Лк. 19:1-10

1. И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега.
2. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старјешина цариника, и беше богат.
3. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста.
4. И он потрчавши напред, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође.
5. А кад Исус дође на оно место, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме.
6. И сиђе брзо; и прими га радујући се.
7. И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека.
8. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко.
9. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов.
10. Јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено.

„И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је Он, а не могаше од народа, јер беше малога раста (Лк. 19; 3). И не само да је био малога раста, него је био и далеко од Исуса. Да је био у Његовој близини, он, иако малог раста, не би био лишен гледања Његовог лица. Ја мислим да га је божанствена сила Исусова на неизрецив начин привлачила и подстицала да Га следи. Он је тежио Христу, јер је имао добру нарав и душу пријемчиву за врлину. Због тога је ватрено желео и тежио да види Исуса. То му, међутим, није допуштала божанствена сила, као човеку који се предао стварима које су противне Христовом начину живота, односно, служби цариника и богатству. Мислим да еванђелиста изражава и неко чуђење везано за њега, јер је рекао: И гле, човек звани именом Закхеј, као да самим тим каже да је био у мрежама зла. Он беше старешина цариника, и беше богат. Израз “човек звани” употребљава се за изузетне и људе достојне да се помену. То што при том помиње име тог човека говори у корист оваквом тумачењу, јер није припадао оним људима за које Давид каже: Нећу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 15; 4). То што еванђелиста сведочи да он није био само цариник, него старешина цариника и услед тога богат човек, показује да се истицао својом злобом. Како је Закхеј био ниског раста и није могао да види Исуса, каже да се попе на дивљу смокву да Га види, јер је требало поред ње да прође (ст. 4). Погледај колико је силна његова жеља и на основу тога закључи о начину на који је поступио: иако није могао да се пробије кроз гомилу, он се није повукао или, боље речено, повукао и побегао, али не од своје жеље, него од гомиле, него се, потрчавши напред, попео на дивљу смокву која је расла поред пута, да би одатле видео Жељенога.“

Свети Григорије Палама

извор

Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи (рођен у Крушевцу 1377; умро у Главици код Крагујевца 1. августа 1427) био је син и наследник Светог српског кнеза Лазара Хребељановића, погинулог у бици са Турцима на Косову (1371—1389). Владао је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота српског.  Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса.

Деспот Стефан Лазаревић је умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац. Није имао деце. 1426. год. на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника.

Животописац Светог Стефана Високог, сина Светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице, Константин Философ, пише да је Свети Боговидац Мојсије био узор и образац Светом Богољупцу, праведном Стефану деспоту, јер је и животни пут њих двојице од самог почетка скоро једнак. И Мојсије и Стефан су око 40 година спасоносно водили свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског. Још га је упоредио са Исусом Навином, јер му је био сличан у вери и храбрости, те са пророком Данилом и Света три младића из пећи вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио гроз огањ.

Подигао је дивне задужбине, манастире Манасију и Каленић и био заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Сматра се једним од највећих српских владара и војсковођа, у своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. Приликом обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408. године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог мађарског краља Жигмунда.

Упокојио се у Господу 1. августа (19. јула) 1427. године. Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 1927. године и слави га 1. августа (19. јула).

Житије Светог и благоверног Стефана Високог, деспота Српског

https://mitropolija.com/2025/07/31/sveti-stefan-visoki-despot-srpski/

Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. „Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима“.[1] Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355. г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335. године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389. г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу („Љубвестан“).[2] Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.[3]

Живећи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Бога најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који по рођењу убрзо умре). Побожна Милица веома усрдно хришћански васпита сву своју децу, па уз образовање у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевској и царској породици. У васпитању синова и кћери Милици помагаше и једна побожна монахиња по имену Ефимија, Миличина рођака по телу, иначе бивша српска деспотица Јелена, супруга деспота Јована Угљеше. Кад Лазар и Милица постадоше свесрпски господари (после смрти цара Уроша Нејаког, 1371. године) и борављаху у својој престоници Крушевцу, монахиња Ефимија нађе склониште и уточиште на њиховом двору, и ту беше „друга мајка“ и учитељ Миличиним кћерима и синовима. Али честита мајка им и кнегиња Милица, „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“, би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања. Како је она одгајила и васпитала своју децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краја веру своју и образ, и шта више, једно од њих – син јој Стефан, деспот Српски, би од Бога прослављен као велики праведник и светитељ.[4]

Са свог кнежевског двора у Крушевцу Милица и Лазар поудаваше своје четири старије кћери за суседне српске и хришћанске владаре и великаше. Најстарију своју кћер Мару удадоше за српског велможу на Косову Вука Бранковића;[5] другу кћер Драгану удадоше на бугарски двор, за Александра, сина цара Шишмана; трећу Јелену дадоше за зетског владара Ђурђа II Страцимировића – Балшића, а четврту Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића. Каква је пак била судбина најмлађе Миличине кћери Оливере, видећемо мало касније.

Са својим благочестивим мужем и кнезом, Светим Лазаром, Милица богоугодно и човекољубиво управљаше Српском земљом све до велике и страшне Косовске погибије 1389. године. До тог времена они у својој земљи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, странопријемнице и сиротињске домове, о чему се може више видети у Житију Св. Лазара (под 15. јуном). Јер то беше још увек доба у ком Бог не беше још предао Српски род у Турско ропство. А онда одједном дође тужно и страшно Косово и мученичка погибија Св. кнеза Лазара и најбољих јунака Српског народа.

После Косовске битке, која би на Видовдан 15. јуна 1389. године, благочестива кнегиња Милица, са синовима својим Стефаном и Вуком и са свјатјејшим патријархом Српским Јефремом,[6] клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391. г.) свете мошти Св. великомученика Лазара у њихову задужбину Раваницу код Ћуприје, из храма Св. Вазнесења из Приштине где оне беху погребене одмах после Косовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Бабин Мост и по осталим српским храмовима и светињама).

А тада, удова кнегиња Милица остаде да са безброј других српских удовица оплакује поробљење свога хришћанског народа под јарам иновераца Турака. После Косова она беше као нека српска Прамати Рахиља која плакаше над оном побијеном и овом поробљеном српском децом својом. „Јер тада, вели Константин Философ, не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје.“[7] У свету кнегињу Милицу биле су тада уперене очи свег преосталог Српског народа, свих удовица и све нејачи, јер је иза Косова она остала као владар поробљене земље. Њен најстарији син Стефан беше још дете од дванаест година, те не могаше још управљати земљом. Но богољубива и народољубива Милица се тада прену из своје и свеопште туге и „узе на се ревност мушку“, те поче храбро и мудро владати својим народом. У стварима овога света, „у којима се је тешко снаћи“, она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Богу предана, тако да у време своје владавине много олакша тешку судбину Српског народа, и то баш у време када је тешки завојевачки мач осионих Турака све јаче и јаче угрожавао и притискивао Српску земљу. Она је мајчински збрињавала сирочад и удовице, тешила уцвељене, хранила гладне, одевала наге. Но прва брига њена беше да од новог турског султана Бајазита (1389-1402. г.) добије обећање да хришћанска вера и Црква Божја у њеном народу неће бити од Турака гоњена и уништавана. Тиме је она хтела да спасе макар душу народну, ако је тело народно било поражено и поробљено. Када је то обећање од Бајазита добила, али под болним за њу условом да му своју најмлађу кћер Оливеру да за жену, света Милица је тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на крају и сама замонашила и у монашком животу Богу посветила.

О томе како се света кнегиња пренула и с помоћу Божјом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори њен савременик патријарх Српски Данило III: „Али не треба, о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од Косова), да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдање и великодушно трпљење оних који се показаше крепки духом у подвизима искушења дошавших на нас, искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само исмаилћани, него и Угарске земље, и многа господа са бројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и она и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер. Тада Господ, Заступник сиротих и Утешитељ ожалошћених, видевши довољно искушења и казне, не устрпи да и даље остави христоимените људе Своје на поругу непријатељима, него изволи дати и олакшање“.[8] Слично казује о Светој кнегињи и други савременик, Константин Философ: „А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела“.

Не дуго после Косовске битке Милици стиже у Крушевац посланство од султана Бајазита које је од ње тражило да Српску земљу као вазалну потчини Бајазиту, и уз то још да најмлађа кћи њена Оливера буде дата на двор султанов њему за жену. Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту „за избављење свога отачаства, као по Богу посредница, попут оне древне Јестире“.[9]При томе, мајка хришћанка постављала је само један услов: да јој кћи Оливера нипошто не промени своју хришћанску веру, те да тако поробљавајући тело своје не пороби и душу, и тиме је изгуби. Васпитана добро од своје благочестиве мајке, Оливера с помоћу Божјом пође на Бајазитов двор, и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а роду своме Српскоме би од велике помоћи и користи. Јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за народ свој и браћу своју. А када затим погибе Бајазит, њен брат Стефан избави је од ропства иноверног и доведе у земљу отачаства свога још за живота мајке им Свете Милице. А и Миличина друга кћи Драгана, која беше удата за бугарског царевића Александра, такође остаде чврста и непоколебљива у својој хришћанској вери када њен несрећни муж, у жељи да спасе од Турака свога оца цара Шишмана, прими исламску веру (1393. године) и постаде турски паша. Такво васпитање хришћанско беху добиле Миличине кћери од своје мајке.

Света се кнегиња Милица, као што је већ речено, старала да хришћанску веру и Цркву свога народа заштити од турских прогона и злостављања, и за то се посебно заузимала пред султаном Бајазитом. Пошто је одмах после Косовске битке умро Св. патријарх Спиридон,[10] њега је најпре замењивао једно време Св. патријарх Јефрем, док није Света Милица ускоро сазвала сабор у Жичи на коме је за Српског патријарха изабран Данило III (1392-98. године), који се до тада подвизавао у манастиру Дренчи код Александровца крушевачког. Заједно пак са њим и са својим сином Стефаном, Света Милица обдари својом даровном повељом (1392. г.) свету лавру Хиландар на Атону, поклонивши му једну цркву и неколико села на реци Ибру, а нешто касније (1395. г.) даде богате дарове и руском манастиру Светог Пантелејмона такође на Светој Гори. Исто тако, ова благочестива кнегиња са својим сином поможе духовнику Сисоју Синаиту да подигне манастир звани Сисојевац код Раванице. И уопште, она многе храмове Божје обнови и нове цркве и манастире подиже. Најзнаменитија пак задужбина њена јесте свети манастир Љубостиња, који она подиже после Косовског боја и у који се ускоро затим повуче и замонаши, заједно са многим Српкињама удовицама изгинулих косовеких јунака. Љубостиња би подигнута у подкриљу горе Прозрака, недалеко од Трстеника. Главни градитељ цркве беше познати „Раде Неимар“ (Раде Боровић), који по савету Свете Милице искити Љубостињу као неки диван девојачки и матерински вез. Главни храм би посвећен Успењу Пресвете Богоматере, и ускоро (око 1402-5. г.) живописан вештом руком јеромонаха Макарија, зографа српског из околине Прилепа.

Но пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиња Српска сазва државни сабор (1393. г.), на коме пред свима предаде власт своме сину Стефану Високом, као што вели о томе патријарх Данило III: „Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује екиптар, а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља“. На свом пак монашењу, које би ускоро затим, Милица узе монашко име Евгенија и повуче се најпре у манастир Жупањевац близу престонице Крушевца (према Јагодини), док не би готово зидање Љубостиње. Са њом тада беше и њена рођака по телу монахиња Ефимија, коју споменусмо на почетку као бившу супругу деспота Јована Угљеше.

У то време би од Турака разорено и уништено бугарско царство у Трнову (1393. године). Отуда дође у Србију монах Григорије Цамблак, који од кнеза Стефана и мајке му Милице – Евгеније би постављен за игумана манастира Дечана, који тек што беху ово двоје благочестивих обновили. Наиме, исмаилћански пљачкаши, а и неки војници Вука Бранковића, који владаше на Косову, беху опљачкали и опустошили манастир Високе Дечане у Метохији. Дошавши у те крајеве (1397. г.) и видевши невоље дечанских монаха у опљачканом манастиру, Света Евгенија, која понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са Стефаном обнови Дечане и постаде такорећи „други ктитор“ њихов. У царској хрисовуљи (повељи), која том приликом би издана Дечанима, она написа најпре ово: „Дошавши у овај манастир, у обитељ светог краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаилћанских беше попаљен и готово опустео!“ Затим даље говори о обнови манастира и својим прилозима истоме, па на крају додаје овакву смерну молитву Спаситељу Христу, Коме је посвећен главни дечански храм: „Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благоденетвију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар“. Ова топла молитва преподобне мајке Евгеније показује какву је дубину смирења она имала и како се топло Богу молила. Њеним светим молитвама она је ограђивала и штитила и децу своју и сав Српски народ. То нам потврћује и следећи догађај из њеног живота.

Неки обесни великаши српски беху оклеветали сина јој Стефана, владара Србије, код султана Бајазита, и Бајазит тражаше да му Стефан лично дође на двор да се оправда. Бојећи се за живот сина свог, чедољубива мати се реши да као монахиња пође најпре она сама на двор султанов у град Сер, и да покуша да пред султаном развеје клевете против сина и тиме заштити и њега и свој народ од Бајазитове казне и насиља. Притом реши да са собом узме и умну монахињу Ефимију, да јој буде као помоћ и подршка на путу. Сву своју пак наду она одмах положи на Пресвету Богоматер, Која јој у томе заиста и поможе. О томе овако казује мудри животописац Константин Филоооф: „А пође због овога цару Бајазиту сама ова благоверна госпођа (Евгенија) и имађаше са собом и сродницу своју, бившу супругу деспота Угљеше а кћер ћесара (Ефимију). А ова је била у многим знањима и стварима веома мудра, коју узе као неку потпору и помоћ, а нарочито у оваквој ствари. Када су биле призване к цару, и пошто се преподобна Евгенија беше уплашила када је требало угледати Бајазита, Ефимија јој рече: Одбаци сада сваки страх када су нас већ удостојили да га видимо. И оне ту тада све што беше потребно разумно свршише помоћју Богоматере, на Коју и положише наду своју“. Свршивши благополучно своје посредовање за сина пред султаном, света кнегиња-монахиња обрати се са једном молбом Бајазиту. Не искаше од њега злата ни сребра, ни светске славе ни имања, него га смерно замоли да јој дозволи да узме са собом из Видина свете мошти преподобне Петке-Параскеве, за које је, вели, спремна да да и све своје имање. На такву њену молбу султан се само насмеја, и рече: „Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?“ Но на њену поновљену и усрдну молбу он јој ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у Српску земљу. Сва радосна и Богу благодарна преподобна Евгенија узе мошти Свете Петке и из Видина пренесе их у Српску земљу на велику помоћ и заштиту и покровитељство своме народу. Мошти Свете Петке почиваху најпре у манастиру Жупањевцу, затим у Љубостињи и, када потом би обновљен Београд, оне бише пренете тамо и положене у Велику цркву (Митрополију). Касније, око 1417. године, би подигнута и посебна црква Свете Петке у Београду, где од тада почиваху њене свете мошти док не бише однете у Цариград 1521. године.[11]

Приликом посете Бајазиту у Серу, преподобна Евгенија и Ефимија понеше са собом на дар манастиру Хиландару велику олтарску завесу, на којој Ефимија беше извезла ликове Христа Спаситеља, као Великог Архијереја, и око Њега Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста. На дну пак завесе она беше нзвезла ову дивну и смирену молитву: „Од нечистих усана, од мрскога срца, од прљавог језика, од душе оскврњене прими мољење моје, о Христе мој! и не одгурни мене слушкињу Твоју, нити ме јарошћу Твојом изобличи у часу исхода мојега, нити ме гневом Твојим казни у дан доласка Твога. Јер сам пре суда Твога, Господе, осуђена савешћу својом, и нема у мени никакве наде спасења мога, ако милосрђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих. Зато молим, незлобиви Господе, не одбаци ни овај мали принос који приносим светом храму Пречисте Твоје Матере и надежде моје, Богородице Хиландарске. Јер узех на се веру оне удовице што Ти принесе две лепте, Господе. Тако Ти и ја ово принесох, о Владичице! недостојна слушкиња Твоја, монахиња Ефимија, кћи господина ми ћесара Војихне који овде почива, некадашња деспотица. И приложи се ова завеса храму Пречисте Богородице Хиландарске у години 1399. индиктиона 8. И ко је буде однео из храма Пресвете Богородице Хиландарске, нека буде одлучен од Једносушне и Нераздељиве Тројице, и нека му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска у дан страшнога испитанија. Амин“.

После овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у свом манастиру Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу и царству небеском. Но она не заборављаше ни тада бригу о земљи и народу сина свога Стефана, него у његовом отсуству из земље (приликом учешћа у Ангорској битци 1402. године) она поново управљаше народом својим, мудро га руководећи ка царству небеском. Када пак њен млађи син Вук беше устао на брата свога Стефана и прибегао Турцима, брижна мајка пошла је тада као посредница и миротворка за сином Вуком све до у турски логор у Сер, где га је најзад стигла и успела да одврати од издајства и да га измири са братом својим деспотом. Исто тако, она измири и децу најстарије кћери своје Маре Бранковић, Ђурђа и Лазара, са ујаком им деспотом Стефаном, и све док она беше жива они живљаху у миру и љубави. Таква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Богом и пред људима.

А када дође време пресељења њеног из овога света у небески, преподобна Евгенија замоли да буде замонашена у велики анђелски образ, којом приликом доби име Ефросинија. По примању велике схиме она се одаде најстрожијим подвизима, које и упражњавајући мирно се пресели ка Господу 11. новембра 1405. године. Погребена би у њеном манастиру Љубостињи, где затим многобројним чудесима над болесницима који долазе на њен мироточиви гроб би од Бога прослављена.

Молитвама преподобне матере наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне, и све српске мајке и монахиње. Амин.

Житија Светих  – Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

——————————————–
[1] Тако за њу стоји у најстаријем животопису Св. цара Лазара, познатом под називом „Помен св. блаженог кнеза Лазара“ (из 1392. г.).

[2] Неки пак мисле да је реч Љубостиња изведена од речи „љубопустињски“ (грчки: φιλερημος).

[3] Спомен Св. Лазара слави се 15. јуна; тамо видети о њему опширније.

[4] Његов свети спомен слави се такође данас (види напред).

[5] Мара и Вук Бранковић имађаху три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. Ђурађ касније беше последњи деспот Српски.

[6] Слави се 15. јуна.

[7] Константин Философ ово износи у „Житију Св. Стефана деспота Српског“, које он написа.

[8] Ово пише патријарх Данило III (1392-98. г.) у свом „Похвалном слову кнезу Лазару“.

[9] Јеврејка Јестира била је у Старом Завету дата за жену незнабожном цару Артаксерксу и тако је много помагала свој народ (в. књигу о Јестири).

[10] Његов свети спомен 15. јуна, када је и спомен Св. Јефрема патријарха.

[11] Опширније о Св. Петки видети под 14. октобром. Опис преноса моштију Св. Петке из Бутарске у Србију дао је споменути Григорије Цамблак (око 1404. г.).

https://mitropolija.com/2025/07/31/spomen-svete-matere-nase-evgenije-efrosinije-srpske-carice-milice/

Онај ко је пажљиво читао поуке Светих Отаца Цркве, сигурно је приметио да се у овим учењима највише говори о покајању, смирењу и плачу пред Богом због својих грехова. Оци су о томе тако много писали да се готово на свакој страници у књигама Светих Отаца може наћи слична поука. Међутим, ма како чудно то било у наше доба Хришћани највише занемарују, унакажавају и нарушавају управо ово учење, овај најважнији закон духовног живота. И то није случајно! Овај век иде ка свом страшном крају и приближава се време свеопштег одступништва од истине, време када ће ђаво и свеопшта прелест завладати светом, и зато се људи све више заглибљују у своје страсти, падајући у све могуће грехове и заблуде.

Прва, пак, болест века овог јесте гордост и баш она највише подиже своју главу. Апостол Павле је јасно прорекао да ће у последња времена људи бити: „Самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2. Тим. 3, 25). И већ сада сваки духовник који се труди да помогне верницима, који долазе код њега да би исцелили своје душевне болести, зна како је то данас сложен посао, како су се ове болести дубоко увукле у људске душе, како су сви од најмањег до највећег обузети безумном гордошћу, сујетом и самољубљем, како су говорљиви, охоли, увредљиви, како су сви својевољни, непокорни, непослушни и неповерљиви. А ово је најтеже у духовном животу. Сада већ ретко ко верује својим наставницима, свако више слуша свој разум, људи се духовницима обраћају само привидно, само зато што је то уобичајено, а у ствари се у свему ослањају на себе.

Уопште, врло је жалосна слика садашњег духовног живота и ако би је видео неко од древних Отаца својим очишћеним погледом вероватно не би издржао овакав призор и горко би заридао због наших душа. Тако је Пахомију Великом, који је живео још у четвртом веку од Бога било дато виђење о томе како ће живети последњи монаси. После тога он је дуго плакао, патио и одбијао да једе (из Житија преп. Пахомија по црквеном календару се слави 15. маја). Међутим, ми смо се толико навикли на ову ситуацију да уопште ни не видимо своју несрећу.

Многе страсти се данас тако отворено шире у хришћанској средини, према њима се људи односе као према крајње невиним па, чак, и забавним цртама карактера, нико их се не ужасава, не спречава их, мада многи од ових „несташлука“ директно убијају душу и сеју духовну смрт око оног ко испољава дату страст и њоме заражава друге. Из тако јадног стања, због напуштања правилног учења Отаца Цркве, због одсуства искусног и пажљивог пастирског надзора над верницима, дешава се погибељно одступање од спасоносног пута, и то се наравно, пре свега огледа у томе да Хришћани губе (или не налазе) истински дух покајања, правилан поглед на своју греховност, на свој пад. Простије речено: не знамо ко смо ми заиста, у каквом смо односу према Богу, какви смо пред Њим, колика је Његова величина и каква је наша греховна ругоба. Ово знање даје Православље! Сама ова света реч већ много говори: право славити Бога, односно правилно и тачно схватати величину, славу Божију, достојно овој величини изражавати хвалу, славословити Сведржитеља, Творца неба и земље, свега видљивог и невидљивог. Међутим, ово знање је нераскидиво повезано са правилним и тачним схватањем нашег сопственог пада, ништавила и недостојности и да са страхом изговарамо Име Божије. Непрестано величање Бога и непрестано смиравање себе – то је Православље! Наша гордост, наш горди разум ће, ако не почнемо одмах да га обуздавамо и газимо као што Архангел Михајло на иконама гази змију-сатану – по речима Св. Теофана Затворника – обавезно покушати да унакази овај правилан поглед на себе и да нам представи наш пад као не тако дубок, а наше добре особине много лепшим и поузданијим него што то оне стварно јесу. Отуда и проистиче одвратна извитопереност духовног вида, наше духовно око се помрачује, а у души настаје паклени бездан. Колико је несреће ово проузроковало!

Ако се пажљиво анализира учење свих јеретика и расколника може се видети да је код њих највише одступања у погледу покајања и у погледу тога како Бог гледа на наша срца, колико је према нама строг и колико снисходљив. Тако римокатолици мисле да се спасу само спољашњим добрим делима без очишћења дубина срца. Протестанти, насупрот томе, сматрају да је довољна само вера, а да дела покајања нису важна, да је све наше грехе искупио Исус Христос на Крсту: само веруј и своју веру исповедај речју и то је довољно. У том смислу се све више и више шире одступања од правилног схватања тога ко смо ми, како треба да живимо да бисмо стекли милост Божију и шта је неопходно за спасење.

Пут духовног живота је необично сложен: као што, на пример, није једноставно научити се сликарству или музици: колико је труда потребно за то, знања, навика и разних вежби, при чему се многе навике у уметности развијају некако интуитивно, оне се, чак, не могу јасно изразити или схватити разумом. Притом још много тога зависи од учитеља, од школе. Али, зар духовни живот није сложенији, није ли тајанственији? Овде је велика тајна, овде је готово све невидљиво. Па то је наука над наукама и уметност над уметностима! Како човек у духовном животу може да се прихвати посла нагло, уображено, да се по неком нејасном зову душе предаје власти неких непознатих осећања, да суди о својим покретима и расположењима само по укусу који они производе у нама.

У духовном животу су и опасности много ужасније, овде се не може изгубити углед и имовина као у бављењу уметношћу, овде се губи живот и вечност. Овде се среће веома снажно супротстављање злих сила – и унутар нас и споља; овде онога ко иде, на путу срећу поквареност непријатеља, лукавство за лукавством, замка за замком. И ето болне слике: велико је мноштво прелешћених Хришћана. Многи од њих силазе са ума, чине страшне поступке, проповедају небулозе. То је зато што су људи данас почели да извитоперавају и заборављају истинско светоотачко, православно и смирено учење, те се овакве обмане данас прихватају као нормалне „духовне“ појаве. Чак се и разноразни заноси, лажно ревновање и фанатизми, засноване на таквој самообмани, прихватају као „деловање благодати“ и сматрају за плод „препорода вере“, почетак „Новога доба“.

архимадрит Лазар Абашидзе

извор

За царовања безбожног Јулијана богоодступника[1] диже се љуто гоњење на хришћане као вихор и олуја, и узнемири сву васељену. У целој царевини римској, по свима областима и градовима би објављено царево наређење, да се хришћани свакога племена и народа, обадва пола и свакога узраста, без милости стављају на разне муке и предају горкој смрти. Оваквим неправедним наређењем богомрски цар уништи праведне законе и зали сав исток и запад немилице проливаном крвљу хришћанском, пламтећи гневом и непријатељством против Христа и Његових слугу.

Разашиљући свирепе игемоне у разне области и градове да муче хришћане, он посла у град Доростол, што је у Мизијској области, немилосрдног мучитеља по имену Капитолина, крволока и идолољубитеља. Стигавши у споменути град, он прво оде у идолски храм и принесе жртве демонима клањајући се њиховим бездахним идолима. Затим идућег дана он изађе на судиште, које се налажаше на тргу, седе на високи престо осионо и страшилно на страх хришћанима, објави царево наређење, па стаде марљиво распитивати има ли у граду који противник богова и исповеда ли ко хришћанску веру. Грађани му са заклетвом тврђаху да у њиховом граду нема ниједног таквог и да се сви клањају боговима и свакодневно им приносе жртве. Чувши то, игемон Капитолин се веома обрадова и позва све виђене грађане к себи на обед, рекавши: Пошто видим да усрдно служите боговима отачким, то треба данас да заједно једемо, пијемо и повеселимо се.

Међутим, у том граду беше један потајни хришћанин по имену Емилијан, роб једног угледног одборника градског, човека честитог, идолопоклоника. Он за време игемонове гозбе са виђеним грађанима улучи згодну прилику, те кришом уђе сам са гвозденим чекићем у идолски храм, полупа идоле у парампарче, пообара жртвенике, поразбаца и изгази жртве, поломи и уништи огромне светњаке што стајаху пред идолима; и свршивши то све, он као храбар војник оде радујући се и ликујући у души. По његовом одласку, у идолиште уђе неко од незнабожаца, па видевши све поломљено препаде се и отрча те извести игемона и грађане што обедоваху с њим. На ову вест сви се узнемирише, а игемон се силно разјари и нареди да се одмах пронађе онај који је то учинио. Послани похиташе и убрзо угледаше једнога сељака који је из поља пролазио поред идолишта, ухватише га и одвукоше ка игемону бијући га као злотвора. Притом много народа са жречевима иђаху за њима, грајући и љутећи се због срамоте нанете боговима њиховим.

Видећи то, блажени Емилијан, помисли у себи: Ако ја сакријем дело своје, каква ће ми корист бити од тога? Тиме ћу само оптеретити своју савест, ако због мене убију невиног човека, и ја ћу се наћи као убица пред Богом. – Помисливши то, он притрча к онима што су вукли и били сељака и стаде их задржавати, вичући на сав глас: Пустите тог невиног човека, узмите мене, јер сам ја поразбијао и изгазио ваше бездахне богове!

Они онда оставише сељака, бесно зграбише Светог Емилијана, па га одведоше к игемону бијући га и злостављајући га. А игемон, севши на обичном судишту пред народом и угледавши приведеног к њему Емилијана, упита грађане: Ко је овај? – Грађани одговорише: То је злотвор, који поразбија богове и пообара жртвенике. – Препун гнева, игемон се оштрим речима обрати грађанима: Ви рекосте пре да у вашем граду нема ниједног противника богова; а ево, такав се нађе благодарећи вашем нехату. За ту кривицу ви имате дати у царску ризницу литру злата.

Рекавши то грађанима, игемон се окрете к блаженом Емилијану и стаде га јаросно испитивати: Реци нам, безбожна главо, како се зовеш? – Храбри јунак Христов одговори: Ја сам хришћанин. – Још беснији, игемон повика: Кажи нам име своје, о свепогани! – Мученик одговори: Родитељи моји назваше ме Емилијаном, а Христос, истинити Бог, удостоји ме да будем и да се називам хришћанин. – Игемон га упита: Реци, непобожни човече, ко те наговори да бесмртним боговима нанесеш увреду? – Христов слуга одговори: Бог и душа моја наредише ми да полупам бездахне кипове које ви називате боговима, да бисте сви сазнали да су они без душе, глуви и неми, да немају разума, већ су камење и дрво безосећајно. Знај дакле, ја не нанесох увреду истинитоме Богу који је све створио, него наружих лажне богове ваше који ништа створили нису већ су сами начињени од вас, и њих побацах на земљу, да би пропали занавек. – Игемон га на то упита: Јеси ти сам поразбијао богове или је још неко био с тобом? – Светац одговори: Сам ја уз помоћ Христа мог поразбијах у прах идоле ваше, и ногама изгазих жртве и светњаке њихове; и ни један ми не могаде одмаздити за увреду, нити се отети из мојих руку, јер су немоћни и без осећаја. Такви будите и ви који их правите, и сви који се уздају у њих!

Бесан од једа, игемон нареди да слугу Христовог свуку и бију. Када мученику свукоше одело игемон га упита: Кажи нам, кукавче, ко те наговори да поразбијаш богове? – Светац одговори: Ја ти већ једном казах, и опет ти кажем, да нико други сем Бог и душа моја наредише ми да то урадим. – Тада игемон нареди слугама: Повалите га и бијте снажно, да би сазнао да му дрскост помоћи неће и да га нико не може избавити из мојих руку.
И стадоше жестоко бити мученика. А када мученика толико бише да се земља обагри његовом крвљу, игемон га упита: Реци, осуђениче, ко те наговори да учиниш онај злочин? – Бијен, мученик одговори: рекох ти да ми Бог и душа моја наредише да то учиним, и ти ми још не верујеш; уствари, ја учиних не зло него добро, јер посрамих беса а прославих Бога. – Игемон онда рече слугама: Окрените га и бијте га по стомаку и грудима, јер је охол и оглушио се о царске законе.

И немилице бише мученика дуго. Затим игемон нареди да престану бити мученика и упита га: Јеси ли роб или слободњак? – Мученик одговори: Роб сам градоначелников. – Игемон се онда наљути на градоначелника, господара Емилијановог, што држи код себе таквог роба, противника богова и непокорног царском наређењу, и наложи му за казну да у царску ризницу да литру сребра, а мученика осуди на сажежење.

Слуге и мноштво народа одмах дохватише светог мученика, изведоше га ван града, па на обали реке Дунава наложише велики огањ и бацише мученика у њега. Пламен огњени окружаваше светитеља, али га не додириваше: затим се надалеко разли унаоколо и сагоре све незнабошце које достиже, а друге опече веома, док остали једва утекоше. Потајни пак хришћани који беху међу народом не добише никакве повреде од огња, иако пламен досезаше до њих. Свети мученик стајаше у огњу, окренут лицем на исток, ограђујући себе крсним знаком и благосиљајући Бога. Пошто се помоли колико је хтео, он рече: Господе Исусе Христе, прими дух мој! – Рекавши то, он леже и усну у Господу када се огањ већ гасаше.[2] Тело његово ни најмање не беше повређено од огња, чак му се ни власи не опалише.

Они пак од грађана који тајно држаху хришћанску веру, одоше к игемоновој жени која такође беше потајна хришћанка, испричаше јој све о светом мученику и усаветоваше је да измоли од мужа да се погребе мучениково тело, на чудесан начин недарнуто огњем. Она умоли мужа и он допусти да се слободно узме тело мучениково. И верни га узеше, обавише платном с мирисима и чесно погребоше на месту званом Гизидина, удаљеном од града три попришта.[3]

Свети мученик Емилијан пострада за Христа осамнаестог јула, у петак, од игемона Капитолина; за владања над Римљанима и Грцима Јулијана Отступника, док над нама царује Владар наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/07/30/sveti-mucenik-emilijan-2/

Христос је исцељивао све људске болести. Бог је љубав, и Он чини добро свим људима без изузетка, захтевајући од човека само жељу и веру. Али и вера је такође – дар Божији; стога човек треба само да пожели, треба да има унутрашњу спремност да прими благодат и да поверује. Зато је потребно тражити милост Божију.

Дакле, Господ не суди по спољашњости, не оцењује спољашњу религиозност људи. Као отац који љуби, Он чини добро свима, исцељује сваку болест, помаже у свакој невољи.

Ми то видимо и из данас прочитанога: Он је исцелио и двојицу слепаца који су Га молили за милост, и бесомучника. Слепци су били сасвим свесни свог јадног положаја, пришли су Христу и затражили да их помилује.

Ове речи – „помилуј ме“ и „милост“ – имају огромну силу. Уопште, у речима постоји сила. Не треба мислити да су речи мртве, не! У њима увек постоји неки дух. У речима „милост“ и „помилуј ме“ садржана је страшна сила. Зашто? Зато што, ако тражим милост Божију, ако молим за Његово милосрђе, ја самим тим признајем своју немоћ и сведочим о свом поверењу у силу Божију. Кажем Господу: „Ја сам пораз, а Ти – победа; ја сам слабост, а Ти – сила; ја сам болест, а Ти – здравље; буди милостив према мени!“

Такав однос може се назвати молитвеним, и управо тако треба да се односимо према Богу. Такво унутрашње расположење обликује у нама и одговарајући начин понашања. Јер молитва није просто стање у коме се треба приближавати Богу, како бисмо Му описали своје потребе или расположење своје душе. То је начин деловања, то је постојано свакодневно кретње напред, које треба да нам постане једнако природно као дисање.

Може ли онај ко за себе осећа да је слаб, беспомоћан, несрећан – и ко свим срцем тражи милост Божију – да буде суров према своме брату? Молитва нас смекшава, учи нас да будемо осетљиви, снисходљиви, попустљиви (наравно, ако је реч о правој молитви). Молитвено духовно расположење пред Богом учи нас одговарајућем односу према човеку. Постајемо нежни, саосећајни, пажљиви. Молитва у нама износи на видело способност да осећамо срцем, да прихватамо другог човека и саосећамо са њим.

Ми смо постали тако немилосрдни управо зато што се не молимо, а не зато што смо некакви нарочито безосећајни злотвори. Без молитве човек је мртав. С тачке гледишта биологије он наравно живи, али заправо се само бесциљно мота тамо-амо, гунђа, јадикује и тражи потврду да је једино он у праву, а да га сви око њега само неправедно нападају (наравно, такву потврду не налази). Човек постаје истински праведан у милости Божијој, а оправдава нас само присуство Божије у нашем животу, само осећај његовог присуства.

Ако Бога у нашем животу нема, осећамо се несрећно, постајемо свесни да смо у криву, али хоћемо да се оправдамо, и зато непрестано гриземо или сами себе, или просто оне који нам падну под руку. У најбољем случају просто кукамо онима који нас окружују, укључујући и Бога, жалећи се на живот.

А шта нас исцељује? У чему се састоји наше покајање? Шта нам даје унутрашњу равнотежу? Молитвено стање. То је вапај слепих: Помилуј нас, Исусе, сине Давидов! (Мт. 9, 27)

Наш положај је ужасан, пали смо и немоћни? Немојмо претерано осуђивати себе због тога. Осуђивати себе због грехова – то је испразно губљење времена и својеврсни егоизам. Постоји кудикамо важније дело: да одмах од свег срца почнемо да молимо Бога за милост, полажући сву своју наду на Њега. То ће бити духовни поступак. Нећемо одустајати од свог живота. Нећемо се заустављати, нећемо сами себи затварати тај спасоносни пут на коме можемо да окусимо милост Божију.

И шта онда? Шта нам даје то спасоносно решење? Господ исцељује слепе. Одмах се ту појављују фарисеји. Шта су они рекли? Шта су учинили, уместо да прославе Бога и обрадују се због своје исцељене браће? Уместо да прославе Христа рекли су: „Овај? Па Њему просто помажу демони! Он је господар демона, наређује нечистој сили, а она исцељује болесне“.

Видите? Није важно шта се догађа у нашем животу, него каквим очима на то гледамо. Злом оку и добро изгледа лоше, а лоше га мами и привлачи. Онај чији је поглед просвећен Богом и у лошем види благослов. Ово – и ништа друго – може да послужи као показатељ нашег духовног стања.

Један свети је говорио: „Добром ће човеку све бити добро“ онај ко се научио да има добру мисао, све у свету види као дивно. „А злом ће све бити зло“. Заиста, човеку који има зао ум све на свету изгледаће гнусно. Ко је ђаво? Шта је бесомучност? То је оно што лепо чини накарадним. А Бог, ко је Он? И шта је то љубав? То је оно што грдобу цени тако високо, као да је нешто дивно.

У чему се састоји коначни циљ нашег постојања? Многи сматрају да човек треба да буде брз, енергичан и предузимљив, уједно још и упоран и устремљен према циљу. Он треба да доноси поуздане и објективне закључке, да мисли прецизно и јасно. Такав човек је, кажу, здрав, а други су – убоги, некакви богаљи. Но, онај ко тако мисли – сам је духовно болестан.

Какав треба да буде духовни човек? Он сам има наду и дарује је другима. Ето какав треба да буде духовни поглед на ствари, просвећени поглед: треба видети грешника, и давати му наду; треба видети изопаченост, и у њој примећивати скривену лепоту; увек треба изналазити још једну могућност – и за брата, и за нас саме.

То је онај пут који је изабрао Господ. То је наш циљ. Ако код себе примећујемо навику да се жалимо, ако смо незадовољни животом, ако осуђујемо – све су то обележја нашег пада.

Чак и да схватамо брже од свих, чак и да и у глави имамо прави компјутер који обавља хиљаду операција у минути – тај ум припада аду, он је проклетство, а не благослов. Боље је да будемо мали, сасвим безначајни људи, али да у нама живи нада, да се радујемо, да доносимо радост сваком човеку, и да не очајавамо ма шта се догодило.

Такав „ум“ је права ступица, јер не оставља места за духовно просвећење. Хајде да се одрекнемо таквог ума, да распнемо своју мисао, хајде да постанемо неразумни, мали, ништавни. Хајде да будемо тамо где треба да будемо – код ногу нашег Спаситеља. Хајде да се бацимо пред ноге Његове и да тражимо Његову милост. Потребно је да схватимо: не можемо да се спасемо зато што нешто вредимо; спасава само околност да постоји Неко Свемогућ, Ко нас воли. Та љубав просвећује наше срце. Она га испуњава светлошћу. Ми видимо изопаченост у нашем брату, али кажемо – он је диван. Видимо наказност али говоримо о лепоти која је скривена у њему. Видимо како је ниско пао овај свет, али не кажемо: „Свет је пропао“. Кажемо „Свет је у безизлазној ситуацији“ – дакле, и близак Богу.

Онај наизглед хришћански али потпуно нездрави приступ који свуда види антихриста, зло и грех – то је у извесном смислу демонско стање, потпуно страно Духу Светом. Како човек Божији треба да гледа на то? „Па да, свет је наравно ишчашен. Ситуација је сасвим безизлазна, али то значи да је избављење близу“.

Шта нам је онда чинити? Научи да свет видиш управо тако – духовно. Како то научити? Потребно је надати се. Да ли смо у нејасној ситуацији? Не! Човек Божији говори: „Ја сам у непријатној ситуацији, али и даље сам жив. Дакле, још могу да се радујем, још имам наду, ма колико да сам грешан! Нада постоји не само у мени, него у сваком човеку, док је жив“. Чак и када видимо човека који греши на самом прагу смрти, немојте да заборавимо: за њега још постоји нада. Шта нам пружа спокојство? Шта нам доноси мир? Нада. Упркос свим нашим гресима – нада! А бесомучност? Бесомучност је – бити у Цркви и говорити: „Ах, спасења нема! Ах, сви смо пропали!“ Наравно, сви пропадамо, али љубави Божије је довољно да бисмо се ипак надали, да бисмо ипак веровали, да бисмо ипак имали поверења у Бога.

архимандри Варнава (Јагу)

https://manastirpodmaine.org/arhimandrit-varnava-jagu-uprkos-svim-nasim-gresima-nada-postoji/

Фјодор М. Достојевски је у својим романима, аутентичним књижевним методом и умјетничким генијем понирао у дубине људске душе и духа, направио, по ријечима Берђајева, „велика открића о човјеку“, а такође је предвидио и појаву неких „нових“ и „другачијих“ људи и свјетоназора. У свом последњем роману, Браћи Карамазовима, кроз различите карактере ликова, Достојевски расправља о готово свим суштинским темама човјековог постојања и његовог односа са Богом, прославља људску врлину али такође разобличава гријех, те људске пороке и страсти. Међу негативним ликовима овог романа налази се теолог Михаил Ракитин. Из савим кратког описа његовог поријекла сазнајемо само то да је - свештенички син. Иако му није посвећен већи простор у роману, лик Ракитина ипак није безначајан јер Достојевски преко њега указује на њему савремене појаве али и антиципира појаву „теолога-каријериста“, тако да је Ракитин и данас веома актуелан. Ракитина најприје срећемо у келији старца Зосиме, гдје присуствује разговору између старца и његових гостију, а мало касније он постаје насловни лик поглавља Каријерист – семинарист. Овдје Достојевски даје краћи, али упечатљив опис његовог лика: „Срце је имао веома немирно и завидљиво. Био је потпуно свјестан својих крупних способности, али их је нервозно пеувеличавао у својој уображености. Знао је поуздано да ће постати неке врсте јавни радник али Аљошу, који му је био врло одан, мучило је што је његов пријатељ Ракитин нечастан, а сам то не осјећа... сматрао је себе, без икакве сумње, за човјека великог поштења.“

Из даљег сусрета са Ракитином, читалац сазнаје да је он човјек хладан, прорачунат и превасходно безбожан. Детаљно је упознат са, на примјер, начином на који функционише манастирски живот, али истовремено је способан да потанко преприча било који кафански разговор. Ракитин студира теологију не зато што вјерује и што жели да служи Богу и Цркви, већ зато што му то обезбјеђује друштвени статус и сигурност. Другим ријечима, он је тип теолога који не признаје вјерски, црквени ауторитет, већ је сљедбеник „модерних“ идеја, и тежи да служи „истини“ и „правди“ редукованим према његовим личним потребама. Спреман је да се прилагоди било којој идеологији која ће му омогућити друштвени успјех и положај. Зато су његова идеолошка и политичка, а и теолошка убјеђења више модни изрази него аутентични ставови. Његов главни покретач је жеља да оствари каријеру: „... ако ја не пристанем на каријеру архимандрита у врло блиској будућности, и ако се не одлучим да се закалуђерим, онда ћу неизоставно отићи у Петроград и прићи каквом дебелом часопису...пренијећу часопис на своје име. Затим ћу га даље издавати, и то у неизоставно у либералном и атеистичком правцу... чак малчице са бљеском социјализма, но држећи се на опрезу... и бацајући будалама прашину у очи.“

Страдање Светог свештеномученика Атиногена епископа и десеторице ученика његових

Незнабожни цар римски Диоклецијан подиже љуто гоњење на хришћане, и сви који живљаху по Богу налажаху се у опасности, пометња владаше свуда, и многи предаваху један другога на смрт, отац сина, брат брата, рођак рођака, – из страха од цара. У јерменски град Севастију допутова неки игемон по имену Филомарх. Сабравши мноштво идолских жречева, он им нареди да са венцима на својим главама приносе жртве поганим боговима својим уз весеље и славље, употребљујући трубе и кимвале, гусле и свирале. Сам пак, севши на отвореном судишту пред народом, нареди бирову да на сав глас објави следеће: Послушајте, грађани и сви знаменити људи, царево наређење, па хајдете и принесите боговима жртве! – А све мноштво присутног народа повика: Ми смо хришћани и нећемо се поклонити идолима!

Тада мучитељ нареди војницима да бију народ, и многи умреше за Христа и примише венце небесне. После тога к мучитељу приступи старешина војничког одреда Никола и рече: Господине игемоне, овде има један човек по имену Атиноген, епископ хришћански, који све прелашћује на своју веру, а живи у селу Пидахтои.

Игемон одмах посла војнике да га доведу. У Светог Атиногена близу тога села бејаше на нарочитом усамљеном месту мали манастир, у коме он са десеторицом својих ученика живљаше у посту и молитвама. Дошавши у његов манастир, војници не затекоше самог Светог епископа, јер беше отишао некуда; они онда везаше његовс ученике и одведоше их у Севастију. Видевши их, игемон нареди да их одведу у тамницу, окују и добро чувају. А војницима рече: Пронађите ми њиховог учитеља. – Војници одотше и свуда тражаху Атиногена. А човек Божји Атиноген, дошавши у манастир и не нашавши своју братију, уђе у молитвени храм и гледајући у часни крст са сузама говораше: Где су братија коју теби поверих? Ко ће са мном узносити уобичајене молитве Богу? Где су дивне гране маслинове? Шта се догоди с њима, не знам.

И беше светитељ у великој тузи. Изишавши из манастира он хођаше око њега чудећи се и недоумевајући куда су то отишла братија. Утом к њему притрча кошута, коју он недавно својим рукама отхрани, и умиљавајући се око њега лизаше му руке. Затим он срете једног познаника свог који му рече: Где си био, Свети владико, када ученици твоји бише одведени, јер игемон посла војнике са наређењем да их везане воде у град, да их тамо мукама умори.

Чувши то светац се испуни радости, и погледавши у небо рече: „Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си изврсне слуге Твоје позвао у Царство небесно!“ – Онда посла кошуту у пустињу, па сам хитно крену у град Севастију к ученицима својим. Дошавши до судишта у граду, он стаде громко викати: Зашто си ме покрао, мучитељу, опљачкавши цркву моју? Нека види Бог зло дело твоје које ти изврши, и нека сручи гнев Свој на тебе!
Војници одмах дохватише светитеља и приведоше игомену, говорећи: Ево Атиногена за којим си послао потеру, он силно ружи твоју светлост! – Игемон тог тренутка нареди да га вргну у тамницу, где беху братија његова затворени ради Христа. Угледавши своју братију светитељ се веома обрадова и рече им; Мир нека вам се умножи, и благодат Христова нека буде с вама, дечице моја! Ви се показасте угодни Богу, зато вас Он и позва на обед небесни. Будите дакле храбри, и не бојте се мучитељевих претњи, јер ће вам Господ помоћи сутра да довршите подвиг свој, и ви ћете са анђелима и хоровима светих боравити у рајским радостима и у весељу вечито славити небеског Владара!

Сутрадан мучитељ седе на судишту и нареди да доведу пред њега Атиногена са десеторицом његових ученика. И рече им: Принесите боговима жртву, по царском наређењу; а ако не послушате, љутим ћу вас мукама мучити и лишити вас живота, као што пре вас погубих упорне у непокорности, те зли зло погибоше. – Свети Атиноген му одговори: Они за које ти, мучитељу, кажеш да су погинули, нису погинули, него ликују на небесима са Светим анђелима. – Игемон рече: Немој ме задржавати, Атиногене, него ме брзо послушај и са дружином својом принеси боговима жртву, да не погинете злом смрћу. – На то светитељ рече игемону: О, свебезакони мучитељу, свепогани и бестидни псу, нећеш нас застрашити својим претњама! Чини што хоћеш, јер смо ми готови да све трпимо за Бога нашег.

Разљутивши се, игемон нареди да десеторицу ученика Атиногенових обнажене обесе на мучилишту, па жестоко бију и железним гребенима стружу тела њихова. А они, страдајући, говораху: Готови смо на ране ради Христа бесмртнога! Нећемо се одрећи Тебе, Владару Боже наш! – Видевши њихово јунаштво и трпљење, које никакве муке не могу победити, мучитељ нареди да их посеку мачем. И скончаше свети у добром исповедању, и са славом пређоше у рајска насеља.

По убиству Светих десеторице мученика, игемон се обрати Светом епископу Атиногену питањем: Где је твој Христос, за кога ти кажеш да је Бог? Зашто Он не дође овамо и не избави твоје ученике из мојих руку? – Рекавши то игемон нареди да и њега обесе нага на мучилишном дрвету и бију. А кад га бијаху светитељ говораше: Хвала Ти, Боже, што ме удостоји страдати за име Твоје! – Игемон га упита: Зашто и тебе не избавља Бог твој из руку мојих? – Мученик одговори: Избавио је и избавиће од злог лукавства твог, безакониче!

Тада игемон нареди да мученика скину са мучилишта и да га понова жестоко бију по ребрима. А светитељ, обраћајући се Богу, узвикну: У Тебе се, Господе, уздах, спаси ме милошћу Својом! – И би к њему божанствени глас одозго који говораше: Буди храбар, изабраниче мој! Ја сам с тобом, Бог твој који те чува!

Овај глас чу не само светитељ него и слуге које га мучаху; и страх одмах спопаде слуге, и они не могаху више мучити човека Божија, јер им се руке укочише. А један од пријатеља игемонових по имену Филип, који сеђаше са њим, рече игемону: Нисам ли ти раније говорио да су хришћани мађионичари? Стога погуби и овог што пре, да се гледаоци не би почели саблажњавати.

Игемон одмах осуди мученика на посечење мачем. А светитељ рече мучитељу: Молим те, игемоне, нареди да ме одведу у мој манастир и тамо погубе. – Игемон испуни мученикову молбу. Када Светог мученика вођаху ка његовом манастиру, он појаше неке стихове из Давидових псалама, радујући се и веселећи се што ће се ускоро разлучити од тела и прећи ка Господу. А када се приближи манастиру, гореспоменута кошута изиђе из пустиње у сусрет светитељу и поклони му се у ноге. И рече јој светитељ: Лишена си братије; ево лишаваш се и онога који те је отхранио. Вечни Бог нека не преда тебе и твоје потомство у руке ловцима, него нека потомство твоје долази овамо у спомен наш на заклање и храну у славу Божију онима који буду долазили да празнују успомену нашу. – Кошута, ронећи сузе из очију, припаде к ногама светитељу, а он је осени крсним знаком и рече јој: Иди с миром у пустињу!

Ушавши у манастир свој, Свети Атиноген се помоли Богу говорећи: Господе Боже мој, прими у миру душу моју и удостој ме да будем са мојом братијом, да бисмо заједно славили пресвето име Твоје кроза све векове! Подај, Господе, вечни благослов Твој свима који с љубављу почитују успомену моју, свима који у молитвама својим Теби спомињу моје име; јави им благодат Своју и подај им брзу помоћ у свакој њиховој невољи! – Док се он тако мољаше, њему дође глас с неба: Данас ћеш са мном и с ученицима својим бити у рају, и све ће ти се молбе испунити!

Чувши овај глас, мученик се испуни велике радости, и весело подметну под мач главу своју. Посечен, он сконча у Господу. Чесно тело његово верни погребоше на том истом месту, и сабираху се сваке године у дан његове кончине ради свечаног празновања успомене његове. И збивало се дивно чудо: она кошута, коју светитељ беше отхранио и с благословом отпустио у пустињу, долажаше по заповести његовој на празник и довођаше своје младунце. Пошто би их оставила, она је одлазила у пустињу ни од кога не ометана. Кошута то чињаше сваке године, долазећи о празнику и доводећи своје младунце за клање и једење у спомен и част Светог мученика Атиногена епископа и десеторице ученика његових, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/07/28/svestenomucenik-antinogen/

Када Персијанци заузеше у Африци славни град Картагену они одведоше у ропство мноштво народа, међу њима и ову малу девојчицу, о којој је реч, блажену Јулију, ћерку једног знаменитог човека по имену Аналсона. Она би одвезена у палестинску Сирију и продана некоме трговцу незнабошцу. Иако беше код незнабожног господара, девојчица се ипак чврсто држаше своје свете вере у Христа, у којој се родила, и хришћанских добрих обичаја којима од колевке беше научена, често се молећи и постећи. Поставши пак пунолетна, она будно чуваше своју девичанску чистоту, живећи у целомудрију и у великом уздржању, и верно служаше своме господару, по речи апостола: у простоти срца, не само пред очима радећи као човекоугодници него као пред очима Божјим благоразумно извршујући све наложене јој послове, који не беху противни Богу и њеном целомудреном животу, а који беху противни, нико је на њих не могаше приморавати. Њен господар је упорно сиљаше да се одрекне Христа и да незнабожно живи по њиховим паганским обичајима, али је никаквим претњама не могаде приволети на то, јер она беше готова радије умрети него од Христа одступити или се свога целомудрија лишити. И много пута долазило је господару њеном да је убије, али видећи како она верно служи и усрдно ради, поштеди је; и дивљаше се њеној доброј нарави, кротости, смирењу и строгом пошћењу. Јер он је видео да она пости сваки дан, сем суботе и недеље, а слободно од послова време проводи не у нераду и одмору, него или у топлим молитвама к Богу или у читању књига, чему се беше научила од детињства; ретко се кад и ноћу предавала сну. У лицу она беше вазда бледа, а тело јој беше мршаво и измождено од трудова и уздржања. Господар њен се веома дивљаше томе, и видећи да она непроменљиво води такав живот, поче је сажаљевати, волети и уважавати: јер Бог, очински чувајући Своју угодницу, Свету Јулију, приклањаше на милостивост к њој сурово срце незнабожног човека.

Јулији беше преко двадесет година када господар њен, као трговац, намисли да са много робе отплови у Галију. Он поведе са собом и верну робињу своју Јулију, пошто виде да се имање његово увећава под њеним надзором, јер ради ње Бог благослови трговчев дом, као некада у Египту Пентефријев дом ради Јосифа. Стога он са скупоценом робом својом поведе и слушкињу своју, или боље – Христову, која беше скупоценија од сваке робе, и отисну се морем. А када пловљаше поред острва Корзике, он пристаде тамо. Иако на том острву беху хришћански градови, ипак беше и не мало незнабожаца. И када овај трговац пристаде уз то острво, он угледа у близини пристаништа скуп својих истоверних многобожаца који празноваху и приношаху жртве демонима. Он онда изађе к њима са свима својим слугама, купи утовљеног телца, принесе заједно са незнабошцима погану жртву, па стадоше сви јести, пити и веселити се. А Света Јулија остаде на лађи, и из дна душе уздисаше и плакаше, тугујући због заблуде и погибли тих људи.

Један из тог скупа дође на лађу, и угледавши Јулију где плаче и уздише, познаде да је она хришћанка, па оде и тајно рече старешини тога скупа који је руководио приношењем жртава: На лађи што је пристала налази се једна девојка која хули наше богове и осуђује нас што им приносимо жртве. – Старешина тог незнабожног скупа одмах упита палестинског трговца: Зашто сви твоји са лађе не дођоше на наш празник и жртвоприношење? – А кад трговац рече да су дошли сви, старешина узврати: Ја чујем да на твојој лађи има нека девојка која се руга боговима нашим и хули имена њихова. – Трговац одговори: За робињу ли моју говориш? Та ја је ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не могох одвратити од хришћанске заблуде и привести к нашој вери. И да ми није верна и веома корисна у пословима, ја бих је разним мукама давно уморио. – Старешина му на то рече: Приморај је сада, да се заједно с нама поклони боговима и узме учешћа у жртвоприношењу; или ћу ти место ње дати четири робиње своје, или да ти дам новаца колико она кошта, па ћу је ја натерати да се поклони боговима нашим. – Трговац одговори: Ја ти рекох да је њу немогуће приморати на то, јер она воли радије умрети него од своје вере одступити. А да ти је продам, и то је немогуће: јер када би ми ти све своје имање дао за њу, ипак се то не би могло упоредити са њеном службом; стварно, она је веома одана, и моје се имање увећава у њеним рукама, због чега јој поверих све.

Тада старешина скупа, договоривши се тајно са својим људима, приреди због гостију још већу гозбу, и силно напи трговца, Јулијиног господара. А када он напивши се заспа тврдо, и сви његови пијани заспаше, тада безбожни многобошци тога острва отрчаше на лађу, изведоше свету Јулију на земљу и доведоше своме старешини. И рече јој старешина: Девојко, принеси боговима жртву, па ћу те ја откупити од твога господара и пустити на слободу. – Светитељка одговори: Моја слобода је ово: служити Христу, коме ја сваки дан служим чистом савешћу; а ваше заблуде се гнушам.

Тада старешина нареди да је бију по образима. И говораше мученица: Када Господ мој Исус Христос мене ради претрпе бијење по образима и пљување у лице, зар да ја не претрпим то исто Њега ради! Нека ме бију за Њега по образима, и место упљувака нека по лицу моме теку сузе! – Мучитељ нареди да је чупају за косу, и да је нагу жестоко бију по целоме телу. А мученица, док је бијаху, громко говораше: Исповедам Онога који мене ради би бијен! Господ мој претрпе трнов венац и распеће на крсту; стога нека и ја, слушкиња Његова, будем заједничарка и подражаватељка Његових страдања, да бих се и ја прославила с Њим у Царству Његовом!
Затим нареди мучитељ да се мученици одрежу њене девојачке груди; а она све те љуте муке јуначки трпљаше из љубави према Христу. Желећи да је погуби пре но што се господар њен пробуди, мучитељ нареди да се одмах направи крст и на њему распне мученица, као што некада Јевреји распеше Христа. И Света Јулија се у страдању свом за Христа уподоби самоме распетоме Христу Господу, удостојивши се да за Њега буде распета на крсту.

Када Света Јулија висијаше на крсту и већ беше близу краја, пробуди се од спавања господар њен, и угледавши је распету, – о, како се велике жалости испуни срце његово, али јој ништа не могаше помоћи, јер невеста Христова већ беше на последњем издисају. А када се света душа њена ослободи телесних уза, онда сви видеше како из њених уста излете голубица беља од снега и одлете у висину, ка небу; осим тога мучитељи њени видеше анђеле поред ње; и све их спопаде велики страх, те сви побегоше одатле, само мртво тело Свете мученице остаде да виси на крсту.

Али га не остави Христос Господ, јер заповеди анђелима Својим да га чувају док не устроји чесно погребење на следећи начин.

Не много далеко од острва Корзике има малено острвце, које се раније звало Маргарита, а сада Горгона; на њему беше мушки манастир; тамо се анђео Господњи јави монасима, обавести их о свему и нареди им да брзо отиду лађом до острва Корзике, скину са крста многонапаћено тело Свете мученице, пренесу у свој манастир и чесно погребу. Монаси седоше у лађу, разапеше једра и кренуше. А кад стигоше у пристаниште, они нађоше све онако како им анђео Господњи каза. Скинувши са крста свето тело, они га увише у чисто платно. Они нађоше и одрезане груди њене, бачене недалеко од ње поред једног камена; узеше их и придружише телу на њихово место, па унеше тело у лађу, вратише се у свој манастир, и чесно погребоше у цркви свето тело Свете мученице, славећи Христа Бога који укрепи слушкињу Своју на такав мученички нодвиг. И збиваху се чудеса на гробу њеном, и даваху се исцељења од свих болести.

Исто тако збиваху се чудеса и на оном месту где Света Јулија пострада. Хришћани, житељи острва Корзике, сазнавши за страдање Свете мученице, подигоше у њено име на самом месту где она беше распета малу цркву, пошто то место беше тесно. А онде где беху бачене одрезане груди њене, ту испод камена изби извор воде слатке и целебне: јер сви болесници, који пијаху од те воде или се њоме умиваху, добијаху оздрављење. А збиваше се још и ово чудо: онај камен кога се дотакоше груди светитељкине (и испод кога изби извор), у она времена, сваке године у дан њеног спомена точаше из себе као неки зној, капље млечне и уједно крваве, за сведочанство девичанства и мучеништва Свете Јулије, која се девичанском чистотом убели као млеком, и обагри крвљу проливеном за Христа. И капаху такве капље цели тај дан, од јутра до вечера; и који се мазаху њима, добијаху исцељења.

Након много година она црква у име Свете мученице, подигнута на месту њеног распећа, орону и делимично паде. Тада људи хтедоше да светитељки подигну нову и већу цркву на пространијем месту, недалеко од првог, које беше веома тесно. И када спремише за зидање камен, цигле, креч и све остало, и већ хтедоше сутрадан да поставе темељ, они изјутра нађоше сав тај припремљени материјал на пређашњем месту где је лежала стара црква. Зидари беху у недоумици. Али ипак после извесног времена они опет пренесоше сав тај материјал на то ново место где намераваху подићи нову цркву; но идуће ноћи све то би понова пренето на пређашње место. Те ноћи стражари видеше светлу девицу где на колима, у која беху упрегнута два бела вола, превози сав припремљени материјал на пређашње место; и они разумеше да светитељка жели да се храм обнови на пређашњем месту, и учинише по њеној вољи.

Биваху и друга многа чудеса на обадва острва, Корзици и Горгони, док не беху узете одатле чесне мошти светитељкине и пренете у Бресчију. Но и после пренесења моштију житељи Корзике долазе са вером у храм Свете мученице, не лишавају се њене помоћи, и сачувавају се од нападаја вражијих њеним светим неразрушивим молитвама и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/07/28/stradanje-sveta-mucenica-julija-device/

Јн. 1:1-17

1. У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог.
2. Он беше у почетку у Бога.
3. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало.
4. У Њему беше живот, и живот беше светлост људима.
5. И светлост светли у тами, и тама је не обузе.
6. Би човек послан од Бога, по имену Јован.
7. Овај дође за сведочанство, да сведочи о светлости, да сви верују кроз њега.
8. Он не беше светлост, него да сведочи о свјетлости.
9. Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет.
10. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.
11. Својима дође, и своји га не примише.
12. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име његово;
13. Који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога.
14. И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.
15. Јован сведочи о њему и виче говорећи: Ово је Онај за кога рекох: који за мном долази испред мене је, јер пре мене бјеше.
16. И од пуноће његове ми сви примисмо, и благодат на благодат.
17. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.

„Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет„. „Свакога човека„, без изузетка, био хришћанин или нехришћанин. Јер та светлост и чини човека човеком, и људско биће људским бићем. То значи: сваки је човек по души логосан, по души хришћанин; сваки је човек по природи својој христоносац, светлоносац. У томе је вечна вредност сваког човека. У томе је божанско величанство сваког човека. Долазећи на свет, сваки човек већ доноси у души својој мало Христово Еванђеље; сваки је еванђелист, сваки – богослов, сваки – Христослов, сваки – христообјавитељ, сваки христопроповедник, сваки – богојавитељ. Стога, у основи нико од људи нема изговор за свој нехришћански живот  свету, нико, поготову хришћанин, јер они бар „по природи“ својој треба да чине срж Христова Еванђеља. Утолико пре што је та логосна светлост – логосна Светлост разливена по свим тварима и бићима. Све гласи, све громогласи Христа Бога Логоса“.

Свети Јустин Ћелијски

извор

Понекад су болести изазване психичким стањем, или, како да кажемо, хировима душе, када желимо да привучемо пажњу на себе, желимо да нам придају значај. Ево, на пример, разболео сам се и замолио сам брата да ми донесе лек, а он заборавља. Тада у мени упорно расте супротстављање, иако сам могао једноставно да му кажем: „брате, заборавио си да ми донесеш таблете“. То ми, међутим, не одговара, и од своје непомирљивости постаје ми само горе. Може ми пасти притисак, заболети глава, или стомак, или срце. И тада ће већ морати да ме походи Старац, браћа ће ми доносити храну у келију, и цео манастир ће ме посећивати.

Разуме се да постоје различите праве телесне болести. Ја, на пример, могу имати рак мозга и стално ме боли глава. Међутим, и рак, у великој мери, зависи од нашег устројства по животу. Раком се обично разбољевају они који су склони меланхолији, немиру (по различитим поводима), чији се унутрашњи свет налази као у болесном стању. Ако видите да дрво почиње да се суши, разумете да се прво осушио корен. Исто се дешава са човеком, тако је уређено од Бога. Тело полако почиње да умире када душа не живи у складу са духом.

Када душа болује, разбољева се и тело, подлеже заражавању. Слично томе како одсецају руку захваћену гангреном да се не пренесе на остале делове тела, тако и душа преноси своју „гангрену“ на тело. Али душу не можемо одсећи од тела, иначе ће тело умрети. Дакле, ако душа болује, то доводи до трулежа цело тело. То је смрт.

Поред тога, тело, „спољашњи човек“, може да се распада и из других разлога: истањује се од духовне борбе, од разумног поста и бдења. Али у том случају, као што каже апостол Павле, „наш унутрашњи човек се из дана у дан обнавља“ (2. Кор. 4:16). Од строгог поста, неједења, тело се код Отаца распадало. Често су долазили до тога да нису могли ни да ходају, али су могли то да поднесу јер су се налазили у високом духовном стању, а не по својој вољи или неразумности.

Али свети могу да пате не само од духовних подвига, него да се разболе и од рака, или нечег другог, и умру. Свети не значи онај који није правио грешке у животу. Сви ми грешимо и много тога радимо из непажње. Код некога је сад, можда, све у реду, али старе грешке га муче. Неки безбожник може сваки дан да лаже, вара и буде при том спокојан јер није барем никога убио или варао жену. Али свети може једном да слаже, па затим да плаче због тога цео живот, јер зна да је отац лажи ђаво. И у том случају рак ће постати оно што ће га потпуно очистити, јер, као што је речено у Писму, „сваки човек је лаж“. А људи Божји, Авраам, благообразни Јосиф, Јосиф обручник, који, како се каже у молитви цара јудејског Манасије, „нису згрешили“ – зар они уопште нису грешили? Зар није згрешио Авраам? Наравно да јесте, али је, међутим, позван да постане праотац Христов. А Давид зар није грешио? Сви знају да јесте. Али истовремено, назван је пријатељем Божјим и представља образ Христов. Њих називамо „који нису згрешили“ у поређењу са оним људима чији се живот утапа у греховима.

Другим речима, често расуђујемо о светости по-светски, упадајући у крајности. Али светост је нешто посебно: то је колико Бога уносимо у себе, колико је блиско наше општење и веза са Њим. Дакле, свети су такође боловали, укључујући страшне болести. Многи су патили од водене болести, као нпр. преподобни Венијамин, који није могао ни да прође кроз врата келије. Или, као што је нпр. свети Кирил Филеот, који је изгубио разум. При том су били у највишој мери свети људи. То Бог допушта ради разноликости: нема потребе за једнообразношћу (подвига), већ за његовим (подвига) савршенством. Јов је погрешио када је од својих патњи проклео дан свог доласка на свет, али је затим достигао савршенство и остао нам као образ патећег и васкрслог Христа, када је изгубио све и поново стекао.

Ови примери нам говоре да су болести и патње потребне светима, и то тешке болести. Оне су благослов, јер привлаче Божје благослове. Када болесник трпи болест ради Христа, ради царствa небеског, Божји благослови силазе као киша на земљу. Кажемо „трпи“, тј. чврсто стоји, издржава налет – јер овај глагол указује на чекање, нада у Господа. Свети трпи болест ради Господа, зато чак и ако не може да се моли – због телесне слабости – његово стрпљење заузима место молитве, и тако се потпуно предаје Богу. И тада Господ, који је богатији од сваког богатог, даје много више него што смо могли да замислимо.

Што се тиче рака, не треба мислити да се појавио тек у нашој епохи. Једноставно данас можемо да разликујемо његове врсте, док су у прошлости многе болести, будући рак, узимане за болест јетре, или желуца итд. Свети тада нису радили рендгене и уопште нису настојали да спасу живот – наставили су да се подвизавају, и тако су проживели до краја живота у светости.

Када кажемо да болест углавном потиче од психичке болести, то не значи да је болесник обавезно грешник. Не, он може постати и свет. Али нам је потребно реално разумевање шта се дешава, да бисмо могли правилно да управљамо собом. Ако ти, на пример, занемариш било коју од заповести Господњих, упашћеш у тугу, затвориш се, почеће да те боли глава, ноге и руке, унутрашњи органи, нећеш моћи да се помериш са места, осетиш немоћ.

У већини случајева опуштеност, млитавост – то је резултат душевног устројства, насталог, са своје стране, од преступа божанских закона. Али неки људи се разбољевају лакше од других. Посебно они који желе пажњу и љубав према себи, никад не умиру у обичном „природном“ реду. Има и таквих који се свим силама настоје чврсто утврдити у средини где се налазе, или имају много претензија. Њиховим несрећама нема краја. Њихова душа пати, као да седи на ексерима.

Сваки „човек жеља“ је несрећан човек. То је, на пример, неудата девојка која жели да се уда; одрастао човек који не жели да му почну да седи коса; или дечак који пати од самоће и жели да стекне пријатеља. Несрећан је и хришћанин који жели да постане савршен и угоди Богу, али се мучи што још није постао савршен. Једном ће га стрефити срце, или јетра, или плућа, и почеће да болује. Зашто? Јер жели да постане савршен. Не говори Бог на тај начин. Ми све то преокрећемо по своме. У суштини, све су то егоистичке претензије.

Томе треба додати да и сатана причињава човеку патње које се могу узети за болести. Лекар види симптоме болести, али не зна да су то последице демонске енергије, изазване грешним животом самог човека, или његових родитеља. Треба поседовати друго знање да би се то разумело. Болести изазване демонском енергијом не пролазе ако се не прекине деловање лукавог духа. Поред тога, ако болесник нема стрпљења док оздрави, или чак ропће на Бога зашто му је то послао, онда због таквог понашања често може доћи до ђавоиманости, као и других болести. Зато су мирно устројство и стрпљење најбољи лек за одржавање барем преосталог здравља.

Слично је са разним врстама бајања, чини и урока од других људи. Урок делује на све оне који се одликују лицемерством и добровољно тону у грех; који по сопственој жељи нервирају се и нарочито пате, који, разумевајући шта треба чинити, налазе такве изговоре да остану при својем немиру и болу. Урок и демонска енергија налазе за себе тло код оних који желе да подигну своје Ја, свој Его, своје жеље.

Такве људе нека циганка на путу, гатара, бабушка, или неки врач лако могу да урекну, зачарају, тако да од тада почну да се осећају лоше: час их заболи глава, час нога, час рука, час почну да храмљу итд. Упркос томе што могу да иду у цркву, исповедају се, причешћују се – никако не могу да оздраве: Христос не може да се насели у њима, јер се тамо населила демонска енергија.

Претпоставимо да си ти један од старешина у манастиру, нешто си учинио, и искључили су те због тога из Сабора Старешина, или су се према теби неправедно понели и поставили другог, објаснивши, или чак ни објаснивши разлог, – и ти излазиш из себе, кажеш: „само погледајте – мене су се усудили да терају! Мене, – оног који сам им направио радионицу, који сам зарадио толико новца!“ И шта да ради са тобом Бог после тога? Чиме ти може помоћи? То је показивање самовоље, иако ти је познато да као монах треба да будеш мртав за такве ствари.

Теби би приличило да плачеш када су те постављали за старешину, а сада, када те терају – да падаш на ноге са захвалношћу, јер ћеш сада бити слободнији за духовно делање, али ти тражиш људско. То се људи овога света врте да би заузели власт, били старешине, имали своје мишљење. Али у манастиру се мишљење укида. Као што се ватра гаси ако се нешто на њу баци, тако се гаси и дух када се залажеш за земаљске ствари. Исто је са Причешћем. Причешћујеш се, али се не обожујеш, напротив – опржиш се, спаљујеш се огњем. Иако се причешћујеш „у опроштење грехова и у живот вечни“, али болујеш.

Други пример. Игуман ти каже: „Спремај се за путовање по светим местима, нашао се новац“. Али онда се нешто деси, и испоставља се да могу узети само тројицу. Игуман приђе теби, као добром монаху и каже: „Ти нећеш ићи на ходочашће, ићи ће тај и тај“. А ти мислиш у себи: „Игуман је неправедан према мени. Ја цео живот у манастиру, а он шаље неку децу“. То јест, занемарује твоје мишљење. Такво твоје мудровање је световно, док те све то није требало да узбуђује. Зар нећеш потом постати играчка демона?

Хајде да имамо ум Христов, хајде да мислимо као Господ, и тада нас ништа по животу неће моћи да искуша.

старац Емилијан симонопетриски

https://manastirpodmaine.org/starac-emilijan-simonopetritski-o-bolesti-bolu-i-patnji/

Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти кажу постани свештеник.

Таквим људима не одговарамо нашим сопственим речима, већ речима Светог Писма, светих Сабора, Светих и учитеља Цркве. Ми кажемо да се свештеничко служење састоји у томе да они приносе Божанствене Дарове и да се њиховим посредством, као органима Светог Духа, Његовим силаском врши освећење тих Дарова. А они такође заступају народ пред Богом и испуњавају друга свештенодејства, које не може да врши неко ко није посвећен у свештенички чин. Када дође време за Причешће и они сами се спремају да се Причесте, и тада се ни у чему не разликују од мирјана или монаха, сем тога што свештеници предају [Тајне], а мирјани их примају, а разлика је и у томе што се свештеници причешћују у олтару и то непосредно, без свете кашичице, а мирајни и монаси – ван олтара и то светом кашичицом.

Да је то заиста тако и да се приликом Причешћа свештеници нимало не разликују од мирјана, сведочи и божанствени Златоуст говорећи: „Један Отац нас је родио. Сви смо ми Његова страдална деца”. То јест сви смо рођени од једне мајке – светог Крштења. „Једна те иста Храна се свима даје“. То јест Крв Господња је дата свима: и свештеницима, и мирјанима. „И чак не само да нам се даје једна те иста [Храна], већ нам се даје и из исте Чаше. Јер Отац је, желећи да нас приведе нежној љубави смислио то да ми сви пијемо из једне Чаше, која представља симбол безграничне љубави“. И на другом месту Златоуст каже: „Свештеник се у неким стварима ни по чему не разликује од мирјанина. Када на пример следи причешћивање Светим Тајнама, ми се сви удостојавамо једног те истог, а не као у Старом Завету: једно је јео свештеник, а друго – непосвећено лице. Закон није дозвољавао народу да једе то што је јео свештеник. Данас већ није тако већ се једно Тело и једна Чаша нуди свима“. Другим речима, данас се под благодаћу Јеванђеља за све налази спремно на Светом Престолу једно те исто Тело и једна те иста Чаша. Симеон Солунски пише: „Сви верни треба да се причешћују. То није само служење архијереја, већ је служење у томе да се свештенодејствује то Свесвето Тело Христово и Крв и да се даје свима вернима на Причешће, јер су једино ради тога они и предодређени“.

Јов Амартол пише у књизи „О Тајнама“: „Сво саврштенство и циљ и дело [Литургије] се састоји у Причешћивању животворним и страшним Тајнама и Светињама. Зато се они најпре дају свештеницима у олтару, а затим народу који се припремио и који се налази ван олтара“.

Из овога безусловно следи да принесеним Даровима први треба да се Причесте свештеници, а затим – сав народ, сагласно свештеномученику Клименту који каже: „Да се причести епископ, а затим – презвитери и ђакони и ипођакони, и чтеци и појци, и подвижници, а од жена – ђаконисе, девице, удовице, затим – деца и тада већ сав остали народ по чину, са страхопоштовањем и без буке.“

Претходно споменути Јов каже још да онај човек који је достојан може да се причешћује сваки дан и то на исти начин како то раде свештеници, и то без разлике – оно што важи за свештенике важи и за мирјане, мушкарце и жене, децу и старце – или простије речено за све хришћане без обзира на узраст и чин.

Ти свештеници, који не причешћују хришћане који приступају божанаском Причешћу са страхопоштовањем и вером Бог осуђује као убице, сагласно написаном код пророка Осије: „А дружина је свестеничка као чета која дочекује људе, убијају на путу у Сихем, чине грдило“ (Ос.6,9). Другим речима, свештеници који су сакрили пут и вољу, и заповест Божију, и нису је објавили, убили су Сихема и починили беззакоње у народу Мојем.

Ја се само чудим и не знам да ли постоје такви свештеници који удаљују оне који приступају Тајнама. Јер они се чак нису ни замислили о томе да су речи које они сами говоре – лаж. Јер они сами на крају Литургије гласно призивају све верне, говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То јест приђите Тајнама и причешћујте се; а затим се опет сами одричу својих речи и удаљују оне који приступају. Ја не знам како би се могло назвати овако лоше дело.

Свети Никодим Светогорац

Свети Никодим Светогорац о причешћивању клира и лаика - Čudo

WWW.CUDO.RS

---

Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само...

Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен. Просто је тешко измислити нешто ново на ову тему.

„Где је Бог правосуђа?“ – питали су људи у данима пророка Малахије. Ево прецизног цитата у којем, уколико то желимо, можемо препознати и наше време:

„Досађујете Господу речима својим, и говорите: У чем Му досађујемо? У том што говорите: Ко год чини зло, по вољи је Господу, и такви су Му мили; или: Где је Бог који суди?“ (Мал. 2: 17).

А ево Јеремијине молитве у којој се он жали говорећи:

„Гле, они ми говоре: Где је реч Господња? Нека дође“ (Јер. 17: 15).

„Они“ су дрски запиткивачи који немају вере, али имају дрскости и необуздане смелости против свега светог. Ако им пророк каже: „Поправите се да не бисте погинули,“ одговориће:

„Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог“ (Јер. 18: 12).

Од онога што је стигло да се промени од Јеремијиног доба, наравно, могу се навести одећа, начини кретања и још низ ствари из области свакодневног живота, разонода и комуникација. А што се тиче људских срца, ту ствари стоје стабилно лоше, као што у неким жалосним случајевима кажу медицинари.

           „Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јер. 17: 19).

Тако је и диван у светима, учитељ молитве, цар Давид цео живот морао да проводи у отровној атмосфери безбожних питања:

           „Многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом“ (Пс. 3: 3)

Не говоре ушима, него души, односно, речи не само да ударају у слух, већ продиру у унутрашњост душе и тамо цепају срце и муче га сумњама. У то време се Давид, као што је очигледно, супротстављао бдењем и дуготрајним молитвама. Односно, чинио је оно што данас чини верни калуђер који се даноноћно бори с помислима као с дивљим зверима.

„Бише сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?“ (Пс. 41: 4)

Из псалама и из Књиге Јоила такође се види да је за пагане у данима понижења Израиља била уобичајена ствар да подругљиво питају: „Где је Бог њихов?“ (в. Пс. 78: 10 и Јоил. 2: 17). Ово је обичан облик подсмевања верницима у току неправде која влада. Тако су и од Јевреја које су водили у заробљеништво Вавилонци захтевали да певају: „Певајте нам песме сионске“ (Пс. 136: 3).

Једном речју, ако често чујете подсмешљива питања која рађају празна срца, знајте да је то стандардна појава која се често понавља у духовном животу. Немојте заборавити да је Јеремија жив, а да су његови подсмешљиви непријатељи мртви вечном смрћу. И Давид је свет, а његове опоненте је ветар одувао на све стране, као прашину. А Малахија, од чијег цитата је започет овај разговор, отворено каже:

„Тада који се боје Господа говорише један другом, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред Њим за оне који се боје Господа и мисле о имену Његовом“ (Мал. 3: 16).

На крају ће наступити дан кад ће сви без изузетка видети јасну разлику „између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који Му не служи“ (Мал. 3: 18).

Нека читаоца не збуњује обиље библијских цитата. Ово обиље је намерно. На основу ових цитата читаоци могу и треба да отворе поменуте књиге на наведеним местима и да се упознају с њиховим садржајем.

Библија још увек није постала књига која се увек налази под руком свим православним хришћанима, дакле, није постала бритки мач, светиљка која гори и лековито средство. Још увек можемо да понављамо са Златоустом да је „све зло света због непознавања Писма“, и ми лично смо криви за ову привремену победу зла због добровољног незнања.

Нека такође нико не помисли да се речено односи само на време Старог Завета. Имамо сасвим довољно чудака који сматрају да Стари Завет није потребан хришћанима. Такође, у још већем обиљу има чудних људи који сматрају да су све то „јеврејске приче“ које немају никакве везе с нама. Да, онда су и оваплоћени Господ и Царство које нам је даривао само „јеврејска“ прича која нема везе са свим чудацима који тако мисле. Њима се обраћа велики Павле, који се највише потрудио на пољу проповеди. Он за књиге Старог Завета каже:

„Јер што се раније написа за нашу поуку се написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 15: 4).

Осим тога, оно што се раније дешавало данас се понавља. Неки су питали пророке: „Где је ваш Бог“, „Где је реч Господња?“, „Где је Бог правосуђа?“ И апостоле су питали нешто слично. Ево шта Петар пише:

„У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањима доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања“ (2 Петр. 3: 3-4).

Такви људи као да пожурују Господа да дође на Суд данас. Као да кажу: „Хајде, долази! Испуни оно што си Сам обећао!“

Као да су већ спремни за Суд! Као да неће планути као бакље у час Доласка! Као да тада неће повикати планинама и камењу:

„Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева Његова, и ко може опстати?“ (Откр. 6: 16-17).

Не знају дрзници да

„не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Петр. 3: 9).

Борба за веру је најважнија борба. Све остало директно зависи од пораза или победе у овој борби. И по апостолу:

„Ако ли одступи, неће бити по вољи души Мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе“ (Јевр. 10: 38-39).

Управо ради тога треба да заволимо Свето Писмо и да чврсто верујемо у речено, не сумњајући.

„Јер ће још бити утвара до одређеног времена, и говориће шта ће бити до краја и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити“ (Ав. 2: 3).

Протојереј Андреј Ткачов

извор

Јн. 20:19-31

19. А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, где се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам!
20. И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видевши Господа.
21. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и Ја шаљем вас.
22. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети!
23. Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.
24. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не беше са њима када дође Исус.
25. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу веровати.
26. И после осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам!
27. Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него вјеран.
28. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!
29. Рече му Исус: Зато што си ме видио, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше.
30. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој.
31. А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име његово.

„Повратив и утврдив веру у Томи Господ га благо укорева: Исус му рече: пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше а вероваше. Господ хоће да каже; ти си, Томо, поверовао чулима више него духу. Хтео си чулима да се увериш, и ево ја сам ти зато дао прилику, и ти си се так сад уверио пошто си ме видео и додирнуо. Но благо онима који не видеше а вероваше, то јест, који не видеше очима него само прозреше духом и примише веру срцем. Благо онима који повероваше у Христа и Његово Јеванђеље а Христа не видеше телесним очима нити Га додирнуше рукама. Благо детету, које поверује свему ономе што мајка говори, а не ходи са сумњом да све испита својим очима и рукама. Нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мат. 5, 37). Господ је толико пута већ рекао, да ће васкрснути, и требало Му је веровати. Но, да би неверне уверио и поколебане утврдио Господ није остао само при пророчанству Свога васкрсења, него се много пута јавио после васкрсења. Њему је било изнад свега стало до тада, да апостоли, а кроз ове и сви верни, непоколебљиво поверују у Његово васкрсење из мртвих. То је темељ вере и круна радости за једнога хришћанина. Зато је премудри Господ учинио све, да задовољи и дух и чула Својих апостола, те да се никад нико не би поколебао у вери, да је Он, Господ, жив и прослављен. Мада је дух оно што оживљава, тело не помаже ништа (Јов. 6, 63), и мада чула могу људе обманути брже него дух, ипак снисходљиви Господ снисходио је немоћи људској и учинио је све, да задовољи и чулни разум људи, и њихову чулну логику. Отуда је васкрсење Господа уистини остало, и данас стоји, као најдоказанији факт у историји људској. Јер који други факт из далеке прошлости стоји тако свестрано и пажљиво доказан као овај?“
 

Свети Николај Охридски

извор