На почетку бих одмах рекао шта Свето Писмо, Јеванђеље говори, како треба да гледамо на сопствено тело. „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1. Кор. 6:19) Знамо да је Сам Бог узео тело и душу на Себе да би спасио не само душу, већ и наше тело. И да је васкрсао са Својим телом.

И то људи који се труде да живе црквеним животом, који иду у храм знају. Само мислим да се понекада, због разноразних утицаја ова истина просто заборавља.

Наравно да је душа драгоценија од тела, то нико не доводи у питање. „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мт. 16:26). Међутим, исто тако, наравно да не значи да треба гледати црно-бело, да то аутоматски значи да је тело неважно, да на њега не треба обраћати пажњу. Неки из овога изводе закључке и сматрају да наше тело не треба ни лечити, нити посебно водити рачуна о њему, јер било која брига обавезно представља служење страстима, итд. Свети Максим Исповедник занимљиво пише: „Онај ко своје тело чува од уживања и од болести стиче помоћника у бољем служењу“. Дакле, као што се хришћани труде и желе да храм у који иду на службу буде чист, проветрен, осветљен – и то се свима подразумева и прихваћено је као нормално, исто тако треба да имамо однос и према свом телу које је „храм Духа Светога“ према речима апостола Павла.

Један савремени руски богослов је дао одличан пример нашег тела као инструмента. Ако се уметник (наша душа) не буде бринуо о инструменту (наше тело), инструмент ће зарђати и покварити се (због немарног односа и појаве болести). Зато управо немаран однос према телу које смо добили од Господа представља чак и грех, као немаран однос према дару Божијем. Ради се о томе да је супротстављање, у смислу да мораш да изабереш између душе и тела вештачко, потпуно непотребно и штетно. Врло је могуће, корисно и побожно да истовремено бринеш и о души и о телу.

Навео бих један догађај из Старечника који треба да имамо на уму када размишљамо о свом телу и како треба размишљати о нашем телесном подвигу:

„- Посети ава Исак аву Пимена, па када га виде како са мало воде посипа своје ноге, рече му са одважношћу коју је имао пред њим:

– Како су неки били толико строги, односећи се строго према своме телу?

А ава Пимен му рече:

– Ми нисмо учени да будемо телоубице, већ страстоубице.“

Мислим да је ова тема много шира и комплекснија него што можемо да помислимо на први мах. Зашто? Зато што најновија научна истраживања само потврђују оно што је хришћанско учење од почетка говорило о телу као незаобилазном делу људске природе, као нечему веома сложеном, узвишеном и фасцинантном. Ради се о томе да се наше емоције, наши греси, наше врлине налазе не само у души, већ и у нашем телу. И као што свом телу можемо да помогнемо помоћу своје душе, исто тако нашој души можемо да помогнемо и помоћу нашег тела.

Дакле, како наше тело може да нам помогне у нашим душевним немоћима?

Врло опипљиво и врло снажно.

Колико пута сте осетили да су вам се након бриге о нечему важном за вас, укочила рамена, да је почела глава да вас боли? Ако сте се изнервирали, осећате да вас је желудац заболео или да вам се лице зацрвенело у љутњи? Шта је ово него свакодневни и врло опипљиви доказ да се наше емоције и мисли виде на нашем телу?

Хтео сам са вама да поделим искуство православног психолога, Људмиле Ермакове које врло сликовито показује колико физичким покретањем нашег тела можемо да утичемо на нашу душу.

„Испричаћу вам случај из моје праксе. Једном приликом ме зове жена из града удаљеног 700 километара од Москве. На интернету је нашла моје контакт податке као православног психолога и узнемиреним главом ми говори да је она црквена, да се моли, труди се да све правилно ради… Међутим, у последње време јој се дешавају страшне ствари, не може да спава, не може да једе, све је запустила у кући… спремна је да пусти све и да допутује да ме види. Ја јој говорим: ‘Одлично, дођите. Међутим, предлажем вам да спроведете мали експеримент: сада ћете спустити слушалицу, изаћи из свог дома и ходати 6 километара у темпу у коме вам је могуће.

Критеријум је следећи: темпо мора да буде такав да се ознојите. И притом се кратко молите у себи: ‘Господе, помози. Мајко Божија, помози’. Затим ме позовите и реците ми како се осећате. Сложила се. Негде касно увече, зове ме и говоре да је два сата трчала, дошла кући, истуширала се и пала у кревет. Пре тога месец и по дана уопште није могла да спава. Ја сам је затим питали да ли случајно има неку викендицу. Осећам да се моја саговорница мало тргнула, да нисам неки психолог преварант.

Прилично опрезно ми говори да има викендицу, врло близу ње, али да је и тамо све запуштено. Ја сам јој саветовала да трчи до викендице, да копа један метар земље, да сади поврће и да затим трчи назад до куће. И тако неколико дана. Потреба ове жене да дође код мене је отпала само по себи. Један млади човек са присилним мислима ми је рекао: ‘Ваше „трчање са молитвом“ ми веома, веома помаже’.

Физичко оптерећење може да буде у било којој форми: бицикл, клизаљке, тротинет, ролери, трчање, шта год вам прија. За старије особе то може да буде нордијско ходање. И све време кратка молитва. На овај начин сам приличном броју људи помогла да изађе из депресивних стања. Можете пробати и Ви“.

Ово искуство Људмиле потврђују и најновија научна истраживања која су показала да је редовно (три пута недељно) физичко вежбање са довољним интензитетом (да се подигне пулс и да срце убрзаније ради) у стању да заиста промени наше душевно стање, да измени биохемију нашег мозга. Јер на наше расположење, на то как осећамо итекако може да утиче стање нашег тела. Наравно, потребно је видети да ли постоји душевни узрок, нешто што изазива да се осећамо лоше. Али је исто тако неопходно и кретати се, вежбати, физички оптерећивати своје тело да бисмо се осећали добро.

извор

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Ћелији Добрској. 7. августа 2009. године

Нека је благословен празник небеских покровитељки наше мати Олимпијаде и Христине, Преподобна мати наша Олимпијада и Света великомученица Христина. Христина, која је, како каже пјесма коју јој пјевамо, као јагањац клицала: „Господе мој, Тебе љубим и Тебе иштући за Тебе страдам и приносим се Теби на жртву. Прими ме као ону која се жртвује цјелосно за Тебе.“

A Преподобна мати наша Олимпијада, сестра великог светитеља Цркве Божије, Василија Великог, такође је сав свој живот принела Господу на дар. „Није искала покоја”, како каже пјесма у њену част, него се непрекидно трудила да, свим својим срцем, душом и тијелом, угоди Господу и да постане сасуд Божије благодати, као што је и постала служећи Господу и служећи својим ближњима и приносећи себе Господу на дар. И једна и друга, свака на свој начин, су биле слушкиње Христове. Спадају међу оне премудре дјевојке које су запалиле светиљке своје. И не само да су запалиле светиљке своје, испунивши се врлинама као светиљкама, него су, својим врлинама, својим подвизима, придодавале и уља, што значи Духа Светога.

Благодаћу Божијом и благодаћу Духа Светога су постале оно што су постале: угоднице Божије, примивши ријечи Господа у себе, у своје пролазно тијело и душу, да би вјечно са Господом биле. Уселио се Господ у њих, пун благодати и истине. И зато је њихово име и њихов спомен непролазан. Ево, вијекови су прошли од страдања мученице Христине, њеног проливања крви за Господа и жртвовања и од времена када је, на други начин, носила свој крст и трпила мучеништво савјести Преподобна Олимпијада. Прошли су вијекови, али ево до данас, њихов спомен остаје неизмјењив. Њихови свети ликови се сликају на иконама и љепотом њихових икона ми узносимо свој ум њима и открива нам се свјетлост која је сијала из њих.

Тако да и оне спадају међу оне светиљке које се не стављају под кревет и које се не скривају, него се стављају на свјећњак, да усмеравају оне који усмеравају свој поглед ка њима. И да, свјетлошћу својом, прослављају Оца нашега који је на небесима, јер Он је једини Свети, и они који Њега примају том свјетлошћу Његовом, божанском, вјечном и непролазном, зраче и обасјавају вијекове. Тако да и ове двије дивне Божије угоднице су Господа прославиле и прослављају Га и данас, прибране око светога престола Његовога, око престола Јагњета Божијег, закланог за живот свијета. Јагње Божије, Христос Господ, и Света Христина, јагњица Божија, која се Њему приноси на дар и Преподобна Олимпијада, која се одрекла свијета и „мудрованија тјелеснога“ како каже у пјесми, да би заблистао Господ кроз њу. Не само у току њенога земнога живота, него блиста и сија и до данас и сијаће до краја свијета и вијека.

Господу који је диван у светим мученицима и мученицама Својим, преподобним оцима и матерама, Господу који је јуче, данас и сјутра исти, Њему нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2025/08/05/mitropolit-amfilohije-o-svetoj-velikomucenici-hristini-i-prepodobnoj-olimpijadi/

Један високородни муж у граду Тиру, по имену Урбан, царски намесник, имађаше кћер, младу девојчицу, која у раним годинама својим познаде Бога Створитеља свога, и душу своју положи за Њега, јуначки претрпевши многе љуте муке. Када се она роди, родитељи јој дадоше име Христина. То би не по њиховом незнабожачком умовању него по Божјем промислу; и само то име, као неко пророчанство, предсказиваше да ће девојчица када порасте бити хришћанка, Христова слушкиња и невеста, и мученица.

Када Христини би једанаест година показа се изванредна лепота њена, и међу девојчицама не беше ни једне сличне њој по лепоти. Тада отац њен, желећи да је сакрије од света, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи; даде јој најбоље робиње на службу, намести у њеним одајама идоле сребрне и златне, и нареди јој да им свакодневно приноси жртве. Многи пак од високородних и богатих људи, чувши за лепоту ове девојчице, жељаше сваки да њоме ожени сина свог. И када они поводом тога мољаху оца Христинина, Урбан им је одговарао: Ни за кога нећу удати своју кћер, него ћу је посветити боговима мојим, јер је милостиви богови веома заволеше, и нека њих ради остане девственица, служећи им свагда.

Девојчица Христина, растући годинама и разумом, стаде долазити у познање истине, пошто јој Бог благодаћу Својом просвећиваше и умудриваше ум. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света, а ноћу чудесно јато сјајних звезда, она преко творевине дође до познања Творца, и увери се да су идоли безчувствени и ништавни, и не хте им приносити жртве и клањати им се. Посматрајући на истоку небеско плаветнило, она уздисаше и плакаше, говорећи у себи: Докле ће срца људска остати потамњена и неразумни разум њихов помрачен, и не погледати ка Господу Богу који је створио небо и земљу и украсио их таком упадљивом лепотом?

Расуђујући тако у себи, Христина се поче клањати Једином, на небу живећем, истинитом Богу, и мољаше Му се са сузама да јој открије себе, да би потпуно познала Њега према коме јој се срце љубављу запали. И када проведе доста дана у молитви и посту, она се удостоји посете милости Божије; њој се јави анђео Господњи, осени је крсним знаком, назва је невестом Христовом, упути је потпуно у богопознању, и обавести је о њеном мученичком подвигу, наиме, да ће за Јединог у Тројици Бога бити мучена од три мучитеља; укрепи је на подвиг, и даде јој чист хлеб да једе, пошто беше огладнела од пошћења.

После овог јављења анђела девица се весељаше духом и радоваше се о Богу Спасу свом, благодарећи Му што посети слушкињу Своју пославши јој светог анђела, и стаде се топлије молити Господу и наслађивати се љубављу Његовом. Испунивши се ревношћу по Богу, она поче једног за другим узимати и разбијати златне и сребрне идоле. Пошто их поизразбија на комаде, она их касно увече избаци кроз прозор на улицу. А сутрадан изјутра пролазници покупише то разбацано комађе злата и сребра.

Једнога дана игемон Урбан, желећи да посети своју кћер и да се поклони својим боговима, узиђе на ту високу кулу. И не угледавши идоле он упита Христину: Где су богови? - А она ћуташе. Тада он дозва робиње и распитиваше их за богове. Оне му испричаше шта његова кћи уради са боговима. Разгневивши се, он стаде бити кћер по образима, питајући: Куда си денула богове? - Но она му не хте одговарати. Затим, после дугог ћутања, она отвори своја света уста и исповеди јединог истинитог на небу живећег Бога, Творца свега; а такозване богове, златне и сребрне, она назва бесима и безчувственим идолима. Притом исприча како их она својим рукама поизразбија.

Тада Урбан, побесневши од јарости, све робиње посече мачем, а кћер стаде мучити разним мукама: најпре је непоштедно би прућем и бичевима, па је затим оковану вргну у тамницу. Сазнавши о томе, мајка дотрча к њој плачући и ридајући, и саветоваше јој да се одврати од Христа и поврати к боговима прадедовским. Међутим мученица Христова не само не хте слушати мајчине речи него се и саме ње одрече говорећи: Не називај ме својом ћерком! Зар не знаш да ја Христово име имам, којег се имена не удостоји нико у роду нашем? По имену и по делима ја већ нисам вашега рода него Христовога, јер се ородих с Царем Небеским - Христом; Његова сам слушкиња и кћи, и Он ми је отац и мајка и Господ. - Мајка је на то дуго плакала и, не успевши ништа, отиде жалосна.

Када прође ноћ и настаде дан, Урбан, подстицан демоном злобе на љутину, заборави на природно осећање љубави према кћери и седе на судишту са жељом да мучи свету Христину не као своју рођену кћер него као туђинку и велику злотворку. А када светицу вођаху из тамнице на судиште, многе жене гледајући је говораху: Боже слушкиње Твоје Христине, помози јој, јер она прибеже к Теби! - Доведена на судиште, овчица Христова стаде пред Урбаном не као пред оцем него као пред мучитељем и крвожедним звером, и зли родитељ поче јој умиљато говорити: Сажаљевам те, чедо моје, и молим те, приступи к великим боговима нашим и заједно са мном принеси им жртву, да би се они смиловали на тебе и опростили ти грех твој којим ти сагреши према њима. Не урадиш ли то, онда се ни ја нећу смиловати на тебе и нећеш се називати мојом кћери. - Светитељка одговори: Велику ћеш ми радост причинити, ако ме не будеш називао својом кћери, јер си ти слуга Сатане, а ја сам слушкиња Христова, и већ нисам твоја кћи, пошто је Творац мој мени Отац.

Запаливши се великом јарошћу, Урбан нареди да девојку нагу обесе на мучилишту и оштрим гвожђем стружу и дробе њено чисто девичанско тело. И толико би остругано њено тело, да јој се голе кости виђаху. А када је одвезаше, она угледа по земљи парчад тела свог што отпадаше од ње за време мучења, покупи их и баци у лице оцу са речима: Једи месо твоје кћери!

То још више разјари Урбана и он свету Христину протеже на гвозденом точку мучилишта, и нареди да се под њом наложи огањ и врелим уљем полива тело њено. Тако се тело свете Христине, окретано точком на огњу, пецијаше као риба или месо на ражњу. И беше немогуће људском бићу, нарочито женском, остати живим у таквим мукама, али Бог одржаваше живот слушкиње Своје и крепљаше је ради прослављења светог имена свог а на постиђење незнабожаца. Тако мучена, света Христина слављаше Бога и мољаше Му се, а свети анђели невидљиво стајаху поред ње олакшавајући јој патње. Затим, по Божјем наређењу, огроман пламен неочекивано сукну из огња, полете на присутне незнабошце и сажеже до хиљаду њих.

Не знајући шта више да ради с мученицом, Урбан нареди да је баце у тамницу. Када се светитељка мољаше у тамници, њој се јави анђео Господњи и исцели је од рана и цело јој тело учини здравим; а даде јој и храну што донесе, те се мученица поткрепи и слављаше Бога. После тога отац нареди да је баце у море. Слуге узеше слушкињу Христову, посадише је у чамац, одвезоше далеко од обале, везаше јој велики камен о врат и бацише у морску пучину. Но анђео Божји је прими и одвеза јој камен са врата; камен потону, а светитељка, подржавана рукама бестелеснога, иђаше по води као по суву. И тако јој море постаде купељ светог крштења, за којим она толико жућаше. И светао облак осени је, и би одозго глас који изговараше над њом име Пресвете Тројице, као што то захтева чин светог крштења; и виде света Христина Господа који јој се јави и изговори јој речи које радошћу испуњују. А кад изиђе на копно, света мученица оде к своме родитељу и пренерази га: јер се незнабожац чуђаше и ужасаваше видећи свету девицу живу изашлу из мора. Но и у таквом чуду он не виде Божију силу, него сматраше то за дело мађиоништва. И нареди да мученицу понова баце у тамницу, имајући намеру да је сутрадан посече мачем. Међутим, те ноћи он сам би неочекивано посечен косом смрти, и погибе занавек, а светица остаде жива у тамници, славећи и благодарећи Бога.

После неочекиване погибије Урбанове цар посла на његово место другог игемона, по имену Диона, и овај би обавештен о закључаној у тамници Христини. Он је изведе из тамнице преда се на суд, и најпре покушаваше да мученицу ласкама намами на богоодступништво. Но када увиде да је она непоколебљива у светој вери, он је подвргну многим мукама, бијући је, железним ноктима стружући је, и огњем је жегући. Он нареди да се гвоздени тигањ силно усија, на њега нага мученица распросте и окреће, па полива врелим уљем и смолом, приморавајући је да се поклони Аполоновом идолу који се налазио у близини. Међутим мученица остаде као дијамант тврда у исповедању пресветог имена Христовог. Аполоновог пак идола она молитвом разби. И када идол паде и претвори се у прах, тада и игемон Дион паде на земљу и издахну, јер бес који је обитавао у идолу, када се његово обиталиште разруши, дохвати душу свог ревносног служитеља и однесе је у пакао да тамо живи са њим, а свету мученицу опет примише окови и тамница.

И не беше страдање девице Христове бесплодно: јер много народа, видећи таква чудеса, слављаше јединог Бога Исуса Христа, и верова у Њега до три хиљаде душа, и долажаху к светитељки држаној не мало времена у тамници, и она их учаше док у град Тир не стиже други игемон, по имену Јулијан. Он такође изведе светитељку на суд, и стави је на разне муке. Најпре он усија огромну пећ, три дана је ложећи; онда вргну у њу мученицу и затвори; и у тој пећи света девица Христина проведе пет дана нетакнута огњем, као некада Вавилонски Младићи, и седећи као у некој палати она певаше славећи Бога. Јер анђели Господњи беху са њом орошавајући и расхлађујући пећ, и певаху са њом, тако да војници који чуваху пећ чујаху њихове гласове. А када после пет дана отворише пећ, нађоше светитељку живу и читаву, огњем недарнуту, те се хришћански Бог величаше а незнабожачко безбожје посрамљиваше. Игемон пак, заслепљен демонском злоћом, не познаде у томе Божију силу, него такво изванредно чудо називаше мађионичарством.

Желећи да по сваку цену победи непобедиву, игемон позва мађионичаре и враче, који су умели опчинити сваковрсне гмизавце, и нареди им да својим чинима саберу мноштво змија, гуја и скорпија, и да их све натуткају на мученицу да је отровним уједима својим уморе. Када они пустише гмизавце на светитељку, ни један је не повреди, иако пузаху около ње и обавијаху јој се око тела. У непосредној близини стајаше старешина врача који својим бајањима и чинима дражаше гмизавце да уједају девицу. Међутим сви гмизавци, по Божјем наређењу, навалише на тог бајача, изуједаше га и он тог часа умре. А светитељка рече гмизавцима: Именом Исуса Христа наређујем вама гмизавцима: змијама, гујама и скорпијама, идите сваки на своје место, никог не повређујући!

И гмизавци одмах отпузише на разне стране. Мало затим светитељка се сажали на врача умрлог од гмизаваца и, помоливши се Господу, васкрсе га, и учини те он постаде хришћанин. И не само он него и многи, видећи таква славна чудеса, повероваше у Господа. Бесан због тога, игемон нареди да мученици одрежу девичанске груди, и из рана потече млеко место крви. Затим јој одрезаше језик који слављаше Христа Бога. Међутим мученица и после тога пошто јој одрезаше језик говораше јасно; и дохвативши одсечени језик баци га у лице игемону, и удари га по очима, говорећи: Једи удове моје, безбожниче!

И ослепе игемон од ударца језиком, а светитељка још већма благосиљаше Бога, и ружаше идоле и идолослужитеље. Тада игемон, не подносећи више ружење од свете Христине и бесан због ослепљења свог, нареди да је предаду на смрт. Избодена оштрим копљима од стране војника, беспрекорна девица и велика мученица Христова света Христина предаде чесну и свету душу своју у руке Господа свог. У њој Господ показа толику силу Своју, да три мучитеља не узмогоше савладати једну девицу. Један од рођака свете Христине, који беше поверовао у Христа, узе многонапаћено тело њено и погребе га чесно.

Све се ово догоди за царовања незнабожног Севера међу Римљанима и Грцима, док међу нама свагда влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

http://arhiva.spc.rs/sr/sveta_muchenica_hristina.html

Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки прибројани су Сабору светих на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве маја 2015. године. Њихов спомен се слави 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару, на датум када су усташе 1941. године звјерски у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца, по документима њих око 600.

Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550-600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновљен живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату.

Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом саркофагом, као и зидови у висини 6-8 метара изнад земље.

У јуну 1992. снаге Републике Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Свети пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из Доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег храма, који је, 8. августа 2015. године, освјештао блаженопочивши Патријарх српски Иринеј.

Храм у Пребиловцима урађен је по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму.

Извор: Епархија ЗХиП

СВЕТИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ

ТРОПАР, глас 8:

Свети Новомученици Пребиловаца
за Христа бачени у јаму Шурманаца,
вером нађосте вечно Пребивалиште
у Царству Крста и Васкрсења;
љубављу таму и мржњу победисте,
и светлост раја наследисте.
од Господа молите нам вечно спасење
и свему свету јеванђелско покајање.

КОНДАК, глас 3:

Новомученици Свети за веру пострадасте:
у јаму за Христа невини бачени бисте,
од верних с љубављу из јаме извађени,
у Спомен Храму с љубављу положени.
Но Храм ваш безбожни разорише,
и мошти ваше ко Савине попалише.
Данас нову Голготу и Врачар обнављамо
и Вас са Светим Савом смирено молимо:
У Царству Небеског мира почивајте
и Христово и наше Васкрсење сведочите.

+Епископ Атанасије
(1992-2013, Манастир Тврдош-Требиње)

https://mitropolija.com/2025/08/05/sveti-mucenici-prebilovacki-i-donjohercegovacki-4/

Почајевска икона Пресвете Дјеве Марије налази се у Успенско – почајевској лаври, Тернопољске области, у западној Украјини.

Назив иконе је као и гора на којој се данас налази лавра, добила име по месташцу Почајев. Како је гора била позната по пештерама прилагођеним монашком животу – у једној од њих, настанила су се два монаха, посветивши се молитви и уздржању.

Један од тих подвижника је са Иваном Босим једне вечери изашао ноћу на врх горе, ради обављања уобичајеног молитвеног правила. Тада, стојећи на молитви удостојио се следећег виђења – у огњеном стубу Пресвета Богородица је стајала и молила се. Управо, на том месту где је стајала, чврсти камен постао је мекан као восак а на њему је остао отисак десне Стопе Њене – која је све до данас, најстарија светиња Почајевске лавре. Под овом Стопом, избио је извор воде живе, који никада не престаје – без обзира што безбројни поклоници непрестано воду односе, ради исцељења ближњих.

Ово јављање Мајке Божије на Почајевској гори и настанак отиска Њене Стопе у камену – догодио се 1340. г.

На том месту данас се уздиже Успењски Сабор, виши од саме горе Почајев, обухватајући пештере, Стопу и сами извор; храм је изграђен 1780. г. у барокном стилу и од тада је непрестано похођен мноштвом верника који у Почајевску лавру пристижу из свих крајева васељене.

Датум прослављења Почајевске иконе је 21. септембар по новом, односно, 8. септембар по старом календару; ова икона има још један датум у години када се прославља а то је 5. август по новом, односно, 23. јул по старом календару.

Чуда

Године 1595.г. константинопољски митрополит Неофит је путујући по Русији, из захвалности за указано му гостопримство, благословио велепосеницу Ану Гојску иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља.

У почетку ова светиња није била позната многима, али су се убрзо од ње почела дешавати многобројна чудеса.

Ноћу је од иконе исијавала неизрецива светлост, управо као онај огњени стуб у коме се 300 г.  раније испосницима, Пречиста Мајка Божија јавила.

Сама Ана Гојска је као израз посебног поштовања према икони – имајући виђење Богомајке која јој се јавила у великој светлости – држала пред иконом неугасиво кандило.

Када се Анин рођени брат, Филип, будући слеп од рођења, сузним молитвама приближио икони и прогледао – у страху да такву светињу држи у дому своме, Ана ју је 1597.г. по савету духовних и мирских лица и у присуству великог броја верног  народа, торжествено пренела уз свеће и молебно пјеније у Почајевски манастир, на чување монасима.

Међутим, по смрти велепоседнице Ане Гојске, сво имање као и саму Почајевску гору, наследио је њен рођак, Андреј из Козина, а будући лутеран, мрзео је манастир, монахе – узнемиравао их, угњетавао и ометао. На крају, одузео им је земљу и шуму те запалио монашке келије и забранио народу да долазе на Почајевску гору, на поклоњење чудотворној икони и Стопи Пресвете Богородице. Као да му то није било довољно, са мноштвом наоружаних истомишљеника, напао је манастир 1623.г. и опљачкао црквена добра и ризницу – одневши и чудотворну икону са собом.

Као врхунац богохулства наредио је својој жени, да обуче црквене одежде и са чашом у рукама пирује, са пијаницама и хулитељима.

За такво богохулство жена му је била кажњена – запосео ју је зли дух и мучио страшно, све док њен обесни муж није вратио икону у Почајевски манастир.

По враћању иконе у манастир изобилно су се од ње почела пројављивати чуда, те се вест о чудотворној икони Пресвете Богородице Почајевске, почела ширити по свим крајевима земље руске.

Међу многим чудима од Почајевске иконе, посебно је знаменито чудесно избављење манастира од Турака, 1675.г. – који су приспели близу манастирских зидина. Полажући своју наду у помоћ Богомајке, монаси су се сву ноћ молили и певали Акатист пред чудотворном иконом а када су возгласили ,,Изабраној победоносној Војвоткињи“, Пресвета Дјева се јавила у светлој одежди окружена анђелима са исуканим мачевима – па је Турке ухватио страх, те се дадоше у бекство.

Пред образом ове иконе верни се моле за остајање у чистоти православног вероисповедања, за избављење од крађа, очување здравља и за помоћ у различитим потребама.

До сада, исцељења од ове иконе примали су не само православни и унијати, него и хришћани католичког и лутеранског исповедања, па чак и Јевреји – који су примали хришћанску веру.

Изображење

Немамо података ко је иконописац ове чудотворне иконе.

Једино што знамо јесте да се налазила у поседу будућег константинопољског патријарха, тада Митрополита Неофита који ју је у знак захвалности, предао велепоседници, Ани Гојској.

По повратку иконе у манастир,  светиња се чува у кивоту од злата који има облик звезде. На поклоњење вернима спушта се пажљиво са трећег нивоа – где се налази – изнад царских двери, иконостаса Успенског сабора.

Копије ове иконе распрострањене су широм света.  Изображене су са десном Стопом Пресвете Дјеве Марије на којој је Пресвета приказана у одежди јарко црвене боје, црвене као крв Сина и Бога Њеног, коју ће пролити за живот света.

Он, иако Творац, овде као Младенац седи у наручју Мајке Своје, са положеним босим ногама у рукама које Га убрусом  обавијају.

Испред њих, јасно се оцртава камен са отиском у коме има довољно простора да и Он остави отисак Свој, тамо где је тло додирнула пречиста Стопа Њезина.

Тропар, глас 5

Пред светом Твојом иконом,  Владичице, они који се моле задобијају исцељење, примају познање вере истините и заштиту од напада агарјанских. Тако и ми, К Теби припадајући, остављање грехова испроси, благочестиве помисли срца наших просвети и К Сину Твојему молитву узнеси за спасење душа наших.

https://mitropolija.com/2025/08/04/cudotvorne-ikone-majke-bozije-pocajevska-4/

Христос воскресе!

Пример божанских ученика-апостола за све нас представља идеал за то какви треба да буду сви Христови следбеници и ученици и колико самопожртвовано треба да служе Господу. Али нажалост, испробавајући одећу апостола и покушавајући да видимо како би стајала нашим ближњима, често падамо у осуду.

Нарочито често осуђујемо људе који имају неку посебну дужност, власт, моћ, или једноставно богатство и знање. У свом срцу говоримо: „Зашто се не понашају као апостоли, зашто свуда не исповедају Христа, зашто не проповедају и не исповедају отворено веру путем јеванђељске проповеди, а притом се називају хришћанима?“

Наше осуђивање које се рађа унутар Цркве, односно Христовог Тела, нема ништа заједничко са Божанском љубављу и Промислом Божијим који управља нашим животом.

Диван пример данас видимо у животу Христових тајних ученика које смо овога дана помињали – Јосифа Ариматејског и Никодима. Они су ушли у историју Цркве као тајни ученици. То су били угледни људи, фарисеји, законици, чланови Синедриона, највишег јеврејског Савета; људи, који су поседовали знања, почасти и власт. Они нису исповедали Христа отворено као апостоли, нису чинили чуда, нису стално ишли за Њим. Христос их није слао на проповед, али нам они својим животом показују да често људи који неприметно исповедају Господа бивају испред оних који се надимају због блискости са Христом.

Кад је Божански Учитељ био понижен и увређен, кад је распет, огромна већина најближих ученика се разбежала са страхом, распршили су се и вратили свом бившем занату. А поред Њега су се нашли ови тајни ученици за које је ризик у јеврејској заједници можда био много озбиљнији него за неугледне апостоле. Кад је Христос разапет и кад је назван разбојником и злочинцем, они се нису плашили да буду поред Њега заједно са женама-мироносицама.

Никодим који се удостојио беседе са Христом о рођењу одозго (в.: Јн. 3, 1-10) чак је бранио Христа у Синедриону, спорио је с другим фарисејима покушавајући да Га заштити, видео је неправду која се дешава и апеловао је на њихову савест колико је то било могуће.

А Јосиф Ариматејски се чак усудио да лично оде код Пилата, представника власти, окрутног управитеља, који није био нарочито увиђаван према Јеврејима. Јосиф се одлучио да замоли за Исусово тело (в.: Јн. 19, 38). Овај поступак је био потпуно нерационалан с тачке гледишта његовог положаја у друштву. Могао је да изгуби све: поштовање и углед међу Јеврејима и поверење Римљана; међутим, ништа од тога му није било важно. Узео је Исусово тело и положио га је у гроб који је припремио за себе, као што многи богати људи и данас често купују себи унапред место за гробницу, као што се брину и размишљају о томе. Јосиф не жели нови гроб; он заједно с Никодимом сахрањује у њему распетог Христа.

Ево примера за то како се често људи који су по нашем мишљењу достојни осуде због свог, како нам се чини, лицемерја и кукавичлука, показују као самопрегорнији и храбрији Христови ученици него сви остали.

Сваки хришћанин на свом месту треба да исповеда Христа својим служењем ближњем, својим знањима, свим оним чиме га је Господ наградио у овом животу: и влашћу, и имањем, свако је на свом месту позван да служи Христу, као што су служили Јосиф и Никодим, и сви тајни и јавни ученици, од Христовог васкрсења, па све до данас.

Амин.

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

Из књиге "Духовни устанак"

извор

Честа и врло позната реч за верујуће људе. Мало мало, па се може чути: „У искушењу сам…“, „То ти је искушење…“, „Снашло ме искушење…“. Много и прилично лако користимо ову реч. А шта су искушења заправо? Одакле и на који начин могу да се појаве? Какав однос треба да заузмемо према искушењу? Свему овоме нас поучава велики Григорије Палама.

„Не желим, браћо, да вам остане непознато да се искушења јављају у двојаком виду и због тога ћу сада говорити о томе. Искушења долазе људима и кроз радост и кроз жалост, и кроз здравље и кроз болест, и кроз славу и кроз срамоту, и кроз богатство и кроз сиромаштво. Међу њима су далеко тежа она која долазе кроз насладу и здравље, кроз славу и богатство, и то је уистину тако. Ја, међутим, не желим да вам говорим о том двојаком виду искушења. Шта бих, онда, желео да сада сазнате? Пажљиво слушајте и дознаћете. Овај велики Јаков, који се по телу назива братом Господњим услед веридбе Дјеве Богородице са Јосифом која се догодило према божанственом домостроју, каже: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења… Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан, примиће венац живота. Затим је, као да му је неко рекао ово: „постоје и они који хуле када падну у искушење, док други потпуно падају у очајање; неки на себе стављају омчу уколико искушења долазе од прирођених или телесних узрока, од страсти и жеља; догађа се да неки падну и у (грех) убиства, а да се неки предају разузданости; зар су и таква искушења од Бога, зар и она доносе венце“, додао: Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша, јер Бог је непријемчив за кушање злом и не куша никога (ст. 13). Под „искушењима“ се овде јасно подразумевају зло и грех и пад у њега (грех), због чега Христос није подлегао искушењима, иако је био искушаван: Пошто је и Сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани (Јевр. 2; 18). Након што се крстио на Јордану, Он се, како приповеда Еванђеље (Мт. 4; 1), попео на гору да би био искушаван. Искушењима се називају и недаће које људима долазе споља у виду телесних страдања, као и сами демонски напади (насртаји), иако су у Његовом случају били безуспешни. Искушењима се називају и греси којима бива искушаван сваки од нас, као што каже и сам Јаков: Свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља, затрудневши, рађа грех, а грех учињен рађа смрт (ст. 14-15). Какву смрт? Вечну, која услед греха доводи до разлучења душе од Бога и за којом, почев од Адама па до свршетка света, следи и телесна смрт. Тада, у будућем веку, за оне који се нису овде покајали уследиће неизрециве и бесконачне муке душе и тела, праведно осуђених од Онога Који има моћ да и душу и тело погуби у пакленом огњу. Бежимо, браћо, колико год можемо од таквих искуше ња, јер је бежање од њих у нашој моћи. Када видимо да смо пали у такво искушење, јадикујмо због тога. Ако због њега будемо жалили како доликује, принећемо истинско покајање које неминовно води ка спасењу“.[1]

[1] https://svetosavlje.org/gospode-prosveti-tamu-moju-sabrane-besede/33/

извор

Предлажем одличан интервју са гешталт и психодрама терапеутом из Русијом, Ирином Каленовом која је православна хришћанка и живи својом вером. Мислим да је додаткнуто много занимљивих и корисних тема.

*

У чему се види правилна љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма? Да ли хришћанин може да верује сопственим осећањима? Какво мишљење о себи је правилно и да ли је могуће праштати себи самом? На ове теме је редакција сајта „Правмир“ разговарала са Ирином Каленовом, психологом при храму светих Козме и Дамјана, једним од организатора хришћанског психолошког клуба, гешталт-терапеутом, психодрама-терапеутом.

*

– Проблем одсуства љубави према себи је веома актуелна за многе православне хришћане. Често верујући људи почињу да се баве самобичевањем и то уздижу на ниво врлине, ето, они су у покајању. И још многи имају страх да заиста заволе себе, јер ето, упашћеш у гордост.

– У Русији генерално не знају да прихвате нечију захвалност и комплимент, таква култура не постоји. Најједноставнији пример, када похвалиш човека за промену изгледа, а он одмахује руком: „Ма, добро, нема везе“, као да се не ради о њему. Или је човек нешто добро урадио, а на комплимент почиње да се правда: „Ма то је случајно, помогли су ми“. Исто то важи и за захвалност. Једном сам замолила једног младића да променимо термин разговора за време које ми је више одговарало и захвалила му за то што је показао бригу, што је реорганизовао своје обавезе. А он ми одговара: „Ма није било тешко, то сам ја лако…“ и даље смислио неку бесмислицу као одговор на моју захвалност.

– Да, заиста, некада се сусретнеш са тиме да човеку желиш да кажеш нешто пријатно, да укажеш на његове добре стране, а он почиње да одриче то. Мислим да то није здрава појава. Међутим, постоји и друга крајност: човек све што ради, ради да похвали себе. Где је овде мера? Како православна особа да примети у себи добре особине и да се притом не погорди?

– Ова граница је јако танана. Потребно је бити довољно психолошки здрава личност да се ова граница не пређе. Ја сам против било каквих категорија оцењивања. Свако треба да разуме шта уме добро да ради, а шта не. Међутим, то нас не чини бољим или горим од других. Једноставно, једнима је дато да одлично пеку хлеб, другима да компонују музику, трећима да спашавају људе у невољи. И ако се неко диви ономе што човек добро ради, онда човек треба да научи да правилно прима комплименте. Не говорим да је човек добар или лош, говорим о лошим или добрим поступцима. Ако је човек просто свестан својих добрих особина и не пореди себе са другима, онда је то све нормално; а када човек мисли да је бољи од других, онда је ту већ присутна гордост. Ту негде се налази та граница. Али, наравно, све то је јако танано и индивидуално.

– Каква оцена о себи је здрава?

– Не волим баш реч „оцена о себи“, јер је у речи „оцена“ присутно и поређење.

– Можда, само-осећање?

– И то није скроз правилно. Ја обично користим израз „осећање сопствене вредности“. Ако човек осећа да је достојан љубави и да има право на задовољење својих потреба, онда он воли себе. Ако човек сматра да су и други људи достојни љубави и имају право на задовољење својих потреба, он онда воли друге и код њега је све у реду што се тиче тога што називају „мишљење о себи“. Обично се израз „ниско мишљење о себи“ употребљава када се подразумева да неко не цени себе самог. И то се најчешће показује у односима: човек дозвољава да га унижавају. Ако човек себе не уважава, ни други га неће уважавати. То се увек лако види.

Показала бих то на примеру. Недавно ми је на саветовање долазила млада девојка, ћерка алкохоличара и жалила ми се да је мушкарци са којима се виђала нису уважавали. Ја сам је питала, зашто она не заштити себе? Као одговор сам слушала о жаљењу. Испоставља се да човеку себе није жао, док му је других жао. Почели смо да анализирамо. Испоставило се да јој је лакше да призна да је њој жао тих мушкараца, него да буде свесна да је њој страшно у таквом односу. Девојка се бојала да ако себе буде штитила и бранила своја права, онда ће је напустити и неће је волети. Онда сам питала девојку: ‘ако будеш себе понижавала, ако им будеш повлађивала, они те неће напустити?’ Ипак, они су свеједно одлазили од ње.

– Знам за случај када је млађа сестра контролисала старију, када старија сестра није била у стању да одбије било шта. Притом, млађа сестра није ценила помоћ, била је у стању да грубо разговара са старијом, да је примора да нешто уради за њу, итд.

– Да, то је друга варијанта ниског мишљења о себи. У том случају потребно је разјаснити на који начин су родитељи формирали њихов однос, тако да је млађој дозвољено све, а старијој ништа. Чега се боји старија сестра? Највероватније је да је она седела са млађом, да су родитељи викали на њу, захтевали да не дира млађу сестру и да јој попушта у свему. И девојчице су прихватиле ове улоге. Старија сестра треба да схвати зашто се боји да одговори млађој. Сигурно је да се боји да ће је родитељи осудити и да је неће волети. Старија има снажну поруку од родитеља:  ‘Млађа сестра се не сме увредити, ко тако чини, њега не воле’. Она треба да схвати да је ово лаж. Млађима не треба да буде све дозвољено.

– Дакле, шта је то онда љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма?

– Егоизам се јавља онда када човек поставља себе изнад других и када је му је његов сопствени значај изнад значаја других људи. Постоји и здрави егоизам и он је неопходан. Када човек воли себе, он не сматра себе бољим од других, он просто сматра да има право на то да га воле Бог и људи. При чему је у питању безусловна љубав; човек који воли себе не цени себе због тога што је добар и безгрешан, већ просто зато што он постоји. Такав човек има унутрашњу вредност, свестан је себе као вредности и схвата да представља јединствено створење Божије. „А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име Његово“ (Јн. 1:12).

– У чему се огледа нормални, разумни егоизам?

– Када човек седа у авион, он увек види натпис: у случају екстремне ситуације, маску са кисеоником је неопходно прво ставити себе, а затим већ свом детету. И то је разумљиво: ако се мама „искључи“, маску детету већ нико неће моћи да стави. И шта ће се догодити са дететом, чак ако му други ставе маску, а мама више не дише? Тако је уопште и са разумним егоизмом: на почетку је потребно побринути се за себе, а онда ће постојати могућност да се побринеш о ближњем. Никоме није потребно неразумно самопожртвовање.

– То јест, испоставља се да ако човек нема снаге и ресурсе да помогне другима, не треба да превазилази себе, да приноси људима неке жртве? Или постоје случајеви када је тако нешто неопходно?

– Ако човек нема ресурсе и што је важно, ако нема неопходне навике, онда није ни у стању да помогне; само ће се узалуд бринути, а може чак и да нанесе штету. У таквом случају превазилазити себе је бесмислено, жртве ће бити неоправдане, а можда чак и штетне. Дешавају се чак и изузетне ситуације, које захтевају самопожртвовање, када се говори о животу или смрти или болести и оздрављењу. Међутим, и у овим случајевима је потребна разумност. Потребно је јасно схватити, шта и како треба да се ради. Када постоје знања и могућности, неопходно је стегнути своју вољу и дејствовати, чак ако треба жртвовати нешто ради живота и здравља другог човека, а притом не сметати професионалцима – лекарима, спасилачким екипама, итд. Жртвовати собом, на пример, да би други могао добро да попије или да просто не ради ништа је глупо, нема смисла у томе.

– Одмах пада на ум Соња Мармеладова из романа Достојевског, која је жртвовала себе да би њен отац могао да пије. Ствара се утисак да је писац то сматрао за позитивно.

– Тако је, међутим, ипак сви цене Соњу Мармеладову не због тога, већ зато што је пошла са Раскољниковим до краја и практично га спасила. Што се оца тиче, сматрам да у тој ситуацији није била у праву. Иако за њеног оца, можда, другог излаза није било.

– Али због таквог Соњиног понашања, код оца се будила савест. Он је признао Раскољникову да је лежао пијан и да се дивио како има предивну ћерку.

– Свако сазависно понашање се управо тако и показује. У тој ситуацији је она себе показала просто као сазависна ћерка алкохоличара. А када је делила свој пут са Раскољниковим – у питању је већ сасвим другачије самопожртвовање или чак изнад самопожртвовања: трагање за путем како да се спасу заједно. Не треба заборавити да је њен живот пре сусрета са Раскољниковим био трагичан и неправедан, она је радила као проститутка. Неопходно је расуђивање. Треба разумети коме је заиста неопходна помоћ, а ко путем манипулисања покушава да те искористи уместо да сам некако решава своје проблеме. Могуће је сву снагу и време трошити на помоћ другим, а затим када се наше резерве исцрпе, десиће се оно што се назива „изгарање“ (burnout), а заједно са њим ће доћи разочараност и депресија. А опет, може се редовно помагати стотинама људи и притом се бринути о себи, обнављати своја снага, добро се хранити, одмарати, радовати животу, итд. Човек који је непрестано заузет спасавањем других уместо да решава своје проблеме, обично не воли ни себе, ни друге, већ једноставно жели да добије одобравања за себе или просто не уме да каже „не“ због страха да га неће волети и да ће се окренути од њега.

– Сусрела сам такву тачку гледишта да хришћанин уопште не треба да мисли о себи. Притом често цитирају и Јеванђеље: одрекни се себе. По мом мишљењу, овде се говори о томе да се треба одрећи од лошијег дела себе, јер је онда то противречност са чињеницом да нас Бог воли и уважава вредност сваке личности.

– У Jеванђељу постоји призив да се одрекнеш себе ради Бога. Одрећи се себе – значи ослонити се на вољу Божију, на то предназначење које је ти је Он дао. Ако се одрекнеш себе у потпуности, онда се поставља питање – са киме ће онда разговарати Бог? Није скроз јасно на шта се мисли када говоре да је потребно одрећи се лошијег дела себе. Није могуће одрећи се од дела себе, чак и ако се покуша са тим, неће поћи за руком. Са својим деловима је могуће једино договорити се. Потребно је одрећи се греха, тачније, греховних мисли и поступака или од – страсти. Делови себе не могу да буду добри или лоши. На пример, човеку је агресија потребна као енергија да би нешто учинио. Агресија је енергија деловања. Без ње човек не би могао ништа да уради ни за себе, ни за Цркву, нити за Бога. Потиснута енергија почиње да раздире човека изнутра. Крајњи степен депресије је када човек не може да подигне ни кашику, јер да би нешто појео, такође је потребна агресија: ти уништаваш оно што се налази на тањиру. То је здрава агресија. Друго је питање, ако је агресија усмерена на зло.

Долазила ми је млада девојка која не може да каже „не“. Када добије плату, она јој траје два-три дана (и ово није преувеличавање!) јер она није у стању да одбије другог. Неко од оних који је моле за новац јој га и врати, неко опет не врати… Она свима даје не само свој новац, већ и снагу, време, испуњавајући чак и молбе које је превазилазе. И у људским очима то изгледа врло хришћански – она се одрекла себе. Међутим, притом она често гладује, дугује станарину и озлојеђена је на многе од оних који је моле за новац: ‘Како не схватају? Ја не могу више овако!’ А они заиста и не схватају, њима је потребно да се објасни.

– Зашто човек почиње тако да се понаша?

– Различити су узроци у различитим ситуацијама. Обично се дешава, рецимо, ако су родитељи гушили дете и нису трпели одбијање. Или није обавезно да су гушили. Дешава се када је детету потребно да, на пример, „спашава“ незрелу маму: она почиње да хистерише или да упада у стање беспомоћности. Понекада све то долази до апсурда. Мама одрасле ћерке која већ има своју породицу, захтева да она проводи са њом све своје слободно време. Ћерка је у пролазу поменула: ‘хајде да се виђамо породично’ и они су сада принуђени да шетају, иду у биоскоп или на кафу у четворо: мама, тада, ћерка и њен муж. Ако ћерка покуша да одбије маму, тада она упада у хистерију, говори да је ћерка не воли. И ћерка се боји да је одбије.

– Некада се православни баве сопственим изједањем: ја сам лош, ја сам грешник. Као да су идентични свом греху. Зар не треба разликовати грех и грешника у себи?

– Наравно, постоји човек и постоје његови поступци. То се тиче и греха и добрих дела. Не треба заборављати да је човек – створење Божије и да га Господ воли. На пример, ако желимо да помогнемо затворенику, ми доносимо пакете у затвор, опходимо се према њему као према човеку, као према личности. За свој злочин он трпи казну и сам одговара пред Богом и људима. Имала сам на терапији мушкарца од четрдесет година код кога је све било добро у животу, али је у неком тренутку неочекивано упао у депресију, није био у стању да ради и обратио ми се за помоћ. Када смо почели да анализирамо његово стање, у једном тренутку се међу његовим речима појавила реч „дужан“: ‘дужан сам да будем у складу, дужан сам да докажем’. Тада смо почели да разјашњавамо коме је он то и шта доказивао? И мушкарац се сетио да када је био у основној школи, четворка је јако узнемиравала његову маму. А он је био жив карактер, није га држало место како се каже, учитељи су се често жалили на његово понашање. Мама је подржавала учитеље, стидела се сина, оптуживала га, говорила му да није ни за шта. Дечак је из све снаге желео свима да докаже да то није тачно. И заиста је постигао велике резултате, постао је прилично познат у свом окружењу, одлично је зарађивао. Јако се трудио, али у једном тренутку више није издржао и наступила је депресија. На терапији се, поставши свестан свега тога, јако изненадио: зашто доказивати било шта било коме, ако је могуће једноставно мирно радити? И ово сазнање му је помогло да превазиђе депресију. Одвојио је себе од родитељске посланице, (? – овде мисли на оно што си ми описивала као интројект) и обавезе да доказује нешто. То није било само болно и то прилично болно, већ га је и коштало. Он је савладао депресију, али се није вратио старом послу. Одлучио је да промени много тога у животу.

– Да ли православна особа може да верује себи? И чему да верује више, разуму или осећањима? Ја сам се више пута сусретала са тачком гледишта да православни човек ни у ком случају не треба да верује себи, ни разуму, нити емоцијама. Световна психологија има другачије мишљење: неопходно је веровати осећањима, јер иначе нећеш ћути свој истински глас. Да ли је у овој теми могућа нека златна средина?

– Ослањати се на разум и ослањати се на своја осећања су потпуно различите ствари. Ми психолози говоримо да не лажу само осећања. Разум може да обмане, слаже, не говори се узалуд да је разум лукав. Човек себе може да обмане боље него десет превараната. Наш разум је прилично запрљан туђим мислима, нашим жељама да изгледамо боље у очима других или у сопственим очима, затим посланицама које нам посеју родитељи, школа, телевизија. Ако човек не воли себе, ако се непрестано бави самоунижавањем и сматра да има само грехе, онда је највероватније да му у детињству нису говорили ништа лепо, нису га прихватали онаквим каквим он јесте, нису пружали безусловну љубав. Зато нису ни научили да прихвата себе. У њему живи интројект од маме, тате или онога ко га је много грдио. Сва деца верују родитељима, они заиста примају мисао да им ништа добро неће поћи за руком. Затим човек долази у Цркву са таквим веровањем и свуда види потврду тога: јер он има толико грехова! Мама је говорила да сам такав и такав, да сам лош; изгледа да је тако, ја и по навици примећујем само лоше. Мисли се крећу у зацртаном кругу и дају један и исти програм. Добро се не примећује, не цени, тако је одувек, од детињства се није примећивало и није ценило. Видите на пример, како разум обмањује? При чему је на почетку, мама „обманула“; и подразумева се да је то радила из добрих намера. Маме из добре намере понекада свашта говоре! За мене је неоспорна истина само Јеванђеље. А све остало: то што је мама рекла, што људи говоре, што је рекла бака у храму у делу где се пале свеће, није обавезно истина или није увек потпуна истина, зато пре него што се руководимо њиховим поукама, обавезно треба проверавати да ли су оне у складу са реалношћу или не.

– За разум је јасно. Занимљиво, а како веровати осећањима, ако се она мењају: дуне ветар – осећамо једно, сунце се покаже – већ сасвим друго?

– Од времена зависи расположење, а осећања су нешто друго. Њима се може веровати. Сећате се речи из посланице апостола Павла: „чула [треба да буду] навиком извежбана за разликовање и добра и зла“ (Јевр. 5:14). Постоји пет основних осећања: радост, туга, гнев, страх, гађење. Они су предивно показани у цртаном филму „У мојој глави“ (Inside out). Постоје и друга, сложена и социјално украшена осећања, на пример, кривица, увређеност, изненађеност и др. Потискивати осећања је штетно за здравље, управо она дефинишу оно што је човеку неопходно за живот. Важно је слушати себе и своја осећања. Рецимо, догодила се несрећа, то јест, ако постоји потреба да се тугује због губитка, а човек из неких убеђења или уверења не дозвољава себи тако нешто. Он се прави да се ништа није догодило и покушава да се радује, а њему је све теже. Траума није преживљена, последице су жалосне, али ово је већ друга тема.

– Колико је то познато! Човеку се догодила несрећа, а њему говоре: радуј се!

– Наравно, тако нешто је штетно. Погубно је радовати се када си доживео несрећу. Када човек прихвата и проживљава неку жалост, код њега све долази на своје. Управо о томе и говори цртани филм „У мојој глави“. Одличан цртани! У свом „чистом“ облику осећања неће обманути и сугерисаће шта треба радити. Али чим се и мисли умешају, све се мења. На пример, у свакој засебној ситуацији треба разумети да ли су твој страх или твоја кривица – реални или су измишљени.

– Рецимо, човек се боји да иде на гастроскопију. То је реалан или умишљен страх?

– То је природно: у тебе убацују страно тело, овај страх се може разумети. Измишљен страх је када се човек боји мрака или светског потопа који ће наступити већ сутра или се боји да га неће волети ако буде рекао „не“. То су ирационални страхови. Када на саветовању човек говори да се боји нечега, ми увек разјаснимо да ли је тај страх рационалан или не.

– А страх од доласка на ново радно место први дан?

– Бринути се је природно, у питању је стрес. Друга је ствар ако човек почне да фантазира: страшни шеф, сви ће те гледати, неће те прихватити у колективу, грдиће те због грешки. Несигурна особа ће увек наћи чиме да заплаши себе. Са друге стране, ако човек има нормално мишљење о себи, он зна да је добар стручњак, да може нормално да ради са људима. Он схвата где су његове границе, не узима на себе превише посла, али притом не бежи од посла који мора да уради. Чега да се боји онда? Животу и здрављу не прети ништа, своје достојанство ће умети да одбрани и верује да су људи у већини добри.

– Какав је правилан однос према себи: бити строг или милостив? Да ли се може претерати и са једним и са другим. Како наћи меру између непрестаног снисходљивог опраштања себи свих грешака и перфекционизма?

– Перфекционизам је „обољење“. Он се најчешће васпитава од стране родитеља. То се обично дешава са људима које нису хвалили у детињству, којима су говорили: „Да, наравно, није лоше, али може и боље“. Дете је, на пример, одлично написало састав, али није ставило запету и родитељи ће обавезно на то обратити пажњу. Лоше је у таквом приступу што ће они обавезно нешто наћи, јер идеално урадити нешто практично је немогуће, тим пре за дете. Боље је да се уради довољно добро, него да се не уради уопште. Људи који „болују“ од перфекционизма се боје да се ухвате неког посла, ништа не раде и себе грде због тога. А ако се чак и прихвате, онда код њих почињу страхови: како ће се људи односити према резултату њиховог рада, они броје све грешке губећи на то много снаге и енергије; и опет никоме не показују резултате свог труда. Ако и треба некоме да покажу, перфекционисти се боје да ће их грдити због грешки. На крају крајева, наравно да ће се увек наћи нека грешка. Свеједно ће се наћи људи којима се то неће допасти и човек ће доспети у ужас: „Какав кошмар, није успело“. Обично они имају снажно уверење да их сада нико неће волети и прихватати, јер мама је тако увек радила. Ми психолози ту увек говоримо: свако има право на грешку. Људи нису компјутери, чак и компјутери греше. Зашто ствари које су ручно направљене знају да изгледају лепше од оних које излазе из фабрике? Зато што у њима постоји „душа“ како кажу, управо зато што у њима није све идеално, али се зато види рука аутора.

На разговор ми долази једна девојка – перфекционисткиња: златна медаља, јака диплома, одличан посао… Дошла је са проблемом несигурности у себе. У неком тренутку јој се смучило и хтела је да напусти све, да постане уметник јер у детињству јој је то рецимо ишло од руке, али се појавио страх да она није у стању идеално да црта. ‘Потребно је савладати то’ (савршено, разуме се). Опет, није чак ни схватала зашто и због чега она треба да црта. Ова девојка се трудила да све уради „идеално“, да би сви (мама посебно) били задовољни са њом. Она на крају и није успела да ми објасни шта је то што она сама жели, она није слушала своје жеље. Најважније за њу је било да све ради идеално, а шта конкретно – то није знала.

– Дакле, треба бити снисходљив према својим грешкама? Постоји страх: јер не може се увек и све себи праштати.

– Ко је рекао да не можеш себи све да опростиш? Исус је чак разбојнику опростио када се овај покајао, а овде се ради о грешци? И какав је то страх? Да ли је реалан или не?

– Умишљен. А како са гресима – ми себи не можемо да их опраштамо, њих опрашта Господ? Човек може себе да укопа са непрестаним осећањем кривице, подсећајући себе на грешке, сопствено несавршенство. Опет, световна психологија јасно говори: опрости себи.

– Грешке и греси су две различите ствари. Грех је мање или више свестан поступак. Грешка, пропуст није грех – у питању је грешка. Ја волим да наводим пример са јавним превозом. Ако си случајно стао човеку на ногу, да ли је то грех или грешка?

– Грешка.

– Грешка. Дакле, ми говоримо: „извините“. Као одговор, истина, чујемо различите ствари, можда, оштре и непријатне. Међутим, ако одговоримо на њих – то је већ грех.

– Сећате се приче Антона Чехова „Чиновникова смрт“. Човек се извињавао све док га то није отерало у смрт.

– Да, да. И са грехом је заправо то исто: дошао си у храм, исповедио се, „скинуо са себе“ да тако кажем и заборавио. „Иди и више не греши“, рекао је Исус жени која је ухваћена у прељуби. Када човек непрестано држи у свом уму грехе и грешке, ризикује да упадне у униније.

– Шта бисте могли да посаветујете људима којима је због свог компликованог васпитања (домаћег, а некада и црквеног!) јако тешко да доживе Бога као Оца Који воли, а не као тиранина који кажњава за грехе?

– Ја немам права ништа да саветујем овде. Односи човека са Богом су лична ствар човека и Бога. Наравно, психолошка компонента у томе постоји, али ако је човеку све у реду, онда је у питању његов избор. Нико нема права да се меша и учи како да изгради своје односе са Богом. Ако неко и може да посаветује у вези са тим, то је онда духовни отац. Међутим, односи са Богом су увек јако лична ствар.

извор

Бог је свеблаг, свезнајућ, самодовољан и свеприсутан. Због тога вера није потребна Њему, већ пре свега – нама самима. Потребна нам је да бисмо се повезали са Његовом светошћу и љубављу, да бисмо повратили унутрашњи мир и открили прави смисао живота.
Иако вера делује као наш корак према Богу, она је у исто време и одговор на Његову љубав према нама. Када човек изгуби веру, као што је писао блажени Августин у својој Исповести, срце му постаје немирно, неспокојно и препуно страсти и бола.
Та веза са Богом се обнавља кроз молитву, покајање и Свето Причешће. Само тако човек постиже истински мир у души – мир који онда зрачи и на друге људе. Преподобни Серафим Саровски је говорио:
„Стекни дух мира, и хиљаде око тебе ће се спасти.“
Од дубине наше вере и унутрашњег мира зависи и наша судбина после смрти. Ако човек не живи у покајању, већ у злу и страстима, тешко да може наћи радост у Царству Небеском. Како је описао Клајв Луис у делу Растав брака, становници пакла, и када добију прилику да виде Рај, не могу остати тамо – јер никога нису нашли ко би им био близак по духу.
Преподобни Исак Сирин је чак писао да је Бог због своје доброте створио геену (пакао) – да они који већ овде чине ад, нађу место које одговара њиховим жељама и изборима.
А и овоземаљски живот без вере, ма колико изгледао удобно и „испуњено“, често је обележен унутрашњом празнином, мучењем и страхом. Јер човек који бежи од Бога, бежи од своје суштине – да буде сличан Богу у љубави, милосрђу, кротости, смирењу, чистоти и осталим врлинама.
Архимандрит Маркел се присећа како је почетком 1990-их академски хор у којем је певао гостовао у Паризу. Паризлије су их, каже, доживљавале као анђеле, јер су доносили нешто давно заборављено – веру и узвишеност. Упркос спољашњем комфору, код многих је осећена дубока духовна глад и чежња за утехом.
Зато вера није само ствар религиозности – она је потреба душе.

архимандрит Маркел (Павук)

извор

Данашња еванђелска прича оживљава, као што сте чули, снагу наде коју је Бог усадио у срце сваког човека, и чудесним начином усмерава је према самом даваоцу и извршиоцу те наде – према Богу, кажем, најчовекољубивијем и свемогућем. Свака људска душа има, без сумње, по својој природи снагу наде. Ни невоље, ни потребе, ни несреће, ни место, ни време, ни било шта друго не може да искорени из људског срца снагу наде. Нада нас не напушта ни у последњи час смрти, већ и тада присутна, храбри нас и обећава здравље и живот. Она сваког човека у свакој прилици јача и подржава. Земљорадник подноси тешкоће земљорадње јер се нада да ће пожњети плод; морепловац презире морске невоље јер се нада да ће избећи бродолом и стећи корист; болесник се теши у болесничкм мукама јер се нада да ће добити исцељење своје болести. Нада у ослобођење теши разноврсне жалости и олакшава разноврсне притиске које производе прогони, напади, клевете, издаје и свака друга тужна околност. Ако пак нада оскудева, онда нико неће ни на један посао приступити, нико неће наћи утеху у овој несрeћној долини плача у коју смо прогнани.

Велико је заиста Божје човекољубље! Иако је Бог због преступа лишио човека рајске сласти и прогнао га на ову земљу рекавши: „Проклета земља у твојим делима, у жалостима ћеш је јести све дане живота свога“, такође: „Трње и коров“, то јест жалости, невоље, потребе, болести, „рађаће ти“; ипак је оставио у његовом срцу снагу наде као утешну медицину против несрећа и слатки балзам против његових тужних околности.

Али, о несреће! Оно што се дешава са другим способностима које је Бог усадио у људску природу ради његовог спасења, то исто се дешава и са снагом наде. Снабдео је Бог нашу природу љубављу да ми, посвећујући је Богу и волећи Га из свег срца, наследимо Његово вечно царство: али ми, привезујући сву своју жељу за земаљским и волећи из свег срца створења, телесне страсти, светску сујету, чинимо се кривима за вечну муку. Снабдео је Бог нашу природу храброшћу, опругом наше душе, да путем ње будемо храбри против ђаволских искушења и ратујемо против грешних напада: али ми своју храброст употребљавамо за срамоћења и њоме се наоружавамо против свога ближњег. Ковач је направио нож за корисну употребу човеку: људи пак нож зло употребљавају, убијајући њиме један другог. Бог је усадио у наше душе храброст и жељу да их употребљавамо као оруђа спасења: ми пак, зло их користећи, чинимо их оруђима погибије. Такву исту злоупотребу чинимо и са надом. Бог је даровао овај велики дар наде зато да ми, у свему и свачему ослањајући се на Њега, налазимо у Њему чврсто уточиште у телесним невољама и безбедно пристаниште душевног спасења: али ми сву своју наду полажемо у људе, у сребро, у драго камење, у ствари ништавне и променљиве, пролазне и привремене, због чега нада не бива корисна и душеспасоносна, већ штетна и душегубна.

Бог је и речју научио и делима показао да на Њега, а не на људе, треба да полажемо наду. „Не уздајте се“, заповеда Он, „у кнежеве, у синове људске у којима нема спасења“: ти пак, човече, и стања, и части, и сваке користи не очекујеш од Бога, већ од кнеза. Кнез, као човек, променљив је: сада те воли и штити, сутра те мрзи и прогони. Кнез, као син људски, сада седи на највишем степену благостања, због чега ти жели најбоље; сутра пак бива бачен у дубоку јаму несреће, због чега ти његова заштита нимало не користи. Кнез, као смртан човек, сутра умире, ти пак не само остајеш без његове заштите, већ постајеш омражен од његових непријатеља. Надамо се у сроднике или у пријатеље: али они имају или снагу без воље, или вољу без моћи, то јест, или уопште неће, иако могу, или уопште не могу, иако хоће да нам помажу. Они сада обећавају много и велико, а сутра одбацују обећање и не испуњавају ни много, ни мало. Надамо се у сребро и злато, у драго камење и ствари: али и оне су сада у нашој власти, а сутра или краду лопови, или разграбљују разбојници, или их троше губици или уништавају несрећне околности, или их, најзад, одузима од нас смрт. Хоћеш ли да твоја нада има чврст и истинит основ? Нађи човека који може све да учини по твојој жељи; нађи човека који непроменљиво испуњава обећања; нађи човека који је по природи добротворан – и положи на њега своју наду. Али где би ти таквог нашао човека? Заиста таквог човека нећеш наћи. Али ћеш наћи, ако хоћеш, Бога. Он је свемогућ: „јер су у Његовој руци сви крајеви земље, и висине гора су Његове, јер је Његово море и Он га је створио, и сушу су Његове руке образовале“. Једино ћеш наћи Бога „који је створио небо и земљу, море и све што је у њима“. Једино Овог ћеш наћи, Који чува своје обећање непроменљиво довека, „Који чува истину вавек“. Овог једино ћеш наћи по природи благонаклоног, јер Он суди угњетеним, храни гладне, ослобађа од сваке потребе њима окована, умудрује слепе, подиже у несреће оборене, воли праведнике, чува оне који приступају к Њему, узима на себе старање о сироти и удовици, брише грехе грешника. „Који чини суд угњетенима, који даје храну гладнима. Господ ослобађа окована, Господ умудрује слепе; Господ подиже оборене, Господ воли праведнике; Господ чува дошљаке, сироту и удовицу прима, а пут грешних упропашћује“. Зашто дакле полажем ја своју наду на немоћне, на невољне, на променљиве људе, а не на Бога свесилног, добротворног, истинитог, непроменљивог? Зашто полажем своју наду на бездушне, безосећајне и непомичне земаљске каменчуге, а не на Бога „који је створио небо и земљу, море и све што је у њима“? Ако положим сву своју наду на Њега, све што хоћу, добићу што је на корист и бићу пресрећан и блажен. „Блажен коме је Бог Јаковљев помоћник његов, нада је његова на Господа Бога његовог“. Зар не верујемо Његовим речима, и зато се не надамо у Њега? Али Он је самим делима показао колико помаже онима који се у Њега уздају.

Четири стотине хиљада јаких мужева из колена Јудиног се наоружавају против осам стотина хиљада мужева, једнако јаких, из осталих колена Израиљевих: али побеђују до краја тих четири стотине хиљада оних осам стотина хиљада. „И окрепише се“, сведочи Божанствено Писмо, „синови Јудини“. Али зашто? „Јер“, каже оно, „надаше се на Господа, Бога отаца својих“. Анђео Господњи поражава у једну ноћ сто осамдесет и пет хиљада Асираца који су дошли да заробе Језекију, цара јерусалимског. Који је узрок? Тај што се Језекија, како сведочи Писмо, „надао на Господа Бога Израиљевог“. Потом се разболи Језекија смртно. Долази к њему пророк Исаија и од лица Божјег му објављује његову смрт говорећи: „Овако говори Господ: заповеди свом дому, јер ћеш умрети и нећеш живети“. Језекија иако прима са вером и стрхопоштовањем речи светог пророка, не очајава и узда се у Бога; окреће своје лице к зиду да сакупи своје мисли; потом, сву своју наду на Бога положивши, моли се, тражи, плаче. Због чега се не само исцељује, већ му се још додаје петнаест година живота, осим тога, и сам он и његов град Јерусалим се ослобађају од асирског напада. „Чуо сам“, говори му Бог, „твоју молитву и видео сам твоје сузе: ево ја ћу те исцелити, и трећег дана ићи ћеш у дом Господњи. И додаћу твојим годинама петнаест година; од руке цара асирског избавићу тебе и овај град“.

Прича данас читаног Јеванђеља шта друго је показала него то да они који се уздају у Бога никада не остају лишени Његових дарова? Пет хиљада мужева, а можда и још пет хиљада жена и деце, толику су наду положили на Спаситеља света да су пешице, не узевши никакву храну са собом, притрчали у пусто место, носећи са собом своје болеснике. Шта су добили од Оног у Кога су се надали? Да ли су добили само оно чему су се надали? Не само што је Господ исцелио све њихове болеснике, већ је и све њих благословеним хлебовима и рибама до преобиља наситио. Ученици су га молили да их отпусти, али Он није хтео да их отпусти пре него што њихове болеснике исцели и њихову глад утоли. Преиспуњено је таквих примера свето Писмо, међутим нашу реч потврђује и ова једна пророчка изрека: „У Те се уздаху и не постидеше се“; и ова једна апостолска поука показује истину: вера пак „не посрамљује“.

Велик заиста јесте дар – нада у Бога: она је пород вере. Вера рађа у људском срцу наду у Бога, а неверје и саме њене знаке заглађује. Из чега закључујемо колико је корисна вера и у овом привременом животу. Веран у невољама, жалостима, несрећама које никако не може да избегне, пружа своје руке ка небу: Боже! виче он, заштити; нада пак у свесилну помоћ бива фластер на рану његовог скрханог срца. Али неверни у неизбежним несрећним околностима, пошто нема никакву наду у Бога, не налази нити икакав лек, нити проналази какву било утеху у својој највећој патњи. Верни, будући вређан, мучен, и не добијајући ни од кога помоћ, прибегава Богу, надајући се да ће Он бити његов заштитник и избавитељ: таква нада исцељује велику жалост његове душе. Неверни, будући да нема ни вере, ни наде, ни уточишта у сличним околностима, ни лека – мучи се неисцељиво и пати неутешно. Верни и саму борбу са смрћу подноси мирно и до последњег животног часа, страхоте побеђује храбро, јер верује да смрт није смрт, већ прелазак из привременог живота у вечни живот; јер се нада да у том часу свети анђели, верних наставници и чувари, стоје, бранећи, храбрећи, помажући; због чега умире безболно, непостидно, мирно. Неверном, будући да ни у шта од овога не верује, ништа од овога се не нада, борба са смрћу љута је и неподношљива: последњи час његовог живота тужан је и испуњен смутњом и неописивим очајањем. Ужасава се он, пре тог часа и у сам тај час, одвајања од света и уништавања свог бића.

Дакле, о надо! Ти си света врлина, бесцено благо, небески балзам, савршен дар који силази одозго од Оца светлости! Ти утољаваш моје жалости; ти умирујеш жестину страдања моје немоћи; ти једина у свакој тужној и опасној прилици заступаш; ти и страх смртни прогониш, и очајање у множини мојих грехова расејаваш.

Царе невидљиви, најслађи Женише душе моје! Ти све можеш, и све Ти се покорава. Ти, који си усадио у моје срце наду, удостој ме својом благодаћу да се никада не надам у људе и у привремене светске ствари, већ да полажем увек све своје уздање на Твоју свемоћ и добросрдачност. Тада ћу бити пресрећан и блажен! Јер Ти си рекао кроз свог пророка да је блажен онај човек који је положио све своје уздање на Тебе: „Блажен човек који се узда у Те“.

извор

Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5: 1).

Почетак нашег живота у телу, које је узето од земаљског праха (1 Мојс. 2: 7) омогућава нам да искусимо зависност од природних сила и уопште од космичких енергија с којима су повезани нужност и детерминизам. „Само кроз Христа спознајемо Царство слободе Духа Божијег“ (2 Кор. 3: 17), а затим и људског духа (Јн. 8: 31-32). Овај други, људски дух, као слика Првог који Бог ствара на недокучиви начин, на известан начин као да се зачиње у материји нашег тела, али се по својој природи човеков дух налази изнад космичке материје. Од сусрета са Христом он у својој ипостасној свести израста до такве зрелости да престаје да зависи од природних закона земље и почиње активно да прима дах божанске вечности.

Слобода човека који је поверовао у Божанство Исуса Христа и који се налази у сфери Његове речи припада областима три димензие: ова слобода ни на који начин није спољашње детерминисана. С оваквим човеком, који се приближава мери потпуног узраста Христовог (Еф. 4: 13) – премда је Божија творевина – Творац се не опходи као са Својом „енергијом“, већ као с одређеном „чињеницом чак“ и за Њега: Бог му ништа не намеће насилно, чак ни љубав према Себи као Оцу. Он се открива човеку „као што јесте“, препуштајући му да делује у својој слободи. Тако Црква одбацује чак и божански, односно „оригенистички“ детерминизам: наводно доброта Божија ће пронаћи начин да спаси све и свакога не кршећи принцип слободе.

Ова слобода коју се човеку-хришћанину даје да доживи у искуству, припада личном начелу у човеку. „Ово двоје“. Персона и слобода – нераскидиво су повезани: где нема слободе нема ни Персоне; и обрнуто: где нема Персоне, нема ни слободе. Ова врста вечног Битија својствена је искључиво Персони, а нипошто не индивидуи (1 Кор. 15: 47-50).

Бог нас је створио „по Свом лику“ за живот „по Његовом подобију“, односно ради нашег коначног обожења: кад нам се Божански Живот даје у свој својој пуноћи. Односи између Бога и човека се заснивају на принципима слободе: у нашем коначном самоопредељењу пред Богом – ми смо персоне које имају сопствену моћ. Кад се у својој слободи одлучујемо за грех раскидамо савез љубави с Њим и удаљавамо се од Њега. Могућност нашег негативног самоопредељења према Небеском Оцу представља трагичан аспекат слободе. Али ова судбоносна самовоља ипак представља неопходан услов за тварну персону приликом усхођења ради прихватања Божанског Живота.

Да, ми смо слободни, али не у оној апсолутној мери у којој је слободан Сам Бог: Он у свему одрећује Своје Битије. А ми, који смо створени „ни из чега“ немамо битије у самима себи: не можемо да створимо ниједно битије које бисмо желели по свом разуму или безумљу. Пред нама је „чињеница“ Првог Самобитија Бога, и осим Њега не постоји ништа што има самостално битије. Предстоји нам избор: или ће нас усвојити наш Бог и Отац или ћемо отићи од Њега у мрак небића – средње не постоји.

Хришћанин је позван на смелост да провери да ли можемо бити уведени у поседовање Божанског Битија. Оно нам не припада, зато што смо твар; не поседујемо моћ да створимо ово битије; оно нам може бити дато као чисти дар Очеве љубави.

О чему сад говорим? Покушавам да пронађем извесну паралелу из нашег свакодневног живота која би објаснила шта се дешава с нама кад се Господ усељава у нас… Човек се рађа као слепа и беспомоћна беба. Његово оруђе у борби за опстанак је плач којим изражава своје незадовољство или патњу с које год стране да дођу. Родитељи, а пре свега мајка, хитају му упомоћ, због љубави према плоду своје утробе. На почетку живота новорођенче се привија уз мајку: рукама грли њен врат; привија се уз њено лице, раме, груди, ноге, кад стоји на поду и томе слично. Постепено учи да разликује ствари, да изговара извесне речи, да усваја извесне појмове и ојачава, може да стоји, да хода и да трчи, напокон, достиже своју зрелост – физичку, моралну и умну; сам може постати отац или мајка; ступа у самостални живот. Заборавља све што је искусио у детињству; зна ко су му отац и мајка, али више не осећа своју зависност од њих; живи као да ни од кога није потекао; слободан је у свом кретању и одлукама; види себе као извесну пуноћу, као целовиту индивидуалност; једном речју – „ја живим“. Не знам како се то десило, али је ова чињеница потпуно убедљива за мене… Само мој разум зна да ми је пренет живот који су имали мој родитељи, да је почео да тече у мојим жилама, да је постао мој и да је пронашао свој пут.

Исто је с Богом и нама: „као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи“ (Јн. 5: 26). „…Као што Мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе Мене и он ће живети због Мене“ (Јн. 6: 57). „Ја живим, и ви ћете живети“ (Јн. 14: 19). Кад нам се овај Живот даје као битије, ми га осећамо као сопствени живот. На основу претходног искуства знамо да нам је Бог дао овај живот: он по својој суштини није наш, али је дат спасенима као удео који им се не може одузети, те заиста постаје „наш живот“. О њему се може говорити речима апостола Павла: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2: 20). Опет понављам: знам да Он живи у мени, али је Његов живот постао језгро, најунутрашњије, целог мог бића, тако да могу да говорим о њему као о „мом“ животу: Господ живи и ја живим.

„Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сам… и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн. 14: 21-23). Наравно, неће се настанити на извесно време, већ за вечност.

Наш улазак у посед овог бесмртног живота условљен је држањем заповести Господњих.

„Ако ви останете у науци Мојој, заиста сте Моји ученици; И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8: 31-32).

Сличност наше природе с Богом природно изазива у нама жељу да спознамо Истину, да тежимо ка божанском савршенству. Ово савршенство није у нама самима, већ у Оцу, Извору свега што постоји. Идење за Њим у свему нипошто нема карактер потчињавања диктату власти која је за нас спољашња: то је наша жеља за љубављу према Њему; ми непрестано чезнемо за Његовим савршенством. И Христос нам је дао заповест: „Будите савршени, као што је савршен ваш Отац Небески“ (Мт. 5: 48).

Света воља Оца која одувек постоји у Њему, није туђа нама, Његовој „слици“. Она је сродна нашем духу, мада превазилази нашу тварну природу. Превасходство Оца објашњава потребу за борбом за то да Га потпуно освојимо; слободно идемо на овај подвиг који је истовремено мучан и инспиративан. Кроз молитву на нас силази сила Вишњег. Свети Дух у нама чини да тражимо и очекујемо, а не наши напори. Ми тугујемо до великог бола, зато што не можемо да примимо Његову пуноћу у самима себи. И болујемо, и страдамо, али осећамо и блаженство у самом овом страдању; и поштујемо Га, и клањамо Му се у својој љубави. У својој најчистијој форми наша молитва и није ништа друго до одушевљење нашег духа пред њим.

„Господе, научи нас молити се… Он им рече: Када се молите, говорите: „Оче наш…“ (Лк. 11, 1-2). „Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје…“ (Мт. 6: 9-13): Ти си дао духу мом да осети миомирис Светиње Твоје, и сад душа моја жуди за тим да буде света у Теби.

„Да дође царство Твоје“: молим Те да мене, сиромашног и убогог испуни Твој Царски живот, и да буде мој живот у векове векова.

„Да буде воља Твоја и на земљи као на небу,“ мог тварног бића… да се и ја, смртни, укључим у велику бујицу ове Светлости, онакве какве постоји у Теби Самом од почетка.

„Хлеб наш насушни дај нам данас,“ и пре свега и после свега као „истински хлеб који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6: 32-33).

„И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…“ Молим Те, пошаљи одозго на мене, развраћеног, благодат Духа Светог Који дарује човеку снагу да опрости све и свима тако да у мени не остане препрека да примим опроштај мојих бескрајних грехова од Тебе.

„И не увди нас у искушење…“ Ти, Срцезналче, знаш мој разврат и склоност ка греху… молим Те: пошаљи Анђела Твог с огњеним мачем да прегради пут падовима (5 Мојс. 22: 23) и тако даље.

„И избави нас од лукавог…“ Оче Свети, Сведржитељу Добри, ослободи ме од власти нашег непријатеља и Твог противника… сам немам снаге да се борим против њега.

Први покрет наше молитве је молба за нас саме. А кад Дух Свети умножи нашу спознају и прошири нашу свест, молитва поприма космичке димензије и ми призивајући Оца нашег под речју „наш“ подразумевамо цело човечанство и молимо благодат за све људе с истим осећајем у срцу као и за нас саме.

„Нека се свети Име Твоје“ у свим народима; „Нека дође Царство Твоје“ у душе свих људи тако да Светлост живота која исходи из Тебе постане живот свег нашег света; „Нека буде воља Твоја“, једина света, која све нас сједињује у љубави Твојој на Земљи, на којој живимо, као што влада међу светима на небу. „Избави нас од лукавог“ „човекоубице“ (Јн. 8: 44), „који свуда сеје зло семе непријатељства и смрти“ (Мт. 13: 27-28).

По хришћанском схватању – зло, као и добро, постоји само тамо где постоји лична форма битија. Ван овог облика живота нема зла, већ постоје само детерминисани природни процеси.

У вези с проблемом зла уопште, а што је главно у свету људи, поставља се питање о учествовању Бога у историјској судбини народа. Много је оних који су одбацили веру у Бога, зато што им се чини да кад би Бог постојао, не би могла постојати оваква дивља распојасаност зла, овакво мноштво неоправданог страдања, овакво одсуство поретка и смисла у свему. Они заборављају или уопште не знају да Творац чува људску слободу као главни принцип у стварању богликих бића. Мешање сваки пут кад воља одвлачи људе на путеве злочина значило би исто што и лишити их могућности самоопредељења; то би водило ка свођењу свега на космичке безличне законе.

Бог, наравно, спасава и појединачне страдалнике и читаве народе, само ако сами упућују своје стопе Његовим путевима и вапију Му за помоћ.

Немају сви исту представу о смислу речи – спасење. За хришћане који воде непомирљиву борбу с грехом оно се састоји у томе да Сам Бог даје Себе човеку у необухватности Своје вечности. Оваквог подвижника видљиве невоље могу пратити целог живота, али он у себи стоји пред Невидљивим (2 Тим. 4: 7; Фил. 1: 29; Дап. 9: 16; 1 Кор. 15: 30; 2 Кор. 6: 4). Узалудан ће бити покушај да опишемо његово стање: он се препушта вољи Божијој и у овом самоумањивању постаје сличан Христу (Лк. 22: 42). Овај акт у својој суштини представља испољавање кенотичке љубави која човека чини сличним Богу: „Дође час, ево се предаје Син Човечији у руке грешника“ (Мк. 14: 41). Од ове љубави нема веће: предајемо се у свете руке Онога Ко нас је створио, тако улазимо у пуноћу божанског живота.

Значај молитве превазилази вредност сваке друге делатности, без обзира да ли је то у друштвеној или политичкој области, у сфери науке или уметности. Онај ко је ово спознао у искуству лако жртвује своје материјално благостање ради слободног времена за разговор с Богом. Велика је привилегија задржавати свој ум на непролазном; на ономе што је изнад и даље од свих најистакнутијих достигнућа науке, философије или друштвеног служења. На почетку борба за духовну слободу може изгледати као изузетно тешка и ризична; али све се превладава кад молитва потпуно обузме душу.

Молитва дубоког покајања може довести човека у такво стање кад стиче искуство слободе у Духу Истине: „и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8: 32). Нажалост, већина људи не зна ову свету слободу. Први симптом ослобођења јесте одсуство жеље да човек влада било ким; последњи степен је унутрашње ослобођење од власти других људи над тобом; и то није због презирања власти које је Бог установио и управитеља спољашњег живота народа, већ због страха Божијег, који човеку не допушта да преступи заповест о љубави према ближњем.

Беспочетни Бог нам се открио у Свом необјашњивом смирењу. Он, Творац свега што постоји, не влада нама. Истина, нико нема власт над Њим. Човек је слика овог смиреног и слободног Бога; било би нормално да тежимо да Му постанемо слични у слици Битија: да се чувамо господарења над другима и да сами „стојимо у слободи коју нам је даровао Христос“ (Гал. 5: 1; 1 Кор. 15: 23-28).

Кад Светлост Божија дође у душу онога ко се моли она је ослобађа робовања страстима и узводи у светоносну сферу богосличне слободе, пуне љубави, која искључује сваку склоност ка робовласништву које је супротно љубави. Тамо, где нема слободе и љубави, све је бесмислено. Чак и дарови као што су пророчанство, знање свих тајни и силе чудотворства без љубави губе вредност (1 Кор. 13: 1-3).

Велик је и диван свет свете слободе. Ван ње није могуће спасење као обожење човека. Потребно је да се он сам (човек) слободно определи за вечност. Сва твар стреми ка ослобођењу од ропства трулежности у слободу богосиновства (Рим. 8: 21-23).

Данас се свуда одвија борба за слободу и назависност али тешко ћеш наћи човека којем се открила тајна богосличне слободе Оца Небеског. Вредност овог стања се не може описати речима: оно се спознаје само по дару Одозго. И опет. Не могу да се не сетим апостола Павла, који је несумњиво познавао божанско-царску слободу: „Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље…“ (Рим. 8: 19-20).

„Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5: 1). Лако је схватити да страст надмоћи над братом – одмах има за последицу губитак своје независности, и што је страшно, притом одступа од Бога љубави, лишава се благодати Светог Духа. У души поробљивача ствара се рупа кроз коју се пада у празнину небића. Сличност са Господом оних који владају искључује робовласништво у којем нема вечног живота, а нема чак ни пролазног. Доминација се обично постиже путем насиља и убистава. Према таквима ће, као према људима који нису показали милост, на последњем Суду бити примењен принцип: „Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“; и још: „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости“ (Мт. 7: 2; Јак. 2: 13).

„Где је Дух Господњи, онде је слобода“ (2 Кор. 3: 17). Собода је у свом апсолутном облику својствена само Богу. Човеку се даје благослов да је делимично спознаје у молитви сједињеној са животом по заповестима. Молитва – драгоцени дар Неба – захтева од нас „слободно време“. Ради сусрета са Живим Христом није тешко одрећи се наслада које привлаче човека и разговору с Њим дати предност у односу на све друго. Мени је дата ова драгоцена привилегија – могу смело рећи – блаженство које је највећу силу достигло у пустињи. Аскетски појам пустиње није повезан с географијом, већ с начином живота: то је удаљеност од људи кад те нико не види и не чује – кад над тобом нема људске власти и кад ти не владаш никим. Ова слобода је потребна за потпуно погружавање духа, а и целог наћег бића у област Божанског. Тада нам може бити дато божанско бестрашће које се налази изнад свих вредности Земље. Овакав човек не размишља о надмоћи над братом; не тражи част или славу, а још мање материјално богатство. О, заиста истинска слобода не може бити дефинисана речима. Не схватам зашто је у пустињи на мене сишао благослов да живим у слободи „деце Божије“ (Рим. 8: 21). Не кажем да сам овај дар примио у његовој највећој мери, односно кад човек заиста превазилази власт греха и смрти над њим. Али сам на тренутке долазио до границе одакле сам схватио да пуноћа ослобођења долази кад се превлада смрт.

Онај ко се не плаши смрти кренуо је путем слободе. Човек остаје у ропству уколико над њим доминира везаност за земаљско. „Ево ја и деца коју ми даде Бог. А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање“ (Јевр. 2: 13-15).

Само сам делимично искусио надахнуће духовне слободе. Откако сам постављен за духовника живим ван ње пошто сам везан љубављу за оне које ми је Господ слао. Љубав ме често поробљује онима којима служим којима сам потребан ради Бога. Али негде у дубини душе остаје траг искуства које сам доживео. Први пут, још у врло нејасном облику ово искуство ми је дато у Француској кад сам осетио снажну потребу да одем из света. Благодарио сам Промисао Господа о мени видевши да сам слободан да учиним овај корак одласка из света, јер у целој васељени није било никога чији би живот зависио од мене. У својој жудњи за Богом могао сам се упустити у сваки ризик; ништа нисам сматрао драгоценим; слободно сам се препустио свим тешкоћама. То је било почетно искуство царске слободе моје душе. Христос Се у слободи Своје љубави предао на смрт отворивши нам тако пут за највишу спознају, за божанску бесмртност.

Архимандрит Софрониjе (Сахаров)

извор

Беседа Светог Луке Кримског у 8. недељу по Педесетници

Чули сте у данашњем јеванђелском читању о једном од Христових највећих чуда – о насићењу преко пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе.

Зашто је Господ учинио ово чудо? Какво је његов значај за нас? Зашто је уопште Господ чинио Своја чуда?

Одговор на ово питање налазимо код Јеванђелиста Матеја који говори овако: „Исус, отиде оданде лађом у пусто мјесто насамо. А када то чу народ, пође за њим пјешице из градова“. А народ, сазнавши за ово, масовно га је пратио, ишао пешке по обали језера. „И изишавши Исус видје многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове“ (Мт. 14: 13, 14).

Сажалио се на њих – ето где лежи одговор. Љубав према несрећном људском роду, љубав која је есенција Спаситељеве Божанске природе, руководила га је изнад свега у свим његовим делањима, па и док је чинио чуда. Али не само љубав, постојали су и други, веома дубоки разлози због којих је Господ чинио своја дивна чуда: чудесима нас је поучавао.

Када је по Његовој заповести апостол Петар бацио мреже у море, након што се читаве ноћи узалудно трудио, и извукао мрежу пуну риба, и пао пред Спаситељеве ноге, Господ му је рекао: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити“ (Лк. 5, 10).

Видите ли да је у томе чуду био праобраз онога што ће Свети апостол Петар постати, да ће бити ловац људских душа.

Када је Господ васкрсао из мртвих Лазара који је већ четири дана лежао у гробу, у томе се није показала једино Његова љубав, љубав која је чак изнедрила сузе из Његових очију. Ово је било учињено и због тога да би читавом свету показао, да Господ има власт над смрћу, па чак и над труљењем.

Могло би се на овај начин говорити и о другим Христовим чудима, али зауставимо се на чудесном насићењу народа и проникнимо у дубину значења овога чуда. У чему је та дубина?

Одговор налазимо у речима самога Исуса.

Када је након исцељења гадаринског бесомучника Господ Исус сео у лађу и упутио се на другу страну језера, народ је трчао уз језеро и сусретао га са великим одушевљењем. Тада је Господ рекао: „Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се“.

За њих је најважније било насићење хлебом. Чудо само по себи они су доста мање ценили, а Господ је васпитавао њихове мисли тако да би познали узвишени циљ овог дивног чуда. Говорио им је: „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, које ће вам дати Син Човјечији, јер овога потврди Бог Отац“ (Јн. 6: 26-33).

Трудите се за јело које пролази, не само за хлеб. Сетите се да „не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4).

Зато се не брините о пропадљивој, не о земаљској храни, него о храни која постоји и у вечном животу, о духовној храни. Јер не потребује храну само наше тело; наша бесмртна душа је жедна правде, жедна вечног живота. Наша душа такође потребује храну, и то далеко више потребује, него што тело потребује телесну храну. Не може, не може се живети без хране за душу, не сме се душа оставити да гладује, како то данас чине многи, безбројно многи људи.

Душа је наша, како је рекао Тертулијан, један од отаца другог века, по природи хришћанка. А уколико је то тако, уколико је по природи хришћанка, како може живети без Христа, без речи Христових, без општења са Богом Оцем и Духом Светим у молитвама и тајнама? Не може, не може! Она се изгладњује, а понекада и умре од глади.

Ви хришћани знате својим срцем, знате ову жеђ за духовном храном, ову глад душе. Ви знате колику потребу имате за духовном храном, како се ваша душа мучи, како гладује, када не слушате реч Божију, како жудите да чујете макар мрвицу од Божије речи.

А они који су далеко од Христа, који живе само животом земље, ценећи једино земаљска добра, зар они не гладују?

Не, гладују, и те како гладују, али не схватају то. Њихова душа не уме да отворено захтева храну речи Божије, али се глад њихове душе испољава у необјашњивој мучној тескоби.

Поред свих наслада, поред задовољења похоте и страсти, у вихору весеља, богатства и раскоши, често их напада дубока, мучна тескоба. Често им све одједном постаје одбојно и испразно.

Душа плаче, душа је у тескоби и они нејасно осећају ову тескобу своје душе – хришћанке. Душа захтева да њене сузе буду обрисане. Душа моли за храну неизмерно узвишенију него што су та наслађивања, којима људи, далеки од духовног живота, покушавају да је утеше. Душа плаче, душа је у тескоби и нигде себи места не налази.

Ово говори о томе да се не може некажњено гушити глас душе, глас своје савести.

Ево о каквој духовној храни је говорио Господ Исус Христос: Слушали су га и веома Га погрешно схватили и рекли Му: „Шта да чинимо да бисмо творили дјела Божија? Одговори Исус и рече им: Ово је дјело Божије да вјерујете у Онога кога Он посла“ (Јн. 6: 28 – 29).

Ето превасходног и најважнијег од свих дела – веровати у Бога Оца и у Сина Божијег, Кога је Отац послао.

Људи га саслушаше, али им се Његове речи учинише чудним: Зашто би требали да верују у Њега? И рекли су Му: „Какав, дакле, знак ти показујеш да видимо и да ти вјерујемо? Шта ти чиниш?“

Потребан им је био неки чудесни знак, потребни су им били докази, срца им нису познала љубав Христову.

„Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: Хљеб са неба даде им да једу“, ово је било истинско знамење, што им је Мојсеј дао хлеб са неба. „Тада им рече Исус: Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсеј дао хљеб са неба него Отац мој даје вам истинити хљеб са неба“.

Мана није била прави хлеб Божији, била је само праобраз тога Истинитог Хлеба, који ће им касније дати Бог, „Јер хљеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свијету“ (Јн. 6: 30 – 33).

Ето о каквом хлебу је говорио Господ Исус Христос, ето о каквој нетрулежној храни. Ето какво је дубље значење великог чуда насићења пет хиљада људи.

Господ је овим чудом припремио људска срца да схвате шта је то другачија, свештена, вечна храна, храна за душу; припремо их је да схвате да је Он Сам, Син Божији, та храна, да Он Сам јесте тај хлеб, који је сишао са неба, да је Он Своје Тело дао за живот света.

Запамтите ово. Имајте често на уму ову велику јеванђелску причу о томе како је Господ наситио огроман народ.

Имајте на уму то да је она била знамење небеске хране, без које душа не може живети.

Имајте на уму да су и ваше душе гладне, да и њима треба небеска храна, храна потпуно, потпуно другачија од телесне хране и никада не остављајте душу без те хране, као што ни тело не остављате без хране.

Имајте на уму да „не живи човек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих“.

Имајте свагда на уму реч Божију, поучавајте се у њој, слушајте је са великом пажњом; проничите у њу, прожимајте се њоме.

И за то молите помоћ од Самог Христа Бога нашег. Молите се да вам помогне да разумете чудесни смисао онога што читате, јер у Јеванђељу читате речи Христове, речи које свет до тада није чуо нити ће чути, чак ни сличне њима.

Ово ће бити најнеопходнија храна за ваше душе.

Амин.

Извор: Манастир Подмаине

Света Макрина се роди у Кападокији за царовања Константина Великог. Родитељи јој беху Василије и Емелија; она им беше прво дете, и најстарија сестра Василија Великог, Григорија Ниског и остале браће и сестара. Ови честити родитељи имађаху десеторо деце: четири сина и шест кћери. Овој првој кћери пре рођења би дато име Текла, по Божјем откровењу њеној матери у сну; јер баш пред само рођење њено мати њена заспа и виде себе како носи у рукама још нерођено дете; и приступи јој неки светао и честан човек, умиљато погледа на дете и трипут је назва Теклом, дајући тиме на знање да ће та девојчица бити подражатељка целомудреног живота свете првомученице Текле и добровољна мучевица без крви. Пробудивши се после тог виђења, Емелија одмах роди ову девојчицу и надену јој име Текла. Али домаћи и сродници вишс вољаху да јој се да име Макрина, по имену њене бабе са очеве стране, свете Макрине, која у време цара Максимијана Галерија претрпе гоњење за Христа заједно са својим мужем и седам година скиташе се по пустињама, трпећи крајњу оскудицу, док не престаде гоњење. И тако, новорођеној девојчици беше име: Текла по откривењу, Макрина по назвању. И то не узалуд, јер она потом би наследница богоугодног живота обеју ових угодница Божјих, пошто као и оне имађаше она у срцу свом пламену љубав к Богу. Међутим код људи преовлада навика да је зову Макрином, те неки и не знађаху њено прво име, и сви је називаху другим именом. Верује се да је под оба ова имена записана на небу у књизи живота ова невеста Христова.

Када детенце би одојено и порасте толико да се могло учити, мати је стаде васпитавати и учити књизи, почињући не са незнабожачким баснама (као што су то обично радиле друге мајке) и песничким стиховима, у којима је било много штошта недостојно чистог девојачког слуха, него она одабираше из књиге Премудрости Соломонове и из Псалама Давидових и из осталих књига Светога Писма погодне стихове, који садрже у себи или молитве или славословља Божја или добра наравоучења. Способна, девојчица успеваше брзо у учењу, и стално јој беху у устима речи књижне, и молитвено појање у свако доба дана: када устаје из постеље, када се прихвата ма ког посла, када седа за трпезу и када устаје; подне и вечер она не пропушташе без псалмопојања, и пред спавање увек обављаше молитве одређене за то. Поред тога мати је учаше ручним радовима, својственим девојкама, и не дозвољаваше јој да проводи време у нераду и дечјим играма, него се стално бавила или читањем књига или ручним радом. Када девојчица наврши дванаест година, она се толико пролепша, да јој по лепоти не беше равне; чак ни уметници живописци не беху у стању да достојно изобразе лепоту њенога лица. Због тога многи богаташи и знатни људи узнемираваху њенога оца, јер је сваки желео да њоме ожени свога сина. А Макринин отац, као благоразуман човек, изабра међу свима једнога младића који је све друге превазилазио не само пореклом него и памећу и добром нарави. За њега он обручи прекрасну кћер своју Макрину, али свадбу одложи док девојчица не одрасте и постане пунолетна.

Младић заручник се успешно бављаше изучавањем наука, очекујући свадбу. Али Бог који све мудро устројава, по промислу Свом пресече његов временски живот и пренесе га у живот бесмртни. Тада блажена девица Макрина, која у младим годинама својим имађаше разум старице, тврдо реши да се ни за кога другог не удаје, него да девство своје чува у чистоти до краја живота. А када многи просци стадоше тражити Макрину, њени родитељи и сродници саветоваху јој да ступи у брак. Но она као нека старица одговараше им паметно и разборито: Није лепо да девојка, обручена једном веренику, иде за другога, јер је безаконо нарушити једном извршено обручење; по природном закону супружанство треба да буде једно као што је једно рођење и једна смрт. А вереник мој кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је он жив Богу, и није умро него је само отпутовао далеко у другу земљу до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга, када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност. Тако одговараше благоразумна девица Макрина свакоме који јој говораше о браку и саветоваше да се уда, и чуваше себе у беспрекорном девству. Она стално живљаше код своје мајке као код будног стражара живота свог, и служаше јој усрдно са смирењем, не стидећи се и оних послова које обављаху робиње, него све рађаше заједно са њима као да је и сама робиња. Нарочито пак када јој отац отиде ка Господу она постаде својој обудовелој матери неодступна служавка, и утешитељка у свима њеним невољама и тугама, и мудра водитељка целе куће. Као најстарија, она осталој браћи и сестрама својим бејаше учитељица и наставница, као друга мајка, а нарочито најмлађем брату Петру који се роди у време очева умирања; јер када се он јави на свет из утробе материне, отац оде из света. Овог најмлађег брата сама света Макрина научи књизи, свакој благоразумности, доброј нарави и целомудреном животу, те он потом постаде светитељ, не најмањи међу угодницима Божјим. Када се брат свете Макрине Василије, рођен иза ње, врати кући са наука које је много година изучавао по разним земљама, и стаде се као млад гордити својом ученошћу, света Макрина га својим кротким и богонадахнутим речима за кратко време приведе таквом смиреноумљу, да он убрзо презре све житејско и изабра себи монашки живот. Ова права слушкиња Христова и другога брата свог, по имену Навкратија, још младог, душекорисним разговорима својим обрати к љубави Божјој и к чистом животу.

И Навкратије, оставивши све, оде у пустињу, и служећи престарелим пустиножитељима заврши свој живот још у младим годинама. По савету ове благоразумне девице и мати њена, блажена Емелија, пошто чесно удоми остале кћери и даде слободу робовима и робињама, остави вреву и бриге овог сујетног света и оде у женски манастир, те се обадве заједно, мати и кћи, уневестише Христу, примивши монашки образ. И неке од њихових робиња добровољно се заједно са њима одрекоше света и ступише у манастир; и све им беше заједничко: једна келија, једна трпеза, једне хаљине, и све потребно за живот добијаху подједнако; и служаху Господу једнодушно, у смирености, кротости и љубави; и не беше у њих ни гњева, ни зависти, ни мржње, ни охолости, нити ишта такво што не би било угодно Богу; оне се потпуно ослободише таштих жеља и сујетног хвалисања. Њихова слава беше у томе - да их нико не зна, њихово богатство - у сиромаштву, храна - у уздржању; све земаљско отресавши као прах од тела, оне сав ум свој устремише ка Богу, и усрдно се мољаху и псалме појаху и књиге читаху дан и ноћ. У њих беше један непрекидан посао, и одмор од посла: свагда се бавити богоразмишљањем и молитвом. А брига и труд око онога што је потребно телу, то за њих беше нузгредица. Који језик може изразити њихово богоугодно живљење у испосничким подвизима, којим се оне уподобљаваху анђелима? Оне беху као нека средина између анђела и људи: превазилажаху телесне људе, а чистотом и уздржањем досезаху до бестелесних анђела. Само у једноме оне не беху равне анђелима: у томе што су анђели бестелесни, а оне имађаху тело. Ако би их ко и сравнио с анђелима, не би погрешио: јер, будући у телу, оне подражаваху бестелесне анђеле, богољубивим срцем предстојећи с њима на небу Богу. Такав живот оне вођаху не за кратко време, већ до саме старости и смрти.

Када блажена Емелија зађе у дубоку старост, она изнеможе телом и приближи се к блаженој кончини својој, к њој дође најмлађи њен оин Петар, који добро напредоваше у богоугодном животу, и заједно са светом Макрином служаше матери у болести њеној. При самом пак разлучењу њеном од тела, са обадве стране њене самртничке постеље сеђаху њена чеда, Макрина и Петар, и спомињаху поименце осталу браћу и сестре, а она им свима остављаше свој матерински благослов као ризницу. Затим, положивши једну руку на Макрину а другу на Петра, она обраћајући се Господу рече: "Теби, Господе, дајем првину и десетак од плода утробе моје: првина - то је ова прворођена кћи, а десетак - овај најмлађи син! Јер си Ти у Старом Завету наредио да се Теби приноси првина и десетак од плодова: стога нека ови буду на жртву благопријатну Теби, и нека на њих сиђе светиња Твоја!" Рекавши то, она предаде свету душу своју у руке Божје. И деца чесно погребоше своју матер, положивши тело њено у гроб оца свога, крај моштију мужа њена, јер она тако нареди пред смрт своју. После тога након извесног времена свети Василије Велики би постављен за архиепископа Кесарије Кападокијске, и свог брата Григорија, званог Ниски, постави за презвитера, а такође доведе к себи и другог брата, Петра, и причисли га црквеном клиру. Дознавши о томе, света Макрина се обрадова у души. Девет пак година после тога она опет чу о светом Василију да се преставио ка Господу (1 јан. 379 г.), и веома се ожалости, тугујући не због смрти рођеног брата, него што се угаси такво светило Цркве и паде такав стуб побожности. Затим се и самој светој Макрини приближи време одласка к Богу.

О чесном престављењу њеном свети Григорије, епископ Ниски, брат њен, пише следеће. Девет месеци након кончине Василијеве би сазван у Антиохији сабор епископа, на коме бејах и ја, вели Григорије. После сабора имао сам намеру да посетим и видим нашу сестру Макрину; давно се нисмо били видели, чему су биле разлог многе невоље и опасности, које су ме сналазиле, јер сам осам година био свуда гоњен од аријанаца. Ја дакле кренух к њој, и када већ бејах превалио веома дугачак пут и приближих се к назначеном месту на дан хода, ја ноћу имадох у сну овакво виђење: изгледало ми је да на рукама носим мученичке мошти, из којих излажаше светла луча, као из чистог огледала изложеног сунцу, и ја не могох гледати очима на тако силно блистање. Такво виђење ми се три пута понови те ноћи, и ја нисам могао да га разумем. Али ми у души бејаше нека туга, и ја продужих пут очекујући како ће се збити онај сан. Када се приближих месту где блажена Макрина провођаше анђеоски и небески живот, многи ми изићоше у сусрет поздрављајући ме с чешћу и љубављу, ја упитах једнога познаника о мојој сестри Макрини; он ми рече да је она тешко болесна. Ја онда тужна срца похитах. Стигавши у обитељ, ја најпре уђох у цркву где нас све монахиње очекиваху. После молитве и благослова ја видех да међу монахињама не беше њихове игуманије, моје сестре Макрине, и срце ме заболе. Ја онда пођох у њену келију и нађох је где тешко болесна лежи не на постељи него на земљи, на дасци прекривеној врећом; и дрвено узглавље беше прекривено другом врећом. Угледавши ме где улазим на врата она се подиже и паде на руке, јер устати није могла, него, уколико јој беше могуће да се подигне на постељи, она ми се поклони; ја је брзо подигох, положих је на истом месту и са сузама је целивах. А она, подигавши руке к Богу, рече: Благодарим Ти, Владико Боже мој, што ми учини и ово добро и испуни ми жељу, пославши слугу Свога да посети слушкињу Твоју. Затим она стаде разговарати са мном, скривајући своју болест. Јер, не желећи да ожалости душу моју, она ретко и лако уздисаше, и употребљаваше велики напор да задржи често уздисање, а према нама показиваше спокојно лице. Говорећи речи мудре и корисне, она спомену Василија Великог, и мени би тешко на души због Василија, и не могох се уздржати од суза. А она, угледавши моје горке сузе, одмах престаде говорити о Василију, и поче говорити о дивном промислу Божјем, о будућем веку, о томе ради чега би саздан човек, и како он постаде смртан, и како кроз привремени прелази у вечни живот; и збораше друге богонадахнуте речи, веома корисне по нас, а њеној души причињаваху радост, јер она бејаше пуна Духа Светога: из уста њених тецијаше благодат као из неког извора, и сав ум њен беше у небеском. Завршивши разговор, она ми рече: "Време је, оче, да се мало одмориш од дугог пута и да тело поткрепиш храном". А ја, иако нисам желео да се удаљим од ње и прекинем пријатни разговор њен, ипак се не усудих да се успротивим њеној жељи, и одох од ње. А било нам је спремљено за одмор дивно место у оближњем врту, у хладовини дрвећа; но мене не могаше ништа развеселити, срце ми је патило, јер видех да је моја сестра на умору, и очекивах на који ће се начин збити моје сновиђење, које већ почех разумевати, тумачећи га себи овако: мошти мученичке, то је сестра Макрина, која стварно у току толиких година свакодневно мучећи себе испосничким подвизима из љубави к Богу; умртви тело своје као мученица и потпуно умре греху; а света луча што излажаше из моштију означава благодат Духа Светога који обитава у њој. Док ја тако размишљах и туговах, блажена дознаде то Духом, и посла ми извештај да је болест њена попустила и да јој је боље. А ово она учини, да ја не бих туговао и губио наду на њено оздрављење. Међутим, она ме тиме тешаше, говорећи у преносном смислу не о телесном већ о душевном здрављу свом. Обрадован тако добром вешћу ја узех храну и мало се одморих.

После тога опет одох к њој, и она поново поче душекорисну беседу, спомињући сва доброчинства учињена њој и целој нашој породици; и велику благодарност за све то узношаше Господу. А ја, наслађујући се њеним речима, помишљах у себи: Када би се овај дан продужио, да бих се што више насладио њеним речима! - Али како дан нагињаше к вечеру, то нас време призиваше к вечерњој служби у цркви. Стога нас болесница отпусти, а сама се стаде усрдно молити Богу. Када сутрадан дођох к њој, вели свети Григорије, ја одмах познадох да ће она свршити: јер видех да су је све телесне силе напустиле; и то ме силно ожалости. Она разумеде моју жалост и стаде ме тешити разноврсним богонадахнутим речима и душекорисним повестима, а сама беше пуна духовне радости: у њој не беше ни страха од смрти, нити икакве смутње, већ велика нада у Бога. У подне она још више изнеможе и престаде разговарати с нама, а стаде молитвом разговарати с Богом, подигавши руке к Њему. Она се мољаше тако тихим гласом, да смо ми једва могли чути. У молитви њеној беху ове речи: "Ти си, Господе, удаљио од нас страх омрти; Ти си устројио тако, да крај овог временског живота буде за нас почетак вечног бољег живота. Ти тела наша упокојаваш сном смрти на кратко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Ти земљано тело наше, саздано Твојим рукама, повераваш земљи као ризници; и то што јој дајеш, опет ћеш тражити од ње, преобразивши наше смртно и обезобличено тело у бесмртно и благољепно. Ти си нас избавио од проклетства и греха; Ти си смрскао главу змије и ишчупао из чељусти њених прогутаног човека. Ти си развалио врата ада и, срушив силу онога који има државу смрти, отворио нам пут ка васкреењу. Ти си дао онима који се боје Тебе знамење, Крст Твој свети, за победу над противником, и за утврђење и очување живота нашег. Боже вечни, Теби се предадох од утробе матере своје; Тебе свом снагом заволе душа моја; Теби и душу и тело поверих од младости своје, - Ти ми пристави анђела светла, да ме води на место светло и прохладно, где је вода одмора и окриље светих отаца! Ти који си уклонио пламени мач што спречаваше улазак у рај, и отворио рај разбојнику што беше распет с Тобом и повери себе милосрђу Твом, помени и мене, слушкињу Твоју, у царству Твоме! јер и ја сам се сараспела Теби, прикивајући страхом Твојим тело моје и свагда испуњујући заповести Твоје. Нека ме она страшна провалија не одели од изабраника Твојих и нека ми завидљивац не препречи пут! Нека се не обрету пред очима Твојим греси моји, које по немоћи природе наше учиних пред Тобом или речју, или делом, или помислом! Прости ми, јер Ти имаш власт отпуштати грехе. Дај да душа моја, свукавши са себе тело, предстане Теби непорочна без греха и прљавштине, и нека буде као кандило пред Тобом!" Говорећи тако, блажена прављаше десном руком својом крсни знак на очима, на устима, на срцу, и са молитвом предаде душу своју у руке Божије. И изгледаше као да је заспала обичним сном: очи беху затворене, уста затворена, руке на грудима прекрштене, и цело тело тако добро одевено да му ништа није требало од руку људских. А ја, гледајући је, плаках горко. Тако исто и монахиње, које дотле задржаваху сузе, бојећи се да плачем не ожалосте своју духовну матер, и скриваху у себи бол срца свога, када видеше да она више не дише, тог часа громко заплакаше и горко заридаше. И једва сам успео после дугог времена да их усаветујем да престану плакати и почну уобичајено појање и молитву. После тога ја их замолих да на кратко време изађу из собе, а ја остадох поред покојнице са неколико њих, које јој за живота беху ближе и служаху јој; међу њима беше једна, по имену Вестијана. Она беше сенаторског рода, и, удавши се, поживе кратко време у браку, јер јој муж убрзо умре. Оставши удовица она се не хте по други пут удавати већ презре славу, богатство, лепоту и уживања овога света и оде к блаженој Макрини, и у њој нађе нежну чуварку свога удовиштва. И проведе поред ње много година, монахујући добро. Тој Вестијани ја рекох: Треба сада ово мртво девичанско тело обући у чисте хаљине. - Вестијана се обрати питањем другој монахињи, Лампадији: Шта је наредила духовна мати наша односно свога погреба? - Расплакавши се, Лампадија одговори: Кончина ове преподобне матере наше украси се чистим животом, а телесне украсе, као што у временском животу не требаше, тако не уготови ни за свој погреб. Ево суре власенице, ево искрпљене расе, ево старе мандије, ево подераних сандала, - то је сво њено богатство, и ништа нигде није сакривено, ни у сандуку, ни у ризници: јер у ње беше ризница и скривница - небеска обитељ, тамо она све своје положи, а на земљи не остави ништа. Тада, вели свети Григорије, рекох тим монахињама: Ја имам код себе ново одјејање, које сам спремио себи за погреб; хоће ли јој бити по вољи, ако је оденемо у то моје одјејање? - Монахиње ми одговорише: Да је жива, она ни онда не би одбила твој поклон, јер те је веома поштовала и волела: поштовала као архијереја, волела као рођака; а и уопште, што је братовље није туђе сестри. - Ја онда послах да донесу моје погребно одјејање и наложих Вестијани и Лампадији да покојницу обуку у њега. Облачећи чесно тело свете Макрине, Вестијана скину са њеног врата гвоздени крст и гвоздени прстен, на коме бејаше изображен крст, и рече ми: Ето какав накит ношаше о врату невеста Христова! - Тада ја узех себи прстен, а Вестијани дадох крст. При томе она ми рече: Добар си део изабрао себи, оче, јер се у том прстену налази частица од животворног дрвета часног крста Господњег. - Затим ми она опет рече: Погледај, оче и ову чудесну ствар! - И откривши мало прса покојнице, она ми показа на телу њеном ожиљак од некадање ране и исприча ми оно што беше лично чула из њених уста: Када блажена живљаше још код мајке, на овом месту појави се у ње љута и неизлечива рана, коју је требало да оперишу и лече искусни лекари; иначе она се имала раширити по целом телу, коснути се самога срца и изазвати смрт. Мати ју је саветовала да рану покаже лекарима и да је они лече, јер је лекарска наука дата од Бога ради исцељивања људи. Но њој беше врло неугодно да допусти да мушке очи гледају њена обнажена прса и да је лекари додирују. И она одлучи, да радије трпи опаку болест, па чак и умре, него да се покаже лекарима. А једне вечери, када по обичају свом услужи матер своју рукама својим, она се повуче у молитвену одају, затвори се у њој и проведе сву ноћ на молитви, правећи метанија и заливајући земљу сузама, просећи исцељење од самога Бога, истинског Лекара душа и тела. Затим, узевши са земље прах, оквашен сузама њеним, стави га на своју рану. Сутрадан пак, брижна мати је стаде просто преклињати да допусти лекарима да је лече. Она на то рече: Мајко моја, за моје исцељење довољно ће бити да ти руку своју положиш на моју рану и начиниш крсни знак над њом. - И када мати завукавши руку своју у њена недра, напипа болесно место и прекрсти га, она не нађе рану: јер се Божјом силом исцели болест, и рана и болови ишчезоше, само на месту ране остаде мали ожиљак да подсећа на чудо Божије. То Вестијана исприча, а свети Григорије записа. Он исто тако опширно описа и погреб блажене Макрине, што ћемо ми укратко изложити.

Мртво лице свете Макрине беше толико лепо, да оно сијаше неким чудним зрацима. На погреб њен слеже се силан свет, ни од кога позван, већ самим Богом сабран. Дође и епископ тога краја Араксије са целим свештеним сабором. Сви наглас плакаху; народ се силно тискао, старајући се да се дотакне ковчега са моштима светитељкиним; и услед тог тискања једва донеше ковчег до гроба. Блажену положише у гроб њених родитеља, поред моштију њене матере: јер она беше тако наредила, да заједно почивају тела оних које заједно проведоше живот. Од чудеса свете Макрине спомиње само једно свети Григорије, њен брат и писац њеног житија. И то ово чудо: за живота свог преподобна даде иецељење једној девојчици, слепој на једно око, и то пољубивши јој болесно око. Јер од пољупца светих уста њених нестаде болест, и око стаде видети јасно. А о осталим чудесима њеним исти свети Григорије каже ово: "Многе друге ствари које чух од монахиња што су живеле са њом и добро знале сва дела њена, ја нисам записао у овој повести, јер многи људи верују само оним делима која сами могу чинити, а делима која превазилазе њихове силе не верују него их сматрају за лажна. Стога нећу причати о томе како се у време глади не смањиваху пшеница коју она својим рукама даваше потребитима, и хлеб гладнима; и о другим не малим чудесима њеним: брзом исцељивању од болести, изгнању ђавола, пророчкој прозорљивости, предсказивању будућности. Иако је све то тачно и истинито, ипак ћу преко тога прећи ћутке, да не бих био крив за грех неверја слабих људи, који будући телесни, не знају како Бог по мери вере раздељује своје даре: онима који имају малу веру даје и мање дарове, а онима који имају већу веру даје веће дарове". Ми пак, верујући у свемогућу силу Божју, славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://spc.rs/sr/news///11481.prepodobna-makrina.html