Максимовска икона Богородице је насликана 1299. године на основу виђења Светог Максима, митрополита владимирског († 1305, спомен 6. децембра), који је стигао у Владимир да пренесе првојерусалимску столицу из Кијева. Икона приказује Богородицу у пуном расту са Вечним Младенцем у руци; Митрополит Максим стоји пред њом, примајући светитељев омофор из њених руку.

Појава Максимовске иконе Мајке Божије догодила се у тешком тренутку за Руску Цркву и нашу Отаџбину. Више од 60 година руска земља је била под јармом татарско-монголских освајача.

Ситуација Руске цркве била је тужна и тешка – цркве и манастири су уништавани, иконе и књиге су крадене. Људи су почели да заборављају хришћанску веру. У тако тешким временима, Господ је послао посебне људе да управљају Црквом и руским народом. Такав је био поглавар Руске Цркве, митрополит Максим, који је добио чудесно виђење Богородице.

Црквено предање о чудотворној икони Богородице, названој Максимовска, каже следеће: Ова икона је насликана према виђењу у сну митрополита Максима, 1299. године, што је очигледно из следећег натписа, који се налази на овој икони: Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице насликана је 1807. године према виђењу митрополита кијевског Максима, родом Грка, када је дошао из Кијева у Владимир и са пута, пошто је мало заспао у својој келији, одмах је угледао као у стварности велику и необичну светлост, и у тој светлости му се јавила Пречиста Дјева Богородица, држећи у наручју Предвечно Младенче, и рекла му: "Слуго мој Максиме! Добро си учинио, јер си дошао овде да посетиш Мој град." И давши му омофор, рекла је: "Узми овај омофор и паси разумне овце у мом граду." Примио га је, пробудио се из сна и никога није видео у ћелији, али се омофор нашао у његовим рукама; Страх га је обузимао много сати, и одмах је обавестио великог кнеза Андреја, и они су саградили златни ковчег и у њега ставили омофор, и ово чудо се прочуло по целој руској земљи и у Палестини. "Омофор, за време безбожног царевича Талича, када је освојио град (1411.) и разорио га, где је умро, непознато је" (велики кнез Андреј поменут у натпису је син Светог Александра Невског).

У визији, Богородица је предала светитељу омофор, који је пробуђени митрополит видео у својим рукама. Појава Пресвете Богородице била је знак небеског благослова за премештање митрополије из Кијева у Владимир. Омофор, који је дала Богородица, чувао се у Владимирској Успенској цркви 112 година. Године 1412, током татарске најезде, омофор је сакрио кључар катедрале, Патрик, кога су мучили Татари.

Максимовска икона Богородице постављена је у Свето-Успенском саборном храму Владимирска изнад места где је митрополит Максим сахрањен након своје блажене смрти. Након тога, ова икона је постала позната по многим чудима и постала је сверуска светиња.

На прелазу из 19. у 20. век, копија Максимовске иконе је направљена у величини оригинала. Тренутно се налази у Успенском сабору у Владимиру изнад гроба Светог Максима.

Године 1918. рестаурација Максимовљеве иконе је обављена под надзором историчара уметности А. И. Анисимова, В. Т. Георгиевског и И. Е. Грабара. Након ојачавања иконе током чишћења, откривена су два слоја писања, која датирају из 16-17. и 18. века.

Око 1920. године, након што је катедрала затворена, Максимовљева икона је ушла у колекцију Владимирско-суздаљског музеја-резервата, где се и данас налази. Између 1961. и 1967. године, другу рестаурацију иконе извршили су В. П. Малишев и А. Н. Баранова. Ова рестаурација је добила помешане критике од стручњака. Тако, професор В.Н. Лазарев је стање иконе окарактерисао као веома лоше и напоменуо њену грубу рестаурацију.

Године 2010. у оквиру Година Русије у Француској, Максимовљева икона је изложена у Наполеоновим дворанама музеја Лувра као део изложбе Света Русија.

Тропар, глас 4.

Данас се преславни град Владимир светло радује, радосно славећи, Владичице, празник Твога јављања Светом Максиму, који се у њему догодио, и сада се сећајући Те и молећи Те се, овако кличемо:

"О Пречудесна Владичице Богородице, моли Вечног Првосвештеника - Сина Твога, да непоколебљиво учврсти Православну Цркву, сачува у миру град наш Владимир и сву Руску земљу и спасе душе наше у православној вери."

Кондак, глас 6

Погледај на нас, о Свеопевана Богородице, од свих хваљена, засијај светлошћу својом у помраченим срцима и обасјај стадо своје, Пречиста, како желиш и можеш, као Мајка Творца, и призови оне који ти се моле:

"Ја сам с вама и нико не може ништа против вас".

https://www.facebook.com/photo?fbid=1089507073217274&set=a.464419375726050&locale=id_ID

Ко би помислио да је Сократ — велики филозоф познат по својој мудрости, смирености и дубоким речима — живео са женом која је стално тестирала његово стрпљење? Његова жена, Ксантипа, била је озлоглашена по свом оштром језику и доминантној природи. Сваког јутра би га избацила из куће у свитање, а он би се враћао тек када би сунце било на заласку.

Ипак, упркос њеном тешком карактеру, Сократ је о њој увек говорио са поштовањем. Једном је признао да јој дугује део своје мудрости, јер без свакодневних искушења које му је приређивала, никада не би научио да истинска мудрост живи у тишини, а да се прави мир налази у унутрашњој прибраности.

Једног дана, док је седео са својим ученицима, Ксантипа је почела да виче на њега, као што је често чинила. Овог пута, у налету беса, сипала му је воду на главу. Непоколебив, Сократ је само обрисao лице и мирно рекао:
„Па, после грмљавине, очекивала се киша.“

Приче о њој се ту не завршавају. Током још једног од њених излива беса, док је Сократ и даље ћутао и остајао миран као и увек, њеном гневу је дошао крај. Те ноћи, доживела је срчани удар и преминула. Док је она еруптирала као олуја, он је остао море мирности.

Њено име је с временом избледело у историји. Његова прибраност, мудрост и стрпљење постали су легенда.
Ово није само прича о сукобу — ово је подсетник да се истинска снага често огледа у тишини, а да највећи учитељи понекад долазе прерушени у најтеже људе у нашем животу.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=3945278942402273&set=a.1375322836064576

Свети Оци Цркве, схватајући унутрашњу таму и противречности у човеку, нуде различите путеве ка исцељењу. Постоје многе духовне методе за ослобађање од страсти и превазилажење мрачних страна наше природе. Али Свети Порфирије уводи нешто ново. Наравно, његов приступ је заснован на патристичкој традицији, али истовремено нуди другачији облик духовне борбе. Он сам то назива „бескрвним путем“. Обично смо навикли да мислимо - да бисмо се ослободили страсти, морамо се директно борити против њих. Морамо их напасти директно, ударити их право у срце, упустити се у жестоку битку са нашим слабостима. Али Свети Порфирије нуди други начин. Он нам показује другачији пут... Важно је разумети да он не одбацује традиционални пут духовне борбе. Не каже да је директна борба са страстима погрешна или непотребна. Напротив – он је дубоко поштује. Чак признаје да је и сам прошао тим путем и да је за многе људе то неопходан начин духовне борбе. Али Свети Порфирије каже: „Постоји и краћи, директнији пут.“ Он то назива „бескрвном“ или „мирном“ борбом. Шта ово значи? Свети Порфирије даје следећу слику: „Не покушавај да истераш таму из одаје своје душе.“ „Не бори се са сенкама у себи. Не мучи себе покушавајући да истераш таму својом снагом. Само отвори мали прозор - и светлост ће ући. А онда ће тама сама нестати.“ Он нам каже нешто једноставно, али дубоко: Не фокусирајте се на борбу против греха. Усредсредите се на љубав Христову. Не борите се са својим страстима. Испуние своју душу светлошћу – и тама ће се сама повући. Свети Порфирије не пориче таму у нама. Напротив, он то признаје. Али он нас упозорава: Не мучите себе мислима попут: „Зашто сам овакав?“ „Зашто сам поново направио исту грешку?“ "Зашто се не могу променити?" Такав приступ нам неће помоћи. Напротив, то ће нас довести до унутрашње напетости, анксиозности и осећаја кривице. Шта је кривица? Свети Порфирије каже: „Кривица није ништа друго до плакање над рушевинама сопственог ега. То је чиста себичност. Како је моје височанство – моје „ја“ – могло пасти тако ниско?“ Али питање је: Какву смо идеју имали о себи да бисмо били толико шокирани својим падом? Стога, Свети Порфирије саветује: „Не водите директан рат против таме у себи. Отворите мали прозор да бисте пустили светлост унутра.“ То јест, урадите нешто позитивно. Не фокусирајте се на искорењивање греха. Почните да уносите светлост у своју душу – кроз молитву, љубав, добра дела. И тама ће почети да се расипа сама од себе. Не покушавајте да промените себе на негативан или насилан начин.  Зашто? Израз „отворити мали прозор, пукотину, да уђе светлост“ има много значења. Свети старац не каже „срушите цео зид“, већ једноставно „направите мали отвор да светлост продре“, то јест, мало по мало, постепено. Свети Порфирије веома добро зна да се промене у човеку не дешавају за кратко време – оне захтевају стрпљење и време. Стога, свети оци једногласно сведоче да покајање никада не престаје. Чак имамо примере из Патерика у којима се старац, у истински духовном стању, налази на ивици смрти, док се његова душа спрема да напусти тело. Он се налази у овом кључном тренутку, на граници између два света. И браћа која су била око њега видела су како светлост преплављује цело његово биће – знак присуства Божје благодати – и упитали су га: „Оче, шта видиш? Јеси ли ушао у Рај? Реци нам нешто!“ А онда им старац одговори: „Верујте ми, истину вам говорим. Још нисам почео своје покајање, нисам чак ни почео!“ И тако је умро. Али да је у том тренутку рекао „успео сам“, пао би у искушење. Зато он понизно изјављује: „Нисам ништа учинио. Још нисам ни почео да се кајем.“ Шта ово значи? То покајање је бескрајан процес, никада не престаје. То јест, овај пут ка сусрету са Христом није једнократни чин, већ континуирано кретање. Јер шта значи „метаноја“? То значи - промена, обраћење, сусрет са Христом. Током крштења, молимо кума да учини симболичан гест: да се, заједно са дететом које држи у наручју, окрене од запада ка истоку. Ово обраћење мора нас пратити кроз цео наш живот – од таме ка светлости, ка сунцу праведности. Ова физичка промена правца симболизује покајање које тражимо. То је његова суштина. У овом тренутку, кум сведочи о егзистенцијалном, онтолошком покајању – не свом, већ покајању детета које се крштава. На овај начин, дете се поново рађа – не биолошки, већ духовно, онтолошки, да би победило смрт. Рођењем ће умрети, али питање је да ли ће моћи да победи смрт? Зато оци придају тако велики значај крштењу. У житију старца Јефрема      катунакијског помиње се да је ретко напуштао Свету Гору. Стари светогорски подвижници нису лако напуштали своје манастире. Да би напустили Свету Гору, морао је постојати озбиљан разлог – на пример, здравствени проблем или нешто друго хитно. Тако је једног дана кренуо на пут и отишао у своје родно место.  Обично, када се човек врати после много година, сећа се прошлости, прича о њој: „Сећаш ли се овога? И онога?“ А старац Јефрем је желео да га одведу у цркву где је крштен да би се поклонио крстионици. Пао је на колена пред њом, љубећи место које му је дало највећи дар – прилику да постане хришћанин. Управо зато што је дубоко и искусно схватио да је кроз крштење постао учесник Васкрсења и победник над смрћу. Учешће у Тајни Крштења био је за њега највећи дар у животу. Стога, покајање, ова унутрашња промена, захтева време. То се дешава полако, постепено. Често људи долазе и кажу: „Мучим се, али не видим никакву промену.“ Али духовне промене су готово неприметне. Дешавају се постепено, потенцијално, корак по корак. Права трансформација се дешава изнутра, без наглог осећаја. Зато је Свети Пајсије - кад год је постојао проблем -   давао времена да се он реши. Никада није решио питање дефинитивним одговорима. Ако бисте са њим поделили проблем, рекао би вам: „Молите се и препустите све Божјим рукама. Пустите да се догађаји одвијају у животу. Дешаваће се различите ствари. Решење ће доћи. Како нам се Бог обраћа? Бог говори кроз догађаје у нашим животима.“ Ако се осврнете уназад у времену и повежете тачке, схватићете какав је био Божји план. Зато је Свети Пајсије рекао да када нешто тражиш од Бога, Он ти то не даје у коверти. То значи да вам Бог не даје све готово, као нешто купљено у продавници. Не добијате решење као упаковани поклон. Уместо тога, Он вам даје прилику да га сами развијете и изградите. На пример, ако замолите Бога за стрпљење, Он може дозволити да вам у живот уђе "тежак" муж — ево прилике да научите стрпљење! Ако се молите за понизност, можете се сусрести са искушењима на послу или у свакодневном животу. 

Патерик говори о монаху који се непрестано молио Богу да му или подари снагу или да га избави из његовог тешког искушења - живота са братом монахом са којим се није слагао. Није могао ни да га погледа... Присуство овог брата га је толико иритирало да је у њему изазивало унутрашњу анксиозност. Зато се често молио Богу да га избави из ове тешкоће. Једном, након дуге молитве, завршио је своју молитву са уверењем да ће му Бог жељу услишити, да ће му дати неко решење. Устао је са надом. Али када је напустио ћелију – шта мислите кога је видео испред себе? Тог истог монаха кога није могао да поднесе! А онда је узвикнуо: „Господе, не могу то да поднесем! Само сам Те молио да ме избавиш...“ А Бог му је кроз догађаје рекао: „Ово је помоћ коју ти пружам. Дајем ти искушење да би га могао превазићи.“ Зато се у нашим животима, ако не решимо проблем, он поново појављује. Сусрећемо се с тим изнова и изнова – док га не превазиђемо. Ово је једна од највећих Божјих милости. Бог не гура проблеме под тепих. Он их не крије, као што често желимо - да их не видимо, да се не сусрећемо са њима. Бог као да нам говори: „Ево, ово је стварност. Суочите се с тим. Ево ваших тешкоћа, овде су ваше снаге. Ево ваших слабости. У вама постоји и светлост и тама - морате ићи напред са обе.“ Са искушењима, са ранама, са болом, али и са надом - све је то део људског живота. И управо на том путу се одвија наше лично путовање ка Христу. Свети Порфирије каже исто: „Не покушавајте да силом отерате таму.“ Исто важи и за наше страсти и наше слабости. Свети Порфирије је увек понављао: „Да бисте се преобразили, не треба да гледате у зло и да се вртите око њега.“ Ако имате било какву страст – на пример, себичност, зависност од хране, сујету, жељу за хвалом – каква год да је ваша слабост, нема смисла мучити себе мислима попут: „Зашто то имам? Зашто сам овакав? Колико сам лош! Колико сам безвредан!“ То не помаже. Свети Порфирије је говорио: „Уради нешто добро. Помоли се. Иди на исповест. Упали свећу. Стави тамјан. Прочитај акатист, помоли се Дјеви Марији. Уради нешто конструктивно, нешто лепо. Не бави се тамом у себи, не залази у њу. Нема смисла.“ 

Замислите особу која се преједа ноћу. Буди се усред ноћи и једе огромну количину хране. Генерално, посебно зими, људи једу више. А увече, многи људи осећају потребу за нечим утешним – једу чоколаду, слаткише... Слаткиши, шећер су врста емоционалне утехе. То има огроман значај јер је храна дубоко укорењена у нашем памћењу као начин да се утешимо – чак и на егзистенцијалном нивоу. Када смо били бебе и плакали, мајчине груди су нас тешиле. Ова веза је заувек запечаћена у нашој души. Зато је толико психолошких и егзистенцијалних проблема често повезано са поремећајима у исхрани. Особа или једе превише или уопште не једе, или једе хаотично. Навике у исхрани су често уско повезане са унутрашњим стањем особе. Али узмимо за пример некога ко је на дијети. Ако једног дана прекрши свој режим, ако се опусти и преједе, шта ће следеће урадити? Почиње да прекорава себе: „Како сам слаб! Колико сам неуспешан! Никада ништа не успевам! Сваки пут када нешто започнем, не успем!“ А шта се дешава следећег дана? Хоће ли наставити са дијетом? Не. Вероватније је да ће јести двоструко више јер је рана у њему порасла. 

Тама коју носиш у себи, тај мрачни кутак тебе, не долази споља. Твоја је. Сенка која те прати, твоје страсти – све је то део тебе. Веома мудар православни монах из Француске, отац Јован, каже: „Страсти су као дивље звери. Оне вриште, ричу у нама.“ То је твоје рањено ја, које ти говори кроз твоје страсти. Вапи за љубављу, за разумевањем, за светлошћу Христовом. Зато Свети Порфирије каже: „Нема смисла мучити себе мислима попут: 'Зашто сам овакав? Зашто сам ово урадио? Како сам могао?'“ Јеси ли починио грех? Заборави то. Свети Порфирије је био веома строг по овом питању – не ископавај свој грех изнова и изнова. Не враћај се стално на њега, немој га „дотеривати“, јер га то само храни и јача. Заборави га. Баци се на Христа. Старац је рекао: „Када је Христос у твојој души, злу нема места. Када позовеш Христа у себе, ђаво нема где да остане.“ И када се молиш, када се бориш, Божја благодат те прожима. И мало по мало почињеш да заборављаш своје страсти, заборављаш да су оне уопште постојале, јер су се трансформисале. Претвориле су се у нешто друго. И у неком тренутку их се једноставно више не сећаш. Једноставан пример: Клаус Кенет – Американац који је прешао у хришћанство и упознао старца Софронија у Есексу – прича: „Нисам знао ништа о манастирима. Нисам знао о монашком животу. Отишао сам у манастир и разговарао са старцем. А ујутру, када сам се пробудио, одлучио сам да прошетам у мајици без рукава, шортсу и јапанкама". Није знао да у манастиру постоје одређени кодекси облачења. Али временом, како је поново посећивао манастир и комуницирао са монасима, и сам је почео да се другачије облачи. Без икаквог разговора. Да ли разумете? Када живите са Христом, када се заједничарите са Њим, када се ангажујете, ви се преображавате. Не схватајући то, мењате ствари које раније не бисте желели да мењате. И више не осећате потребу ни за чим другим. Јер је Божја благодат ушла у ваше срце. Када те Божја благодат испуни, немаш жељу ни за чим другим. Друге ствари те више не задовољавају. Не желиш их. Престајеш да их желиш. Не треба се плашити - ни ђавола, ни пакла, нити било чега другог. Такви страхови изазивају реакцију одбојности. „За хришћанина нема ни пакла, ни ђавола, нити било чега другог. Да ли то значи да они не постоје? Не. Постоје, и још како!“ Али када имате Христа у свом срцу, они престају да постоје за вас. Ово је оно што нам старац жели рећи: Ако живите са Христом, ако је Његова благодат у вама, немате чега да се бојите. Ни од Антихриста ни од демона. Они вам не могу наудити. 

Свети Порфирије каже: „Поента није у томе да се Христу иде из страха.“ Не зато што се плашиш пакла. Не зато што желиш награду на небу. Ово није љубав. Не можеш волети некога зато што га се плашиш. Не можеш се „заљубити“ у некога зато што ти прети. Ако вас неко плаши, можда ће постићи послушност, али никада љубав. Никада неће бити праве везе између вас. Љубав цвета само у слободи. Љубав се храни дрветом слободе. Она цвета управо тамо где постоји слобода. Ако волиш некога, то би требало да буде зато што се осећаш добро са њим. Зато што желиш да будеш са њим. Зато што волиш да разговараш са њим. Тако би требало да буде и са Христом. Да Га волиш,  желиш да будеш са Њим, да је за тебе радост молити се. Знате, молитва – посебно Исусова молитва са бројаницом – у неком тренутку постаје мед у устима. Не можеш а да се не молиш. Нестрпљиво чекате вече како бисте могли имати ту интимну самоћу са Богом. Јер молитва је сусрет. Неки га имају ујутру, други увече. Али свако пронађе тренутак у дану када каже: „Без обзира шта се дешава у свету, остајем овде и чекам Бога. Не селим се одавде. Остаћу и чекаћу Га.“ Дакле, особа која се заиста моли, цео дан  чека овај тренутак. Јер овај молитвени састанак постаје као мед у њеној души – нешто слатко што је храни изнутра. Тада не идеш у цркву јер се плашиш. Не молиш се зато што се осећаш кривим. Не прилазиш Богу зато што се плашиш ђавола. Већ зато што желиш. Желиш да видиш Женика, да сретнеш Христа. Желиш да разговараш са анђелима, са свецима. Желиш да се дружиш са њима. И овај сусрет ти доноси радост. 

Не заборавите колико је важно ово интимно време са Богом током дана. Изаберите тренутак у дану када вам ништа друго није важно. Шта год да се деси, не пропуштајте. Можете почети читањем – за почетак нечег малог. Јер, како је рекао Свети Пајсије: „Молитву треба распламсати“. Не можеш само тако палити дрво, каже Свети Пајсије. Прво сакупите суве гранчице, сложите их, припремите, обликујете огњиште – и тек онда палите ватру. Исто је и са душом. Не можете у једном тренутку гледати ТВ серију, а већ у следећем покушавати да уроните у молитву - то тако не функционише. Не можете бити потпуно расејани, уроњени у бриге живота и одједном се окренути Богу. То не функционише тако. Прво треба да се смирите, да припремите душу за молитву. Пригушите светла. Уђите у самоћу да се саберете. Удахните неколико пута дубоко да бисте опустили тело. Прочитајте нешто духовно. А онда полако почните молитву. Тада ће се у вама изградити унутрашње стање неопходно за сусрет са Богом. Старац Порфирије каже: „Циљ духовног живота није седење негде, присиљавање и мучење себе како би се усавршио.“ Оно што треба да доминира вашим животом је љубав и радост у Христу. Духовни живот није насиље над самим собом. То није борба која вас исцрпљује и депресира. Духовни живот треба да буде радост! Старац Емилијан Симонопетриски је рекао да хришћанин треба да буде радостан. Желео је да његови монаси буду срећни. Зато у манастирима које је он основао живе насмејани, светли људи. Није повезивао духовни живот са тмурношћу и очајањем. Није прихватао да је побожност еквивалентна тузи и патњи. Чак и монашка одећа одражава овај дух – ако неко погледа монахе из Симонопетре или монахиње у Ормилији, видеће из њихове одеће, из целокупног њиховог присуства – да на овом месту постоји снага, племенитост, спокој. Старац је говорио: „Аскеза не значи очајање.“ Стога се у овим манастирима аскетизам комбинује са спокојем. То се види свуда: у њиховим собама, у њиховим храмовима, на њиховим богослужењима, у њиховим појањима. Свуда постоји хармонија између духовне борбе и радости, јер је истински аскетизам плод радости. Зато је овај старац инспирисао толико људи да постану монаси. Читаве породице су биле дирнуте његовим примером. Јер је он сам живео и представљао монашки живот као живот потпуне радости. Старац Емилијан је толико инсистирао на томе да у његовим списима то често може изгледати чак и као екстрем. У многим својим текстовима тврди да особа која нема радости у себи нема ни Светог Духа. „Туга и Свети Дух не иду заједно.“ „Кривица и Свети Дух не иду заједно.“ „Хришћанин не би требало да живи у очајању.“ И Свети Порфирије нас упозорава: „Будите опрезни – смирење је једно, депресија је друго.“ „Једно је бити скроман, а друго бити угњетаван.“ „Једно је имати скромност и самосвест, а друго је имати ниско самопоштовање.“ Ниско самопоштовање је проблем. Скромност је благодат. То су две различите реалности и не би требало да их мешамо.

Отац Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Сестре рођене, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело мучениково, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке, да се поклоне идолима, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета, које су поручене, за погођену цену, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију, поведоше за њим све робове и сужне, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу, хтеде да оскрвни девице, но када хтеде ући к њима у тамницу, у време када се оне мољаху Богу, њему се узе памет, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај нареди, да други војвода Сисиније, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење, а Ирину задржа још неко време надајући се, да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште, ангели Божји спасоше ову чисту девицу, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду, но не могавши се успети, нареди, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304 год.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1077103931120889&set=a.455688443262444

1. У односу према Богу:
 
а) Љубим ли Бога свим срцем и свом душом?
б) Да ли увек памтим Његово Свезнање и Свеприсутност?
в) Живим ли, испуњавајући Његове заповести?r) Не ропћем ли на Бога?
д) Захваљујем ли Богу за све што ми шаље?
 
2. У односу према ближњима:
 
а) Љубим ли своје ближње (као самога себе!)?
б) Не гледам ли на људе као на средство постизања својих себичних циљева?
в) Не угњетавам ли кога? Не вређам ли? Не варам ли? А можда завидим коме, осуђујем, презирем, и слично?
г) Не крадем ли? (не живим ли на туђ рачун, не бавим ли селаком зарадом?)
 
3. У односу према самоме себи:
 
а) Чувам ли чистоту своје душе и тела?
б) Не обмањујем ли себе?
в) У каквом се стању налазим у односу на спасење?
г) Шта више волим, да дајем или да узимам?
д) Испитујем ли своје пропусте, промашаје и грешке?
ђ) Не сматрам ли себе бољим, вреднијим и паметнијим од других?
е) Оптужујем ли себе у случајевима неуспеха и погрешака или се бавим самооправдавањем, тражећи кривце међу другима?
 
4. У односу према стварима:
 
а) Да ли се брижљиво односим према стварима?
б) Да ли их ломим и кварим без потребе?
в) Да ли добро одржавам своје личне ствари и непокретности?
г) Не избацујем ли пре времена оно што се још може користити, да ли правилно употребљавам ствари?
(Заједно с тим: да ли се моја душа везала за ствари? Нисам ли од њих направио идола? Да ли патим од обожавања ствари?)
 
* * * * *
 
У већини својих научних доказа савремене психолошке и психотерапеутске школе пропуштају и недовољно схватају префињене и најпрефињеније (духовне) равни. Врхунац њиховог разумевања у сличним питањима јесу такви појмови као што су „интуиција“ или „несвесно“. Али људи опште (и међусобно врше утицаје једни на друге) не само на видљивој (физичкој) равни и не само у разумним и ванразумним орбитама, него и у сфери најпрефињенијих (квантних, лептонских) међусобних утицаја.
У томе и јесте основна грешка Фројда, Јунга и других талентованих истраживача, што се сва њихова истраживања нису уздизала до духовне равни (коју су они порицали), заглибљавајући се у слојевима физиолошких и спекулативних експеримената, издвојених путем, макар и генијалног, посматрања низа законитости које се стварно збивају.
Међутим, увек, или скоро увек, у чисти експеримент су се уплитали људско мудровање, гордост и бујна машта.
Дух је увек остајао, а и даље остаје ван домашаја истинског разумевања нехришћанских истраживача који се баве науком о човеку.

Владимир Невјарович

извор

Присилне мисли имају једну особину: што им се више супротстављаш, оне те са већом снагом нападају.
У психологији је описан феномен „Белог мајмуна“, који доказује тешоћу борбе са спољашњим утицајем унутар свести. Суштина феномена је оваква: када један човек говори другом „немој мислити о белом мајмуну“, управо о белом мајмуну ће он и почети да мисли. Активна борба са присилним мислима доводи исто до таквог резултата. Што више себи говориш да ћеш се изборити, тим мање то успеваш.
Схватите да се са тим стањем не можете изборити силом воље. Не можете се супротставити том нападу на равној нози. Ту ситуацију је могуће поредити са ситуацијом када веома пијан човек прилази физички слабијим пролазницима. Што више на њега обраћају пажњу, призивају да се уразуми, моле да не досађује, он то више чини, па чак почиње да се агресивно понаша. Како је боље да у том случају поступа слабији? Да прође поред, не обраћајући пажњу. У нашем случају не треба ступати са тим мислима у сукоб, већ једноставно преусмерити својиу пажњу од њих на нешто друго (пријатније). Чим преусмеримо пажњу и игноришемо присилне мисли, оне на неко време губе своју силу. Што чешће их одмах након њиховог појављивања игноришемо, оне нам мање досађују.
Ево шта о томе говоре Свети Оци: „Навикли сте да разговарате сами са собом и мислите да ћете надговорити помисли, али се оне одбацују Исусовом молитвом и тишином у мислима својим“ (Св. Антоније Оптински). „Гомила искушавајућих помисли постаће неконтролисана, ако им дозволите да макар мало остану у души, а тим више ако уђете са њима још и у расправу. Али ако их одмах одбаците снажним напором воље, одбацивање и обраћањем Богу, оне ће се истог треба удаљити и оставити атмосферу душе чистом“ (Св. Теофан Затворник). „Помисао налик лопову ти прилази – и ти му отвараш своја врата, уводиш у дом, почињеш разговор са њим, а затим те он покраде. Зар је могуће разговарати са непријатељем? Са њим не само да избегавају разговор, већ и врата снажно затварају да не би ушао“ (Старац Пајсије Светогорац).

Михаил Хасмински

https://svetosavlje.org

„Ваља вам се родити одозго“
(Јн. 3:7).
„Да се Христос вером усели у срца ваша“
(Еф. 3:17).
„Жива реч Божија… продире све дo раздеобе душе и духа…“
(Jeвp. 4:12).
 
Благодаћу – силом и милошћу Господа Исуса Христа, и кроз покајање, човек се може ослободити власти прародитељског греха и може обновити своју душу. То се постиже рађањем у њему новог живота кроз духовно рођење, посредством благодати која се човеку даје у тајни Крштења.
Господ је говорио Никодиму: „ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; што је рођено од Духа, дух је. Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго“ (Јн. 3:57).
Овде се срећемо с новим термином и новим елементом душе човековим „духом“ који по речима Господњим треба „да се роди од Светога Духа“
Али шта је тај „дух“?
Како пише св. Теофан Затворник: „Дух је душа наше душе, позвана да изнутра подстиче, покреће душу, чврсто повезану са телом, да је покреће према свету „горњему“, „небеском“, вечном.
Када дух почиње да узраста и потчињава себи душу, она се сама, по речима преподобног Макарија Великог, „претвара у дух постаје заједничарка божанства“.
У свом писму Витамону св. Григорије Богослов говори о трима врстама рођења кроз које треба да прође човек.
„После првог рођења – по плоти, човек умире и плот ишчезава.
После рођења од Духа Светога приликом крштења водом, долази до просвећења одозго (свише). Треће рођење пак кроз сузе покајања и болести очишћује у нама лик Божији, помрачен гнусобом греха.
Ако је прво рођење од оца, друго је од Бога, а трећим је човек сам себи родитељ, да би се показао свету као блага светлост“.
Рађање новог духовног живота у људској души и рађање новог „духовног“, „унутарњег“ човека јесте исти такав тајанствени процес као и рађање физичког живота.
Како рекосмо, то је истовремено почетак одраза Христа у хришћаниновој души приликом усељења у душу Светога Духа Божијег; апостол Павле пише: „Ко је у Христу, нова је твар“ (2 Кор. 5:17).
Понекад развој духовног живота у хришћанину почиње после крштења у детињству заједно са развојем тела и душе. Тако се на пример, развијао духовни живот преподобног Сергија Радоњешког и Серафима Саровског.
У другим случајевима, при крштењу одраслих, нови духовни живот је почињао у већ сазрелом човековом телу и души, након што му је дарована вера по благодати Божијој у тајни Крштења.
У трећим случајевима, духовни живот који је рођен у најранијем детињству приликом крштења, није имао одговарајућу духовну средину за свој развој па је зато замро, не развијајући се. Тек после неког душевног потреса или духовног буђења он је добијао по благодати нови импулс и услове за свој развој.
После духовног рођења у човековој души почиње да се одвија процес одумирања „спољашњег“ човека са његовим преображењем у „унутарњег“ човека. Међутим, у првом случају овај процес није тако приметан, као у другом и трећем случају.

Николај Евгравофич Пестов

https://svetosavlje.org

Прво питање које се поставља када говоримо о молитвеним правилима је: Колико дуго треба да буде и шта треба да садржи? Али, чини ми се да иако је ово прво питање, оно није и главно. Ипак, не можемо доћи до главног питања без одговора на прво. Стога, оставићемо за сада по страни монашко правило, јер је на питање саставних делова и трајања правила за монаштво већ одговорено, а ми ћемо причати о лаицима, тим пре што људи сами прилично често постављају питање: Које молитве би требало укључити у дневно правило? Овде понекад наилазимо на парадоксалну ситуацију, када људи не испуњавају како треба оно мало што им је потребно, већ траже неко „супер правило“ или „посебне молитве“. Ово је попут немара и брзоплетости, постављања бесмисленог и кривог темеља, а затим журбе да се изгради највиша могућа кућа, и уместо да бринете о поузданом темељу, концентришете се на изградњу све већег и већег броја нових спратова. Наравно да је очигледно како ће се овај грађевински пројекат завршити.
Најједноставније и, не бојим се рећи, довољно молитвено правило за добар, побожан живот је пажљиво и смирено читање јутарњих и вечерњих молитви. Ако је могуће, свакодневно читајте поглавље из Јеванђеља и Посланица. Опет, ако имате могућности и снаге, прочитајте катизму или више из Псалтира. Овде ћемо дефинитивно додати молитве пре и после јела, пре посла и захвалне молитве након завршетка радног дана. Било шта друго може се додати уз савет Вашег духовног оца, а избор је неограничен.
И сада заиста долазимо до главне ствари. Свака молитва би, пре свега, требало да буде ојачана нашим свакодневним, добрим хришћанским животом; односно пажљивим односом према себи у испуњавању Христових заповести. Иначе ће Господ на нашу молитву одговорити овим речима: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим (Лк. 6, 46)? Стога је главни услов за испуњавање било ког молитвеног правила стрпљива истрајност у чињењу добрих дела, као што каже апостол Павле (Рим. 2, 7).
Али, то није све. Јер колико год се трудили да будемо стрпљиви и ревносни у испуњавању Христових заповести, ми у најбољем случају испуњавамо најједноставније ствари које морамо испунити, и ако смо свесни себе, морамо признати да често не испуњавамо ни мали део од онога што би требало да радимо. Али, нека нас ово разумевање не одведе у малодушност, већ у смирену свест о нашој немоћи. И ово је, заиста, главна ствар која је потребна у било ком молитвеном правилу: скрушеност срца, пажња у молитви и потпуно предавање у Божје руке.
Посегнимо с љубављу према Господу свим својим срцима, душама и умовима, у свако доба и сваког часа, са дубоком свешћу о нашој слабости – и тада ће нам свако молитвено правило, чак и најједноставније и најкраће, Божјом милошћу, несумњиво донети духовну корист.

Свештеник Димитрије Шишкин

https://svetosavlje.org

Проф. др Данило Михајловић, теолог и психотерапеут, доцент на Катедри за Библистику Богословског факултета СПЦ Универзитета у Београду, у организацији Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Фондације „Преподобна Мати Параскева“, одржаo je у крипти Саборног храма предавање на тему „Имам право на грешку“ и „Света тајна покајања“ .

У времену када смо често обузети осјећајем кривице и унутрашњим немиром због сопствених грешака, ово предавање нас води ка дубљем разумијевању Свете тајне покајања. Др Данило Михајловић говори о томе како ране из дјетињства утичу на нашу склоност ка оправдавању и како нас Христос кроз Свету Тајну покајања не осуђује, већ позива на смирење и искрено признање сопствене немоћи. Ово је позив на слободу – не одговорност без последица, већ духовна слобода која настаје када престанемо да се бранимо и дозволимо Богу да нас Својом љубављу преобрази и исцијели.

Након уводног и поздравног слова протојереја мр Предрага Шћепановића, архијерејског намјесника подгоричко-даниловградског, отпочело је предавање проф. др Данила Михајловића које је отворио ријечима благодарности и свештеном братству подгоричког Саборног храма, као и Фондацији „Преподобна Мати Параскева“.

У наставку он је подсјетио на ријечи Светог апостола Павла, који говори о бескрајној слободи избоора, али да сваки избор који је човјек слободан да донесе, заправо није на корист и на добро човјеку:

„Тему предавања сам намјерно овако одабрао и апостол Павле каже: Све ми је дозвољено, али ми није све на корист. Нас често буни, да неке ствари које нас Црква позива да не чинимо, имамо утисак да нам брани, да нам Бог нешто брани, да нам Црква нешто брани. Међутим, не ради се о томе, него управо о томе да ја могу све да учиним, ја могу да чиним ствари које су погрешне, али питање је да ли су ми оне на корист. Ја јесам слободан и да чиним добро и зло, али шта је мени као мени на корист? Да ли је довољно само да други не виде мој гријех, моју крађу, моје убиство, моју прељубу? Да ли сам онда у реду са собом или та слобода коју имам да чиним и погрешно, може мени самом да буде на штету?“

Проф. др Данило Михајловић је потом објаснио да осјећај угоржености од другог човјека и потреба за одбраном од тог другог, показује суштински унутрашњи конфликт и немогућност да човјек прихвати сопствено несавршенство:

„Како опет каже Свети апостол Павле: Ако ћу се нечим хвалити, слабостима својим ћу се хвалити, и у истом смислу милошћу Христовом, мене чини бољим. Бити хришћанин требало би да значи да имамо у великој мјери Христа у себи, да други када виде наше поступке, наш однос, помисли: Боже, овај човјек није као ови остали, зашто је другачији, зашто зна да опрости, зашто помогне кад му нико не тражи? У тој мјери се види вриједност православног хришћанина. Онај први начин гдје оправдавамо своје грешке и позивамо се на право на грешку, ми под тиме мислимо да тиме у ствари бранимо себе и да себи чинимо добро, односно да бранимо себе од других, јер смо неправедно нападнути и угрожени, несхватајући да се у том чину, нашег брањења себе, уопште не ради о тој другој особи од које ми покушавамо себе да одбранимо, него да се ради о нама самима. Док се ја позивам заправо на грешку и да имам право да погрешим, то уопште није упућено ономе коме ја то изговарам, него то показује мој унутрашњи конфликт и моју немогућност да прихватим сопствено несавршенство. Покајање није горко, није опоро. Оно је исцјелитељно. Нас буни нездрави осјећај кривице који настаје када смо много пута били повређивани и када осјетимо ту горчину, опет сам крив, опет не ваљам шта год да радим, заглављеност у једном стању траума које нас временом буни и онда кренемо у Цркву и помислимо да је то исповијест, да је то покајање и онда временом нам се све то смучи и удаљимо се.“

Проф. Михајловић је у даљем обраћању нагласио да је сваког човјека у овај свијет створила савршена љубав односно да је сваког човјека створио Бог који својим односом према нама – нас чини достуним и вредним љубави.

„Створила нас је савршена љубав, створио нас је Бог који ме својим односом према мени чини достуним и вриједним љубави, чак толико да долази овдје у овај наш свијет, да узима ово наше тијело и да за сваког од нас појединачно даје свој живот. Његова крсна смрт је највећи показатељ колико смо вредни љубави, не због тога ко смо, него због тога ко смо Богу. Једна дивна мисао Блаженог Августина каже: Бог воли сваког човјека као да је једини на свијет‘. И то је једина истинска љубав. Кад питате родитеља који има двоје, троје дјеце, па када га пита дјете, кога више волиш? Ко има више дјеце зна како да одговори на то: па сваког волим на посебан начин. Моја љубав према сваком од вас је јединствена и непоновљива и не може се мјерити.

Не заборавимо, нездрави осјећај кривице је увек горак, опор, перфидан и смрди на задах пакла и страха, страха који поробљава. Кад год се осјећамо тако и кад год смо у том стању, то није Света тајна покајања. То је последица повреда, траума и замка нечастивог. Покајање је слатко, ослобађа човјека, ослобађа га тако да попут Марије Магдалине потрчи у загрљај Христу. Васкрсли Христос стоји и позива у загрљај. Дакле, покајање човјека ослобађа да потрчи у загрљај Христу, баш попут Марије Магдалине кад је видјела Васкрслог Господа. И покајање сваки пут у човјеку буди и даје наду“, поручио је током предавања проф. др Данило Михајловић.

Данас хоћу, пријатељи моји, да поразговарам с вама о томе ко је и када први пут служио Божанствену литургију, где је она била служена први пут. Постоји на небу сјајно Сунце правде. Вечно Сунце, које нико није створио, које светли само од себе и које излива превечну светлост. То Сунце је Бог Отац. Из тог Сунца пресветлог исходи исти такав као и Сунце, бесконачни, превечни божански Зрак који све ствара и утврђује. Тај Зрак је Син Божији. Управо је тај божански Зрак, Зрак чудесне светлости, запалио на земљи дивно кандило, испунивши и преиспунивши га не јелејем, не уљем, већ Својом божанском, пречистом Крвљу. То је кандило, драги моји, Божанствена литургија. То кандило је запалио Син Божији, превечни Зрак превечног Сунца Које је Отац. Запалио га је у последње дане Свог земаљског живота; први пут се запалило то кандило у Сионској горњој соби у часу Тајне вечере. Ето Ко је и када одслужио Божанствену литургију. Свети јеванђелисти и Свети Оци овако описују прву Литургију: /.../ Онај Ко је био и Жртва и Служитељ те прве Литургије, - Спаситељ - опрао је ноге ученицима и сео с њима. Даље се каже: Христос је узео хлеб...

Не, није хлеб узео Он у Своје пречисте руке, не хлеб, већ тебе, душо грешна, тебе је узео Својим пречистим и пресветим рукама. Узевши хлеб, Он је подигао очи, према небу, према Оцу, одао хвалу Оцу, показао Му узету грешну душу, и као да говори: "Ја узимам ову душу, купујем је, али не за злато, не за брилијанте - купујем је Крвљу Својом, муком крсном". Затим се каже: Христос је благословио хлеб, вероватно очекујући Своју крсну смрт. Он је направио на хлебу знак крста. Господ је заблагодарио и затим преломио хлеб. Не, није Он хлеб преломио - тело је Своје раздробио... После тога Христос је раздао хлеб ученицима и при томе је рекао оне речи које се понављају сваки пут за време Литургије: "Узмите, једите... Пијте из ње сви..." Рекавши ове речи, Христос Спаситељ је додао савет нежни и пун љубави: "Ово чините Мени на спомен".Тај Нови Завет, који је успоставио Христос Спаситељ, велику радост је унео у живот људи. Окусивши Тело и Крв Христову, људи су постали заједничари божанске природе, први пут је ушао у дом њихове душе Господ. Људска душа је постала храм Божији. О, како је то бесконачна и велика срећа!Први Христови следбеници нису заборавили Његов завет: "Ово чините Мени на спомен".

И ево већ деветнаест векова на земљи се приноси бескрвна Жртва.Током деветнаест векова није било ни једног дана у који се није служила Божанствена литургија. И она неће престати да се служи све док постоји свет, све док постоји наша земља. Никаква сила вражија неће угасити кандила које је запалио Пламен Божанства. Сатана је подизао буре, изазивао најсуровије ратове, приморавао је таласе страсти да бесне - све само да угаси светло кандило, Божанствену литургију - али то му није пошло за руком и неће му поћи. С доласком антихриста поново ће почети гоњење Литургије, поново ће она морати да се скрива испод земље, као у време првих хришћана. Али и у антихристово време ће се служити Литургија, и у последњи дан света, када анђели саберу на суд све људе, и живе, и оне који су устали из гробова - и у тај дан ће се служити Божанствена литургија, само што ће се она служити на небу. Пријатељи моји, чувајте то Божије кандило, љубите Божанствену литургију, трудите се да се наситите из тог извора живота. Сматрајте изгубљеним онај дан када не будете слушали Литургију. Црква све зове на ту гозбу Божију; чак и оне који су остали код куће силом прилика, чак и мајке породице Црква се труди да звоњавом на " Достојно" подсети да се у храму у том тренутку служи Божанствена, страшна Литургија.

свештеномученик Серафим Звездински

https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=1092

Данас ћу, као што сам вам обећао, поразговарати с вама о Божанственој литургији. Христос каже: "Узмите, једите, ово је Тело Моје..." И даље: "Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета..." Много је на небу светлих звезда, тих искри ризе Божије, али од свих њих је лепше, светлије и сјајније сунце. Много је мирисног цвећа на пашњацима и њивама, али од свих њих је боља, лепша и мириснија ружа. Много река, потока, језера и речица теку по лицу земље и све се оне сусрећу и сливају у безграничном, огромном и неизмерном океану. Много прекрасног и сјајног камења садржи утроба земље; тамо има сафира, смарагда, рубина, али од свих њих лепше, чистије и сјајније светлуца брилијант. И у духовном свету постоје и звезде, и драго камење, и цвеће на духовним пашњацима. Много се дивних звезда - песама - чува у Цркви Православној (светоотачких дела), али све се оне сустичу у сунцу Цркве наше, у Божанственој литургији. Много је дивног цвећа на црквеним пашњацима, али од свих њих је најлепша ружа - Божанствена литургија. Чудесно је драго камење Цркве наше - обреди, али од свих њих највише блиста брилијант - Божанствена литургија. Сви извори, сви потоци, Тајне наше, сливају се у најдубљој и најсветлијој Тајни Божанствене литургије. Ми у Цркви имамо руке Христове, уста Његова, и очи Његове, имамо такође и срце Његово божанско. Његове руке су обред Цркве, језик уста Христових је Јеванђеље Христово.

Очи Његове су Свете Тајне кроз које Он гледа у наше душе. Његово срце је Божанствена литургија. Сви оци Цркве с усхићењем говоре о њој. Блажени Августин, свети отац Западне Цркве, овако кличе: "Твоја премудрост би могла да учини, могла би да створи за човека још дивније цвеће на пољима, али Твоју љубав си исцрпео до краја у Божанственој литургији". И ево зашто: у Литургији Христос даје Себе верницима - Тело Своје и Крв Своју животворну. Свети Јован Златоуст каже да је Божанствена литургија велики и чудесни дар; анђели Божији, ако се то уопште може изразити на нашем људском језику, завиде нама, људима, којима је дарована срећа да кушају божанско Тело и Крв; они у миријадама слећу тамо где се приноси божанска Жртва, с трепетом предстоје пред светим престолом, покривајући лица и у славословљу прослављајући велику тајну која се ту збива. Ето шта Свети Оци кажу о Божанственој литургији, ето какво су они осећали страхопоштовање пред њом. Древни хришћани су добро знали каква је срећа дата људима у Тајни причешћа, они су сваки дан приступали светој Чаши, тако је чист био њихов живот. Када су кретали на далек пут, узимали су са собом Свете Тајне, заједно с крстом су их чували на грудима. Наши преци су увек почињали дан посећивањем Литургије; тек кад би је одстојали, почињали би своје уобичајене свагдашње послове. Ето како су људи, хришћански настројени, ценили Божанствену литургију.

Много јој је назива дато. Први је Пасха, како су је називали древни хришћани и оци Цркве. Свети Јован Златоуст каже: "Ко бива на Божанственој литургији, тај се уподобљава љубљеном ученику Христовом који је лежао на прсима Његовим зато што је Литургија Тајна вечера, и ми кушајући Свете Тајне, као да срцу Христовом припадамо, чујемо Његове откуцаје". Други назив је трпеза зато што нам се ту нуди небески хлеб, животворно Христово Тело и Крв. Трећи назив је евхаристија или благодарење, четврти - заједничарење; тај назив Литургије значи да ми у Тајни причешћа ступамо у највећу заједницу с Христом, кроз ту Тајну Он прониче у све честице нашег тела. Пети назив је обедња, како се Литургија код нас, у Русији, назива у истом смислу као и трпеза; обедња је обед, ручак, гозба на коју Господар зове Своје робове преко слугу Својих. Робови, то смо ми, и како је много међу нама таквих који на Царев позив одбијају да дођу, одлазећи час на тржницу, час на њиву, или не желећи да напусте дом зато што су се "оженили". Слуге Господње - архипастири и пастири - зову их, али они њихов зов не чују, као што не чују црквено звоно - зов Христов, глас Христов - свето Јеванђеље. Штавише, не само да не чују, него и друге ометају да иду, подсмевају им се, ругају им се. Не виде ти људи колико су бедни и убоги, жалосни, несрећни и јадни - сунца Божијег су се лишили. Они газе најдрагоценији брилијант у својој заблуди. Драги моји, паство моја Богом дарована, љубите Божанствену литургију, чувајте миомирисну ружу Христову, просвећујте своје душе светлошћу божанског сунца; сматрајте изгубљеним сваки онај дан у свом животу у који вам није успело да будете на Божанственој литургији. Нека међу вама не буде толстојеваца, штундиста, адвентиста и других секташа који одбацују свету Чашу и подсмевају јој се. Нека очи ваше увек виде божанствену Чашу, нека уши ваше увек чују: "Узмите, једите". Благодарите Господу увек за тај највећи дар, пред којим дрхте анђели. "Хвалите име Господње, хвалите, слуге, Господа..."   

Свештеномученик Серафим Звездински

извор

https://mitropolija.com/2025/04/25/sveti-svestenomucenik-artemon-laodikijski-2/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Јављање иконе Владичице наше – Живоносни источник, збило се 450. г. у жбуну од кипариса близу Златних врата у Константинопољу.

Пролазећи тим местима војвода Лав Маркел, будући цар византијски, сусрео је слепог човека на путу који га је замолио да га одведе у хлад, да се мало одмори и напоји воде. Ту је будући цар чуо глас Пресвете Богородице: Царе Лаве, уђи у тај грм, расчисти коров и тамо ћеш наћи воду која му је потребна и њом напој жеднога. Водом са извора умиј његове очи. Ја ћу ти помоћи да подигнеш храм у моје име и сви који овуда буду пролазили и с вером призивали моје име, услишићу им молитве и исцелиће се.

Када је Лав Меркел напојио и умио слепца, он је прогледао и пошао у Константинопољ, без икакве пратње, прослављајући Богородицу.

Када је постао цар, по речима Богородице наредио је да се очисти тај извор и да се на том месту направи камени круг. Над њим је саградио храм посвећен Пресветој Богородици. Извор је назван Живоносни, зато што се ту пројавила исцелитељна благодат Владичице. Треба рећи, да епитет Источник не означава страну света, већ представља извор воде.

Од тог времена на том месту увек су се дешавала бројна чуда и исцељења.

Међутим, после пада Константинопоља, храм је разрушен, а извор затрпан. Но хришћани су га открили и наставили да користе живоносну воду.

Године 1835. после повлачења турске власти, изнад извора поново је подигнут храм, у част Славне Владичице наше.

Мада се ово Богородичиног место налазило изван града Константинопоља, поред њега се налазила палата царева, који су у овај храм долазили са свечаном свитом. Најчешће су се ови доласци одвијали на Вазнесење Господње.

Икона Мајке Божије – Живоносни источник, прославља се у петак Светле седмице односно, на Источни петак.

Чуда

Пред њом се молимо за утврђење благочестивог живота, очување животних сила, за исцељење од телесних и душевних недуга и страсти, и за помоћ у свакојаким невољама.

Изображење

Богомајка је приказана у седећем положају у мафориону пурпурне боје док носи Богомладенца у рукама. Овако изображена на жутој подлози положена је у чаши из које точе два неисцрпна извора исцељења богочежњивим душама. Са сваке стране осликан је по један жбун од кипариса, што произилази из самог њеног житија.

И овде, по ко зна који пут Владичица показује неизмерну љубав и милосрђе према напаћеном роду људском, изгубљеног у својим прегрешењима, заблудама и предрасудама… Јер Она, као неисрпни извор милосрђа, увек пружа утеху поробљеним страстима, обремењеним гресима и болеснима телом и душом.

Као Источник живота, која Га је донела на овај свет, Она је непресушни извор, у свим временима, сваковрсне добродетељи роду људском.

Тропар, глас 4

Почнимо људи да лечимо душе и тела молитвом, претечи свих наших мајки, Пречистој Царици Богородици, која нам точи чудесну воду и умива поцрнела срца, грехове наше чисти, и душе верних осветљава чудесном Божанственом благодаћу.

https://mitropolija.com/2025/04/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zivonosni-istocnik-5/