога света како би лечили и спасавали душе других упропастивши на тај начин и своју наду, и душу.

Онај ко мрзи прелест и расејаност ума у овоземаљским стварима, у свом срцу види свог Владику и Господа.

Да би Бог обратио пажњу на наше врлине, оне треба да буду праћене телесним уздржањем и чистом савешћу.

Боље је живети с орловима него с похлепнима и незаситима.

Боље је живети с осакаћеним и одбаченим човеком него с гордим.

Боље је бити прогањан него прогањати; боље је бити разапет него разапињати; боље је бити вређан, него вређати; боље је бити оклеветан него клеветати.

Самооправдању нема места у животу хришћанина и оно се не среће нигде у Христовом учењу.

Ако волиш кротост, видећеш мир у својој души. А ако се удостојиш да стекнеш мир, радоваћеш се у сваком искушењу.

Бог трпи све наше немоћи, али не подноси онога ко све време ропће и кажњава га како би га поправио.

Уста и срце који благодаре Богу у сваком искушењу добијају Његов благослов и Божанску благодат.

Божијој благодати претходи смиреномудреност, а Божијој казни – надменост.

Кад је твој живот по Богу, немој се жалостити због невоља и својих љутих страсти, јер ће их Бог одузети од тебе једног лепог дана. Такође, немој се плашити ни смрти, зато што је Бог припремио будућа блага како би учинио да будеш изнад смрти.

Савети старца Јустина (Пирву)

извор

Овај живот је, у суштини, мост ка другој обали, тамо где нас чека Бог, где ћемо Га коначно видети лицем у лице. После краткотрајне борбе и таквих истих страдања овог живота, одједном ће ти се открити сва његова истинска ширина и снага, сви твоји најскривенији снови ће се остварити у изобиљу…

Међутим, још увек треба проћи мост (пут) живота. Један од начина је аскеза, потпуно уздржање и укроћавање тела. Такво добровољно стешњавање тела и одрицање од телесних задовољстава уопште карактеристично је пре свега за монахе. Други начин, примерен свим људима, јесу болести. Болести могу бити и благослов, тј. порука од Бога, и резултат наших сопствених грешака, наше безумности. Седиш, на пример, на промаји и назебеш; или не водиш рачуна о исхрани, и због тога се разбољеваш. Али ако се на све то погледа са становишта више користи, онда било која таква ствар може бити узрок окретања човека од телесног мишљења ка Богу.

Једном се неки војник, који је морао многе да убија у рату, нашао пред црквеним вратима. Иконе и тишина која је тамо владала потресли су га. Пожелео је да нешто принесе Богу. Али шта? Пошто није имао ничега другог, дао је своје оружје и бодеж које је управо користио у рату. То је и послужило као почетак његовог новог живота. Постао је монах. Нешто слично може се догодити и поводом болести, и уопште било каквих наших проблема или грешака.

Ипак, наша жеља да савладамо и победимо бол, пропадање и смрт – једно је од наших најтрагичнијих подухвата. Боље је умрети, него се борити за то да не умремо. Боље је сусрести и загрлити бол, него желети да не болујемо. Боље је трулити у гробу, него покушавати да избегнемо сломљености срца и тела.

Упркос томе, због наше људске слабости, Црква је увек снисходљиво приступала болестима, што се огледа у многим њеним канонским одредбама. У њима је одређено када, на пример, монасима треба да се обрате лекару, или да посете болесне родитеље и сл.

Оци Цркве су се обраћали овој теми да би усмерили нашу људску слабост и непостојаност у правом смеру, у нади да ће нас одједном посетити свети трепет, да ће наше срце одједном осетити да је створено за нешто више, а не за пропадање и смрт. Говорили су тако да би наш дух некако могао да осети да је он у нама дах енергије самог Духа Светога, са којим, дакле, лично имамо нешто заједничко, и што нам омогућава да тежимо к Њему, себи сличном, и да оставимо везаност за материју, за прах, за све оно чему је суђено да нестане без трага.

Све што доживљавамо овде, чему се радујемо, што oкушамо, не изузимајући чак ни наша најдуховнија уживања и висока стања – све то ће нестати тамо, горе. Само једно не може да се укине – љубав према Богу. Наша најснажнија доживљавања, најузвишенија виђења и откровења слична су нацртаном сунцу на папиру, у поређењу са срећом личног сусрета са Богом лицем у лице.

Када се небеса савију као свитак и нестану, и када се отворе нова небеса – шта ћемо са свом том нашом биографијом, нашим духовним достигнућима и радошћу? Једино што ће остати од нашег бића јесте наше даноноћно пресељавање срца у вечни живот. Та наша свакодневна пресељавања, исељавања (ума) у вечни живот самим тиме чине тај вечни живот нашим, тако постајемо његови власници, и немамо страх и бригу да га изгубимо.

Небо се, на неки начин, по праву даје подвижнику, а заједно с њим и све остало: сунце које сија на небу, и свети који пребивају на небесима. Све што постоји – наше је, створено је ради нас. Васиона, цео свет – створени су за нас. Колико различитих елемената постоји у мору, високо у планинама, у безданима земље, и на другим планетама, о којима не знамо ништа! Можда никад нисмо ни чули за то, никад се са тим нисмо сусрели, о томе не зна ни наука, која стално открива нешто ново. А колико још и непознатих светова постоји! И све то је Бог створио за нас, и учинио то још пре стварања нас самих, и све зато да бисмо ушли у живот и господарили над тим, да би све то било у нашим рукама. Све је ради нас, али посебно оно што је на небу.

А ради чега су нам претходили различити свети? Зашто је Бог тако уредио да се појаве прво свети пророк Захарија, свети Игњатије Богоносац, свети мученик Теодор Стратилат, Велики Антоније и Велики Атанасије, свети Максим Исповедник и други? – Такође ради нас. Нама припадају и земља, и небо. Тако Господ непрестано усавршава своје тело, чији чланови сви постајемо.

Сваког дана захваљујемо Господу на божанственој Литургији за Његова велика доброчинства према нама, за то што нам је даровао праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, јеванђелисте, мученике, пустињаке и подвижнике. Сви они су ради нас, таквих безумних, нечистих, грешних, телесних људи, да бисмо гледајући на њих на исти начин уподобили се Богу. Треба научити да било који догађај нашег живота, укључујући и болест, сагледамо са те тачке гледишта. Чак и у најужаснијем, наизглед – угледати поруку Божју.

Данас смо славили спомен пророка Захарије. Као што његово име значи памћење Божје, тако и за нас нека све постане подсетник на царство небеско. Ако се тако не наштимамо, онда ће, иако нас је Бог и помиловао, наш живот бити пун преврата. Али ако се ипак тако наштимамо, онда ћемо осетити шта се заиста дешава – не само око нас, већ и изнад нас.

старац Емилијан Симонопетритски

https://manastirpodmaine.org/starac-emilijan-simonopetritski-bolest-kao-sredstvo-kretanja-ka-vecnosti/

Чудотворна Рудна икона Богородице откривена је 1687. године у граду Рудњи, (Могиљевске епархије) по коме је и добила име.

Двије године касније (1689.) у Кијевско-печерски манастир ју је пренио локални свештеник, отац Василије.

Од 1712. године, лик Пресвете Дјеве остао је у кијевском Флоровском манастиру у Подилу, након уједињења са Кијево-Печерским манастиром.

Двадесетих година прошлог вијека, чудотворна икона, обложена прелијепом ризом украшеном дијамантима, нестала је. Највероватније је украдена из храма.

Сада се у Саборној цркви Вазнесења може поклонити копији ове чудотворне иконе.

Познато је доста поштованих копија чудотворне Рудне иконе Богородице. Међу њима је и древна икона насликана на платну, која се налазила у Цркви Покрова Пресвете Богородице у граду Алешки, Харковске области.

Предање каже да ју је у Харков донио око 1612. године извјесни свештеник Петар Андрејев, који је дошао из Подољског краја, бјежећи од прогона унијата.

Познате су биле и друге копије Рудне иконе Богородице – у селу Лубни, Лубенског округа Полтавске губерније, у селу Олишевка, Козелетског округа Черниговске губерније, у неким селима Ровне, Гродњенске и Витебске области.

Најпознатија копија је икона Пресвете Богородице која се налази у московској Цркви Рођења Пресвете Богородице у Крилатском.

Према народном предању, преношеном од уста до уста, око средине (19). вијека, икону Богородице су пронашли сељаци села Крилатскоје који су рано ујутру дошли до извора у јарузи, видећи Свети лик у трави. На мјесту пројаве иконе, подигнута је капела у име пројављене Рудне иконе, а њена копија постављена је у мјесну Цркву Рођења Пресвете Богородице.

Познато је да су се и прије Октобарског преврата 1917. године становници Крилатског на дан празника иконе 25. октобра окупљали, организовали свеноћно бденије и литургије, обишли многе цркве у Москви са светињом и организовали дуге вјерске процесије.

Обновљена икона је предата настојатељу новоотворене цркве 1989. године, те је заузела у њој своје заслужено мјесто и постала позната по многим чудима која су из ње произашла усрдним молитвама парохијана.

Године 1996. један од престола храма је освећен у част Рудне иконе Богородице. А данас, многи православни становници Москве долазе на дан прославе Рудне иконе Богородице, до извора, некада чудесно освећеног.

Спомен Рудне иконе Богородице празнује се 24. јула по новом односно 11. јула по старом календару. Постоји још један дан када се ова чудотворна икона празнује, а то је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару.

Чуда

Пред овим образом молимо се за исцјељење од различитих недуга, као и од тешких и сложених животних околоности.

Тропар глас 5.

К Богородици приљежно увијек притецимо, грешни. К Богородици приљежно увијек притецимо, грешни и смирени, и припаднимо, к покајању, зовући из дубине душе: Владичице, помози, нам милосрђем, искајући, гинемо од мноштва прегрешенија, не одврати твоје слуге од себе, јер у тебе једину наду имамо.

Молитва

Пресвета Дјево Владичице Богородице, милост Христа мојега, обитавалиште Пресветога и Животворнаго Духа, надо свих светих слугу, свето огледало свјетлости Божије, светињо ангела и архангела, теби, припадамо, усрдно молећи се: умоли Сина својега и Бога мојега, да отпусти свако прегрешеније, вољно и невољно, избави ме од свих налета ђаволских. Јер си ти Владичице, мога пада избављење, простри Богоносне своје руке и извуци ме из дубина греховних и подај ми, рабу Твојему (име), како би свагда угодно Сину твојему и Богу мојему творила, Слава Њему са Безначалним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворјашчим Његовим Духом сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2025/07/23/cudotvorna-ikona-majke-bozije-rudnenska/

Беседа с протосинђелом Петронијем (Тенасеом)

Протосинђел Петроније (у свету Петар Тенасе; 1916-2011) један је од поштованих румунских стараца. Дуги низ година био је старешина румунског општежитељног скита Продром (Рођења Јована Претече) на Светој гори Атонској. Старац је уживао велики углед, не само на Атону, већ и у целој Грчкој. И наравно, у својој домовини – Румунији. Још у раној младости је одлучио да свој живот посвети Господу, а 1940. године је примио монашки постриг у манастиру Сихастрија. Ускоро је морао да стане у чврсту одбрану своје вере: у комунистичкој Румунији монаси су подвргавани прогонима, ни отац Петроније није избегао невоље. На Атон је дошао 1978. године. На Светој гори је отац Петроније постао опитни духовник и активни старешина који се много потрудио на духовној обнови скита и његовом уређењу и као библиотекар, и као аутор књига. Књига његових размишљања «Врата покајања» преведена је на неколико европских језика. Читаоцима сајта «Православије.ру» нудимо једну од последњих беседа са старцем.

* * *

– Оче настојатељу, реците нам шта је пост и какав уопште треба да буде хришћански живот?

– Хришћански живот, духовни живот, значи очишћење унутрашњег живота, душевног живота. Чиме се прља душевни живот? Он се прља вољно и невољно. Он се прља невољно, зато што човек види и чује рђаве и греховне ствари. Иде путем, види нешто, чује нешто, сретне некога и испрља се чак и против своје воље...

А то значи да човек треба да буде пажљив и кад су речи у питању – и «нека буде реч ваша: да – да; не – не,»^[1] како каже Спаситељ, - и треба чувати своја уста: треба чувати своје очи и уши, како каже свети Јован Златоуст: «Кад постиш, немој постити само утробом,» - јер у супротном случају не чиниш ништа. Нека посте и твоје очи, да не би виделе прљаве ствари, нека посте уши, да не слушају мрске речи; нека посте руке, да не чине лоша дела; ноге, да не иду на грешна дела. Односно, нека пости цело твоје биће.

Доведи у ред све облике испољавања човека – јер сваки од њих оставља своје трагове, више или мање дубоке, на човекову душу, па чак и на његово тело у складу с оним интензитетом с којим страсти и зло споља делују на њу. Човек носи у себи терет, а да ни сам тога није свестан – или хришћански, или греховни. А да би човек био у равнотежи није могуће да живи у складу и с једним и с другим. То је искључено! Он не може бити и с добром и са злом. Ако улази зло, добро више неће ући. Покајање и исповест, и подвиг у хришћанству постоје управо ради овог унутрашњег очишћења и ослобађања себе.

Зле ствари стичу власт над човеком и поробљавају га. И човек више нема снаге да се усмери ка свом најважнијем циљу – тежњи да достигне Бога. Оне скрећу човека с пута, мењају га, одводе га на друге стране. И тада се човек душевно оптерећује, постаје сложенији, и зато треба да се ослободи ових унутрашњих стања.

А подвигом, постом, молитвом и исповешћу, човек се с годинама мало-помало чисти и ослобађа.

– А какво место у животу хришћанина треба да заузимају телевизија и интернет?

– Румунски народ је био дубоко прожет православним хришћанством, живео је у складу с њим, скромним, једноставним животом. Међутим све оно што је дошло са Запада, - све је то искључиво плотско, створено је за тело – не ради бољег проучавања тела, већ ради геховне и страсне плоти. Одатле су овамо дошле све техничке новине. Оне нису створене и не стварају се по Божанском надахнућу, на корист човеку и за његов хришћански и духовни раст, не стварају се за постизање његовог циља – да постане свет, како каже Спаситељ: «Будите свети, будите савршени као Отац ваш Небески»,^[2] – стога све што човек чини треба да помаже постизању овог јединственог циља његовог постојања.

Јер, каква је корист човеку ако стекне цео свет, а погуби своју душу? То каже Спаситељ Христос,^[3] а не неко други!

Дакле, човек је позван да се припреми за то да уђе у вечно блаженство: да постане свет, да се просвети, како би могао да се приближи Светињи над светињама, - само тако може ући у тамошње Царство. Међутим, сва ова техника није створена за то! Она нигде не предвиђе постојање Бога, нигде не предвиђа човеково духовно усавршавање! Потражите то и погледајте да ли ћете нешто такво наћи! Тога нигде нема! Зато што није створена с тим циљем.

Какав је смисао телевизора у човековом животу? Претпоставимо да је телевизор створен за црквена богослужења. Али, то је несумњиво грех – и о томе је већ писано и у румунској штампи, - то је непоштовање према светим службама. Човек не учествује у богослужењима која се преносе преко телевизије, - он ради своје послове. Покушава да их гледа болесник, покушава радник, али они не учествују у Светој литургији. Оно што они виде јесте – како да се изразим – привид, то је представа! Света литургија се одвија у храму – на светом месту, где се налази свештеник, где се обављају посебне тајне. А преко телевизора се ништа не остварује. То је представа, а не учествовање. Једна је ствар учествовање, а друга је представа. Гледам – и без икакве сврхе! Мој ум размишља о томе, али се ја не налазим у контакту са стварношћу коју тамо видим! То је уобразиља. Мој ум не живи оним што се тамо дешава...

– Људи данас свој ум пуне разноразним вестима, више или мање сензационалним, јефтиним филмовима, ток-шоуима, на којима се позвани препиру... Како по Вашем мишљењу све то утиче на душу?

– То је страшно разводњавање! Они лоше утичу. Зато што људи из онога што виде не извлаче знања. Две ствари су, кажу оци, апсолутно неопходне за спасење – знање и делање. Али, само је духовно знање корисно! А непотребно знање не доноси никакву корист. Какву корист оно доноси нашем уму? Оно ме само расејава – јер, видите то, све је то створено ради расејаања. Из тога је јасно да су то ђавоља посла...

Спаситељ каже: «Ја сам Алфа и Омега,» ^[4] – Једини, Јединствени Бог. Демона има много, има их на легионе, и они су расејани. А тада, да би се срео с Богом, човек треба да уђе у најскривеније место како би се на њему срео с Богом. Међутим, ђаво га расејава до бесконачности у спољашњим пословима и више му не преостаје времена. Нема више времена ни за себе самог, јер је распршен у спољашњим пословима. Зато су све ове ствари које, као што видиш, воде напоље, створене с прецизним циљем да расеју човека.

Штампа из дана у дан говори само о греховима, о људским схватањима, о злу. Она није хришћанска, није корисна. Какву корист имам од тих инфорамција? Да знам да се десило убиство, да је овај и овај политички преварант, да су се људи негде потукли, о рату и о осталом? То ме непотребно узнемирава, ствара у мени непотребна и бескорисна душевна стања, која ме одвлаче од мог главног циља и расејавају ме, стално ме распршују. Исто раде и телевизор, и радио! А циљ свега тога јесте да ти расеју ум. То је циљ на који ђаво надахњује.

Свети оци кажу да човек, да би му било лакше да се приближи Богу, треба да има и духовно знање, треба да зна разумне основе ствари и да схвата зашто је Бог ствари створио овако, а не другачије. И духовно знање ми помаже да спознајући разумне основе ствари, видим модификације врлина; односно да гледајући како се ствари дешавају схватим како да их применим у свом личном животу.

– Како се може препознати шта је за нас у духовном смислу корисно, а шта није?

– То је врло једноставно: ако ми нешто помаже да постанем бољи као хришћанин, то је добро; а ако ми не помаже, није добро. То је једноставно као два пута два! Нека нам то буде лакмус-папир који ћемо стално примењивати на све што треба да учинимо. Гледам телевизор? А да ли постајем бољи него што сам био? Информације, радио, ако их слушам – да ли ме чине бољим, мроалнијим, духовнијим?...

Рећи ћу Вам: има много непотребних, потпуно бескорисних ствари. Свет је постао сложенији због телесних потреба. Погледај: у стара времена је све било много једоставније! А даље, што је свет постајао сложенији, тим даље је одлазио од Бога. Отуђивао се, а сад се одвија последње распршавање – зато је ствар дошла до тога да човек више нема времена за Бога. За Бога нема више места, људи су бачени у свет који није Божији, који нема смисла, који не схвата због чега је створен.

Овакво друштвено стање је ненормално и потпуно је неприродно! А оно не може бити другачије осим оног које нам је дао Бог. Али ми не можемо да га улепшамо, не можемо да му дамо други крој да изгледа добро. Не, то уопште није добро! Ако можемо да побегнемо од њега, побегнимо.

Нека ово за нас буде кључна реч: ако ми нешто помаже да постанем бољи – то је добро; ако ми не помаже, није добро.

– Једном сте говорили да је данас највеће зло то што човек више не може да се моли, што остаје отуђен од Бога.

– Да, то је најтеже дело од свих које чинимо. Човек, који је оптерећен телевизором више не може да се моли; пошто је расејан, он више не може да се моли, он непрестано губи оно најсветије. А Спаситељ каже: «Непрестано се молите!» ^[5] Непрестана молитва означава стално чување везе с Богом. Тако треба да буде и тако и јесте, зато што се стално налазим у Његовом присуству. Не могу да будем с Богом и да гледам на другу страну; не гледати Га значи непоштовање. Бог је увек овде присутан, зато се молите непрестано. Будимо увек на вези с Богом! Као што човек не може да живи не дишући, тако немојмо остављати ни молитву. Јер, не можеш да живиш, а да не дишеш, Бог нам је дао ову потребу. Зато свети оци кажу да учимо гледајући ствари, видећи како се све дешава, гледајући разумне основе ствари, учимо се различитим врлинама, учимо да будемо врли.

Погледај, Бог је у нас уткао потребу за ваздухом. А зашто је створио човека који има потребу за ваздухом, за дисањем? Јер, анђелима дисање није потребно. Њима није потребан ваздух, они не живе од ваздуха. Бог је дао човеку ову потребу – за делатношћу без које човек не може да живи, зато што ће иначе истог часа умрети – да би схватио да постоји и нешто друго. Не само тело, већ и душа, ако јој нешто недостаје, она умире, не може да живи. Потребна нам је ова веза с Богом, зато што човек умире ако не одржава сталну везу с Богом. Зато се молите непрестано и будите стално повезани с Богом, како каже свети Григорије Богослов: «Удиши Бога, као што удишеш ваздух.» Због тога и свети Јован Златоуст каже: «Не дугачке молитве, већ кратке и честе, како би све време ишао с молитвом, како би стално био повезан с Богом.»

– Шта мислите о релативизацији религија у наше време? Једни говоре о религији у идолопоклоничком, па чак и атеистичком контексту: «религија НЛО», «религија ТВ» итд. Да ли мислите да су у праву?

– Не може бити друге религије осим једине, која је повезана с Богом. Не може бити религије грехова, као што је сад створена «религија блуда». Сад влада «велика блудница» из Апокалипсе.^[6] То је управо она, то треба да знате! Не видимо другу! Јер је написано да ће негде бити жена, блудница, и да ће је видети цео свет. То је онај блуд који се данас, посебно посредством телевизора, насилно усађује у целом свету и у менталитет људи. Видите ли? Дошло је до тога да су грехови за које Бог кажњава истребљивањем, уништавањем, проглашени за људска права. У једном часопису који ми је случајно доспео у руке видео сам нешто везано за делатност Савета Европе. И на једном месту се каже: «Савет је задовољан тиме што је успео да у Румунији отклони препреке које се супротстављају хомосексуализму.» Односно, Савет Европе, а не румунска влада! А ови наши гутају, гутају гадост којом их чашћавају, преузимају обавезе да је испуне и не размишљају о румунској традицији, не размишљају ни о чему; и долазе и гурају је, нуде је становништву и онај ко хоће храни се њом.

Свети оци кажу: ниједан други грех не скрнави људску душу тако јако као блуд. Човек друге грехове чини ван себе, а овај унутар самог себе. Ниједан други грех не скрнави људску душу као блуд. Ето! Данас је то модерно, видите ли? Испрљати човека до највећих дубина душе – и не само одраслог, већ и малу децу...

– У закључку дајте савет свим хришћанима у овим тешким данима.

– Мој савет и позив је да човек с времена на време побегне, да се одвоји од онога што спада у телесне потребе, како би поново могао да стекне духовно стање, да се сретне с Богом Који се налази у нашем срцу – да уђе споља у Његову брачну ложницу. Зато и постоје вечерње, ноћне молитве, које човек твори у самоћи; јер не може да их чини насред улице, он их твори тајно.

Треба бежати из света, односно свести на минимум своје физичке, природне потребе, које су неопходне за постојање – уздржањем, постом, а не задовољствима, не столовима, банкетима и другим, већ скромним и једноставним животом, са сиромаштвом, са смирењем. Тако их треба свести на неопходан ниво, само ради потреба. Трудимо се за потребе, за неопходно, а не за задовољство и разоноду. Ево хране и одеће – облачим своје тело како бих се заштитио од невремена и покрио наготу, а не како бих носио раскошну свилу и скупе ствари које радују таштину и гордост; исто је и с храном, исто је и са свим овим питањима. Користимо спољашње ствари за потребу и на духовну корист...

Оци кажу да је ум створен како би се кретао тамо-овамо. Једна од тешкоћа ума се састоји у томе што се расејава кад нема шта да раде. Каже се: запосли ум; ако је ум запослен, радозналост га неће вући, на пример, према телевизору. А какав му заправо посао треба дати? Или духовно размишљање или молитву – ако јачаш непрестану молитву.

Моли се Богу онолико често колико дишеш. Ако је ум обузет молитвом, више га не привлаче ни спољашњи утисци, он се више не зауставља. Ако је његова мисао узвишена, света и духовна, телесне лепоте не остављају утисак на њега, већ духовне. То је тако једноставно!

Отац Пајсије из Сихле^[7] се сећао једне врло једноставне ствари у вези с тим. Говорио је: «Једном је код мене дошла нека побожна снаша и упитала је: «Шта да радим оче? Неписмена сам и не знам молитве. Хоћу ли се спасити без молитве?» Рекао сам је: «Да ли се уопште молиш?» - «Да, молим се!» - «Како се то молиш?» А она ми каже: «Па ево како се молим: кад метем под, молим Бога: Боже, очисти прљавштину из моје душе као што ја чистим ову прљавштину из куће, и нека Ти се моја душа свиди, као што се мени свиђа чиста кућа. А кад перем веш, опет кажем: Господе, спери зло с моје душе, нека буде чиста као што је чиста ова кошуља. И тако говорим у свему, шта год да радим. Да ли је добро да то чиним?» - «Живи тако целог свог живота!»

То је непрестана молитва ума. Односно, у свим околностима, кад човек нешто чини, треба да види Божије присуство и да ради свој посао, јер може да га ради. Али обављаш спољашњи потребан посао, твој ум одржава везу с нечим другим – он је позван на присуство Бога Који је свуда. Тада ум више није радознао, он више не жели да види нешто друго, зато што је све време заузет светим и узвишеним, духовним стварима, а све остало га чини равнодушним.

С протосинђелом Петронијем (Тенасеом) разговарао је Виржилиу Георге

Familia Ortodoxă. 2011. № 26

^[1] Мт. 5, 37.
^[2] Уп.: Мт. 5, 48; 1 Петр. 1, 16.
^[3] В.: Мт. 16, 26.
^[4] Уп.: Откр. 1, 8.
^[5] 1 Сол. 5, 17.
^[6] В.: Откр. 18, 2; 19, 2.
^[7] Јеросхимонах Пајсије (Олару) био је највећи румунски духовник, духовни отац потоњег старца Клеопе и мноштва других познатих румунских стараца, јерарха и простог народа. О њему в.: http://www.pravoslavie.ru/put/39264.htm.

извор

Све науке-ништа су без науке о спасењу

„Све науке и знања ништа су без науке о спасењу. “

„Плотски живот-пливати једним током и наслађивати се лево и десно, духовни живот-против тока, непрекидан труд, у супротном односи којекуда.“

Сећај се: са нама ће бити само оно што је Господ одредио

„За оно где не можеш да помогнеш, шта не можеш да промениш (животне околности) - ништа се не брини; о греховима се брини.“

„Сећај се: са нама ће бити само оно што је Господ одредио.“

„Веруј у Божију Промисао- сам не измишљај ништа, живи- како ти је Бог дао и буди оно што јеси; чисти се од страсти колико можеш, моли се, придржавај се заповести, покај се.“

„Мисли: желим оно што Бог жели...“

Како да се правилно понашаш са људима

„Обраћајући се људима, буди онакав какав јеси- не додај, не одузимај.“

Не веруј сваком гласу; не жели све што видиш.“

„Не ради све што можеш-ради само оно што треба; шта не знаш-не утврђуј, нити поричи већ питај.“

„Буди кротак, пре него дрзак, више ћутљив него брбљив.“

„Према свима буди умиљат, али никоме немој ласкати.“

„Започињи нешто, тек пошто си испробао своје снаге.“

„У жалости- не буди утучен, у срећи-не буди раслабљен (земаљска срећа је непостојана, смењује се са огорчењима).“

„Служи свима коме можеш; буди человекољубив- бићеш вољен од Бога и ближњих; ономе ко те је повредио-опраштај.“

„Води рачуна о себи, а не о маси људи. Она је као бурно море. Онако како ћеш сам стати пред лицем смрти, тако увек стој и пред самим собом.“

„Не веруј својим и туђим речима, а веруј својим и туђим делима.“

Како се понашати према онима који су против тебе

„Према онима који су против тебе понашај се без човекоугађања, бојазни, збуњености-по Христу, смирено, чврсто, снисходљиво, некада (када је потребно) чак и оштро. Један је Бог и њих и тебе створио, свима предстоји смрт, не обраћај пажњу на оне који те искушавају. Сами не могу ништа-пиони.“

„Буди кротак, одлучан; крсти се свуда.“

„Мисли овако: извињавам се, опраштам свима који су ми нечим наудили; опрости нам свима Господе и спаси нас. Идаље цени и поштуј оне који су те увредили; можда ће се после покајати. Буди им јако благодаран- они помажу твом Спасењу-по Промислу Божијем.“

Боље примећивати код других врлине , а код себе грехове

„Не критикуј друге, труди се да им се прилагодиш, иди им у сусрет, истрпи их, буди умиљат и отворен, живи за све, ближње чини срећним, смируј се, прећути, буди саосећајан- Бога ради, имај поштовања.“

„Боље примећивати код других врлине, а код себе грехове.“

„Не смеш да се петљаш у туђ живот-своје грехове нећеш видети.“

„Не знаш мисли човека, као ни шта ће следећег тренутка урадити-не суди о њему и не говори лоше.“

„Не веруј да је твој брат лош, а веруј да ти не ваљаш- опрости му, буди снисходљив, пронађи његову доброту и свој гној.“

Ни о коме не мисли зло, иначе ћеш сам постати зао

„Не осуђуј ближњег: теби је познат његов грех, а није ти познато покајање.“

„Онај који осуђује штети трима: самом себи, ономе ко га слуша и ономе о коме говори.“

„Како бисмо научили да никога не осуђујемо, морамо се одмах молити о грешном, да би га Господ исправио; треба уздахнути о ближњем, да би заједно са тим, уздахнули о себи.“

„Забележимо себи једно правило: не веровати онима који осуђују. И друго: никада не говорити лоше о одсутнима.“

„Ни о коме не мисли зло, иначе ћеш сам постати зао; јер добар мисли добро, а зао зло.“

Ближег од Бога никог немамо

„Шта је риба у води-то би требало и човек да буде у Богу.“

„Циљ живота- стицање Духа Светога.“

„Имај на уму: Ближег од Бога никог немамо...На реч „Бог“ љубављу се испуњавај.“

Господ држи оног ко се њега држи

„Мисли: држи ме у Својој руци Господ, зато још личим на човека. Ако попусти Господ-постаћеш гори од скота и злобнији од беса.“

„Покров Божији је над тобом. Знај: бесови су многи,али немоћни су они-без допуштења Божијег. Господ држи оног ко се њега држи.“

„Благодари Богу- и опет ћеш добити оно благо за које благодариш.“

Није довољно клонити се зла-потребно је и чинити добро

„Могу бити опроштени многи твоји греси ако се многи буду молили за тебе-чини добро, док није касно, воли све.“

„Да би спасао душу, није довољно клонити се зла, потребно је и чинити добро.“

„Једноставна врлина-милосрђе, када се пројављује као снисхођење према ближњима.“

Смирени чини добро ономе ко му чини зло

„Смирење се састоји у томе да човек призна себе за грешника који не чини никакво добро пред Господом. Смирење-то је када он савесно ћути, када се не напреже да се његове речи прихвате, када одбацује сопствену вољу, уздржава се од лажи, не произноси пусте речи, не противречи старијем, трпљиво подноси срамоту и приморава себе да поднесе труд и невоље.“

„Истински смирени ако и има неких дарова од Бога: молитву или сузе, или пост, или нешто друго-све то брижљиво крије јер похвала људска као мољац и рђа све квари.“

„Смирени чини добро ономе ко му чини зло.“

За душу је укусна и обилна храна бескорисна: квари здравље, телу отежава.

„Који се уздржава живи здраво, дуговечно и добро.“

„Ако се бориш са страстима у храни се уздржавај, ако слаби тело-храном се подкрепљуј.“

„Треба јести са апетитом али се не преједати. Мисли: појешћу после и одложи. Погледај у клозет-тамо ће све да иструли. За душу је укусна и обилна храна бескорисна: квари здравље, телу отежава.“

„Скотина тебе (твоје тело, осећања) треба да слуша, а не ти (твој разум) њу.“

Није свако дело угодно Богу, само оно урађено са исравним расуђивањем

„Није свако дело угодно Богу, само оно урађено са исправним расуђивањем. На пример, можемо постити, али са ропотом на пост,или на храну, или на начин припреме; можемо постити, али осуђивати оне који не посте; постити и хвалити се постом, речима повређивати ближње. Можемо трпети болест или тугу, али роптати на Бога или људе, жалити се на своју судбину...Таква „добра дела“ бивају неугодна Господу, пошто се чине без расуђивања.“

Придржавај се разноликости у раду

„Придржавај се разноликости у раду: ако заседнеш за књигом- изморићеш се морално, отежаће ти ум, на дуго ћеш изгубити интерес. Труди се разнолико-читање, сеча дрва, шивење, размишљање.“

„Створи навику- труди се у молитви.“

Мужевно носи свој крст-свој карактер

„Мужевно носи свој крст-свој карактер.“

„Желиш да се подвизаваш- (једнако) живи као и сви. Подвизи доводе до прелести, тешко излечиве. Обављаш посао-глава ради и слава Богу.“

„Главно, кајати се за грехе, покајати се; само за свакидашњу борбу Господ ће помиловати, а не за „исправност“ коју немаш, нити ћеш имати (а и ако будеш имао-погордићеш се).

Немоћи-до спасења, до смирења

„Уколико си немоћан (напада те недостатак воље, малодушност, лењост, осећајност, отупелост и слично)-не одбијај због гордости те немоћи од себе, спознај их: природна немоћ није грех- буди смирен (што је при томе природно) чвршће се уздај у Бога, увек му се обраћај за помоћ, утврђуј се у добру, уразумљуј се...“

„Немоћи- до спасења, до смирења (на пример твоја расејаност). У датом тренутку се спасавај, сећај се смрти, и грехова и Бога; по томе се увек трезни.Говори: слава Богу- за бол, за немоћи, за недостатак карактера-очигледно је, за душу је тако боље, спасоносније. Нека боли глава, нека си глуп, без памети, без карактера-само до смирења. Господ ти иде у сусрет, радуј се“.

Пред молитвом је неопходан осећај милости Божије

„Страхопоштовања у молитви нема, јер волимо своје страсти, немоћи, не желимо да се боримо са њима. До последњег се моли.“

„У молитви проси од Бога љубави. Моли Бога о благодати Светог Духа. Моли се-да ти Бог укаже шта да говориш, радиш, како да поступаш. Моли се о здрављу, усавршавању. Ваља просити од Господа: доброг здравља душе и тела, мирног живота, хришћанске кончине. Моли се за помиловање у смртном исходу и о заштити- када немаш снаге за молитву.“

„Пред молитвом је неопходан осећај милости Божије.“

Преподобни оче Симеоне, моли Бога о нас!

Мисли преподобног Симеона (Желнина)

извор

...сви много гријешимо.
(Јак. 3, 2)

Човек је својим актом одбацивања Бога раскинуо везу између духовног и физичког света, и физички свет је заједно са собом потчинио ропству трулежности и смрти, заменивши законе љубави законима мржње и свеопштег непријатељства.
Прва последица греха било је слабљење човекове природе у сваком смислу. Онемоћали дух није могао да сачува своју владавину над душом и телом. Кад је онемоћао унутрашње човек је пао и спољашње. Трудећи се у зноју лица свог морао је да ради за парче хлеба.
Међутим, обично су човекове духовне очи слепе и он не види како му душа умире. Он је роб својих навика и склоности које су се у њему учврстиле, те нема снаге да се ослободи њихове власти.
Св.прав. Јован Кронштатски каже: “И сам трептај срца у нестрпљивости је већ грех и унутрашње се кажњава истог часа.”
Старац Алексеј Мечов грехом сматра и нестрпљиви покрет душе. А пошто ће се судити нашој души, а не телу, свака греховна мисао представља мрљу на одећи душе.
У погледу жеља душа не може имати оправдања. Она је слободна да жели добро или зло и да следи своје осећање за истином или лажју.
Бездан мисаоног греха лежи у дубини наше душе и у скривеним тежњама срца, скривеним од света, а најчешће и од нас самих, које Господ ипак види (скривена жеља ка самообожавању, скривено бунтовништво слуге који Бога осећа као јарам и противи Му се).
Св. Петар Дамаскин пише: “Наши грехови по броју премашују морски песак, а по својој тананости су као прашина, многима су непознати. Грех је овладао ливадама душе укључујући њене најскривеније одаје.”
Св.прав. Јован Кронштатски: “Нико нека не мисли да је грех нешто од мале важности; грех је страшно зло које душу убија и сада и у будућем веку.”
Колико дубоко грех пушта корење у срцу грешника и у читавом његовом бићу! Он грешнику даје свој вид којим он види ствари потпуно другачије него што оне јесу по својој суштини ПРИКАЗУЈУЋИ ИХ У НЕКАКВОМ ЗАМАМНОМ ОБЛИКУ.
По правилу, сви смо ми горди и веома високо ценимо себе, сваки успех у животу приписујемо својим заслугама и врлинама, задовољни смо собом, смејемо се туђим грешкама.
Свт. Филарет, митрополит Московски пише: “Кад човекова душа ври огњем Божанске жеље овај духовни огањ истовремено јој служи и као делатна сила и као заштитни панцир.”
Отшелник Диоки: “Онај чија душа није везана за Бога и којим влада било која страст постаје налик на животињу.”

схиигуман Сава Остапенко

(одломак из књиге "Покушај грађења хришћанског погледа на свет")

На обронцима планине Јастребац, недалеко од Прокупља, налази се манастир посвећен светом великомученику Георгију. Манастир се налази у селу Ајдановац, а предање казује да је село, а и манастир са њиме, име добило по неком турском бегу Ајдану, који је примио монашки постриг, у знак благодарности Богу за спасење и настанио се у близини ове светиње.
 

Тачно време подизање ове светиње није познато, али ако се узме у обзир архитектура и живопис храма, преовлађује мишљење да је манастир подигнут у време Немањића, највероватније у време владавине краља Милутина, или непосредно по турском освајању Балкана.
Сачувани натпис у манастирској Цркви сведочи да је храм подигнут као метох манастира Наупаре, а живописан 1492. године уз помоћ ктитора, игумана Данила и Матеја и приложника. Манастир се помиње у турским тефтерима из XV и XVI века и поседује велико имање. У манастиру је постојала школа, а била је развијена и преписивачка делатност. Манастирска Црква је неколико пута страдала, први пут највероватније у XVII веку. Б. Ђинђић бележи да су после Прве сеобе Срба 1690. године Арнаути, након опустошења Топлице разграбили манастирско имање, али и да је један од њих, по имену Ајдан сачувао манастир од даљих пустошења. По њему је манастир у примио турско име Ајдановац.

 Манастир је дуго био пуст, а манастирска Црква је обновљена тек 1887. године. Након Берлинског конгреса и ослобођења Топлице 1878. године, Турци и Арнаути бивају протерани. 1899. године, Феликс Каниц посетио је овај манастир и записао да је манастирска Црква тада била „једина богомоља у целој области.“ Каниц бележи да је Црква обновљена 1884. године, али је вероватније да се то догодили 1887. године. Обнову манастира је помогао краљ Милан Обреновић, који је сазидао манастирске конаке и спомен чесму.
Након избијања Првог светског рата, почетком 1915. године Бугари су окупирали Топлицу. Почетком 1916. године опљачкали су манастир и спалили конаке. Тек по завршетку рата, уз помоћ Српске владе, подигнути су нови конаци, а манастир обновљен. До 1936. године служио је као парохијски храм, када је поново преображен у манастир. Манастир је поседовао велике земне поседе.
 

Манастирска Црква је једнобродна базилика, издужене правоугаоне основе са апсидом на Истоку. На западној страни је припрата, испред које се налази зидани трем из каснијег периода.
 Манастирска Црква је живописана 1492. године, руком непознатих зографа, највероватније провинцијских мајстора из северне Грчке. Живопис није комплетно сачуван, а рестауиран је 1996. и 1997. године. Најбоље је очуван зид на северном делу припрате и представља рад из првог периода живописа. Наос је живописан највероватније у XVII веку. У манастиру је неким чудом остало сачувано неколико богослужбених књига из XVIII и XIX века. У Цркви се чува и једна велика светиња, кивот са моштима светог пророка Наума. Иконостас је новијег датума, израђен у неокласицистичком стилу, а даривао га је краљ Милан Обреновић.
31. марта 1970. године манастир је стављен под зашититу Државе под редним бројем СК 236, као културно добро од великог значаја.

https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-ajdanovac

О, колико је милосрдан и препун љубави Господ! Он је спреман да нам све и сваком опрости и стрпљиво чека наше обраћање, наше искрено покајање.
Не уништава нас количина и тежина грехова наших, него наш живот без покајања. Уништава нас то, што ми гурамо наше покајање, како се каже, што даље у ћошак. Ето, и ради тога се срди на нас наш Господ. Свети апостол Павле каже: „Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога, Који ће дати свакоме по делима његовим.“ (Рим 2, 5–6).
Господ жели да спасе све и да дарује свима вечно блаженство, а ми се јогунимо, тонемо у своје грехе и на покајање гледамо кроз прсте. Зла сила нас на разне начине одвлачи од покајања, но чешће од свега покајање се одлаже због лењости и лажног стида. А треба отворено рећи, и имати страх од њега, а када је грех већ учињен, тада га треба открити и исповедити га, зато што ће се раније или касније грех поново појавити. Ако не у овом животу, онда у будућем, и тада ће бити страшно и стидно не само због узрока греха, колико због неразумног скривања.
Бити грешник - је општа несрећа. Нема ниједног човека без греха. Само је Бог безгрешан. Ако човек  не греши делом, онда греши речју, ако не речју, онда помислима.
Има и хришћана који се не кају и не причешћују из  другог разлога. Они су заборавили на Божије милосрђе и о покајању размишљају по људском суду: тобоже, ја сам тако велики грешник, да ми Господ нипошто неће опростити. То је већ очајање – смртни грех. Никада не треба заборавити да нема неопростивог греха, осим греха непокајаног, тј. нема таквог греха, кога Господ не би опростио, ако се човек покајао.
Најстрашније је – када човек нема потребе за покајањем. Они који мисле за себе да су праведни и да ће се спасити без покајања. Ма како ми живели праведно и свето, ми не можемо да уопште не грешимо док живимо у телу и зато никада не треба да нас напушта осећај покајања.
Господ не улази у срце, док се оно у потпуности не очисти покајањем. И само када је човек потпуно свестан својих безакоња, чак и у најмањим гресима, када са најдубљом скрушеношћу срца заувек остави своје грехе и сматра се грешником, тек онда ће Господ посетити срце и испунити га миром, радошћу и љубављу.
Обично се човек труди да умањи свој грех и представи себе мање достојним осуде, него што је у стварности и тако штети души својој. Грех је једини разлог која нас удаљује од Бога и представља брану од Његове љубави. Треба знати да сваки грех, како велики, тако и мали  исти по својој суштини.
Господ чека од нас покајање. Пођимо брзо, брате мој, на Његов зов.
Покајање је основа нашег спасења и зато га не треба пренебрегавати. При крштењу ми се рађамо водом и Духом Светим, а при покајању се поново рађамо сузама и Духом Светим.

Ради подршке и оснаживања тог осећаја, Црква пружа руку помоћи, усмерава човека на Тајну очишћења од грехова својих. Та Тајна одсеца од човека грешни део његове душе. Том тајном се уништава прошло и самим тим се одсеца и оно што је горе од човека него  грех – њом се уништава очајање.
И тако, милосрдни Господ прашта сваки грех, и не треба очајавати, не треба се стидети исповедања својих грехова. Не треба их умањивати, него их треба са сузама раскајати и Господ ће их опростити.
Сви ми желимо да се спасемо, али мало ко размишља и на прави начин се брине о свом спасењу. У рај желе сви, а тешко је трудити се и донети добре плодове за своје спасење. Код многих је жеља да се спасе остаје само жеља,на речима...
А Господу нису речи потребне, него дела!

Схиигуман Сава (Остапенко)

извор

Изреке псковопечерских стараца Симеона (Желнина), Серафима (Розенберга), Михаила (Питкевича), Агапија (Агапова) и Саве (Остапенка)

Искуство живота у Христу стараца Псковопечерске обитељи, њихове поуке и савети чине златни фонд руске духовности. Манастир није био затворен чак ни у годинама безбожничких прогона, сачувавши наследну везу од подвижника некадашњих времена с онима који су се овде подвизавали у наше време. Не само то, у обитељи су у позној старости живели старци Валаамског манастира, аскете и отшелници, преневши печерској сабраћи и своје духовно искуство.

У другом делу нашег избора налазе се изреке псковопечерских стараца пропраћене фотографијама из архива – поуке стараца Симеона (Желнина), Серафима (Розенберга), Михаила (Питкевича), Агапија (Агапова), Саве (Остапенка), Александра (Васиљева) и владике Теодора (Текучева).

Преподобни Симеон (Желнин; 1869-1960; спомен се слави 5/18. јануара, 19. марта / 1. априла и у Сабору псковопечерских светаца) је био схимник и аскета, смирени и усрдни молитвеник којем је Бог даровао прозорљивост и дар излечења духовних и телесних болести: он је говорио о болестима људи које никад није познавао и одговарао је на писма која је тек требало да стигну у обитељ. Старац је учио да се живи у међусобној љубави и опраштању увреда, у снисходљивости према другима и строгости према себи. „Мисли: желим само оно што Бог жели...“ – учио је отац Симеон.

Архимандрит Серафим (Розенберг; 1909-1994) се 62 године подвизавао у Псковопечерској обитељи. Наизглед је био строг и недружељубив, али је водио интензиван унутрашњи живот скривен од других људи. И манастирска братија се посебно ослањала управо на молитве старца Серафима. „Сви су давали предност његовим молитвама. Можда се манастир у некадашњим тешким годинама одржао управо по његовим молитвама,“ – сећао се старца један од сабраће.

Јеросхимонах Михаил (Питкевич; 1877-1962) дошао је у Псковопечерски манастир у позним годинама, доневши овамо духовну традицију Валаамске обитељи у којој се подвизавао дуги низ година, водећи живот отшелника и аскете. Притом је старац главни смисао хришћанског живота видео у јеванђељској љубави, па је излазио из затвора ради поучавања и духовне бриге за људе који су му долазили. Учио је управо љубави и стрпљивом подношењу невоља и пажљивом духовном животу.

Схиархимандрит Агапије (Агапов; 1881-1979) је био духовник манастирске братије, мудар и искусан човек. Управо оца Агапија је старац Симеон „поставио“ да истерује демоне после његове смрти и предао му је све своје књиге потребне за егзорцизам. Отац Агапије је тражио да човек на исповести пре свега постане свестан два главна греха – недостатка захвалности Богу за све што нам Он даје и одсуства истинског страха Божијег.

Схиигуман Сава (Остапенко; 1898-1980) је био неуморни проповедник речи Божије и духовни писац, духовник и смерни заступник пред Богом за људске немоћи и потребе. У својим књигама, беседама и поукама старац је доводио људе до главног – до свести о томе да је човек слуга Божији и да с покајањем треба да се препусти Богу и Његовој вољи.

Схиархимандрит Александар (Васиљев; 1927-1998) је 22 године испуњавао послушање намесника обитељи, а од 1993. године је био братски духовник. За оца Александра је у животу увек било главно црквено богослужење и сваки дан кад је служио Литургију сматрао је срећним.

Епископ Теодор (Текучев; 1908-1985) је био најближи помоћник митрополита Венијамина (Федченкова), а затим је био на челу Аргентинске и Санфранциске и Калифорнијске катедре, а по повратку у Русију преко четврт века је био сабрат Псковопечерске обитељи, живећи у њој „у пензији“. У његовим проповедима и поукама звучи увереност у коначну победу Христове истине над грехом и у могућност да свако од нас постане заједничар у овој победи.

Јеросхимонах Михаил (Питкевич): „Многи људи које задеси несрећа или падају у чамотињу, сматрајући да је све пропало, или постају бунтовници мислећи да неправедно страдају. А истина је, наравно, то да све нас Бог води својим сопственим путем, који је увек најбољи за сваког.“

Јеросхимонах Михаил (Питкевич): „Испољавање љубави према ближњем може да спаси и великог грешника. Љубав све покрива! Треба се смиравати и за све благодарити Богу. Стрпљиво подношење невоља, чиста молитва и често причешћивање помажу човеку да стекне унутрашњи мир.“

Јеросхимонах Михаил (Питкевич): „У нама делују две силе: добра воља и противљење тела. Желим да се молим, а тело негодује: не могу, нећу. Не смемо остављати молитву, али не смемо ни изнуривати тело – све треба чинити умерено. А без мере нам ни добро неће бити на корист.“

Схиархимандрит Агапије (Агапов): „Живи једноставније – као мало дете. Господ је толико пун љубави да не можеш ни да замислиш. Иако смо грешни, свеједно иди Господу и моли за опроштај. Само немој падати у чамотињу – буди као дете. Господ нас свеједно чека да дођемо код Њега у покајању.“

Схиархимандрит Агапије (Агапов): „Мање причај и ослони се на вољу Божију, јер је човеку тако лакше да живи. Свеједно сами ништа не можемо да учинимо, да помогнемо себи. И не љутите се ни на кога, већ се уздајте у Господа. Он ће Сам уредити: а уздање оних који се надају на Њега неће посрамити.“

Схиархимандрит Агапије (Агапов): „Немој никога да осуђујеш, гледај своје грехове и буди свестан да си најгрешнији. Онда ће Господ похитати код тебе. Треба да мењамо себе. Али немој туговати толико да паднеш у чамотињу.“

Схиархимандриг Агапије (Агапов): „Одмах хоћеш да задобијеш све врлине. А узми нешто једно и мало и тако ћеш се спасити – бићеш код Бога.“

Епископ Теодор (Текучев): „Вера у Промисао Божији о нама, вера у бригу Божију за нас треба да испуњавају наше срце. Кад се овакво уздање распламса у човеку, кад он верује у таквог свог Небеског Оца Промислитеља, Господ за њега постаје камен уздања, сидро наде и спасења – у свему, а не само у питањима хране, пића и одеће; тада Он постаје ослонац у свим невољама и извор уверености у то да ће му Он помоћи да их поднесе дајући му за то снагу и јачину.“

Схиигуман Сава (Остапенко): „Препустити се вођству Божијем, ући под Његов топли кров пун љубави – у томе је главни услов за срећан живот.“

Епископ Теодор (Текучев): „Као што је Он био снисходљив према нама, тако и ми будимо снисходљиви једни према другима; као што нам је Он опраштао, тако и ми опростимо једни другима све кривице и сагрешења своја; као што се Он смиравао због љубави према свима нама, тако се и ми смиримо једни пред другима; напокон, као што нам је Он очигледно показао Своју љубав – чак до смрти, тако и ми не оставимо своје ближње без љубави, чак и овако слабе.“

Епископ Теодор (Текучев): „Ми смо Божији. Колико утехе верујућем човеку доноси свест о томе да смо Божији, да постоји Бог, наш Промислитељ, да нисмо усамљени, да где год да се налазимо постоји Бог Који нас види, Који се брине, стара и промишља о нама.“

Епископ Теодор (Текучев): „Људи су срећни и спокојни само онда кад су у Богу и с Богом.“

Преподобни Симеон Псковопечерски: „Бог је Узрок мог постојања, нисам ја узрок Божијег постојања; не треба стварати Бога, већ спознавати да си ти и све – од Њега, да је Он све створио, да све држи и да све захваљујући Њему живи.“

Преподобни Симеон Псковопечерски: „Кад покријемо сагрешење свог брата, Бог ће покрити наша сагрешења, а кад откријемо братовљев грех, Бог ће објавити наша сагрешења. Језик онога који осуђује је гори од пакла: чак и пакао узима само зле, а језик прождире и зле и добре. Строги суд о ближњем не показује добронамерност, већ мржњу према човеку. Осуђујући другове и блатећи њихову част, сами себе блатимо.“

Преподобни Симеон Псковопечерски: „Људски живот је диван дар Господњи! Не може се купити, ни зарадити. Ево, човече, прими драгоцену награду! Радост, радост, велика радост! Веруј у Промисао Божији – ништа немој сам да измишљаш, живи како ти је Бог дао и ко јеси; колико можеш, чисти се од страсти, моли се, поштуј заповести и кај се.“

Преподобни Симеон Псковопечерски: „Многи твоји греси могу бити опроштени ако се много људи буде молило за тебе – чини добро док није касно, све воли. Немој критиковати друге, труди се да мирно живиш с њима, излази им у сусрет. потрпи их, буди нежан и љубазан, живи за све, усрећуј ближњег, смиравај се, прећути, буди самилостан – ради Бога и пун поштовања.“

Преподобни Симеон Псковопечерски: „Смелије ћеш јести хлеб ако си радио. Рад је заповест Божија, мораш да се трудиш усрдно и по савести. Телесни живот је кад човек плови низводно и кад гледа са стране; а духовни живот је узводно: непрекидни труд, јер ће га иначе однети струја.“

Преподобни Симеон Псковопечерски: „Онај ко простодушно верује да Бог постоји, да је увек и свуда, да је Бог човекољубив, да се Бог брине за њега – не збуњује се ни због чега, избегава грех, храбар је и чврст у свему.“

Преподобни Симеон Псковопечерски: „Моли у молитви Бога за љубав. Моли Бога за благодат Светог Духа. Моли се да ти Бог покаже шта да кажеш, да учиниш, како да поступаш. Моли се за здравље, за поуку. Бога треба да молимо за добро здравље душе и тела, миран живот и хришћанску смрт.“

Архимандрит Серафим (Розенберг): „Увек и у свему искрено сматрај себе кривим. Самопрекоревање је неопходно. Вапиј, зови, кај се, плачи, бори се, труди се, ревнуј, приморавај себе – до саме смрти.“

Схиархимандрит Александар (Васиљев): „Има људи који би и желели да се радују духовно, али не могу – то су верници који се муче у тамницама, у болестима, у нужди и невољама. Само немојте падати у очај! Молите се Господу речима: „Господе! Хтео бих да се радујем, али не могу, зато ми Сам дај радост и утеши ме како знаш.“ И Господ теши, Он чује ваше тужне уздахе и сигурно ће вам дати Своју божанску утеху.“

Схиахримандрит Александар (Васиљев): „Човеку се чини да га је Бог оставио, да га је Бог заборавио, осећа се усамљено и напуштено од свих. То није тачно. Наше душевно стање не зависи од спољашње средине, оно зависи од нас самих и од нашег греховног стања. Ако уложимо напор у борбу са грехом, ако се будемо васпитавали и усмеравали ка добру, видећемо много доброг у другима, а у себи много лошег и достојног казне. За нас нема другог пута ка спасењу осим кроз трпљење својих немоћи и немоћи наших ближњих.“

Архимандрит Серафим (Розенберг): „Треба чврсто да се уздаш у Промисао Божији и нећеш се уплашити и збунити у искушењима. Нека би нам Бог дао трпљење и благодарење, и оданост Промислу Божијем...“

Схиархимандрит Александар (Васиљев): „Мајка Божија жели да помогне свима онима који са живом вером прибегавају Њеном заступништву. И ако желите да спасите своје душе од вечне погибељи, да се ослободите од робовања страстима и да добродушно и лако подносите болести, јад и невоље, обраћајте се Мајци Божијој у молитви и добићете Њену помоћ. Она спасава све оне који се с вером клањају Њеном пречистом лику.“

Преподобни Тома беше најпре војвода, прослављен храброшћу и богатством. Снажан телом и храбар у биткама, он много пута однесе славне победе над непријатељским војскама. Затим, заволевши Христа више од света и свега у свету, он остави све и узе на себе лаки јарам Христов – монашки чин. Подражавајући сиромаштво и смиреност Господа Христа, он обилажаше монашка обиталишта, учећи се од богоугодних подвижника усавршавању у врлинама. А када, жељан најсавршенијег подвижништва и безмолвија, одлучи да иде у пустињу, он би удостојен да ноћу пред њим иде огњени стуб и свети порок Илија, водећи га у недра пустиње. Вођен од таквих путовођа, преподобни Тома дође у гору звану Малеа, до Свете Горе. Ту он усамљенички живљаше Богу, и удостојаваше се божанствених откривења. Као што раније, док живљаше у свету, храбро побеђиваше видљиве непријатеље, тако и сада, по повлачењу из света, живећи у пустињи он непрестаном молитвом као оштрим мачем јуначки разбијаше и прогоњаше невидљиве војске злих духова.

Као што се од људских очију не може сакрити град који на гори стоји и звезда која на небеском своду сија, тако се и преподобни Тома не могаде сакрити од људи у пустињској гори Малеи, на којој он светошћу својом сијаше као јарка звезда и озараваше земљу. Када људи дознадоше за њега, он постаде видело помраченима и уточиште онима који прибегаваху к њему, јер он доби од Бога силу чудотворства и благодат исцељења. Он чудесно исцељиваше сваку болест, слепима даваше вид, хромима враћаше способност да право и лако ходе; и на безводном месту он молитвом изведе извор воде. Стојећи на молитви, преподобни је сијао као огњени стуб, што су са велике даљине виђали људи очишћенога разума.

Преподобни Тома чињаше многа чудеса не само за живота свога на земљи, него и по престављењу свом к Богу његове чесне мошти твораху чудеса: јер људи који са вером долажаху, добијаху врло брзо и на надприродан начин исцељења од сваковрсних недуга и неизлечивих болести, и од бесомучности – светим молитвама његовим а благодаћу Христа Бога нашег.

https://mitropolija.com/2025/07/19/prepodobni-toma-malein-2/

Преподобни Атанасије Атонски рођен је у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом, но Промислом Божјим неки војвода узе га, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био је омиљен код свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара, онога за војводу, а Атанасија за игумана – као неко предсказање!

Свршивши школе Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску, близу Свете Горе, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига, он се пресели у Св. Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви византијски, најпре Никифор Фока, који је и сам намеравао повући се и замонашити се, а потом Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи, но он је као храбри војник Христов свему је одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме.

Пун благодати Божје он се удостојио видети Пресвету Богородицу, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити заувек Икономиса (Игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха на једну новосаграђену препрату цркве, да прегледа зид, који тада зидаху, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980. год. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи, било да их утеши или накара.

Тропар (глас 3)

Твоме животу у телу и Анђели су се дивили, како си као телесан изашао из невидљиве борбе, свеславни, и ранио демонске војске. Отуда те Господ Христос, Свети Атанасије, награди богатим даровима: Зато моли Господа, оче свети, да се спасу душе наше.

https://mitropolija.com/2025/07/17/prepodobni-atanasije-atonski-4/