Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте.
Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозрети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на зло их подстиче.
Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другама. Не чини им никакве замерке и не подсећај их на учињену ти неправду.
Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће пре. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају.
Тешко је да без невоља победимо своје фарисејско самооправдање. Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе ко те је увредио не опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут ниси уопште ни почео.
Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успео да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брже моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног месеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.
Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспео до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у
помоћ како би кушача удаљио од тебе.

одломак из књиге "Обитавање безграничног у срцу"

Када волимо свог ближњег, природно је да му желимо добро...
 
Када видимо да га нека његова особина или начин живота спречавају да буде срећан, па се то још преноси и у наш однос те и ми почињемо да патимо, тада пожелимо да му помогнемо да се промени…
 
Иако имамо добру намеру, проблем је у томе на који начин покушавамо да је спроведмо у дело.
 
Да, промена јесте неопходна, али пут којим се до ње долази често је у потпуно другом смеру од онога одакле је ми очекујемо.
 
Фокусирамо се на то како да променимо другу особу и њен однос према нама, али не схватамо да се то може остварити једино променом нас и нашег односа према њој…
 
Појаснићу то на једном обичном примеру:
 
Замисли да држиш једну мараму са особом коју волиш и желиш да јој помогнеш да се промени… Ти држиш један крај мараме, та особа држи други крај. Покушавајући да је помериш према себи са места на ком је, вучеш мараму према себи надајући се да ће друга особа то прихватити и кренути да корача према теби.
 
…Али она остаје у свом месту и само још више затеже свој крај мараме. Почињеш да нагло цимаш мараму горе, доле (”таласаш”) не би ли се друга особа померила из места у ком је…али ништа. Полако расте фрустрација и осећаш се немоћно, безнадежно… усамљено.
 
Ако не можеш да натераш и ”намолиш” другу особу да промени свој начин како се држи за ту мараму и да се помери из места у коме је, на кога можеш да утичеш? Ко још држи ту мараму? Ти… Управо ту јесте моћ твоје слободе: Ако други крај мараме на жели да се помери према мени и не могу га натерати на то, могу ја да откријем нове начине како да користим мој крај мараме и да се померим према њему да бисмо били ближе. Какав је мој хват мараме, то је у мојој моћи…
 
Људи се не мењају зато што им говоримо да би ”требало да се промене”. Људи се мењају када се осете сигурно јер ми научимо љубављу да их прихватимо у тренутном издању у ком јесу. Често и тада имају несвесну потребу да испровоцирају нашу бурну реакцију и тиме ”увере себе” да ”ипак нису вредни љубави и стрпљења” и тако остану заглављени у страху од промене, изнова потврђујући себи и другима своје несвесно уверење ”да ће на крају остати сами”.
 
Да… на жaлост ни поред свог нашег труда нема сигурности да ће та особа прихватити нашу жртву и упорност у љубави…, али са нашим трудом и вером расте и могућност да се то догоди. Већ и у том нашем труду ми полако мењамо себе на боље и љубав доноси добро и нама самима.
 
Не заборави да ни Бог не може натерати човека да се промени и прихвати љубав коју му Христос пружа, али га то не спречава да га и даље воли и нада му се. Не може натерати човека да му дође, али је могао Он доћи човеку поставши и сам човек… Тако смо му и ми пришли, јер је Он први пришао нама (”Ми љубимо њега, јер Он први заволе нас” 1Јн 4,19).
 
Не можеш натерати другог да се промени, али можеш научити како да ти оствариш ту промену у себи… Тада тој промени у теби полако прилази и твој ближњи.
 
Како бих могао да ти помогнем и боље разумем са чим се суочаваш по овом питању, уколико желиш одговори на ово питање, а ја ћу се потрудити да ти напишем краћи одговор:
 
”Да ли у твом животу постоји неко кога би желео да промениш. Ако постоји, на које начине си то до сада покушао да урадиш?”

др Данило Михајловић

Размишљања у одбрану онога што обично критикујемо
Да бисте пронашли заједнички језик са другом особом, понекад морате бар да обуздате свој. Недавно, у разговору са старијим комшијама, веома финим људима, али далеко од Цркве, поново сам чуо веома уобичајену тезу: „Главно је да је Бог у души.“ Већ сам дубоко удахнуо да бих се обрушио на низ подједнако уобичајених приговора. И одједном сам помислио: шта се, заправо, овде може приговорити? На крају крајева, ово је заиста главна ствар! Најважнија ствар од свега што постоји на свету, и то управо са хришћанске тачке гледишта. Сви Свети Оци једногласно сведоче да нема ништа важније од сједињења душе са Богом. То је последње добро и највиши циљ у људском животу.
Овде једноставно нема шта да се расправља, и моји ванцрквени саговорници су сто посто у праву. Дакле, из уобичајеног апологетског арсенала, остаје ми само један аргумент: да покушам да им докажем да је главна ствар, наравно, главна ствар, што управо у њиховим душама Бога нема. Јер да је Он био тамо, онда би они живели другачије, и ишли би у цркву, и њихова срца би увек била испуњена миром, благодаћу и радошћу... Изгледало је исправно све то рећи . И одговарајуће речи су ми већ биле на врху језика. Али таква очигледна неистина, таква бескрупулозна окрутност ми се одједном учинила у тим речима да их једноставно физички нисам могао изговорити. Тако да им тада нисам ништа одговорио. Промрмљао сам нешто неразумљиво, као: „Да, наравно, главно је да је душа са Богом, а Бог у души“, брзо се опростио и отишао кући.
Шта ми је преостало? Моје комшије су људи који нису баш упознати са хришћанском доктрином. Оно што поздано знам је да Црква поштује Бога као Свудаприсутног. То јест, цео Универзум није ништа друго до остварење стваралачких енергија Бога. Својим непрекидним стваралачким деловањем Он одржава у постојању цео свет који је створио. Свети Григорије Палама је писао о овом невероватном својству Бога – да буде увек, свуда и у свему : „Бог јесте и назива се природом свега што постоји, јер све учествује у Њему и постоји само захваљујући том учешћу, али учешћу не у Његовој природи, већ у Његовим енергијама.“
Али, ако је Бог присутан свуда и у свему, како онда могу тврдити да Он није и у душама мојих ближњих? Свуда је, али овде Га нема! Ово је толико очигледан апсурд... Да су моји саговорници били упућенији у ову област, једноставно би ми се смејали са таквим нивоом аргументације.
Штавише, Оци, напротив, сведоче о посебном, преференцијалном присуству Бога у души било које особе у поређењу са свим осталим у свету. Штавише, ово присуство није условљено моралом нашег живота; то припада самој природи душе. На пример, ава Доротеј каже: „Када је Бог створио човека, у њега је усадио нешто Божанско, попут извесне мисли која просветљује ум и показује му шта је добро, а шта зло – то се зове савест.“ То јест, свака манифестација савести је деловање божанског принципа у нашој души. Али није само савест та која има тако високо порекло. Макарије Египатски приписује овој области уопште сва природна својства душе: „Заиста је душа велика, Божанска и дивна ствар. Када је Бог створио душу, Он је у њу ставио законе врлине; расуђивање, знање, интелигенцију, веру, љубав и друге врлине по лику Духа.“ Могу се навести многа слична патристичка сведочанства. И може се говорити само о некој врсти „божанског вакуума“ у души особе која не иде у цркву или чак потпуно не верује, упркос свим овим доказима.
Да, душа је оштећена грехом, због чега су сва ова божанска својства сада у човеку у поремећеном стању. Да, обим ове штете може бити веома озбиљан. Али зар никога од нас никада није обузело необјашњиво узбуђење лепотом пламтећег заласка сунца или звезданог ноћног неба? Зар те срце није болело од сажаљења при погледу на туђу несрећу? Зар се бар понекад није распламсавало болном љубављу и сажаљењем према свим живим бићима која постоје на Земљи?
Све су то манифестације божанског принципа у души, глас Творца, који у њој звучи понекад чак и против наше воље. Чак и најубеђенији атеиста то чује у себи, иако ову појаву објашњава на свој начин. За верника, ови духовни покрети су једнако сигуран доказ његове везе са Господом као што је пулс доказ присуства срца у грудима. Чак и ако верује на неки веома посебан начин (не иде у Цркву , не учествује у Светим Тајнама и ритуалима), његова душа ипак није страна Творцу. И он то осећа, живи са овим природним осећајем Бога у својој души. То може бити једина светлост доброте у његовом животу. И стога, покушај да га убедите у супротно је очигледно узалудан подухват. Он неће разумети ове аргументе, неће их прихватити, и биће у праву.
То су мисли које су ми пале на памет након баш тог спора са комшијама, до којег срећом никада није дошло. Уместо да се ухватим за њихову опаску о Богу у души као за танку нит која би могла да повеже поглед на свет ових људи са учењем Цркве, скоро сам прекинуо ову нит. У таквој ситуацији, потребне су сасвим другачије речи, другачији аргументи који не би негирали човеково религиозно искуство (чак и ако је оно веома специфично), већ би се, напротив, ослањали на то искуство, користили га, додавали нешто ономе што већ постоји у њему, а не одузимали претходно.
Свудаприсутни Бог, наравно, присутан је својим енергијама у души сваког човека, као што је присутан свуда и било где: од бескрајних дубина свемира до најобичније столице у нашој кухињи. Једина разлика је у томе што столица није у стању да перципира ово божанско присуство; не може то схватити нити му се дивити. А ни џиновска глобуларна јата звезда у центру галаксије нису способна за ово. У целом универзуму, само људска душа може да осети и схвати ову дубоку природну везу Универзума са Богом. Јер је створена управо за тако јединствену мисију – сусрет творевине са њеним Творцем. Овако о томе говори Макарије Велики : „Нема друге такве блискости и узајамности као што је она коју душа има са Богом и Бог са душом. Бог је створио различита створења; створио је небо и земљу, сунце, месец, воде, плодно дрвеће и сваку врсту животиња. Али Господ не почива ни у једном од ових створења. Свако створење је у Његовој власти; међутим, Он није успоставио престо у њима, није успоставио заједницу са њима; Он је био задовољан једним човеком, ступивши у заједницу са њим и почивајући у њему. Видите ли у томе сродство Бога са човеком и човека са Богом! Као што је Бог створио небо и земљу да човек обитава у њима, тако је створио тело и душу човека као пребивалиште за Себе, да би обитавао и почивао у свом телу као у Својој кући, имајући за Своју лепу невесту вољену душу, створену по Његовом лику.“
Душа сваког од нас осећа ову узвишену сврху – да будемо невеста Божија. Али чак ни међу људима није уобичајено да се невесте узимају силом. Задивљујуће је: Свемогући Бог смирено чека да душа човека слободно одговори на Његов позив, који свако од нас стално чује у себи: Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном ( Откр. 3:20 ).
Бог куца на врата наших срца и чека да Му душа одговори љубављу и спремношћу да се сједини са својим Творцем у најближој заједници која је само њој доступна у целом Универзуму. Управо то куцање несумњиво препознајемо у себи као присуство Бога. И у извесном смислу ово је тачно: на крају крајева, ако се чује куцање, онда постоји Неко Ко куца. Али ослањати се на ово и задовољити се пуком свешћу о овој чињеници било би једноставно апсурдно. Није довољно чути позив; такође морате да одговорите на њега.
Дакле, девојка, будући да је невеста, чује куцање на вратима са затајеним дахом, препознаје глас свог младожење и радује се његовом доласку. Али њихов брак се никада неће остварити ако млада никада не изађе да упозна свог вереника. Чак и ако јој младожења остане веран заувек, чак и ако сваки дан долази на њена закључана врата – то и даље неће ништа променити. Живот ће проћи поред тебе, а глупа млада ће остати стара девојка, наивно објашњавајући пријатељицама: „Не, шта причаш, нисам нимало усамљена! Имам дивног вереника, он ме толико воли – чујеш ли како упорно куца тамо на трему!“
Свеприсутни Бог је присутан свуда. Он је такође у души сваке особе. Али свако од нас има избор. Човек може направити барем један корак ка овом Богу како би се с Њим сродио, како Он жели. Или једноставно можете бити задовољни природним опажањем Бога у себи, као што би то учинила и столица када би имала ум. Постати као Бог или постати као столица је дилема коју морамо решавати сваког дана током целог живота.
За другу опцију нису потребни посебни напори. Довољно је само рећи себи: „Бог је у мојој души.“ Међутим, такав избор је препун веома озбиљних последица. Особа која мора да преноћи у шуми зими може се смирити мишљу да има шибице у џепу и да има пуно дрва за огрев. И ово ће бити апсолутно исправно резоновање. Али може се испоставити и да је апсолутно бескорисно ако особа никада не упали ватру. И даље ће бити доста дрва за огрев, шибице ће и даље бити у његовом џепу, али он сам ће умрети.
Осећај Бога у нашој души је само искра истинског живота, оно мало што је остало у човеку од невероватног и несхватљивог јединства са Творцем, које је изгубљено током пада. Глас Божији звучи у нама као нека врста гаранције могућег повратка, као подсетник на изгубљено добро. И љубав, инспирација, саосећање, савест и коначно, осећај пуноће бића, који називамо срећом – све су то манифестације божанског у нашој души. Свако од нас разуме да се управо у тим стањима открива наша истинска човечност, управо овде постајемо оно што би увек требало да будемо. Али сви такође знају колико су ретки и кратки ти тренуци просветљења, после којих поново наступа наше уобичајено стање: незадовољство животом, једва потиснута иритација, завист, бескрајна негодовања, понекад и отворена мржња... И што је најважније - нејасна туга због нечег већег, тежња ка неком високом циљу, чије име чак ни не знамо. Овај болни осећај је чежња душе за изгубљеним Богом, чежња усамљене невесте за Жеником. Немогуће га је задовољити било чим, јер ниједно земаљско добро не може заменити Дародавца свих тих добара.
А Дародавац стоји на вратима наших срца, куца и чека да Му одговоримо. У ствари, молитва је апел Богу душе уморне од метафизичке усамљености. На крају крајева, често се дешава да човек верује у Бога, али му се не обраћа са молитвом само зато што се плаши да неће добити одговор и да ће изгубити чак и крхку веру коју има. Али ово је неоснован страх. Довољно је само подићи поглед ка Небу и шапнути: „Господе, осећам се усамљено и лоше без Тебе, желим да будем са Тобом, помози ми да видим Твоју љубав!“ Можете то рећи на неки други начин, речи могу бити потпуно другачије. Можда уопште нема речи. Али ако такав позив долази из људског срца, Господ ће му сигурно одговорити. Нико не зна унапред какав ће тачно бити тај одговор. Али човек ће свакако осетити да је Бог дотакао његову душу, да га Бог истински воли. Почеће да види Божју помоћ у својим најобичнијим пословима, да осећа како га Бог подржава у тешким временима, колико пажљиво Бог учествује у његовом животу. Све што би му раније изгледало као случајност одједном ће се склопити и формирати невероватни мозаик овог Божанског одговора. И онда човек никада неће моћи да живи онако како је живео пре овог сусрета. Више му неће бити потребно објашњавати зашто Црква постоји , зашто се не може грешити, које су заповести. Све ће му се то постепено почети откривати кроз природну жељу да не увреди љубав Божију која му је откривена, да не одбаци ову љубав, да је поново не изгуби.
Архиепископ Натанаил (Лвов) је написао: „Чак и ако, отргнут силама зла од свог Творца, човек заборави само име Божије, ипак дуго времена у његовој души звуче неземаљски мотиви љубави према добру, према истини, према мудрости и према лепоти. Света способност да воли основна својства Бога остаје у човеку дуго времена. Људска душа се не квари брзо, осим ако не почне да квари саму себе.“
Не знам да ли ћу икада поново имати прилику да о свему овоме разговарам са својим комшијама. Али чак и ако никада више не будемо водили овај разговор, ипак не жалим што сам тада ћутао. Било је боље ћутати него рећи оно шта бих им рекао. Да, духовни живот црквеног хришћанина може бити толико дубок и вишеструк да, у поређењу са њим, нечија тиха, „домаћа“ вера у „Бога у души“ делује као наивна самообмана. Па ипак, чак и тако крхки изданци туђе вере могу да проклијају ако се подрже, а не згазе.
На крају крајева, апостол Павле није грдио Атињане због идолопоклонства, иако је био огорчен у духу при погледу на овај град пун идола ( Дела апостолска 17:16 ). Напротив, он је започео своју проповед у Ареопагу проналазећи љубазне, поштовајуће речи за њих: А Павле стаде насред Ареопага и рече: Атињани! Видим из свега да сте посебно религиозни. Јер пролазећи и гледајући ваше светиње, нађох жртвеник на коме је писало: „Непознатом Богу“. Онога коме се ви, а да то не знате, клањате, то вам проповедам ( Дела апостолска 17:22–23 ).
Данас су многи људи подигли такав жртвеник „непознатом Богу“ у својим душама. И уместо да убедљиво доказују да у њиховим душама нема Бога, чини ми се да би било много исправније покушати им објаснити да је „Бог у души“ Христос, Кога поштују, а да то не знају.

Александар Ткаченко

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Човек се обраћа Богу и почиње да разговара с Њим, и ми то можемо да назовемо молитвом. А потом се обраћа другим људима, да би им испричао о Богу, како би и сам боље схватио садржај своје вере – и ми то можемо да назовемо богословљем.
Он притом користи људски језик, јер ангелски не зна, и то је природно и правилно. Поред тога, човек не може непрекидно да се налази у стању светости, озарења, пламене молитве. Њему су потребне и туђе, «позајмљене» речи – као оријентири. Оне не замењују сопствено искуство, али му помажу да се отвори, одржи – као што нам и туђи стихови о љубави помажу да схватимо и изразимо нашу соптвену љубав. Због тога је богословље просто неопходно. Без њега, као и без црквене молитве «туђим речима», верујући човек прелако постаје плен сопствене маште и туђе непоузданости. Јереси, то јест нетачне представе о Богу, заиста постоје, и да би се пришло к Истини, треба знати разликовати је од лажи.
Речи о Богу треба да постану икона, која нас води ка Богу. Али бива и другачије: оне постају идол. Човек теше од речи, као раније из дрвета или камена, неки лик Бога – по сопственом укусу, разуму и умећу – а потом почиње ревносно да му се поклања, па чак и да му приноси људске жртве. Како се то дешава?
Бог је – Другачији. Свако назначење које Му дајемо, било оно чак и најтачније, и даље остаје непотпуно и нетачно. Називајући Га љубљеним или праведним, ми обично пројектујемо на Њега наше представе о љубави или праведности, и потом расуђујемо управо о њима. Постоји предање о древном богослову, који је шетао обалом мора, размишљајући о Богу, и од‌једном је угледао дечака, који је пресипао воду у малу рупу. «Шта радиш?» - упитао је богослов. «Хоћу да преспем море у ову рупу!» - одговорио је дечак. Богослов се насмејао. Тада му је дечак рекао: «А зар ти не радиш то исто покушавајући да сместиш Бога у сосптвени ум?».
Богословски појмови се могу условно поделити на две групе. Једна представља потпуно конкретне ствари, доступне осећајној перцепцији, као например: смрт и Васкрсење. Уколико говоримо, да је Христос умро и васкрсао, то ће различито звучати на разним језицима, али ће се смисао у потпуности поклапати. Али у богословљу постоје идеје, које чак и носиоци једног језика различито схватају, као например: светост, страх Божији или праведност.
Христос је умро и васкрсао «ради нас људи и нашега спасења». То је чињеница. Али богослови обично дискутују о другом: ко, како и коме је принео искупитељну жртву на Голготи, или када, како и у ком смислу хлеб и вино постају на Евхаристији Христово Тело и Крв. А то су већ сложени појмови, које разни људи схватају на разне начине, и немогуће је наћи такву формулацију, коју би сви схватали истоветно.
А шта уколико нам још предстоји да те речи преводимо и на други језик, јер се чак и добро познате ствари и појаве из околног света различито описују код разних народа. У руском језику има много речи за опис разне врсте снега и леда, као и са њима повезаним зимским временом: поледица, мраз, иње, снежна кора, вејавица, мећава, снежни смет, низински ветар. У енглеском језику таквих речи има мање, а у неким афричким језицима све то се описује само једним заједничким изразом «бела зима». Зато, например, ескими различито називају снег, који лежи на земљи, и снег, који пада с неба, као што ми разликујемо «бару» од «кише». То је потпуно логично, уколико се сетимо какву улогу има снег у животу тог народа.
Било које речи и појмови се могу правилно схватити само у систему. Уколико Африканцу који није упознат са нашом климом, покушате да објасните разлику између вејавице и низинског ветра, поледице и смета, он једноставно ништа неће разумети. А када се ради о духовним стварима, онда је ризик неразумевања много већи.
На пример, знамо за монофизитску и монофелитску јерес, које су изопачивале учење Цркве о Христу, умањујући пуноћу Његове људске природе. Те јереси су релано постојале и биле одбачене од стране Цркве. Али када ми данас зовемо некога монофизитима (например, Сиријце или Армене), треба да се уверимо да је то заиста јерес, а не разлика у терминима.
Тако су православни Грци говорили да у Христу постоје две природе, Божанска и људска, и две воље (фелима), пошто свакој природи – Божанској и људској – неизбежно одговара сопствена воља. Али неки Сиријци су, напротив, инсистирали на томе да у Христу постоји само једна воља (цевјана), због тога што Он поседује једну Личност. Може се рећи, да су обе стране на свој начин биле у праву, пошто грчка фелима није у потпуности исто што и сиријска цевјана (у грчком језику тој речи пре одговара реч гноми). С друге стране, када су Грци инсистирали на томе да је у Христу једна ипостас, пошто је Његова Личност јединствена, онда су Сиријци говорили, да Он има две кноме, пошто је Он Бог и човек истовремено. Тој сиријској речи пре одговара грчка реч фисис «природа», а на руски се ти термини чак не могу ни превести, те морамо да позајмљујемо речи «ипостас» и «кнома».
Дакле, уколико те термине тумачимо одвојено од целог комплекса богословских представа, неће бити ништа друго сем празних полемика. Једна воља или две? Једна ипостас или две? Упитајте већину наших редовних парохијана и видећете да ће им бити тешко да одговоре. Па чак и неким свештеницима нажалост такође ... И што је карактеристично, чак и уколико науче све те премудрости, тешко да ће због тога бити ближе Богу.
Али, можда се треба обратити Библији, како би се нашла јасна и једнозначна тумачења, која омогућавају да се разреше недоумице. Размотримо, например реч «ипостас» (ипостасис). У грчком преводу Старог Завета она се среће 23 пута, и нигде нема терминолошко значење, ево на пример:
...када је земља отворила уста своја и сред свог Израиља прогутала их и породице њихове, и шаторе њихове, и сву имовину њихову, коју су имали ... (Друг. 11:6).
Вратите се, кћери моје, дођите, јер сам ја већ стара да се удајем. А када бих и рекла: «још имам наде...» (Рут 1:12).
Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред Тобом (Пс. 38:6).
Пропадам у дубоком глибу, где нема дна (дословно «нема ипостаси», Пс. 68:3).
У Новом Завету се ова реч среће свега пет пута:
...да се, ако дођу са мном Маћедонци и нађу вас неприготовљене, не осрамотимо ми (да не речем ви) у тој хвали...(2 Кор. 9:4).
А што говорим не говорим по Господу, него као у безумљу, у овој струци хвале (2 Кор.11:17).
(Христос) ...будући сјајност славе и обличје бића Његова ...(Јевр. 1:3).
Јер постасмо заједничари Христу, само ако како смо почели у Њему бити (дословно «почетак ипостаси») до краја тврдо одржимо...(Јевр. 3:14).
Вјера је пак тврдо чекање онога чему се надамо и доказивање онога што не видимо (Јевр. 11:1).
Другим речима, у Библији та реч означава нешто чврсто, реално, постојеће, али се никада не поклапа са богословским термином «ипостас», који је пре узет из грчке филозофије, него из Библије. Чак се и цитат из Јевр.1:3 веома разликује од савременог богословског језика.
Ствар је пре свега у томе, да Свето Писмо подразумева да се са човеком не говори богословским формулама, већ у причама и метафорама. Христос није писао катехизисе, већ је слушаоцима говорио о виноградарима, рибарима и овцама; Он није говорио о Триипостасном и Јединосушном Божанству, већ о Себи и о Оцу; Он се није обраћао уобичајеном аудиторијуму, већ конкретном, живом човеку у његовој конкретној ситуацији.
И више од тога, чак су и најбогатије богословским формулама библијске књиге – Посланица апостола Павла – написане на том истом принципу. Павле се обраћа конкретним људима и говори о њиховим веома конкретним проблемима. Зато богослови последњих векова често извлаче његове речи из контекста, ређају их у њима погодном редоследу и граде неко «учење Св.апостола Павла о тој и тој ствари», и у њиховим рукама су буквално концепти лекција прочитаних из апостола на богословском факултету.
К.С. Луис је наводио диван пример из стиха Филипљанима 2:12-13: «Тако, љубазни моји ...градите своје спасење са страхом и дрхтањем, јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно». Ако се узме први део овог стиха, произилази да се човек спасава сам, својим снагама (крајње пелагијанство), а уколико се истргне други део произилази да је – човек само играчка у Божијим рукама, Који Сам одлучује да ли ће га спасти или не (крајњи августинизам). Тако настаје простор интерпретација и разуме се разне богословске школе освајају тај простор на разне начине. Због тога у хришћанству и постоји велики број разних конфесија и богословских школа: сви признају Библију за узвишени ауторитет, али је сви тумаче на разне начине.
Метафоре и приче наводе човека на усрдније и искуственије прихватање идеја, често га уче потпуније и боље него богословски трактати, који су усмерени искључиво на његов разум. Њима, обично недостаје прецизност и зато су им и потребни трактати, и богословске формуле. Просто не сме се једно прихватати за друго.
Разликовати формулу од метафоре такође није увек једноствано. У време Реформације католици и протестанти су се спорили око тога да ли треба метафорички разумети Спаситељеве речи «Ово је Тело Моје». А на путу из Јерусалима у Јерихон показаће вам натпис, гордећи се тиме, што се налази тачно на месту крчме, у коју је милосрдни Самарјанин довео путника који је упао у руке разбојника, иако већина читалаца Библије схвата историју као причу.
Да ли постоји излаз из тог субјективизма? Наравно да постоји и за њега се зна одавно: црквено Предање. У једном те истом Јеванђељу од Јована Христос говори ствари које изгледају противуречно: «Ја и Отац смо једно» (10:30) и «Отац Мој је већи од Мене» (14:28). Једна од ових изјава се може разумети само кроз призму оног другог. Према црквеном Предању најважније је следеће: «Ја и Отац смо једно»; друга изјава не укида прву, већ говори о добровољном потчињавању Сина Оцу, о томе како се Он унизио у оваплоћењу.
Постоји разуме се и друга дискусија. У старо време су Аријанци а у наше дане Јеховини сведоци инсистирали на томе, да Христос уопште није био једнак Богу, због чега треба изабрати изјаву «Отац Мој је већи од Мене».
Где је критеријум избора? Уколико тумачимо Библију само у оквиру саме Библије, онда њега нема: може се тумачити и овако и онако. Али постоји колективни опит читања тог истог текста од стране заједнице верника, која је и изградила оно што данас називамо црквеним Предањем. Како је писао о.Георгије Флоровски, «догматски спорови у Цркви се нису водили по питању садржаја вере. У извесном смислу је било спорова о речима, - тражили су и ковали «богоприличне» изразе за потпуни и истоветни опит који се још није учврстио у разумске одежде». То јест опит је постојао од вајкада, а «разумске одежде» су биране по потреби.
Узмимо још један небиблијски богословски термин: јединосушни (јединопостојећи). Он није постојао у Цркви пре аријанских спорова, али је постојала вера у јединство Оца и Сина. Многим редовним верницима православних цркава такође није у потпуности јасна разлика између тих термина, и може се рећи да је њихово богословско образовање остало на «до-никејском» нивоу. Јерес настаје онда када настане супротстављање јединосушности сличносушности, како је то код Аријанаца. Само по себи правилно понављање правилних речи још ништа не значи, исто као што ништа не значи ни одсуство тих речи.
Чак штавише, нешто о Аријанцима. Имао сам прилике да недавно видим буклет Јеховиних сведока. На корицама је била следећа слика: двојица беспрекорно обучених људи су разговарали негде на улици са трећим човеком. Они су држали у рукама отворену Библију, и један од њих је показивао прстом на неко место у тексту. И већ није уопште важно које место је показивао. Где почиње секташво, јерес? Управо тамо, где се из комплетног текста Светог Писма истрагава неки одређени број цитата, којима се уз одређену умешност, може доказати уопште све што пожелите.
Али ... да ли и ми често користимо Библију? Овај зборник цитата и прича се узима са полице само онда када треба нечим да поткрепимо своју сопствену тачку гледишта. Човек не може или не жели да обухвати погледом целу слику, не жели да се учи, већ пре хоће другога да учи – и ево зборника цитата на готово ... А потом долази други човек, цитира други део и почиње спор.
Прочитао сам например један, да искупљење које је извршено на Голготи треба разумети овако: Бог-Син је вратио Богу-Оцу дуг, изједначавајући се са грешним човеком. Други се збунио непотпуношћу и приземношћу те метафоре (а то је наравно метафора), и рекао: то уопште није тако, због чега Богу треба платити откуп, као бандиту, ако је Бог Љубав! И почео је да понавља потпуно истиниту формулацију «Бог је Љубав» тако често и тако страсно, да се други човек такође на свој начин збунио: извините, а чему онда Голгота? Зар ми одбацујемо то да је Христова Крв проливена за наше грехе? Јер и то је – правилна формулација ...
Али ту нису најважније формулације. Оне су важне и потребне, али се превише лако претварају у идоле. И тада се наша «православност» своди на борбу за правилне речи ван правилног контекста – и још тачније, на борбу против неправилних (неуобичајених, непознатих, подозривих) речи ради ... није увек јасно, ради чега.
Човек узима потпуно правилну фразу (например, «Бог је Љубав», или «ви сте позвани на слободу», или «свако ко призове Име Господње, спашће се»), и уместо да кроз тај цитат иде ка Истини скривеној у њој, поклања се самом цитату, гради једнострано богословље, примитивно, као звук шаманског тимпана. Он смешта Бога у своје сопствене представе о љубави, или слободи, или спасењу. Бог тада изгледа као мали домаћи богић, који пристојно стоји на камину. Свако бира свог идола на основу свог карактера, васпитања, навика. А све сувишно се одбацује.
Сличан богословски систем су имали Јудеји у време доласка Спаситеља. Они су имали потпуно јасне и конкретне представе о Месији, при чему су они у потпуности били тачни: очекивало се да ће Месија спасти Израиљ и учврстити Своје царство. Али управо су им те представе и сметале да угледају Месију, када је Он заиста дошао ... Он није био тачно онакав каквим су Га очекивали, и то Му нису могли опростити.
Погледајмо, због чега је Христос обично укоравао људе, које је сретао на Свом земаљском путу. То уопште није било за личне грехе, како се могло очекивати ... Наравно, у то време су навикли да грех називају грехом, и например пустити жену ухваћену у прељуби је било могуће само у том друштву, где су сличан грех заиста кажњавали смрћу. У нашем друштву, које је преживело сексуалну револуцију и које је убеђено у свеопште право на блуд, Христос би тој жени вероватно рекао нешто много суровије од «иди и више не греши».
Али Христос у Јеванђељу највеће прекоре и најстрожија разобличавања упућује управо онима, који Га утискују у свој богословски систем. Ученицима није било тако тешко да после свих чуда признају Исуса за Месију, већ је много тежа била следећа лекција: Месија ће превазићи њихова очекивања. Они су желели да што пре свргну власт странаца и грешника, седну с десне и леве Његове стране, претворе у пепео непослушне Самарјане и што је најважније да ни у ком случају не допусте погибију свог Учитеља. Зар су желели нешто лоше? Не, наравно.
Јуда није ради тридесет златника учинио тако страшну издају – да је желео он је могао негде другде да добије и више новца. А ради чега онда? Многи сматрају да се Јуда или разочарао у Учитеља, који никако није желео да свргне Римљане, или је желео да на тај начин испровоцира његов отворен конфликт с властима: погледајмо, како ће се Он понашати у тој ситуацији. Месија је требало да одговара Јудиним очекивањима ... Чак је и осталим ученицима пут ка Истини остао до времена заклоњен тим шаблонима.
Наравно, није дозвољено правити од Христа «борца са системом», слично анархистима. Он је Сам на крају крајева рекао: «Ја нисам дошао да нарушим, већ да испуним» - потврдивши самим тим неопходност и исправност Закона. Он уопште није лош, када њиме замењују Живот, када живу људску душу стављају на суд строго одређених правила. Чак и црквена проповед некад звучи, како је рекао један мој познаник, «као да ми желимо да предајемо Богу лекцију из филозофије». Не, Он то од нас уопште не очекује.
Дакле, уколико се у речима онога који говори «Бог је Љубав» не осећа љубав, уколико онај који заступа слободу не тежи да се ослободи од страсти – онда он у најбољем случају говори сујетно, а у најгорем – идолопоклонствује. Боље је рећи само «добро јутро!», али тако да се у тим речима чује ехо Божанске Љубави и људске слободе.
Овде треба направити важну ограду. Уколико ме је неко схватио тако да је боље живети без икаквог богословља, јер је тобоже «Бог код свакога у души», и није важно како Га зовемо: Пресветом Тројицом, Ваалом или Кетцаљкоатлем – онда ме није схватио потпуно. Онда се свеједно може рећи својој жени: ти си у мојој души, и није важно у чијој постељи ћу провести ноћ. Не описује се случајно многобоштво у Библији као тежак блуд. Коме није важно да зна Име, томе није важна ни Личност.
Богословље нам је потпуно неопходно, тим пре што оно само одређује своје границе. Сетимо се за православну традицију најважније разлике између Божије суштине и енергије. Код нас се та подела повезује са именом Св.Григорија Паламе, док је у јудаизму чак штавише о сличном говорио Мајмонид. Божија суштина није позната, и она је неизмерно изнад свих наших категорија и представа. Бог нам чак у Свом Откровењу даје да сазнамо о Њему оно што нам је потребно да знамо – а никако све. Ту је извор апофатичког богословља, које тврди да Бог не постоји. А о енергијама, то јест Божијем пројављивању у овом свету, које је потпуно доступно људском опажају, говори катафатичко богословље. У суштини, када кажемо «Бог је Љубав», ми говоримо о енергији: «Бог ме љуби и очекује од мене да Му узвратим љубав». Те речи су сваког секунда нашег живота призив, на који ми у овом или оном степену одговарамо – или не одговарамо.
Богословље је веома потребна ствар, али не за Њега, већ за нас – како ми не бисмо сишли са пута, који води ка Њему.
Андреј Десницки

извор

По предању, икону Богоматере насликао је Свети Апостол и Јеванђелист Лука, неколико година по распећу Христовоме.

Како се од раних дана почетака хришћанства, икона појавила у Цариграду, немамо података. Сљедећи подаци нам говоре да ју је у 15. вijеку на дар од цариградског Патријарха, добио монах Ефросин (Псковски), одакле потиче сам назив иконе, који ју је и донио у Русију. Тако је ова древна икона почивала у Спасо-Елеазаровском манастиру, у близини Пскова, све док није потонула у ријеци Толба током најезде Швеђана на манастир; Узалудно су Швеђани покушавали да добију велики откуп за икону, међутим, у повлачењу, њихови бродови који су пљачкали манастир су потонули на дно рijеке Толбе.

Сматра се да оригинална икона Спасо-Елеазаровског манастира још увек борави на дну језера, у близини Пскова, штитећи цијелу Русију. Њена копија се и даље налази у овом манастиру (Спасо-Елеазаровскоме).

Током револуције 1917.г. када је манастир опљачкан, копија иконе је спасена, захваљујући старјешини Николи, који је у то вријеме, службовао у малом манастиру на обали језера, Пејпси.

За другу Цариградску икону Мајке Божије, (чији датум прослављења је 30.09.) постоји предање – да су у давним временима, два грчка монаха из Цариграда пролазила кроз Русију и у катедралној Цркви (није познато ког града) служили божанствену Литургију. У свом надахнућу, а и у знак сјећања на боравак, оставили су на дар Цркви, минијатурну икону Мајке Божије (димензија око 5 цм), урезаној на дасци која се убрзо прославила небројеним чудима.

За Русију је значај Цариградске иконе Мајке Божије толико велики, да је о томе прилично тешко говорити; духовници сматрају да је управо захваљујући Њеном образу, Русија изабрана од Бога да може издржати било које наступајуће вријеме. Боравак иконе у Русији важан је за земљу и духовно, јер означава Христову побједу над атеизмом и ширење хришћанске вјере у најудаљеније крајеве Русије.

Данас се копије ове иконе налазе у многим храмовима и црквама широм Русије. У Москви, налази се у Цркви Успења Пресвете Богородице у Малој Дмитровки, у селу Нижерово (Јарославске губерније) и у манастиру Спасо-Елеазаровскоме, који се налази на неких 30 км од града Пскова.

За датум прослављења иконе, узета су два датума током године: 8.05. по новом, односно 25. април по старом календару и  30.09. по новом, односно 17.09. по старом календару.

Чуда

Цариградска икона, према Светим Оцима штити у било каквим невољама и несрећама. Вјерује се да она утјеловљује добро познату врсту икона у Русији, познатих под именом Одигитрија, тј. Путеводитељица. Од ове иконе уцвијељени траже духовну снагу, избављење од слабости и помоћ у стицању вјере. Помаже у изљечењу од разноврсних болести, пружа благослов за рад, помаже у превладавању невоља и непријатности, такође, помаже у одржавању породице, спрјечавању крађа, пожара и других катастрофа.

Изображење

Постоје двије врсте ове иконе, а занимљиво је да имају само једну разлику – на некима од њих Мајка Божија држи Сина Свога на десној руци, док на другим иконама, Га држи на лијевој руци. Уколико се пажљивије погледа, може се уочити још једна разлика – у рукама Богомладенца се налази или Свето Јеванђеље или голубица, као симбол Духа Светога.

Икона је насликана у стилу Одигитрије. Лик Мајке Божије је дугуљаст, глава је нагнута према Богомладенцу, који обитава на Њеној лијевој руци. Десница Мајке Божије наслоњена је на груди Сина, док је Њено лице испуњено патњом, а поглед Богомладенца строг према грешницима, али и даље милостив према праведницима. Десном руком Богомладенац се придржава за мафорион који покрива Главу Свете Дјеве, док је на Његовој лијевој руци голуб, који симболизује Духа Светог спремног да долети до грешника, како би опростио онима који се кају за своја прегрешења. Десна нога Богомладенца насликана је као да ће спремно устати у сусрет покајаном грешнику, док му је лева нога савијена, спремна да одбије неверне.

Молитва пред Лицем Мајке Божије

Пресвета Богородице буди милостива према слузи твоме. Заштити ме од недаћа и непријатности. Сачувај моје здравље и помози ми да се излijечим од болести које ме муче. Дај ми снаге да се одупрем људским нападима, одбаци клевету од мене. Сачувај ме од било какве несреће и не допусти да идем кривим путем. Умири свој бес и помози ми да живим према Божијим заповестима. Амин.

https://mitropolija.com/2025/05/07/cudotvorna-ikona-majke-bozije-carigradska/

Своју децу Црква никада не оставља. И у најтежим и најтрагичнијим моментима она се моли за њих, пружа им руку спасења, духовно их укрепљује. Сада бих хтео да кажем неколико речи о болести у духовном смислу те речи.
У паганско време владало је мишљење да су, због нарушавања правила поштовања паганских богова, болести на људе слали демони или њихови богови. На тај начин људи су се могли излечити само тако што би умилостивили демона приношењем жртава или неким другим магијским обредима. У старозаветно време израиљци су веровали да је болест директна и очигледна последица људског греха, и да је свака болест пропорционална греху или лично онога који је сагрешио или греху његових предака.
У складу са старозаветним веровањима, Бог због греха или шаље или допушта болест, али, Он може и да да исцељење ако Му се човек обрати. Излечење болести је могуће, али не само од стране лекара. С обзиром да је корен болести у греху пред Богом, лечење ће бити ефикасно само ако је праћено враћањем на пут Божији.
Господ наш Исус Христос, с једне стране потврђује старозаветно схватање да је болест у директној вези са личним грехом. Тако Он каже болеснику кога исцели: - „Опраштају ти се греси твоји“. (Мат. 9,2). Ипак, на другом месту, Христос се другачије односи према разлозима физичког недостатка када говори о слепорођеном: - „Не сагреши ни он, нити родитељи његови, већ се то деси да се на њему јаве дела Божија“ (Јован. 9,1-3).
Црква нас учи да је и болест, и више од тога, патња, последица опште греховности, која проистиче, сагласно библијској књизи Постања, из праисторијског пада који се десио у Рају. Бог, који је створио човека и који му је дао сва блага, позива га да учествује у божанском животу, вечном животу, срећи, апсолутној лепоти, познању вечног смисла, позива га да живи у љубави, љубави међу људима, љубави према свету који је Бог створио, а највише у љубави према Самом Богу. Бог је створио човека као савршено, а то значи пре свега слободно биће. Јер, љубав је могућа само у слободи. Али слобода омогућава и појаву бунта, одбацивања љубави у корист мржње, живота у корист смрти, среће у корист патње и болести.
Човек се по својој вољи, иако по наговору ђавола, окрену од Бога. Пре пада у грех, човеку је живот по Богу и са Богом био природнији него само дисање. Грех је постао противприродни, ирационални, трагични чин самоуништења. Како је Бог извор и једини циљ постојања човека и целокупне матрије, човек по својој вољи одбаци живот и на тај начин изврши самоубиство подвргнувши се ужасима смрти, болести и патње. Цео свет се обрео у греху, злу, и у тешком стању болести. Због унакажености људске природе, која је последица прародитељског греха, сви страдају: и мала невина деца, и одрасли, и стари људи. Тако је болест, патња и на крају смрт, резултат општег стања греховног сакаћења нашег света, које је резултат злоупотребе од Бога нам дате слободе.
Мисија Господа нашега Исуса Христа, који је на земљу дошао када се навршила пуноћа времена, садржана је у томе да се исцели духовна рана коју човек стече због греха свога, а притом да не повреди слободу човекову. Господ је пожелео да људе, који се окренуше од Њега, врати под Своје окриље, али не силом већ кротошћу. Бог не уништава тај мир и не уништава слободу ради тога да би човек аутоматски, механички постао здрав и срећан. Христос позива човека да иде за Њим на основу човековог слободног избора и зато у основи хришћанског поимања болести и страдања и јесте мисао о слободном путу за Христом. Спаситељ се јавио свету не као земаљски цар у слави који утврђује земаљску владавину над људима, или као велики маг који демонстрира своју власт над природним силама и који има моћ да људима дарује изобиље, мир и здравље без имало њиховог труда и рада. Не, Христос је дошао у свет у најдубљем смирењу, понизности, у лику мученика, у лику Сина Божијег, о чему је у древним временима пророковао «старозаветни јеванђелист» пророк Исаија: «... Не би обличја ни љепоте у Њега; и вид‌јесмо Га и не бјеше ништа, чега ради бисмо Га пожељели. Презрен бјеше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га ни за што не узимасмо. А Он болести наше носи и немоћи наше узе на Се, а и мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на Њему нашега мира ради, и раном Његовом ми се исцијелисмо.» (Исаија, 53, 2-5).
Свемогући Бог, Створитељ света и човека, постаде човек, узе на Себе сву одговорност за сва та страдања и несреће које погодише људе, иако су та страдања била праведна, јер су последица слободаног избора самих људи. Христос, јавивши се на земљи, не кара грешнике, не сажиже их огњем, никога не кажњава и не осуђује. Он изабира други пут. Кротошћу и смирењем Он узима на Себе страшни Крст, тешко бреме свих грехова и патњи, сву кривицу и неправду овога света.
Црква верује у то да Христос, и у најтежим временима страсти, будући остављен од свих, између осталог и од својих најближих ученика, трпи сву пуноћу страдња човековог, подноси све ужасе и болести света од његовог постанка до краја, који долази. И зато свако ко данас страда, сваки болесник, треба и мора да у Христу који страда, који је убијен, види одговор за своја сопствена страдања и болести, да види да су греси, болести и смрт бесмислени, хладни и ужасни. Тама бесмисла и ужаса у свету може нестати само онда када примимо Христа и када прихватимо да идемо путевима Његовим. И ми знамо да ићи Христовим путем значи носити благи јарам и лако бреме (Матеј, 11,30). Јер, ко у Христу и са Христом прихвата своја страдања добровољно и са кротошћу, тај са Христом добија духовно здравље, срећу и вечни живот.
Међутим, неки кажу, догађа се да за болесног нема готово никакве разлике да ли је хришћанин или не, он ипак остаје болестан. То није добар став. У Божијој Цркви има много благодатних средстава за помоћ, која људима могу да донесу здравље, а ми знамо мноштво примера чудесних исцељења и благотворног утицаја на физичко здравље захваљујући духовним променама које се догађају у човеку. Али, то апсолутно не значи да Црква својим ревнујућим члановима предлаже нека универзална магична лековита средства која ће помоћи за телесно исцељење. У неким случајевима исцељење болесника иде на његову духовну корист, а у неким случајевима, не. Треба увек имати на уму да нас Христос пре свега позива ка духовном животу, који почиње од духовног исцељења. Духовни живот мора да буде стабилан и не сме да подлеже стихијама и стањима у греховном свету.
С духовне тачке гледишта, за душу, болесну од греха и страсти, телесно здравље може постати извор не привремене већ вечне болести, па чак и вечне смрти. За то време, телесна болест у поимању цркве може бити не само болест него и духовни лек. Да, често је тај лек веома горак, а процес излечења, чини се, страшан. Нешто слично је и у обичном животу, тешка болест се понекад исцељује само путем, који је изузетно болан.
Зато смо дужни да не заборавимо да у духовном животу многе ствари, које се свету огрезлом у бездану греха чине привлачне и корисне, за нас могу да буду смртни отров. Људи који су сада телесно здрави, морају да знају да страдање не значи само директно кажњавање за сопствене грехе. Али, оно што је заиста страшан грех, е видите, то је грех осуђивања, између осталог, и оних који су болесни. Потпуно је могуће да човек који је међу нама а болује, уопште не страда због своје кривице. Ми зато, према ближњем који пати и болује, морамо да се односимо као према самом Христу. Болестан човек у нашим очима мора да има лик Самог Христа који страда, лик саучесника страдања Христовог и према иситнитој речи апостола, човек који је на себе преузео део страдања Христовог. Ми ни на који начин не смемо да осуђујемо човека који страда и болује. Ми морамо са њим заједно да патимо као што са њим пати Сами Исус Христос. Неопходно је да у нашем брату који страда видимо Самог Христа, да видимо болест и патње другог човека. Управо се на ове речи, «ко буде у стању да у болесном сабрату види самог Христа», односе речи Спаситеља које Он изговара на Свом Страшном Суду: «Приђите, благословени од Оца Мога, наследите Царство... бејах гладан, и нахранисте Ме; бејах жедан и напојисте Ме; био сам странац и ви Ме примисте; био сам наг и ви Ме обукосте; био сам болестан и ви Ме посетисте; био сам у тамници и ви Ми дођосте... Истину вам говорим: онако како сте чинили оном најмањем од моје браће, Мени сте учинили».
Онај ко осуђује болесне, греши се о њих ако мисли да су они кажњени од Бога. Тај у суштини крадући од Господа право на Његов суд и Његову милост, и несавесно осуђујући оне који можда страдају савршено невини, поступа као лажа, као демон. Значи, ономе ко је тренутно болестан, ко сада пати, треба да кажемо следеће: «Можда је вама кроз ту вашу болест дато посебно откровење, посебна могућност да уђете у тајну страдања Самог Христа?» У извесном смислу, болести и страдање и јесте топла посета Божија. На пример, многи пророци су много страдали и били јако болесни. Господ их је, дакле, посећивао преко њихових рана и болести. Због чега ? Па због тога да би они у свом смирењу проналазили смисао Христове посете, Његових дела, које је Он требало изврши, који се јавио свету као пророк и мученик, као кротко Јагње Божије које на себи носи грех света. Тако ћемо и ми болести других људи са смирењем, љубављу и кротошћу примати као своје болести и лична страдања.
А онај који међу нама болује и страда, нека не пада у очајање и нека се сети да је са њим Сами Христос. Одговорно тврдим, лакше ћете наћи Христа са онима који пате, са онима који су болесни, којима је тренутно тешко, са онима који умиру, или који су можда у тешком болу, него у кући пуној радости и весеља. Сетимо се да нема безизлазних ситуација, нема смрти, нема болести, јер је са нама Христос који Својим страдањем, својом добровољном смрћу на Крсту, побеђује смрт и болест, и који људе изведе из проклетства ради задобијања вечне славе. Болујући - нас боле Христове ране. Морамо да будемо простодушни и јаки у тренуцима искушења, тада баш треба да нас јачају молитве Цркве и љубав њених верних чеда. Издржимо до краја наше патње, покушајмо да у нашим болестима видимо посету Божију и да спознамо смисао онога ради чега је дошао Христос, да спознамо суштину нашег Спасења.
Уздижући се у болестима по стопама страдања Христовог не смемо да се затваримо у себе. Морамо да се усмеримо ка онима који још нису спознали Христа, Јагње Божије које на себе узе грех света. Ипак, упркос злим саветима и обичајима огреховљеног света, за сопствену болест не смемо да кривимо и проклињемо свет. Управо на њега морамо да призивамо благослове, и да наше слабе снаге употребимо за помоћ том свету. Такође морамо да се трудимо да помажемо нашим ближњима којима је можда још теже него нама. И ето, сада већ видимо да нема такве ситуације која би нам се могла учинити безнадежном, мрачном и страшном. Зар нису и Христа сви оставили у Гетсиманској ноћи и на Крсту? Па ипак, у трећи дан Он васкрсе у слави дарујући нам вечни живот, срећу и смисао постојања. Амин.

Свештеник Владимир Шмалиј

извор

Да ли страдате од несанице? Безутешно стање! Како се избавити од њега? Како с њим изаћи на крај?

Али само не журите са “избављењем”! Ништа у животу не бива случајно. Тако је и са болешћу и са несаницом. Све је сврсисходно, све служи тајанственом предназначењу, из свега треба извући лекцију. Све нам доноси свој дар и било би неразумно уклањати се од тог дара. Због чега га не прихватити? Нестрпљиви самовољник је онај који жели да брзо “оде” од непријатног. Животна мудрост поступа другачије: она жели да прихвати и непријатност! А можда је управо то најдрагоценији дар … Ево како се пројављује и несаница…Само не треба имати никакав страх од ње …иначе ће душа бити згрчена. Само је не треба савлађивати … јер ће се директно утврђивати. Сан увек долази лако. Пођимо и ми у сусрет несаници на најлакши начин …И примићемо од ње дарове и лекције.

Наша воља има границу – то је прва лекција несанице. Нико од нас није неограничени власник свог живота. Напротив, ми морамо да се суочимо са неоспорним карактеристикама наше природе: морамо да им се прилагодимо и покоримо, како би се оживело Божанска клица у нама, како би Она у нама пронашла стваралачку равнотежу и покој. Уколико то не урадимо губимо здравље, равнотежу, сан дотле док се они поново не успоставе “сами од себе”. “Сами од себе” . тако звучи дубока, прецизна Аристотелова реч …Али сада треба да причекамо док се сан сам не поврати. Не бирните се! Она личи на досаду: она је ту само да би престала. Она ће остати само дотле док не ојача потреба за сном.

Тако да је боље средство за сан у томе да се не смета несанци, да јој се човек преда, и да се испије као принесени пехар. Најбоље од свега је заборавити да је време или чак да је давно било време за спавање; уопште не треба мислити о својој несаници, о њеним могућим последицама, већ се чиста срца и непосредно треба предати животним садржајима, који нам се безобзирно мотају по глави и прогоне сан. Остали свет може да спава а ја ћу се предати својој несаници и њеним скривеним садржајима, за које “немам времена” у току дана. Остајем сам са собом …

Тако ми несаница доноси свој други дар – способност да поднесем самоћу. Тамо где су ме сви напустили; где су сви удубивши се у себе, заборавили на цео свет и мене, где сам сасвим сам, остављен самом себи, лежим и уверен сам у то да сам само ја у стању себи да помогнем – почиње необичан, напет живот. Тај живот је често превише интензиван, да би био досадан; напротив, он је често тако неочекиван и поразан, да се у мени буди права радозналост; и често је тако испуњен неким смислом да осећам као да сам у суровој школи самоће, самосталности и самоконтроле. Ах, колико људи на свету су у бесаним ноћима први пут осетили и постали свесни своје духовне и душевне самоће, и из те безутешне самоће су завапили Богу на небесима и нашли Га! Јер је Он најближе од свих онима који страдају од несанице. Тамо где се живот чини потпуно безутешним, одмах се појављује утеха. Тамо где чини се гинеш од своје самоће најлакше од свега налазиш пут ка Богу. А то је несумњиво најблагороднија утеха и највреднији дар …

А сада – трећи вредан дар несанице. У тој ноћној будности се учиш да представиш и ослушнеш скривени смисао сопствених несвесних и полусвесних тајни. И то не само разочарења и туга, већ и грешака, грехова и рана скривеног Ја – јесам. И не само њих, већ и светих и исцељујућих зрака светлости савести. Јер ништа није тако пријемчиво за те светлосне зраке као сумрачно стање полумрака несанице. Тамо где се гаси дневна светлост и светлост свести, где се повећава способност примања унутрашњих зрака и где мрачна слика свакодневног живота тугује по новој, неисказаној светлости …Ах, има тако много људи који су само у бесаним ноћима доживели просветљујуће добро од гриже савести и исцељујући благослов покајања, горког, умирујућег покајања! Није ли то драгоцени дар? Није ли то утеха, која настаје од неутешности? Да ли су у праву плашљиви људи, који покушавају да избегну те дарове и ту утеху и који прибегавају лековима из страха да ујутру не би били “бледи”?

Несаница нас учи храбрости. Храбрости пред лицем природе, пред самим собом, пред својом савешћу. Храбрости за пребивање у самоћи и за узношење молитве.

То је њен последњи дар и њена најбоља утеха.

Иван Иљин

https://www.pravmir.ru/

Краљ Енглеске Чарлс, који нам долази на Свету Гору и који има поштовање према нашем хришћанском животу, казао ми је једном:
„Старче, ми Енглези не знамо шта значи смирење. Смирење сматрамо комплексом ниже вриједности.“

И вјерујем му! И заиста, када су питали Светог Јустина Поповића — био сам недавно у Србији на једном монашком сабрању  и тада ми Митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао да када су питали старца, оца Јустина Поповића која је разлика између римокатолика и православних, он је одговорио да римокатолици немају смирење. Не живе на исправан начин – немају православно васпитање и православни начин духовног лијечења, а  то је велика ствар — смирење. Велико је дјело доживљај, искуство.

Питаш: „Идеш ли сваке недеље у Цркву?“
Одговара: „Скоро.“
А то „скоро“ је важно — значи да идеш једне недеље, па онда послије четири недеље поново.
Каже: „Па да не претјерујемо!“
То значи да је тај човјек још увек у тами.

Говорио ми је отац Захарије из Есекса (Енглеска) нешто што ми се у почетку није свидело, али сада и сам прихватам.
Каже ми: дође неко да разговарамо, старче, и питам га:
„Идеш ли сваке недеље у цркву?“
Ако ми каже не, одговорим му:
„Дете моје, иди у добру, па када почнеш да идеш редовно на Свету литургију, онда ћемо разговарати.“

Желим да кажем да човјек жели нешто да разумије, ако жели духовну ријеч, мора да разумије да је неопходно да буде присутан на Светој литургији, јер управо је она метод духовног исцјељења.
Дође ти љекар и каже: сваких осам сати узимај овај лијек.
Ако ти узимаш лијек сваких тридесет шест сати, нећеш се излијечити, наравно!

Тако је и са духовним стварима и духовном методом коју су нам предали Свети Оци.
Зато данас, да би се човјек смирио, мора да има благодат Светога Духа.

Приредио: Свештеник Никола Гачевић

https://mitropolija.com/2025/05/05/jefrem-iguman-manastira-vatoped-sveta-liturgija-metod-duhovnog-iscjeljenja/

Сваки је дан у светој Цркви посвећен успомени и поштовању неког од угодника Божјих, али је било потребно и да се одреди један дан за све угоднике (Божје) и де се сви саберу ради слављења у исти дан, како би се показало да су сви они деловали једном силом. Силом Господа нашег, Исуса Христа је све напредовало, премда и разним путевима, али ипак ка једном и истом циљу – истоме томе Јединоме Господу. Другачије није ни могло, јер су се сви они угледали, односно за образац имали Јединог Подвигоположника – истога овога Исуса Христа, те су зато и увенчани од Њега истим венцем славе – сваки по достојању, и сви они чине јединство са Црквом на земљи, са свима верујућим на земљи.

Браћо и сестре, ми смо сви створени ради живота, живот је свима драг и пријатан. Међутим, садашњи земаљски и привремени живот не успокојава, не задовољава наше урођено стремљење ка вечном животу. Овде је на свима само сен, или боље рећи одсјај истинског живота: неуспеш чак ни да га сагледаш, не успеш ни да се насладиш његовом појавом, а он већ бледи, слаби и нестаје, остављајући тек сећање, тек жал због њега и нову жељу за њим.

Погледајте на природу која вас окружује: око нас све је миомирисно – лето је – све је покривено јарким зеленилом, предивним бојама, све живи и побуђује на живот. Али… ово драгоцено годишње доба ће проћи – и све ће нестати, живот ће се сакрити, да би смо поново за њиме уздисали. Наши рођаци, пријатељи, блиски нам људи – сви ће они када време прође престати да живе.

Како то може? Зар можемо само да желимо истински живот, а не и да достигнемо у њега. Не. Живот на земљи је живот за припрему, дат нам ради истинитог, вечног живота: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа“ (Јн. 17. 3). Ето где и у Коме је живот: у Богу Оцу и Његовом Сину, нашем Спаситељу – Његова воља, Његово свето учење, вера у Њега и покорност Њему, нас припремају и ми заслужујемо овај живот, на крају га наслеђујемо, овај живот, заједно са Анђелима и свима Светима. Овде ће се човек успокојити, утолиће се жеђ живота, само узнемиравајући се њиме.

Свето Јеванђеље нам говори то, да би смо наследили живот вечни, треба да будемо заиста истински хришћани, у свему верни Христови ученици и испунитељи Његовог закона. Да би ушли у небеску славу треба да будемо хришћани и по души и по животу, свето чувати оно што је света Црква установила и са усрђем враћати у себе хришћанске врлине.

Преподобни Пафнутије, строги подвижник врлине, једном приликом је молио Бога да му открије коме од светих је он налик. И чуо је глас од Бога. „Ти си налик старешини оближњег насеља“.

Преподобни Пафнутије се упутио у насеље и пронашао старешину који је са радошћу дочекао старца. „Реци ми како живиш, јер си превазишао многе монахе, како ми је Бог открио“, рече преподобни старешини. Овај му је одговорио да је грешан човек и недостојан чак и имена монаха. Међутим, на Пафнутијево истрајно настојавање, старешина му је рекао да је ожењен и има три сина који му помажу у пословима. Странце и сиромахе прима у дом и храни; теши несрећне, мири завађене, у свему и увек чува праведност, никада никога не огорчује и не осуђује.

Живимо и ми, браћо и сестре, праведно и свето. Обратимо се топлим молбама свима светима, који су угодили Господу Богу и наследили Царство Небеско, да би нам помогли својим заступништвом и подражавајмо их светим животом. Они су се спасавали многим и разним начинима. Изаберимо начин светог живота који нам се највише свиђа, владајмо се по њему и Господ ће нас помиловати, спасићемо се и добро ће нам бити.

Сви свети молите Бога за нас. Амин.

https://manastirpodmaine.org/sveti-pravedni-aleksej-mecev-o-podrazavanju-svetima/

Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и нетакнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305 год.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Јануарије: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

https://manastirosovica.com/sveti-svestenomucenik-januarije/

Истина је да се Бог открива у свакодневном животу људи, у једноставном, малобројном и непосредном. Не треба ти посебно место да сретнеш Бога. Не постоји место где се Бог не може појавити, које је оставља нетакнутим својим присуством. Али ми у ово не верујемо. Не можемо да прихватимо да се Бог манифестује на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. То резултира тиме да Он стоји поред нас, а ми Га тражимо далеко и у неким идеалним условима. Али Он се открива у „празнику безначајности“

Када би наша религиозност била здрава у свим својим манифестацијама, она би имала утицај на наш начин живота. То је хришћанство. Према православној духовности, нема друге проповеди осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом се, најчешће, исцрпљује у утилитарном приступу. Ми у цркву долазимо са утилитарним и захтевним елементима, да примамо, а не да дајемо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не самог Бога, већ оно што нам Он даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.).

Они који долазе у цркву треба да знају зашто су дошли и зашто остају. Црква не би требало да се изгуби у комуникативном дискурсу, слоганима и упечатљивости, већ је њен значај у суштини и значењу. Није ствар у томе да се људи само доведу у цркву, већ и у томе како да их задржимо. А задржаћемо их тако што ћемо им дати живот, а не идеологију. Црква треба да буде заједница односа, место сусрета са личношћу Христа и наших ближњих, где истина престаје да буде идеја и постаје личност, дијалог и однос, где однос побеђује идеје.

Васкрсење претпоставља распеће, а ми то заборављамо. Желимо васкрсење без крста, радост без преузимања личне одговорности. Без жртве нема васкрсења на свим нивоима живота. Не би требало да верујемо или прихватимо било какав успех који није изграђен на неуспеху. Тешкоће су увек прилике да се постојање и живот сагледају другачије. Искушења, било на индивидуалном или колективном нивоу, увек крију нешто ново, све док смо у стању да раскинемо са старим и неуспешним. Међутим, живећи у друштву које уклања и спречава бол свим средствима и у свим приликама, одрастајући у друштву у коме преовладава перцепција да је „све кривица других“, како се може родити ново? Мора постојати духовно сазревање, током којег човек преузима одговорност и плаћа цену својих поступака. Престаћу да желим зло свом ближњем. Односим се према спољашњости као што се односим према себи. Ако у себи нисам опростио и помирио се, онда ћу споља увек проналазити непријатеље и противнике да пројектујем своју унутрашњу дисхармонију. Мирим се са другим у мери у којој сам се помирио са собом и својом сликом. Помирење, међутим, садржи и бол и боре. Постоје душе које су у животу пале у страсти и неуспехе, а ипак када их сретнете схватите да су то веома лепи људи са посебним духовним квалитетима. Свет их можда маргинализује, али не мислим да Бог чини исто. Наизглед врлинска особа, особа која осећа да је све постигла и да је беспрекорна, има ароганцију у свом погледу и покретима, и посебно у срцу, која је чини веома одбојном и опасном. Бојте се „успешних“ и „врлих“. Они су најтежи људи и, у односу са Богом, најнеприступачнији. Њихов его је толико зарастао да га чак ни Бог не може досегнути. Неуспешни, онај који осећа да је ниско пао и који преузима цену свог неуспеха, онај који нема на шта да се ослони и чији је „его наборан”, потпуно се препушта Богу и његовој милости. А то је зато што не верује у своје врлине већ у љубав Божију. Радост је избор.

Не може постојати савршен живот у коме бисмо били срећни. Не постоје идеални услови. Ако чекамо да настану, једноставно нећемо бити срећни. Зато бирамо, упркос патњи и искушењима која сви имамо, да се осмехујемо и живимо мале свакодневне радости које нам Бог нуди кроз живот, како бисмо били спремни за оне велике. Отац Александар Шмеман је говорио: „Шта је срећа? То је живот који сада живимо Лијана и ја. Нас двоје, уживајући у сваком сату - јутарњој кафи, два или три сата тишине увече. Без посебног разговора. Све је јасно, и зато је тако лепо!”

о. Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

ивор