Разговор са оцем Максимом Первозванским

- Оче Максиме, где видите узрок недостатка вере у Русији и свету, зашто је тако мало верујућих?

- То је дуга прича која нема само корен у данашњици, иако је он веома прост, исти као код грехопада Адама у рају. Господ предлаже човеку да иде путем који Он сам назива уским И тесним. Уски пут, тесна врата уводе у Царство Божије и мало њих га налази. У чему се састоји његова тежина најбоље је објаснити на примеру. Најпростији је породичан живот. Зато, да би изградили нормалну породицу, треба много снаге уложити. А за то да би живот био блудан, снаге практично не треба. При томе друга варијанта доноси одмах брзе плодове у виду јаких осећања, силних емоционалних доживљаја, сјајних као буктиња, бљесак. То је тако привлачно за човека и много простије него труд и рад да се створи породица. Волети своју жену, васпитати децу, то је стални напор. Ево нпр. када почиње нова школска година а моја деца већ десет година од кад иду у школу, ја помислим да више не могу, уморио сам се.
Сваки дан устајати да би дете одвео у школу, уплести косицу, једну другу трећу, пету, довести децу до школе, затим их вратити, и још штошта. При томе пошто моје најмлађе дете им само две године оно ће поћи у школу кроз пет година. То је тешко. То је сталан напор, као земљорадња, када стално треба копати, орати, наводњавати, сејати и ако се све не усклади, све ће пропасти. Много је лакше одустати од свега и поћи неким лаким путем. То је прва проста слика, коју чак не могу ни назвати посебно духовном, када човек не издржава тешкоће тог нивоа живота који му даје Господ. Али ако тај напор не издржи човек престаје не само бити хришћанин него и човек, све се руши.Тј. да би се кретали напред и градили, треба се трудити, и то много. Други моменат је што религиозна вера ограничава права рационалистички мислећег разума.
Не разума уопште већ управо рационалистички мислећег. Простом логиком не можете измерити таква осећања као што је љубав, логиком се не може описати верност, дуг. Простим рационалним објашњењима многе ствари нису доступне. И заједно са тим рационално мишљење има велике предности. И својевремено када се у периоду после препорода Европе помоћу рационалног мишљења дошло да значајних резлтата у објашњењу овог света, привлачност религиозног погледа на свет се смањила. Зашто су нпр. у роману Герберта Узлса «Рат светова» марсовци страдали?
Они су окупирали земљу али су уништени вирусом грипа.Нису имали имунитет.Тако и пре октобарске револуције руски сељаци у маси који су били јако верујући, доживели су саблазан од таквог рационалистичког размишљања и показали се неспремним.
Рационалистичко мишљење се одликује тиме да на било који аргумент има контра аргумент. Али тада када је почео атеистички поглед на свет,није било контрааргумената. Сада је разумљиво да на све атеистичке аргументе има конрааргумената, а тада на неприпремљеног човека ти атеистички аргументи су деловали као бомба.Тешко је било носити се с тешкоћама. Нпр ти си у рововима од 1914 до 1916. Први светски рат. Веома тешко, неизвесно шта се дешава код куће а ја прости сељак треба да сејем, а већ давно је трећа година од када нисам код куће.
Не знам шта је са женом и децом. А ту долазе агитатори и говоре да су буржују за све криви, идите с фронта, тај рат је империјалистички.Даћемо ти земљу, мир људима, земља хришћанима, распустити војску. Живот је веома брзо показао да је то лаж. Али како је било лако подлећи пропаганди кад си две године провео у рововима. Како је било лско подлећи пропаганди западњачког начина живота почетком 90-тих: сви ћемо бити срећни, свако ће добити купон и свако добити део општенародне вредности. Тако су све и уграбили. Људи који се налазе у скученим условима ненаоружани интелектуално, не разумеју ситуацију и могу лако да падну под пропаганду да Бога нема, да треба опљачкати богате, да су жене заједничке. Грех може бити веома заблажњив.
Трећи моменат – је тријумф цивилизације која као начин устројства живота чини живот лаким, разумљивим, укусним, са циљем да се стичу добра, утисци. Нпр. ако ја идем некуда Например ако ја чиним нечто криминално ја разумем да лоше поступам. Али ако живим животом простог грађанина онда не чиним ништа страшно.
Али заједно са тим ја проводим својм живот у раскоши комфору и најважније са одсуством смисла и циља. Када се спомене циљ, тада се под смислом подразумева изградња удобног, спокојног живота, што је тако привлачно. Религиозан начин размишљања позива на подвиг, на самоограничење, на аскетство. Без тога је немогућ религиозан живот. Сит стомак је глув за учење. Тим више и са неку вишу пројаву духовности. Под ситошћу немам у виду преједање, већ удобан живот, који нема жељу за саморазвој, за тражење.
Још у Старом Завету је било записано за европски народ који је био заједнички назван Јаков по имену праоца Јакова: «И јео је Јаков, и угојио се и умртвио, и заборавио Бога, који га је љубио». Тј. Бог је возљубио народ израиљски али је сит живот довео дотле да је народ заборавио Бога. Тај закон се односи на било ког човека и друштво. Зашто се појавило монаштво? Оно се појавило као искуство одрицања од ситог живота јер се схватило да такав живот није хришћански. Друга ствар је средњи век. Још се не зна где и међу којим народима је било много заиста верујућих.
Али они су били традиционалисти, живот им се заснивао на ономе што су од родитеља наследили. Форма је наравно била хришћанска. А шта је било у суштини, сада је тешко рећи. Заиста верујучих људи је одувек било мало. Чак и када су сви били крштени и ишли у цркву. А данас имамо то да човек може бирати поглед на свет.
- Вратимо се на први разлог, тј. одсуство жеље да се иде уским путем, реците, молим Вас, зашто треба ићи уским путем, зашто човек треба у животу да тражи тешкоће? 

- Тако смо створени. Господ нас је створио из љубави, да бисмо волели. Али љубав тражи снагу ана је сама по себи давање. Љубав није када је нешто моје власништво. Тј, за мене може да постоји мој ауто, кућа мој сто, али не може моја вољена жена. Жена није то што ја користим, није елеменат комфора, није власништво. Ако је ја заиста волим онда ја постојим за њу. А она у свом сазнању постоји за мене.Тада настаје љубав. Један од самих шокантних утисака када сам постао свештеник пре 10 година, на мене је оставио случај када је један млад човек рекао да је отошао од жене када је она добила ожиљак од упале слепог црева. Тј. мој вољени Мерцедес се оштетио, ја га мењам за БМВ. Ето логике човека који употребљава и одбацује, доведене до саме крајњости. Већина људи није таква наравно али ако моја жена остари пре мене или јој се поквари стас после порођаја, једног, другог, трећег, или ако од‌једном осетим да ми се друга више свиђа ја могу да је просто оставим. По логици друштва «корисника» тако и треба урадити. Живимо заједно док нам се свиђа зајендо. Али реално, ја се надам да не треба објашњавати зашто тако не треба.
- Ипак објасните зашто је тај принцип много раширенији од хришћанства? 

-Све што постоји подлеже законима, нпр. закону кретања. Када би ти хтео да летиш не би могао јер немаш крила, ниси за то створен. Када купите нпр. веш машину пре употребе прочитате упутство. Човек има упутство за употребу – то су Божје заповести, Т.ј. Бог је рекао не убијај не кради не чини прељубу, почтуј родитеље. Када је кроз Мојсија давао те заповести Израиљцима рекао је «Живот и смрт сам ти предложиом благослов и проклетство, изабери живот, да би живео и ти и твоје потомство после тебе». А на другом месту је речено: «Испуњавај заповести, јер је у томе твој живот. Кршење инструкције за коришћење, тј Божјих заповести је грех. Грешећи ми се сламамо. Тј, ако сам ја отишао од своје жене њој је постало теже него мени. Споља гледајучи сада у овом тренутку жена плаче а ја сам задовољан, живим с неком другом, али реално треба плакати надамном, јер сам ја доживео слом. И то не у смислу да ће по небеском законодавству ставити иза неких небескох решетки. Не, ја у овом животу добијам рану на души.Веома озбиљну.
Ја губим способност да волим. Нпр. тинејжер иде у дискотеку, и тамо он осети еуфорију, буђење чула, њему је лепо. Јака музика ствара адреналин, ту су девојке, са којима долази у приснији додир при плесу, враћа се из дискотеке задовољан. Све је наизглед нормално,ништа се страшно није десило ништа лоше није урадио. Али кроз пола године дискотека му постаје досадна јер га више не узбуђује.Шта урадити даље да би се доживело узбуђење?треба попити пиво.Треба отићи пијан у дискотеку.А после ће и то бити недовољно... Потреба за јаким узбуђењима или чак просто, одржавање узбуђења на истом нивоу нису емоције повезане са љубављу, трудом, с напорима и доводи човека до неке зависности: алкохол, наркотици. С друге стране лак начин добијања задовољства никада не засити човека, остаје празнина у души.На души настаје брзо ожиљак. У принципу нам нису забрањена задовољства, није потребно да идемо у пустињу или носимо мантију. Али имај у виду да добијање световних задовољења не може бити циљ. Принципски је важно да циљ може бити друго. Човек се опредељује тиме ради чега он живи. Ако живи због потреба, у крајњем резултату ће довести до сопствене несреће. Човеку је потребно нешто дубље, озбиљније, а за то је потребан напор.
- А шта је то озбиљно и дубоко?

- То је Бог. Човек треба да тежи Богу, да га тражи и да живи са Ним. То је главни циљ, ид кога зависе сви остали. Какав други циљ треба да имам? Благо Цркве као Тела Христовог, где је Глава Цркве Христос. То не значи да сви треба да буду свештеници, али треба да брину о дому Божјем.Не у смислу да брину о Цркви као кући, камену, већ као скупу људи, обједињених једном вером, једним таинством, једним свештеноначелништвом. То је моја прва и главна породица. Ја сам дужан да волим Светлог Патријарха, као свог првог оца и владику овде на замљи. Дужан сам да бринем о свом храму, парохији, парохијском свештенику. То постаје природно када човек нађе Бога. Даље сам дужан да се бринем о својој земљи, да јој желим добро.
За мене смисао добија сва историја која се покаже свештеном. Све историјске догађаје видим на други начин. Ако ја имам само потребе не треба ми ни дело Сергеја Радоњежског, ни Димитрија Донског није ми стало до Великог Отаџбинског рата ни дело Јурија Гагаринаништа ми не треба.Све једно ми је где живим ако спокојно живим. Али ако верујем у Бога, онда ја последично постајем патриота. При томе не било какав патриота на нивоу скинхедса, већ смисаоно, ја разумем и правилно видим историју своје земље. Даље је породица, моја жена, или мој муж, деца. Тј.ја ради њих живим. Али чиме ћу се конкретно бавити на свакој од етапа тог циља, није само до мене, то одлучује Господ који ми живот даје.Да ли ћи бити председник или Патријарх, отац толико деце колико Господ да, или ћу бити програмер. То или друго ја бирам врсту делатности не излазећи из тих циљева и смисла који су у мени постављени. То се показује веома сложеним за савременог човека. Много је лакше размишљати како доћи до задовољства.У крајњем како нахранити породицу,да би задовољство добио не само ја него нас троје. Тј не лични него породични егоизам. Сви ти циљеви, се показују лажним, и човек ће се обавезно у њих разочарати пре или касније.Они ће се показати као недовољни.Они немају у себи живота, јер је један од главних пунктова у упутству за употребу укључење у струју. Зато што без укључења у струју машина за прање ће бити само кутија у коју стављају прљав веш. То је за човека Господ. Ако ниси «прикључен у струју», нема живота за тебе. Ти можеш да уображаваш, чак можеш да имаш акумулаторе, али они трају само два сата.
То је сложено за човека који је рођен и васпитаван на другим принципима, али ако се то разуме и прихвати умом, а не реализује у пракси, ствара се прекид између сазнања и живота. Јер вера није просто начин размишљања то је истовремено и начин живота. И они треба да се поклопе.Ако се не поклапају ствара се противречност Али оно постоји у сваком човеку, нема живог човека који не греши. То је «нормално». Али ако се не трудиш да исправно живиш, то је ужасно,то је катастрофа, за човека, друштво, човечанство.
- Како прећи из једног у други начин живота?За то је потребно спознати Бога, а како спознати Бога кад то није лако? 

-Сусрет с Богом је веома личан сусрет, као нпр, са будућом женом. Да би се десио у животу сусрет с Богом, потребно је да се десе још неке ствари. Најсложеније је код људи из средње класе.Сиромашни људи мисле да зависе од спољних ствари, мисле да им не припада све.Моћни људи, богаташи, мисле да су повлашћени.Људи средње класе се труде да реше егзистенцијалне проблеме а озбиљнији проблеми као да их се не тичу. И они мисле да све имају и са великим напором се одазивају на религиозне утицаје. Зато Господ најчешће подвргава искушењу средњу класу. Сиромашни и тако разуму да од Бога зависе, Богати знају, али њих треба опоменути.
То могу бити бриге, болести, потреси, неки људи приступају томе интелектуално, неки душом. Познавао сам човека који се осетио заљубљеним али није могао да разуме у кога. Тј, осећај заљубљености постоји а објекат не. А затим од‌једном срео је човека који му је дао Јеванђеље, он је прочитао и разумео да га је Бог додирнуо у сну. И ништа се с њим није десило али је он реално схватио да постоји Бог. У почетку је имао осећање које није могао да разуме, а затом, прочитавши, схватио је да га је посетио Бог. Ако никада у животу ниси видео добру слику, послушао добру музику, ти не можеш ни да схватиш о њиховој суштини.Неко каже да је био у филхармонији и слушао Бетовена а теби то ништа не каже. Ти мислиш да само будале данас слушају Бетовена,ја слушам нешто друго. Ево Дима Билан – то је друга ствар. И ја никада о томе нисам размишљао али ако је мене од‌једном судбина довела и ја имам такав музички слух, разумећу да је та музика она права. Исто се дешава када човек који дође у храм, и почне из неких разлога да се моли, од‌једном открива за себе цео свет.
Неко долази Богу кроз литературу, неко преко свештеника, неко преко пријатеља, жене, мужа.Све су то поводи.У време комунистичке власти нико храмове није затварао али су ипак били затворени, Свештеници нису уважавани, били су немогући сусреди духовника са обичним људима. Нпр. Патријарх Пимен је путовао разним градовима али му нису дозволили да се сретне с људима. Фигура свештеника је код људи изазивала подсмех. Комуникација је била отежана. Сада је комуникација лакша, али још увек отежана. Човеку је лакше али ипак није просто успоставити контакт и то је оно главно.
Људи се не васпитавају да имају потребу да се обрате Богу. И зато се данас Богу прилази индивидуално, а не колективно.

Са сајта: http://www.pravmir.ru

Превела мр. Ж. Манчић

Први услов је да путник који креће на Пут мора бити члан Цркве

Духовно путовање се предузима у заједници са другим људима, а не у самоћи. Православно предање изузетно снажно истиче црквени карактер правог хришћанства. По речима Алексеја Хомјакова:

"Нико се не спасава сам. Ко се спасава, спасава се у Цркви, као њен члан и у јединству са свим осталим члановима. Када неко верује, он је у заједници са вером, када неко воли, он је у заједници са љубављу, када се моли, он је у заједници са молитвом."

Или, како каже о. примећује, Александар Јелчанинов:

"Незнање и грех су својствени усамљеним појединцима. Само у јединству Цркве се ове мане побеђују. Човек само у Цркви проналази своје право ја - не као немоћни духовни пустињак, већ у сили заједнице са својом браћом и са својим Спаситељем."

Наравно, има много људи који умом одбацују Христа и Његову Цркву или никада нису чули за Њега, али и не слутећи, дубоко у својим срцима и својим животним поступцима могу бити истинске слуге Једнога Бога. Бог је у стању да спасе чак и оне који никада у животу нису припадали Његовој цркви. Али гледајући ствари са наше тачке гледишта, то нам не даје за право да кажемо: „Немам потребе за Црквом“.

У хришћанству не постоји духовна елита која је изузета од обавезе да у потпуности учествује у Цркви. Усамљени пустињак припада Цркви исто колико и градски занатлија. Аскетски и мистични пут, иако је с једне стране „лет сопства ка сопству“, истовремено је изузетно друштвени и друштвено оријентисан. Хришћанин је особа која има браћу и сестре. Он припада једној породици – породици Цркве.

Духовни пут представља не само живот у Цркви, већ и живот у светим тајнама

Као што Никола Кавасила јасно истиче, Свете Тајне чине наш живот у Христу. Овде опет нема места за елитизам. Не треба мислити да постоји један пут за „обичног“ хришћанина – пут општег богослужења, усредсређеног на свете тајне – и други пут за неколико изабраних, позван на унутрашњу молитву. Напротив, постоји само један једини пут – пут Светих Тајни и пут унутрашње молитве, и они представљају и чине јединствену целину.

Нико не може бити прави хришћанин ако не учествује у потпуности у светим тајнама, као што нико не може бити прави хришћанин ако их посматра као механички ритуал. Пустињак у пустињи може се ређе причешћивати него хришћанин у граду; Међутим, то ни најмање не значи да су свете тајне мање потребне пустињаку. То само значи да је ритам његовог евхаристијског живота другачији. Бог, наравно, може спасити и оне који никада нису били крштени. И ако Бог није везан за тајне, ми смо и даље.

Како напомиње Свети Марко Подвижник, сва пуноћа подвижничког и мистичког живота садржана је у Светој Тајни Крштења; Колико год човек напредовао на Путу, све што ће постићи је потпуно откривење крштене благодати.

Исто се може рећи и за Свето Причешће. Пуноћа подвижничког и мистичког живота јесте продубљивање и остварење нашег евхаристијског јединства са Христом Спаситељем. У православној цркви деца почињу да се причешћују од тренутка крштења. То значи да су најранија сећања православног хришћанина на Цркву готово увек повезана са примањем Тела и Крви Христове; а последња свесна радња у његовом животу, према његовим искреним надама, поново ће бити примање Божанских дарова. И тако се његово искуство у Светом Причешћу наставља кроз цео његов свесни живот. Изнад свега, кроз Причешће, хришћанин постаје једно са и у Христу, постаје „охристовљен“ и „обожен“; Углавном кроз Евхаристију прима прве плодове вечности.

„Благо ономе који једе хлеб живота, а то је Исус“, пише свети Исак Сирин. „И у овом свету он удише ваздух васкрсења, у коме ће се праведници радовати када устану из мртвих. Сваки људски импулс овде достиже свој крајњи циљ“, каже Никола Кавасила. „Јер у овој тајни ми примамо самога Бога, и сам Бог постаје једно са нама у најчудеснијем од свих могућих сједињења. Ово је последња тајна: ми не можемо видети ништа ван ње, и ништа јој се не може додати.“

Духовни пут није само црквени и мистични; он је и јеванђелски

То је трећи неизоставни услов за напредак на путу православног хришћанина. На сваком кораку, обраћамо се Богу за вођство, који нам се заузврат обраћа кроз Библију.

По мудром учењу пустињских отаца, „старци су говорили: Бог од хришћана не жели ништа друго, осим да слушају Свето писмо и испуњавају оно што је написано“ (Пустињски старци непрестано дају упутства о потреби духовног учитеља који ће нам помоћи да правилно примењујемо Писмо).

Када је неко упитао светог Антонија Египатског: „Која правила треба да поштујем да бих угодио Богу?“, он је одговорио: „Где год да идеш, нека ти је Бог увек пред очима; шта год урадиш или кажеш, узми пример из Светог писма; где год да се настаниш, увек буди спреман да напустиш свој дом. Придржавај се ове три ствари и живећеш“.

„Најчистији и најзадовољнији извор за учење о вери“, пише митрополит московски Филарет, „је откровење Светог писма."

Епископ Игњатије Брјанчанинов је младим монасима дао следећа упутства, али његове речи се подједнако односе и на мирјане:

"Од свог првог уласка у манастир, монах мора сву своју бригу и пажњу да посвети читању Светог Јеванђеља. Мора проучавати Јеванђеље тако пажљиво да му оно увек буде у сећању. У свакој моралној одлуци, у сваком поступку, у свакој мисли, јеванђељска поука мора увек бити у његовом уму. Проучавајте Јеванђеље до краја свог живота, немојте мислити да га је довољно.

Епископ Калист Вер

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

По сведочењу Светога Мелетија Исповедника, ђаво куша хришћанина са осам страна, и то:

Одозго нас кушају када се принуђавамо на подвиге и врлине преко наших моћи. То јест пост до изнурења, прекомерни труд тела, свеноћно бдење и друга добра дела, која једва достижу савршени.

Одоздо нас ђаволи кушају клонулошћу и леношћу у творењу добрих дела, и тако нам слаби воља, разум, гриза савести, мужевност и постојаност у духовној борби.

С лева нас ђаволи кушају сваковрсним телесним страстима: пијанством, лакомошћу, тврдичлуком, гневом, мржњом, осветом и сваковрсним телесним и душевним злобама. Називају се тако зато што долазе непосредно од ђавола, и свако лако уочава замке лукавога.

С десна нас ђаволи кушају тананим, тешко разабирљивим и врло тешким за препознавање и поражавање душевним и разумским страстима, као што су: гордост, надменост, умишљеност, таста слава, осуђивање других, бунт ума, непослусање, егоизам, јереси, секте, превелико уздање у милост Божију, високоумље, хула, сумња, неверовање, снови, виђења, враћање и друга. Ове страсти, имајући у основи гордост, због које је Луцифер пао у понор, врло су тешко препознатљиве и исцељиве.

С преда нас кушају и смућују ђаволи привиђањима онога што је будуће, то јест бацају нас у бриге, у сумње о другима и у прекомоцне телесне трудове за "сутрашњи дан", као да Бог не води бригу о нама целога живота. Искушани овим мислима сабиру имовину за старост, труде се само за овај живот, боје се да неће имати шта да једу и пију, побацују своју децу, свађају се за имовину, велике су тврдице и љубитељи новца, не чине милостињу и егоисти су.

С леђа нас ђаволи кушају подсећањима на грехе и страсти који су владали нама у младости, подстичући нас да их поново учинимо. Јер нас ђаволи подсећају на особе са којима смо грешили, на место на којем смо грешили, на узроке грехова који су владали нама. Подсећају нас на оне са којима смо били завађени, на речи којима су нас љутили, да бисмо поново почели да их мрзимо; подсећају нас на телесне грехе које смо учинили, на лица која су нас саблазнила, на пијанства и друга зла из прошлости.

Изнутра, то јест из срца, кушају нас невидљиви непријатељи свим страстима које владају срцем, као: гнев, злоба, похота, освета, окамењеност, завист, гордост и остало, као што каже Спаситељ: А што излази из срца, оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, блуд, лажна сведочења, хуле... (Мт. 15, 18-19). Због тога се и пророк Давид мољаше говорећи: Боже, саздај у мени чисто срце, и дух прав обнови у мени (Пс. 50, 10).

Споља нас кушају и поражавају ђаволи кроз пет чула, која су прозори душе. Особито кроз вид, слух и језик. О искушењима што улазе у срца кроз чула чујемо пророка Исаију где казује: Господе, смрт је ушла кроз прозоре наше. О очима вели Спаситељ: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5, 28). А о језику чујемо апостола Јакова где казује: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јк. 3, 2).

Ето, дакле, да са свих страна ђаво баца стреле искушења на нас, тражећи да нас рани гресима и да нас одвуче у погибељ. Али ми смо дужни да исповедимо сва зла умовања духовнику и да одагнамо од себе ђаволова искушења молитвом, поштом, смирењем, чувањем ума и читањем побожних књига. Али ако се ипак стреле искушења не удаљују од нас, знак је да су корени страсти живи у нашем уму. Знак је да још нисмо чисто исповедили мисли, и ижђикао је грех у нама. У том случају потребна је врелија молитва, са сузама и поштом, док не прогнамо грех који влада над нама (Према "Невидљивој борби", од Светог Никодима Светогорца, издање 1937., стр. 82).

извор

За који час чуће се на свим континентима победоносни поздрав " Христос васкрсе" и из празног Христовог гроба у Јерусалиму запалиће се Благодатни Огањ да огреје род људски охладнели од греха , смрти, ђавола и неправде владара овога света.

Скоро да нема континентима без ратова, локалних оружаних сукоба , сиромаштва , проблема са криминалом и корупцијом, педофилијом, наркотицима , проституцијом , трговине људима и људским органима и то када и где ! ? ! Нажалост, у савременом друштву тзв. људских права и вештачке интелигенције и савремне технологије 21 века.

Иако је Господ наш Исус Христос васкрсао из гроба пре 2000 година значајне промене у људском друштву још се нису догодиле. Још увек је човек болестан од мржње, зависти , похлепе , среброљубља , осуђивања и много још других духовних болести а пре свега од егоизма и гордости.

Ипак Господ наш Исус Христос васкрсава из мртвих да би васкрсао из мртвих прво умртвљене грехом наше савести, неби ли се пробудио у нама осећај за Бога и ближње. Јер многи причају о Богу у нашем савременом поколењу али у Исуса Христа као Сина Божијег, васкрслог из мртвих не верују.

Господ наш Исус Христос васкрсао је из мртвих да сви народи овог света поверују да је он Спаситељ рода људског од ђавола, греха и смрти. Од тада , пре 2000 година светлост Васкрслог Господа нашег Исуса обасјава све народе овог света почевши од рода Јеврејског.

Заиста драга браћо и сестре Васкрсли из мртвих Господ наш Исус Христос жели да сви народи поверују у њега да је он Син Божији , Спаситељ рода људског. И данас када славимо Васкрсење Његово он куца на дверима сваког човека из свих народа људских и зове их да поверују у Њега.

Браћо и сестре из свих народа ове благословне планете поверујете да је Господ наш Исус Христос Син Божији , прворођени из мртвих, који је својим славним васкрсењем победио ђавола , грех и смрт и подарио свим људима свих времена живот вечни .

Одбаците драга браћо и сестре лажна веровања у лажне богове који чекају да им људи приносе жртве , па чак и сами да се жртвују у име тих лажних богова . А нико од тих лажних богова никада није победио ни грех , ни смрт ни ђавола а камоли да се жртвовао барем за једног човека .

А овде драга браћо и сестре имамо Сина Божијег, друго лице Свете Тројице, Господа нашег Исуса Христа који се добровољно жртвује на крсту не само за једног човека него за читав род људски . И својом крсном жртвом побеђује највећег непријатеља у роду људском самог ђавола и његове слуге грех и смрт.

Реците ми браћо да ли сте икада чули за било кога "бога" из било које светске религије да је васкрсао из мртвих и подарио роду људском живот вечни. Не , ниједан, сви остали богови су лажни и само је један Победитељ смрти , греха и ђавола Господ наш Исус Христос.

Заиста само је један истински Човекољубац а то је Господ наш Исус Христос, који је својим славним Васкрсењем из мртвих победио власт ђавола и разрушио његову владавину да би подарио сваком човеку живот вечни . Стога радујете се сви народи овог ове благословене планете једином Човекољубцу Васкрслом из мртвих Господу нашем Исусу Христу!

Радујемо се браћо и сестре непролазном радошћу Васкрсења Христовог и загрлимо сваког човека радосно га поздрављајући најрадоснијим поздравом откако је века и света : Христос васкресе !

Архимандрит Евсевије Меанџија

https://www.facebook.com/photo/?fbid=2468574100176554&set=a.193558537678133

Нема више Јеврејина ни Грка; нема роба ни слободњака; нема мушког и женског рода;

Много пута људи кажу: "Тај тип је расиста!", или говоре о класним разликама, о расизму, као и неки мудраци овог века који говоре о томе како треба да будемо изнад своје домовине, изнад вере, итд. Али пре 2000 година Св. Павле, чије су речи сачуване у Светом писму, поручује да пред Богом нема разлике – да ли си Јеврејин или си Грк, нема више националности, да ли си роб или слободан човек, у време када се робови нису сматрали људима, у Римском царству, чак ни у грчкој филозофији, робови нису сматрани нормалним људима – ти си роб, па ниси људско биће. Римљани су говорили да је роб ствар, предмет. „Не постоји мушко или женско “, нити постоје разлике где је други нешто инфериорно. Све ово се уклања.

Јер сви сте једно у Христу Исусу.

Некада су постојале идеологије које су говориле о једнакости, али су се касније урушиле - училе су да су сви једнаки, да треба да постоји једнакост. Питали су једног старца: „Која је разлика између једнакости овог идеолошког система и једнакости Јеванђеља?“ Одговорио је: „Разлика међу њима је као разлика између нивелације и једнакости, односно једно је све нивелисати, а једнакост је нешо сасвим друго. Нивелисање значи да узмете булдожер, пређете преко свега, све згњечите и све постаје једно: мушкарци, жене, Јевреји, Грци, јудаисти, робови, слободни, мали и велики, они постају згњечени, губи се личност, губи се лична историја. Постају пире. Као што правимо ћуфте – узмемо кромпир, млевено месо, црни лук, јаје, направимо смесу и онда правимо једнаке ћуфте. Христос то не чини човеку. Христос чува личност човека, чува свакога са његовим даровима, особинама и историјом и свиме што га чини као личност. Уклања из њега духовне отрове, страсти, грехе и даје му осећај и укус да му је друга особа - брат. Сви ми чинимо једну личност, као што су Отац, Син и Дух Свети један Бог, једно божанство које постоји у три лица - тако постоје милијарде људских личности, али сви ми смо једна личност јер смо уједињени у љубави Христовој.

Како човек може да види свог брата као самог себе?

Неко каже да треба да волиш себе јер Христос каже да волиш ближњега свог као себе самог, дакле, да би волео ближњега, мораш прво да волиш себе. Да, али када Христос каже да волиш ближњега свога као самога себе, то не значи да волиш њега као што волиш себе. Јер ће неко рећи: „Не волим себе“. Знате ли колико људи око нас не воли себе? Данас људи имају велике проблеме са самопоштовањем, са самовредновањем, где чак и психолози имају проблем када покушавају да изврше самоевалуацију друге особе. Друга особа вам каже: "Не волим себе!" Постоје случајеви када човек не воли себе толико да се трауматизује. Постоје психијатријски проблеми у којима особа толико мрзи себе да се трауматизира. Па шта, зар ова особа не би требало да воли другог? Или зато што не воли себе, каже: „Пошто не волим себе, нећу никога другог да волим!“ Није тако. Волети другог као себе значи волети га као да је он ваше Ја. Друга особа није странац, она која је испред мене, већ је моје Ја, то сам ја. И ово је циљ, зато свети апостол овде каже: „Сви сте ви један човек“.

Када волите себе себично, никада нећете волети другу особу. Ниједан индивидуалиста, ниједан егоиста не воли другог. Ми волимо другог кад он воли нас. Ово се може видети чак и у браку. Решиш да ожениш девојку и кажеш јој: "Види, ако ме превариш, убићу те!" Толико те волим, толико те обожавам, да сам спреман да те убијем ако ме превариш! Људски је то рећи, али да ли је јеванђелски? Па зар љубав зависи од тога да ли ме волиш или не – ако ме волиш, ја ћу те волети, постаћу ћилим по којем ћеш газити, али ако ме не волиш, онда ћу уместо ћилима, на који ћеш да крочиш, постати змија која ће те прождрати! Ово није јеванђелска љубав, већ себична љубав. Световна, људска, телесна љубав воли, али хоће нешто заузврат, хоће освету, одговор. Међутим, љубав Божија, љубав Христова – каже св. Павле – не тражи своје, него воли и не тражи да буде вољена, не тражи одмазду и зато не робује другоме. Напротив, ослобађа га. То га не чини робом, већ га ослобађа. Тако друга особа не осећа тај притисак где из велике љубави хоћеш да угушиш другу особу. Човеку је тешко да све људе види као себе, као једну личност, али то може постићи кроз љубав Христову, кроз очишћење од страсти, кроз слободу, кроз превазилажење своје себичности, егоизма, самољубља, пожуде, среброљубља. Црква има практичне савете. Она нам каже да дајемо милостињу. Зашто? Да нам помогне да превазиђемо свој индивидуализам. Да се отргнемо од лажних штака на које се ослањамо, када мислите да сте са својим новцем нешто, својом лепотом сте значајни, својим знањем сте велика личност, и осећате да ћете освојити свет. Све су то лажни ослонци. Сви се урушавају. Зато их превазиђите и завршите у истини, несебично стојите уз другу особу, не плашите је, не понашајте се лоше према њој. Гледајући на њу као на своје Ја, где се не плашите свог Ја, већ и бринете о себи, на исти начин се односите и према свом брату. Наравно, све се то увек дешава у Исусу Христу, кроз Христову милост и присуство.

Људски гледано, са људским карактеристикама, има људи који нам пружају утеху, а има и других који нам ствари отежавају, а да ништа нису урадили, једноставно се не уклапамо. Зато морамо превазићи свој его, посебно ако је другој особи потребно наше присуство. Одсецајмо своју вољу постепено. Савршена ствар би била да осећамо удобност са свим људима, да нас нико не нервира. Иако је људски желети неке људе, а оне друге не, ово није врлина, и потребно је то превазићи након што то схватимо.

митрополит Атанасије лимсолски

извор

Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света.
Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом.
Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење.
Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским.
Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере.
 
Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота.

Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела

https://eparhija-zicka.rs/sveti-nikolaj-zicki-vaskrsenje-hristovo-kao-osnov-razlikovanja-hriscanstva-medju-ostalim-svetskim-religijama/

Васкрс – хришћанска Пасха (грч: Χριστιανικό Πάσχα) – највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша“ (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада хришћана у сопствено васкрсење: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети“ (1 Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Светог Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот.

Пошто је Христово Васкрсење било у недељу, тога дана ћe се хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.“

Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље.

Како је у прва три века хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и Јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса.

Код хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја и исписује поздрав: „Христос Васкрсе!“ По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиjа Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: „Христос Васкрсе!“ и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.

Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и симболизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

https://svetigora.com/vaskrsenje-gospoda-isusa-hrista/

Ево човјека! (Јн.19, 5)

Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали. Тада не би постојале ове двије стране, десна и лијева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вјечни, а грешници у вјечно мучење, већ би свима био одређен један пут – пут вјечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вјечних мука. А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човјештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским тијелом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да побједи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плијен, и данас му се лако предајемо преко својих гријехова. Даље, да би нас ослободио вјечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом, Он, предвјечни Бог, пожелио је да сам Својим човјештвом поднесе на Себи наша вјечна мучења. И као што видите, како сте чули из Еванђеља, Он је нас ради претрпио то страдање. Он је отрпио сваку срамоту и сав ужас мучења од људи и ђавола да би нас ослободио пакла, у коме бисмо се без Спаситеља вјечно мучили. Тако нас Христос ослободи пакла, а ми сами у њега идемо неустрашиво, затворених очију да свјетлост не видимо, и да што прије у њега стигнемо. Многи од нас се без страха предају свакојаким гријесима и не помишљајући да се исправе, као да је Христос слуга гријеха па све, чак и оне непокојане грешнике, који се нису промијенили срцем и дјелима, води у рај. Несхватљива окорјелост срца и безосјећајност влада у многима од нас. Када је Христос Спаситељ страдао и умирао, сва твар је дрхтала од страха – земља се тресла, камење се распадало, мртви устајали – а наше душе не дрхте гледајући страдање и смрт Богочовјека, сјећајући се вјечних и љутих мука које бисмо ми трпјели да за нас није пострадао и умро Господ. Наша срца се не цијепају, не омекшавају због маловјерја, невјерја, окрутности, гордости, мржње према ближњем, зависти на његово добро, од осуде, стомакоугађања, преједања и пијанчења, тврдичлука, среброљубља, блуда. Па и овдје, пред овом плаштаницом, колико стоји људи који у овим светим и страшним трнуцима не престају да раде за ђавола – осјећају мржњу према ближњем, завиде једни другима, мисле на новац, крађу, пијанчење, нечистоту. Колико је оних који једва чекају празник да се напију и препусте банчењу, скрнавећи тако храм свога тијела које је после причешћа Светим тајнама Тијела и Крви Господње, постало храм Господњи? Али зашто ја помињем празник? Зар не видимо, и прије празника, па чак и сада, док се сјећамо Христових страдања због нас, пијане људе и оне који се предају блудничењу? Они су народ безакоња, који данас ријечима благосиља Христа, а сјутра ће, или још данас, хулити на Њега дјелима својим.

О незахвални, безосјећајни, неразумни, немилосрдни људи који данас тобоже састрадавају са Христом и распињу се са Њим, а сјутра ће Га, или прекосјутра, поново распети! Докле ћемо тако, браћо? Докле ћемо бити лицемјери? Докле ћемо радити за ђавола и жалостити Господа? Ево шта ће бити, браћо, ако се не распадну наша камена срца са својом разноразном злобом, својим страстима, прљавштином, ако их не ослободимо маловјерја, невјерја, хладноће, преједања и пијанства, бестидности, мржње, гордости, зависти, лењости, доколице и других страсти – осудиће нас, једном, оно исто камење што се распало у вријеме смрти Христове. Ако се не покајемо и свим срцем Богу обратимо стропоштаћемо се у онај ад, из кога је дошао да нас избави Син Божији. Да, браћо, заиста је тако! Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути! (Лк.13, 3). Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ…Страшно је пасти у руке Бога Живога (Јев.10, 29-31). Амин.

Свети Јован Кронштатски

https://mitropolija.com/2025/04/17/pouke-ispred-plastanice-na-sveti-i-veliki-petak-2/

"Без Мене не можете чинити ништа“. (Јн. 15:5) И када људи забораве ову реч, они тада све своје напоре усмеравају на то да саздају, како им се чини, бољи живот, али учинак њиховог стваралаштва бива крајње баналан и скучен.

Људски дух се не може сместити у тако уске оквире: посуда се мора разбити да бисмо постали свесни да смо сви ми – људи, а не лутке. А видимо да се данас свуда [у свету] та посуда разбија но без икаквога смисла и да се, управо услед те бесмислености, рађа следеће схватање: ако би апсурд лежао у основи постојања, онда би такво постојање напросто било немогуће. Отвара се пут ка достизању апсолутне Правде, ка поимању дубокога Смисла; изнутра се утврђује увереност у коначну победу Љубави.

Са мном је бивало овако: од виђења онога што се збива у свету душа моја је западала у страшну, убиствену недоумицу. Измицало ми се упориште под ногама: све моје биће се болно урушавало!

И када је у мојим очима апсурдност свих људских поступака достизала врхунац, тада се у души, на неки чудан начин, рађала увереност у неизбежност вечне победе разума и истине.

...

Ево молитве моје за тебе и за све који су са тобом:

„Нека открије Господ твоме дубокоме срцу Своје Тајне,

Своју од вечности скривену Премудрост.

Дух Свети нека те учи познању Тајни кроз Љубав,

коју Он улива у срце“.

И када се овај вечни Дух прикосне [човека], тада једини природни покрет срца бива неописиво сажаљевање свецеле творевине. Тада постаје нормално волети непријатеље. И ово је знак да је човек прешао из смрти у живот вечни. (ср. Јн. 5:24)

И то је пут ка миру, и то је непобедива победа. (ср. Јн. 16:33)

И за то се моли душа моја све време.

Нека те свагда прати милост Бога Љубави!

И дели са другима – са онима који су већ спремни и, чак, са онима који тек чезну за спасењем, оно што ти даје Бог.

Уверен сам да тако и поступаш.

Још много, много пута: Христос васкрсе!

са великом љубављу ваш Софроније

(одељци из писма сестри, из књиге ПИСМА У РУСИЈУ)

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1194856935554488&set=a.117204529986406

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Историја чудотворне иконе Мајке Божије Неувели цвет или Цвет који не вене почиње на Светој Гори, где се пројавила у 16/17. веку, док је у Русију са Атоса донета од стране групе поклоника.

Прво спомињање ове иконе је било 1757. г.одине. Икона се налазила у Алексејевском манастиру, који се налазио на месту данашњег велелепног Храма Христа Спаситеља у Москви.

Икона Неувели цвет била је распрострањена од Пермског краја до Полтавске области Украјине, али већина њих довезена је са Свете Горе. Данас се овај благодатни образ може наћи у московском храму посвећеном Великомученици Екатерини у улици Бољшаја Ординка.

Представа Богородице Ружа која не вене омиљена је иконографска тема солунских сликара и грчких гравера почев од 1700. године.

Композиција се развила из деисисне иконе на којој су арханђели Михаило  и  Гаврило, окруживали Богородицу као Царицу са дететом на крилу.

Иконе и бакрорези са ликом Богородице Руже која не вене током целог XVIII и XIX века на ширем подручју медитеранског приобаља, израђују се због уздања у спас од безбожних Агарјана (мухамеданаца), ропства и страдања.

У јеку своје највеће популарности међу Грцима, иконографски тип Богородице Ружа која не вене наћи ће се и на две иконе у самом центру Српске православне цркве, радовима непознатих солунских мајстора из 1724.. године (данас на иконостасу и у ризници пећких Светих Апостола).

Од почетка XVIII до средине XIX века мале триптихе (покретне олтариће или иконарнике) са средишњом иконом типа Богородице Ружа која не вене израђују грчки, цинцарски и бугарски барокни и псеудобарокни зографи (Бенаки музеј у Атини, Манастир Св. Катарине на Синају, Археолошки музеј у Софији, Градске уметничке галерије у Берковици и Казанлику, Бугарска, Збирка икона „Секулић“ у Београду).

Датум прослављења иконе је 16. април по новом, односно 3. април по старом календару.

Чуда

Пред овом иконом моле се за достизање праведног и целомудреног живота, за срећу у браку, избављења од страсти и чувања брачне верности.

Изображење

На икони Пресвета Богородица држи у руци бели цвет – симбол неувелости, девства и непорочности.

Позната су два оваква изображења. Тип Одигитрије, где је Младенац на левој руци Мајке Божије приказан како сам држи цвет, заједно са својом Мајком.

На другом образу, Богородица је окренута к Младенцу који стоји на престолу; у руци јој је украшен рајским цветовима, жезло.

Владарским атрибутима (царском престолу, круни, орнату и жезлу) у XVIII веку придружује се и непосредни узрок овим знацима високе почасти и поштовања – гранчица са процветалим ружама. У питању је непосредна илустрација поздравних обраћања Приснодјеви Марији из Богородичиног акатиста (3. и 7. икос) у којима се Мајка Божија  спомиње као изданак неувеле младице и цвет непропадљивости.

Натприродна моћ овог типа Богородичиних икона почивала је на истицању њеног мистичног останка – нетакнутим цветом и поред метафоричног преображаја пупољка у цвет.

У канону Јосифа Песмописца, Богородица се такође представља као Цвет који не вене.

Тропар, глас 5

Радуј се, Богоневесто, сачувај Неувели цвет који је процветао, Радуј се Владичице, испуни нам живот радошћу и наслеђем.

Молитва Богородици – Цвет који не вене       

Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2025/04/15/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neuveli-cvet-3/

Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи себе, он Бога ради прохођаше тесни и претужни пут монашког живота. И толико се предаде смерности и по-слушности, да овим врлинама превазиђе не само брати-ју него и све људе. Затим по стаде игуман и пастир словесних оваца Христових. И имађаше према свима толику љубав и кротост и самилост, да му нико у оно време није био сличан у томе. Сачувавши од младости чистоту душе и тела, он изгледаше као анђео Господњи. Због тога доби од Бога дар чудотворства. У време иконоборске јереси показа се као живи и непоколебљиви стуб Цркве Христове. А када се пресели ка Господу, остави многобројне ученике и саподвижнике своје, тај живи образ своје вр-лине и подвижничког живота. Упокојио се мирно у деветом веку.

Свети преподобни Тит Чудотворац

WWW.CRKVENIKALENDAR.COM

---

Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи...

Константин је био најмлађе од осморо деце сиромашних и побожних родитеља Георгија и Софије Саридакис, у планинском селу Етја у околини Ираклиона на Криту. Као дечак помагао је у цркви Пресвете Богородице, у центру села. Једног дана док је палио кандила, Пресвета Богородица се појавила пред њим, обучена у црну одећу, и рекла: „Ти ћеш једног дана постати свештеник“. Заиста, у дворишту те цркве Старац Евменије је сахрањен шест деценија касније као јеромонах. Имао је само две године када је изгубио оца. Уследио је тежак период немачке окупације Крита и борба његове мајке удовице да прехрани децу.

Митрополит Морфа г. Неофит сведочи да је мали Константин врло рано добио благодатне дарове, тако да је приликом посете једног Архиепископа видео светлост Светог Духа на његовом лицу, односно благодат архијерејства: „Видео сам благодатну светлост архијерејства на његовом лицу, и зато сам непрестано долазио пред њега да бих је видео. Упитао ме је шта сам видео. Нисам одговорио, али сам много волео да гледам ту благодатну светлост“.

Отац Евменије имао је Божји призив за монаштво. О томе је сам овако говорио: „Са седамнаест година отишао сам у манастир. Пре тога сам шеснаест година живео у свом селу, где сам често размишљао о томе да постанем калуђер, јер сам волео Бога. Једног дана ми је наш свештеник рекао да дођем да ме произведе у чтеца. Тако сам јутром и вечером палио кандила и читао све што ми је долазило под руку. На празник Нове године 1944, поподне, отишао сам у цркву да бих упалио кандила, а после сам се вратио кући да ручам са мојом сестром Евгенијом. Док смо јели, из огњишта је изненада синула муња, блистава беличаста светлост, која ме је на тренутак заслепела и продрла дубоко у моју душу. Истог трена сам поскочио и довикнуо сестри: Евгенија, постаћу калуђер! Бог ме је просветлио у том тренутку. Када човек има призив од Бога да учини нешто добро, Бог делује и помаже му.“

Са седамнаест година (1948) постао је искушеник у оближњем манастиру Светог Никите, на Криту; три године касније (7.4.1951) пострижен је у монаха Софронија, а 1964. у велику схиму. Рукоположен је у јеромонаха, и добио име Евменије 19. априла 1975.

Био је врло вредан и бринуо се о двојици старих слепих монаха са великом љубављу. У темељ свог монашког живота поставио је смиреноумље, послушање и марљивост. Дању се исцрпљивао телесним радом (пробијали су нови пут за манастир, радио је у башти, доносио воду из далека...), а ноћу је бдео пребивајући у молитви. Тај типик задржао је до краја свог живота.

Видећи борбу младог монаха, ђаво је подигао буру помисли против њега, али пошто она није била довољна да би сломио његову борбеност, појавио се у видљивом обличју пред њим и обратио му се са наредбом: „Ја сам анђео. Мени се поклони до земље“. Међутим, отац Софроније је приметио да његовом саговорнику недостаје један зуб. Насмејао се и рекао му: „Ти ниси анђео. Недостае ти један зуб!“ Разјарени ђаво, ван себе од бесе, ударио је шамаром монаха Софронија и нестао.

Једном када се отац Софроније шетао поред мора, чуо је слатки глас Пресвете Богородице који је долазио с мора: „Дете моје, не бој се, а ја те нећу оставити да пропаднеш“. Када су га питали како је знао да је то био глас Пресвете, спонтано је одговорио: „Како да не препознам Пресвету Богородицу?“

Од самог почетка свог монашког пута пројавио је велику зрелост и одлучност. Био је потпуно предан духу странствовања. Настојао је да никада не преноћи ван свог манастира. Догодило се да је то једном било немогуће и да је морао да преноћи у родитељској кући. Те ноћи видео је Свету Марину да излази из своје иконе у кућном иконостасу, држећи непоменика за рогове и показујући га оцу Софронију, овим речима: „Он вам убацује помисли да не слушате Старца и да дремате за време службе у цркви“.

Са двадесет и три године отац Софроније морао је да служи војску, пошто у то време монаси нису били ослобођени војне обавезе. У Солуну, где је служио војни рок, тешко се разболео. Добио је високу температуру, која се никако није спуштала. У том стању, по његовим речима, хиљаде демона су јуришале на њега да би га уплашили. Лекари нису могли да нађу узрок болести иако су дуго испитивали. Док се возио аутобусом, у себи се обраћао чудотворној икони Пресвете Богородице Каливијани (из манастира у области Каливја, на Криту): Пресвета Богородице Каливијани, од чега болујем? У том тренутку пришао му је непознати човек и рекао: „Оче, да ти кажем нешто. Имаш лепру. Треба да одеш у Атину, у болницу Св. Варваре“. Тако је отац Евменије отишао у болницу и добио одговарајућу терапију.

Митрополит морфски Неофит, у својој беседи, износи своје сведочанство о првим симптомима Хансенове болести код ондашњег војника и монаха Софронија: „Лежао сам у кревету, имао сам врло високу температуру. Тада су ми рекли да сам тешко болестан и да више нећу моћи да се вратим у свој манастир, него да морам да останем у болници. Када сам сазнао да је у питању лепра, веома сам се обрадовао. То ме је испунило бескрајном радошћу. Од среће сам пао са болничког кревета јер сам знао да – што је већа болест, већи је и крст, а тиме је веће и Васкрсење! Помислио сам у себи: Боже мој, хвала ти на великом поклону који си ми дао. Са њим ћу имати веће учешће у Твојим страдањима, али и већи удео у Твоме Васкрсењу!“

У болници за лепрозне у Атини, отац Софроније сасвим је излечен, јер је у међувремену пронађен лек. Опака болест није оставила чак ни најмањи ожиљак на телу. Из љубави према својој болесној сабраћи, иако излечен, остао је да им служи. Након исцељења није се вратио на Крит, него је остао у болници за лепрозне у Атини, да би служио болесницима. Говорио је: „Будући да сам окусио и телесни и душевни и духовни бол, идем међу болне у Атини, у болницу, да им послужим.“ Управа стационара доделила му је једну келијицу, поред црквице Светих Бесребреника Козме и Дамјана, у којој је провео остатак свог живота. Свакодневно се бринуо о болесницима који су били непокретни и нису имали никог да им помогне. У то време је било око тристо лепрозних у болници за заразне болести у Атини. Он им је и ципеле обувао, а они су га неретко и псовали, јер су имали велике болове. Неуморно се трудио на одржавању и улепшавању храма, преузео је чак и улогу главног појца за певницом. Правио је тамјан и делио по црквама и манастирима. Болничке собе испунио је иконама и духовним књигама. Лето је проводио на Светој Гори и остајао је тамо по неколико месеци.

Одлазио је и на свој родни Крит, у манастир свог покајања – манастир Светог Никите. Такође, посећивао је и Манастир Пресвете Богородице Каливијани. У тој светињи се духовно повезао са њеним обновитељем, Митрополитом Тимотејем, каснијим Архиепископом Крита, који је такође био светитељ и изгонио демоне (духовно чедо Светог Амфилохија са Патмоса). Управо он је рукоположио монаха Софронија у јеромонаха и духовника Евменија.

Када је затворен комплекс за лепрозне на острву Хиос, Свети старац Антим послао је оцу Софронију Светог Никифора Лепрозног, у то време већ слепог и непокретног. Њему је отац Софроније потом служио целим срцем и њега је узео за свог духовног оца и руководитеља. Чежњу монаха Софронија да се врати у манастир свог покајања на Криту, зауставило је писмо Светог Старца Антима са Хиоса у коме га саветује да остане ту где је, у болници за лепрозне, и то овим речима: „Добро пази на ово благо које ти је послала Пресвета Богородица (Светог Никифора Лепрозног), јер ће ти велику корист донети у твом животу. Иако је у овом тренутку само искушеник, знај да је истовремено савршен монах, а и ти ћеш бити савршен ако му послужиш до краја његовог живота“. Пошто је монах Софроније био врло послушан, ове речи Светог Антима потпуно су га увериле да је неопходно да остане при болници за лепрозне до краја свог живота, и то као верно чедо и служитељ великог светитеља, Старца Никифора Лепрозног.

Непријатељ људског рода страшно је завидео подвижнику Софронију. Појављивао се пред њим у обличју разних животиња. Монах Софроније у сталном посту, молитви и бдењу успевао је да му одоли. Међутим, из свог духовног неискуства и немања расуђивања, начинио је велику грешку: поверовао је да је победио ђавола и осетио је у себи празно задовољство. Једног дана док је силазио низ степенице болнице, осетио је велику радост јер је успевао да победи демоне и да их исмеје. Ђаво је управо тај тренутак чекао: из све снаге ударио је монаха у лице, а потом је заробио његов дух и тело, тако да се он тешко разболео од духовне болести. Родбина је дошла по њега и одвела га на Крит, а затим је кренула тешка борба за његово духовно здравље по манастирима и светињама, уз бдења, пост, молитве.

Да би га научио смирењу, Свети Никифор Лепрозни није хтео да га излечи, изговарајући се да је он само монах а не свештеник, и упутио га је да потражи свештеника, и то испосника и подвижника, да му прочита молитву за истеривање демона. Избављење од демона дошло је по молитви Светог Никодима, једног ћутљивог јеромонаха, из Старчевог манастира на Криту, који је свакодневно сатима богослужио (исто то је радио и Старац Евменије: пет сати дневно је богослужио, сам, читајући).[1] Уз много суза и велики подвиг будућег Старца Евменија, Господ га је ослободио овог страшног искушења. Завршни ударац ђаволу нанела је Пресвета Богородица у чувеном манастиру Кудума, на Криту, где су га рођаци и суседи довели. Пресвета Богородица га је загрлила, како је сам о томе касније сведочио, и повукла га је у правцу манастира, а противна сатанска сила га је вукла назад. Наравно да је сила Пресвете Богородице била јача. Постојала је велика опасност да буде заувек изгубљен, али га је благодат Пресвете Богородице одбранила. Тим речима сведочио је о том догађају и његов рођак Антоније Саридакис.

Са четрдесет и четири године, 1975, монах Софроније рукоположен је у јеромонаха, када је добио име Евменије. Постао је изузетан духовник. Непрестано је служио и посећивао домове своје духовне деце ради освећења воде, јелеосвећења, као и и истеривања злих духова. Озбиљни здравствени проблеми са дијабетесом и хроничном бубрежном инсуфицијенцијом, видом и ногама (лекари су предлагали ампутацију) све више су се погоршавали. Током целе једне деценије непрестано је приман и отпуштан из болнице, све до 23. маја 1999. када се упокојио у болници Евангелизмос (Благовести), у својој шездесет осмој години.

Ако се зна да је Свети старац Евменије припадао Митрополији Никеје, занимљив је податак да га је Господ позвао себи у Недељу светих 318 богоносних Отаца Првог васељенског сабора у Никеји. Опело је одржано у црквици Светих Бесребреника, у којој је предано и до потпуног самозаборава служио, а сахрањен је у свом родном селу Етја код Ираклиона на Криту. По свом упокојењу твори многа и велика чуда. 

https://www.facebook.com/photo?fbid=1034820162077066&set=a.446487460910342

ПОНЕДЕЉАК

Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања.

УТОРАК

Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватна: обухватала је све прошло, све садашње и будуће. Питањем о Јовану Господ наговештава да је Он истинити Месија; причом о два сина указује да ћe Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да нeћe сви који му приђу бити достојни, због чега ћe са правом бити бачени у таму најкрању; одговорима на питања о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка. Довољно би билo само чути све то са пажњом па се уверити да је Он истинити Спаситељ света - Христос, и покорити се Његовим заповестима и учењу. И до данас читање глава Јеванђеља о свему што се десило на тај дан јесте најделотворније средство за оживљавање вере у Господа. Помоћу њих Хришћанин може, долазећи до правог сазнања, подгревати ревност и показати да верује у Господа не само речима него и на делу.

СРЕДА

Господ је ћутао у среду и четвртак до вечери, да би се тада обратио ученицима речју којој нема равне ни у људским ни у Божанским писмима. По указању Цркве, сада из уста Господњих слушамо указање да не ометају помазивање миром, будући да се тиме [Његово тело] припрема за смрт. Пред Његовим очима је још само смрт - тј. завршна тајна Његовог доласка на земљу ради нашег спасења. Удубимо се и ми у сагледавање те тајанствене смрти да бисмо извукли благу наду за спасење душа наших, обремењеним многим гресима. Удубимо се, како бисмо стекли наду, јер иначе не знамо где бисмо нашли мира од мучења разбуђене савести и како бисмо се одбранили од свести о праведности Суда Божијег над нама, тако страшног и неизбежног.

ЧЕТВРТАК

Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом - оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју - не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди.

ПЕТАК

Распеће Христа Господа и сабор архангела Гаврила! Ново утешно поклапање! Гаврил предсказује рођење Претече; Гаврил благовести Дјеви; он вероватно објављује и радост о рођењу Спаситеља (пастирима); нико други није ни женама јавио о Васкрсењу Христа Господа. На тај начин Гаврил је доносилац и весник сваке радости. И распеће Христово је радост и утеха свих грешника. Грешник који је дошао до осећања своје грешности и сазнања о свеправедности Божијој, нeмa где да се сакрије осим под сенком Крста. Ту он постаје свестан да му нема опроштаја све док сам не стане пред Господа са својим гресима и са сузама због њих. Једино спасење за њега налази се у крсној смрти Господњој. Јер, на Крсту је поцепана обвезница свих грехова. И свако ко то прими са пуном вером, постаје учесник тајне помиловања. Са сазревањем те вере сазрева и увереност у помиловање и, уједно, утеха од осећања ступања у стање помиловања на све векове. Крст је извор радости, јер грешник вером из њега пије утеху помиловања. Тако је он својеврсни архангел који благовести радост.

СУБОТА

Господ телом у гробу спава. Душом је, пак, сишао у ад, проповедајући спасење духовима који обитавају у њему. Старозаветни свети нису били у рају, премда су имали утешну веру да ће у њега бити уведени чим на земљу дође Обећани, тј. Онај чијом вером они живљаху. Његов долазак предсказао је Претеча. И кад је Господ сишао, сви верујући су се прилепили уз Њега и Њиме били узведени у рај. Но, и тај рај је само предворје правога раја, који треба да се открије после свеопштег васкрсења и Суда. У том привременом рају блаженствују и сви новозаветни свети, и чекају још веће и савршеније блаженство у будућем веку, у новом небу и новој земљи, када ће Бог бити све у свима.

СВЕТЛО ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ

Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе!